UVOD U PRAVOKNjIGA II

Teorija države i prava II

1. Pojam prava (48-52);2. Pravne škole (53-60);3. Pravna norma (61-72);4. Pravni akt (73-87);5. Stvaranje prava (88,89);6. Pravni odnos (90-102);7. Primena prava (103-116);8. Zakonitost (117-119);9. Pravni sistem (120-133);10. Pravne vrednosti (134-141);

Pitanja koja fale: 53-60, 70, 133

Teorija države i prava II- Ispitna pitanja –

48. Pojam prava – Uvodne napomene49. Pojam prava u antičkoj epohi50. Srednjevekovno shvatanje poma prava51. Novovekovno stanovište o pojmu prava52. Pojam prava u savremenoj pravnoj teoriji53. Jusnaturalizam54. Istorijsko-pravna škola55. Pravni pozitivizam56. Sociološke teorije prava57. Itegralistička teorija prava58. Kulturalistička koncepcija prava59. Američki pravni realizam60. Skandinavski pravni realizam61. Pojam norme62. Pojam društvene norme63. Vrste društvenih normi64. Pojam pravne norme65. Struktura pravne norme – Uvodne napomene66. Hipoteza dispozicije67. Dispozicija68. Hipoteza sankcije69. Sankcija70. Društvena funkcija pravnih normi71. Odnos između društvenih i pravnih normi72. Klasifikacija pravnih normi73. Pojam pravnog akta74. Forma i sadržina pravnog akta75. Hijerarhija pravnih akata76. Pojam izvora prava77. Materijalni izvori prava78. Formalni izvori prava – Pojam opšteg pravnog akta79. Hijerarhija opštih pravnih akata – Ustav80. Hijerarhija opštih pravnih akata – Zakon81. Opšti podzakonski pravni akti82. Opšti pravni akti društvenih organizacija83. Običajno pravo84. Pojam pojedinačnog pravnog akta85. Vrste pojedinačnih pravnih akata86. Važenje pravnih akata87. Zakonitost pravnih akata88. Pojam stvaranja prava89. Pojam i vrste metoda stvaranja prava90. Pojam pravnog odnosa91. Pojam pravnog subjekta92. Fizičko lice93. Pravno lice94. Pravni objekat95. Pojam subjektivnog prava96. Vrste subjektivnih prava97. Zloupotreba subjektivnih prava98. Pojam i vrste pravnih obaveza99.Pojam pravne činjenice

100. Vrste pravnih činjenica101. Pravo i prostor102. Pravne predpostavke i fikcije103. Pojam primene prava104. Proces primene prava105. Pojam i predmet tumačenja106. Subjekti tumačenja107. Jezičko tumačenje108. Primena logičkih zakona109. Oblici logičkog tumačenja110. Doslovno, prošireno i suženo tumačenje111. Sistematsko tumačenje112. Istorijsko tumačenje113. Ciljno tumačenje114. Subjektivno i objektivno tumačenje115. Statičko i evolucionističko tumačenje116. Vezano i slobodno tumačenje117. Pojam načela zakonitosti118. Vrste zakonitosti119. Sredstva za obezbeđenje zakonitosti120. Pojam sistema121. Pojam pravnog sistema122. Pravni sistem kao podsistem društvenog sistema123. Pravni sistem i pravni poredak124. Principi pravnog sistema – Koherentnost pravnog sistema125. Principi pravnog sistema – Princip potpunosti126. Principi pravnog sistema – Princip određenosti127. Elementi pravnog sistema128. Javno i privatno pravo129. Materijalno i formalno pravo130. Unutrašnje i međunarodno pravo131. Državno i autonomno pravo132. Glavni pravni sistemi danas133. Dinamika pravnog sistema134. Pravne vrednosti – Mir135. Pravne vrednosti – Sloboda136. Pravne vrednosti – Sigurnost137. Pravne vrednosti – Istina138. Pravne vrednosti – Pojam pravde139. Pravne vrednosti – Oblici pravde140. Pravda i pravičnost141. Druge pravne vrednosti

- SADRŽAJ -

GLAVA 1POJAM PRAVA

1. Uvodne napomene....................................................62. Pojam prava u antičkoj

epohi....................................63. Srednjevekovno shvatanje pojma

prava....................74. Novovekovno stanovište o pojmu

prava...................85. Pojam prava u savremenoj pravnoj

teoriji................9

GLAVA 2PRAVNE ŠKOLE

1. Klasične pravne škole................................................i

1.1. Jusnaturalizam................................................i

1.2. Istorijsko-pravna škola...................................i

1.3. Pravni pozitivizam..........................................i

1.4. Sociološke teorije prava.................................i2. Savremene pravne škole............................................i

2.1. Integralistička teorija prava............................i

2.2. Kulturalistička koncepcija prava....................i

2.3. Američki pravni realizam...............................i

2.4. Skandinavski pravni realizam........................i2.5. Škola ekonomske analize prava.....................i2.6. Critical Legal

Studies.....................................i

GLAVA 3PRAVNA NORMA

1. Pojam norme...........................................................12

2. Pojam društvene norme...........................................12

3. Vrste društvenih normi...........................................124. Pojam pravne

norme...............................................125. Struktura pravne

norme...........................................135.1. Uvodne

napomene.......................................135.2. Hipoteza dispozicije....................................13

5.3. Dispozicija...................................................13

5.4. Hipoteza sankcije.........................................14

5.5. Sankcija.......................................................146. Društvena funkcija pravnih

normi.............................i7. Odnos između društvenih i pravnih

normi..............158. Klasifikacija pravnih normi....................................15

GLAVA 4PRAVNI AKT

1. Pojam pravnog akta.................................................17

2. Forma i sadržina pravnog akta................................17

3. Hijerarhija pravnih akata.........................................17

4. Pojam izvora prava.................................................185. Materijalni izvori

prava...........................................196. Formalni izvor prava (Opšti pravni akt).................19

6.1. Pojam opšteg pravnog akta..........................19

6.2. Hijerarhija opštih pravnih akata..................196.2.1. Ustav....................................................

.19 6.2.2. Zakon....................................................206.2.3. Opšti podzakonski pravni

akti...............216.2.4. Opšti pravni akti društ.

organizacija....216.2.5. Običajno pravo.....................................22

7. Pojedinačni pravni akti...........................................227.1. Pojam pojedinačnog pravnog

akta...............227.2. Vrste pojedinačnih pravnih

akata................228. Važenje pravnih

akata.............................................239. Zakonitost pravnih

akata.........................................24

GLAVA 5STVARANJE PRAVA

1. Pojam stvaranja prava.............................................26

2. Metodi stvaranja prava............................................262.1. Pojam metoda stvaranja

prava..........................26

3

2.2. Vrste metoda stvaranja prava...........................262.2.1. Spontano stvaranje

prava.....................26 2.2.2. Svesno stvaranje

prava.........................273. Pravni pluralizam i pravni

monizam.........................n3.1. Uvodne

napomene.........................................n3.2. Pravni pluralizam – ideja i

pojam..................n3.3. Spontanistička shvatanja prav.

pluralizma....n3.4. Elastička koncepcija pravnog

pluralizma......n3.5. Pravni plur. i (samo)ograničenje

države........n

GLAVA 6PRAVNI ODNOS

1. Pojam pravnog odnosa............................................29

2. Elementi (statika) pravnog odnosa..........................29

2.1. Uvodne napomene.......................................29

2.2. Pravni subjekt..............................................29

2.2.1. Pojam pravnog subjekta......................29

2.2.2. Fizičko lice..........................................292.2.3. Pravno lice..........................................30

2.3. Pravni objekt................................................31

2.4. Subjektivno pravo........................................31

2.4.1. Pojam subjektivnog prava...................31

2.4.2. Vrste subjektivnih prava......................32

2.4.3. Načini i sredstva ostvarivanja subjektivnih prava.................................n

2.4.4. Zloupotreba subjektivnih prava...........32

2.5. Pravna obaveza............................................32

2.5.1. Pojam pravne obaveze.........................32

2.5.2. Vrste pravnih obaveza.........................33

3. Dinamika pravnih odnosa.......................................33

3.1. Pojam pravne činjenice................................33

3.2. Vrste pravnih činjenica................................33

3.2.1. Pravo i vreme........................................34

3.2.2. Pravo i prostor......................................34

3.2.3. Pravne predpostavke i fikcije ("Pravne figure")..................................................34

GLAVA 7PRIMENA PRAVA

1. Pojam primene prava..............................................362. Proces promene

prava.............................................363. Tumačanje pravne

norme........................................373.1. Pojam tumačenja..............................................373.2. Predmet

tumačenja...........................................373.3. Subjekti

tumačenja...........................................384. Sredstva tumačenja pravne

norme..........................384.1. Uvodne

napomene............................................384.2. Jezičko

tumačenje.............................................384.3. Logičko tumačenje prava.................................38

4.3.1. Primena logičkog zakona....................38

4.3.2. Oblici logičkog tumačenja...................38

4.3.3. Doslovno, proš. i suženo tumačenje....39

4.4. Sistematsko tumačenje.....................................39

4.5. Istorijsko tumačenje.........................................394.6. Ciljno

tumačenje...............................................395. Metodi tumačenja pravne norme............................40

5.1. Uvodne napomene............................................40

5.2. Subjektivno i objektivno tumačenje.................40

5.3. Statičko i evolucionističko tumačenje..............40

5.4. Vezano i slobodno tumačenje...........................40

GLAVA 8ZAKONITOST

1. Pojam načela zakonitosti........................................422. Vrste zakonitosti.....................................................423. Sredstva za obezbeđenje

zakonitosti.......................43

4

GLAVA 9PRAVNI SISTEM

1. Pojam sistema.........................................................452. Pojam pravnog

sistema...........................................453. Pravni sistem kao podsistem društvenog

sistema...464. Pravni sistem i pravni

poredak................................465. Principi pravnog

sistema.........................................465.1. Uvodne

napomene............................................465.2. Koherentnost pravnog sistema.........................465.3. Princip

potpunosti.............................................465.4. Princip

određenosti...........................................476. Elementi pravnog

sistema.......................................476.1. Pravne ustanove

(institucije)............................476.2. Pravne

grane.....................................................487. Grupe

prava.............................................................487.1. Javno i privatno

pravo......................................48

7.2. Materijalno i formalno pravo............................48

7.3. Unutrašnje i međunarodno pravo.....................48

7.4. Državno i autonomno pravo.............................48

8. Glavni sistemi danas...............................................49

9. Dinamika pravnog sistema.........................................i

GLAVA 10PRAVNE VREDNOSTI

1. Uvodne napomene..................................................512. Mir...........................................................................5

13. Red .........................................................................5

14. Sloboda...................................................................525. Sigurnost.................................................................5

26. Istina........................................................................5

37. Pravda.....................................................................53

7.1. Pojam pravde....................................................53

7.2. Oblici pravde....................................................54

7.3. Pravda i pravičnost...........................................54

8. Druge pravne vrednosti...........................................55

Legenda:

i – izostavljeno pitanje

n – nije predmet ispitivanja

5

- 1 -

POJAM PRAVA

(48-52)

6

1. UVODNE NAPOMENE

Termin pravo ima više značenja. Pošto nema jednog opšteprihvaćenog značenja, javljaju se i brojni nesporazumi i različite definicije prava. Kant: "Pravnici još ne znaju šta je pravo, iako toliko raspravljaju o njemu." H. L. A. Hart: "Mali je broj pitanja o ljudskom društvu koja su ozbiljni mislioci postavljali i nanjih odgovarali s takvom upornošću, na tako različite, čudne, pra čak i paradoksalne načine kao što je pitanje: Šta je pravo?" Stanje u ovoj nauci ne može se porediti sa ostalim naukama "koje su izučavane na sistematski način kao posebne akademske discipline. Pitanje Šta je pravo? nudi obimnu literaturu za razliku od govora Šta je hemija? ili Šta je medicina?"

Pod pravom se shvata jedna vrsta društvenih normi, ili važeće norme, ili norme koje se efektivno primenjuju. Često se pod pravom podrazumeva i ovlašćenje koje proizilazi iz norme ili tzv. subjektivno pravo, odnosno, princip da svakome treba dati ono što mu pripada, ili princip pravde. Jedan broj pisaca pod pravom podrazumeva određenu vrstu društvenih odnosa, određeno iskustvo, ili način na koji zvanične vlasti rešavaju sporove, kao i predviđanje kakvu će odluku doneti sudovi i td.

2. POJAM PRAVA U ANTIČKOJ EPOHI

Antička miso o pravu se javlja kao poseban i nov oblik ljudske duhovnosti, bitno različita od dotadašnjeg sudbinskog odnosa čoveka prema svetu i skeptična prema mitskim predstavama o moći bogova. Filozofija i misao o pravu započinju kada čovek rasutu pojedinačnost prirodnih i ljudskih stvari podvodi pod zajedničke pojmove mišljenja kako bi izrazio opšta načela moralnog, državnog, političkog, pravnog, religijskog i svakog drugog života.

Jonski filozofi (Tales, Anaksimandar, Anaksimen) tragali su za fizičkim, a ne mitskim rešenjima. Oni nastoje da verovanje u mit zamene čovekovom verom u snagu ljudskog razuma.

U ovkiru miletske škole po prvi put se pravi razlika između pozitivnog i prirodnog prava, između fizisa i nomosa. Kroz pojam prava izražen je začetak jednog racionalnog učenja o pravdi i priodnom pravu. U srednjem veku ova se polarizacija izražava kroz suprotnost između božijeg i čovekovog prrava.

Rodonačenici prvog, hlenskog, prosvetiteljstva bili su sofisti. Sofist znači mudrac. Oni su razvijali tehniku i umeće uveracvanja. argumentovanja i dokazivanja kao uslove za uspehe u praktičnom životu. Vremenom reč sofist dobijala je drugačija značenja: veštinu izvdravanja misli, da ustinu učine sumnjivom, laž da učine verovatnom. Učenje sofista obično se deli u dva perioda. Prvi period obuhvata delatnost "starijih sofista" (Protagora, Gorgija, Hipija, Prodik i Antifont). Drugi period obuhvata delovanje "mlađih sofista" (Kalikle, Trasimah, Kritija).

Hipija iz Elide, govori o pozitivnom pravu kao sistemu spoljašnje prinude jer "zakon kao tiranin ljudski primorava nas na mnog stvari mimo prirode".

Za Antifonta, ljudi su po psrirodi slobodni i jednaki. Kada bi sledili svoju prirodu, oni bi činili ono što je za njihovu prirodu najkorisnije. Ali norme pozitivnoga takona, običaja i morala stoje u suprotnosti sa prirodnim propisujući podelu na bogate i siromašne.

Sofisti su se podelili oko pitanja: kakva je to pravda koju zahteva priroda uopšte, a posebno ljudska priroda. Jedni su iz jednakog biološkog sastava ljudi izvodili načelo jednakosti, dok je za druge iz iste ljudske prirode proisticala društvena i opšta nejednakost.

Sokrat je utemeljio nativističko učenje o prirodnom pravu (prema kojem postoji nešto urođeno, od prirode dato i usađeno u ljudsko biće), koje je kasnije dobilo sledbenike u Ciceronu, Augustinu i dr. Filozofska miso sokrata okrenuta je unutrašnjosti čoveka, čovekovoj vlastitoj subjektivnosti. Sokrat "zakonito" posmatra kao neku vrstu pravedbnog budući da je poslušnost u odnosu na zakone bila obavezna, pa čak i kada se radilo o lošim ili zločinačkim zakonima.

Protivrečnost između prirode i zakona Sokratov učenik Platon rešavao je u skladu sa celokupnom svojom idealističkom filozofijom, strogo odvajajući svet čulnis stvari i svet čistih ideja. Prirodno pravo je, po Platonu, jedna vrsrta idealne stvarnosti čiji je osnov u razumu, "božanski element" u čoveku, dok je pozitivno pravo nesavršen odraz, "senka" prirodnog prava. Cilj prirodnog prava je da štiti pravdu, a preko nje, kao osnovne vrline, ostvaruje se opšte dobor društva i pojedinca. Pravednost ne znači "svima podjednako, nego znači da se nejednakima uvek doda prema njihovod prirodi". Ipak, stvarni začetnik učenja o pravdi bio je Aristotel, njegov učenik.

Sa Aristotelom antičko učenje o prirodnom pravu i pravdi dostiglo je svoj vrhunac. Pravda je potpuna vrlinakoja u sebi obuhvata sve druge vrline, a ograničava se na naše ponešenje prema drugima. "Nepraqvedno se sastoji u nejednakosti...pravedno se sastoji u nekoj proporciji, a proporcija znači jednakost odnosa". Pstoje dve vrste pravednosti u okviru kojih se jednakost iskazuje na dva različita načina. Jedna je pravda razmenska, izjednačavajuća i "nivelirajuća" pravda, a druga je distributivna ili "položajna" pravda.

Distributivna pravda vodi računa o dostojanstvu članova zajednice i njihovim individualnim zaslugama za državu. Ako je neki član dostojniji i zaslužniji, njemu više pripada. Komutativna pravda uzima u obzir stečenu korist ili pretrpljenu štetu. Aristotel razlikuje i treću vrstu pravde – zakonsku pravdu. Preko nje dolati do izražaja i društvena obsaaveza pojedinca u odnosu na celu zajednicu.

7

Odnos pravde ne važi između gospodara i roba. Aristotel je delio čitavo pravo na dve vrste: pozitivno i prirodno. Pozitivno pravo vodi poreklo iz volje zakonodavca, a prirodno pravo nalazi svoj izvor u pravičnosti, prirodi. Kod Aristotela po prvi put u istoriji nailazimo na definiciju prava. "Prirodno je (pravo) ono koje svuda ima istu važnost, a ne zavisi od toga da li je usvojeno ili ne".

Nakon Aristotela pojavio se veliki broj škola i različitih pravaca, koji su, između ostalog, nastojali da odrede i pojam prava.

Sponu između antičkog i srednjevekovnog pojma prava činili su stoičari. Zastupali su prilično različita učenja. U stoičkoj ideji svetske države (kosmopolisa) ogledala se mogućnost unutrašnje prirodne zajednice ljdskog roda i sveopšte političke povezanosti sveta.

Marko Tulije Ciceron misao o prirodnom pravu stoičara izrazio je na sledeći način: "...pravi zakon predstavlja ispravno načelo koje je u saglasnosti sa prirodom; primenljiv na sve, pouzdan i večan, on naredbom priziva na dužnost, a zabranom odvraća od nedela; pa ipak, dok časni ljudi njegove naredbe i zabrane poštuju, za nečasne te narebe i zabrane ne predstavljaju neku opomenu. Niti je pravedno takav zakon zameniti novim, niti ga delimično, niti u potpunosti ukinuti. Tog zakona nas ni narod ni senat ne mogu osloboditi, za njega nije potreban neko ko će ga protumačiti ili razjasniti. Niti će postojati jedan zakon u Rimu, a drugi u Atini, jedan sada, a drugi kasnije, već će sve narode, u sva doba obuhvatiti jedan zakon, večan i nepromenljiv; a onaj ko ga smisli, predloži, donese, predstavljaće kao nekog zajedničkog Boga, učitelja i zapovednika svih. Ako mu se ko ne povinuje, to će predstavljati kao neko bekstvo od samoga sebe, prezrenje svoje ljudske prirode, pa će takav čovek samim tim činom ispaštati najveće kazne, čak i ako bude izbegao sve drugo što se patnjom smatra". Tako Ciceron odbacuje ropstvo, jer su svi ljudi po prirodi slobodni.

Duh stoičara našao je svoj uticaj i u Corpus Iuris Civilis-u: "pošteno živeti, nikoga ne vređati i svakome dati ono što mu pripada".

Stoičari su uticali na povezivanje grčke i rimske filozofije. Pod uticajem Cicerona nastaje Ius Gentium, koji nije predstavljeo međunarodno pravo u današnjem smislu reči, već "prirodno pravo naorda", te je kao takvo, važilo za svakog čoveka, bez obzira na to da li se radi o građaninu, slobodnom čoveku ili robu.

U vreme klasičnog perioda rimskog prava, Ulpijan je u svojim Digestama postavio univerzalnu definiciju pojma prava koja glasi: "pravo je umeće (veština) dobrog i pravičnog".

3. SREDNJEVEKOVNO SHVATANJE POJMA PRAVA

Hrišćanska filozofija i učenje o prirodnom pravu nezamislivi su bez antičkog nasleđa. Posle učenje Kilmenta, Ambrozija i drugih, stvoreni su ulovi za stvaranje sistema hrišćanske patristike (period povezivanja hrišćanstva sa autentičnom filozofijom, koje su izvršili crkveni oci, pa se zbog toga i naziva filozofija crkvenih otaca), što je učinio Aurelije Augustin "sveti" blaženi. Bio je više blizak Platonovom učenju, dok je Toma Akvinski bio više naklonjen Aristotelu. Večni zakon (lex aeterna) je identičan sa božijim razumom ili pak, božijom voljom i nepromenljiv je kao sam Bog. Prirodni zakon (lex naturalis) je slika večnog božijeg zakona unutar čovekove svesti. Treća vrsta prava je Lex temporalis, na osnovu koga zakonodavac određuje šta će u nekom vremenskom preiodu biti dozboljeno, a šta zabranjeno.

U delu Tome Akvinskog, hrišćanska prirodna pravna teorja dostigla je svoj vrhunac. Ideja prirodnog prava koja je dominirala celom antikom, preuzeta je i u srednjem veku. Toma Akvinski je pravi hrišćanski aristotelovac i on obeležava vrhunac sholastiče filozofije. Sholastika potiče od latinske reči shola, što znači škola i reč je o školskoj filozofiji. Sholastička misao razvija se u okviru hrišćanske crkve. Razlikuju se dva razdoblja: razdoblje rane sholastike (IX-XII v.) i razdoblje visoke sholastike (od XII v. do renesanse). Osnova Tomine doktrine počiva na trojnoj podeli zakona: božanski zakon (lex aeterna), prirodni zakon (lex naturalis) i ljudski zakon (lex humana) tj. pozitivno pravo.

Prirodni zakon Toma Akvinski izvodi iz božanskog zakona. Pomoću vrednosti izraženih u božanskom zakonu uređeno je ne samo ljudsko društvo, nego i celokupni univerzum. Čovek te vrednosti može saznati samo parcijalno, preko njihovih manifestacija. Nasuprot tome, prirodni zakon može biti otkriven direktno posredstvom čovečijeg uma, jer predstavlja participaciju ili učešće u večnom božanskom zakonu.

Ljudski zakon je tvorevina čoveka, koji stvara pozitivno pravo, koje predstavlja posebnu, konkretizovanu primenu prirodnoga prava. Tako ljudski zakon potiče iz prirodnog prava i ne sme mu se protivurečiti. Ukoliko mu protivureči, ne mora biti poštovan. On smatra da nepravedan zakon koji odstupa od prirodnog nije zakon nego izopačenost zakona.

Sa Vilijamom Okamom, kome prethodi anticipacija renesansnog induividualizma Dunsa Skota, počinje kraj sholastike i obnavljanje nominalizma, prema kome prirodno pravo nije nešto što je unapred dato, već je ono isključivo "proizvod teorije". Nominalizam je bio "verni pratilac" pozitivizma kao učenja o samostalnoj vladavini pozitivih zakona. Tako je Okam poslednja velika figura sholastike, a istovremeno i prva figura modernog doba.

Luter govori o prirodnom zakonu, zakonu prirode koji je upisan u srcima i smatra da zapovesti Mojsija hrišćani mogu da prihvate jedino ako se one podudaraju sa tim zakonom. On nalazi da čovek poseduje sposobnost razlikovanja između dobra i zla. Izmađu božijeg cartva i carstva ljudi ne postoji pravni most, postoji jedino ljubav božija koja nastaje na osnovu njegovog milosrđa i čovek nije u stanju da van tog milosrđa čini bilo šta.

8

4. NOVOVEKOVNO STANOVIŠTE O POJMU PRAVA

Prirodnim pravom novog veka u potpunosti vlada racionalistički pojam nauke. Ne postoje ideje same po sebi, ne postoji zadata istina kao u sholastici, čocek je u potpunosti upućen na svoje vlastite snage spoznavanja. Pravna filozofija se izdvojila iz teologije.

Najveći broj pristalica prirodno-pravnog shvatanja ističe da temelj svakog socijalnog udruživanja i svake političke obaveze mora biti činjenica da zajednicu čine ljudi kao nosioci neotuđivih prirodnih prava. Zajednica nastaje tek kad svi slobodni pojedinci, koji su do tad živeli u prirodnom stanju, sklope sporazum o udruživanju. Moderno prirodno pravo ističe da čovek (pojedinac) prethodi svakom obliku društvenog organizovanja, uključujući i državu. Pojedinac je nosilac izvesniih neotuđivih prava koja stiče rođenjem i koja se stoga nazivaju prirodnim pravima. Ova prava čoveku niko – pa ni država – ne može oduzeti. Država je samo sredstvo koje ljudi stvaraju radi očuvanja svojih prirodnih i neotuđivih prava.

U novom veku nastaju brojne pravno-filozofske i pravno-teorijske škola i pravci koji izučavaju pojam prava.Rene Dekart "otac novovekovne filozofije", utemeljio je osnovne principe modernog postsholastičkog prava.

Pravo, kao jedan vid demonstriranja ljudske mudrosti, svrstava se u istinske nauke potpunom zasnovanošću na novoj logici i metodi koja dolazi od "prirodne svetlosti uma i zdravog ljudskog razuma".

Hugo Gorcijus se obično smatra osnivačem i glavnim predstavnikom racionalističke prirodnopravne škole. Osnovna mu je ideja da suštinu prirodnih prava čini pravda, a ona je uvek u skladu sa ljudskim razumom. Gorcijus zato pravdu smatra nepromenljivom kategorijom, ali je ne vezuje za božiju volju, već za ljudski razum. Zbog toga se njegova teorija često označava kao početak laiciziranja prirodnih prava. Smisao države je u zaštiti ljudskih prava.

U svom delu Levijatan, Tomas Hobs obrazlaže prirodnopravnu koncepciju koja se temelji na pet osnovnih kategorija: prorodno stanje, prirodno pravo, prirodni zakon, društveni ugovor i apsolutistička država. Hobs ne izvodi prirodna prava čoveka ni iz prirodnog ni iz božanskog zakona, već iz urođenih nagona čoveka. Osnovno prirodno pravo čoveka je pravo na život, iz kojega se dalje izvode druga prava. Svetovna jednakost prirodnih prava proizašla je direktno iz jednakosti uočenih potreba, a potrebe iz ljudskog prirodnog nagona.

Za razliku od Hobsa, koji je svojom teorijom stao na stranu vladara protiv pralamenta u vreme Prve engleske revolucije, Džon Lok je u vreme Druge engleske revolucijestajao na suprotnoj poziciji. Prirodno stanje je stanje bez vlasti, jer u njemu postoje određena prirodna prava. Ona su u prirodnom stanju efektivna prava. U cilju njihove što bolje zaštite, pojedinci sklapaju društveni ugovor. Treba razlikovati dva ugovora. Prvim, pactum unionis, pojedinci stvaraju organizovano društvo, političku zajednicu. Drugim ugovorom, pactum subjectionis, reguliše se odnos građana i državne vlasti. U Lokovoj teoriji treba razlikovati božansko pravo, prirodna prava i pozitivno pravo.

Samuel Pufendorf spada u redove najkontroveznijih autora škole prirodnih prava. Specifičnost nemačkih teoretičara prava toga vremena, a među njima i Pufendorfa, jeste da nisu bili tako odlučni na antifeudalnim pozicijama kao ostali zapadnoevropski mislioci. Celokupno njihovo prirodnopravno shvatanje javlja se kao izraz postojećih prilika. Pufendorfovo učenje polazi od razdvajanja sfere prava i sfere teologije, a pravo dalje deli na prirodno i pozitivno. Prirodna prava postoje u prirodnom stanju kao nužna i nepromenljiva, kojima pozitivno pravo mora da se pokorava kao idealu.

Holandski filozof Baruh Spinoza je iz filozofije isključio svaki vid traganja za svrsishodnošću i priznavao je jedino strogo važenje kauzaliteta. Shodno tome, i pravo i država predstavljaju deo prirode. Pravo i moć su identični, a jedino moć stvara pravo.

U pravcu razdvajanja religije, morala i prava još dalje je otišao Kristijan Tomazijus, jedan od prvih nemačkih i evropskih prosvetitelja. Njegov glavni cilj je bio da napravi jasnu razliku između etike, politike i prava. Etika honestum – poštenje predstavlja moralnu obavezu prema samome sebi. U pitanju je unutrašnja čast, unutrašnji mir čoveka. Pravo – iustum je vrhovni princip čije "negativno zlatno pravilo" glasi: ono što ne želiš da tebi bude učinjeno, ne čini drugima.

Pobornik racionalističkog prirodnog prava, Gotfrid Vilhem Lajbnic verovao je u univerzalnu vrednost razuma. Pravo ima svoj temelj u Božijoj pravdi, čija je svrha savršenstvo svih ljudi. Zato cilj čoveka nije ostvarenje najveće moguće sreće, već njegovo usavršavanje, što treba da bude i glavni princip prirodnog prava.

Njegov učenik, Kristijan Volf, čvršće povezuje pravo i moral oslanjajuće se na učenje o etičkom perfekcionizmu. Pošto je čovek prepušte samom sebi, on samo u ograničenoj meri može da ostvari taj perfekcionizam, koji država i pravo moraju da stimulišu. Pojam prava sadržan je upravo, u ispunjavanju ovog perfekcionističkog zadatka.

Žan-Žak Ruso polazi od prirodnog stanja i prirodnih prava, građanskog stanja i društvenog ugovora kojim se projektuje buduće društvo u kome će biti ostvareno prirodno pravo na slobodu i jednakost. Ruso nalazi da pojedinci postignutim dogovorom slobodno utvrđuju svoja međusobna prava i obaeze. Prirodni zakon nije dovoljan za uređen život čoveka jer mu nedostaje efikasna sankcija. Bit i suština jednog zakona jeste da se on prema građanima odnosi na opšti način. Politička zajednica je ona država koja je utemeljena (na) zakonima, bez obzira na njen ustavni oblik.

Imanuel Kant "konstatuje da je čovakov praktički um zakonodavan pošto sebi može određivati čiste dužnosti, koje nemaju svrhu u drugome, nego u sebi samima". To zakonodavstvo je izraz čovekovog praktičkog uma, koji sebi može postaviti maksime htenja i delovanja. Ove maksime Kant ističe kroz 2 postulata kategoričkog delovanja. Jedan glasi: postupaj uvek tako da možeš hteti da princip svoga delovanja važi kao opšti zakon ! Drugi glasi: radi tako da čovečnost u tvojoj osobi, kao i u osobi svakoga drugoga, uvek uzimaš kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo! Dok moral govori o

9

dužnostima namere, pravo ne pita za namere već se bavi spoljašnjim dužnostima delovanja koja se mogu iznuditi. Pod pojmom prava, Kant podrazumeva "skup uslova pod kojima se samovolja jednoga može sjediniti sa samovoljom drugoga po nekom opštem zakonu slobode" i preko ovog zakona se može osigurati sloboda ličnosti.

Prirodno pravo u građanskim revolucijama i kasnijem procesu kodifikacije i političko-pravnog uobličavanja novog društva imalo je tri osnovne karakteristike: ono je izvor individualnih sloboda i prava, granica legitimnog delovanja političke vlasti i osnov pozitivnog prava. Tako su shvatanja prirodnog prava u značajnoj meri uticala na prirodnopravne zakonike XVIII i XIX veka. Tu spadaju: Prusko opšte zemaljsko pravo, Code civile (Naoleonov građanski zakonik) i Austrijski opšti građanski zakonik.

Nagoveštaj kraja teorije prirodnog prava izražen je u filozofiji nemačkog idealizma, posebno u Hegelovoj filozofiji.

5. POJAM PRAVA U SAVREMENOJ PRAVNOJ TEORIJI

Do početka XXI veka iskristalisali su se brojni i različiti pravno-teorijski pravci i koncepcije u kojima se oblikuje i pojam prava. Impresivan civilizacijski domet i razvoj pravne misli izražen je kroz 4 glavna toka nemačke, italijanske, francuske i angloameričke teorije i filozofije prava. U okviru različitih pravaca, škola ili koncepcija, istakli su se i brojni pravni mislioci koji su dali značajan doprinos pojmu prava.

Američki pravni teoretičar i filozof prava Rosko Paund istražujući problematiku pojma prava uočio je 12 koncepcija koje nastoje da odgovore na pitanje šta je pravo. Kada je u pitanju Paundova tipologija pojma prava, s jedne strane ona se detaljno odnosi na antičko shvatanje prava, dok, s druge strane, imajući u vidu vreme u kome je nastala, ona ne sadrži svo bogatstvo i raznovrsnost savremenih pristupa pravu. Paund ističe da se iz ovih stanovišta vidi da pravo ipak postoji zbog toga da zadovolji najvišu društvenu težnju za opštom sigurnošću.

Nemački filozof prava Gustav Radbruh vezuje pojam prava za vrednosti. "Pojam prava je kulturni pojam. Prao je ona stvarnost čiji je smisao da služi pravnoj vrednosti, ideji prava". Ideja prava, po Radbruhovom mišljenju, ne može biti ništa drugo nego sama pravda. Vrednosti same po sebi predstavljaju isključivo deo idealnog, a ne i stvarnog sveta.

Austrijski pravnik Hans Kelzen, poznat kao autor "čiste teorije prava", isticao je da u analizi pojma prava valja pre svega odgovoriti na pitanje Šta je i kakvo pravo jeste?. On smatra da ne postoji generalno prihvaćena definicja pojma prava, Postoje dva različita odgovora na ovo pitanje. Prema prvom stanovištu, pravo je činjenica, određeno ponašanje ljudi koje se događa u vremenu i prostoru i koje može biti opaženo pomoću naših čula. Prema drugom stanovištu, pravo nije činjenica, nego norma. Kelzen zastupa ovo drugo stanovište.

Istaknuti predstavnik analitičke teorije prava, Herbert L. A. Hart nalazi da je pojam prava osnovno pitanje teorije prava. Da bi odgovorio na ovo pitanje, Hart polazi od stava da se neprestano javljaju 3 problema. Kakva je razlika imeđu prava i naredbi pod pretnjom i na koji način su ove dve pojave povezane? U čemu se pravna obaveza razlikuje i na koji način je vezana sa moralnom obavezom? Šta su to norme i do koje je granice pravo pitanje normi? Prema Hartu, mnogo je plodonosnije da se, umesto definicija, razjasne uslovi pod kojima se daju pojmovi u određenom kontekstu. Rešavajući problem "kako je pravo moguće", a ne "koje je pravo važeće", Hart razvija svoje shvatanje prava. On je u pravnu teoriju uveo pravilo priznanja koje pripada sekundarnim normama. Naime, dok se primarne norme tiču dužnosti, skundarne utvrđuju načine na koje se primarne norme mogu neposredno ustanoviti.

Američki profesor filozofije prava Lon Fuler odgovor na piranje šta je pravo tražio je u okviru stanovišta o unutrašnjoj moralnosti prava i svojevrsnog proceduralnog jusnaturalizma. Fuler ističe da je pravo poduhvat potčinjavanja ljudskog ponašanja vladavini pravila. Prinuda es u pravu ne može izbeći, ali nije opravdano da se ona smatra obeležjem po kojem se pravo identifikuje.

Nemački pravni teoretičar Nikolas Luman smatra da je pravo sistem. Pravo je celina sastavljena od elemenata – pravnih propisa povezanih zahtevom međusobne neprotivurečnosti. Sistem prava je obeležen visokim stupnjem autonomije, koja počiva na temeljima pravne države. Pravo je samoreferentno, što znači da pravni sistem upućuje sam na sebe, posebno na svoje jedinstvo postulatom pravne sigurnosti, uslovom ekonomičnosti i idealom pravednosti.

Kao i u drugim zemljama, tako i našu teorijsko-pravnu miso obeležava mnoštvo različitih odgovora na pitanje šta je pravo. Ako se pravo shvati integralistički, "trodimenzionalno", onda se ono iskazuje kao poseban društveni proces u kome su ponašanja, vrednosni stavovi i normativna sfera uzročno i funkcionalno povezani i međuzavisni. Pravo činidinamično jedinstvo normi, određenih konfliktnih društvenih odnosa, vrednosnih stavova i ciljeva.

10

- 2 -

PRAVNE ŠKOLE

(53-60)

* Ova glava nije obrađena iz prostog razloga što dosadna iapsolutno nepotrebna za učenje

11

- 3 -

PRAVNA NORMA

(61-72)

12

1. POJAM NORME

Izraz norma, u grčkom jeziku javlja se u dvojakom obliku: kao kanon, što znači pravilo, propis, i kao nomos, koji označava odredbu, običajno pravilo, zakon, propis, red. U latinskom jeziku norma se pojavljuje kao regula, i označavala je pravilo, merilo, pa čak i materijalno, fizičko sredstvo da bi se povukla prava linija ili pravi ugao.

2. POJAM DRUŠTVENE NORME

Društvene norme ka pravila ponašanja, delanja i vrednovanja nazivaju se još i propisi, konvencije, standardi, smernice, uzori, referentni okviri i sl. Njima se manje ili više, sa ovog ili onog aspekta bave pravne nauke, sociologija, psihologija, lingvistika, etika, filozofija, estetika, nomotehnika.

Društvene norme (pravila) su zahtevi ili iskazi o trebanju, pomoću kojih se usmerava ljudska delatnost i ujedno im se preti sankcijom ako ne postupe prema zahtevu. Kod društvenih normi razlikujemo sledeće subjekte: onek koji stvaraju norme - adresante i one kojima su norme upućene - adresate.

Normativni poredak je relativno stabilan i uređen skup društvenih normi (pravila) i ponašanja. Kako društvene norme postoje u svesti ljudi (bilo da su one izražene pisano ili usmeno), kažemo da ljudi imaju normativnu svest koja usmerava ponašanje.

Društvene norme imaju zadatak da utiču na ponašanje ljudi, da usmeravaju ili uređuju društvene odnose. Sastoje se iz 2 bitna elementa: dispozicije i sankcije. Dispozicija je centralni i najvažniji element norme. Ona predstvalja zahtev po kojem se adresati moraju ponašati, i čini samo biće norme. Sankcije predstavljaju sredstvo društvene (i normativne) kontrole kojima se utiče na ljude da primanjuju i poštuju norme. Preko njih, adresatima je predočena kazna zbog nepoštovanja zahteva dispozicije. Sankcije mogu biti negativne – kazne, tj. sankcije u užem smislureči, koje odvraćaju od nepoželjnih aktivnosti, i pozitivne – nagrade, kojima se podstiče određeno poželjno ponašanje.

Društvena norma je različita od prirodnih zakona jer prirodne zakone "otkriva" ljdski duh i utvrđuje ono što se deša po opštim prirodnim zakonima, dok društvena norma propisuje ono što treba da bude.

3. VRSTE DRUŠTVENE NORME

Treba razlikovati termin pravila u društvu od društvenih pravila. Prvi pojam, pored društvenih pravila, koja uređuju društvene odnose među ljudima, uključuje i tehnička pravila. Tehnička pravila su, takođe, društvena jer nastaju u društvu, ali ona ne uređuju odnose među ljudima, nego odnose ljudi prema prirodi. Tehnička pravila su uspešna ako se zasnivaju na pouzdanim i proverenim naučnim saznanjima. Ona ne zavise od dogovora ljudi, već od određenih "ehničkih standarda". Za razliku od društvenih normi, tehničke norme su uputstva i mogu se prekršiti. Ona ne sadrže sankcije, jer poseldice nepoštovanja dolaze same po sebi. Tehnička norma ne važi samo za odnos ljudi prema prirodi, nego i za njihove međusobne odnose. Tehnički standardi su skup povezanih društvenih i tehničkih pravila

Običaj je deo svesti i vrsta društvenih normi koja nastaje dugotrajnim vršenjem, ponašanjem na određeni način, kada se ustali svest o obavezi takvog ponašanja. Običaji nastaju spontano i neorganizovano. Običaj se kao norma ne može pročitati jer nije napisan, jer ga ljudi nose u svojoj svesti i ponašaju se prema njemu. Sankcije za prekršaj običaja su raznosvrsne: osuda, prigovor, prezir, lišavanje života i td.

Moral je deo svesti i vrsta društvenih normi.Moral nastaje spontano i neorganizovano. Moralne norme počivaju na svesti, ali u slučaju moralne norme one vuku svoju obaveznu snagu da je "ono što moral naređuje dobro, a ono što zabranjuje zlo". Tako se moral odnosi na suštinska shvatanja vrednosti dobara čoveka i njegovog društva (život, zdravlja, dostojanstvo, čast). Zato je i specifična sankcija griža savesti koja prati prekršaj moralne norme.

4. POJAM PRAVNE NORME

Pravna norma predstavlja posebnu vrstu društvenih normi, što čini njeno generičko obeležje ili najbliži rod.U pravnoj teoriji pravna norma se označava kao najsitinije samostalno biće, "atom prava", što znači da se dalje "ne

može" deliti. Pravna norma čini prvi normativni deo pravnog poretka.Prema objektu pravne norme, ona se javlja kao regulator intersubijektivnih odnosa i društvenog uticaja. Međutim,

taj kriterijum ne omogućava da se pavne norme razlikuju od drugih društvenih normi, zbog toga se ovom kriterijumu dodaju i drugi, pre svega: cilj, svrha i instrumentalnost pravne norme.

Pravni karakter norme vezuje se i za pripadanje određenom pravnom sistemu ili pravnom poretku. Pravna norma se ne može shvatiti izolovano, bez uvažavanja drugih pravnih normi, pravo je svet normi, skup normi i pravila ponašanja.

Jedno od načešćih merila izvedeno je iz činjenice primene sankcija ili prekršaja kome sledi sankcija. Pravna norma je, dakle, obavezno pravilo, zapovest o ponašanju u društvu, garantovana državnim autoritetom. Razlika između ove dve vrste normi, društvene i pravne, nalazi se u činjenici da njovo izvršenje obezbeđuje država monopolom sile.

13

Pravno pravilo predstavlja sadržaj misli i volje (pisane ili usmene), za koje se vezuje izvesni instrumentalni zahtev (činjenje, nečinjenje, trpljenje) koji određuje neku posledicu u slučaju da se udovolji ili ne zahtevu. Taj zapovedni način norme nazivsa se preskriptivnom upotrebom jezika ili preskriptivni govor. 5 razlika između normi, zapovesti i saveta: izvor, razlog poslušnosti, subjekat, adresat, cilj i posledica nepridržavanja.

Pravna norma kao zapovest upućena je razumu i slobodnoj volji čoveka, što znači da je ona upućena u nameri da iznudi poslušnost, a da je subjekat, adresat, u položaju da bira da li će se ponašati u skladu sa normom ili će je prekršiti. Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest mora biti obezbeđena sredstvom podesnim da prinudi na poslušnost, a to je sankcija. Ako izostane ponašanje po pravnoj normi, država će to ostvariti svojom nadmoćnom silom. Sila je pravno korisna i potrebna kao tehnička pomoć, sredstvo u ostvarenju zahteva iz norme, ali ona nikako ne čini temelj prava.

Pravo nije jedini instrument, u okviru društvenih pravila uopšte, jer značajnu ulogu igraju i moralne, običajne i druge norme.

Pravne norme su zapovesti o ponašanju subjekta sankcionisane u krajnjoj liniji fizičkom prinudom države. Pravne norme su od trenutka nastanka, primene i promene vezane za ekonomsku i političku vlast, oličenu, pre svega, u državi. One su povezane u hijerarhijski sistem koji ima funkciju ostvarijvanja specifičnih društvenih interesa i ciljeva.

5. STRUKTURA PRAVNE NORME

5.1 Uvodne napomene

Učenje o strukturi pravne norme vezuje se za kraj XIX i početak XX veka. Pravna norma ima 2 elementa i to se skraćeno izražava sudom "ako A treba B", tj. ako se izvrši prekršaj norme, treba da se primeni sankcija.

5.2 Hipoteza dispozicije

Hipoteza ili predpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji određuje činjenice ili okolnosti čijim je postojanjem uslovljen zahtev, obaveza ponašanja odnosno, dispozicija. Obaveza subjekta da se ponaša po zahtevu sadržanom u dispoziciji nastaje tek pošto se ispune uslovi iz hipoteze dispozicije. Hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme.

Sadržina hipoteze može biti manje ili više određena, pa se hipoteze dispozicije mogu razliovati kao apsolutno i relativno određene. U slučaju apsolutno određenih hipoteza dispozicija sasvim precizno su određeni uslovi za koje se vezuje ponašanje pravnog subjekta po duspoziciji, dok kod relativno određenih hipoteza dispozicije uslovi nisu precizno utvrđeni kao obrazac ponašanja po dispoziciji.

5.3 Dispozicija

Dispozicija je centralni, bitan deo pravne norme. Ona sadrži zapovest kojom se od obaveznog subjekta traži da prema ovlašćenom subjektu, u predviđenoj situaciji, izvrši svoju obbavezu, da bi se ponašao po dispoziciji. Dispozicija sadrži glavni, primarni zahtev o ponašanju. Na taj način dispozicija uređuje odnose u društvu raspoređivanjem prava i obaveza među ljudima. Dispozicija je primeran zahtev u tom smislu da će se subjekat obaveze ponašati po dispoziciji ukoliko želi da izbegne primenu sankcije. Ako primarnu zapovest iz dispozicije ne ispuni, sankciju ne može izbeći, jer će država, u krajnjoj liniji, njenu primenu obezbediti silom. Dispozicija sadrži uslovnu, relativnu i alternativnu zapovest.

Zapovest može biti u vidu naređenja upravljena na aktivnost, činjenje, pozitivnu radnju, ali se dispozicija može sastojati i u zabrani aktivnosti, tj. pasivnom držanju i u vidu ovlašćenja, dozvole.

S obzirom na koji način se izražava zapovest, razlikujemo 4 vrste dispozicije:1) naređujuće ili pozitivne (preceptivne) traže neku pozitivnu radnju, akt, činjenje;2) zabranjujuće ili negativne (prohibitivne) traže uzdržavanje od neke radnje;3) ovlašćujuće ili dopuštajuće (premisivne) predviđaju ovlašćenje da se nešto čini ili zahteva;4) deklarativne ili interpretativne (eksplikativne) sadrže objašnjenje, opis ili definiciju.

S obzirom na stepen slobode ovlašćenih i obaveznih subjekata razlikuju se: apsolutno određene i relativno određene dispozicije.

Apsolutno određene dispozicije nazivaju se još i kategoričkim, imperativnim. Kod njih je zahtev tačno određen, a zapovest adresatima označena je "tako i nikako drugačije". Takve su naređujuće i zabranjujuće dispozicije.

Relativno određene dispozicije mogu biti, s obzirom na slobodu adreata, dispozicije sa neodređenim pojmovima i pravnim standardim, alternativne dispozicije, dispozicije sa diskrecionom vlašću i dispozitivne (zamenljive) dispozicije.

Mnogobrojnost i složenost društvenih odnosa uslovljava da se u pravu nužno koriste dispozicije sa nedovoljno određenim pojmovima.

14

Stvaralac norme ponekad upotrebljava i neodređene pojmove, koji se nazivaju pravnim standardima (npr. "brza vožnja", "javni red i mir", "savestan", "dobar domaćin", "opšti interes", "pravična naknada", "opšte moralno shvatanje" i sl. Pravni standardi su pojmovi koji menjaju svoju sadržinu u zavisnosti od konkretnih okolnosti u kojima se primenjuju.

Alternativne dispozicije daju slobodu subjektu adresatu da bira jednu od predviđenih alternativa, ali samo u okvirima ponuđenih.

Dispozicije sa diskrecionim ovlašćenjem ili, kako ih još zovu, dispozicije sa slobodnom ocenom, sa diskrecionom vlašću, diskrecionim pravom su dispozicije koje ovlašćuju organe državne vlasti (upravne, sudske) da u primeni dispozicije biraju između više mogućnosti, sledeći principe zakonitosti i celishodnosti. Državni organ kao subjekat nadležnosti prilikom donošenja odluke bira koja će dispozicija najbolje odgovarati potrebamakonkretnog slučaja rukovodeći se, pri tome, "javnim interesom" ili nekim posebnim društvenim interesima. Bitno je da organ postupa u okviru svoje nadležnosti, u okviru svojih prava i obaveza, s tim što je odluka koju donose obavezna za adresate.

Dispozitivne ili zamenljive dipozicije dozvoljavaju subjektima da svoje odnose urede drugačije od predloženog, odnosno, da postojeću dispoziciju zamene nekom drugom, da sami stvore dispoziciju. Ukoliko se to ne učini, primenjuje se dispozitivna dispozicija. Obično se u normi izrazom "ako se stranke drugačije ne dogovore" neglašava se da se radi o dispozitvinoj dispoziciji. Važi načelo autonomije volje.

5.4 Hipoteza sankcije

Hipoteza ili predpostavka sankcije čini deo pravne norme, koja sadrži opis, fakta prekršaja, tj. delikta koji treba da se desi da bi se primenila sankcija. Predpostavka sankcije nije isto što i prekršaj kao deo stvarnosti.

Delikt ili prekršaj sastoji se u ponašanju suprotnom od onog koje szahteva dispozicija. U strukturi pravne norme delikt pokazuje odnos ili način povezivanja primarne i sekundarne zapovesti, dispozicije i sankcije, zato je on negacija dispozicije i uslov za primenu sankcije.

Za pravo je bitno ono što ustanovljava pravni poredak kao delikt, prekršaj-mala prohibita (zabranjena zla), a ne mala in se (zla po sebi).

Nulla poena sine lege, nullum crimen sine lege – nema sankcije bez zakonske norme koja određuje taj delikt.Ponašanje koje se kvalifikuje kao prekršaj suprotno je onome koje je označeno kao obaveza i sastoji se u činjenju ili

nečinjenju. U unutrašnjem pravu izdvajaju se četiri osnovne vrste delikta: krivičnopravni, građanskopravni, upravnopravni i disciplinski.

Odnos volje prema prekršaju – umišljaj i nehat u krivičnom i dolus i culpa u građanskom pravu.

5.5 Sankcija

Sankcija u odnosu na dispoziciju predstavlja alternativno i sekundarno pravilo o ponašanju pravnih subjekata. Nužan je i sastavni deo norme. Ona je usmerena prema delikventu, počiniocu prekršaja i prema državnom organu koji, ukoliko je to potrebno, treba da izvrši sankciju u odnosu na delikventa.

U pogledu vezanosti pravne norme za sankciju kao fizičku prinudu u teoriji su se iskristalile dve velike grupe shvatanja: sankcionistička i antisankcionistička. Prema prvoj grupi, za pravo je bitna njegova vezanost za sankciju, za fizičku prinudu, dok autori u okviru druge skupine dokazuju da prinuda nije bitno obeležje prava. Postoji i treća grupa u koju spadaju oni koji zastupaju mešovit, realističko-normativni pristup prema kome bitno obeležje prava nije ni stvarna primena ni usanovljenost sankcije za većinu normi jednog pravnog sistema, već njihova pripadnost jednom poretku pravnih normi.

Mnogobrojne, raznovrsne sankcije (npr. oduzimanje života, slobode, imovine, pravnih ovlašćenja, ukidanje pravnog akta i td.) mogu se klasifikovati prema različitim kriterijumima.

Sankcije se, prema vrsti dobra koja se oduzimaju mogu podeliti na telesne, materijalne i moralne. Prema cilju dele se na retributivne i restitutivne. Kod retributivnih sankcija cilj je odmazda, a kod restitutivnih

naknada štete i povraćaj u pređašnje stanje. Ako se sankcija shvati kao prinudna mera, razlikujemo sankciju prema licima i sankciju prema aktima. Sankcije

prema licima (fizičkim i pravnim), s obzirom na vrstu prekršaja, mogu biti: krivičnopravne, građanskopravne, disciplinske i td. Sankcije prema pravnim aktima, s obzirom na stepen nezakonitosti, dele se na ništave i rušljive. U slučaju ništavosti po službenoj dužnosti poništavaju se sve pravne posledice nezakonitog pravnog akta računajući od dana njegovog donošenja do trenutka njegovog poništenja, i u prošlosti (ex tunc = od onda). Kod rušljivosti zainteresovanom subjektu ostavljena je sloboda da li će zahtevati sankciju i, ako se izrekne, ona dejstvuje od sada i ubuduće (ex nunc = od sada).

Sankcije mogu biti apstraktne i konkretne. Opšte pravne norme sadrže apstraktnu sankciju (npr. 3 do 5 godina zatvora), a sud donosi pojedinačan akt u kome određuje konkretnu sankciju.

6. DRUŠTVENA FUNKCIJA PRAVNIH NORMI

15

7. ODNOS IZMEĐU DRUŠTVENIH I PRAVNIH NORMI

Kriterijum Običajne Moralne PravneStvaralac neodređen neodređen država (pretežno)Nastanak spontano spontano odjednom utvrđen postupakTrajanje dugotrajno dugotrajno pretežno, kratkoOblik nepisane nepisane pisane (većinom)Prihvatanje autonomija autonomija heteronomijaSankcija kritika, prezir osuda, bojkot pravne sankcije, fizička prinudaSubjekt sprovođenja sankcija neodređeno neodređeno organi represije i pravosuđe

U pravnoj teoriji navode se različiti kriterijumi međusobnog razlikovanja pravnih normi od moralnih i običajnih.Prvo shvatanje je da pravo i moral čine jedinstvo.Drugo shvatanje polazi od potpunog odvajanja, izolovanja prava od morala. Pravo i moral se ne dodiruju. Ovo

shvatanje zastupaju: H. Grocijus, K. Tomazijus, I. Kant, J.G. Fihte, a u XX veku takvo shvatanje je bezmelo postalo vladajuće. Među zastupnicima glavnu reč je imao H. Kelzen, kasnije Hart i Raz.

Treće gledište nalazi se između dve krajnosti jedinstva prava i morala, i njihovog potpunog odvajanja. Između njih postoji odnos relativne suprotnosti, korelacije, koja jednu strukturu odnosa ne isključuje nego uključuje. Ovo gledište podrazumeva da je moral kritičko merilo za pravo. A. Kaufman

8. KLASIFIKACIJA PRAVNIH NORMI

1. Krug subjekata na koje se norma primenjuje – Opšte norme su u slučaju kada se odnose na neodređen broj lica, kada su upućene svim pravnim subjektima ili grupi ljudi. Pojedinačna norma upućena je tačno određenom pojedincu.

2. Ispunjenost uslova za primenu pravne norme – S obzirom na to da li je zapovest data pod nekim uslovom ili bezuslovno, pravne norme mogu da se podele na bezuslovne i uslovne. Bezuslovne pravne norme odnose se na određenu situaciju, stanje, događaj (krađa, ubistvo, kleveta, šteta). Takvom pravnom normom, tvorac normi bez uslova reguliše neku konkretnu situaciju. Uslovne pravne norme predviđaju jedan ili više uslova da bi se dispozicija primenila. One se odnose na stanja, situacije, događaje i radnje koje se još nisu dogodile.

3. Broj slučajeva na koje se pravna norma odnosi – Dele se na apstraktne, koje regulišu neodređen broj slučajeva i koje se odnose na čitav niz skup događaja i važi dok se ne ukine, i konkretne, koje se odnose na jedan konkretan slučaj. Moguće su i kombinacije četiri osobine pravnih normi (opštosti, apstraktnosti, pojedinačnosti i konkretnosti), pa tako imamo: opšte i apstraktne norme (takav tip normi sadrži najveći deo zakona, npr. krivični zakon); opšte i konkretne norme (zakon o opštoj mobilizaciji za konkretnu situaciju); pojedinačne i apstraktne norme (zakon koji određenoj osobi dodeljuje zvanje sudije ustavnog suda); pojedinačne i konkretne norme (sudska presuda).

4. Intenzitet snage pravne norme – Prema pravnoj snazi, a to znači prema meri uticaja koji pravna norma trpi i vrši, pravne norme se mogu podeliti na više i niže. Iz hijerarhijske zasnovanosti pravnih normi proističe princip koherentnosti. Neke pravne norme su više u odnosu na duge po tome što ih prinudno određuju i materijalno i formalno. Materijalno određenje znači da više norme određuju menje ili više određeno, sadržinu nižih normi. Formalno određenje znači da se višim normama određuje nadležnost (stvarna i mesna), postupak, postupak i oblik, kojima treba da budu donesene, menjane ili stavljane van snage niže pravne norme.

5. Pravac delovanja pravnih normi – Prema pravcu delovanja pravnih normi u vremenu, pravne norme se dele na norme sa aktivnom i na norme sa retroaktivnom snagom. Pravna norma aktuelno obavezuje kad stupi na snagu, kada važi za slučajeve koji tada nastaju i koji će tek nastati u budućnosti. Ukoliko se pravna norma primanjuje i na one slučajeve koji su već nastalipre njenog stupanja na snagu, radi se o povratnom, retroaktivnom dejstvu pravne norme

Adresanti stvaranja pravne norme – U odnosu na pluralitet subjekata stvaralaca prava, pravne norme mogu biti državnog porekla: ustavne, zakonske, precedentne norme i td. Pravne norme nedržavnog porekla čine tzv. autonomno pravo. Istorijski i danas poznati oblici autonomnog prava su: običajno, cehovsko, esnafsko, crkveno, pravo međunarodne trgovine isl.

16

- 4 -

PRAVNI AKT

(73-87)

17

1. POJAM PRAVNOG AKTA

Pravni akt predstavlja pored pravne norme deo pravnog poretka, tj. njegov drugi normativni element. Reč dolazi iz letinskog jezika iz reči actus koja znači čin ili delo. Pravnim aktom se označava akt stvaranja norme, sama pravna norma i njen materijalni izraz. Strukturu pravnog akta čine dva elementa: unutrašnji, psihički akt kao odluka volje i spoljni akt kao izjava volje. Pravni akt je psihički akt kojem se dodaje akt volje kojima se stvaraju pravne norme, ili uslovi za primenu pravne norme. Pravni akt je akt normativnog karaktera i sastoji se od jedne ili više rečenica, odredbi u kojima su ili celovite pravne norme ili pojedini elementi pravnih normi, ili uslovi za primenu pravne norme.

Sadržinu pravnog akta čine pravne norme ili uslovi za primenu pravne norme, ona se izražava materijalnim aktima – jezikom (govornim ili pisanim) ili drugim "materijalnim znacima". Materijalni znaci mogu biti konkludentne radnje.

Pravni akti se nejčešće izražavaju u pisanom obliku. Pisani tekstovi omogućavaju jasno, trajno i objektivnije iskazanje, očuvanje i razumevanje pravnih normi, koje bi inače, da nisu napisane, ostale nedovolno određene, i mogle bi se tumačiti na razne načine. Pisani tekstovi omgućuju da se zajedno i istovremeno iskaže veći broj pravnih normi koje regulišu jedan ili više srodnih društvenih odnosa. Pisani akti omogućavaju da se pravne norme izraze precizno i, ako treba, opširnije, time što će se uz njih dati i pismeno obrazloženje. Pisani tekstovi olakšavaju objavljivanje i upoznavajne pravnih normi, kao i primenu od strane adresata.

2. FORMA I SADRŽINA PRAVNOG AKTA

Sadržina je zapravo ono što čini "materiju" pravnog akta i ona ima 2 dela:1. Glavni deo pravnog akta predstavlja odluku razuma i volje koja izaziva određene pravne posledice, i koja

donosi promene u pravnom poretku.2. Sporedni elemenat sadržine pravnog akta čini označavanje samog akta kako bi se što tačnije odredilo

njegovo mesto u pravnom poretku. Obično se označava vrsta pravnog akta, koji ga subjekat donosi, pravni osnov donošenja, mesto i vreme donošenja, postupak po kome se donosi, u kom cilju se donosi i sl.

Forma pravnog akta definiše se kao skup materijalnih sredstava kojima se ona stvara i izražava. U pravnoj teoriji ističu se tri osnovna elementa it kojih se sastoji forma pravnog akta. Nju određuju: subjekt, nadležan (organ) za donošenje pravnog akta; postupak – procedure potrebne za njegovo donošenje; materijalizacija forme akta što je "podesnost za čulno opažanje i izražavanje pravnog akta".

1) Nadležnost (organ) za donošenje pravnog akta predstavlja ovlašćenje i obavezu određenih subjekata da donose pravne akte.

2)Postupak po kome se pravni akt donosi obuhvata konkretne radnje pomoću kojih tvorac stvara pravni akt. Postupak donošenja pravnog akta može biti složeniji ili jednostavniji, redovan ili skraćen, dugotrajan ili kratak, svečan ili unapred predviđen i strogo određen, a sve to zavisi od subjekta donošenja, značaja pravnog akta, silja koji se želi postići i sl.

3) Materijalizacija pravnog akta sastoji se u preduzimanju radnji ili upotrebi drugih sredstava kojima se akt izražava i čini trajnim. Najčešće se akt ispoljava jezikom, ali to mogubiti i drugi materijalni znaci podesni za čulno opažanje i razumevanje njegove sadržine.

S obzirom na formu moguće je izgraditi formalni pojam pravnog akta, a s obzirom na sadržinu materijalni pojam pravnog akta.

3. HIJERARHIJA PRAVNIH AKATA

Načelo hijerarhije znači da se u nekoj celini ili u nekom sistemu koji je sačinjen iz brojnih sastavnih delova, unutrašnji sklad i sređenost ostvaruje prema nekom kriterijumu vrednosti.

Uticaj višeg pravnog akta na niži naziva se pravna snaga pravnog akta. Pravna snaga pravnog akta jeste njegov položaj nadređenosti ili podređenosti prema drugim pravnim aktima u hijerarhijskoj lestvici pravnog sistema. Pravna snaga pravnog akta označava meru uticaja koju jedan akt vrši na druge (od njega niže) akte, i kao mera uticaja koju trpi od drugih (u odnosu na njega) viših akata. Pravni akt ima onoliku snagu kolika je vlast organa koji ga donosi. Ukoliko je jedan organ nadležan za donošenje više akata, tada se pravna snaga određuje prema postupku donošenja tog pravnog akta. Sadržina ne utiče na pravnu snagu pravnog akta.

Valja imati u vidu i razliku između pravne snage pravnih akata i njihove pravne obaveznosti. sSvi pravni propisi su podjednako pravno obavezni, pošto su deo jedinstvenog pravnog sistema. Opšti pravni akti sadrže opšte pravne norme i oni usmeravaju ponašanje grupa ili širih kategorija subjekata, dok pojedinačni pravni akti sadrže pojedinačne pravne norme, a to znači da uređuju ponašanja imenom i prezimenom označenih subjekata.

Svaki pravni akt ima određenu pravnu snagu – manju ili veću, kao i svoj položaj – niži ili viši, u pravnom sistemu. Hijerarhija pravnih akata zavisi pre svega od "nivoa", "količine" vlasti državnih i društvenih subjekata koji ih

stvaraju i donose. Dakle, postoji jedan paralelizam hijerarhije pravnih akata i hijerarhije državnih organa.Hijerarhijska lestvica državnih pravnih akata potpuno odgovara hijerarhijskoj lestvici državnih organa.

18

ustavotvorac ustav↓ ↓

zakonotvorac zakoni↓ ↓

šef države ukazi↓ ↓

vlada uredbe↓ ↓

ministarstva pravilnici, odluke, naredbe, uputstva↓ ↓

opštinske skupštine statuti i odluke↓ ↓

sudovi presude↓ ↓

niži upravni organi upravna rešenja

Organa i akata ima najmanje na vrhu, jer samo jedan suvereni ustavotvorac donosi jedan ustav. Organi i pravni akti su brojniji što su niži i postaju izvršni prema višim pravnim aktima.

Pravna snaga svakog akta, isto kao i vlast državnog organa, je relativna i relaciona. Ako se istovremeno posmatra odnos nižih pravnih akata prema višim, jasno je da su niži pravni akti manje pravne snage u odnosu na više (ustav, zakon).

Opšti pravni akti su viši akti, dok su pojedinačni pravni akti niži u pravnom sistemu. To je zato što pojedinačne akte češće stvaraju organi i drugi subjekti s manje vlasti, u odnosu na opšte akte. U tome ima izuzetaka, pošto i zakonodavac i šef države mogu doneti individualne akte visoke pravne snage (npr. akti o postavljanju ministara), kao što ima i opštih pravnih akata sa nižom pravnom snagom (npr. upravna uputstva).

Akti nedržavnih organizacja i građana po pravilu su niže pravne snage u odnosu na veći broj državnih akata. Ali i zu ima izuzetaka: tako su u savremenim društvima, na primer, kolektivni ugovori između poslodavaca i sindikata, pravni akti velike pravne snage, redovno obavezujući kako za sudove tako i za upravu.Osnovni uslov efikasnosti i opstanka pravnog sistema jeste činjenica da se na opštim i višim pravnim aktima temelje, pojedinačni i niži pravni akti, koji onda te više akte dopunjavaju i izvršavaju u konkretnim društvenim odnosima.

Pravni akt manje pravne snage mora biti saglasan sa aktom veće pravne snage, kako u pogledu forme, tako i u pogledu sadržine.

Utvrđivanje hijerarhije pravnih akata neophodan je uslov za ustanovljavanje i funkcionisanje pravnog poretka, a time i ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti.

4. POJAM IZVORA PRAVA

Najznačajnija podela je na opšte i pojedinačne. Opšti pravni akti su viši u odnosu na pojedinačne i smatraju se "izvorima" pojedinačnih, pošto oni nastaju na osnovu njih, i predstavljaju njihovu konkretizaciju.

Prve ideje vezane za izvore prava nalazimo kod Ulpijana koji pravo deli na pisano i nepisano. Sintagma "izvor prava" ulazi u širu upotrebuu opštoj teoriji prava tek u XIX veku jer upućuje na problem porekla prava. Izraz izvor prava dobija preciznije značenje u zavisnosti od konteksta. Prvo, u istoriji prava ovaj izraz ima različita značenja (npr. individualistička i racionalistička filotofija prirodnog prava, rimsko i običajno pravo, kanonsko pravo itd.). Drugo, u sociologiji prava, izvor prava upućuje na društvene, pre svega ekonomske činioce koji utiču na evoluciju prava. Treće, izvor prava ima značenje vezano za opštu pravnu nauku kada se pod izvorima prava smatra zakon, običaj, pravna nauka i td. Četvrto, između anglosaksonskog i kontinentalnog tipapravnog sistema razlika se u izvorima prava manifestuje ne samo u vrstamaizraza nego i u samom izrazu. U angloameričkoj literaturi pod izvorima prava podrazumevaju se i itvori saznanja o pravu (literary souces) – knjige i drugi spisi iz kojih se može saznati kako glase vežeća pravna pravila (npr. sudski izveštaji, zbirke zakona, administraztivni izveštaji, međunarodni ugovori i sl.

H. Kelzen smatra da ovaj termin treba izbaciti zbog izrazito metaforičkog karaktera.U savremenoj pravnoj teoriji izrazu izvor prava pridaju se dva značenja, a samo u jednom od njih označava se opšti

pravni akt. Prvo značenje je tzv. materijalni izvor prava – predstavlja društvenu činjenicu iz koje nastaje, odnosno, "izvire" pravo. Drugo značenje je formalni izvor prava. Uovom svojstvu izvor prava označava opšti pravni akt pomoću koga se izražavaju materijalni izvori prava. Neophodno je da se svaki put unapred i izričito naglasi u kom konkretnom smislu se izražava sintagma izvori prava.

19

5. MATERIJALNI IZVORI PRAVA

Prema jednom stanovištu materijalni izvor prava je svojevrstan "uzrok" koji izaziva stvaranje prava. Drugo stanovište – materijalni izvor prava predstavlja snažna socijalna komponenta čije dejstvo prouzrokuje stvaranje prava. Uzrok nastanka prava, u prirodnopravnoj teoriji može biti "božja volja", "ljudska priroda", ljudski razum" i td.

Materijalni izvor prava je neki presudni faktor na temelju kojeg je jedno pravo takvo kakvo jeste. Među važnijim faktorima svakako su društveni odnosi u kojima nastaju snažni sukobi interesa. Pri tome, nije moguće napraviti "spisak" svih tih važnih i konfliktnih odnosa jer postoje njihove brojne vrste, a pored toga su i istorijski promenljivi. Tu svakako spadaju: ekonomski odnosi (ljdski rad, razmena, stvaranje i upotreba novca i sl.), biološki (očuvanje života, zdravlje, izdržavanje dece i dr.), politički (odnosi vlasti, organizacija i njeno funkcionisanje i td.), kulturni i td. Iz ovih društvenih odnosa "izviru" pravne norme koje potome te odnose regulisanjem "pretvaraju" u pravne odnose.

6. FORMALNI IZVOR PRAVA (OPŠTI PRAVNI AKTI)

6.1. Pojam opšteg pravnog akta

Formalni izvor prava čine oblici formiranja pravnih normi i odnosa, postupci i načini kojima se norme uključuju u pravno postojanje ili važenje. Formalni izvor "odražava materijalni izvor i istovremeno ga menja u izvesnoj manjoj ili većoj meri, odnosno, dograđuje ga, dovršava njegovo dejstvo". Pravno je relevantna podela formalnih izvora prava na anglosaksonski i evropskokontinentalni tip prava.

Anglosaksonski tip prava potiče iz Engleske i s vremenom se preneo uglavnom, u zemlje engleskog govornog područja. Među najznačajnije izvore spada sudska presuda, zakon (zakonsko pravo) i običaj (opšte običajno pravo – Common law – najstariji deo engleskog prava). Pored opšteg prava, englesko pravo sadrži još i pisano (zakonsko) pravo (statute law), sistem pravičnog prava (equity law) i kanonsko pravo.

Formalne izvore u kontinentalnom tipu prava čine opšti pravni akti. Opšti pravni akt je svaki akt koji sadrži opštu pravnu normu i uslove za primenu opšte pravne norme ne osnovu koje se stvaraju i iz koje proizilaze pojedinačni pravni akti. Unapred donet, opšti pravni akt obezbeđuje pravnom subjektu izvesnost kako treba da se ponaša.

Civilizacijski pincip u vezi sa formalnim izvorima prava – njihova svrha je garantovanje individualnih sloboda, ljudskih prava i pravne sigurnosti građana.

6.2. Hijerarhija opštih pravnih akata

Svi opšti pravni akti poređani su na hijerarhijskoj lestvici po pravnoj snazi. Na vrhu stoji ustav kao najviši pravni akt države, zatim slede zakoni, potom dolaze opšti podzakonski akti, a u nižim hijerarhijskim redovima su akti društvenih organizacija i običajno pravo.

6.2.1. Ustav

Reč ustav prvi je u savremenom značenju upotrebio Ciceron. Naziv ustav vodi poreklo od latinske reči constitutio, što znači uredba, ustav. U rimskom pravu, konstitucijama su se nazivali edikti koje su donosili rimski imperatori, uređujući ovim aktima i niz pitanja koja su se odnosila na državnu organizaciju i njeno funkcionisanje.

U antičkoj filozofskoj misli (Platon i Aristotel) izraz ustav upotrebljava se prvenstveno u značenju osnovnih obeležja političkog uređenja konkretnog polisa. Ovim nazivom ne označava se pravni akt, već konkretan sistem društvenog i državnog uređenja polisa.

U feudalnom društvu katolička crkva preuzima izraz ustav iz rimskog prava koristeći ga često kao naziv za propise, odnosno akte kojima se uređuje sistem organizacije crkve. U vreme buržoaskih revolucija termin ustav u pravnoj i političkoj teoriji dobija novo značenje koje je u upotrebi i danas.

Pored izraza ustav sreću se još, iako se retko upotrebljavaju kao sinonimi, sledeći izrazi: ustavni zakon, osnovni zakon, organski zakon, osnovna norma. Sasvim izuzetno, u savremeno doba, mogu se sresti i drugi nazivi: povelja, deklaracija.

Ustav u materijalnom smislu označava sadržaj ustavne materije. U tom pogledu razlikuju se u teoriji četiri grupe shvatanja. Prema prvoj (državno-organizaciono shvatanje - Jelinek), ustav obuhvata sva ona pravila koja se odnose na organizaciju i funkcionisanje državnih organa, njihove međusobne odnose i izgradnju sistema državne vlasti. Prema drugom, pravno-strukturalnom shvatanju, ustav obuhvata sva on pravila kojima se utvrđuje stvaranje prava, odnosno izgradnja pravnog sistema u jednoj državi (Kelzen). Treće (političko) shvatanje vezuje ustav za političku vlast i odnose koji se uspostavljaju u vršenju političke vlasti (Levenštajn). Prema četvrtom, društveno-eknomskom poimanju ustav čine pravila o svojinskim odnosima u društvu (F. Lasal).

20

Ustav u formalnom smislu je akt najveće pravne snage. Njega donosi ustavotvorni organ u ustavotvornom postupku u obliku ustava.

Formalnom smislu treba "dodati" i pojam ustava u materijalnom smislu – Ustav je najviši pravni akt jedne zemlje koji institucionalizira postojanje i funkcionisanje političke vlasti, uređuje osnovne društveno-ekonomske i političke odnose, obezbeđuje određenu sferu slobode i prava čoveka i predstavlja sredstvo ograničenja nosilaca političke vlasti.

U zemljama u kojima ne postoji ustav u formalnom smislu postoje pisani propisi koji u materijalnom smislu imaju ustavni značaj.

Postoje različite klasifikacije ustava. Pisani i nepisani ustavi razlikuju se po tome kako su doneti. Ako su doneti u obliku jednog ili više pravnih akata, redi se o pisanim ustavima, a u slučaju da ustav sadrži norme običajnog prava, tada se radi o nepisanom ustavu. Razlike između kodifikovanih i nekodifikovanih uspostavljaju se prema tome da li se norme ustava nalaze u jednom aktu ili u više pravnih akata. Kruti (čvrsti, tvrdi) i meki (fluidni) se razlikuju po tome što je za promenu krutog ustava potreban složeniji postupak od redovnog zakonodavnog postupka. Sa stanovišta subjekta koji donosi ustav, oni se dele na: narodne ustave (donosi narod i parlament), ustavne paktove (donosi parlament i monarh) i oktroisani ustav (donosi monarh).

Struktura ustava može da sadrži sledeće elemente: preambulu, osnovna načela, normativni deo, ustavne dodatke i ustavne amandmane.

Ustav hronološki prethodi zakonima i sadrži naširu materiju pravnog regulisanja. On je najviši pravni akt i najjače pravne snage. Stoji na vrhu piramide pravnih akata. Radi se o političkom aktu, jer se odnosi ne samo na postojeće, stare odnose, nego i na projektovanje budućih željenih odnosa.

6.2.2. Zakon

Svaki pravni akt i pravna norma morali bi biti utemeljeni na zakonu.Zakon je posle ustava najviši pravni akt koji donosi zakonodavni organ u zakonodavnom postupku, u obliku

zakona. To je zakon u formalnom smislu. Zakonom u materijalnom smislu označava se opšti pravni akt. DA bi se teorijski i praktično razgraničio zakon kao opšti pravni akt, od ostalih opštih pravnih akata pojam zakona uzima se kao jedinstvo materijalnog i formalnog određenja.

Pojam zakona sreće se još u antici kod sofista. Ciceron izlaže racionalističko učenje o zakonu prema kojem treba da bude najviši izraz razuma. Ulpijan voluntaristički stav prema zakonu koji glasi: "što se vladaru dopadne, ima snagu zakona". Pitanje sukoba božanskih i zemaljskih zakona, pravednih i nemoralnih zakona, obnovljeno je u srednjem veku, nalazi kompromisno rešenje u učenju T. Akvinskog: u konstataciji da zemaljski zakoni ne obavezuju moralno, ali oni obavezuju pravnio i moraju se poštovati da bi se izbeglo veće zlo.

Narodna suverenost se u demokratskim državama izražava u vladavini zakona kao opštih i prema svima jednakih normi, a u pravnoj državi u vlasti koja je podređena ustavu i zakonu.

Savremeni pojam zakona, koji je proizašao iz rimske pravne tradicije, sadrži više elemenata: to je posle ustava najviši opšti pravni akt, mora biti u skladu sa ustavom, treba da bude objavljen da bi postao deo pozitivnog prava, donose ga najviši predstavnički organi države. Oni najčešće sadrže više pravnih norami kojima se reguliše jedno područje važnih društvenih odnosa.

Zakon se razlikuje od ustava ne samo po nižoj pravnoj snazi, nego i po užem pradmetu regulisanja. Zakon u odnosu na opšte podzakonske akte utvrđuje prava i obaveze predviđene zakonom.

Svi zakoni treba da budu formalno i materijalno u skladu sa ustavom čime se poštuje načelo ustavnosti. A oni čine osnovu svih ostalih pravnih akata shodno načelu zakonitosti.

Zakonodavni postupak je spor i dugotrajan kako bi se najvažnije norme brižljivo donele s ciljem da se što adekvatnije reše društveni odnosi. Zakonodavni postupak uobičajeno ima više faza. On počinje predlaganjem i izradom nacrta zakona. Pravo na predlaganje zakona ima svaki pojedinac, vlada ili grupa građana. Predlog ili nacrt najpre razmatra odgovarajući specijalizovani odbor sastavljen od manjeg broja poslanika i predstavnik svih političih stanaka iz parlamenta. Zadatak odbora je da prethodno ispita osnovanost predloga i da da mišljenje o njemu. Posle toga, predlog i nacrt zakona sa eventualnim dopunama i izmenama odbora dolaze na plenum jednog od domova parlamenta gde se vodi rasprava o celini predloga i o pojedinim njegovim normama, a onda se odlučuje glasanjem "za" ili "protiv" predloga, odnosno amandmana na njega. Zakon je usvojen ako je izglasan sa kvorumom (potrrebnom većinom prisutinih poslanika) i većinom glasova poslanika koje određuje ustav. Zatim se isti postupak ponavlja u odborima i na plenumu drugog doma, ako ovaj postoji, i ako je tako propisano ustavom za pojedine zakonske materije. U slučaju da se izglasani tekstovi zakona u prvom i u drugom domu ne slažu, zajednička komisija sprovodi postupak usaglašavanja stavova među domovima. Posle usvajanja sledi promulgacija, što znači da šef države svojim potpisom potvrđuje da je zakon zaista donet u skladu sa propisanim postupkom. Nakon toga se zakon objavljuje u službenom glasniku kako bi se adresati upoznali s njim, a posle izvesnog vremena stupa na snagu. Vreme od promulgacije novog zakona do stupanja na snagu naziva se vacatio legis.

21

Ako se gleda sadržaj, zakoni mogu biti uži i širi. Oni mogu da obuhvataju samo jedno područje društvenih odnosa ili više srodnih područja društvenih odnosa. Tako razlikujemo zakone i zakonike ili kodekse. Donošenje tih zakonika naziva se kodifikacija. Da bi kodifikacija uspela potrebno je da se stekne više uslova: pre svega stabilnost, razvijenost ekonomskog i političkog sistema, ali su neophodno i pravni preduslovi.

6.2.3. Opšti podzakonski pravni akti

Opšti podzakonski pravni akti su državni opšti pravni akti niži od zakona, a donose ih izvršno-politički, upravni i lokalni organi samouprave. Najvažniji podzakonski akti su: uredbe, pravilnici, odluke i naredbe. Ti akti imaju određene zajedničke karakteristike: njihova pravna snaga je manja od zakona, oni proističu iz zakona i donose se, najčešće u cilju primene zakona.

Reč je o tome da su zakonske norme često previše apstraktne da bi mogle biti neposredno primenjene na konkretne društvene odnose. Zato zakonodavac ovlašćuje vladu, ministarstva i druge upravne organe da donose opšte akte niže pravne snage, kojima će precizirati ono što je ustavom i zakonom propisano. U savremenim državama, u nekim posebnim okolnostima, događa se da zakonodavna tela, sa njihovim komplikovanim i spornim postupcima, često ne mogu da nea vreme i kvalitetno normiraju društvene odnose koji traže brzo i stručno regulisanje.

Uredbe su, kao najviši podzakonski pravni akti, u materijalnom smislu opšti pravni akti, dok su u formalnom smislu akti koje donose uredbodavni organi (vlada), po uredbodavnom postupku u obliku uredaba. Klasifikacija nije ujednačena. Moguće je razlikovati: uredbe za izvršenje zakona, uredbe sa zakonskom snagom i uredbe za slučaj nužde.

Urebe za izvršenje zakona donose uredbodavni organi na osnovu generalnog ovlašćenja, sadržanog u ustavu, ili posebnog ovlašćenja utvrđenog zakonom. Ovim uredbama konkretizuju se odredbe sadržane u zakonu. Uredbe sa zakonskom snagom donosi vlada na osnovu posebnog ovlašćenja predstavničkog tela kojima se nadležnost zakonodavca prenosina uredbodavnu vlast (vladu). Uredbe za slučaj nužde donosi izvršni organ vlasti (vlada ili šef države) u slučaju vanrednog stanja, neposredne ratne opasnosti ili rata i sl. Njihovo vremensko dejstvo vezuje se za okolnosti koje su izazvale donošenje te uredbe.

Odluka je naziv za opšte akte koje donose razni organi, mađu kojim parlament, vlada i ministarstva. Osobito su važne odluke opštinskih skupština, kojima se regulišu glavnni predmeti iz nadležnosti tih najviših tela lokalne vlasti. Najviši normativni akt opštine jeste statut opštine.

Pravilnik predstavlja zajednički naziv za mnogobrojne akte državnih i nedržavnih organa. Kada je opšti akt organa uprave on označava izvor prava, on je najširi po svom karakteru (npr. pravilnik o radu matičara u postupku zaključenja braka).

Naredba je izvor prava kojim organ uprave reguliše pojedinačnu situaciju na opšti način (npr. naredba o ograničavanju saobraćaja za pojedine vrste vozila na javnim putevima).

Opšti podzakonski akti moraju biti formalno i sadržajno usklađeni sa ustavom i zakonima, ali i međusobno prema njihovoj hijerarhiji.

6.2.4. Opšti pravni akti društvenih organizacija

Opšti pravni akti koje donose razne društvene organizacije (privredna društva, zdravstvene, prosvetne, sportske i druge organizacije i udruženja) čine nedržavno, društveno, autonomno pravo. Stepen autonomije ove normativne delatnosti zavisi od toga koliko su organizacija i rad društvenih organizacija državno normirani, a koliko im državni propisi ostavljaju slobode da same, vlastitim aktima, uređuju svoje unutrašnje i međusobne odnose.

Svaka društvena organizacija ima svoja pravila i konstituiše se kao organizacija i kao pravno lice upravo preko tih pravila. Statut je njihov osnovni opšti akt, neka vrsta "ustava" pravnog lica. Statutarnim normama propisuju se: ciljevi, sedište, naziv organizacije, sastav, nadležnosti i hijerarhija njenih organa, obaveze i ovlašćenja njenih članova, odnosno njenih korisnika, načini sticanja, održavanje i evidencija imovine, osnovni odnosi u radu i td. Donošenje statuta može biti manje ili više zavisno, odnosno "osamostaljeno" od države, ali statutarne normesvakako moraju biti u saglasnosti sa ustavom, zakonom i drugim državnim aktima. Saglasnost sa višim opštim pravnim aktima je uslov za registracijuili upis organizacije u državne registre pravnih lica.

Pored statuta, društvene organizacije donose i druge pravne akte koji su im potrebni za funkcionisanje – npr. pravilnike (o radnim mestima, platama i dr.) ili poslovnike oradu pojedinih organa pravnog lica. U savremenom društvu sve su važniji kolektivni ugovori kojima radnički sindikati i udruženja poslodavaca, uz eventualno učestvovanje ili posredovanje države, dogovnorno uređuju osnovne uslove rada i naknade za rad. Oni onda predstavljaju obavezujuća akta za sklapanje pojedinačnih ugovora o radu.

22

6.2.5. Običajno pravo

Običajno pravo jeste jedan specifičan skup opštih pravnih normi koje predstavljaju izvor prava. Ono nastaje "podržavljenjem" običajnih normi.

Običajne norme nastaju spontano, neorganizovano, dugotrajnim ponavljanjem istovrsnog ponašanja, kada se ustali svest o obaveznosti takvog ponašanja. Izražavaju se faktičkim ponašanjem i usmeno (ius non sctripta), ponekad se i upisuju u zbornicima običajnog prava da bi im na kraju država dala svoju (sudsku i upravnu) zaštitu. Samo opšti pravni običaj, podržavljenjem postaje izvor prava.

Na početku razvoja državnopravnog poretka i u evropskom ranom srednjem veku običajno pravo je bila glavna vrsta formalnih izvora prava. Tada je većina normi bila običajne prirode. Običajne pravne norme nalaze se u tragovima gentilnog rimskog prava (npr. konzorcijum). Pravila germanskih i slovenskih plemena zapisana su u Salijskom zakonu i Ripuarskom zakonu i u drugim varvarskim zakonima koji su se primenjivali na teritoriji franačkog kraljevstva. U srednjevekovnoj Srbiji pravila su zapisana u Dušanovom zakoniku.

Svi ti običajno pravni sistemi i podsistemi međusobno se dosta razlikuju, ali im je zajednička dugotrajnost pravila i uverenje ljudi o potrebi obaveznosti i sankcionisanja pravila. Te dve osobine se u pravnoj teoriji smatraju bitnim za nastanak običaja i za prelaz običaja u običajno pravo, tj. za njegovo priznanje od strane države.

U modernom pravu (sa izuzetkom Engleske) običajno pravo se smanjuje i obimom i po pravnoj snazi. U XVIII veku prosvećeni monarsizapočinju proces kodifikacije, tj. zapisivanja prava u "velikim" zakonicima, kodeksima. Iz krivičnog prava potpuno se isključuju običajne norme. Imovinsko i porodično pravo modernizuju se zadržavajući norme rimskog prava. Upravno pravo se izgrađuje na novim načelima racionalne administracije i javnih službi. Ustavno pravo se ispisuje u ustavima i deklaracijama o pravima čoveka i građanina.

Običajno pravo se zadržava, u većoj meri, u dvema granama modernog prava. Jedno je međunarodno javno pravo, koje se sporo kodifikovalo, pošto se ono zasniva na dogovorima suverenih država koje vrlo često imaju različite i suprotstavljene interese. Sa druge strane, i u savremenom trgovačkom pravu, unutrašnjem i međunarodnom, privrednici stvaraju svoja običajna pravila koja su pogodnija za brži i sigurniji robni i finansijski promet od državnog prava. U međunarodnom trgovačkom pravu norme se stvaraju preko običaja u određenim odnosima, a sve više organizovano, kroz sistematizovanje i objavljivanje uzansi, npr. lučke uzanse, uzanse za promet žitarica i td., bez kojih je teško zamisliti međnarodnu trgovinu u današnjim uslovima.

7. POJEDINAČNI PRAVNI AKTI

7.1. Pojam pojedinačnog pravnog akta

Pojedinačni pravni akt je onaj psihički akt kojem se dodaje akt volje koji stvara pojedinačnu normu, bilo u celini ili delimično, ili stvara uslove za primenu pojedinačnih normi. Pojedinačni pravni akti predstavljaju pisane tekstove ili usmene iskaze koji sadrže individualne pravne norme, ili deo norme za konkterne odnose između imenom i prezimenom određenih subjekata.

U pravnoj teoriji i praksi jasno se izdvaja podela pojedinačnih pravnih akata na potpune i nepotpune pojedinačne akte. Potpuni pojedinačni akti stvaraju oba glavna elementa pravne norme, tj. pojedinačnu dispoziciju i pojedinačnu sankciju. Nepotpuni pojedinačni aktistvaraju ili samo pojedinačnu dispoziciju ili samo pojedinačnu sankciju.

Potpuni pojedinačni akti jabvljaju se ređe u odnosu na nepotpune jer se pojedinačna dispozicija i pojedinačna sankcija toliko razlikuju pa se zato ovlašćenja za njihovo donošenje i primenu daju različitim subjektima (npr. sud izriče sankciju, ali je ne sprovodi).

7.2. Vrste pojedinačnih pravnih akata

Pojedinačni pravni akti se u teoriji nejčešće dele na četiri glavna tipa: ukaz, sudska presuda, upravno rešenje i pravni posao. Prva tri tipa su državni akti, a pravni posao je privatni akt fizičkih lica, društvenih pravnih lica i države kada ona ne nastupa kao vlast, nego kao ravnopravna ugovorna strana.

1. UKAZ je pojedinačni pravni akt kojim šef države odlučuje o poslovima iz svoje nadležnosti: vrši promulgaciju zakona, postavlja diplomate, daje pomilovanja, dodeljuje odlikovanja i sl. To je akt koji ima veliku pravnu snagu, ali nije opšti akt, već sadrži pravnu normu za konkretan odnos (npr. ukaz o pomilovanju određenog zatvorenika.

2. SUDSKA PRESUDA je glavna vrsta suskog akta. Sudski akt u formalnom smislu je akt koji donosi sud u sudskom postupku u obliku sudskog akta. Sudski akt u materijalnom smislu konkretizuje po pravilu sankciju. Sudskim aktom se uvek na temelju zakona ili drugih opštih akata, rešava jedan sudski spor i određuju sankcije u krivičnom, građanskom, ili drugom sudskom postupku. Sudska presuda sadrži pojedinačnu normu koja postavlja pravne obaveze i pravna ovlašćenja strankama u konkretnom sporu, odnosno, ona je pojedinačni pravni akt koji utvrđuje da li je optuženi učinio delikt za koji je tužen i, ako ga je učinio, sa kakvim stepenom krivice ga je učinio i kako treba da bude kažnjen.

23

Sudskom presudom se ili usvaja ili obija tužba kojom je postupak pokrenut i to tako što sudija odlučuje koja od stranaka, tuženi ili tužitelj, ima pravo u onome što tvrdi: prvo, s obzirom na pravne norme koje regulišu njihov odnos (pravna pitanja) i drugo, s bozirom na utvrđene činjenice njihovih radnji (činjenična pitanja).

Ako se tužba usvaja, presuda je osuđujuća. Ako se tužba odbija, presudom se utvrđuje da tuženi nije odgovoran za tuženi delikt. Presuda se donosi na kraju složenog sudskog postupka koji je detaljno propisan u krivičnom, građanskom i drugim sudskim postupcima. Presuda se proglašava usmeno, a strankama se dostavlja u pisanom obliku i od tada teče rok za pravni lek. Presuda ima četiri obavezna dela:

1) uvod – sa osnovnim podacima o sudu, strankama, vrsti postupka;2) izreku – osuđujuća ili oslobađajuća presuda;3) obrazloženje odluke ;4) pouku o pravnom leku (uputstvo).

U sistemu tzv. kontinentalnoevropskog tipa prava, u koji spada i naše pravo, presuda je uvek pojedinačni pravni akt koji se odnosi samo na imenovane stranke. U angloameričkom pravnom sistemu, presude viših sudova, pored toga što su važeće za konretne stranke-adresate, stiču još i svojstvo opštih pravnih akata, tj. formalnih izvora prava, jer postaju obavezan uzor za donošenje budućih presuda u sličnim slučajevima. Takve presude se nazivaju sudskim precedentima i njih stvaraju viši sudovi u Engleskoj, SAD, Kanadi i drugim bivšim engleskim kolonijama. Precedent nastaje u jednom određenom sporu (pa se i naziva prema strankama tog slučaja, npr. Thomas vs Patrick, 1990), a zatim su svi sudovi dužni da ponavljaju tu prvu odluku u svakom budućem istovrsnom sporu.

U kontinentalnoevromskom pravu presude vrhovnih sudova predstavljaju tzv. sudsku praksu. Te sudske odluke nisu formalno obavezujuće za niže sudove, ali će se ipak poštovati u budućim sličnim slučajevima. U državama sa kontinentalnoevropskim pravom objavljuju se publikacije sa izborom sudske prakse, dok se u angloameričkom pravu precedenti objavljuju u posebnim zbornicima.

3. UPRAVNO REŠENJE je vrsta upravnog aktakojim državni upravni organi ili nedržavni organi odlučuju, na osnovu zakona i drugih opštih akata, o individualnim stvarima iz njihovog delokruga. Takvim konkretnim odlučivanjem primenjuju se opšti pravni akti, tj. stvara se pravo u konkretnim slučajevima, npr. određeno lice se poziva na odsluženje vojnog roka, daje se ili odbija dozvola za gradnju kuće i sl. Rešenja su, takođe, individualne odluke nedržavnih javnoravnih organizacija, preduzeća i ustanova, kojima se, npr. raspoređuju radnici na pojedina radna mesta, određuje vreme godišnjih odmora ili izriče disciplinska kazna pojedincima zbog povrede radnih obaveza.

Upravni akt u formalnom smislu predstavlja akt upravnog organa koji se donosi po propisanom upravnom posupku u obliku upravnog akta. U materijalnom smislu upravnim aktom se po pravilu konkretizje dispozicija. Upravni akt je autoritativan pravni akt, što znači da se subjektu nameće određeno ponašanje. Upravni akt načelno ima istu strukturu kao presuda i može se osporavati zbog fotrmalne ili materijalne nezakonitosti, i to prvo žalbom višem upravnom organu, a zatim tužbom sudu.

4. PRAVNI POSAO je izraz volje jedne, dve ili više osoba, kojom one, u dopuštenim granicama pravnog sistema, slobodno zasnivaju, menjaju ili ukidaju neke pravne odnose, tj. neke pravne obaveze i pravna ovlašćenja. Pravni subjekti, fizička i pravna lica, slobodno raspolažu vlastitom imovinom i sposobnostima zbog ostvarivanja željenih ciljeva koji nisu u sukobu sa imperativnim državnim normama i sa moralom. Pravni posao je zasnovan na principu autonomije volje u građanskim, obligacionim, radnim i drugim odnosima. Privatni subjekti slobodno odlučuju hoće li ili neće sklopiti pravni posao. Ta sloboda stranaka u pravnim poslovima nastaje kao posledica načela autonomije volje koje vlada celokupnim privatnim pravom.

Pravni poslovi se dele na: jednostrane i dvostrane; formalne i neformalne; teretne i dobročine i td.Pravni poslovi se dele na jednostrane i dvostrane u zavisnosti od toga koliko treba izjava volje da bi pravni posao

nastao.Pravni poslovi za čije zaključvanje je, na osnovu zakona i sporazuma stranaka, potrebna određena forma su formalni, a oni koji nastaju prostom saglasnošću volja su neformalni. Teretni pravni poslovi su oni kod kojih se daje naknada za ono što se od druge strane dobije, dok kod dobročinih druga strana ne daje nikakvu nadoknadu za ono što od druge strane dobija.

Uprkos širini autonomije volje stranaka u pravnim poslovima, oni ipak moraju biti saglasni, materijalno i formalno, sa zakonom i drugim opštim pravnim aktima koje postavljaju jasne granice autonomiji volje. U slučaju nezakonitosti sud može izreći sankcije ništavosti ili rušljivosti pravnih poslova zbog suprotnosti sa strogim pravnim normama, protivljenja moralu, prevare, zablude i prinude.

8. VAŽENJE PRAVNIH AKATA

1. Važenje je svojstvo pravnog akta da obavezuje, a to znači da je stupio na snagu i da su adresati dužni da se ponašaju u skladu sa njim. Moraju se imati u vidu razlike između važenja opštih i pojedinačnih pravnih akata i pravnog poretka u celini.

Važenje ili obaveznost pravnog akta odvija se nužno u određenim vremenskim i prostornim okvirima. Naime, norme uvek važe u određenom vremenu (od-do), za određene osobe i na određenoj teritoriji.

24

Za vremensko važenje postoje dva ključna momenta: kada prvni akt počinje da važi i kad on prestaje da važi.Pojedinačni pravni akt je važeći ako je stvoren od subjekata koji je za to ovlašćen (nadležan) i ako nije ukinut od

ovlašćenog subjekta. On može da počne da važi na sledeće načine: nakon isteka određenog roka, nakon objavljivanja ili uručenja adresatu, zaključenjem ugovora i td.

Pojedinažni pravni akt prestaje da važi na mnogo načina: najčešće ispunjenjem svrhe. Mogući su i drugi načini: propašću stvari, smrću subjekta obaveze, oprostom duga i td.

Opšti pravni akti počinju da važe, tj. počinju da obavezuju na dva načina. Na primer, zakon stupa na snagu ili kad on sam odredi ((odmah, nakon isteka nekog roka) ili primenom generalne odredbe ustava da zakon stupa na snagu, na primer, 8 dana od objavljivanja.

Zakon prestaje da važi takođe, na više načina: izričitim ukidanjem (abrogacijom), kada se donese novi zakon u kome se kaže da ovaj prethodni prestaje da važi; prećutnim ukidanjem (derogacijom), tako što se donese nov, ali se u njemu ne kaže da stari prestaje da važi, nego prema načelu "kasniji zakon ukida raniji" raniji prestaje da važi; dotrajalošću; ispunjenjem svrhe; istekom roka koji je određen u samom zakonu.

Za pravni akt je bitno da je stupio na snagu, a za pravni poredak je važno da je efikasan. Razlikuje se primarna i sekundarna efikasnost pravnih normi. Norme su primarno efikasne ako se većina adresata ponaša u skladu sa dispozicijom norme, a to je naročito važno svakom tvorcu norme (npr. poreski obveznici plaćaju porez). Norme su sekundarno efikasne ako se primenjuje sankcija protiv prekršilaca pravne norme (npr. protiv poreskih obveznika koji nisu platili porez).

Pravna norma je važeća ako su je stvorili nadležni organi, u odgovarajućem postupku, nezavisno od toga koliko jeste ili nije efikasna.

Neefikasnost pravnih normi prisiljava normotvorca da izmeni ili ukine postojeće norme i donese nove norme koje ćeadresati bolje prihvatiti. Potpuna i dugotrajna neefikasnost pravnih normi najčešće dovodi do nestanka ili promene pravnih normi, a kada je u piranju pravni poredak njegova neefikasnost dovodi takođe do prestanka važenja tog pravnog poretka i stvaranja nekog drugog.

2. Kada je u pitanju važenje pravnih akata u prostoru razlikujemo teritornijalni i personalni princip.Teritorijalni princip označava da pravne norme važe na široj ili užoj teritoriji; na teritoriji svih država ili nekoliko

država; na celokupnoj teritoriji jedne države ili na delovima teritorije jedne države. Na brodovima i u avionima važe pravne norme one države čije oznake brodovi i avioni nose.

Personalni princip označava da pravne norme važe za širi ili uži krug adresata. Najšire personalno važenje imaju međunarodne norme koje su upućene svetskom stanovništvu, odnosno svim ili samo nekim državama sveta. Vrlo široko personalno važenje imaju opšte pravne norme, upućene celokupnom stanovništvu jedne države. Uže važenje imaju opšte pravne norme upućene samo nekim grupacijama stanovništva, npr. penzionerima, studentima, vojnim licima i td. Najuže personalno važenje imaju pojedinačne pravne norme, koje su upućene imenom i prezimenom određenom adresatu. Strano diplomatsko osoblje ne podleže primeni pravnih normidržave u kojoj službeno borave. Oni poseduju diplomatski imunitet i te osobe se nazivaju ekseritorijalnim licima i na njih se primenjuje personalni princip, tj. primenjuje se pravo države koju predstavljaju.

9. ZAKONITOST PRAVNIH AKATA

Načelo zakonitosti i načelo legaliteta označava saglasnost svih pravnih akata i materijalnih radnji sa zakonom kao višim pravnim aktom.

Formalna zakonitost je zahtev da se u pravnim aktima zadovolji forma. Ona se ispoljava kroz zahtev da sve pravne akte donose subjekti koji su nadležni za njihovo donošenje, da se svi oni donose po postupcima koji su propisani nekim višim aktima i da su propisani u obliku nižih akata. Ta tri formalna zahteva - nadležnost, postupak i oblik nižih pravnih akata, postavljaju viši pravni akti.

Materijalna zakonitost je zahtev da sadržaj nižih pravnih akata bude saglasan sa sadržajem viših pravnih akata koji regulišu istu vrstu društvenih odnosa. Niži pravni akti predstavljaju konkretizaciju viših pravnih akata u pojedinačnim društvenim odnosima.

Objektivna nezakonitost je ona koju je utvrdio odgovarajući nadležni organ u propisanom postupku. Subjektivna zakonitost iskazuje osećanje građanina o zakonitosti ili nezakonitosti pravnog akata ili materijalne radnje.

Ako se u postupku ispitivanja zakonitosti utvrdi da je jedan pravni akt nezakonit, onda se taj akt ukida i prestaje da važi. Ako se radi o težoj nezakonitosti, akt se ukida po službenoj dužnosti (ex officio), sa povratnim delovanjem, tj. poništava se od samog trenutka njegovog donošenja (ex tunc – od tada) i brišu se njegove pravne posledice. Takav akt je ništav. Kod blažih oblika nezakonitosti akt se ukida na osnovu privatne inicijative, samo od trenutka pravosnažnosti akta kojim se on ukida (ex nunc – od sada), što se naziv rušljivost pravnog akta. Na taj nečin se obara pravni posao sklopljen u zabludi u pogledu kvaliteta robe ili ukoliko je pravni posao zaključen pod pretnjom, prevarom ili prinudom. Dakle, u pravnom smislu, jedna osoba je kriva i odgovorna tek nakon što je to pravosnažno utvrđeno u propisanom postupku i od nadležnog organa.

25

- 5 -

STVARANjE PRAVA

(88,89)

26

1. POJAM STVARANJA PRAVA

Stvaranje prava je složen procees koji ima više dimenzija: socijalnu, normativnu, lingvističku, logičku i dr. Cilj stvaranja prava ili pravnog stvaralaštva je da kreira pravo, opšte norme, pravne poruke koje su upućene pravnim subjektima koji svoje ponašanje treba da usklade sa sadržinom normi.

Pošto između stvaranja i ostvarivanja prava postoji veza, oni predstavljaju jedan "etapni" pravni tok koaji počinje stvaranjem prava, a završava se njegovom primenom. Stvaranje prava predstavlja davanje pravnog oblika društvenoj stvarnosti. Regulisanje društvenih odnosa opštim pravnim normama ima cilj da reši niz krupnih pitanja na relaciji: društvena stvarnost – pravo. Za uspešno funkcionisanje i usaglašavanje prava i društvenih odnosa neophodno je poznavati i pravnu tehniku opštih (idrugih) pravnih normi, kao i onu složenost i karakterističnost područja društvenih odnosa koji se "obuhvata" pravom i u kojem će pravo biti primenjivano. Stvaranje prava obuhvata čitav niz istorijskih, kulturnih, političkih, psiholoških, ekonomskih, vrednosnih i pravno-metodoloških obeležja koje značajno opredeljuju pravni karakter nastajanja prava, a potom i njegovu primenu.

2. METODI STVARANJA PRAVA

2.1. Pojam metoda stvaranja prava

Metodi stvaranja prava su oni pravno-tehnički načini pomoću kojih se društvenim odnosim daje pravni oblik. Pravni oblik podrazumeva sve ono što pravo dodaje običnoj, nepravnoj stvarnosti kako bi je pretvorio u pravnu. Metodi stvaranja prava imaju samo praktički karakter i primenjuju se u oblasti pravne prakseologije.

Glavni zadaci pravno-tehničkih metoda stvaranja prava jesu: jasnoća, preciznost i gipkost pravnih normi.Jasnoću pravnih normi čini njihova neposredna razumljivost. Jasne pravne norme mogu lako da se primene i ne

izazivaju nepotrebne sporove.Preciznost pravnih normi je u tesnoj vezi sa jasnoćom. One moraju biti precizne kako bi ponašanje adresata

moglo što tačnije da se odredi, kao i subjekt na koji se odnosi.Gipkost pravnih normi označava njihovu svojevrsnu poželjnu fleksibilnost. Konkretizovanjem pravnih normi

utiče se na to da se one što bolje prilagode beskrajno raznolikim, konkretnim životnim slučajevima koje treba da regulišu.

2.2. Vrste metoda stvaranja prava

Ako se kao kriterijum uzme učešće svesti ili svesne aktivnosti čoveka, razlikujemo dva osnovna metoda: spontano i svesno (plansko) stvaranje prava.

2.2.1. Spontano stvaranje prava

Obično se tvrdi da pravo nastaje na spontan ili difuzan način iz običaja – običajno pravo. Subjekt koji stvara pravo nije svestan da upravo stvara pravo, kao što nema nikakav unapred stvoren plan da ga stvara. Pojedine radnje kojima se na ovakav način stvara pravo jesu svesne radnje, ali nema svesti o celini tih radnji ni svesti da se njima stvara pravo.Običaj predstavlja najstariju društvenu normu. On je vid "nametnute svesti ranijih generacija".

Obiačaj mora imati neke socijalne predpostavke: opštu primenu – običaj koji se odnosi na određeno područje ili grupu ljudi, običaj mora biti prihvaćen od velike većine članova tog područja ili zajednice; dugotrajno vršenje – običaj se mora vršiti u toku dužeg razdoblja, koje je pozitivnopravno teško odrediti, npr. u crkvenom pravu taj period je bio 40 godina; uverenje u ispravnost običaja – što znači da je on dobrovoljno prihvaćen i da su mu ljudi privrženi.

U novijoj literaturi, u procesu stvaranja običajnog prava, razlikuju se dve faze. Prva faza tog prcesa jeste stvaranje običaja od strane društva, a druga faza je sankcionisanje običaja od strane države.

Postoje tri načina koja pokazuju kako običaj postaje izvor prava, tj. kako nastaje običajno pravo:1) Prvi način – sankcionisanja običaja izražava se tako što država pozitivnopravnom normom propiše da će

državni organa za pojedine slučajeve primeniti sankcije za kršenje običaja;2) Drugi način – sankcionisanja običaja vidljiv je u načinu na koji državni organi, u prvom redu sud,

postupaju prilikom primene prava. Sud počinje da primenjuje sankcije zbog nepoštovanja običaja bez obzira na to što nema izričito ovlašćenje. Ovakav način prelaska običaja u izvor prava nastaje od slučaja do slučaja, zavisno od nahođenja državnog organa;

3) Treći način – sankcionisanja običaja sastoji se u prenošenju sadržaja običaja u pisani izvor prava, najčešće u zakon. To se naziva kodifikacijom običaja.

Radburh: "Običaj predstavlja zajednički prethodni oblik u kome su pravo i moral sadržani još nerazvijeni i razdeljeni". To ukazije na činjenicu da je običaj, kao društvena norma, važan za stvaranje prava.

27

2.2.2. Svesno stvaranje prava

Svesno-plansko ili organizovano stvaranje prava razlikuje se od spontanog stvaranja prava upravo po tome što ono ima osmišljenu, unapred predodređenu prceduru, metodologiju i faze svog nastajanja. Svesno-plansko stvaranje prava ima dva osnovna dela: pripremni i glavni deo.

Pripremni deo obuhvata sve postupke kojima bi se došlo do formulisanja pravnih normi. Pripremnu fazu čine aktivnosti u vezi sa određivanjem cilja prava, uzročnih veza između ostvarivanja cilja i samog prava i glavne sadržine prava.

Glavni deo stvaranja prava u suštini predstavlja "formulisanje samih pravnih normi" bilo na opštema – apstraktnom ili na pojedinačnom – konkretnom nivou. U prvom slučaju regulišuz se opšte, apstraktne situacije koje se zamišljaju i koje treba da nastpe. U drugom slučaju regulišu se konkretne, pojedinačne situacije koje su nastale.

Tri osnovne "metodološke napomene" valja imati u vidu ako je u pitanju opšti postupak svesno-planskog stvaranja prava:

Prvo, u zavisnosti od toga kako se stvara pravo tako se pristupa i procesu njegovog nastajanja. Ako se pravo posmatra normativistički, kao skup normi, onda je proces stvaranja složen proces kojim se stvaraju i nameću pravne norme uz pomoć volje. Ako se govori o stvaranju prava u sociološkom smislu i integralističkom shvatanju prava, tada se posmatraju socijalni činioci, jer postoji efektivna veza između njih i pravnih normi, u pogledu njenog sadržaja, oštrine sankcije i forme. Socijalni činioci koji deluju na stvaranje prava mogu se podeliti na subjektivne i objektivne. Pod subjektivnim činiocima se podrazumevaju sve svesne akcije koje pojedinci ili socijalne skupine, u okviru formalno-pravno predviđene procedure, ili van nje, preduzimaju da bi uticali na konačno uobličavanje norme. Svesne akcije obuhvataju svesno izabran i postavljen cilj, kao i odgovarajuća sredstva koja omogućavaju ostvarenje cilja. Pod objektivnim činiocima podrazumevaju se svi drugi činioci koji nisu svesna neposredna socijalna akcija, npr. prirodni činioci, društveno stanje, sa svim složenim elementima i vezama – društvena podela rada, socijalne organizacije, kultura i td. Svi ovi činioci su bitni ili kao objektivno stanje koje dovodi do socijalnih sukoba ili saradnje, ili kao društvene vrednosti koje vrše integracionu ulogu, ali takođe dovode i do društvenih sukoba.

Drugo, pod stvaranjem pravila se podrazumeva stvaranje opštih pravnih normi, jer je donošenje pojedinačnih normi jedna vrsta primene prava.

Treće, postupak stvaranja prava u velikoj, a možda i u presudnoj meri, zavisi od tvorca prava, odnosno pravnih normi. Tvorac prava može biti država i autonomni (nedržavni) subjekt stvaranja prava i sl. Ulogu stvaraoca prava "dele" državni organi i drugi subjekti. Tako se javlja monističko i pluralistiko shvatanje.

28

- 6 -

PRAVNI ODNOS

(90-102)

29

1. POJAM PRAVNOG ODNOSA

Pravni odnos je društveni odnos regulisan pravom. Da bi društveni odnos postao pravni odnos, bitno je da on bude regulisan pravnom normom.

Po mišljenju realista, ravni odnos je faktički, intersubjektivni, konkretni odnos između pravnih subjekata. Normativisti u pravnom odnosu vide isključivo normativni odnos, koji čini sadržaj pravnih pravila. U pravnoj nauci problem relacije između pravnog i društvenog odnosa iskazuje se i razlikom između konkretnog i apstraktnog pravnog odnosa. Konkretan pravni odnos nastaje u momentu kada se primeni pravna norma, u realnoj (stvarnoj), individualnoj i konkretnoj društvenoj situaciji, između konkretnih pravnih subjekata. Stvaranje konkretnih pravnih odnosa oslanja se na apstraktni pravni odnos. Apstraktni pravni odnos je onaj društveni odnos koji je regulisan pravnom normom. Odnosi se na apstraktne pravne subjekte i sastoji se iz apstraktne pravne obaveze i apstraktnog pravnog ovlašćenja. Apstraktni pravni odnosi su, npr. odnosi između svih roditelja i dece, svih kupaca i prodavaca i td. Konkretan pravni odnos bi bio odnos između konkretnih subjekata prava, npr. kupca Petra Petrovića i prodavca Marka Markovića. Apstraktan pravni dnos predviđen pravnom normom ostao bi nerealizovan ukoliko ne bi usledili konkretni pravni odnosi. Kada se upotrebi izraz "pravni odnos", bez atributa, najčešće se misli na konkretni pravni odnos.

U procesu stvaranja i nastajanja pravnih odnosa uspostavlja se veza između pravne norme i odnosa, tj. pravni odnos ne može nastati ukoliko nije predviđen i regulisan pravnom normom.

Pravni odnos nastaje kada se ispune odgovarajući uslovi na osnovu opšte pravne norme, ili opšte i pojedinačne, ili samo pojedinačne norme u slučaju pravne praznine. Pravna praznina je društveni odnos koji nije, a treba da bude regulisan pravom.

2. ELEMENTI (STATIKA) PRAVNOG ODNOSA

2.1. Uvodne napomene

U pogledu strukture pravnog odnosa postoji više pravno-teorijskih stanovišta.Prvu grupu mišljenja zastupaju svi pisci koji ističu da su elementi pravnog odnosa subjektivno pravo i pravna

obaveza. Po mišljenju pravnih pisaca druge grupe, pravni odnos se sastoji iz subjektivnog prava, pravnih obaveza i pravnih subjekata. Treća grupa ističe četiri elementa, smatrajući da pravni odnos sačinjavaju subjektivno pravo, pravna obaveza, pravni subjekti i objekt prava.

2.2. Pravni subjekt

2.2.1. Pojam pravnog subjekta

Pravni subjekt je imalac pravne sposobnosti, koja se sastoji u podobnosti da bude imalac prava (ovlašćenja) i obaveza (dužnosti), odnosno nosilac prava i obaveza. Radi se o pasivnoj kategoriji, o sposobnosti da se za subjekt vežu određena prava i obaveze, bez obzira na njegovu svest i volju, i bez obzira na to da li ih može sticati sopstvenim delanjem. Dve su vrste pravnih subjekata: fizička lica (svi ljudi kao pojedinci) i pravna lica (organizacije, udruženja, ustanove). Od pravnog subjekta treba razlikovati lice koje može svesno i voljno da postupa po pravnim normama, a ono se naziva pravni agent. Pravni agenti se mogu ponašati, tj. delovati voljno i svesno u svoje ime i u svoju korist, odnosno, i u tuđe ime i u tuđu korist, kao zastupnici.

Pravna sposobnost nije neko prirodno svojstvo čoveka, nego to svojsvo, u određenom istorijskom razdoblju, pravni poredak priznaje ljudima, određenim tvorevinama i osamostaljenoj imovini (sa nekom svrhom).

2.2.2. Fizičko lice

1. Čovek se u svojstvu pravnog subjekta naziva fizičko lice. Fizičko lice jeste imalac pravne sposobnosti. Pravnu sposobnost čovek stiče rođenjem, a u određenoj meri i u određenim uslovima i pre rođenja. Začeto dete se smatra subjektom prava, ako je to u njegovom interesu i pod uslovom da se rodi živo. Potpuna pravna sposobnost, u suštini znači isto što i subjekt prava, nosilac prava i obaveza. Stiče se rođenjem, pod uslovom da je dete rođeno živo.

Pravna sposobnost fizičkog lica prestaje prestankom njegovog postojanja, tj. smrću. Pravna sposobnost može prestati i kada sud proglasi nestalo lice za umrlo u slučajevima predpostavljene smrti (u ratu, elementarnim nepogodama, saobraćajnim nesrećama i td.). U nekim starijim pravima postojala je ustanova civilne smrti (npr. Napoleonov građanski zakonik). U sličajevima kada je lice osuđeno na smrt ili doživotnu robiju pravo je fingiralo ("zamišljalo") smrt da bi se gasila imovinska i porodična prava osuđenog, odnosno regulisala njegova prava i obaveze.

30

2. Pored pravne sposobnosti, razlikuje se i delatna sposobnost koja označava skup ovlašćenja fizičkih lica da pravno delaju, odnosno da voljnim radnjama izazivaju pravne posledice bez obzira da li su one u skladu sa pravom ili su protivpravne. Kada se uporedi sa pravnom sposobnošću, kao pasivnom kategorijom, delatna sposobnost se pokazuje kao aktivnost fizičkih lica, dakle ona je aktivna kategorija.

Unutar delatne sposobnosti razlikuju se: poslovna, deliktna i procesna sposobnost. Poslovna sposobnost označava sposobnost fizičkog lica da svojim radnjama stiče prava i preuzima obaveze. Pored

poslovne sposobnosti stiče se politička sposobnost, tj. sposobnost da se bira i da se bude biran (aktivno i pasivno biračko pravo).

Deliktna sposobnost je sposobnost fizičkog lica da izvrši protivpravnu radnju (delikt), ali i da bude ogovoran za tu radnju.

Procesna sposobnost predstavlja sposobnost fizičkog lica da pokrene i da bude aktivna ili pasivna strana u procesu.Potpuna delatna sposobnost stiče se određenim uzrastom, punoletstvom. Pre punoletstva može se priznati i

ograničena ili delimična poslovna sposobnost fizičkih lica: zaključivanje izvesnih poslova "manje vrednosti"; stupanje u radni odnos i raspolaganje vlastitom zaradom i td. Sa punoletstvom se stiče neograničena poslovna sposobnost okja je opšta i potpuna (opšta, jer se odnosi na zaključivanje svih pravnih poslova koje pravni poredak priznaje; potpuna, jer se svi ti poslovi mogu zaključiti samostalno). Opšta i potpuna poslovna sposobnost može se izuzetno steći i pre punoletstva stupanjem u brak pod predviđenim uslovima (npr. sudska dozvola).

Fizičko lice može biti lišeno poslovne sposobnosti ako postane nesposobno za rasuđivanje ili svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese ili prava i interese drugih lica. Stepen lišavanja poslovne sposobnosti može biti potpun i delimičan u zavisnosti od toga u kojoj meri je ispoljena nesposobnost za rasuđivanje.

Delatna sposobnost može biti ograničena prema različitim kriterijumima kao što su: doba života, zdravlje ili negativno društveno ponašanje, kao i prema raznim oblicima diskriminacije: polu, rasi, naciji, veri, obrazovanju i sl.

Stepen deliktne sposobnosti zavisi od doba života. Potpuna deliktna sposobnost stiče se punoletstvom, a za izvesne lakše delikte stiče se i ranije, to je delimična deliktna sposobnost.

Delatna sposobnost prestaje smrću ili prglašavanjem nestalog lica za umrlo.

2.2.3. Pravno lice

1. Subjekti prava su, pored fizičkih lica, i pravna lica. Subjekti prava su i one društvene tvorevine kojima pravo priznaje svojstvo pravnog lica. Pravna lica postoje kao jedna vrsta "pravno personificiranih kolektivnih bića" da bi čovek mogao ostvarivati u potpunosti individualne i kolektivne ciljeve, pošto oni prevazilaze njegovu snagu i trajanje.

U starijim pravnim sistemima uloga malobrojnih pravnih lica nije bila velika. Tek od vremena carstva, u rimskom pravu uvećava se broj društvenih tvorevina kojima se priznaje svojstvo pravnog lica. Tek u XIX veku, kao rezultat razvoja robne privrede, povećava se broj pravnih lica, raste njihov značaj kao "društvene snage" i "vrednosti". Sa širenjem biračkog prava i jačanjem sindikalnog pokreta nastaju političke partije i sindikati kao masnovne organizacije, teritorijalne jedinice, zatim država kao pravno lice i mnoga druga pravna lica.

Termin pravno lice vezan je za Gustava Huga, koji je njme označavao udruženja ili korporacije. Pojam pravnog lica podrazimeve da prava i obaveze pripadaju samom licu koje je pravno razdvojeno i ne može se poistovetiti sa članovima ili učesnicima.

Prava i obaveze prvobitno su se dodavale pojedincima i grupama ljudi kao titularima zajedničke imovine.U pogledu pojma pravnog lica u teoriji prava iskristalisale su se dve velike grupe shvatanja. Pristalice prve grupe

smatraju da se pravno lice negativno određuje, ono je sve što jeste subjekat prava, a nije fizičko lice. Na ovaj način ne daje se odgovor na pitanje šta jeste pravno lice, već šta nije. Drugi autori pravno lice pozitivno određuju, smatrajući da je pravno lice ona društvena tvorevina, nosliac prava i obaveze, koja ima sovjstvo pravnog subjekta.

2. Glavni elementi pravnog lica su: cilj, sredstva, članstvo, organi, statut, jedinstvenost i identitet.Svaka organizacija nastaje i postoji zbog određenog cilja u društvu. Od cilja zavisi da li će se jednoj organizaciji

priznati svojstvo pravnog lica ili ne, i kakva će joj biti pravna i delatna sposobnost. Pravna i delatna sposobnost pravnog lica se razlikuju od pravne i delatne sposobnosti fizičkog lica. Pravno lice ne može biti nosliac izvesnih prava i obaveza vezanih za ličnost čoveka (roditelj, bračni drug).

Da bi se postigao određeni cilj, potrebna su sredstva (imovina) koje ljudi pokreću u željenom pravcu. Ljudi koji pripadaju pravnom licu čine članstvo ili kolektiv, iz koga se izdvaja posebna grupa – organi koji rukovode, predstavljaju organizaciju, stupaju u pravne odnose, stiču, menjaju ili gase prava i obaveze. Organe čine ona fizička lica, koja su ovlašćena da izjavljuju volju pravnih lica: njihove izjave volje pripisuju se pravnom licu. Pravno lice ne postoji bez organa, ono deluje preko organa, jer ne postoji drugi način da se izjavi volja i učestvuje u pravnim poslovima. Pravno lice bi i bez organa moglo imati pravnu sposobnoast, ali ne bi bilo delatno sposobno, ne bi moglo vršiti prava i obaveze. Najčešće se organ naziva zastupnikom pravnog lica.

31

Zakonodavac postavlja opšta organizaciona i funkcionalna pravila, a osnival i učesnici organizacije pravnog lica onda, aktom o osnivanju, pravilnicima, statutom, dalje opredeljuju unutrašnju organizaciju, funkciju i svrhu. Statutom se reguliše sve što je bitno za postojanje, uređenje i funkcionisanje pravnog lica.

Pravna lica nastupaju u društvenim odnosima jedinstveno i stoga su, sa pravnog stanovišta, impersonalna. Pravna lica, osim u određenim slučajevima, po pravilu nemaju pravnim prpisima određeno trajanje. Pravno lice "nadživljava" svoje članstvo. Ime, sedište i državljanstvo osnovni su elementi koji određuju identitet pravnog lica.

3. Društvene tvorevine kojima se priznaje svojstvo subjekata prava, tj. pravna lica brojna su i raznovrsna, te su moguće i različite klasifikacije. Najčešća podela je na korporacije ili udruženja i ustanove.

Udruženje čini skup lica, tj. članova, udruženih zbog ostvarivanja zajedničkog cilja. Član je ono lice koje ima status člana, određena prava i obaveze u odnosu na udruženje. Dok se učesnici udruženja služe imovinom udruženja da bi da bi ostvarili svoje ciljeve, dotle lica koja u raznim svojstvima ostvaruju ciljeve ustanove služe imovini ustanove da bi ostvarili ciljeve kojima je ta imovina posvećena. Pravni subjektivitet se priznaje i zadužbini – osamostaljenoj imovini sa nekim ciljem u privatnom pravu, a u javnom pravu zavodima.

Vrlo je raširena podela pravnih lica na privatnopravna i javnopravna lica. U javnopravna lica spadaju: država, federacija, federalna jedinica,republika, kantoni, pokrajine, opštine, zavodi, mninistarstva i td. Među privatnopravnim licima mogu se razlikovati komercijalna i nekomercijalna pravna lica. Komercijalna pravna lica su ona koja delaju u cilju ostvarivanja dobiti iz privredne delatnosti, kao i neprivredne delatnosti (obrazovanja, nauke, zdravstva, kulture). Nekomercijalna pravna lica su ona koja deluju bez težnje za dobiti, nepreduzetnički i nekomercijalno.

2.3. Pravni objekt

Objekt prava je spona, sredstvo, razlog koji povezuje pravne subjekte u pravni odnos. On je praktična svrha, razlog zbog kojeg se sastaju ljudske volje.

Objekt prava su sva dobra, tj. vrednosti koje se prema vladajućem shvatanju pravde raspodeljuju između subjekta prava. Tako su, npr. stvari najčešći objekt prava, u slučaju zajma – novac, u slučaju najma – stan, radnja, lokal. Objekt prava mogu da budu i subjektivna prava ili interesi (npr. prenos potraživanja na treću osobu).

Objekt prava su i proizvodi ljudskog duha iz oblasti nauke i kulture. Oni se dele na autorska dela i intelektualna ostvarenja. Pod autorskim delom podrazumeva se svaka originalna duhovna tvorevina koja je izražena u određenoj formi (pisana, govorna, dramska, muzička i filmska dela, likovna i arhitektonska ostvarenja i td.) Autorsko delo je objekat autorskog prava.U grupu intelektualnih ostvarenja u oblasti industrijske proizvodnje spadaju pronalasci, žigovi, uzorci, modeli. Objekt stvari mogu biti i dobra ličnosti ili lična dobra kao temeljne ljudske vrednosti. Dele se u dve grupe. U prvu grupu spadaju ona dobra koja predstavljaju komponente psihičke i fizičke strukture ljudskog bića (život, čast, ugled, dostojanstvo, fizički i psihički integritet i sl.). Drugu grupu čine dobra koja su opredmećeni izrazi (emanacija) ličnosti kao što su dnevnici, fotografije, privatna prepiska, tonski i video zapisi i sl. Dobra ličnosti su objekti ličnog prava.

Ljudska radnja je ponašanje koje jedna strana može zahtevati od druge u pravnom odnosu, pri čemu je bitno da su radnje određene i moguće, kao i to da nisu suprotne duhu pravnog poretka.

Čovek u savremenim pravnim sistemima nije kao ljudsko biće objekt prava, ali to može postati njegovo telo ili delovi tela, (tj. organi) koji se nakon smrti zaveštaju zbog transpalantacije ili naučnih ispitivanja. U današnjem pravu dolazi do problematike u slučaju čoveka kao objkekta prava pa se tu postavlja niz pitanja tipa: procene prekida trudnoće, kupovine organa, kloniranja i sl.

2.4. Subjektivno pravo

2.4.1. Pojam subjektivnog prava

Pojam subjektivnog prava ne nalatimo u rimskom pravu. Njegovo poreklo vezano je za hrišćanstvo i svetog Augustina, odnosno, pojavljuje se postepeno sa sholastikom. Ali tek sa modernom školom prirodnog prava, ideja subjektivnog prava dobija svoj puni zamah nezavisno od pozitivnog prava. Tako Hugo Gorcijus ističe da je pravo moralni kvalitet komponente ličnosti. Sloboda kao pravna pojava izražava se kroz subjektivna prava.Radi se dakle o prirodnim subjektivnim pravima, a od XIX veka govori se o subjektivnim pravima po sebi.

Od polovine XIX veka počinje izučavanje subjektivnih prava sa stanovišta pozitivnog prava. Tu spadaju prirodna subjektivna prava, pitanja njihove klasifikacije, ostvarenja, način kontrole i td. S druge strane, u pogledu osnova "izovra" pravaističe se da je država centralni element prava, ona organizuje državni život i dodeljuje pojedinačna subjektivna prava. Subjektivna prava proističu iz prava koje određuje država i koje se naziva objektivno pravo. Objektivno pravo je skup pravnh pravila, a subjektivno pravo – moć, sposobnost delanja. Subjektivno pravo predstavlja mogućnost da se pravni subjekt na određeni način ponaša. Subjektivno pravo je ovlašćenje koje pripada pravnim subjektima na osnovu pravnih normi zbog zaštite sopstvenog interesa.

32

2.4.2. Vrste subjektivnih prava

Apsolutna ili stvarna prava ili Ius in rem deluju prema svima erga omnes, tj. prema svakom zamišljenom pravnom subjektu.Kod apsolutnih prava, u datom trenutku, poznat je samo pravni subjekt, onaj koji raspolaže pravnim ovlašćenjem, a subjekt obaveze ostaje apstraktan, sve dok ne povredi nečije apsolutno pravo. Zahtev kod apsolutnih prava nastaje tek njihovom povredom.Ova prava su apsolutna jer subjekt ovlašćenja može da radi sa njim šta hoće. Ukoliko odluči da svoje ovlašćenje ne vrši, on je slobodan i u tome, a zbog toga na njega ne može biti primenjena sankcija.

Relativna ili obligaciona prava usmerena su ka tačno određenoj ličnosti ili broju ljudi koji su određeni kao obavezni. Relativna prava deluju samo između ovlašćenog i obavezujućeg lica, između stranaka inter partes. Tačno je određen i subjekt ovlašćenja i subjekt obaveze, a pošto je pravni odnos potpuno personalizovan, relativna prava se nazivaju i lična prava, Ius in personam, obligaciona prava. Subjekt obaveze kod apsolutnih prava je neodređen – to je svako lice koje bi moglo ometati vršenje tog prava.

Pored stvarnih i obligacionih, razlikuju se i korporativna prava kao složena subjektivna prava (upravljačka i sl.).U zavisnosti od toga kome su upućena, subjektivna prava se mogu podeliti na privatna subjektivna prava i javna

subjektivna prava. Privatna subjektivna prava imamo jedni prema drugima kao ravnopravni subjekti u odnosu koordinacije. Subjektivna javna prava su prava između pojedinca i države (pravo glasa, pravo na pristup sudu, pravo na odbranu i td.)U tim odnosima država je nosilac najviše vlasti, dakle radi se o odnosu subordinacije.

Prenosiva su ona prava koja se mogu preneti na drugoga, a neprenosiva su neodvojiva od ličnosti i ne mogu se preneti (pravo glasa, roditeljsko pravo i sl.)

Druge podele: npr. pozitivna i negativna, samostalna i nesmostalna i td.

2.4.4. Zloupotreba subjektivnih prava

Prema uobičajenom shvazanju zloupotreba prava je vršenje subjektivnog prava kojim se drugom nanosi šteta.Istorijski posmatrano, ne dobija se odgovor na neka važna pitanja.U prilogu tvrdnji da su ranija prava priznavala

princip neograničenog vršenja subjektivnih prava govori pravilo iz Justinijanove kodifikacije: "Ko svoje pravo koristi ne može drugom škoditi, ne može činiti nepravdu". Nasuprot tome, stvaranje i primena pretorskog prava, uticalo je na formiranje shvatanja o zabrani zloupotrebe subjektivnih prava. Ulpijan: "Pošteno živeti, drugoga ne vređati i svakom dati ono što mu pripada". Paulus: "Sve što je prema pravu dozvoljeno, nije uvek i pošteno". Ciceron: "Najveće pravo, najveća nepravda".Ti pojedinačni principi bili su neka vrsta korekcije i dopune osnovnog pravila neograničenog vršenja subjektivnih prava. Ni u kasnijoj srednjevekovnoj misli ne nalazimo izraz zloupotreba prava.

Početkom XIX veka francuski sudovi su počeli prvo da ograničavaju individualistički shvaćeno pravo svojine, da bi s vremenom, proširili kontrolu nad vršenjem svih subjektivnih prava.U Francuskoj se postepeno izgrađivala teorija o zloupotrebi prava. U XX veku razvio se u teoriji i praksi institut koji je nazvan zabrana zloupotrebe subjektivnih prava.

Prema subjektivnoj teoriji za postojanje zloupotrebe neophodan je psihički momenat, tj. namera da se drugom licu nanese šteta. Po objektivnoj teoriji uslov za zloupotrebu leži u nastupanju štete – objektivne posledice, ali ne i subjektivne namere. Kriterijum vrednovanja uzima u obzir korist i štetu kao instrumente, te njih vrednuje pri utvrđivanju činjenice da li postoji zloupotreba ili ne. Zloupotreba postoji kada vršenjem subjektivnih prava nastaje veća šteta od koristi. Tako se izgradila opšta ograničavajuća norma koja sankcioniše zloupotrebu subjektivnog prava. I u onom pravnom poretku koji ne predviđa zabranu zloupotrebe subjektivnih prava, može da se konstituiše opšta norma o zabrani zloupotrebe, koja bi proizašla iz duha celog pravnog sistema.

Zloupotreba prava dugo se vezivala za sferu privatnog prava, posebno prava svojine. Ona, međutim, nastaje i u drugim oblastima i granama prava: radnom, porodičnom, krivičnom i td. U teoriji se razvila posebna vrsta zloupotrebe prava koju vrši država i njeni organi, a naziva se "zloupotreba nadležnosti", "zloupotreba službenog položaja", "zloupotreba vlasti" i td. Predmet zloupotrebe mogu biti sva javnopravna ovlašćenja.

Zloupotreba se razlikuje od prekršaja subjektivnog prava. Treba tazlikovati ne samo zlupotrebu subjektivnog prava od prekršaja – neprava, nego i tzv. odgovornosti za rizik

zato što se potpuno pravilnim vršenjem vlastitog prava nanosi šteta drugom, ali se ona može nadoknaditi. Vršenje prava u ovom slučaju ne može se ograničiti, dok se kod zloupotrebe mora ograničiti.

2.5. Pravna obaveza

2.5.1. Pojam pravne obaveze

Pojam pravne obaveze stoji u korelativnom (uzajmnom) odnosu sa pojmom pravnog ovlašćenja. Nema pravnog ovlašćenja bez obaveze, niti pravne obaveze bez ovlašćenja. Pravna obaveza ili dužnost podrazumeva da je ponašanje subjekta obaveze regulisano pravnom normom i ako ne postupi u skladu sa normom, na njega će biti primenjena sankcija.

33

Prvo, pravna dužnost u osnovi sadrži obavezu da se dela. Drugo, pravna obaveza ima elemenata iznude, a time se ona razgraničava od moralnih obaveza. Treće, subjekat pravne dužnosti (pasivni subjekt subjektivnog prava) je fizičko ili pravno lice. Četvrto, dužnost subjekta javlja se u odnosu na aktivni subjekat ovog prava (nosioca subjektivnog prava).

Pravna obaveza i pravno ovlašćenje su dva suprotna, ali međuzavisna (korelativna) stanja subjekata u pravnim odnosima. Suprotnost znači da jedan subjekt stiče (dobija) nešto, dok drugi subjekat ostaje bez nečega što je važno za njegovu egzistenciju. Naravno, moguće je da svaki subjekt i nešto gubi i nešto dobija (kupoprodaja). Prema tome gubici i dobici mogu biti jednaki (ekvivalentni) i nejednaki (neekvivalentni).

Pravna obaveza ili dužnost može se dfinisati kao pravnom normom postavljena obaveza na određeno ponašanje koje može biti u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju.

Pravnu obavezu razlikujemo od moralne. Pravna obaveza je izraz normativnog pravnog propisivanja, dok je moralna autonomna i potiče iz svesti o dobru i zlu. Subjekt se moralnim obavezama pokorava zato što ih usvaja, ili ih ne usvaja, ali se plaši moralne sankcije, a ne zato što mu drugi propisuje i što mu u krajnjoj liniji sledi sankcija države kao u slučaju pravne obaveze.

2.5.2. Vrste pravnih obaveza

Razlikuju se apstraktne i konkretne pravne obaveze. Apstraktne obaveze su sastavni deo apstraktnog pravnog odnosa na čijim temeljima nastaje konkretna obaveza u konkretnom pravnom odnosu.

Jednostrane pravne obaveze su one koje postoje u pravnom odnosu u kome pravu jednog lica odgovara obaveza drugog lica, a pravna obaveza postoji samo na jednoj strani (poklon). Dvostrane pravne obaveze su one kod kojih u pravnom odnosu postoje uzajamne veze između subjekata (kupoprodaja).

Neprenosive pravne obaveze su vezane za ličnost i ispunjenje se ne može preneti na drugog (bračna, vojna, roditeljska i dr.). Prenosive obaveze mogu se preneti na druge osobe, pa se i ispunjenje obaveze može zahtevati od nekog drugog lica.

Javnopravne obaveze su obaveze prema državi (plaćanje poreza, vojna obaveza).Privatnopravne obaveze su one koje sami subjekti na principu autonomije volje, dogovorno, određuju stupajući u pravne odnose bez državne prinude (kupoprodaja, poklon, najam).

Ukupnost pravnih obaveza i pravnih ovlašćenja jednog subjekta u društvu ili području društvenog života, u svakom datom trenutku, u političkim, radnim, bračnim, porodičnim i drugim odnosima naziva se pravni status.

3. DINAMIKA PRAVNIH ODNOSA

3.1. Pojam pravne činjenice

Na osnovu pravnih činjenica uspostavlja se mreža pravnih odnosa. Pravne činjenice su određene okolnosti za koje pravna norma vezuje nastanak, promene i prestanak pravnih odnosa. Pravni odnos nastaje kada norma počinje da obavezuje subjekte (npr. zaključenjem braka, ugovorom o kupoprodaju), a nestaje kada je obaveza ponapranja po pravnoj normi prestala (npr. rpilikom isplate duga, razvoda braka). Pravni odnos se menja kada na mestu postojeće obaveze i ovlašćenja nastanu neka druga ovlašćenja i obaveze (npr. jedan subjekat koristi stvar besplatno, a promenom može da je koristi uz naknadu). Pravni odnos može nastati, što je retko, samo na osnovu opšte norme. Najčešće pravni odnosi nastaju na osnovu opšte i pojedinačne norme koja konkretizuje opštu normu. Pravni odnos uglavnom nastaje samo na osnovu pojedinačne norme.

Ukoliko pravni odnosi nastaju na osnovu bezuslovne pravne norme, onda pravni odnos nastaje bezuslovno na osnovu nje (npr. sloboda kretanja, obaveza konkretnog subjekta da plati određeni iznos poreza). Na osnovu uslovne pravne norme pravni odnos nastaje onda kada norma stupa na snagu i postaje obavezujuća. Taj uslov može biti vezan zarok,, događaj, ljudsku radnju.

3.2. Vrste pravnih činjenica

Za nastanak pravnog odnosa "potrebno je da se steknu više činjenica i to se naziva činjenični skup. Pravni odnos nastaje kada se sve činjenice ostvare. One mogu da nastanu istoveremeno, sukcesivno ili u izvesnom vremenskom razmaku.

Pravne činjenice se dele na obične činjenice (požar, smrt, rođenje) i pravno kvalifikovane činjenice (umišljaj, zabluda, nehat).

Podela koja omogućava da se nogo bolje uoče razlike među pravnim činjenicama je podela na ljudske radnje i događaje. Ljudske radnje su one telesne ili psihičke radnje koje se vrše svesno i voljno (izgradnja mosteva, puteva, donošenje pravnih akata). Događaji predstavljaju sve promene u prirodi i društvu koje nastaju bez učešća ljudske svesti i volje (rođenje, smrt, zemljotres). Ljudske radnje se dele na pravne akte i na ostale radnje, koje se mogu podeliti na fizičke

34

(telesni pokret, telesno držanje, hodanje) i psihičke (mišljenje, osećanje). Potom, razlikuju se ljudske radnje saglasne pravu i protivpravne radnje (prekršaji, delikti).

3.2.1. Pravo i vreme

Vreme predstavlja važnu činjenicu za pravo. Govori se o pravnoj temporalnosti koja označava posebnu formu, ili forme, koje vreme ima u odnosu na različite pravne fenomene. Pravni odnosi nastaju, menjaju se i nestaju na osnovu pravnih činjenica.

Rok prestavlja protek vremena nakon koga pravni odnosi nastaju, menjaju se ili prestaju. Prema tome rokovi se dele na raskidne (rezolutivne), čijim protekom pravni odnos prestaje, odložne (suspenzivne), protekom kojih nastaje pravni odnos i prekluzivne rokove, kod kojih je zakonom određen protek vremena posle čijeg isteka određeno pravo prestaje da postoji ako ga njegov titular ne izvrši u tom roku. Ovi rokovi su uvek strogo određeni zakonom i stranke ga ne mogu menjati, te se zbog toga oni nazivaju zakonskim rokovima. Pored materijalnopravnih rokova, razlikujemo procesnopravne u kojima stranke mogu prduzimati radnje u postupcima (npr. sudskom, krivičnom, upravnom itd.).

Protek vremena je važna činjenica za pravo jer zbog nje nastaju i prestaju pravni odnosi. U prvom slučaju radi se o održaju, a u drugom o zastarelosti. Postoje, međutim, izvesna prava (npr. bračna, roditeljska) koja ne mogu zastareti, niti se mogu održajem steći, bez obzira da li se ona vrše ili ne.

3.2.2. Pravo i prostor

Pravo postoji, razvija se i primenjuje na određenom prostoru koji je trodimenzionalan i odnosi se na površinu zemlje, na vazdušni prostor iznad, kao i na zemljin sloj ispod te površine. Kako je svet podeljen na države, pravni odnosi mogu da se odvijaju kako u unutrašnjosti iste države, tako i između dve države, odnosno između više država (npr. odnosi između zemalja članica Evropske unije).

Na opštem makroplanu, pitanje prava i prostora podrazumeva odnose između različitih pravnih sistema. Na mikroplanu, postoje različite manifestacije u pravnim odnosima relacija prava i prostora. Odnos prava i prostora manifestuje se u dva vida: pravo u prostoru i prostor u pravu.

Pravo u prostoru ukazuje na relativnost prava, na princip teritorijalnosti (na lica i stvari koja se nalaze na teritoriji jedne države primeniće se pravne norme države na čijoj teritoriji se oni nalaze) i na egzistenciju velikih pravnih sistema (npr. evropsko-kontinentalni, anglosaksonski pravni sistem i td.).

Prostor u pravu manifestuje se u činjenici da svi pravni odnosi imaju, manje ili više, prostornu dimenziju, npr. lokalizacija fizičkih i pravnih lica i dobara. Postoje pravni odnosi koji imaju kao objekat jedan deo prostora (npr. svojina na nepokretnostima zauzima izvesnu površinu). Urbanističko pravo i međuplanetarni prostori označavaju primere na kojima prostor u pravu zauzima značajno i odlučujuće mesto.

Za pravnu identifikaciju i individualizaciju fizičkih lica, pored državljanstva (pravni odnos između lica i države, koji podrazumeva uzajamna prava i obaveze) i ličnog imena, bitno je i prebivalište, a za pravna lica je bitno sedište i naziv. Mesto prebivališta, odnosno sedišta nije vezano samo za primenu materijalnog prava, nego i u oblasti procesnog prava, za određivanje mesne (teritorijalne) nadležnosti organa.

3.2.3. Pravne predpostavke i fikcije ("Pravne figure")

Pravna predpostavka ili prezumpcija jeste pravno relevantna činjenica koju pravo uzima kao dokaznu, sve dok se ne dokaže suprotno. Pravne predpostavke su tehničko sredstvo kojim se izbegava dokazivanje izvesnih činjenica koje mogu da se predpostave kao tačne, ali bi njihovo dokazivanje bilo dugotrajno i naporno.

Pstoje dve vrste pravnih predpostavki: oborive i neoborive. Oborive su one koje se mogu obarati, protiv kojih se može dokazivati suprotno. U predpostavci se određuje onaj na koga pada teret dokazivanja, ukoliko on tvrdi suprotno. Teret dokazivanja, dakle, snosi onaj subjekt koji se opire određenoj prezumpciji. Neoborive predpostavke su one protiv kojih je zabranjen protivdokaz. U nekim pravima neoborivu predpostavku čini ono što je upisano u zemljišnim knjigama.

Fikcija (fictio iuris), upotrebaljava se u pravnoj teoriji i praksi od rimskog prava do danas. Radi se o pravno relevantnim činjenicama koje uzimaju da je nešto tačno, istinito, postojeće, što u stvari nije tačno, nije istinito i ne postoji. O ovom terminu se naročito raspravljalo tokom XX veka u angloameričkoj literaturi.

O vrstama fikcija najrečitije govore sledeći primeri: propis da se začeto dete smatra kao da je već rođeno, ako je to u njegovom interesu; nepoznavanje prava škodi, a počiva na fikciji da svi adresati znaju pravo koje se na njih odnosi, pa se ne mogu pozivati na nepoznavanje da bi izbegli njegovu primenu; eksteritorijalna mesta na kojima se nalaze zgrade ambasade država, uzimaju se kao (fiktivne) teritorije onih država čija je ambasada.

Fikcije se razlikuju od predpostavki po tome što se kod predpostavki smatra da je tačno nešto što je verovatno i tačno, dok se kod fikcija kao tačno uzima ono što izvesno nije tačno.

35

- 7 -

PRIMENA PRAVA

(103-116)

36

1. POJAM PRIMENE PRAVA

1. Postoji nekoliko značenja ovog termina. Prvo, u najširem smislu primena prava znači pretvaranje prava u društvenu praksu i ponašanje pravnih subjekata po pravnim normama. Razlikujemo ponašanje subjekata u skladu sa dispozicijom i ponašanje pravnih subjekata u skladu sa sankcijom. Shodno tome postoji dobrovoljna i prinudna primena prava. Dobrovoljna primena prava znači da pravni subjekti slede zapovest iz dispozicije pravne norme, a ta primena može biti dvojaka: autonomna i heteronomna.

Autonomna primena prava nastaje kada se pravni subjekt ponaša dobrovoljno po dispoziciji iz uverenja da je ono što se od njega traži u njegovom interesu.

Pod heteronimnom primenom prava podrazumeva se ponašanje subjekata po dispoziciji iz straha od sankcije.Prinudnom primenom prava označava se ponašanje pravnih subjekata po sankciji. Sankcija se pojavljuje kao

nužno zlo pošto njenom primenom nikada ne mogu biti ostvareni ciljevi koje pravo postavlja. Čak i onda kada se sankcija sastoji u naknadi štete ili povraćaju u pređašnje stanje, tzv. restitutivna sankcija, ona uvek znači gubitak nekih vrednosti (vremena, sredstava i td.). Ukoliko se primenjuju retributivne sankcije, nanošenje zla prekršiocu, one teže da spreče subjekte da ne čine prekršaje.

Drugo, u posebnom užem značenju, primena prava označava samo primenu opšte pravne norme u konkretnom slučaju. S jedne strane, utvrđivanjem činjenice, da se opšta norma odnosi na dati, konkretan slučaj, i s druge strane, konkretizacijom i individualizacijom opšte pravne norme u konkretnom slučaju donošenjem pojedinačne pravne norme. Primena prava u ovom značenju odnosi se na: misaone radnje, psihičke procese, a ne na pratično ponašanje pravnih subjekata po pravnim normama.

I treće, najuže značenje primene prava označava samo izvršenje sankcija koje mogu biti uperene prema licima (restitutivne i retributivne) i prema pravnim aktima (ništavost i rušljivost).

2. Metod primene prava u širem smislu podrazumeva sve radnje koje se vrše u procesu primene. U užem smislu metodi primene prava samo su "načini vršenja dotičnih radnji". Oni posebno treba da obezbede: sigurnost, efikasnost i ekonomičnost.

Sigurnost primene znači da pravo mora biti tako podešeno za primenu da do nje uvek dođe i to "tačno onako kako je propisano, tako da subjekti mogu biti sigurni šta će nastupiti u svakom datom slučaju".

Efikasnost primene se sastoji u podobnosti metoda primene da pravo izazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj.

Ekonomičnost primene ispoljava se u tome da se "do primene prava dođe najkraćim putem, štedeći vreme, ljudske radnje i materijaln sredstva.

2. PROCES PRIMENE PRAVA

Proces primene prava je složen i odgovoran postupak koji čini niz logički povezanih radnji, misaonih i materijalnih akata, povezanim sa ponašanjem subjekata po pravnim normama. Sve te radnje imaju za cilj da se tačno odredi ponašanje koje pravna norma zahteva i da se to što ona zahteva i ostvari.

U teoriji ne postoji saglasnost, jedni ističu četiri, dok drugi navode više faza. Tako se primena pravnih norami satoji od četiri tipa i ujedno četiri vremenske faze radnji: 1) utvrđivanje važećih pravnih normi; 2) tumačenje (interpretacija) pravnih normi; 3) popunjavanje pravnih praznina; 4) izvršenje pravne norme pravnim radnjama.

Ako se želi utvrditi koje su faze nužne, uočljivo je da se izdvajaju tri faze: zato što postojanje i popunjavanje pravnih praznina u pravnom sistemu treba da je izuzetak, a ne pravilo. Te tri faze trebalo bi da se sastoje: prvo, iz saznavanja pravne norme, utvrđivanja autentičnog teksta; drugo, njenog tumačenja; treće, izvršenje pravne norme kao svrhe i ujedno glavnog cilja normotvorca.

Utvrđivanje sadržine pravne norme se postiže utvrđivanjem njenog autentičnog teksta. Za ovu fazu koristi se izraz niža kritika norme. Autentičan tekst opšte pravne norme sadržan je u pravnom aktu kojim se norma stvara. Autentičan tekst pojedinačne pravne norme utvrđuje se uvidom u originalni pojedinačni pravni akt kojim je ta norma stvorena.

Nakon utvrđivanja autentičnog teksta pravne norme, prelazi se na ispitivanje da li norma važi, tj. da li je pravna norma obavezna. Utvrđivanje pozitivnosti pravne norem naziva se višom kritikom norme. Pravne norme (pravni akti) obavezuju ako su doneti u skladu sa normom (aktom) više pravne snage. Sadržina više kritike pravne nomre sastoji se u ispitivanju da li je odgovaragući normu doneo nadležni subjekt u odgovarajućem, propisanom postupku i obliku.

37

3. TUMAČENJE PRAVNE NORME

3.1. Pojam tumačenja

1. Tumačenje ili hermenautika (nauka o pravilima tumačenja, razumevanja) predstavlja delatnost uma, načina ili postupka koji se koristi da se nešto nejasno objasni, učini jasnim, razumljivim i shvatljivim.

Tumačenje kao delatnost stalno je prisutna u životu čoveka jer se tako utvrđuje značenje bilo prirodne bilo društvene pojave. Radi se o jednoj vrsti duhovne delatnosti koja je pisutna svuda gde se srećemo sa duhovnim tvorevinama. Tumače se književni tekstovi, politički govori, pravne odredbe i td. Razumevanje čini suštinu odnosa između ljudi i čovekovog odnosa prema svemu postojećem. Tumačenju prethodi razumevanje, jer nešto možemo protumačiti tek pošto smo ga razumeli. Prema tome, tumačenje sledi iz razumevanja. Reč hermenautika pomenuta sa nekom konkretnom naukom označava posebni vid hermenautike kao opšteg metoda u njegovoj upotrebi (npr. filološka hermenautika, psihološka, sociološka, pravna hermenautika isl.). Brojna su imena u nauci, pravu i filozofiji koja doprinose njenoj afirmaciji: Riker, Diltaj, Hirš, Gadamer i drugi.

Postoje različita određenja i vidovi hermenautike. Ona označava tumačenje, objašnjenje, izlaganje u čijem središtu je hermenautički fenomen, govor. Ono što se može razumeti jeste jezik. Ima autora koji hermenautiku shvataju kao kritiku.

2. Potreba za tumačenjem prava praktično se javila već sa nastankom prvih pravnih tekstova. Njeni koreni vode u daleku prošlost, sve do antičkog "Mita o Hermesu" koji je objave sa Olimpa prenosio ljudima. Ovaj mit ukazuje na postojanje dva subjekta – jedan je stvaralac duhovne tvorevine (normotvorac), a drugi je primalac značenja, tumač duhovne tvorevine (tumač prava).

Rasprave o tumačenju prava dobile su na intenzitetu, naročito u XX veku. Najveći doprinos pravnoj hermenautici dali su brojni filozofi, logičari i pravnici.

Pošto predmet tumačenja mogu biti različiti tekstovi: biblijski, književni ili pravni, postoje mišljenja da su različite vrste tumačenja primerene različitim vrstama tekstova koji su predmet tumačenja. Prema suprotnom stanovištu, ne mogu se praviti razlike prema predmetu tumačenja.

Primena zakona nije samo momenat njegovog razumevanja, nego i trenutak njgovog ispunjenja njgovog smisla i svrhe. Pravo se tumači uvek zbog njegove praktične primene. Načela pravne jednakosti i pravne sigurnosti nalažu da se iste pravne norme jednako primenjuju u manje-više istovetnim situacijama (slučajevima), a da bi se to postiglo, nužno je ujednačavanje tumačenja prava.

Postoji mnogo razloga, ali se izdvajaju tri osnovna zbog kojih se pristupa tumačenju prava.Prvo, izuzetna složenost društvene stvarnosti, slojevitost i dinamika društvenih odnosa koji se regulišu, pogotovu

kad se radi o opštoj normi, koja je opšta i apstraktna, koju nije moguće rečima uvek sveobuhvatno i precizno izraziti. Ukoliko se pravne norme ne bi adekvatno tumačile, taj raskorak između prava i društva negativno bi uticao na primenu, i pravo bi ostalo neefikasno.

Društveni odnosi se menjaju, a pravne norme su statične, ostaju onakve kakve su donete. Tako, prilikom primene starijih normi treba menjati i prilagoditi tumačenje, kako bi se norma prilagodila izmenjenim odnosima da bi mogla uticati na društveni život i bila efikasna (npr. rengen – magnetna rezonanca).

Drugo, razlozi koji dovode do tumačenja mogu biti i na strani jezika. Pošto su pravne norme zapovesti izražene jezikom, problem jezika izražava se u tome što jezik ili jezički izrazi nemaju jedinstveno ili precizno značenje. Jezik se menja, menjaju se i značenja jezičkih znakova. U pravu se često upotrebljavaju neodređeni pojmovi i oni mogu biti razlog nejasnog značenja pravne norme.

Treće, ponekad se veoma brzo menjaju vrednosni stavovi i ideologije koje uslovljavaju sadržaj jedne pravne norme. To s vremenom izaziva promene u značenjima norme.

3.2. Predmet tumačenja

Glavni predmet tumačenja prava su postojeće pravne norme i njihovi skupovi. Taj vid tumačenja naziva se tumačenje u užem smislu.

Kada je u pitanju postupak popunjavanja pravne praznine radi se o tumačenju u širem smislu. Po pravilu, kada se kaže "tumačenje prava" misli se na tumačenje u užem smislu. Gotovo se nikada ne tumači jedna izolovana norma od drugih, nego pravna norma u okviru pravne ustanove, pravne grupe ili, pak, celog pravnog sistema.

Predmet tumačenja je svaka norma, bez obzira da li je ona opšta ili pojedinačna, uslovna ili bezuslovna, državna ili autonomna, pisana ili nepisana. Pored pravnih akata, tumače se i sve pravne radnje, materijalne i jezičke radnje, tužbe, žalbe, izjave veštaka, svedoka, delikti i td.

Dakle, kod tumačenja u užem smislu predmet tumačenja je postojeća norma, dok kod tumačenja u širem smislu, u slučajevima popunjavanja pravnih praznina, predmet tumačenja je pravni sistem kao celina.

38

3.3. Subjekti tumačenja

Zato što postoje dve grupe stvaralaca prava: državni organi i nedržavni subjekti, razlikujemo i dve osnovne grupe subjekata koji tumače pravo: državni organi i nedržavni subjekti.

Tumačenje prava koje vrše državni organi obavezno je za pravne adresate i ima manju ili veću obaveznu pravnu snagu. Zakonodavni organi retko se pojavljuju u ulozi tumača pravnih normi. To je autentično tumačenje (vrsta tumačenja prava kada se tvorac pravne norme i njen tumač poklapaju). Akt kojim se vrši autentično tumačenje naziva se interpretativni zakon.

Tumačenje koje vrše upravni i sudski organi čini posebnu vrstu konkretnog, kazualističkog tumačenja normi radi njihove primene u konkretnom slučaju. Posebnu ulogu u tumačenju prava imaju sudovi. Oni daju tumačenje pravnih normi konkretizujući dispoziciju ili sankciju, stvarajući tako sudsko tumačenje.

Nedržavni subjekti tumače pravne norme koje su doneli drugi subjekti radi njihove primene, ili tumače sopstvene norme koje su sami doneli u formi autentičnog tumačenja. Tumačenja koja daju privatna lica ne mogu biti ni autoritativna, ni onako pouzdana, ni tačna kao kada ga daju državni organi.

U teoriji prava ukazuje se na još jedan mogući aspekt podele subjekata tumačenja. Pored subjekata čije je tumačenje obavezujuće, razlikuju se grupe čije je tumačenje neobavezujuće.

4. SREDSTVA TUMAČENJA PRAVNE NORME

4.2. Jezičko tumačenje

Utvrđivanje pravne norme putem jezika. Ono podrazumeva ne smo korišćenje jezika, već i jezičkih pravila. Možemo razlikovati leksičko, gramatičko, sintatičko i interpunkcijsko tumačenje. Postoje teškoće u jezičkom tumačenju, zato se javljaju jasne i nejasne norme. Moramo voditi računa o sledećem:

¤ da jezik u pravnoj normi ima isto značenje kao i u običnom govoru;¤ da im treba dati posebno pravno značenje samo ako ga ima u pravnoj normi;¤ da im treba dati posebno pravno značenje samo ukoliko je određeno izvesnim aktom i strogo se toga drži;¤ da znacima jezika u istoj pravnoj normi ne treba davati različita značenja.

Jezička tumačenja delimo na ekstenzivno i restriktivno ; vezano i slobodno ; subjektivno i objektivno ; statičko i evolucionističko.

4.3. Logičko tumačenje

4.3.1. Primena logičkih zakona

Sve što je preodukt misaone aktivnosti čoveka, a iskazuje se jezikom, ima svoj logički postupak i logički izraz. Za stvaranje prava, tumačenje i primenu, logika, kao nauka o mišljenju, ima nezamenljivu ulogu. Pravo se kao misaoni sistem logički izražava. Tvorci i tumači prava moraju ne samo poznavati osnovne principe i pravila logike, nego ih se u stvaranju i primeni prava, moraju i pridržavati. Najkraće rečeno, logičko tumačenje označava primenu logičkih zakona na pravnu normu koja je logička kategorija.

Logičkim tumačenjem postižu se dva osnovna rezultata: prvo, njime se utvrđuje da li je značenje koje se dobija drugim vrstama tumačenja logički moguće i drugo, iz norme se izvlači značenje koje je šire od osnovnog značenja.

Pstoje dve vrste logičkog rumačenja: jedno za cilj određuje proveru značenja dobijenih drugim tumačenjem, a drugo ima za cilj da izvodi nova značenja do kojih se ne može doći drugim sredstvima tumačenja.

Logičko tumačenje vrši se uz pomoć osnovnih zakona logičkog mišljenja: zakona neprotivurečnosti, zakona istovetnosti i zakona isključenja trećeg.

Zakon neprotivutrečnosti izražava se u stavu da protivurečni pojmovi u pravnoj normi ne mogu stajati zajedno, jer time jedan drugog ograničavaju ili isključuju (npr. utženi i tužitelj ne mogu biti jedno isto lice u istom sporu).

Prema zakonu istovetnosti ili identiteta uzima se da su istovetni pojmovi oni koji su istog obima i istog sadržaja i da jedan znači ponavljanje drugog (npr. počinilac krivičnog dela – krivac).

Zakon isključenja trećeg nam govori da u određenoj situaciji nema trećeg pojma između dva pojma koja se isključuju (npr. pravni akt može biti samo zakonit ili samo nezakonit)

4.3.2. Oblici logičkog tumačenja

Najvažniji oblici su: razlog suprotnosti (argumentum a contrario), argument sličnosti, tj. analogije (a simili ad simile) i razlog tim pre (argumentum a fortiori).

39

a) Razlog suprotnosti (argumentum a contrario) jeste logičko sredstvo koje služi da se pravne praznine popunjavaju na način koji je suprotan analogiji. To znači da se u svim odnosima koje neka norma reguliše, primenjuje njoj suprotna norma, norma suprotne sadržine.

b) Analogija, argument sličnosti (a simili ad simile) znači da se na jedan slučaj koji nije regulisan opštom pravnom normom, koji, dakle, predstavlja pravnu prazninu primenjuje pravna norma koja je predviđena za neki drugi sličan slučaj i to upravo na osnovu te sličnosti. Argument analogije je zapravo jeoš jedno sredstvo ciljnog tumačenja.

Obično se razlikuju dve vrste analogije: zakonska i pravna. Zakonska analogija (analogia legis) označava primenu jedne norme, kojom se reguliše jedan slučaj, na drugi slučaj koji predstavlja pravnu prazninu. Pravna analogija (analogia iurs) jeste ostvarivanje jednog opšteg pravnog načela (izvedenog iz više normi ili celog pravnog sistema) u slučaju koji predstavlja pravnu prazninu.

Neki autori prave razliku između delimične i potpune analogije. Delmična analogija (analogia partialis) jeste analogija koja nastaje kada se opšta norma izvodi iz nekoliko posebnih normi. Potpuna analogija (analogia totalis) izvodi se iz 'duha' celokupnog prava i predstavlja opšte pravno načelo.

c) Razlog tim pre (argumentum a fortiori) predstavlja argument kojim se iz jedne izričite normativne kvalifikacije nekog odnosa zaključuje da ista kvalifikacija pripada i nekom drugom odnosu zato što on ima važniji (jači) razlog. Deli se na dve podvrste: zaključivanje od manjeg ka većem i zaključivanje od većeg prema manjem.

Logičkim tumačenjem proverava se jezički izraz pravne norme, tj. da li je jezički smisao pravne norme moguć i održiv ili nije, a to se postiže primenom opštih pravnih načela i tzv. pravnih konstrukcija.

Pravne konstrukcije smatraju se najopštijim pravnim pojmovima (npr. pšti pojam ugovora) i sadrže zajedničke opšte elemente za sve ugovore.

Pravna načela predstavljaju najopštije pravne norme do kojih se dolazi apstrakovanjem i generalizacijom onoga što je zajedničko i bitno u posmatranim normama objedinjenim zajedničkim ciljem koji je sadržan u ideji opštg pravnog načela. Opšta pravna načela predstavljaju najopštije pravne norme u različitim granama prava.

4.3.3. Doslovno, prošireno i suženo tumačenje

Za ova tri postupka karakteristično je sledeće: značenje odredbe može biti adekvatno izraženo upotrebljenom rečju, može biti neadekvatno – jer je jedno od mogućih i uobičajenih značenja preusko, ili pak preširoko.

Doslovnim tumačenjem konstatuje se da je značenje reči kojima je pravna norma iskazana adekvatno.Prošireno ili ekstenzivno tumačenje sastoji se u postupku kojim se jednoj višeznačnoj reči iz pravne norme daje

njeno šire značenje, jer je ono najadekvatnije ciljnom značenju odredbe. Suženo ili restriktivno tumačenje predstavlja takvo načelopravne logike kojim se jednoj višeznačnoj reči iz pravne

norme daje njeno šire značenje, jer je ono najadekvatnije ciljnom značenju odredbe.

4.4. Sistematsko tumačenje

Sistematsko tumačenje označava utvrđivanje pravnog značenja pravne norme putem povezivanja pravnih normi, koje se tumače sa drugim normama. Iako je predmet tumačenja pravna norma, ona se ne može tumačiti potpuno odvojeno, jer svaka pravna norma ima određeno mesto i smisao u pravu i kroz to se norme povezuju. Tako se pravne norme norme povezuju aktima, ustavom, zakonima i drugim aktima.

Bitno je da se norme tumače po svojoj unutrašnjoj i smisaonoj povezanosti. Povezanost normi u određenom sistemu može biti i po stepenu opštosti (hijerarhija).

4.5. Istorijsko tumačenje

Ovo tumačenje je od velikog značaja, jer pravo nastaje u određenom istorijskom trenutku, pod određenim društvenim uslovima i okolnostima.

Prilikom stvaranja vode se javne diskusije, prave analize, ocenjuju se društvene, ekonomske i političke prilike.Istorijsko tumačenje vodi računa o istorijskim elementima. Zbog toga ovo tumačenje ima sociološki karakter.

4.6. Ciljno tumačenje

Ovo tumačenje je u tesnoj vezi sa istorijskim. Ono podrazumeva utvrđivanje pravne norme pomoću cilja. Ima zadatak da utvrdi cilj norme i da odredi pravo tumačenje koje odgovara cilju i pravu uopšte. I ciljno tumačenje, kao i istorijsko, ima sociološki karakter.

Cilj se izražava i nalazi u normi. Ciljno tumačenje je povezano sa ostalim tumačenjima i predstavlja začetak procesa tumačenja. Njega stvara država sa određenim ciljem.

40

5. METODI TUMAČENJA PRAVNE NORME

5.1. Uvodne napomene

5.2. Subjektivno i objektivno tumačenje

Subjektivno je ono tumačenje koje smatra za pravo značenje pravne norme ono koje normi daje tvorac. Ako bi se značenje određivalo po volji tvorca, a ne po onome što je tvorac izrazio, tumečenje bi nas odvelo ustvari slobodnom stvaranju prava.

Objektivno je ono tumačenje koje pravo značenje pravnoj normi daje po značenju onoga šta reči same znače. Pravo izražava društvene odnose i pravna norma mora biti izraz tog stanja.

Subjektivno više dolazi do izražaja kod pravnih normi stvorenih od strane pravnih lica.

5.3. Statičko i evolucionističko tumačenje

Statičko je ono tumačenje koje pravo značenje pravnih normi daje po značenju koje su reči imale u momentu donošenja norme. Kao razlog se iznosi pravna sigurnost. Međutim, društveni odnosi su promenljivi. Značenje jezika se menja, te ovo tumačenje ne znači pravnu sigurnost.

Evolucionističko je ono tumačenje koje pravo značenje pravnoj normi daje po značenju reči koje norma ima u trenutku tumačenja. Značaj reči se menja od njenog donošenja. Ovo tumačenje je ustvari prilagođavanje životu i ono se ne može menjati i stvarati pravo.

5.4. Vezano i slobodno tumačenje

Vezano tumačenje je kada za pravo značenje pravne norme uzmemo jedno od jezičkih značenja, do kojih smo došli putem jezičkog tumačenja.

Slobodno tumačenje nastaje onda kada tumač nije vezan nikakvim jezičkim tumačenjem, već je slobodan da pravnoj normi da onakvo značenje kakvo on nalazi za potrebno, bez obzira što nije jezički moguće.

Vezano tumačenje daje veću sigurnost – tumač je vezan značenjima jezičkog tumačenja, vezan za pravnu normu i njeno značenje. S druge strane, kod slobodnog tumačenja, tumač dolazi do uloge tvorca prava, gubi se suština tumačenja i mogućnost stabilnosti i hijerarhije u pravu i u državi.

41

- 8 -

ZAKONITOST

(117-119)

42

1. POJAM NAČELA ZAKONITOSTI

Pojam ustavnosti sa normativnog stanovišta označava zahtev da zakoni i drugi materijalni i pravni akti moraju da budu formalno i materijalno u skladu sa ustavom. Pored toga, pojam ustavnosti u sociološko-političkom smislu vrši funkciju ograničavanja i kontrolisanja političke vlasti. Ustavnost predstvalja branu autokratiji, samovolju vlastodržaca bilo kog tipa (autoritarnog, totalitarnog, fašističkog i dr.). Ustavnost je "zakonsko ograničenje državne vlasti, ona je antiteza samovoljnoj vladavini; njena suprotnost je despotska vlada, vladavina volje umesto prava."

Začetnicima pojma ustavnosti smatraju se Dž. Lok i Š. Monteskje, za koje se vezuju ideje ograničenja i kontrole vlasti. Ograničenje političke vlasti odnosi se, prvo, na slobode i prava čoveka i građanina; drugo, ograničenje vlasti podrazumeva podelu vlasti, tj. model njenog organizovanja koji garantuje uzajamnu kontrolu zakonodavne, upravne i sudske vlasti. Da ne bi mogla da se zloupotrebi "vlast treba ograničiti vlašću". Monteskje: "sve bi bilo izgubljeno ako bi isti čovek ili telo uglednika, bilo plemića, bilo ljudi iz naroda, vršilo sve tri pomenute vlasti."

Kontrola vršenja političke vlasti je raznovrsna: od opštedruštvene kontrole ustavnosti i zakonitosti, kontrole javnog mnjenja preko kritike do pravne kontrole. Opštedruštvena kontrola manifestuje se povremenim, demokratskim, opštim i neposrednim izborima za predstavnička zakonodavna tela. U savremenim uslovima veoma je značajna i razvijena pravna kontrola ustavnosti koja može biti sudska. U okviru sudske kontrole značajnu ulogu imaju ustavni sudovi (Austrija, Turska, Grčka, Španija, Italija), ponekad njihovu funkciju mogu da preuzmu i redovni, ali najčešće tu ulogu imaju vrhovni sudovi (SAD, Kanada, Švajcarska, Australija). Vansudsku kontrolu vrše zakonodavni organi ili posebna tela kao što je Ustavni savet u Francuskoj.

Ustavnost i zakonitostsu važno sredstvo za ostvarivanje demokratije uopšte, a demokratija je prava politička sredina u kojoj se oni mogu realizovati. Neophodno je sprovesti princip podele vlasti u kome sudska vlast uvek mora biti nezavisna. Ustavnost i zakonitost, zajedno sa sudskom nezavisnošću "znače važan korak u pretvaranju policijske, vojnopolicijske i (ili) partijske držaeve u pravnu državu. Ustavnost i zakonistost nisu dva odvojena principa, nego dva vida izražavanja jedinstvenog načela – vladavine prava.

2. VRSTE ZAKONITOSTI

Pored materijalne i formalne ustavnosti i zakonitosti treba razlikovati još jednu. Svaki pojedinac nosi u sebi određen osećaj pravde, pa prema tome i kriterijum za razlikovanje šta je pravedno, a šta nepravedno. Pojedinci ocenjuju ne samo vrednost pravnih pravila, ustanova i sistema u celini, već i rad i postupak državnih organa. I državni organi, u skladu sa svojom nadležnošću ocenjuju da li je neko ponašanje, materijalni ili pravni akt, u skladu sa pravom ili ne, odnosno sa višim pravnim aktom. Subjektivni osećaj zakonitosti je vlastito uverenje koje građanin ima u odnosu na zakonitost ili nezakonitost nekog akta. S obzirom na to da se radi o subjektivnom osećanju, moguće su gtreške i zablude. Objektivna odgovornost je ona koju je u odgovarajućem postupku utvrdio nadležni organ, bilo po privatnoj inicijativi, bilo po službenoj dužnosti.

Subjektivna zakonitost, odnosno nezakonitost, pokazuje koliko je razvijena pravna svest građana, kakav je stav prema pravu u celini ili prema nekom njegovom delu. Taj stav može biti značajan jer građani pomažu u otkrivanju i utvrđivanju nezakonitosti. U rimskom pravu poznat je institut actiones populares, tzv. popularna tužbe. U današnjoj pravnoj terminologiji u mnogim jezicima "popularna tužba" jeste opšte usvojen termin da bilo koji građanin može da podigne tužbu. Visoka moralna vredbnost popularnih tužbi se sastoji "pre svega u tome što tužilac pokreće spor ne u odbranu svojih naposrednih prava, već zbog ideje prava" (Jering).

U praksi većine savremenih prava popularna tužba je izuzetak jer je u njim dosledno sproveden princip da spor može pokrenuti samo lice koje ima aktivnu procesnu legitimaciju. U pravima gde ona postoj9i više je relikt prošlosti sa ograničenim obimom primene, ostatak "iz doba stvaranja savremenih građanskih država".

Pored ove dve vrste zakonitosti (nezakonitosti), materijalne i formalne, subjektivne i objektivne, postoji i treća vrsta, pravna i stvarna. Pravna zakonitost nekog akta jeste jeste ona zakonitost koju je u odgovarajućem postupku utvrdio nadležni organ. Stvarna zakonitost stvarnu usklađenost nižeg akta sa višim, bez obzira na to da li je ona pravno utvrđena. U prvom slučaju znači da je nešto utvrđeno ka zakonito ili nezakonito, bez obzira na to da li je stvarno tako ili ne (npr. kleveta). Dakle, svarna, objektivna, materijalna istina ne mora da se poklapa s formalnom, pravnom istinom. Određen pravni potupak i nema drugu svrhu nego da obezbedi poklapanje stvarne istine sa formalnom istinom, tj. da obezbedi pravilno utvrđivanje materijalne istine.

Pošto u svakom pravnom sistemu postoje dve organske celine: proces stvaranja i proces primene prava, pored navedenih vrsta zakonitosti (nezakonitosti) razlikujemo i one: u procesu stvaranja prava i u procesu primene prava.

Treba, takođe, imati u vidu nezakonitosti koje se čine prema ljudima i one koje se odnose na pravne akte, pa prema tome i vreste sankcija koje proističu iz različitih vrsta prekršaja i na njima se zasnivaju.

Uzroci nezakonitosti mogu biti svesni i nesvesni – kada subjket recimo ne zna za sadržinu pravne norme, a u pravnom poretku važi pravilo ignorantio legis (iuris) nocet, nepoznavanje prava škodi. Društveno štetna vrsta svesne

43

nezakonitosti je tzv dobronamerna nezakonitost kada državni organi "popravljaju" propise tako što ih uopšte ne primenjuju, ili ih ne primenjuju na predviđen način, jer ih smatraju neopravdanim i neodgovarajućim.

Osnovni ciljevi poštovanja ustavnosti i zakonitosti jesu uspostavljanje demokratske pravne države, pravne sigurnosti, pravde, reda i poretka u društvau. Da bi država bila u punom smislu reči pravna, mora da bude obezbeđen ne samo legalitet (zakonitost), nego i legitimitet (pravednost).

3. SREDSTVA ZA OBEZBEĐENJE ZAKONITOSTI

Svaki pravni poredak koje se zasniva na ustavniosti i zakonitostiuvek predviđa i sistem zaštite tih načela, odnosno, mnogobrojna sredstva za otklanjanje nezakonitosti (razlikuju se od zemlje do zemlje).

Ukoliko nema nikakve institucionalizovane zaštite načela zakonitosti i ustavnosti, ili je ona nerazvijena ili društveno neefikasna, i samo načelo gubi svoju realnu vrednost i pretvara se iz jednog ustavnog principa u golu proklamaciju, a neretko u propagandni pravan faktičkog bezakonja i samovolje. S obzirom na značaj načela ustavnosti i zakonitosti i pored pravnih mehanizama postoje i vanpravna sredstva koja se svode na otklanjanje uzroka nezakonitosti i na negovanje političke i pravne kulture i obrazovanja javnosti. Što se tiče pravnih mehanizama zaštite načela ustavnosti i zakonitosti, među njima najznačajnija su: sudska kontrola prava u najširem smislu, sudska kontrola rada uprave kroz upravni spor, ustavno sudstvo, zabranjena retroaktivnost zakona, publikovanje zakona i drugih propisa, pravo na žalbu, tj. pravna sredstva i td.

44

- 9 -

PRAVNI SISTEM

(120-133)

45

1. POJAM SISTEMA

Reč sistem je grčkog porekla i označavala je organizaciju mnoštva, sastav, celinu misli, akciju, rezultat akta. Sintagma organizacija mnoštva kod starig Grka služila je da označi trupe armija spremne za borbu. Sistem je označavao jedinstvenu, neprotivrečnu celinu sastavljenu iz delova koji su povezani nekim bitnim svojstvom ili funkcijom.

Sistem uopšte čini skup elemenata koji se međusobno nalaze u određenim odnosima i zavise jedni od drugih, tako da obrazuju jednu organizovanu celinu. Svi elementi sistema mogu biti u jednoj "vremenskoj" ravni, ali mogu predpostavljati i sukcesiju u vremenu. U prvom slučaju reč je o sinhroničnim odnosima: statičkim, horizontalnim, prostornim i td. U drugom slučaju, ti odnosi su polihronični i oni mogu biti dinamički, vertikalni, vremenski.

Valja naglasiti da kod pojedinih sistema odnosi između elemenata koji čine sistem mogu biti kompaktni, čvrsti, logični, stabilni, međuzavisni. Suprotno, kod nekih "sistema" odnosi između pojedinih elemenata mogu biti labavi, nejasni.

Prema mišljenju nekih autora u polju značenja pojma i termina sistem vlada očigledna višeznačnost. Reč podsistem predstavlja manji sistem okružen većim. Sistematičan označava raspored po nekom planu, koji je pregledan i sređen po nekom sistemu.

2. POJAM PRAVNOG SISTEMA

Izraz pravni sistem kroz istoriju i u teoriji i u sociologiji prava nailazi i na različita značenja izraza i vrlo različite naučne analize pravnog sistema.

Početke sistematizacije nalazimo u starom Rimu kod Gaja, u njegovoj tripatriciji – lica, stvari i tužbe. U XVI i XVII ideja sistema prava ne javlja se samo teorijski, nego i praktično kroz različite izraze koje koriste različiti teoretičari: umeće, podela, zakoni, građanski zakoni i td. Sve do XIX veka pravni sistem označava skup pravnih normijednoga društva, pre svega, skup zakona. Tokom XIX veka ispitivanje sistema prava dominira, naročito u okviru istorijskopravne škole, da bi u XX veku postiglo zavidan domašaj ne samo u opštoj teoriji prava, nego i u drugim opštim pravnim naukama.

Unutar teorije prava, najdoslednije zalaganje u poimanjuprava kao sistema nalazimo u "Čistoj teoriji prava" Hansa Kelzena. "Pravo je skup pravila koja imaju onu vrstu jedinstva koji mi shvatamo kao sistem." I u delu Norberta Bobija nailazimo na izričito naglašavanje da je zadovoljavajuća definicija prava moguća samo sa stanovišta sistema prava. Isto stanovište javlja se i u okviru skandinavskog realizma A. Rosa i analitičke teorije prava u delima Harta i Raza.S druge strane, i neki od predstavnika sociološke teorije prava značajno su usmereni na opis i objašnjenje celine veza između sistema pravnih normi i društvenih odnosa sa kojima su norme povezane.

Podela koja nam unosi više jasnoće u složenu problematiku pravnog sistemarazlikuje dva značenja ovog izraza. Pravne norme sistematizuju (sređuju) ustavotvorni i zakonodavni organi prema njihovoj pravnoj snazi na više i niže norme i to je pravo hijerarhijsko značenje izraza pravni sistem. Sreće se još i naziv faktički ili vertikalni pravni sistem.

Drugo značenje izraza naučni pravni sistem odnosi se na sistematizovanje ili sređivanje pravnih normi prema njihovom sadržaju, odnosno, društvenim odnosima koji se normama uređuju. Tako orevni sistem čini dinamičku, logički sređenu i neprotivurečnu celinu mnogobrojnih opštih pravnih normi jednog pravnog poretka.

Naučni pravni sistem čini ukupnost opštih pravnih normikoje pravna nauka sređuje u jednu koherentnu celinu prema nekim obeležjima njihovog sadržaja, tj. prema nekim obeležjima društvenih odnosa koji su tim normama regulisani. Sistem omogućava da se olakša pronalaženje pravnih normi i njegova primena. U društvenom životu, sistematizacija služi i tome da se pravo sazna, shvati i (pro)tumači. Ona, takođe, omogućava otklanjanje protivurečnosti između normi i pravnih praznina.

Pravna nauka postavlja kriterijume za uspostavljanje pravnog sistema. Opšte pravne norme, odnosno, izvori prava kvalifikuju iste društvene odnose kao temeljne sistematske jedinice i koji se dalje svrstavaju u pravne ustanove. Više srodnih ustanova svrstavaju se u pravne grane koje u svojoj ukupnosti čine pravni sistem. Unutar naučnog sistema prava nastaje i podela na osnovne grupe prava (javno i privatno, međunarodno i unutrašnje, materijalno i formalno, državno i autonomno pravo).

Postojanje faktičkog sistema, kao objektivnog jedinstva pravnih normi unutar društvenog sistema, čini nužnu predpostavku za izgradnju naučnog pravnog sistema. Sređivanje izvora prava u naučnom pravnom sistemu obavlja se na osnovu nekih objektivnih svostava društvenih odnosa i pravnih normi iz faktičkog pravnog sistema. Jednom izgrađen, naučni pravni sistem utiče povratno na faktički sistem. Stvoren pravni sistem predstavlja polaznu tačku za razvoj pravne nauke. Faktički i naučni pravni sistem javljaju se u pravnoj teoriji na dva nivoa – na nivou konkretne nacionalne problematike i na nivou opšteteorijske problematike.

Izraz nacionalni pravni sistem u faktičkom smislu predstavlja jedno mnoštvo pravnih normi koje sada važe ili su nekada važile u određenom društvu. Ispitivanje postojećih faktičkih pravnih sistema na opšteteorijskom nivou počinjutokom XIX veka, da bi u XX veku dostigla pun razvoj.

Na sličan način postavlja se nacionalna i opšteteorijska problematika naučnog pravnog sistema. Najpre pravna nauka izgrađuje nacionalne naučne sisteme prava. Pri tome je najvažnije da ne postoji jedna jedina moguća šema za

46

izgradnju nacionalnih naučnih pravnih sistema. Odabirom i uopštavanjem postojećih naučnih sistematizacija cećeg broja nacionalnih prava dolazi se do opšteteorijskih naučnih sistema prava.

3. PRAVNI SISTEM KAO PODSISTEM DRUŠTVENOG SISTEMA

U savremenoj teoriji prava izgrađenu teoriju "supersistema" i proučavanje prava kao podsistema društvenog sistema razvio je Nikolas Luman. Otkako je preuzeo iz biologije pojam autopoieze (samoproizvodnje prava), Luman je počeo da ističe činjenicu da pravo stiče potpunu autonomiju preko njegovog mehanizma funkcionisanja.

Hans Kelzen se inače može smatrati pretečom ne samo autonomije već i autopoieze prava, kao i Maks Veber koji je ukazao na činjenicu da moderno pravo karakteriše racionalnost. Država pretenduje ne samo da preko pravila fiksira pravila društvenog života, već i da interveniše na tržištu, da planira redistributivne mehanizme i td. Tako država i pravo čine dva velika društvena podsistema. Pravo je odvojeno od svoje okoline jasno obeleženom sistemskom granicom sa srazmerno visokim stupnjem autonomije. Ova autonomija počiva na temeljima pravne države. Pravo je, takođe, samoreferentno, samo seproizvodi i samo se održava. Pošto je pravni sistem kombinacija otvorenosti i zatvorenosti, Luman ne pretenduje na potpunu samoodređenost pravnog sistema.

Igra je mnogo adekvatniji izraz za pravo pošto se zadržavaju osnovni atributi pravnog sistema. U izvesnoj meri se može podržati teorija autopoiezisa sistema samo kada se sistem posmatra sa internog stanovišta jer tada sistem kao da govori sam o sebi. Međutim, teorija igara posmatra pravni sistem sa spoljne strane kao objekt posmatranja. Igra može biti i objekt i subjekt, tj. i pravni sistem i ispitivač pravnog sistema. Zamerka koja se može uputiti Lumanu i njegovoj teoriji "supersistema" odnosi se na činjenicu da iz nje nestaje subjekt – čovek.

4. PRAVNI SISTEM I PRAVNI POREDAK

Pravni sistem se razlikuje od pravnog poretka pošto čini njegov deo. Pravni poredak je širi pojam, zato što obuhvata i normativan (pravne norme i pravne akte) i faktički element (pravne odnose). Pravni poredak u najširem smislu obuhvata i pravni sistem i tumačenje prava.

Pravni poredaki predstavlja konkretan skup pravnih normi čvrsto međusobno povezanih, koje se manje ili više ostvaruju u društvenim odnosima, među ljudimak oji se ponašaju po njima. On je dinamička pojava u neprekidnom kretanju, stvaranju i menjanju. Kako se društveni poredak, tj. stvarni odnosi, ljudsko ponašanje, neprekidno menjaju, tako se menjai pravni poredak. Taj stalni pokret teče po određenom redu, pa se stoga i zove poredak.

5. PRINCIPI PRAVNOG SISTEMA

5.1. Uvodne napomene

5. 2. Koherentnost pravnog sistema

Kako pravni sistem predstavlja dinamičko i relativno koherentno jedinstvo opštih pravnih normi, radi se o relativnom ili nepotpunom jedinstvu, s obzirom na to da u pravnom sistemu, u manjoj ili većoj meri postoje protvrečne norme – antinomije, pravne praznine i neodređenosti, jer niže pravne norme nisu u potpunosti određene višim pravnim normama. Svaki pravni sistem sadrži norme koje su međusobno protivrečne, ali i pored toga one važe.

Antinomija označava suprotnost između dve norme. Antinomije se sastoje iz "nemogućnosti da se istovremeno primene, onako kako su iskazane dve norme pozitivnog prava koje su dovoljno tačne da se mogu primeniti same po sebi".

Sam pravni sistem, preciznije pravna nauka i pravna praksa, postavljaju kriterijume za eliminisanje antinomija. Oni se svode na hronološke, hijerarhijske i kriterijum specijalnosti. Hronološki kriterijum je, npr. kasnije pravno pravilo (zakon) ukida prethodno. Hijerarhijski kriterijum vidljiv je u pravilu: više pravno pravilo (zakon) ukida niže, dok se kriterijum specijalnosti izražava u sledećem: specijalno pravno pravilo (zakon) ukida generalno pravilo. Kada nedostaje kriterijum za rešenje sukoba, najvažniji kriterijum je pravednost, a problem pravednosti svodi se na to da li je jedna norma opravdana ili ne.

5.3. Princip potpunosti

Princip potpunosti je jedan od osnovnih principa evropskokontinentalnog pravnog sistema. Prema pristalicama ovog shvatanja, svemoć države bi bila narušena ako bi se uvelo drugo "konkurentsko pravo".

Ovu ideju, o potpunosti pravnog sistema i svemoći države, oštro je kritikovao Eugen Erlih u "Pravnoj logici", kao i drugi pisci pluralističkog shvatanja prava (Gurvič, Veber i dr.). Njihova kritika je delom opravdana zato što sve pravno relevantne odnose nije moguće, a nije ni potrebno, regulisati državnim pravom. Postojali su i postoje u praksi neki oblici autonomnog prava: crkveno, običajno, esnafsko, međunarodno trgovačko pravo i td.

47

U relativno stabilnim pravnim sistemima postoje stanja koja zahtevaju da se pravni odnosi na generalana način i unapred normiraju. Ipak, u svakom pravnom sistemu postoji manji ili veći obim pravnih odnosa koji nisu, a treba da budu regulisani opštim pravnim normama i koji, zbog toda predstavljaju pravne praznine. To znači da je narušen princip potpunosti.

Fransoa Ženi ističe da je pravo vrlo kompleksno i mobilno, a pravno su relevantni samo oni odnosi koje je zakonodavac normirao, te pravne praznine ne postoje ili zato što je zakonodavac 'ravnodušan' na sve ostale odnose ili zato što je prećutno kvalifikovao i sve ostale odnose kao dozvoljene, kao slobodne društvene odnose.

Ima autora koji brane potpunost pravnih sistema i nepostojanje pravnih praznina ističući ulogu sudova. Tako postoje pravne praznine s obzirom na zakon, ali ne i s obzirom na pravo u celini, s obzirom da sudija takođe stvara pravo jer mora normativno da reši svaki sporan slučaj.

Pravne praznine mogu se klasifikovati prema različitim kriterijumima. U odnosu na njihovo poreklo razlkuju se početne i naknadne pranve praznine. Početne pravne praznine javljaju se još pri donošenju opšte pravne norme jer je donosilac prevideo društvene odnose. Naknadne pravne praznine nastaju kada tvorac opšte pravne normenije predvideo nove društvene odnose koje treba regulisati opštom pravnom normom. Razlikuju se i istinske pravne praznine, kada pravni odnosi nisu regulisani opštima pravnim normama, i tzv. tehničke pravne praznine – kada su pravni odnosi regulisani opštom pravnom normom, ali je to tehnički nedovoljno. Postoji još jedna podela pravnih praznina na prave i neprave. Prave pravne praznine su one praznine kod kojih je jedan složeniji odnos regulisan opštom pravnom normom, ali nije i njegov sastavni deo (npr. regulisana je posluga, ali nje rok vraćanja stvari). Neprave pravne praznine su one kod kojih ceo, složeni društveni odnos, nije regulisan opštom pravnom normom.

U različitim pravnim sistemima navode se sredstva za popunjavanje pravnih praznina, npr. običajno pravo, sudsko uverenje (švajcarski građanski zakonik), analogija (italijanski građanski zakonik), pravna nauka i td.

U pojedinim granama prava bez izuzetka važi princip potpunosti, tj važi princip: Nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege – Nema krivičnog dela bez zakona, nema kazne bez zakona. Nikome se ne može suditi zbog dela i odrediti krivična sankcija ako to delo i kazna nisu određeni krivičnim zakonom.

5.4. Princip određenosti

Princip određenosti sastoji se u tome da više pravne norme treba da, što preciznije i potpunije, odrede sadržaj nižih pravnih normi, tj. niži subjekti normiranja treba da budu manje slobodni tvorci, a više "izvršioci" viših pravnih normi. Princip određenosti različito se izražava u pojedinim pravnim granama, više i strožije u krivičnom pravu, radnom, finansijskom, a blaže u onim granama prava u kojima je osnovni princip autonomijavolje, kao što je građansko, privredno i obligaciono pravo. Ideja o apsolutnoj neodređenosti u pravnom sistemujeste netačna. Istovremeno, neprihvatljiva je i legalistička dogmaprema kojoj je pravni sistem "do kraja" koherentan i potpun. Tako je car Justinijan zabranjivao komentarisanje Digesta i zadržavao pravo da samo zakonodavac ima ovlašćenje tumačenja spornih mesta. Prosvetitelji zastupaju sličnu ideju, vezanu za sudije, koja kaže da se kroz usta sudije izgovaraju reči zakona.

Početkom XX veka u pravnoj nauci nastaje visok stepen saglasnosti u vezi sa tim da je upravo konkretna normativan delatnost, uključujući i tumačenje opštih pravnih akata, presudan momenat u izgradnji novog pravnog sistema kada se povezuju pravne norme. Ova stvaralačka delatnost primenjivača opšte pravne norme ispoljava se: prvo, kroz sudsku i upravnu delatnost; drugo, kroz pretorski sistem u rimskom i precedentni sistem u angloameričkom pravu; treće, kroz sudsku praksu, objektivno tumačenje, direktnu ocenu i primenu pravnih principa i tzv. pravnih standatda; i četvrto, kroz stvaranje koje nalazimo u svakoj konkretizaciji opšte pravne norme ma koliko ona bila određena.

Da bi se postigla veća mera određenosti normativnih sadržaja, u samom pravu predviđaju se brojna sredstva: izgrađenost i preciznost pravnih pojmova, usavršena zakonodavna tehnika, naučno i kritičko ispitivanje pravnih normi, autoritet viših organa, izgrađena sudska praksa, izgrađivanje pravne svesti i td.

6. ELEMENTI PRAVNOG SISTEMA

6.1. Pravne ustanove (institucije)

Neki autori misle da pravni sistem ima dva elementa, drugi da ima tri, a treći četiri. Autori koji ističu da pravni sistem ima tri elementa, pravnoj ustanovi i pravnoj grani dodaju i opšte pravne norme (izvore prava). Oni autori koji u pravnom sistemu vide četir elementa prethodnim elementima dodaju i kardinalne grupre prava, tj. pravna područja ili oblasti.

Postupak sređivanja tako što se pravne norme uporede prem pravnoj snazi, zatim se utvrdi koje norme važe, odn. šta je pozitivno pravo, da bi se na kraju, s obzirom na sadržinu, sistematizovale u pravni sistem.

Pod pravnom institucijom ili ustanovom podrazumeva se skup svih pravnih normi kojima se regulišu istovetni, složeni društveni odnosi (npr. ustanove braka, svojine, ugovora, naknade štete, državljanstva, testamenta, krivičnog dela). Pravne ustanove mogu biti različitog oblika, pa se prema tome razlikuju šire i uže i niže i više.

48

Povezivanje više srodnih pravnih ustanova čini pravnu granu.

6.2. Pravne grane

Povezivanje više srodnih pravnih ustanova čini pravnu granu, npr. granu porodičnog prava sačinjavaju srodne pravne ustanove braka, porodice, starateljstva, usvojenja, prava i dužnosti roditelja i dece itd., koje su svrstane prema istim osnovnim načelima. Ako se pak iste ili slične ustanove grupišu prema različitim načelima, onda one ne sačinjavaju istu granu prava.

U najznačajnije grane prava spadaju: ustavno pravo, građansko, porodično, krivično, upravno, privredno (ili trgovačko), radno, sudsko, socijalno, finansijsko, međunarodno privatno itd.

U pravnoj nauci postoji, zatim, podela unutar sistema prava na grupe prava, koje neki nazivaju pravnim područjima ili pravnim oblastima, tako da se čitav sistem deli na: javno i privatno, materijalno i formalno, međunarodno i unutrašnje i državno i autonomno pravo.

7. GRUPE PRAVA

7.1. Javno i privatno pravo

Ova podela je poznata još u rimskom pravu, ali se naročito razvila u buržoaskom pravu. Prva podela na javno i privatno pravo vrši se po kriterijumu interesa. Javno pravo čine norme koje sadrže opšte

interese (državno), a privatno pravo čine norme koje štite privatne interese.Druga podela uzima za kriterijum subjekte subjekte u pravnim odnosima. U javnom pravu se kao subjekt pojavljuje

država, a u privatnom pravu je subjekt privatno lice. Treća podela najviše pravi razliku i ona se sastoji u kriterijumu vlasti. Javno pravo čine norme u kojima subjekti

vrše vlast, a u privatnom dolazi do saglasnosti volja među subjektima.Kao javno pravo mogu se naglasiti ustavno, upravno, krivično, a kao privatno imovinsko, privredno, obligaciono.

7.2. Materijalno i formalno pravo

Ova podela je vrlo važna. Materijalno pravo čine norme koje regulišu prava i obaveze subjekata u pravu. Ovaj deo prava je primaran. Materija.

Formalno pravo čini skup normi koje regulišu odnose između subjekata u ostvarivanju prava i obaveza materijalnog prava. U njemu je regulisan postupak, tj. proces, te je to pravo o postupku, procesno pravo.

U materijalnom imamo krivično pravo, građansko pravo i td. a u formalnom krivično-procesno, građansko-procesno i sl. Upravno pravo sadrži u sebi i materijalno i procesno pravo.

7.3. Unutrašnje i međunarodno pravo

Unutrašnje pravo je skup pravnih normi koje regulišu odnose unutar države. Međunarodno pravo je skup pravnih normi koje regulišu odnose između država. Ono se deli na dva dela:

međunarodno javno i međunarodno privatno pravo.Međunarodno javno pravo sadrži pravne norme koje regulišu norme između država, norme koje regulišu

organizaciju i delatnost međunarodnih organizacija. Takođe sadrži i norme koje regulišu sporove država, a naročito odnose u slučaju rata. Osnovni akti međunarodnog praa su međunarodni ugovori.

Međunarodno privatno pravo čine pravne norme koje regulišo odnose između privatnih subjekata i odnose između pravnih lica sa elementima inostranosti, npr. odnos državljanstva. Pstoji još i međunarodno privradno, krivično i td.

7.4. Državno i autonomno pravo

Državno pravo čini sistem normi koje stvaraju i nameću državni organi. Autonomno pravo predstavlja jedan ili više sistema (ili podsistema) normi koje ne stvaraju i ne nameću isključivo državni organi, nego neki drugi društveni subjekti. Zavisno autonomno pravo postoji ako se nedržavne norme donose po ovlašćenju ili u prinudnim okvirima državnih normi, i ako su zahtevi iz nedržavnih normi zaštićeni državnom sankcijom. Nezavisno autonomno pravo postoji ako su zahtevi i sankcije iz autonomnih normi slobodne tvorevine raznih društvenih subjekata.

Običajno pravo ima veliki broj značenja. Najčešće taqj pojam obuhvata mnoštvo pravila ponašanja o određenoj društvenoj sredini, koja su nastala manje ili više spontano i o kojima se ustalila svest o obaveznosti takvog ponašanja.

49

Crkveno pravo predstavlja skup pravila ponašanja (dekreti, kanoni) kojima se regulišu spoljni i unutrašnji odnosi verskih organizacija. Ono je kroz najveći deo srednjeg veka, bilo istovetno sa državnim pravom.I danas postoje društva sa odgovarajućim pravnim sistemima u kojima su mnogi društveni odnosi regulisani svetim knjigama.

Pravo feudalaca predstavlja ukupnost prava koje je važilo na pojedinim područjima feuda i koje je preoisticalo iz pravno priznatih ovlašćenja feudalaca (pravosudna, radna, finansijska i dr.). Ta su se prava prvenstveno zasnivala na običajnom pravu, ali i na carsko-kraljevskom, kao i na crkvenom pravu.

Korporativna prava predstavljaju uže pravne podsisteme kojima su se pojedine profesionalne zajednice (u zanatstvu, trgovini,, univerzitetima i sl.) samoorganizovale u korporacije, cehove gilde i druga udruženja, regulišući samostalno, u oviru državnog, crkvenog i komunalnog prava svoje radne, disciplinske i trgovinske odnose.

Statutarno pravo vodi poreklo iz feudalizma kao teritorijalno, upravno pravo, a često se označava i lokalnim pravom pojedinog grada ili oblasti.

U međunarodnom trgovinskom pravu norme se sve više stvaraju i autonomno, preko običaja u određenim odnosima ali i organizovano, kroz sistematizovanje i objavljivanje kao kod uzansi (tipskih ugovora, formularnih ugovora, opštih uslova poslovanja). Efikasnost se najčešće obezbeđuje raznim vrstama sankcija koje sami subjekti uspostavljaju.

Međunarodna autonomna prava su prava međunarodnih organizacija (teritorijalnih i neteritorijalnih). Neteritorijalne su, pored Organizacije ujedinjenih nacija, Međunarodna organizacija rada, Međunarodna poštanska unuja, Međunarodni crveni krst itd. Među najznačajnijim teritorrijalnim organizacijama izdvajamo Evropsku uniju.

8. GLAVNI PRAVNI SISTEMI DANAS

Evropskokontinentalni pravni sistem – najznačajniju ulogu u njegovom formiranju imala je recepcija rimskog prava. U njemu dominira pisano i kodifikovano pravo. Sudska praksa ne predstavlja izvor prava, ali faktički utiče na ponašanje sudova, dok su običaji pomoćni izvor prava. Ovo pravo važi u kontinentalnoj Evropi i Latinskoj Americi.

Anglosaksonski pravni sistem - razvijao se samostalno, skoro bez uticaja rimskog prava. To je pravni sistem Engleske, Škotske, Velsa, SAD-a i ranijih engleskih kolonija. Anglosaksonsko pravo nije kodifikovano. Ono se stvara radom sudova, uz pomoć precedenata. Za anglosaksonsko pravo kaže se da u njemu dominira Common law u vidu zajedničkih običaja. To je nepisano ili opšte pravo. Ovaj termin je suprotan terminu Statute law, koji označava pravo proisteklo iz zakonodavne aktivnosti.

Islamski pravni sistemi – Za Muslimane u Africi, Indiji i Dalekom istoku postoji tesna veza između vere i prava. Pravedan društveni poredak može biti samo onaj koji je zasnovan na religiji i tradiciji, koji vernicima postavljaju zadatke, a ne daju subjektivna prava. Glavni izvori ovog prava su Kuran (muslimanska sveta knjiga), Sunet (tradicija), Idžma-ul-umet (saglasnost islamskih naučnika po izvesnom pitanju) i Kijas (propisi izvedeni na osnovu analogije). Islamsko pravo se naziva i šerijatsko pravo (turska reč, šerijat – pravac, put koji Alah ukazuje ljudima u životu).

Hindu pravni sistem - zasniva se na običajima i religiji. U Indiji pored hindu prava postoji i nacionalno pravo ispisano engleskim Common law. Pošto pravila hindu prava regulišu prevashodno lične i porodične odnose, nejveći deo društvenih odnosa regulisan je nacionalnim indijskim pravom.

Kineski pravni sistem – razvijao se bez stranih uticaja, pošto je Kina veoma dugo živela u stanju izolacije, predstavljajući tipičan primer zatvorenog društva. Osnovna ideja ovog poretka zasnovana je na učenju Konfučija o kosmičkom redu događaja, prema kome na zemlji može da postoji harmonija ako ponašanje ljudi odgovara prirodnom poretku. Nagli društveni razvoj je u poslednjih nekoliko decenija doveo do donošenja niza zakona u oblastima koje uopšte nisu bile regulisane pravom.

Japanski pravni sistem – predstavlja mešavinu različitih pravnih sistema. U oblasti privatnog prava priprada grupi romansko-germanskog tipa. U oblasti javnog prava vidljiv je uticaj prava SAD. Međutim, i pord vidnog stranog uticaja, Japan je zadržao niz ustanova i, čuvajući svoj nacionalni identitet, ostao veran svojoj tradiciji (npr. u porodičnom, naslednom pravu, u rešavanju spornih situacija van suda ili mirenjem).

9. DINAMIKA PRAVNOG SISTEMA

50

- 10 -

PRAVNE VREDNOSTI

(134-141)

51

1. UVODNE NAPOMENE

Jedan od elemenata pojma prava čine vrednosti kojima se ocenjuju i projektuju pravno relevantni društveni odnosi. Bez pravnih vrednosti pravo bi bilo osiromašeno u svojoj suštini, a pravna nauka bi se ograničavala na neke dimenzije pravne pojave, pa bi i ona sama bila formaluizovana i nepotpuna.

Sa stanovišta pravnih vrednosti, nejvažniji cilj jeste da se oceni da li je pravo dobro ili rđavo, kao i davanje odgovora na pitanje kako u tumačenju prava povezati pravo i vrednosti. Taj cilj može da se ostvari ako se obrati pažnja na dve ideje: jednu, koja govori da pravo treba shvatiti kao vrednost, i drugu, koja naglašava da je važno shvatiti vrednosti koje ostvaruje pravo.

Najvažniji cilj pravne nauke nije samo deskripcija, nego i ocenjivanje pravnih poredaka u celini i svih njegovih elemenata sa stanovišta pravnih vrednosti: mira, reda, sigurnosti, slobode, istine, pravde i pravičnosti i dr.

2. MIR

U širem smislu mir označava uljuđene, normalne odnose reda, harmonije i mirnoće, koji se uspostavljaju nakon nereda, pobuna i ratova. U užem smislu mir na "unutrašnjem" planu označava relativno harmoničan i civilizovan odnos između ljudi. Na međunarodnom planu, mir pznačava stanje u odnosima između država u kojima se ne primenjuje sila.

Pravna vrednost mira isticana je još u antičkoj filozofiji i književnosti. Unutrašnja ravnoteža i spokojstvo ne mogu se održati ako ne postoji "stanje mira" kao opšti socijalni i politički okvir. Antička pravna misao uzima da je pravda osnova mira. Odnos između pravde i mira vezuje se za Aristotelovu ideju da je pravda izvor sreće i poretka u političkoj zajednici, a mir predstavlja onaj poželjni mbijent u kojem se pravda i poredak mogu ostvariti.

U srednjevekovnoj, a kasnije u modernoj pravnoj i političkoj misli, postojala je saglasnost da je mir jedna od temeljnih vrednosti prava. A. Augustin i T. Akvinski isticali su da je privremeni građanski mir svrha ljudskog zakona, što vodi ekstremnom legalizmu prema kome i najplodniji zakon treba poštovati dok je na snazi. Baruh Spinoza ističe da je mir državni i međunarodni cilj. Tomas Hobs smatra da je prvi prirodni zakon težnja i održavanje mira. U raspravi "Ka večitom miru", Imanuel Kant zalaže se za stavljanje rata "van zakona", a princip mira uzdiže na nivo temeljnog filozofskog pojma. Kantovu ideju, kao ideju večitog mira, sledio je i nemački filozof Karl Jasperes u delu "Mir, sloboda, istina", veran Kantovom stavu, on pokazuje kako baš ideja mira otkriva i čuva osnovne vrednosti, pre svih, slobodu, pravdu i istinu. Upravo u ime tih načela, nijedan mir se ne može narušiti. Za Hanza Kelzena, ideal mira je jedina vrednost koja može biti predmet racionalne, a ne ideološke spoznaje. On unosi pojam mira u određenje prava. Pravo je skup zapovesti koje treba da obezbede mir i zato se zabranjuje upotreba sile u odnosima članova društvene zajednice. Danski pravni mislilac A. Ros konstatuje da je pravni poredak uvek, "poredak stvaranja zajednice, poredak održavanja mira". Može se reći da je cilj prava mir, u smislu da je svaka pravna naredba, bez obzira na svoju sadržinu, mirotvoračka.

Mir predstavlja osnovnu i univerzalnu pravnu vrednost koja proističe iz same suštine čoveka. S jedne strane, čovek je biće reda i mira, stvaranja, a ne razaranja, pa i kad krši red i mir, on to čini, pre svega, radi ostvarenja boljeg reda i mira. S druge strane, mir jedini omogućava opstanak sveta i u njemu ostvarenje najviše univerzalne svetske vrednosti – opstanak ljudi u njihovom ljudskom dostojanstvu. ’ Mir predstavlja državnu, kontrolisanu i na pravu zasnovanu prinudu, koja je u stanju da spreči individualna ili kolektivna nasilja koja nemaju opravdanje u pravu. Stanje mira omogućava postojanje i funkcionisanje pravne države i vladavine prava. Mir teži univerzalnosti i ne ispoljava se samo u civilizacijski opravdanom zahtevu za ispoljavanjem mira u nacionalnim okvirima, nego i međunarodnog mira kako bi moglo funkcionisati međunarodno pravo. Univerzalna vrednost mira izražava se u zahtevu za zabranu terora i terorističkih akcija koje sprovode različite ekstremističke organizacije, ali i sprečavanja slie kao međunarodnog "odgovora" državama koje pružaju podršku terorizmu.

3. RED

Sa mirom se pojavljuje i red koji pravo štiti, i koji je i sam predpostavka postojanja prava i ostvarivanja ostalih pravnih vrednosti. Red postaje vrednost koja znači da treba da postoje red i poredak kao pozitivna svojstva sveta. Red postoji i subjektivno, u sadržaju ljudske svesti "koji obavezuje na određeno ponašanje, koji postaje dužnost i dobija normativnu snagu". I ljud kao pojedinci, i društvo kao celina, stalno ulažu napor da ostvare što čvršći i što jasnije uređen red. Tako u društvu i kodpojedinaca preovladava težnja za redom nad, takođe prisutnom, težnjom za neredom. Od tih rušilačkih težnji treba razlikovati nastojanja za suštinskim promenama za uvođenje novog reda i poretka i novih vrednosti u doba revolucija.

Nema uvođenja novog reda i poretka, koji nije povezan sa borbom i koji ne nosi sa sobom neko zlo. Kriterijum za postizanje boljeg, pravednijeg društva treba tražiti u suštini čoveka i društva, u stepenu ostvarivanja ciljeva slobode, a da bi se sloboda ostvarila pored mira i reda nužna je još i pravna sigurnost.

52

4. SLOBODA

Sloboda čini samu suštinu čoveka. Pojam slobod označava samoodređenje, samostvaranje i odsustvo spoljašnjih uticaja na odluke koje čovek donosi.

Slobode kao pravne vrednosti predpostavljaju priznavanje civilizacijski postignutih pravnih principa i precizno određenih prava, poštovanje procedure, kao i potojanje garancija, naročito pravnih.

Značaj slobode istaknut je još u antičkoj epohi. Od vremena Solomona živi ideja da se sloboda izražava u pokoravanju zakonima kao opštim i bezličnim pravilima. Slobodan je, po Platonu, onaj čovek čije je delovanje usmereno na Dobro, a Dobro je unutrašnja vrednost duše koja odgovara spoljnoj utređenosti polisa. Aristotel, naročito u delu "Politika", smatra da je slobodan onaj koji raspolaže sam sobom, odnosno koji živi zbog sebe, a ne zbog drugog.

Za Tomasa Hobsa sloboda je kada na delovanje čoveka ne utiče nekaspoljna prepreka. Čovek je utoliko više slobodan – ukoliko "nije sprečavan da čini šra mu je volja".

Prema Loku, sloboda se sastoji u slobodi od ograničenja i od prinude drugih, a nje ne može biti tamo gde nema zakona. Ljudi žive u slobodi ako žive pod vladavinom zakona.

Žan Žak Ruso kaže da sloboda mora da bude bitan uslov političkog delovanja ljudi, a prava politička zajednica, opet, ne sme biti ništa drugo do oruđe slobode. Samo u državi koja je zasnovana na društvenom ugovoru moguće su sloboda i jednakost. Ruso je tako slobodu i jednakost izričito odredio kao najviše dobro svih i svrhu svakog zakonodavstva.

Razvijeno novovekovno određenje slobode nalazimo kod Imanuela Kanta, koji najpre postavlja princip da se "čini sve što se hoće, ako se nikome ne čini nepravda". Potom, Kant pozitivno određuje pravnu, spoljašnju slobodu kao "ovlašćenje da se ne pokoravam nikakvim spoljašnjim zakonima do onima za koje sam dao svoju saglasnost".

Hegel je samu suštinu filozofije odredio kao "nauku o slobodi". Jedino što postoji u Hegelovoj filozofiji jeste duh, a sloboda je "bit supstancije duha".

Odnosi između prava i filozofije, kada je u pitanju sloboda kao vrednost, vrlo su složeni, isprepletani, a čak i suprotstavljeni. Npr. "Deklaracija prava čoveka i građanina" predviđa da se "ljudi rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima." I "Povelja o osnovnim pravima Evropske unije" proklamuje sledeća osnovna ljudska prava: ljudsko dostojanstvo, slobodu, jednakost, solidarnost, državljanstvo i pravdu.

Savremena pravna teorija slobodu pravnog subjekta najčešće analizira i u okviru subjektivnih prava, "prirode", strukture i vrste pravnih normi. Pravne norme omogućavaju različit stepen slobode ponašanja subjekata prava u pravno relevantnim društvenim odnosima.

5. SIGURNOST

Sigurnost označava zaštitu života ljudi kao i poretka politčke zajednice od nasilnog ugrožavanja. Savremena, moderna društva i države zasnivaju se na pravni porecima koji svojim građanim jemče pravnu sigurnost. Humbolt je smatrao sigurnim one građane u državi koje u vršenju njihovih prava, koja im pripadaju, bilo da se tiču njihove ličnosti ili njihove svojine, ne ometaju nikakva strana mešanja. Sigurno je ono ponašanje ili korišćenje imovine koje nije protivpravno.

U filozofiji prava nalazimo različite vidove, odnosno, dimenzije pravne sigurnosti.Pravi se razlika između pravne sigurnosti u objektivnom i subjektivnom smislu. U objektivnom smislu pravna sigurnost znači blagovremenu i potpunu primenu prava, a subjektivno pravna sigurnost postoji kao pouzdano uverenje da će pravo biti primenjeno.

Pravna sigusnot ima tri dimenzije: vremensku – izraženu kroz zahtev za stabilnost pravnih propisa u vremenu; sadržinsku – koja je vezana za stabilnost sadržaja koji regulišu društvene odnose, takoa da se pravnim normama generalno i apstraktno predviđaju obaveze, ovlašćenja prekršaji i sankcije; društvenu – prema kojoj je pravno regulisanje usmereno napred, na sve buduće odnose unutar zajednice.

Pravna sigurnost je jedan od temelja društvene sigurnosti, koju je još Monteskje odredio kao izvor "društvenog spokojstva", ona je tesno povezana sa mirom. Dvostruka veza između vrednosti mira i pravne sigurnosti: "Prvo, sigurnost kao trajnija predvidljivost moguća je u konfliktnom društvu tek pri stanju mira budući da samovoljno, privatno i nasilno rešavanje sukoba uveliko smanjuje mogućnosti ili čak čini iluzornim predviđanje i planiranje ponašanja pravnih subjekata". Zato se može konstatovati da je mir jedan minimum pravne sigurnosti. I drugo, "kada je već uspostavljen mir i zasnovana politička vlast princip pravne sigurnosti traži još i objektivizaciju delovanja, tj. ograničenja moći nosioca političke vlasti. U tom smislu, nužno je da politička vlast stvara pravne norme i vrši radnje fizičke prinude po unapred predviđenom postupku, i da održi trajnost uspostavljenih pravnih odnosa". Pravna sigurnost podrazumeva zaštitu građana od samovaoljnih nezakonitih postupaka, kao i zaštitu građana od samovoljnog i nezakonitog upadanja subjekata političke vlasti u njihove interesne sfere.

Pravna sigurnost je relativna zato što je nemoguće ostvariti stanje potpune predvidljivosti.Kada je maksimalno ostvarena, pravna sigurnost prestaje biti poželjna. Neizvesnost kao osećaj dezorijentacije i

straha koji je izvor zahteva za sigurnošću, pretvara se, kada je sigurnost ma i približno ostvarena, u spremnost na neizvesnost u pozitivnom smislu.

53

Izdvajamo samo neke elemente pravne sigurnosti: poopštivnost prava - znači da pravo važi jednako (isto) za sve pod istim uslovima; pravni lek - predstavlja sredstvo kojim se "leči" nezakonitost, pa se oni dele na redovne i vanredne pravne lekove u zavisnosti od toga da li je nastupila pravosnažnost, a kada ona nastupi, mogu se uložiti samo vanredni pravni lekovi; pravosnažnost - predstavlja stanje konačnosti pravnog akta, kojim se prekida stanje neizvesnosti u pogledu njegove zakonitosti; stečena prava – predstavljaju pravna ovlašćenja stečena na osnovu ranijih pravnih akata koja se novim ne mogu menjati ili oduzimati.

Drugi, takođe veoma značajni elementi pravne sigurnosti su: preglednost pravnog sistema, pouzdanost u funkcionisanju institucija, neretroaktivnost, zastarelost i dr.

6. ISTINA

Pored pravde, i istina spada u najstarije pojmove filozofije prava i pravne nauke. U stvarnosti prava, spoznaja istine je pravni put do pravde, a utvrđivanje pravde predstavlja pravnu potvrdu istine.

Filozofi istinu vide kao pravnu vrednost i smisao civilizovanog života u ljudskoj zajednici. Primarno obeležje istine je antropološo, ona uvek ide uz čoveka. Istina je ljudsko saznanje koje relativno adekvatno odgovara objektivnoj stvarnosti. Istina je atribut ljudskog saznanja zato što pripada čoveku; objektivna je, jer odgovara objektivnoj stvarnosti; relativna je, jer je saznanje nepotpuno, delimično.

Ontološki pojam istine odgovara pojmu "autentičnosti", stvaranju onoga što nije postojalo kao vrednost. Faktički pojam istine ukazuje na adekvatno označavanje jednog činjeničnog stanja, određene prirodne ili drušvene stvarnosti koja jeste. Logički pojam istine imenuje logičku vrednost sudova. Aksiološki pojam istine označava činjenično stanje.

7. PRAVDA

7.1. Pojam pravde

Pravda je temelj svake države i svakog prava. Ona je po rečima Cicerona "gospodarica i kraljica svoh vrlina".U drevnoj Grčkoj pojam pravde sadržao je zahtev za merom, nakom vrstom ispravne ravnoteže, za onim što svakom

pripada. Prva gledišta o pravdi nalazimo u delima istoričara, epskih i dramskih pesnika. Homer je u "Ilijadi" i u "Odsiseji" pevao o tome kako se sprovodi pravda. Hesiod u epu "Postanak bogova" zasniva zdrav društveni poredak na principu pravde. I Solon kao moralist i političar živi sa verom u moć pravde, koja u božanskom slopu vaseljene zauzima nepomirljiv položaj i stoga on neumorno naglašava da je čoveku nemoguće živeti i delati izvan pravde. Sofisti zastupaju relativna shvatanja pravde budući da ne postoji apsolutna istina, ni apsolutno dobro, ne postoji ni apsolutna pravda. Ona je relativna.

Glavni predmet Platonovog dela "Država" sastoji se u utvrđivanju šta je to pravedan život i pravda. Ona smatra da je pravedno "da svako obavlja svoj posao i ne meša se u mnoge druge poslove"

Aristotel određuje pravdu kao potpunu vrlinu, najvišu od svih vrlina. Pravda je najviša, savršena vrlina jer objedinjuje sve vrline i sastoji se u nekoj proporciji, srazmeri ili jednakosti u odnosima.

U okviru rimskog prava, prvda (Iustitia) predstavljala je neprikosnovenu prvhovnu pravnu i društvenu vrednost iz praktičnih razloga. Iustitia je čak prika na carskom novcu u obliku terazija i štapom za merenje dužine.

U srednjem veku, Aurelije Augustin navodi tri bitne karakteristike Božje države – večnu sreću, večni mir i večnu pravdu. Večna pravda se javlja zato što Bog ima jedan zakon, u kome je on sam i kome je podložno sve što nije on – Božji zakon. Prirodni zakon u čoveku je odraz večnog Božjeg zakona. Za spas je potrebna večna pravda.

Toma Akvinski je, s jedne strane, pravdu odredio kao opštu vrlinu, a s druge strane razlikuje tri vrste pravde: distributivnu, komutativnu i zakonsku. Distributivna pravda određuje odnos sredine prema delovima, u obliku specifičnog hijerarhijskog odnosa. To je pravda onih koji vladaju. Komutativna pravda reguliše odnose itmeđu ljudi i zasniva se na principima ugovora i razmene. U pogledu zakonske pravde on ističe da pravični zakoni treba da se poštuju, a nepravični, oni koji odstupaju od prirodnog zakona i nisu zakoni.

U filozofiji novog veka Žan Boden navodi četiri konstitutivna elementa suverenosti: pravdu, porodicu, opšte dobro i suverenu vlast monarha. Pravda je oličena u ideji prava, a cilj joj je unutrašnja harmonija građanskih, individualnih interesa i kolektivnog cilja političke zajednice. Pravda je ono što je suprotno neredu, simbol dobro uređenog poretka.

Fransis Bekon jasno je isticao da pravda obavezuje na to da "čovek čoveku bude Bog, a ne vuk". Hugo Gorcijus smatra da je pravda suština prirodnih prava i uvek je usklađena sa ljudskim razumom. Džon Lok nastoji da uravnoteži pravdu, slobodu i političke ustanove. Pravedni poredak je jedino onaj koji garantuje pravdu, pravo naživot, imovinu i slobodu. Džon Stjuart Mil je pravednost svrstao u pojmove moralne teorije.

U savremenoj filozofiji prava ponovo se aktuelizuje ideja pravde u oviru različitih pravaca i škola. U kulturološkoj koncepciji prava pojam prava je kulturni pojam, a ideja prava nee može biti ništa drugo nego pravda. Radbruh razlikuje pored pravde u subjektivnom smislu, koja je oblik moralnog dobra, i pravdu u objektivnom smislu, kao odnos među ljudima. Pravda se može različito tumačiti tako da se , sa jedne strane, vezuje za dobra ili ljude, ili sa druge strane, pravda po svom merilu može označavati apsolutnu ili relativnu jednakost. Pozivajući se na Aristotela, Radbruh razlikuje

54

distributivnu i komutativnu pravdu. "Apsolutna jednakost između dobara naziva se komutativnom pravdom; srazmerna pak, jednakost u postupanju sa različitim licima je suština distributivne pravde".

Teorija pravde američkog filozofa Džona Rolsa nerazdvojiva je od političko-sociološkog ambijenta u kome se razvila. U središtu se nalazi: pravda za onovnu strukturu društva, za pojedince i međunarodna pravda.

7.2. Oblici pravde

Najčešći oblici pravde u savremenom društvu i modernim pravnim sistemima su: distributivna, komutativna, zakonska i solidarna pravda.

1. Distributivna (položajna) pravda je dugo prisutna u ljudskom iskustvu i u svesti čoveka. Ona predstavlja najstariji ili rani oblik pravde još u arhajskoj zajednici, koja je bila oličena u "celom domaćinstvu". Pstojao je jedan "veliki organizam" kojem se pripada i u okviru kojeg je svako jedan deo i prema kojoj nema pojedinačne subjektivnosti. Distributivna pravda ukazuje na iskonsko stanje matrijarhalne zbrinutosti. Distributivni sistem nema zaheva za pravom, nema postupanja prema pravu, nema sankcije, nego je sve opraštanje, darovanje, dobročinstvo i sloga.

Distributivna pravda predstavlja takav princip raspodele u koje m su kriterijumi određivanja jednakosti ili nejednakosti stečeni ili zasluženi društveni položaj, koji se prikazuju kao prirodne ili duhovne vrline. Zajednica treba da daje više onome koji zauzima važnije mesto u socijalnoj hijerarhiji, a manje onome koji se nalazi na nižem prirodno-društvenom položaju.

Ovaj oblik pravde predstavlja osnovni i univerzalni oblik opravdanja svake diskrimimnatorske raspodele.2. Komutativna (razmenska) pravda ne poznaje "matrijarhalnu zbrinutost" pred kojom nestaje sva pojedinačna

subjektivnost. Komutativna pravda predstavlja emancipovano stanje pojedinaca u kojem svako brine za sebe, a postojeća raznolikost potreba i interesa reguliše se principom razmene. Ova pravda zove se još i korektivna ili regulativna pravda. Ona ne uzima u obzir ugled i vrednost ličnosti, nego samo stečenu korist i pretrpljenu štetu, i ovde se podela vrši po aritmetičkoj proporciji – onome ko suviše ima oduzima se toliko koliko iznosi šteta ili gubitak onoga ko je pretrpeo štetu ili gubitak, onoga ko je pretrpeo nepravdu.

To je patrijarhalni princip. Država omogućava ekvivalentnu razmenu, ili se postavlja kao arbitar kada je potrebno da se reši neki spor. Komutativna pravda odgovara "robnom" i "pravnom" poretku društvenih odnosa zato što prirodom svojih principa jemči da svaki subjekt ima svoja prava.

Odlika komutativne pravde znači poštovanje individualnih prava i njihove pune zagarantovanosti. Odnosi zasnovani na komutativnoj pravdi garantuju slobodu i samoodržanje, stanje individualnosti, ali i borbu.

3. Ideja solidarne pravde u savremenim civilizacijskim uslovima zasniva se na stvaranju takvog društvenog sistema koaji omogućava da se bitna jednakost ljudi realizuje i kao jednakost u konkretnim društvenim odnosima, položajima i šansama u svim oblicima života. Kod solidarne pravde kriterijum jednakosti i nejednakosti na kojima se temelji raspodela društvenih dobara čini aktuelni materijalni položaj ljudi kao stvarna osnova njihovih društvenih mogućnosti. Solidarna pravda upućuje na to da od zajedničkih dobara treba više dati slabijima i siromašnijima, a manje jačim i bogatim.

Princip solidarne pravde razlikuje se od karitativnog principa, tj. od milosrđa ili moralne dužnosti bogatih da pomažu siromašne, pošto solidarna pravda podrazumeva da se preraspodela "narodnog dohotka" obavlja pravnim sredstvima i po objektivno utvrđenim principima.

Odnos između pravde i milosrđa ima dugu istoriju. Aurelije Augustin je govorio: "Započeto milosrđe je započeta pravda, milosrđe koje se uvećava je uvećana pravda, savršeno milosrđe je savršena pravda.

4. Zakonska pravda često ima više značenja. Veoma često se u pravnoj literaturi spekuliše da je zakon jedini izvor pravde. Zakonskom pravdom smatra se i norma o jednakosti građana pred zakonom. Najzad, zakonska pravda može da znači usvajanje jednog ili više principa pravde zbog čega ti principi postaju prinudni u pravnim odnosima.

7.3. Pravda i pravičnost

U pravnoj teoriji pravičnost ima dugu istoriju. Ona je još kod Aristotela predstavljala jednu vrstu poštenja koja ispravlja pravo. Tako shvaćena pravičnost predstavlja dopunu za zakon kada zakonodavac nešto prećuti, jer ne može sve tačno da odredi. U stvari, pravičnost je pojam sličan pojmu pravde.

U rimskom pravu pravičnost (aequitas) doživljava svoje zlatno doba. Predstavljala je ideju koja nadahnjuje i usmerava sudiju i zakonodavca. Aequitas označava sve ono što je saglasno sa određenim razumnim načelima ponašanja, ona čini moralnu osnovicu prava, istinsko moralno pravilo rimskog prava. Naročito dolazi do izražaja kada se stavi nasuprot pojmu pravde, pošto je pravda u jeziku rimskih pravnika značila samo ono što je saglasno pozitivnom pravu.

Mnogobrojne pravne ustanove inspirisale su se isključivo pojmom pravičnosti (docnja, ugovorna krivica, sve što nije bilo propisano zakonima). Vremenom, pravičnost je shvaćena kao ispravljanje preterane strogosti pozitivnih pravila.

U savremenoj teoriji prava nije sasvim jasno začenje i mesto pojma pravičnosti u hijerarhiji pravnih vrednosti. U savremenoj pravnoj nauci i pravnoj praksi ono što se naziva pravičnošću u jednom specifičnom značenju jeste ustavno ili

55

običajno ovlašćenje sudija ili drugih službenih lica koje mogu elastično da primenjuju ili ne primenjuju pravo, pravne norme, u konkretnim pravnim situacijama.

Princip pravičnosti se primenjivao i prihvatao u različitim pravnim okolnostima i pravnim porecima (rimskom, srednjevekovnom, engleskom). Uglavnom je primena ovog principa zavisila od autoriteta sudova i njihove uloge u stvaranju pravnog i normativnog sistema. Zasto se princip pravičnosti sasvim uslovno može nazvati i sudskom pravdom.

8. DRUGE PRAVNE VREDNOSTI

U druge pravne vrednosti spdaju: tolerancija, ljudsko dostojanstvo, svojina i ugovor.Danas je naročito značajno proučavanje vrednosti sa stanovišta demokratije pa se govori o: slobodi, jednakosti

vlasti, pravu, ugovoru, svojini, interesu i reprezentaciji. Tolerancija je vrednosni i civilizacijski stav koji omogućava , afirmiše i čini univerzalnim slobodu, život u zajednici i ostvarenje ljudskih prava. Ona je vrednost zajedničko života i uljuđenog postupanja u svim sferama života u društvu – ekonomiji, kulturi, politici i pravu. Tolerantan znači biti pomirljiv, miroljubiv, trpeljiv, snošljiv, popustljiv, neagresivan, istinoljubiv, jednom rečju, tolerantaan znači biti obziran.

Razlikuju se: duhovna tolerancija, materijalna, politička, klasna i rasna, jezička, svojinska i ugovorna, tolerancija razlika po rođenju ili bilo kom drugom ubeđenju. Tolerancija se ne stiče roođenjem, nego sticanjem vlastite kulture i vlastite duhovnosti.

Ljudsko dostojanstvo predstavlja skup svih onih svojstava koja ukazuju na osobenu i uzvišenu prirodu čoveka. S antropološkog stanovišta svi ljudi su podjednako ljudi: trebalo bi da uživaju isto ljudsko dostojanstvo bez obzira na imovinske, rasne, obrazovne, verske i durge razlkie. Na poštovanje ili grubo vređenje ljudskog dostojanstva utiču brojni socijalni i politički činioci – kultura, obrazovanje, religija, ekonomija, politika, pravo. Pravo se ne pojavljuje samo kao značajan činilac zaštite ljudskog dostojanstva kao univerzalne vrednosti, nego i njegove povrede. Savremeni ustavni sistem korpusom odredbi koje se odnose na slobode i prava čoveka predstavljaju bitan faktor zaštite ljudskog dostojanstva. Tako ustav Evropske unije na prvo mesto osnovnih prava stavlja ljudsko dostojanstvo, njegovo poštovanje i zaštitu.

Ugovor predstavlja jednu od najstarijih pravnih ustanova. Na ugovoru je izrasla celokupna civilizacija građanskog sveta. Papinijan je izrazio suštinu ugovora na sledeći način: "ugovor je među strankama zakon". Prema francuskom građanskom zakoniku, ugovori imaju samo dejstvo među ugovornim strankama. Elementi ugovora su saglasnost volja i njegovo relevantno dejstvo. Punovažni ugovor predstavlja saglasnost volja, koja je sa pravnog stanovišta podobna da ostvari određena dejstva. Ugovor je, dakle, jedna značajna vrednost na osnovu koje se razvijaju i ostvaruju ostale pravne vrednosti: sloboda, tolerancija, pravna sigurnost i dr.

56