Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji organizovao je (5. februara 2016, Beograd) ekspertsku radionicu o dostignućima regionalnog pomirenja, koja je okupila više od 40 predstavnika civilnog društva Zapadnog Balkana. Radionici su takodje prisustvovali predstavnici Platforme građanske solidarnosti (Civic Solidarity Platform) koji su aktivni u procesima pomirenja u članicama OEBS ili se suočavaju sa konfliktima u sopstvenim zemljama.

Radionica Helsinškog odbora „Regionalno pomirenje: dometi i problemi“

Beograd,

Panel 1. Regionalno pomirenje u kontekstu predsedavanja Srbije OEBSIzabela Kisić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Dobar dan. Pozdravljam vas u ime Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Želim svima da se zahvalim što ste došli. Danas imamo učesnike iz postjugoslovenskih zemalja, ali i učesnike iz Ukrajine i Moldavije, i Norveške, i Švajcarske. Izvinjavam se vako nekoga nisam pomenula. Ova radionica se održava u okviru Platforme građanske solidarnosti – međunarodne mreže organizacija civilnog društva koja okuplja više od 80 organizacija iz zemalja OEBS. Ova tema posvećena je pre svega problematici regiona, ali verujemo da i druge zemlje koje su danas u konfliktu mogu izvući iskustva iz našeg slučaja. Veoma bi bilo značajno da se na kraju ove radionice naprave određene preporuke koje će biti upućene pre svega OEBS i institucijama OEBS. Moram da kažem da onome o čemu ćemo danas razgovarati OEBS do sada nije posvetio dovoljno pažnje u smislu uloge narativa u regionalnom pomirenju, i da ova radionica treba da bude inspiracija i u tom smisli da se možda ide u pravcu kreiranja neke nove politike i nekih novih obaveza u okvru OEBS koje će uspešiti regionalno pomirenje ne samo kod nas nego i u drugim delovima sveta. Inače smo održali u okviru ovog procesa prošle

1

godine. Odnosno tokom predsedavanja Srbije OEBS, nekoliko radionica, i pokazalo se da zapravo sve teme na ovim radionicama i te kako su povezane i sa regionalnim pomirenjem. Naime, recimo bavili smo se temom zaštite branitelja ljudskih prava, slobodom izražavanja, položajem nacionalnih manjina. Te teme su i te kako važne i za ove porobleme o kojim ćemo danas pričati. Ja sada dajem reč Sonji Biserko, predsednici Helsinškog odbora.

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Hvala, Izabela. Prvo želim da vas sve pozdravim u ime Helsinškog odbora i da vam zahvalim što ste se odazvali našem pozivu. Smatram da će ovaj razgovor biti koristan za sve nas u regionu i da se napravi nekakav presek.

Vise od dve decenije se većina nas ovde prisutnih bavi temom suočavanja sa prošlošću I regionalnim pomirenjem. Većina aktivnosti se odvijala unutar koncepta tranzicione pravde sa ciljem da se izgradi održiv mir i pomogne demokratizacija novonastalih država. Napori tranzicione pravde u bivšoj Jugoslaviji ispočetka su bili usredsređeni na krivično gonjenje počinilaca ratnih zločina. U medjuvremenu su pokrenuti i drugi mehanizmi za utvrđivanje istine kao što su centri za utvrđivanje činjenica, regionalna komisija za utvrđivanje istine REKOM i mnoge druge inicijative.Cinjenica je medjutim, mislim da cemo su ti svi sloziti, da su proces suočavanja s prošlošću, a time I regionalno pomirenje jos uvek daleko od poželjnog. Mada je to transgeneracijski proces, ipak možemo konstatovati da se region nalazi u regresiji u svakom pogledu, pa I po pitanju suočavanja s prošlošću. Odlučili smo se za organizaciju ovog razgovora iz uverenja da su te teme ključne za moralnu obnovu, za redefinisanje vrednosnog sistema i za normalizaciju Srbije I citavog regiona. Osim toga, to su važni prioriteti I medjunarodne zajednice. Mislim pre svega na OEBS, ali imna EU na čijoj agenda je pomirenje I regionalna saradnja ključni prioritet.

2

Mislim da je na početku važno napomenuti da sve novonastale države regiona prolaze kroz važne transformativne procese. Konsolidacija država nije dovedena do kraja. Tranzicija je manje više bila neuspešna a transformacija društva na nove vrednosti takoreći nije ni počela. Treba napomenuti I važnost stvaranja novih nacionalnih identiteta koji imaju unutrašnju i spoljnu komponentu. Nažalost, sve ukazuje da će oni samo produbljavati tenzije u regionu jer se u njih ugradjuju komponente I stereotipi koji produbljuju nerazumevanje.Postavlja se I pitanje da li postoji konsenzus političkih elita odnosno, da li oni koji imaju moć žele ili veruju da je neophodno izvršiti radikalne transformacije naših društva.Zatim da li je moguće u bilo kojoj sredini izvesti procese radikalne transformacije društva bez istorizacije i kontekstualizacije tog specifičnog društvaDa li postoji razmišljanje o tome na koji način, u kojim razmerama je moguće misliti o programu tranzicione pravde, odnosno o metodama koje postoje ili onima koje još ne postoje, koje bi u ovim društvima delovale. To je kreativan process I zahteva stalno promišljanje. Ova radionica kao što smo napomenuli u našem pozivnom pismu ima ambiciju da razmotri ograničenja koja ometaju proces pomirenja i da donese zaključke koji bi sintetizovali dosadašnje napore i definisali buduće ciljeve.Nespremnost elite da intelektualno i praktično bude javni nosilac kulture sećanja koja podrazumeva kritičnu refleksiju nedavne prošlosti sprečava stavranje modernih nacija. Dijalog nije potreban da bi se javno nastavilo sa međusobnim optuživanjima, još manje da bi se međusobno izvinjavalo. On je važan za otvaranje prostora za argumentovanu diskusiju, za izlazak iz malih zabrana istomišljenika i za svođenje neutemeljenih, demagoških objašnjenja aktuelnih političkih zbivanja u prošlosti i sadašnjosti na najmanju meru.

Svesni smo da otvaranje pitanje odgovrnosti za ratove i posebno za zločine počinjene tokom njih nije jednostavno, ali je isto tako izazov za svako društvo. Interpretacija nedavne prošlosti mora biti zasnovana na konkretnim,

3

dokazanim činjenicama ma koliko one bile neprijatne. Takvo suočavanje istovremeno pokazuje i meru zrelosti posebno srpskog društva i njegove spremnosti da prihvati aktuelne civilizacijske vrednosti. Od naše nedavne prošlosti, i s tim u vezi od naše traume, možemo pobeći samo ukoliko tu prošlost RAZUMEMO. Znači, za nas u Srbiji, Miloševićevo nasledje možemo prevladatii samo ako se okrenemo licem prema njemu.Srbija se nalazi u takvoj političkoj i moralnoj krizi koju treba rešavati sa više imaginacije i više hrabrosti. Srbija danas nema poverenje u samu sebe, otuda njena agresivnost. Njena elita je podeljena na fundamnetalnim pitanjima i u velikoj meri je izgubila poverenje javnosti, jer zbog odsustva legitimsnosti i odgovornosti, pre svega, ona nije sposobna da rešava ključne probleme društva.To ukazuje na potrebu promene nacionalne strategije. Potrebno je da se uspostavi “moralni minimum” koji bi omogućio Srbiji da se konstituiše kao država, a isto tako i suživot naroda na ovim prostorima. Taj minimum svakako obuhvata I pitanje nedavne prošlosti. Medjutim, otkrivanje istine o prošlosti ne iscrpljuje se utvrdjivanjem istine na sudskim procesima. Jer, pravni pojam pravde nije moguće razdvojiti od istorijskog pojma pravde. Svako društvo mora da se brani od zločina, čak i onda kada je izvršen u ime tzv. nacionalog interesa. Miloševićevo sprovodjenje nacionalnog prava u ime etničke pravde završilo je u zločinu i svaki pokušaj da se odbrani njegov projekat je neodrživ. Ovo govorim zbog toga što je na delu organizovana amenizija i generalni zaborav istorijske prošlosti. Reč je naime o njenoj reinterpretaciji čija je glavna negativna odlika promena odnosa prema antifašizmu kao važnim sredstvom normalizacije fašizma devedesetih. Proteklih godina otvarana su mnoga pitanja, posebno u jednom delu civilnog sektora, što je nailazilo na oštru kritiku mainstream elite. Smatramo da ipak treba voditi i ovako direktne razgovore. Pitanja koja zahtevaju ovakvu vrstu razgovara, posebno kada je reč o Srbiji, prema našem uverenju su

4

1.Bliska prošlost. Od kolikog je značaja za budućnost Srbije I naravno regiona. 2. „Levi“ ekstremizam/NVO. Zašto je zahtev da se srpsko društvo „suoči“ sa neposrednom prošlošću „levi ekstremizam“? Zašto je on ne samo „opasnost“ po srpsko društvo, već opasnost veća od one koja preti od „desnog“ ekstremizma koji priziva nove ratove u prvom „povoljnom“ trenutku? 3. Nacionalizam. Da li je napad na srpski nacionalizam napad na srpski nacionalni identitet? Ako jeste – kako se objašnjava . Ako nije – otkuda dolazi ta interpretacija i identifikacija? Šta je „elementarni patriotizam“ i kakve on ima veze sa drugim nezavisnim državama, npr. Republikom Srpskom kao sastavnim delom suverene Bosne i Hercegovine?4. Nacionalni interes. Šta je srpski „nacionalni interes“? Da li je to interes države Srbije, odnosno, svih njenih građana, ili je reč o interesu samo srpskog naroda? 5. Država/nacija. Šta znači zahtev da se uspostavi država/nacija? Šta u državi/naciji čini naciju? Gde je mesto nacionalnih manjina u državi/naciji a gde mesto građana?6. „Desni ekstremizam“/radikali. Da li je dovoljno da se stranke drže „demokratskih pravila igre“, bez obzira na njihova programska načela i političke zahteve, pa da budu izjednačene kao prihvatljiv partner? Da li „integracija radikala“ sa svim njihovim političkim bagažom, može da bude jedan od ciljeva „razumne srpske politike“?Pobrojana pitanja samo su neka od brojnih koja nam se svakodnevno postavljaju. Argumentovani odgovori na napred postavljena pitanja, možda bi mogli da kristališu raznorodne pozicije dela srpske intelektualne javnosti i da, čak i sa malim pomacima u razumevanju ili bez njih, jasnije označe sa kakvim intelektualnim potencijalom (bar u jednom njegovom malom delu) srpsko društvo uopšte raspolaže. Medju nama su istoričari koji su već angažovani na temi suočavanja. Ne treba da podsećam da su u pripremi rata istoričari imali izuzetno važnu ulogu. U tom smislu citiraću nemačkog istoričara Zundausena koji je prilikom

5

boravka u Beogradu povodom kritike I osporavanja prava da stranac piše istoriju Srbije izjavio “istorijska nauka se nalazi usred jednog snažnog preokreta. Ona više nije sredstvo u cilju stvaranja nacije i više ne služi glorifikovanju nacije. Ona je sredstvo za bolje razumevanje ljudi i njihovih socijalnih i kulturnih konteksta. Time je istorijska nauka postala neophodan deo „radionice budućnosti“. Najvažnija pretpostavka, rekao je da budućnost treba hteti. Čovek joj se može odupirati, može odugovlačiti sa njenim početkom, može da veliča prošlost. Ali može i da je uobliči, da joj da pravac. Ona jedino ne može da se zaustavi. To je najvažnija poruka istorije.Ovo je I glavni razlog zašto smo danas ovde i ja očekujem od vas da se uključite u današnju raspravu. Hvala vam puno.Sada bih dala reč Romani Schweiger koja je na čelu Odeljenja za vladavinu prava i ljudskaprava u Misiji OEBS u Srbiji. Izvolite, Romana.

Romana Schweiger, Odeljenje za vladavinu prava i ljudskaprava, Misija OEBS u Srbiji. [Prevod sa engleskog] Dobro jutro svima. Izvinjavam se što ću govoriti na engleskom, ali još uvek ne vladam srpskim na odgovarajućem nivou. Hvala vam veliko za poziv. Za mene je velika čast da nastupam pred tako istaknutom publikom. Dozvolite mi da razmotrim pitanje doprinosa pomirenju pre svega iz ugla Misije OEBS, a ne u kontekstu predsedavanja Srbije OEBS, zato što kao predstavnik Misije OEBS u Srbiji nemam prava da govorim u ime predsedavajuće države. Takođe bih želela naglasim da je aktivno prisustvo ove organizacije na terenu značajno doprinelo pomirenju, pre svega zato što rad Misije traje već godinama, dok se predsedavanje OEBS rotira svake godine među državama. Naime, Misija OEBS u Srbiji postoji još od 2001. godine. Ubeđena sam da mnogogodišnji temeljni politički i programski rad Misije može doprineti jačanju stabilnosti, bezbednosti i stoga pomirenja. Što se tiče moje lične karijere, imala sam sreće što sam pre Srbije radila u Misiji u Hrvatskoj, a posle sam radila na programu koji se bavio uglavnom monitoringom suđenja za ratne zločine u lokalnim sudovima. Nakon toga

6

sam radila na regionalnom projektu ODIHR, a trenutno radim kao šefica Odeljenja za vladavinu prava i ljudska prava Misije OEBS u Srbiji. Misija u saradnji sa organizacijama civilnog društva i dalje sprovodi projekat monitoringa procesuiranja ratnih zločina, koji finansijski podržava Evropska unija. Kasnije ću se vratiti ovom projektu. Sada bih htela da saopštim da smo nedavno objavili izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji za proteklih 10 godina, donela sam nekoliko kopija, a možete ga naći i na našem sajtu. Osim toga ja nastavljam da se bavim i onim čime sam se bavila ranije kada sam vršila dužnost pravnog referenta u kancelariji tužioca u Haškom tribunalu. Tako da sam prvi put radila na pitanju pomirenja iz ugla tranzicione pravde, mada se potpuno slažem sa Sonjom i smatram da se na tome ne treba zaustavljati i da nam je potrebno mnogo više od pravosuđa da bi se suočili sa nasleđem prošlosti. U svom uvodnom govoru Izabela je osudila manjak privrženosti OEBS rešavanju problema tranzicione pravde. Kao što znate, OEBS se aktivno bavi pitanjima pravde, među kojima su korporativni imunitet od najtežih zločina i podrška procesa tranzicione pravde. Međutim, slažem se da ima prostora za konkretnije napore u oblasti praktične saradnje, posebno u oblasti tranzicione pravde. Mi se pre svega oslanjamo na međunarodne konvencije koje je potpisala Srbija, zato smatram da nije nezainteresovanost ono što ograničava našu aktivnost u oblasti tranzicione pravde. Osim podrške procesa tranzicione pravde, OEBS takođe pomaže partnerima iz organizacija civilnog društva da upotpune ove procese, i posebno proces pomirenja. Taj proces smo mi podržavali i politički i finansijski, i nadamo se da će se taj proces nastaviti. Mi smo takođe potsticali dijalog o problemima tranzicione pravde i pomirenja. Zajedno sa partnerima iz organizacija civilnog društva aktivno sarađivali pre svega sa različitim omladinskim grupama u raznim zemljama regiona. Htela bih da se vratim temi današnje diskusije, odnosno tranzicionoj pravdi i njenom potencijalu da doprinese pomirenju. Suđenja vojnim zločincima očito čine krivicu za ratne zločine više subjektivnom, čime poseduju potencijal da potstaknu proces opraštanja. Presude pomažu da se utvrdi istorijska istina i time olakšavaju stvaranje

7

istorijskih evidencija. Međutim presude se očito donose u okviru individualnih suđenja, i zbog toga mogu da podstaknu određene istorijske procese, ali ne mogu da ih zamene. Veoma je važno da ukoliko dođe do nekih problema, u zemljama regiona sve pravosudne institucije će biti povezane sa prošlošću, što zbači da funkcija tranzicione pravde da potstiče proces pomirenja može biti ostvarena samo ako ovi procesi ostanu izvan političkih uticaja i budu pošteni i uravnoteženi. Uravnoteženi pre svega u smislu da je pravni sistem u stanju da pruži jednaku pravdu svima i da osudi ratne žločince iz bilo kog rata, sa bilo koje zaraćene strane. Ovde postoji važna veza sa osnovnim oblastima aktivnosti OEBS, kao što su vladavina prava i jačanje pravosudnih institucija. Ako uporedite modele pravosuđa, koji variraju od čisto međunarodnih do polu-međunarodnih i čisto nacionalnih, videćete da svim modelima nedostaju nezavisnost i poštenost. Ubeđena sam da iskustvo suđenja ratnim zločincima u zemljama regiona pokazuje da ni jedan model pravosuđa nije u stanju da adekvatno procesuira ratne zločine. OEBS pruža svoju promoć preko različitih programa monitoringa suđenja koje su sprovodile skoro sve Misije OEBS u regionu. Monitoring suđenja podrazumeva s jedne strane kontrolisanje poštovanja pojedinih procedura i međunarodnih standarda na određenim suđenjima, a sa druge strane formulisanje zaključaka o tome da li je pravni sistem u stanju da procesuira ratne zločine. Polazeći od konkretnih problema mi formulišemo konkretne preporuke od imena Misije OEBS u kojoj radimo. Naprimer, u Hrvatskoj smo često savetovali da je potrebno i dalje raditi na postizanju više usklađenog procesuiranja ratnih zločina. Što se Srbije tiče, nedavno smo objavili izveštaj u kome su sveobuhvatno predstavljeni rezultati procesuiranja ratnih zločina za poslednjih 10 godina. Među problemima i slabim stranama koje mi u izveštaju ističemo treba spomenuti probleme u primeni zakonskih okvira, probleme sa bezbednim tumačenjem određenih zakonskih odredbi, relativno loše rezultate u procesuiranju ratnih zločina i kažnjavanju institicija umešanih u ratne zločine, probleme sa sistemom obezbeđenja bezbednosti svedoka i žrtava. Naš generalni zaklučak se sastoji u tome da će pre svega zbog

8

zatvaranja Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji rad lokalnih pravosudnih institucija biti sve važniji. Stoga mi pozitivno ocenjujemo to što je Srbija predstavila Nacrt strategije za procesuiranje ratnih zločina. Prednost OEBS programa monitringa suđenja je tome da su naša istraživanja pomogla da se izdvoje specifične mere podrške i da se neke od njih sprovedu u zemljama regiona i bez jakog prisustva na terenu. Najbolji primer je, naravno, Palićev proces – proces saradnje među tužiocima koji je otpočeo u 2004. godini. Zahvaljujući tom procesu je otpočeo i Bioni proces, potpisivanje bilateralnih sporazuma među tužiocima, kao i intenzivnija razmena podataka i sudskih predmeta. Da bi tranziciona pravda imala značajniji uticaj pravosuđe mora da bude svršeno. Zbog toga smo mi organizovali mnoge regularne aktivnosti, zato što je veliki izazov znati da danas u sali ima puno novinara, koji znaju kojiko je važno da javnost bude dobro informisana o tim aktivnostima kao i o problemima procesiuranja ratnih zločina. U tom pogledu mi aktivno sarađujemo sa različitim partnerima iz medija, kao i iz civilnog društva. Sada kad se osvrćem na naše napore i dostignuća, shvatam da je potrebno i dalje raditi u tom pravcu i bojim se da ne mogu da vam predložim više zaključaka. Iako verujemo da je primirenje zapravo proces, mi smo zabrinuti zbog političkih tenzija u regionu, zbog toga što ratni zločini još uvek mogu da jako uskomešaju emocije, kao i zbog toga što rezultati anketiranja pokazuju da postoji priznanje nophodnosti procesuiranja ratnih zločina i da ne postoji unificirano viđenje istorije u društvu. U tom smislu mi podržavamo inicijative Helsinškog odbora i organizaciju današnje radionice. Puno vam hvala.

Sonja Biserko. Sad bih dala reč Branku Todoroviću, predsedniku Helsinškog odbora iz Republike Srpske u BiH. Verovatno je Bosna suočena sa najtežim zadatkom kao postgenocidno društvo kada je reč o suočavanju i otvaranju dialoga među tri zajednice koje imaju veoma naglašene narative koje se apsolutno nigde ne dodiruju. I ja bih molila Branka da nam nešto kaže na tu temu.

9

Branko Todorović, Helsinški odbor za ljudska prava u RepubliciSrpskoj. Hvala, Sonja, na pozivu i prilici da ovde danas govorim. Ja ću pokušati u nekim najkraćim crtama samo da otvorim neka od pitanja kojima se bavimo već evo skoro 20-ak godina i u kojima je većina vas na neki način učestvovala ili o kojima ste razmišljali, radili ili na koji način pokušali da unapredite. Prvo pitanje koje se nameće kada pogledamo naslov današnje konferencije je svakako nešto o čemo smo i u prošlosti imali priliku često voditi debate, a to je pitanje regionalnog pomirenja. Dakle da li je to proces koji istovremeno treba da bude možda i regionalni i nacionalni, i na koji način se te mogućnosti dodiruju, prepliću ili možda suprostavljaju.

Trebamo imati ipak u vidu da bez obzira na zajedničku državu iz koje su potekle novonastale države na neki način procesi razvoja, suština konflikta, dimenzije stradanja i posledice su u potpunosti različite, i mi trenutno vidimo da te zemlje zaista imaju vrlo malo toga zajedničkog. Prema tome to je jedno pitanje i za nas u civilnom društvu, svakako, i za međunarodnu zajednicu, i čini nam se da na neki način otsutstvo istinskog i pravog odgovora na to pitanje pokazuje zapravo kompleksnost i dubinu izazova pred kojim se svi zajedno nalazimo.

Kada je u pitanju BiH ne bih postavljao nikakvu optimističku niti previše pesimističku tezu, nego bih pokušao zapravo realno sagledati što se uradilo ovih proteklih 20 godina, što se moglo uraditi i što je naša današnja stvarnost. Ono što nas čini pesimistima je činjenica da političke elite, vlade entiteta, kantona, države su uradile veoma veoma malo ili skoro ništa da bi proces pomirenja ili proces tranzicione pravde u zemlji bio uspostavljen. I to ne trebamo posebno elaborirati zbog čega je to tako. Navešću možda evo kratko dva razloga. Prvi razlog je zato što bi se veliki deo tih političkih elita ili njihovi najbliži saborci, partneri našli pred mogućnošću da budu kažnjeni za zločine koje su počinili. Prema tome sasvim je razumljivo da postoji jedan

10

snažan otpor na svim stranama da se taj deo tranzicione pravde, odnosno vladavina prava ostvari, da počinioci zločina odgovaraju. Drugi razlog zbog čega političkim elitama nije odgovaralo da snažnije ili ozbiljnije podrži proces pomirenja u BiH je naravno politička manipulacija. Nema jednostavnijeg načina za uklanjanje pažnje svih obespravljenih, nezaposlenih, frustriranih nego što je stalno izazivanje međuetničkih i međureligioznih tenzija. I danas ovih dana u najaktuelnijim izjavama, recimo, predsednika Republike Srpske koji je pre dva-tri dana ponovo govorio o referendumu vrlo konkretno rekao, citiraću: „Bolju budućnost i život u BiH je očigledno da zajedno tri naroda ne mogu ostvariti i da je najbolji put razdruženje“. To je taj pesimistički deo. Optimistički deo je na mikroplanu: ako odete u lokalne zajednice vrlo često ćete videti primere običnih ljudi, suseda, komšija, kojima to na mikroplanu jednostavno baštine onu tradiciju koju smo imali u BiH pre 90-ih godina – to je jedan zajednički normalan život. Sa druge strane izveštaj ljudskih prava govori o jednoj sistematskoj disktiminaciji povratnika na svim stranama zasnovanoj na etničkoj i religioznoj pripadnosti. Dakle političari su u potpunosti odbijali ili su simulirali želju da tranziciona pravda zaživi u BiH. Najčešće ta simulacija je bila pod pritiskom međunarodne zajednice, kao što je Dregan Čavić, predsednik Republike Srpske, pre nekoliko godina na jedan indirektan način priznao odgovornost za zločine koji su se desili u Srebrnici, ali gledano dalje videćemo da ga je to u velikoj meri koštalo njegove političke karijere i danas ukoliko se o njemu želi govoriti nešto loše njegovi politički protivnici upravo pominju dakle taj čin priznanja zločina koji se desio u Srebrnici kao njegovu političku slabost, nedoslednost ili nešto što ga čini nedostojanstvenim da predstavlja srpski narod. Pokušaj međunarodne zajednice je, počev od jednog davnog američkog instituta za mir u kome sam i ja učestvovao, pa do grupe građana u BiH koju je predvodio g-n Finsi i koji su pokušali preko organizacije „Istine i pomirenja“ nešto uraditi ili neke druge inicijative civilnog društva, su dale vrlo skromne i vrlo ograničene rezultate, jer jednostavno civilno društvo nije imalo tu

11

potrebnu energiju pa ni čak znanje ili podršku da bi proces pomirenja u BiH istinski i snažno zaživeo i doveo do promena.

Ali ono što treba pomenuti kada govorimo i što je posebno zabrinjavajuće zapravo jedna vrlo statična pozicija EU kada su u pitanju mehanizmi za post-konfliktna društva, ko što je BiH. EU nije uradila zaista ništa niti ozbiljno, niti konkretno, niti u partnerstvu sa organizacijama civilnog društva, niti u partnerstvu sa vlastima, i mislim zapravo da ni u jednom trenutku, koliko ja znam, nije postojala ozbiljnija inicijativa ili program da se nešto po tom pitanju uradi. To je zaista otvoreno pitanje zbog čega je to tako. Sličan pasivan i uzdržan stav EU ima i kad je u pitanju ulazak BiH u EU, ali to je naravno druga tema.

Pre nekoliko godina civilno društvo uz podršku međunarodne zajednice u saradnji sa vlastima BiH je pokušalo napraviti strategiju tranzicione pravde za BiH. I to je bio projekat u kome su učestvovali i predstavnici organizacija udruženja žrtava, što je bilo veoma važno. Međutim tu se pokazao jedan problem, a to je da većina tih NVO, kako se kaže u BiH, „od posebnog značaja“, one koje vlade entiteta ili kantona finansiraju i koje su najčešće zbog finansiranja vezane za političke strukture i najčešće zagovaraju interese i stavove političkih stranaka a ne žrtava ili drugih njihovih mnogobrojnih članova.

Tako da imamo jednu apsurdnu situaciju da su u procesu stvaranja strategije tranzicione pravde u BiH ponekada udruženja bila zapravo manje spremna za saradnju nego što su to bile u nekim trenucima i aktuelne vlasti. Nakon dve-tri godine intenzivnog rada ta strategija je pre tri-četiri godine završena, predata parlamentu, i kao što se ranije desilo sa jednom komisijom za istinu i pomirenje, taj dokument i dalje stoji u parlamentu, evo već četiri godine. Nije ušao u parlamentarnu proceduru zbog političkih neslaganja, zbog nespremnosti zapravo da se na tom nivou razgovara. Uloga Međunarodnog

12

krivičnog suda je izuzetno važna u pitanju kažnjavanja počinioca ratnih zločina, to je neosporno. To je fantastičan, izvanredan i veoma značajan posao za zemlju, i to je u velikoj meri i uticalo na to da se stvore određeni preduslovi putem kažnjavanja počinioca ratnih zločina za proces pomirenja. Da li se to i koliko desilo je jedno otrvoreno pitanje, jer političari i vladi naklonjeni mediji su veoma često negativno govorili o samom tribunalu. Sud BiH radi jedan izuzetno važan, izvanredan posao u vrlo teškim okolnostima. Vrlo često smo mi iz Helsinškog odbora govorili da ne znamo da li na svetu postoji ijedna država gde političari te države svakodnevno napadaju taj sud potpuno neutemeljeno, pokušavaju ga diskreditovati, kompromitovati, a vođeni su samo jednim coljem, dakle da obstruišu procesuiranje ratnih zločina i da obstruišu procesuiranje političkog vrha za organizovani kriminal. I ta borba između pravosuđa i politike donedavno je bila na štetu pravosuđa. Mislim da tu postoje određeni zaokreti i da pravosuđe u ovoj godini pokazuje jednu spremnost da se suoči sa izazovima ne samo procesuiranja ratnih zločina nego i onih kriminalaca koji se nalaze u vrh vlasti u BiH.

Mislim da je veoma vežno pratiti taj proces, i međunarodna zajednica i civilno društvo, jer je od izuzetnog značaja za BiH. Okružni sudovi u Republici Sprskoj gotovo da nisu uradili ništa kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina. Kantonalni sudovi su uradili otprilike sto puta veći posao. I to je zaista nešto što baca tamnu mrlju na pravosuđe Republike Srpske koja je u potpunosti svih ovih godina stajalo na stavovima koje je Karadžić još 90-ih godina proklamovao, ono je otprilike išlo u pravcu da je rat i da je u ratu moguće i dozvoljeno sve, i da niko nakon toga neće odgovarati za šta je činio u ratu. Na proces pomirenja je svakako važan uticaj naših suseda, pre svega Srbije i Hrvatske. Srbija i Hrvatska su imale nažalost veoma negativnu ulogu tokom rata u Bih direktnim mešanjem, što paravojnim jedinicama, što regularnim jedinicama učestvovali su u zločinima koji su počinjeni u BiH, i mislim da mogu da utiču na mnoge procese, i to se pokazuje pre svega na vezi izmežu Beograda i Banja Luke koja je izuzetno jaka. To je ono što

13

obstruiše i usporava mnoge procese u BiH. Mislim dakle da se Beograd na neki način ponaša kao neko ko u svakom trenuktu može da situaciju u regionu destabilizuje preko Banja Luke da to veoma često koristi u pregovorima sa međunarodnom zajednicom ili odgovarajućim političkim situacijama i da je to nešto što daje dodatnu nestabilnost za region, bez obzira na to da je ministar inostranih poslova Hrvatske prvu posetu napravio BiH ili bez obzira na izjave za medije koje premijer Srbije daje u poslednje vreme kada je u pitanju BiH, odnosno Republika Srpska. Na kraju ja ću reći samo da svoju ulogu u procesu pomirenja dovoljno nisu vodili ni mediji, niti univerzitet, niti intelektualci, pre svega mislim na istoričare i na one prepoznatljive u društvu, i da nam čak ni kultura nije pomogla. Ja ću samo reći da film koji je dobio oskara čiji je režiser iz Sarajeva u Republici Srpskoj je doslovno bojkotovan, ne samo od bioskopa nego i od građana, na neki način svi su se ponašali kao da i ne postoji. I taj proces udaljavanja dva entiteta ili tri naroda u BiH bojim se da ide u jednom duboko zabrinjavajućem pravcu. Oni poslednjih godina zapravo funkcionišu ne samo kao poilitički, kulturološki, informativno i ekonomski odvojene celine, nego doslovno kao dva sveta koji žive jedan drugom okrenutih leđa. U takvim uslovima proces pomirenja je zaista veoma upitan. Hvala vam.

Sonja Biserko. Hvala, Branko, na ovoj iscrpnoj informaciji o stanju u BiH. Ja bih sad otvorila diskusiju. Mislim da imate dovoljno materijala, verovatno imate i razloga i dovoljno informacija i saznanja kako stvari stoje u pojedinačnim zemljama a i u regionu. Izvolite.

Žarko Korać: Pa dobro, evo nekoliko rečenica. Mislim da ako govorimo o Srbiji ovde je došlo do dva gotovo apsurdna zaokreta u procesu suočavanja s prošlošću koji je inače išao jako teško. Jedan je da je nasa vlast izabrana stranka koja je preko noći promenila svoje političke ciljeve, a bila je nosilac politike koja je odgovorna za zločine i za rat. Dakle obe stranke su na vlasti. Da ne

14

elaboriram sada sve detalje ovog preokreta, to je inače jedan vrlo neobičan preokret koji nije tipičan za političku istoriju inače u Evropi, da vi napravite bukvalno jedan politički salto mortale i da povučete za sobom članstvo bez jedne jedine reči zašto i kako je do toga došlo. Tog trenutka je u stvari u Srbiji zaustavljen proces preispitivanja prošlosti, jer vi nužno morate da govorite o nosiocima vlasri u Srbiji danas, a to se onda interpretira kao napad na njene evropske ciljeve. Vi imate potpuno jednu nemoguću situaciju da kritikujući ili potvarajući pitanje prošlosti ljudi koji su danas nosioci glavnih funkcija u Srbiji, oni vam ogdovaraju da vi postavljajući ta pitanja zapravo obstruirate put Srbije u Evropu. I to je jedna situacija u kojoj veliki broj ljudi koji su inače skloni da kritički preispituju i postavljaju ta pitanja ne mogu da reše, to je jedna vrsta rebusa u kojoj se oni ne snalaze, i zaista nije lako dobiti odgovor na to pitanje. Odgovor je u stvari vrlo jednostavan: čovek mora da postavlja principijelno pitanje nezavisno od ovih političkih zaokreta, pa i po scenu da se to shvati i tendenciozno tumači kao paradoksalno. Sada odjednom oni koji govore o procesu pomirenja u regionu, o evropskim integracijama, o demokratizaciji Srbije (koja u velikoj meri zaostaje) da budu optuženi za obstrukciju.

A drugo je da je Srbija otvorila poslednjih godina vrlo intenzivno temu nerecentne prošlosti već dalje prošlosti – kolaboracije u Drugo, svetskom ratu. To se dugo pripremalo, pre svega kroz proces rehabilitacije Draže Mihajlovića koji je završen, Draža Mihajlović je rehabilitovan, odnosno poništen je sudski proces u kome je on osuđen. Ovde je upotrebljen jedan pravni pseudoargument i taj proces je poništen, drugim rečima Draža Mihajlović je sada neosuđivan čovek, što naravno ima krupne političke reprekusije. Sada se dalje vodi rasprava o Milanu Nediću sa jednim vrlo apsurdnim zahtevom za rehabilitaciju, jer Milan Nedić nikada nije osuđen s obzirom da je izvršio samoubistvo. Dakle mi ovde sada vodimo raspravu koja se tiče dalje prošlosti, ali ona svakako ima svoje reprekusije u raspravi o onome što se desilo u neposrednoj prošlosti. Ja mislim da je Srbija danas u

15

suštini zaustavila proces rasprave o svojoj prošlosti. Vlast smatra da je sve učinila što je bilo potrebno izručenjem Mladića i Karadžića Hagu. Ona dočekuje ljude koji se tamo vraćaju kao heroje. Najviši nosiocu državnih funkcija, u ovom slučaju ministar pravde i ministar odbrane su dočekali generala Lazarevića na aerodromu kao heroja. Isto tako Nikola Šainović kome je takođe istekla kazna, bivši potpredsednik Vlade Jugoslavije, je onog trenutka kad se vratio u Beograd izabran u glavni odbor SPS koja je koalicioni partner i na vlasti. Imao sam utisak lično da je on sam bio zbunjen time što je urađeno. Kad vi dočekujete kao heroje ljude koji su osuđeni i odslužili kaznu, vi u stvari time šaljete jednu vrlo jasnu poruku da je to jedna nepravedna kazna i da su u stvari to zasluženi ljudi.

Uostalom, ministar pravde je rekao da zahvaljujući generalu Lazareviću postoji srpski narod. Proces pomirenja je ovde odjednom koji je pripadao NVO i vrlo retkim političkim strankama u Srbiji, pre svega kao što je bio nekada Građanski savez, on je odjednom prebačen na nivo vlasti. I sada kao završila se epoha NVO, manjih političkih grupacija, ovo je sada pitanje vlasti u Srbiji. I kako to radi vlast možemo da vidimo pre svega u odnosu Beograda prema Sarajevu i Banja Luci. I tu postoji jedan kontinuitet i od prošle vlade Tadića da se neguju privilegovani odnosi sa Banja Lukom, da se ritualno govori o očuvanju integriteta BiH kao države, ali se sve jasnija podrška i sve intenzivnija u vezi sa izborima u Srbiji pruža Dodiku, tako da se poseta premijera Srbije povodom otvaranje jedne škole u Republici Srpskoj, ali je to naravno bila je vrlo jasna podrška Dodiku koji je trenutno pod vrlo jakim napadima zbog korupcije.

Ako je vlast u ovom trenutku preuzela tu funkciju, mi smo u vrlo teškom problemu, zato što se pokazalo kada je Hrvatska ušla u svoju predizbornu kampanju i tamo su ljuljani odnosi sa Beogradom, ja lično mislim da će se pogoršati odnosi sa Sarajevom i Zagrebom tokom izborne kampanje u Srbiji. Uvek se dobijaju jeftini politički poeni na tvrđem stavu prema Kosovu, Bih,

16

Hrvatskoj, čak i prema Crnoj Gori. Dakle mi smo u ovom trenutku u jednoj međufazi koja je veoma rđava. I za kraj. Ja sam uvek mislio da je nemoguće ići na pomirenje i na poboljšanje odnosa ako pre toga nisi napravio jedan inventar onog šta si uradio u proteklom periodu i preuzeo odgovornost za ono šta si učinio. Najbolji primer je relativno visoka novčana donacija koju je Srbija dala Srebrenici. Moje neko osećanje da bi tim ljudima više značilo da se neko tamo iskreno izvinio i založio se za povratak onih ljudi koji još mogu da se vrate u Srebrenicu, jer kao što znate etnička struktura Srebrenice i sve ono što tamo danas imamo ni najmanje ne odgovara onome što je postojalo pre rata. Tako da mi nećemo moći ići dalje ako ne preuzmemo te odgovornosti. Ovo loptanje koje je počelo između Beograda i Zagreba poslednjih dana, ko šta treba da se izvini da bi došlo do posete Tomislava Nikolića Zagrebu, pokazuje da ni jedno ni drugo društvo nisu preuzeli odgovornost za ono za šta su odrovorni. To je uvek jedna rana koja se može otvarati, i ta rana će se neptrekidno otvarati. I po mom mišljenju ova generacija nema kapacitet i sposobnost da to uradi. Ja znam da je to jako pesimističan sud. Uostalom nije ni nemačka posleratna generacija imala kapacitet da uradi proces pomirenja sa svojim susedima, taj proces pomirenja je počeo kasnih 50-ih godina i taj proces u suštini je iznela jedna druga generacija Nemaca. Izgleda da će Srbija nije odustala od svog ratnog programa, ona ga se nikada nije dosledno odrekla, i moje je ubeđenje da velika popularnost u kojoj vlast uživa počiva i na veri građana Srbije da su oni u suštini pravi patriote koji sada privremeno vode Srbiju u Evropu, ali oni nikada neće odustati od onoga što je bila suština tog nacionalnog programa Slobodana Miloševića. Tako da kolko god ovo delovalo mračno i pesimistički, ja verujem da je ovo opis realnog stanja. Dok zvanični Beograd bude vodio proces pomirenja mi nemamo nikakve šanse da dođe do nekok iskrenog procesa pomirenja, jel oni sasvim sigurno o svojoj prošlosti neće ništa reći. SPS na pitanje šta oni misle o Slobodanu Miloševiću daju apsolutno isti odgovor: „O tome će istorija suditi“. Kao da oni nisu delovi te istorije, činioci

17

istorije i onui prvi koji treba o tome nešto da kažu. Sa tim stavom pomirenja nema.

Sonja Biserko. Hvala. Samo bih htela da kažem da aktuelna vlast ne samo da je zaustavila taj proces, nego je i cementirala stav prema ratovima 90-ih. Da je recimo rat u Hrvatskoj bio osvetnički rat za Jasenovac, i da to nije kraj; da je rat u Bosni i na Kosovu rat protiv Turaka, odnosno islama. Taj stereotip kojim je počeo rat 80-ih danas se učvršćuje kao važna rferentna tačka u kreiranju novog identiteta. I u tom smislu taj negativan odnos prema regionu se još više produbljuje. Borka, izvoli.

Borka Pavičević: A bih predstavila ovaj problem ja bih sad tebi trebalo da kažem: „Znate, Sonja, vi to najbolje poznajete, to bi uradio premijer“. I ne znam šta bi ti rekla. Mislim da smo sada na televiziji on bi to paternalizovao na način na koji ti sam misliš a posle toga bi rekao: „Ja ozbiljno i odgovorno tvrdim da nije tačno da je čovek ukrao“. I sad šta ti imaš na to? Dakle taj obrt, ovaj o kome je Žarko govorio, samo bih htela da dve-tri stavke kažem. Volela bih da naš sledeći skup bude „Uznemirenje/pomirenje“. Mi moramo prvo svi da se strašno uznemirimo pa da se onda pomirimo, kakvo pomirenje bez uznemirenja, oko čega se ljudi mire kad niko ne zna kako su se uznemirili. A ne govorimo o zadatku koji se nalazi u oblasti kulture. Mislim da je kultura sve kao i ovo danas što sedimo ovde. Mislim da su Nedić i Draža, i sve to, skopčano sa zakonom o restituciji. Vi imate interese ljudi da dođu do svojih kuća i svojih imanja, ali to uvlači u tranziciju, u nastavak rata drugim sredstvima. Na delu je jedna svojevrsna vrsta nihilizma. Vi ste imali neprekidno govoriti o prošlosti, o... Ajde ovako da kažemo. Godinama smo radili na tome da ti kažu ljudi, ambasadori i ne znam šta, novinari... Dajte prestanite više o toj prošlosti i dajte mladi ljudi, dajte budućnost! Nikad nisam mogla tačno da razumem zašto pitaju gde je Ratko Mladić, a istovremeno kažu „nemojte da govorimo o prošlosti, dajte povedite nas u

18

svetlu budućnost“. Hoću da kažem, mentalni zadatak je užasan, i odvratan, i blasfemičan, zato što vi živite u jednoj magmi preimenovanih stvari. Treba veliki kapacitet da čovek izadje sa tim na kraj. Zašto to govorim? Zato što taj nihilizam, ta nihilistička faza blokira ljude i teško dolazi do promene. Ovo što mi danas zovemo slanje poruke se u vremena naše mladosti zvalo pokazni primer, i od tog paketa koji se šalje meni je već muka. Onaj koji je vlastan mora da da neki primer kako će zajednica da se ponaša. Ukoliko mi imamo ovakve primere „svetle“, po metodu po kome su dovedeni nacisti na vlast da bi se napravio obrt. Najbolje je još rekao onaj patrijarh: „Nisam verovao da će četnički vojvoda da potpiše Kosovo nezavisno“. Pa zato je tu! I to je zapravo veoma dobar primer denacifikacije. Hoću da kažem da ovo uznemirenje bi trebalo da dođe na nerviranju snaga koje su u stanju da isprodukuju dialog, konflikt, raspravu, javni prostor za nešto o čemu se govori. Dakle javnost je naša mogućnost u jednom ovakvom nihilističkom sistemu. Ta faza koju vi stavljate do znanja građanima da moral ne vredi, da laž je u redu, da nema veze kolko ste ih ubili, da nema veze koliko ste ih pokrali, da to stvara naročito kod mladih ljudi ili da neće ništa da preduzmu ili da idu u inostranstvo. Dakle tu je, jedni umiru, drugi odlaze, a mi sedimo ovde. I sad je pitanje na koji način se to može probuditi kreativnu snagu da neko pomisli da je jako važno i vredno da mi odgovori šta ja tu sad samo mogu. I jednu stvar bi htela da apelujem: netačno je stalno ponavljanje javnosti da ljudi ćute. Ljudi ne ćute, nego nemate javno mnenje u kojem se to vidi. Mi nedovoljno imamo javnost koja može to da očituje. Ponavljanjem teze da niko ništa ne govori samo se još više stvara ta parališuća nemoć i čini mi se da se čak to namerno radi da bi se to saniralo. Eto to je to šta sam htela da kažem. Hvala.

Sonja Biserko. Hvala, Borka.

Jasmina Lazović, Inicijativa mladih za ljudska prava, kancelarija u Beogradu. Ja sam htela samo da se prisetim u svetlu naziva teme u

19

kontekstu predsedavanja Srbije OEBS jedne akcije koju je Inicijativa radila u januaru prošle godine. Naime, dan ili dva pre nego što će Srbija preuzeti predsedavanje OEBS, premijer Srbije je bio na Kosovu i tu su došli neki albanski novinari koji su mu postavili pitanje, kada će se izviniti za ono šta je Srbija radila na Kosovu, i njegov odgovor je bio vrlo simptomatičan, rekao je: „Da li može neko da mi postavi neko ozbiljno pitanje?“ Naime on je pitanje izvinjenja Srbije za to što je uradila na Kosovu smatrao neozbiljnim, i bukvalno u svetlu toga je Inicijativa na dan kada je Srbija preuzela predsedavanje OEBS uzela izveštaje OEBS o događajima na Kosovu 1998-1999. i poslala Vladi Republike Srbije sa nekakvom molbom da u narednih godinu dana dok predsedavamo OEBS da uzmemo ove izveštaje OEBS o sistematskim masovnim kršenjima ljudskih prava na Kosovu 1998-1999. godine pa da nešto nauče u tih godinu dana. Naravno da niko od nas nije verovao da će Srbija iskoristiti predsedavanje OEBS ne bi li nešto značajnije uradila u procesu pomirenja, i naravno da ovo predsedavanje nije bilo platforma za tako nešto. Više smo se bavili nekim drugim pitanjima koja nemaju nikakve veze sa procesom pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije. Druga stvar koju sam htela da pomenem jeste zapravo da smo prošle godine prvi put imali zvanično obeležavanje od strane Vlade Republike Srbije 24. marta kada je počelo bombardovanje, i u tom govoru koji je premijer imao naravno da se nijednom rečenicom nije osvrnuo ni na jedno ud tri presude Haškog tribunala u kojima je državni vrh Srbije osuđen za ratne zločine na Kosovu. Dalje taj proces ide i u trenutku kada je Lazarević oslobođen, kada se vratio u Srbiju, kada su mediji pisali o njegovom povratku. Meni ni iz jednog teksta koji sam pročitala nije bilo jasno za šta je to Lazarević optužen. To su tu neke velike reči – „zločin protiv čovečnosti“, „masovna kršenja ljudskih prava“, ali nema konkretnih stvari na osnovu kojih možemo da damo mladim ljudima prostor da nauče šta se to desilo na prostoru bivše Jugoslavije, da čuju neke informacije, jer oni stvarno ništa ne znaju o tome. Ukoliko se ne varam, mislim da je OEBS podržao to istraživanje sa beogradskim Centrom za ljudska prava stavova mladih ljudi u Srbiji o ratu na

20

prostoru bivše Jugoslavije, i da svega nešto manje od 13% mladih ljudi je čulo za opsadu Sarajeva. Da li postoji prostor da se nešto uradi? Naravno da postoji prostor. Trenutno na nivou regiona postoji jedna inicijativa za osnivanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Mi smo kao Inicijativa mladih za ljudska prava vrlo podržali tu inicijativu, jer šest država pravi kancelariju u kojoj će da se radi na razmeni mladih. Iinicijalno pomirenje nikako nije moglo da se nađe u misiji te kancelarije, ali smo došli do toga da se pomirenje nalazi kao jedan od zadataka, odnosno ciljeva koji će se postići kroz uspostavljanje Regionalne kancelarije za saradnju mladih. Ali ja se samo pitam kako će to pomirenje biti urađeno kada jedno od glavnih pitanja prilikom definisanja gde će sedište kancelarije biti jeste da to ne sme biti rotirajuće sedište da slučajno Kosovo ne bi iskoristilo godinu kada će oni predsedavati za nekakvu promociju svoje nezavisnosti. U svakom slučaju hoću da kažem da postoji prostor, postoje platforma, i pomirenje nije nešto šta se dešava samo od sebe, za pomirenje moramo da imamo projekat. Mi prepoznajemo mnoge korake koje bi morali da budu urađeni, naravno, od strane državnih institucija, ali mislimo da sve to treba da bude postavljeno u jedan koherentan sistem koji će na kraju stvarno se videti koji rezultat će da donese. Ovako kada igramo i na jednu i na drugu stolicu, jesmo za pomirenje a s druge strane želimo da branimo nacionalne interese, ne vidimo konkretne rezultate tog pomirenja u regionu.

Sonja Bisekro. Hvala. Izvolite. Molim vas da se predstavite, pošto nisam sigurna da svi znaju ko je ko.

Almir Alić, predstavnik Sekretarijata Haškog tribunala u BiH. Čini mi se da je zgodna prilika da nastavim sa diskursom koji je koleginica započela, i mislim da je jako bitno govoriti o neiskorištenom potencijalu maldih u suočavanju sa prošlošću i pomirenju. Mislim da je jako dobro da ovde imamo ljude i aktere tog procesa iz nevladinog sektora, i drago mi je da se sa Brankom imam priliku ponovo videti, aktivno sarađujemo u BiH, to je jedna od ređih

21

organizacija koja radi direktno na suočavanju sa prošlošću. Imam utisak da druge organizacije su više zabrinute kako da se suoče sa suošavanjem sa prošlošću nego da urade neke konkretne stvari. Ja bih govorio o par konkretnih stvari, odnosno o projektu koji je koleginica spomenula malo pre, a reč je o da li je došlo do promene stavova građana nakon i da li je Haški tribunal doprineo i kako promeni stavova svojim radom.

Mislim da bi određene preporuke možda mogle poslužiti i OSCE u definiranju njihove politike u regiji i radu sa mladima. Naime u protekle četiri godine u okviru projekta rada sa mladima organizovane su radionice i predavanja u srednjim školama i univerzitetima u celoj regiji (govorim o prostoru Hrvatske, Srbije, BiH, Crne Gore i Kosova). Dakle preko 8.000 mladih je imalo priliku govoriti o sudskoj dimenziji suočavanja s prošlošću, odnosno pravne pravde ako ćemo o suđenju za ratne zločine. I ono što je interesantno, podaci kažu da je preko 120 srednjih škola i preko 4.000 učenika u srednjim školama imalo priliku govoriti o ovoj temi i razgovarati i čuti nešto na ovu temu, od čega je otprilike baš polovina u BiH (govorim o oba entiteta i o distriktu Brčko kao o posebnoj administrativnoj jedinici). Pri čemu se isto gostovalo i na 100 fakulteta i tu je imalo priliku preko 4.000 studenata da čuju nešto o radu i sudskoj praksi tribunala. Ono što je bitno je zapravo da postoji veoma izražen interes mladih o temama suočavanja s prošlošću. Dakle neispravna je pretpostavka, pri čemu su oni rođeni nakon rata i njih ne treba da se tiče prošlost i treba se okrenuti budućnosti, zapravo naša iskustva sa terena pokazuju da postoji veliki interes mladih za ovu temetiku, za razgovor o ratu iz 90-ih godina i na temu suočavanja s prošlošću. Dakle ono drugo što je jako interesantno jeste da su njihova inicijalna saznanja recimo o radu tribunala veoma niska. Pri čemu oni imaju jasno definisan stav prema tribunalu i pored toga. Dakle taj stav je definisan i determiniran političkim izjavama, radom medija koji je bio prilično kontraproduktivan u ovom periodu. Recimo oko 75 posto učenika je prvi put nešto čulo o radu tribunala upravo na našim radionicama u srednjim školama, a 70 posto čak na fakultetima.

22

Dakle, ono što je jako bitno odmah nakon veoma kratkog interaktivnog rada sa studentima i sa srednjoškolcima se oseća već jedan pozitivan pomak, odnosno njihov se odnos na neki način menja. Prema statistici koju smo radili, 50 posto srednjoškolaca je tu prezentaciju i taj program ocenili odličnim, a govorimo o celom prostoru bivše Jugoslavije, dok 65 posto srednjoškolaca nakon samo jedne takve radionice veruje da je Haški tribunal dao pozitivan doprinos kažnjavanju zločinaca i td. Interesantna saznanja i feedback koji smo dobili od studenata i učenika nakon naše interakcije sa njima zapravo indicira da je potrebno raditi sa njima na jedan organizovan i sistematski način. Način na koji mi radimo je zapravo ograničen našim kapacitetima i dobrom voljom političkih struktura. Ako postavimo stvari na to da bi se sadržaj vezan za tranzicijsku pravdu i suočavanje sa prošlošću mogao inkorporirati u zvanične nastavne planove i programe zemalja u kojima bi se moglo govoriti u okviru predmeta koji već sada već postoji, naprimer građansko obrazovanje ili ljudska prava i demokratija ili istorija, mislima da bi se tada moglo raditi na, ono što bi rekli, „train the trainers“ projektima, odnosno da se profesori na neki način obuče ili da se istreniraju da mogu govoriti o senzibilnim temamana na jedan organizovan i sistematski način. Učenici će na taj način imati jedan masovniji upliv i angažovanje studenata na ovim pitanjima. To je takođe moguće i ako u političkom smislu ne postoji podrška, koja često ne postoji. Ovde u Srbiji ministarstvo obrazovanja nekoliko godina nije davalo odobrenje za ovaj projekat, ove godine je ministarstvo obrazovanja prvi put dozvolilo da tribunal uđe u srednje škole sa našim projektom prezentacija. Međutim postoji diskreciono pravo direktoa škola da odluče da li oni žele da naši predstavnici gostuju u njihovim školama. Čini mi se kada dođete u jednu takvuškolu kada ste na milost direktorima koji su inače politički postavljene ličnosti, onda imate situaciju da postoji mali interes od strane direktora, a ima potvrde a postoji veliki interes sa strane učenika. S druge, strane došlo je do regresije u BiH, po prvi put ministarstvo prosvjete Republike Srpske nije

23

dalo odobrenje za ovaj projekat. Nakon tri godine izuzetno dobre saradnje sa školama u Republici Srbskoj ove godine zbog strukture političke... To samo pokazuje koliko je uticaj političara na čitav ovaj proces odlučujući, na ovaj ili onaj način. Dakle to su neke teme koje ja mislim da su veoma bitne i o kojima bi trebalo porazgovarati da vidimo koje su strategije i pristupi prema mladima, da se oni uključe aktivnije, jer ovde govorimo o transgeneracijskoj tematici i problemu, dakle govorimo o stvarima koje će sledeća generacija morati da iznese. Potrebna je ta nova generacija koja bi imala alternativni pristup i pristup da se suoči zaista sa prošlošću. Hvala.

Sonja Biserko. Hvala. Envere, izvoli.

Enver Đuliman, Helsinški komitet za ljudska prava u Norveškoj. Inače rodom iz Mostara, BiH, 23 godine živim u Norveškoj. Zahvaljujem se svim uvodničarima, zaista sam impresioniran načinom vašeg izlaganja i već sada mogu reći da sam puno naučio. Kad govorimo o pitanju pomirenja mi često govorimo o potrebi obračuna sa prošlošću. Međutim ja bih voleo da delimično okrenemo fokus i na pitanje potrebe promene konfliktnog etosa, odnosno naših verovanja koja su dovela do konflikta ili ratova, verovanja, ubeđenja, razumevanje i stvove koji će nas dovesti do mira. To delimično zahteva i promenu identiteta nacija ili grupa koje su učestvovale u ratovima. Moj je neki zaključak da javno ne postoji kod političkih elita volja niti da se napravi promena konfliktnog etosa, niti da se radi na promeni identitetana način kako je to recimo radila Nemačka. Ja ću navesti jedan konkretan primer koji smatram jednom vrstom argumenta za ovo što sam rekao. Pre četiri godine Helsinški komitet Norveške je u saradnji sa lokalnim nevladinim organizacijama ovde pokrenuo program koji smo nazvali „Uloga univerziteta u izgradnji mira“ želeći da teme obračuna sa prošlošću i izgradnje mira dovedemo na univerzitete. Ono što smo mi zatekli na jednom velikom delu univerziteta u regiji, a ovde govorim o univerzitetima na Kosovu, u Srbiji, posebno u BiH, pre svega jeste da su univerziteti u velikoj meri politizirani na

24

način da se profesori na univerzitetima aktivno bave politikom, i obrnuto, aktivni političari predaju na univerzitetima i na takav način koriste univerzitete za davanje legitimiteta i legitimnosti politikama vladajućih nacionalističkih ili nacionalnih struktura. Ja pratim i smanjenje političke autonomije predavača na univerzitetima. Dalje smo u stvari videli da su univerziteti imali svoju ulogu u pripremi ratova, da su u ratovima bili ne samo ratni nego i ratnički univerziteti, a da posle rata imaju ulogu služenja svojoj nacionalnoj i etničkoj grupi, uzdižući svoju nacionalnu grupu, umanjujući pripadnike nacionalnih grupa naših suseda. Ne samo da su univerziteti etnicizirani, već je i samo znanje etnicizirano. I to ne samo u istoriji, već i u književnosti. Istoričari ipak moraju da se drže nekih fakata, dok književnici imaju književne slobode i ostalo, i u principu mogu da pišu i da proizvode netoleranciju i mržnju bez ikakvog rizika da mogu biti optuženi, jer imaju tu slobodu kreativnosti. Nećete verovati, ali je u BiH čak i obrazovanje iz muzike etnicizirano. Dalje univerziteti u velikoj meri provode jednu vrstu samoviktimizacije vlastite etničke grupe. Znamo čemu to može dovesti. Sve ovo govorim zato što mislim da u nekakvom radu kada govorimo o pomirenju i ponovnoj izgradnji poverenja, da treba zaozbiljno sagledati ulogu univerziteta, uspostaviti sa njima saradnju i podsetiti ih na njihovu treću ulogu u društvu, pored one obrazovne i istraživačke, a to je da u saradnji sa civilnim društvom radi na izgradnji lokalne zajednice i poverenja. Hvala lepo.

Sonja Biserko. Hvala lepo. Samo da napomenem da mnogi od nas pokušavaju da uđu na univerzitete sa manje ili više uspeha, zapravo manje, zato što postoji veliki otpor, pogotovo na fakultetima društvenih nauka. Tu i tamo ima profesora i katedri koje su otvorene za tu saradnju, ali većina nije. Tako da to jeste ozbiljna prepreka u komunikaciji sa mlađim akademskim generacijama. Ko se sad javlja za reč? Nataša, izvoli.

Nataša Kandić, Fond za humanitarno pravo

25

Ja sam ova uvodna izlaganja razumela tako da bi učesnici trebali da razmišljaju o tome da li je regionalno pomirenje, da li je ta regionalna dimenzija ono što je relevantno za ovu regiju, ili je to suprostavljeno važnijem procesu, a to su nacionalna pomirenja. Mislim da je vrlo važno o tome govoriti i iznositi argumente. A drugo pitanje o kojem sam htela takođe da nešto kažem to je da li su političari uzurpirali to pitanje pomirenja. U vezi sa ovom regionalnom dimenzijim pomirenja ja mislim da je dovoljno dokaza u prilog regionalne dimenzije i procesa tranzicione pravde a i pomirenja. Koalicija za Rekom je sprovela trogodišnji konsultativni proces i neki zaključci tog procesa, debate koje su vođene su važni i treba ih imati u vidu. Mi smo imali prilike da neposredno vidimo kako žrtve iz različitih etničkih zajednica slušaju jedni druge sa velikim iznenađenjem, neverovanjem da se to njima dogodilo, i da na kraju kažu da se to njima isto dogodilo, nisu znali da se ovima drugima dogodilo. Znači trebalo je nekoliko godina da bi se bošlo do tog jednog malog koraka da žrtve iz jedne etničke zajednice pokažu neko saosećanje sa žrtvama iz druge etničke zajednice, da pokažu i tu empatiju a ili i razumevanje i poštovanje tog iskustva drugog. Onda takođe se pokazalo da to regionalno otvaranje ili prepoznavanje iskustva drugih jako pomaže u tim debatama tamo gde ih ima i na nacionalnom nivou, zato što onima koji su saznali i iskusili ove regionalne debate imaju jedan ugao više u nacionalnom posmatranju događaja iz prošlosti. Mislim da to treba imati u vidu da u celoj regiji nije moguće sprovesti pomirenje na nacionalnom nivou zato što je mrežu u kojoj počinioci i žrtve su potpuno isprepletani, oni su u mrežama od jednog kraja do drugog na raznim mestima, i teško je sprovoditi i proces odgovornosti. Svuda ta krivična pravda ima nacionalnu dimenziju, ali ona je nemoguća bez regionalne dimenzije upravo zbog tog rasporeda žrtava i počinioca. Ono što se tiče pomirenja jeste to što je Žarko rekao, da o pomirenju govore ili u medijima imamo samo ono što govore političari o pomirenji. I poslednjih dve-tri godine vrlo se to jasno vidi da se oni zapravo ne bave pomirenjem, a slanjem određenih poruka oni zapravo hoće da daju određeno značenje i pojmu i procesu pomirenja. Tako da mi imamo situaciju

26

koju vrlo lako možemo da pratimo; dakle kada član predsedništva BiH dođe u Srbiju, onda je to pomirenje; kada se Srbija pohvali Johanesu Hanu, i on kaže da to doprinosi pomirenju, onda odmah dobije odgovor premijera Srbije da ćemo onda biti pohvaljeni otvaranjem nekih poglavlja. To je sve sad povezano i vidi se da te poruke pomirenja daju oni koji i ne žele da znaju, mislim dakle na političke lidere u regiji, njima u stvari uopšte nije stalo do toga. Primenjuju već postignute standarde u pomirenju u raznim državama ili da im je stalo do toga da nešto nauče od eksperata ili od onih koji se u akademskoj zajednici bave pomirenjem. Oni hoće da daju svoje značenje tom procesu i u ovom trenutku može se reći da oni jesu zavladali prostorom, ali da onda to otvara pitanje gde su tu organizacije civilnog društva, gde je tu akademska zajednica, gde su tu novinari. Ali to je pitanje o kojem bih ja govorila u ovoj sledećoj sesiji, a zamolila bih i učesnike da se vrate na to pitanje. Da li je regionalno pomirenje naša opcija, nešto što se suprostavlja nasleđu prošlosti ili je to nacionalno polirenje ili nacionalno suočavanje sa prošlošću. Hvala.

Sonja Biserko. Hvala, Nataša. Da li se sada još neko javlja? Izvolite.

Profesor Oliver Bašanović sa Fakulteta bezbednosti iz Skoplja. Motivisalo me je izlaganje člana norveškog Helsinškog komiteta u vezi sa ulogom univerziteta u ovim procesima pomirenja, tranzicione pravde, utvrđivanja istine i td. Ne bih da reklamiram Fakultet sa kog sam došao i čiji sam dekan, međutim hteo sam da kažem da smo mi uspostavili jedan novi studentski program koji je nazvan „Kriminologija i kriminalna politika“, mi imamo osnovno studentski program koji je pre toga postojao i koji još uvek postoji – „Kriminalistika“, i znate, obično se kaže da je taj program posvećen policiji, organima unutrašnjih poslova, borbi protiv kriminaliteta, onome što znači represivno i preventivno delovanje i td. Međutim zahvaljujući određenim mlađim kolegama sa fakulteta i podršci koju su dobili sa moje strane i sa strane organa sa fakulteta mi smo počeli sa tim novim studentskim

27

programom. Međutim između ostalog u sadržinama tog nastavnog programa i pre svega nastavnim disciplinama došli smo do zaključka da treba da se izučava i predmet tranzicione pravde. Smatramo da iako je profil kadrova koje mi spremamo, odnosno da se regrutira uglavnom za državne organe, mi smatramo da je veoma korisno i uputno da naši studenti proučavaju upravo pitanje tranzicione pravde, uzroke koji dovode do konflikta, načine kako da se spravimo sa tim konfliktom. I ono što mi našim studentima uvek govorimo da nije sve u sili, nije sve u primeni represivnih metoda, postoje mnogi drugi načini kako možemo da dođemo do ciljeva koji se postavljaju pred njima kada rade u organima unutrašnjih poslova. Mogu sad da kažem da je možda ovo skroman početak, međutim veoma je dobro što ćemo ovaj predmet imati na četvrtoj godini, i koleginica je već pripremila udžbenik iz tog predmeta. Hoću da kažem da su to ipak možda i skromni, ali bitni koraci koji dovode do toga da univerzitet i visko obrazovanje treba da ima ovakve sadržine. Stariji fakulteti koji imaju mnogo veću tradiciju u Republici Makedoniji nisu se usudili da naprave ovakav korak. Mislim da je dobro što smo mi, iako smo Fakultet za bezbednost, fakultet koji je sagledao potrebe jednog takvog izučavanja i dao mogućnost da se taj predmet izučava. Tako da bih to dao kao jedan pozitivan primer, jer smo dosad čuli dosta pesimističkih i optimističkih primera. Mislim da moramo praviti barem te skromne korake koji vode ka nekom daljem razrešavanju onoga što prati istoriju svih naših naroda, uključujući makedonski, jer problem tih konflikata ne samo što postoji u makedonskom društvu nego je i te kako aktualan, i ne znamo do kraja kako će se on razrešiti. I dalje smatram da je to otvoreno pitanje koje na žalost se stalno odlaže i nikako da nađe svoje rešenje. Ja ne živim u iluziji da to može tako lako da se reši, ali mislim da svi makedonski građani, uključujući i Makedonce i Albance i td., ne gledam da li gledaju neke značajne pomake u razrešavanju tog konflikta. A sigurno je da političari to uvek koriste, to smo i danas čuli u više navrata, takve situacije da skupe prednosti da osvoje vlast. Hoću da kažem da je evo naša institucija napravila jedan takav korak, pa se nadam da ćemo u tome biti podržani. I možda

28

jedna... nije to replika nego jednostavno moje viđenje nekih stvari u odnosu na to koliko se univerzitet čuje u politilčkim krugovima, odnosno koliko ga političari slušaju. Znate, mi mnogo održavamo ovakve slične rasprave na mnoge teme, budu prisutni ili uopšte ne budu prisutni političari, mediji u zavisnosti koliko im je aktualna tema ili ne, ali mislim da kažem da mi donosimo zaključke i konkretne predloge šaljemo tim nadležnim organima, ali to ostaje samo na tome. Pitanje je sada šta treba univerzitetski radnici da urade kada svoje argumente koji su podržani određenim istraživanjima, određenim teoretskim i empirijskim stavovima, to veoma malo dopire do onoga do koga treba. I to je mislim jedan problem koji je u našem regionu i te kako prisutan. Znači veoma malo hoćemo da čujemo šta nauka kaže. Hvala vam na pažnji.

Sonja Biserko. Hvala vam puno. Nažalost naš pravni fakultet i pravna zajednica su bili deo ratne mašinerije, i vrlo je teško ući, pogotovo na pravni fakultet koji je legitimizovao sve Miloševićeve poteze. I danas je to jedan od fakulteta koji ne priznaje Haški tribunal, koristi studente za odbranu nekih slučajeva pred Haškim tribunalom, tako da to jeste jedan proces koji će zahtevati godine ako ne i decenije. Tako da dobro je što ste vi uspeli da uradite tako nešto. Izvolite.

Nerin Dizdar, dolazim iz BiH, iz malog mjesta koje se zove Stolac. U vezi naše današnje rasprave je bitno, kada govorimo o pomirenju i utvrđivanju činjenica, reći to da u procesu pomirenja nauka uglavnom gubi bitku pred ideologijom. Nažalost po pravilu čak ni naučne činjenice nisu ni bitne u svjetlu činjenica da se samo počinjenje zločina, o čemu su mnogi govorili, tretira kao pohvalno, da se ratni zločinci dočekuju na svim stranama kao ljudi koji dobijaju najveće počasti. Tako da je nažalost vrlo teško ostvariti pomirenje samo utvrđivanjem činjenica ma koliko to može nekome zvučati apsurdno. Evo čuli smo i o proektima mladih koji pokušavaju ostvariti pomirenje, ali isto smo tako čuli od koleginice cifru da samo 13 posto mladih

29

u Srbiji ima svijest da bi se trebalo radi nečega pomiriti, da je vrlo teško dopreti do tih ljudi i ostvariti pomirenje. Kada govorim o nauci i ideologiji iskoristio bih primjer popisa stanivništva u BiH kojeg nije bilo od 1991., i mi smo imali popis stanovništva 2013. godine. Rezultati tog popisa nisu objavljeni. Zašto nisu objavljeni? Svuda na svetu popis stanovništva ima vrlo jasne ciljeve – da se definišu parametri, tokovi, tendencije kretanja stanovništva, kojim bi se politika prilagodila. U BiH politika je definisala ciljeve koje popis stanovništva treba da ostvari, pa onda kako ni jedna od tri strane ne može da ugradi one parametre koji njima odgovaraju, koji se referišu na ratne učinke koji oni smatraju da treba biti predstavljeni kao de facto učinci rata na demografsko kretanje stanovništva, onda se priječi objavljivanje popisa stanovništva, gdje se političke elite čak ne mogu saglasiti ni oko toga ko jeste stanovnik BiH. Dakle, do te mjere ide apsurdnost negiranja nauke na uštrb ideologije. Problem jeste što u nas ne postoji jasno razgraničenje između krivice ljudi koji su počinitelji, koji su nalogodavci odgovornosti koja bi trebalo biti neka kolektivna kategorija, odgovornost gdje bi smo svi zaista trebali smatrati činiteljima onoga što treba da bude povjerenje. Ja bih rekao još bitnije vraćanje povjerenja među svim građanima u regionu. Inače region je dosta uopćen pojam, teško je reći na koga sve to mislimo kada kažemo „region“. Po meni su ključni činitelji tu Srbija i Hrvatska, govorim iz perspektive BiH koju još uvek ne tretiraju kao potpuno nezavisnu državu. U Srbiji i Hrvatskoj se upravo govori da se BiH prizna, dok na terenu imamo isključivu saradnju sa pojedinim etničkim grupama, što produbljuje frustraciju unutar bošnjačkog etnosa i što rezultuje negativnim procesima približavanja sa određenim bliskoistočnim i ideologijama i državama i td. Dakle po meni ključna je stvar da moramo rzličiti činjenicu da svaka ideologija ima svoje intelektualce u ovoj državi. Ko god želi da svoju ideologiju na neki način naučno opravda svi će oni naći svoje intelektualce koje će staviti pred kameru kako bi se legitimizirala priča. Nažalost nikakvo utvrđenje činjenica neće uticati na to da nove generacije koje se odgajaju na onome što ja zovem „Hitler Jugend efekt“, nastavljaju biti

30

vaspitani tako da im je drugi pretnja koju treba lokalizovati i otkloniti. Dakle mi moramo promeniti ideju da nam je drugi pretnja i konaćno da razvijemo tu svijest da smo svi ovde zajedno i da moramo živeti zajedno, i da upravo da bi proces pomiranja najlakše mogao teći jačanjem institucija države BiH koja bi bila država svih njenih stanovnika, za šta smatram da bi doprinelo i pomireju i obnovi poverenja među građanima u BiH. Eto tu ću stati, nadam se da nisam previše vremena uzeo. Hvala.

Sonja Biserko. Hvala. Ima li još kandidata za diskusiju u ovoj sesiji? Ako ne, onda možemo da završimo i da idemo na kafu i da počnemo sa drugom sesijom u 12:30. Hvala.

31

Panel 2. Uloga civilnog društva u interpretaciji prošlosti i kreiranju narativa i obrazovanja

Sonja Biserko. Naslov druge sesije je „Uloga civilnog društva u interpretaciji prošlosti i kreiranju narativa koji je u funkciji razumevanja 90-ih“. Nažalost još uvek preovlađuju oni intelektualci koji i dalje promovišu narativ koji nas je uveo u ove ratoive, i na njima se formiraju i modeliraju mlađe generacije. Ali na sreću imamo i intelektualce, istoričare koji su već svojim radom doveli u pitanje te narative i sve su glasniji, rekla bih, i u Srbiji, i u Hrvatskoj i u Bosni. Naša dva panelista danas su Hrvoje Klasić i Milivoj Bešlin. Prvo će vam se obratiti Hrvoje Klasić. Hrvoje, izvolite.

Hrvoje Klasić, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. Zahvaljujem se Sonji i svima u Helsinškon odboru na pozivu. Ja sam mislio krenut sa nekim puno više teorijskim delom, međutim s obzirom na zadnja događanja u Hrvatskoj ipak sam okrenuo malo situaciju i počeću sa nečim drugim. Prvo ću vam na slajdu dati nekoliko rečenica: 1) „Tuđmana branitelja i domovinski rat zaštitićemo Ustavom. Nećemo dopustiti da nam deca iz škole izlaze sa nedoumicama“. 2) „Ono što mi moramo učiniti to je da mjenjamo klimu u društvu i državi i da rasčistimo temeljne istine i pojmove i da sveobuhvatno proanaliziramo i pojasnimo što su u našoj donedavnoj prošlosti bili i još ivek jesu Franjo Tuđman i Ivica Sarać i td.“ 3) „Toj komunističkoj indoktrinaciji, tom pogrešnom i nakaradnom tumačenju novije povjesti i općih društvenih vrednosti moraćemo se suprostaviti kud i kamo osmišljenije, na više razina ili fronti. Sjestan sam da će to biti vrlo teško. Najteži procjen u našem društvu. To će biti cjelovita društvena reforma u kojoj bi svoj maksimalni uticaj trebali dati naši vodeći intelektualci i članovi naše akademske zajednice, profesori i td.“ 4) „Prošlo je 25 godina od stvaranja slobodne i samostalne i hrvatske države, i mi moramo reći punu istinu o svemu tome, jer ako to ne napravimo uništiće

32

nam ideološku supstanci hrvatske države i gde ćemo biti onda? Svako će u svojoj kući moći misliti šta hoće, ali na javnoj sceni neće to moći, nego će morati poštovati vrjedonsti na kojima se temelji hrvatska država, a to su domovinski rat, branitelji, naši poginuli, politička doktrina dr Tuđmana i veliko djelo Gojka Šuška“. 5) „Moramo unificirati školske standarde. U konačnici moramo realno pisati o povjesti a ne da i dalje učimo kvazikomunističku povjest“.

Ove reči nisu izazvale sablazan javnosti u Hrvatskoj, one nisu izgovorene od strane čoveka dok je još bio mlad, buntovan. Oko ovih reči nisu se podigle velike prašine, a izrekao ih je čovek koji nije nevažan, nego je danas de jure potpredsednik Vlade, a de facto prvi čovek u Hrvatskoj. Završiću ovaj dio sa citatima samo jednim citatom, koji je slučajno došao isti dan kada mi je došao poziv da dođem ovdje i da govorim nešto među ostalog i o nasleđu Haškog suda i povjesničara, a to je jednog uglednog odvjetnika koji je napisao sledeće: „A Hrvati, svi oni koji su se borili za hrvatsku državu sad su proglašeni ustašama i zločincima. Da nije bilo „zloglasnog mera“ to bi bila i službrena povjest. Hrvoje Klasić i moj kolega Tvrdko Jakovina čekali su ko zapeta puška da se zabije zadnji čavao u tuđmanovu državu“.

Dakle u kakvom okruženju živimo i radimo mi povjesničari u Hrvatskoj, kakva je ova nova klima koja nam tek predstoji, to ćemo tek videti. Preteća pisma, pozivi telefonski, napadi na ulici su nešto što je moja svakodnevnica poslednjih nekoliko godina i zbog čega se nije ni 77 ni 107 povjesničara usudilo napisati peticiju, kao što su pre neki dan odlučili zaštititi ministra, jer uvek je lako štititi ministra. Međutim da se ja vratim na našu temu. Dakle danas sam čuo ovdje nekoliko termina pa bi možda sa njima otvorio. O čemu mi danas govorimo? Da li govorimo o odnosu prema prošlosti, o suočavanju s prošlošću ili o obračunu s prošlošću? Mislim da govorimo o sva tri termina, pri čemu odnos prema prošlost ima većina, suočava se manjina, a nažalost sve više ljudi se sve aktivnije obračunava s onim vidom prošlosti koji im ne

33

odgovara ili ističe onaj koji im odgovara. Kao što sam juče rekao ovdje za RTS, revizionizam nije samo ono što se kaže, nego i ono što se prešuti. A upravo to se događa najviše u Hrvatskoj. Jedan totalitarizam gleda isključivo kroz žrtvu, a drugi gleda isključivo kroz zločin. Kada govorimo o razinama, ja bih naglasio da se radi u stvari o dve razine. Prva razina kada govorimo o suočavanju sa prošlošću, obračunu s prošlošću ili kako god se je ona koja se odvija u svakoj državi, u svakom društvu. Dakle ova razina koja najčešće ima za retultat činjenicu da se prošlost uzima kao faktor nacionalne ideološke bilo homogenizacije ili konfrontacije. Nažalost na ovoj razini se trenutno vode puno veće borbe nego na ovoj drugoj o kojoj ću malo kasnije govoriti. Ovde puno više ostrašćenosti i puno veći sukobi se vode upravo između onih koji vlastitu prošlost gledaju različitim očima.

Kad govorimo o međudržavnoj razini, odnosno razini između društava, tu imamo s jedne strane često postavljano pitanje, jutros su me za neke novine pitali šta mislim, treba li se premijer Vučić i predsednik Nikolić ispričati Hrvatima. Svojevremeno sam video jednu jako dobru knjigu koja je okupila sva pisma isprike, od australijskog premijera Aboridžinima, francuskog Alžircima i td. Radi se o simboličkom činu koji može imati odreženi značaj i cilj, može polučiti uspjehe. Međutim najčešće se radi ipak o simboličkom potezu sa figom u džepu, jer se izgovaraju tamo gde se trebaju izgovoriti, pred onim kojim se trebaju izgovoriti, a šta misle između četiri zida to je već druga stvar. Puno više od ovih simboličkih čina mislim da bi trebalo poticati da se društva grade na svim razinama u smjeru tolerancije, u smjeru pomirenja, jer pre svega treba krenuti od sebe. Jedno od pitanja koje mi je danas postavljeno je šta mislim o tome da Srbija treba da bude faktor stabilnosti u regiji. Moj odgovor je da Srbija prtvo treba postati stabilna unutar sebe da bi mogla postati faktor stabilnosti nekom drugom. Isto to mislim i za Hrvatsku. Ovdje svi trebamo biti faktor stabilnosti, jer pokazalo se da puno velikih faktora stabilnosti je ništa kad se pojavi jedan mali faktor nestabilnosti. Dakle trebamo raditi na tome da svi postnemo faktori

34

stabilnosti pre svega unutar vlastitih granica. Međutim ja bih ovde ipak malo pozitivnog i optimističkog reći, ono što je u stvari zanimljivo je da ova međudržavna razina puno bolje funkcionira od ove unutardržavne razine. Ja sam se puno više i puno kvalitetnije nalazio sa svojim kolegama povjesničarima iz Srbije, Bosne, Makedonije, Slovenije, Kosova nego što sam se nalazio i što me itko poziva na skupove u Hrvatskoj. Najbolji primer prje dva tjedna je bio skup o 1945. godini koji su organizirali u Hrvatskom institutu za povjest. Zvali su svoje kolege sa Srpskog instituta za savremenu istoriju, ali nisu zvali mene i moje kolege. Projekata je jako puno, rezultata je jako puno. Od 90-ih godina kada su krenuli oni dijalozi hrvatskih i srpskih istoričara i prvjesničara ovih projekata je jako puno, i tu vidim veliku zaslugu nas koji smo povjesničari, koji više ni sam ne znam da li jesmo ili nismo aktivisti, i koji bi pre svega trebali biti znanstvenici. Otvaranje granica, povezivanje ljudi, stvaranje ovih mreža je nešto što ja smatram najvećim doprinosom koji se dogodio u zadnjih 20 godina i to zahvaljujući ne akademskoj zajednici nego pre svega gradjanskim inicijativama, gradjanskom društvu, nevladinom sektoru, konkretnim ljudima koji uvjek uspeju nešto od toga organizirati. Naravno za nas povjesničare je jako bitan vremenski odmak.

Da li je vremenski odmak kada govorimo o ratu u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Kosovu dovoljan? Ja ću govoriti o Hrvatskoj, ali naravno da možemo staviti crtu i svesti to otprilike u slične okvire. Da li je 25 godina od početka odnosno 20 godina od kraja rata dovoljno? Ja mislim da je i previše. Previše za ono malo što smo napravili. Povjest nas uči iako često zloupotrebljavamo onom izrekom da je povjest učiteljica života, zapravo ona i jeste učiteljica, ali mi svo veoma loši učenici. Međutim na neke stvari bi i mogli posegnuti u prošlost, pa recimo usporediti kako je izgledao rat u Hrvatskoj, a kako je izgledao rat u Evropi od 1939. do 1945. godine, koje su bile posledice. A onda otići 15 ili 20 godina kasnije u toj istoj Evropi i pogledati što se događa na području bivše Jugoslavije 20 godina kasnije. Kako izgledaju odnosi

35

izmedju Nemačke i Francuske 1965. i kako izgledaju odnosi između Hrvatske i Srbije 2015. godine. Koliko smo napravili i jesmo li napravili dovoljno možete sami proceniti. A da smo primer najgorih i najvećih zločina – nismo. U ovom ratu se dešavale puno veće strahote, razaranja, stradanja, ljudske žrtve, pa postoji model kako se i to rešavalo. Nije ovo samo za među države, da se razumemo, ja na svom predavanju često uspoređujem situaciji u Velikoj Britaniji 1945. i 15 godina kasnije, i Jugoslavije 1945. i 15 godina kasnije, i Hrvatske 1995. i 15 godina kasnije. Kada ste imali situaciju naprimer u Jugoslaviji, dakle jedna zemlja koja je bila među industrijski najnerazvijenijima u Evropi da je iz rata izašla sa 30 posto industrijske proizvodnje od onoga kad je bila najslabija u Evropi, sa 3.5 miliona beskućnika, sa 1 milion poginulih i sa jednom novom elitom koji nisu bili doktori znanosti, profesori školovani po inozemstvu, nego su bili entuzijasti. Međutim pogledajte ipak što se događa s Jugoslavijom, s njezinim društvom od 1945. do recimo 1960. godine. Kakvu transformaciju društvo doživljava uzevši u obzir i sve loše što se događalo, ali kad uzmete što je napravljeno. Kad pogledamo 1995. i 2010. u Hrvatskoj, a vi možete reći i u Srbiji, gdje su bila puno manja razaranja, puno manje žrtava, a na vlast su došli ljudi koji su imali i fakultete, i magisterije, i doktorate i, ono što sam zaboravio, u Jugoslaviji u tom periodu naklonjenost međunarodne zajednice ni blizu nije bila onome kako je u Hrvatskom slučaju naklonjenost svjeta, Evrope, ključnih zemalja. Pa što smo napravili i koliko smo napravili? Dakle to je povjest iz koje treba učiti i iz koje se može učiti.

Kako se kod nas gleda na Haški sud. Haški sud je dobar kada osudi one koji su bili protiv nas; kada osudi naše ne valja. Tako da odnos prema Haškom sudu je zapravo odnos sa figom u džepu. I mi Haški sud u Hrvatskoj nikad nismo doživljavali ozbiljno niti ćemo ga doživljavati kako god završilo i što god se dogodilo. Kada gledam ja kao povjesničar na jedoj razini to su presude koje su nama bitne, ali ono što je još bitnije je ta silna dokumentacija koja je nastala i koja je otvorena, na kojoj se mođe raditi i na

36

kojij se može bazirati i narativ između ostalog o periodu 90-ih godina. Međutim ja sam uvek razmišljao da bi možda najteže bilo krenuti od političkih elita. Hoćemo li dokazat da je Milošević ili Tuđman bio više u pravu ili krivu, hoćemo li da je armija ili ovaj da je počinio prvi pucanj ili kako je bilo... Uvek sam razmišljao u stvari da zločin i zločinci, odnosno žrtve i stradanja da su najbolja polazišna točka. Dakle ne bi li tu trebalo biti konsenzusa. Međutim čini mi se da ova najjednostavnija točka kod nas se i ta točka poretvorila u najkompliciraniju točku. Ja često ističem jednu ključnu stvar, a to je: na ovim prostorima se neće ništa promeniti dokle god postoje „naše“ i „vaše“ žrtve i „naši“ i „vaši“ zločinci, pri čemu su „naše“ žrtve uvjek veće od „vaših“ žrtava, a „naši“ zločinci uvjek manji od „vaših“ zločinaca. Haški sud bi u tome mogao i te kako pomoći. Međutim bojim se da i oko ovakvih stvari na spomenicima poginulih pišu imena jedne nacionalnosti a izbacuju imena druge nacionalnosti, kada jedne žrtve imaju prava na obeštećenje a druge nemaju. Ako se oko toga ne možemo složiti, oko nekih civilizacijskih ljudskih vrednosti onda se bojim i pomisliti, i trebamo li uopće razmišljati o tome da li će se Aleksandar Vučić kome ispričati ili ne. Hvala vam.

Sonja Biserko. Hvala. Sada će govoriti Milivoj Bešlin iz Novog Sada.

Milivoj Bešlin, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise,upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice, Vojvodina. Hvala. Sonja je pomenula ulogu intelektualnih elita više puta. Intelektualne elite bile su ključni činilac konstituisanja nacionalne svesti i ideologije političkog nacionalizma u Evropi u XIX veku. Postoji mnoštvo dokaza za prvorazrednu ulogu intelektualaca, pre svega istoričara, kako u generisanju, tako i u diseminaciji nacionalističkih ideologija i doktrina mladih evropskih nacija. Njima je bio poveren uzvišeni zadatak da kreiraju, utemeljuju i učvršćuju imagitivna osećanja istorijskog zajedništva. Legitimacijska osnova na kojoj su

37

oni vršili nacionalnu homogenizaciju bila je prošlost, upotrebljavana i modifikovana u slavni epski i herojski narativ o neprelaznosti i veličini vlastite etničke zajednice. Način na koji je istorija konstruisala nacionalnu prošlost ima lako prepoznatljivu političku i ideološku funkciju u procesu stvaranja i samopotvrđivanja nacionalnih država u XIX veku. Prošlost koje se trebalo sećati je veličala, glorifikovala i smeštala u večnost vlastitu naciju, jer je istoriografija zamišljena i razvijana kao instrument evropskih nacionalizama. Upravo zbog toga je Erik Hobsbaum napisao da nacionalizam zahteva isuviše mnogo verovanja u ono što očigledno nije tako. Od navedenih procesa devetnaestovekovne Evrope deli nas čitav XX vek. Dominantni tokovi evropske istoriografije i ostalih humanističkih disciplina uglavnom su se emancipovali od teškog bremena upotrebe istorijske nauke u nacionalističko-političke svrhe. Ali u nerazvijenim društvima kakva su balkanska, u kojima kritička svest nije i nužno podrazumevajuća karakteristika naše struke, istoriografija se do danas nije oslobodila te svoje pragmetične funkcije izgrađivanja i homogenizacije nacionalnog identiteta i postrojenja ideologije političkog nacionalizma.

U tom kontekstu kako nam se dogodilo da ratni zločinci i masovne ubice postanu u postjugoslovenskim društvima žrtve ili heroji? Kako se desilo da umesto u ratu počinjenih masovnih zločina za dominantne tokove intelektualnih i političkih elita predmet osude, stigme i moralne deskreditacije budu institucije, domaće ili međunarodne, i pojedinci koji se zalažu za kažnjavanje krivaca? Kako su umesto ubica izopšteni oni koji se bave dekonstrukcijom metoda nasilja i zločina kao sredstava u postizanju nacionalističkih ciljeva? Istoriografija u Srbiji još nije završila svoj Drugi svetski rat. On je poprište revizija, rehabilitacija i relativizacije prošlosti u političke i nacionalističke svrhe. Nakon rehabilitacije četničkog vođe Mihailovića trenutno je u toku postupak rehabilitacije kvinslinškog tzv. predsednika vlade Milana Nedića. Njegovom rehabilitacijom završila bi se faktička sudska rehabilitacija srpskog fašizma. Ali kad Drugi svetski rat za

38

srpsku istoriografiju bude okončan, jednog dana pređe iz dnevne politike u istoriju, novo bojište zakonomerno će postati istraživanje i interpretacija ratova 90’ih godina. Takođe je važno pitanje u kojoj meri će sada atrofirani pravni sistem Srbije biti u stanju da procesuiranjem zločina počinjenih tokom rata omogući nužan vrednosni okvir istoriografskim interpretacijama. Još je upitnija politička volja koja je nužna da bi se ti nalazi trajno ugradili u javni diskurs i onemogućili negiranje zločina. Uostalom, objavljena je knjiga „Stradanje dece Sarajeva“, bilansiran je čitav rat u BiH putem „Bosanske knjige mrtvih“. U Beogradu je još 2011. objavljena i promovisana kosovska knjiga „Pamćenje“. Činjenice su dakle poznate, uglavnom istražene, ali u ovdašnjoj javnosti i istoriografiji potpuno ignorisane.

Zbog toga će borba za interpretaciju ratova 90-ih koja nama neminovno sledi biti, da se poslužim rečima velikana francuske nove istorije Lisjena Fevra, „borba za istoriju“, borba za racionalno i kritičko mišljenje u društvu koje jedino može napraviti distancu prema politici velikodržavlja, etničkog čišćenja, zločina i genocida. Intelektualci naizgled različitih orijentacija u Srbiji, a ponajpre istoričari, poslednjih godina često izražavaju bojazan da če nam sudovi za ratne zločine i međunarodne institucije pisati istoriju. I to rade isti oni koji su istoriju odlučili da napišu u Skupštini svojim rezolucijama. Znaju oni dobro da Hag i onaj drugi međunarodni sud nemaju intenciju da pišu istoriju, kao što znaju da ni jedan sud nije pisao istoriju. Otkud onda tako frekventno reprodukovanje te mantre? Strah dolazi otuda što je rat na prostorima Jugoslavije verovatno najbolje dokumentovani rat u dosadašnjoj istoriji. Tajni stenogrami, sednice najviših državnih zakonodavnih i vojnih institucija iz ratnog vremena nikada nama istoričarima ne bi bili dostupni u integralnim verzijama da nije bilo oba međunarodnog suda i insistiranja zapadnih zemalja da se ovim institucijama ustupi dokumentacija.

Za sadržaje mnogih od tih dokumenata već znamo o čemu pišu, ali kad se sva suđenja u Hagu završe ta dokumenta će postati dostupna za

39

istoriografska istrađivanja i biće jednako dostupna svima. Zahvaljujući delatnosti ovih sudova, prikupljeni materijal koji će poricanje zločina i zločinačkih namera učiniti ako ne nemogućim, onda ih otežati do granica koje će ozbiljno dovesti u pitanje profesionalni i moralni integritet poricatelja. To je ključ za razumevanje narativa da nam neće Hag pisati istoriju. Danas istoričari u Srbiji ili u potpunosti ignorišu istraživanja 90-ih ili prosto reprodukuju režimske narative iz 90-ih godina, koje se kako je nedavno primetila Latinka Perović nisu vratile u Srbiju, jer iz nje nisu ni odlazile.

Ali zato optuženi i osuđeni ratni zločinci u Srbiji nisu ignorisani niti prećutani. Naprotiv, ovde se već čulo, visoka delegacija Vlade Srbije nedavno je otišla na aerodrom i dočekala generala Vladimira Lazarevića, pravosnažno osuđenog za ratne zločine, a ministar pravde Selaković je tom prilikom rekao da general mora da bude uzor mladima u Srbiji. U isto vreme Pravni fakultet u Novom Sadu organizuje gostovanje optuženika za ratne zločine Vojislava Šešelja i pretstavlja ga kao srpskog heroja neopravdano optuženog od strane političkog suda. Za većinu srpskih istoričara Srebrenica se nije dogodila, a ako i jeste negira se genocid. A etničko čišćenje, kako kažu, nije bila politika Republike Srpske u toku rata, kako je nedavno na suđenju Mladiću u Hagu rekao istoričar Miloš Ković docent Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednik odbora DSS za Kosovo. I nije stršno kada jedan istoričar izgovori tako krupnu i sramnu neistinu, već što što njegovu ugled u srbijanskom društvu kao intelektualca i kao istoričara nakon toga samo poraste. Otprilike u isto vreme jedan od vodećih autoriteta srpske istoriografije profesor na Filozofskom fakultetu i funkcioner vladajuće SNS Radoš Ljušić piše o desničarskoj politici panegirik Milanu Nediću kao srpskoj majci, navodeći bez distance priče svog dede kao istorijski izvor. Kreativna Ljušićeva metodologija nije zaobišla i njegovog nekadašnjeg šefa i ekstremno desničarskog akademika Vasilija Krestića koji ovih dana sa stranica istih takvih večernjih novosti grmi protiv „opasnog separatizma“ u Vojvodini koji želi da destabilizuje Srbiju dakako po nalozima Pešte iz Zagreba. Krestić

40

naravno previđa da upravo srpski nacionalizam, borba na ovim i donedavno u karamarkovom režimu ima najbolje saveznike. I metodi falsifikovanja istorije su im vrli slični.

Uostalom, već su napisani mnogi naučni radovi koji dovode u vezu najposećeniju manipulativnu izložbu čuvene budimpeštanske Kuće terora i revitalizacije ekstremizma i fašizacije mađarskog društva. I svoju konzervativnu i neustašku kontrarevoluciju, kako to ispravno determiniše Marinko Čulić, Tomislav Karamakro je započeo upravo demonizacijom socijalizma i upotrebom istorije. Tokom nedavne predizborne kampanje koju je desničarski HDZ bazirao upravo na istorijskim temama, Tomislav Karamarko je preteći poručivao: „kada HDZ dođe na vlast najpre ćemo napraviti lustraciju, onda ćemo tog zločinca Tita proterati sa svih ulica i trgova u Hrvatskoj i, najvažnije, moramo konačno srediti hrvatsko školstvo, a ne kao danas da povjesničari pišu povjest onako kako njima odgovara“. Otuda i ne čudi što se za ministra kulture opredelio upravo za istoričara Zlatka Hasanbegovića, počasnog stražara blajburškog voda koji je pre izbora za ministra poručio da ga Ustav ne zanima previše i da današnja Hrvatska ne vuče korene iz antifašizma koji je jedan obična floskula.

Dodamo li tome i ruske pokušaje destabilizacije Balkana, situacija postaje još složenija. BiH je pretvorena u poligon za ruske napore u izazivanju novog sukoba. Ratnohuškačke izjave, pretnje referendumom i separatizmom koje svakodnevno ispaljuje Milorad Dodik nailaze na sve intenzivnuju rusku podršku. Naprednjački režim u Beogradu koji je trebao da obuzdava separatističke pokušaje sve otvorenije podržava Dodika, baš kao što je to radio i eks-predsednik Tadić, a pre njega i Koštunica. Očito je reč o kontinuitetu velikodržavlja bez koga srpski nacionalizam ne postoji. S druge strane entitetske granice bošnjački nacionalisti imenovali su optuženika za ratne zločine Nasera Orića za savetnika ili saradnika na projektu u ministarstvu branitelja BiH. U Makedoniji politička kriza izazvana

41

korumpiranim autoritarizmom Nikole Grujevskog oslonjenog takođe na režim u Kremlju i dalje traje, i ne čini se da će biti ispoštovan sporazum o fer izborima. O grotesknoj zloupotrebi istorije u Makedoniji i komičnoj antikvizaciji ne treba uopšte reći, dovoljno je otići u Skoplje. Prozapadnu vladu u Crnoj Gori jedinoj balkanskoj državi koja nije zasnovana na eksplozivnom etnocentrizmu, već nekoj vrsti građansko-ustavnog patriotizma, prosrpska nacionalistička opozicija, srpska crkva, uz snažnu medijsku i finansijsku podršku Rusije pokušavaju silom da obore. U tu svrhu nedavno je formirana stranačka uniformisana garda sastavljena uglavnom od pripadnika nekadašnjeg zloglasnog 7. bataljona vojske Jugoslavije koji je bio zadužen za širenje straha u Crnoj Gori 1999. i 2000. Na Kosovu nestabilnost je postala konstanta. Suzavac u parlamentu najmlađe evropske države postao je metod obračuna opozicije protiv vlasti, kao i protivljenja procesuiranja kosovskih OVK vođa za ratne zločine. Srbija s druge strane, iako je demontirala paralelne institucije na severu, odbacuje pregovore o suštinskoj normalizaciji odnosa koje nema bez obavezujućeg dokumenta i ulaska Kosova u UN. U Hrvatskoj nova desničarska vlada napravljena pod jakim uticajem ekstremnih krugova u katoličkoj crkvi čini se najsličnijom režimima Kačinskog i Orbana u Varšavi i Budimpešti. Polazeći od maksime da društvo može biti demokratsko ili nacionalističko treba se prisetiti da je Rodomir Konstantinović na pitanje šta je to „druga Srbija“ odgovarao da je to ona Srbija koja se ne miri sa zločinom. I danas ta determinanta i ta podela i dalje živi, čak življa nego ikad. Ona nas opominje i deli na one koji su se razgraničili sa zločinom, dakle manjinu, i one dominantne koji su se identifikovali sa njim ugradivši ga u same temelje srbijanskog društva. Govoriti o tome znači ne pristajati i ne pomiriti se sa činjenicom da je trenutno stanje i trajno obeležje sredine u kojoj živimo i istoriografije kojoj pripadamo. Slično je i u drugim postjugoslovenskim društvima. Može li istorijska nauka da doprinese poboljšanju sadašnjeg stanja? Smatram ne samo da ne može, već da ne bi ni trebalo. Istoriografija, ona racionalna i utemeljena u izvorima i naučno proverljivim faktima, ne bi

42

trebalo da služi bilo kom društvenom cilju. Ona služi samo saznavanju, objašnjavanju i razumevanju prošlosti. Aoli držaći se svojih racionalnih načela i podalje od nacionalističkih obrazaca neminovno će služiti vrednostima s one strane ekstremizma i nasilja, dakle vrednostima koje su nas danas ovde okupile.

Sonja Biserko. Hvala, Milivoje. Čuli ste ova dve uvodna izlaganja. Mislim da su zanimljiva i vrlo, da kažem, provokativna. Ja vas sad pozivam da uzmete učešće u raspravi. Izvolite. Komentar 1. [Prevod sa engleskog] Dobar dan. Zovem se Alisa Novičkova, dolazim iz Ukrajine. Ja sam s jedne strane viši predavač na univerzitetu u Kijevu, a sa druge strane radim kao branitelj ljudskih prava u organizaciji „Public Alternative”. Vrlo je zanimljivo čuti o iskustvima zemalja bivše Jugoslavije u vezi sa procesom pomirenja. Svi vi sigurno znate o konfliktu u Ukrajini, i mi se trenutno suočavamo sa istim problemima kao vi tokom 90-ih. Zato bih htela da kratko ispričam o pomirenju u ukrajinskom društvu. Hajde da pričamo o nacijama. Postoje dva osnovna koncepta o stvaranju nacija, odnosno o postojanju političkih nacija i etničkih nacija. Još od 1991 godine u Ukrajini se podiže pitanje kako bi mi trebali pa formiramo našu naciju – na etničkim ili političkim osnovama. Na to pitanje još uvek nema odgovora. Situaciju komplikuje i to da Ukrajina faktički ima dva oficijalna jezika. Mišljenja su podeljena u vezi ljudi koji žive na istoku zemlje i govore ruski: jedni smatraju da su oni etnički Rusi i izdajnici, i da bi oni trebali da govore ukrajinski, drugi smatraju da su ti ljudi zapravo etnički Ukrajinci koji govore ruski, i da taj ruski nije isti kao ruski jezik koji se govori u Ruskoj Federaciji (razlika između ta dva dijalekta je otprilike kao između Hoch Deutch i švajcarskog nemačkog). Postoje i oni koji smatraju da su Rusi i Ukrajinci zapravo jedna nacija. Ipak među njima postoje značajne razlike – u književnosti, kulturi, svakodnevnom životu. Važan deo procesa konstruisanja nacije je pamćenje. Međutim sve do 90-ih i čak do nedavnih događaja na Evromajdanu ljudi ruskog porekla ili ljudi koji pripadaju bilo kojoj drugoj

43

etničkoj grupi nisu smarani za Ukrajince. Oni jesu bili državljani Ukrajine, ali ne i Ukrajinci. Posle događaja na Evromajdanu bio je stvoren vrlo aktivan pokret krimskih Tatara, a posle aneksije Krima oni su počeli da igraju značajnu ulogu na ukrajinskoj političkoj sceni. Vlasti nezavisne Ukrajine su ranije zanemarivali krimske Tatare, oni su zapavo imali sreće što nisu bili proganjani i ugnjetavani, ali su sada u velikim brojevima došli u Kijev sa Krima i postali važan deo ukrajinskog društvnog i političkog procesa. U pojam ukrajinske nacije se postepeno uključuju i ljudi drugačijeg etničkog porekla. Stoga biti Ukrajinac sada znači deliti opšte vrednosti i prihvatati Ukrajinsku državu sa njenim postojećim granicama. Takođe imamo i vrlo tešku situaciju na istoku Ukrajine, naime samoproglašene republike Donjeck i Lugansk, koje dobijaju rusku vojnu podršku u konfliktu, rusko vojno prisustvo na istoku države, ideja da su Ukrajinci i Rusi bratske etničke grupe. Mi nekako moramo da se pomirimo sa takvim viđenjem. Ja lično ne znam kako bi ovaj problem mogao da se reši. Ali postoji odličan primer rešavanja takvih problema, naime odnosi Nemačke i Francuske u 1965. godini, kada je Nemačka još bila podeljena, ali nametanje određenih evropskih vrednosti regionu je primer koji vredi slediti.

Sonja Biserko. Thank you. Ko će sada da se javi za reč?

Nataša Kandić: Ja ću pokušati da govorim iz ugla iskustva i saznavanja tokom tog jednog velikog konsultativnog procesa i šta je to što je veoma važno za jednu grupu zbog koje mi govorimo o pomirenju, empatiji i dr. vrednostima koje mogu da doprinesu pomirenju i suočavanju sa prošlošću. Žrtve iz svih etničkih zajednica imaju neku svoju istinu o tome šta se dogodilo, to je njihovo lično iskustvo i mislim da niko ne treba da ima taj zadatak da doprinosi suočavanju sa prošlošću, da menjamo neke lične istorije i iskustva. Takođe je pitanje nekog zajedničkog narativa o toj prošlosti. Mislim da je u slučaju zemalja bivše Jugoslavije to jedan potpuno uzaludni zadatak, i ničemu neće dovesti ukoliko stalno insistiramo na tome

44

da trebamo da dođemo do nekog zajedničkog narativa. Ono što jeste bitno nasleđe Haškog tribunala su te sudske činjenice koje se dokumentovanjem utvrđuju. Mislim da je to najvažnija, da će sve moguće interpretacije, pokušaji revizioniozma biti ograničeni tim činjenicama, i ukoliko ih je više utoliko je taj prostor za revizionizam i manipulaciju manji. Haški tribunal utvrđuje činjenice koje se odnose na optužene, to je usko ograničena sudska istina, to su činjenice koje će da dokažu ili ne dokažu krivicu optuženog. Osim toga postoje činjenice koje su povezane sa činjenicama utvrđenim u Hagu, ali nisu iznete u javnost. To je ono što treba da rade one organizacije civilnog društva koje se bave dokumentovanjem. Čini mi se da je to dobra stvar da cela jedna grupa organizacija u regiji već godinama radi na dokumentovanju ratnih zločina. Te okolnosti u kojima su život izgubili ili nestali civili i vojnici upravo će najviše pomoći o tome da se dođe do jedne slike šta se to dogodilo i to je onaj kontekst koji ćemo time dobiti. Zato je vrlo važno to pitanje stalno stavljati na javni nivo, da je nasleđe Haškog tribunala bitno i da se mora nastaviti sa dokumentovanjem činjenica. Dobro je što pojedini predsednici država podržavaju to dokumentovanje i da se napreduje u dokumentovanju žrtava, da bi se u jednom trenutku stvorilo toliko nasleđe činjenica da političari, vlade, državne institucije budu primorene da preuzmu taj proces koji proističe nakon utvrđenih činjenica. Ako znamo sve okolnosti onda počnje proces pomirenja, proces izvinjenja i drugi razni postupci koji mogu da donesu to činjeničko suočavanje sa prošlošću.

Hrvoje Klasić. Drago mi je što ste ovo spomenuli oko zajedničkih narativa. Apsolutno sam protiv bilo kakvih zajedničkih narativa i bilo kakvih pokušaja da se osobna iskustva zanemare, kamo li da se ona uzimaju kao nebitna i nevažna. Nasuprot, baš sve je poenta u interpretacijama. Ali to je ono što nam nedostaje. Multiperspektivnost je ono što nam nedostaje u školama, te različite interpretacije. Vi ste rekli da političari trebaju da podrže dokumentiranje, ali oni to ne rade. U Hrvatskoj mi imamo Memorijalno-dokumentacijski centar koji dokumentira samo jednu stranu i koji se bavi

45

objavljivalnjem samo jedne interpretacije, i to je ono što nam nedostaje. Dakle mi nemamo jedno mesto gde ćete videti i jedne i druge izvore, i jedne i druge interpretacije, i da će se iz toga stvarati različite perspektive. U pravu ste oko ovoga što ste rekli za Haški sud. Primarno se tu radi o procesima optuženima, ali u tom procesu je stvoren toliki kontekst oko svakog slučaja koji je sigurno od podrške. Ali slažem se da Haški sud nije točka nad i, on je više polazna točka svima nama, i svi ćemo mi naravno uvažiti brojne druge stvari do kojih oni možda nisu došli, koa što možda neke presude nećemo uzeti u obzir iz ovog ili onog razloga, jer nisu možda mrtvo slovo na papiru.

Bojan Munjin. Samo kratko vezano za ulogu intelektualaca u procesu pomirenja i procesu humanog govora. Naravno da je njihova uloga, zato jer oni jesu fokusirani na neki proces razumjevanja i td., na neki način istaknuta, ali isto tako radi neke humanističke ljudske pravde treba postaviti pitanje koja je uloga običnog čovjeka u celoj toj priči koja je njegova odgovornost, koji je njegov doprinos. Tu imamo dakako negativnih i pozitivnih primera, ali to moramo osvetliti. Nije istina da su obični ljudi samo taoci i žrtve u svakom ratu, oni su aktivni sudionici i zato treba pokucati na vrata savesti svakog tog nepismenog i polupismenog čovjeka koji ima osnovnu školu. Na kraju krajeva, oni su glasali za to da određene političke grupe dođu na vlast. I ima gomile primera običnih ljudi koji su mogli napraviti pravo ili krivo. Mislim da to treba u ovoj vrsti diskusije svakako uzeti u obzir.

Sonja Biserko. Hvala, Munjine. Izvoli, Borka.

Borka Pavičević: Dakle Danilo Kiš kaže u „Grobnici“: „Činjenice su ono što se mi dogovorimo da one jesu“. Pitanje interpretacije dokumentacije je jedna od elementarnih stvari, kao i problematizacija pojma žrtve. Što vuče u dva pravca: s jedne strane onemogućava da se govori ta smesa između naklonosti, paternalizacije i ravnopravnog odnosa prema tome. Ja primećujem sve veći

46

broj Beograđana koji kažu da nikad nisu glasali za SNS. To podseća na period kad su ljudi govorili da ne poznaju nikoga ko je glasao za Miloševića. To je jedan simptom da se glasovi za SNS smanjuju. To je takođe neka odgovornost – da ljudi priznaju da su glasali za smrt svoje dece. Pitanje žrtvi je takođe problem svedočenja, kao što je filozofsko pitanje interpretacije svega toga, odnosno koje su politike sećanja. Naše politike sećanja su često kič, spomenici su kič, spomenici nacionalizma i svih ovih država koje su stvorene rezultiraju tako da je u njima izvor budućeg nasilja. U tom kiču koji proizvodi sentiment strašnijih stvari koje se može isprodukovati u odnosu prema žrtvi, u odnosu na sećanje. Sentimentalnost je katastrofa. Vrlo je važno da se o tome govori, jer to produkuje nasilje. Nepostojanje konkursa i državnosti u tome u stvari pokazuje da se države osećaju krivim.

Sonja Biserko. Hvala, Borka. Edina, izvoli.

Edina Bećirević, iz Sarajeva sa Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije: Htela bih da se osvrnem na ovo pitanje žrtava i tog manipuliranja pitanjem žrtava i na naš minimalni zajednički narativ koji je veoma potreban u BiH. Hrvoje je spomenuo da je teže govoriti o pomirenju na nivou žrtava nego na nivou počinilaca i političkih elita, i mislim da je on u pravu. S druge strane, smatram da je suština problema zapravo ista i čini mi se da bi ispravno tumačenje haških presuda upravo moglo da pomogne da dođemo do minimalnog konsensusa u interpretaciji prošlosti. Htela bi na tome elaborirati na primeru Srebrenice. Tokom komemoracije u Srebrenici govori se samo o tih nekoliko dana jula 1995. kada su izvršene masovne ekzekucije, malo se govori o tome kakva je situacija u Srebrenici bila 1992. i 1993. godine. Srebrenica je 1992-1993. godine bila veliki koncentracioni logor u kojem su stanovnici izgladnjavani, bombardovani i ubijani svakodnevno, i srpske vojske i snage Republike Srpske su ih držali u okruženju i uskraćivale su pristup hrani. Izgladnjivanje kao metod genocida je prepoznato u više

47

povjesnih slučajeva, kao naprimer u Ukrajini, i htela bih da vam preporučim knjigu Hasana Nuharovića „Zbijeg“ – to je najbolja i najiskrenija autoetnografska knjiga koja govori o stanju u Srebrenici 1992. i 1993. godine i sad je prevedena na engleski. Ja sam preživela genocid 1992-1993. godine i intervjuirala sam mnoge žrtve i svedoke, ali tek kad sam pročitala tu knjigu bila sam u potpunosti svesna kakve posledice glad može imati na ljudsku psihologiju. Često iz poricateljskih krugova genocida u Srebrenici čujem da se Srebrenica ne može nazvati genocidom zato što su se Bošnjaci u Srebrenici branili i pružali otpor 1992-1993. godine, i zato što su Orićeve snage tada počinile genocid nad Srbima. Činjenica da u tom periodu su počinjeni zločini i nad Srbima u selima oko Srebrenice i zato neki tretiraju događaje jula 1995. godine ček kao opravdanu osvetu. Ja bih htela da kažem da kroz haške presude ovaj se argument može vrlo dobro dekonstruirati. Rekla sam već da 1992-1993. Srebrenica je bila veliki koncenteracioni logor u kome je bilo čak 80.000 ljudi, Srebrenica je držana u okruženju, i u Srebrenici jeste organiziran oružani otpor. Međutim ne može se govoriti o ozbiljnoj vojsci, to se vidi kroz Orićevu presudu, očito je da su to bile gerilske akcije. Srebrenica nije imala nikakvu vezu sa Sarajevom, oni su se naoružali tako što su otimali oružje iz tih srpskih sela gde je bila naoružana vojska. Nije bilo uvjeta da se u Srebrenici organizira orbiljna vojska, dakle bila je to borba za preživljavanje. Iz Srebrenice su vođene akcije na ta sela oko Srebrenice, i tokom tih akcija došlo je i do ubistava civila, ali u njima je učestvovao i ogroman broj izgladnelih civila. U tim akcijama za hranu poginuli su brojni Bošnjaci, ali i određeni broj srpskih vojnika i mnogo manje civila. Ko je odgovoran za smrt tih srpskih civila i vojnika tokom 1992-1993. godine? I da li mi sad mođemo u istom dahu spominjati žrtve Bošnjaka u genocidu i srpske civile koji su ubijeni u tim akcijama za hranu? To je pitanje koje bih ja htela da postavim i o kom bih htela da čujem neka druga mišljenja. Hvala.

Jasmina Lazović: Pokrenuli ste jako značajna pitanja, ali ja samo htela da skrenem pažnju na jednu inicijativu koja trenutno postoji u Srbiji, a to je

48

napravljena državna nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina, i u okviru te strategije poslednji deo se bavi nečim što bi se šire nazvalo „outreach“, odnosno time na koji način informacije o suđenjima za ratne zločine dolaze do šire publike. Jedna stvar u toj strategiji me je mnogo obradovala, a to je reforma narativa u udžbenicima osnovne i sredne škole u vezi sa raspadom Jugoslavije i ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. U toj strategiji oni kažu da je plan da se do trećeg kvartala napravi reforma tekstova u udžbenicima kako bi učenici dobili „dovoljno informacija o raspadu Jugoslavije i o ratu“. Moj strah je na koji način će to biti urađeno. Mislim da je naš zadatak da ispratimo šta se dešava na tom planu, ali i pitanje je da li će se to desiti, jer ćemo imati izbore, tako da sigurno neće biti ispoštovan taj vremenski okvir. Moja bojazan je da će u ministarstvu odrazovanja da će napraviti neke izmene i završiti svoj posao, a kakve posledice će to imati na obrazovni sistem je veliko pitanje. i još jedna stvar: ta neka individualna odgovornost akademske zajednice, naravno ne mislim na ljude koji posećuju ovakve skupove a na ljude kao što je naprimer bivši dekan Fakulteta političkih nauka, kojim nedostaje hrabrosti da preuzmu inicijativu za neke stvari. Naime, ja sam pokušavala već godinu i po dana da uspostavim akademsku saradnju između Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Prištini, i dekan ni jednog fakulteta nije hteo da podrži tu publikaciju. Tako da možda postoji prostor da se zajedno nešto uradi, ali individualno hrabrost još uvek ne postoji, a možda je na nama kao civilnom društvu da iskoristimo taj prostor koji postoji za unaprešenje obrazovnog sistema.

Hrvoje Klasić: Evo samo ja da odgovorim na ovo što smo pričali o Srebrenici. Ja mislim da ne treba uspoređivati, ali da treba govoriti i o jednim i o drugim sudbinama, dakle ne smemo svesti na veće i manje žrtve. Ja se svakodnevno borim sa time, i to nije prvi put u istoriji da se postavljaju slična pitanja. Međutim na kraju su to ipak lične sudbine, i za svaku obitelj njezina

49

sudbina je najteža. Tako da mislim da te stvari treba uvažavati, a što se više čuvamo tih nekakvih normiranja, to treba biti stvar nekih drugih konsenzusa.

Edina Bećirević: Naravno da sve to teba uvažavati, ali bez političkog konteksta, bez pravilnog istorijskog konteksta istovremeno spominjanje žrtava može doprineti relativizaciji tog političkog konteksta. To je sve što sam htela da kažem. Kao što se žrtve oko Srebrenice koriste da bi se opravdao genocid u Srebrenici.

Komentar: Samo da se nadovežem na ovo što je Edina rekla, a to je da li možemo ili ne možemo doći do jedinstvenog narativa. Hrvoje je u pravu, multiperspektivnost uvek mora da postoji, ali iz pozicije istoričara neke činjenice su ipak neosporne i mi moramo imati manje ili više narativa. U redu je da neko ima različite argumente, da neko stavlja akcente na različite činjenice, ali minimum nekog jedinstvenog narativa mora da postoji. Tek kad dođemo do tog nekog minimuma možemo reći da ova društva imaju šansu za nekakav oporavak.

Sonja Biserko. Mislim da govorimo o dva nivoa - ljudi koji su stradali i koji imaju svoja sećanja, i tu niko ne može da interveniše, ali mislim da ove generacije koje dolaze, to što se njima nudi kao interpretacija, ja mislim da je tu najveći problem, zato što su oni odrasli na određenim propagandama, oni su modelirani u skladu sa nekim narativima koji zapravo nose seme budućih konflikata ili revanšizama. I to je ono što zabrinjava. Ono što Nataša govori o tim sećanjima i žrtvama je apsolutno neophodno ja bih rekla i imperativ, pogotovu u tim prvim posleratnim godinama kada ima toliko puno ljudi koji su bili žrtve na ovaj ili onaj način. Međutim ono što brine jeste kako će nove generacije koje nisu neposredno bile žrtve, nego su žrtve jednog narativa koji zapravo stvara nove tenzije i nove sukobe.

50

Milivoj Bešlin: Sonja je u pravu. Dakle moramo da pravimo razliku između sećanja i istorije. Ja uvažavam to da aktivisti imaju potrebu da rekonstruišu sećanje, ali sećanje nije istorija. Nijedno sećanje ne može biti istorija, istorija je istraživanjem dobijeno znanje. Važno je da ne mešamo te dve stvari.

Slaven Rašković iz „Dokumenta“ iz Zagreba.Htio bih se samo kratko osvrnuti na ovo pitanje činjenica. G-đa Borka je rekla da su činjenice nešto o čemu se dogovaramo, ja se ne bih sa time složio. Recimo kad pogledate dokumenta koja se već zadnjih sedam godina bave pokušajem stvaranja poimeničnog popisa svih žrtava rata u Hrvatskoj. „Dokumenta“ je stalno napadana, međutim nikad se nije dogodilo da smo mi napadani konkretno i argumentirano na osnovu podataka koje objavljamo. Mislim činjenice su nešto što se može proveriti, međutim uvek neko može zlonamerno ignorirati činjenice i govoriti nešto drugo. Treba gledati malo šta se događa u regiji, pre svega u Hrvatskoj. Ono što je zanimljivo jeste da u poslednjih nekoliko godina više nego ikad neke političke elite, posebno ove konzervativnije, puno pričaju o našoj nedavnoj prošlosti sa vrlo jasnom svrhom – očuvanja dominantnog narativa u svim ovim državama. I tu su na neki način političke elite u regiji međusobno saveznici, svesno ili nesvesno. Događa se to da neke od tradicionih metoda levo-liberalnih organizacija civilnog društva koje su 90-ih korištene po prvi put počinju koristiti konzervativne udruge. Mislim da je upravo regionalna suradnja, pre svega civilnog društva, jedan od odgovora na ove nove izazove koji se događaju i mislim da je upravo ta činjenica da su osnovni nositelji dokumentiranja u regiji NVO i da su one uradile najviše po tom pitanju govori da jedino civilno društvo koje neovisno može da raditi taj posao i da nema alternative za to.

Žarko Korać: Ja ne bih hteo da te konstatovane otpore markiram još dalje, ali na jedan psihološki razlog o kome se retko razmišlja. Prvo, deo zdravog poimanja sebe podrazumeva nešto vrlo važno u psihologiji, a to je samopoštovanje. Vi u stvari kada vi treba da govorite o zločinima vi ste

51

samoidentifikovani sa nacijom, jer sva psihološka istraživanja pokazuju da čovek ima potrebu da pripada grupi. Samopoštovanje je vrlo bitno, i u tom smislu ljudi se jako teško suočavaju sa zločinima i stvarima koje su učinjene u ime njegove nacije i na neki način u njegovo ime. I to je jedan otpor koji je veoma stabilan i značajan. Zapravo je potrebna vrlo svesna akcija političke, intelektualne elite koja bi to promenila i tu vrstu suočavanja uradila. Mi ovde moramo nažalost i da idemo protiv nečega što je deo ljudske prirode, zato mi koji o tome govorimo nismo popularni. Kad govorimo o toj naraciji, nekada žrtva ne može ni da kaže da je bila žrtva zbog onoga što je ona sama uradila. Za punu istinu ponekada žrtva ne mora biti nevina, žrtva može imati krivicu, ali je sve jedno žrtva. Mi nismo popularni zato što tražimo od ljudi da idu pomalo protiv svoje prirode, i zato je to tako teško. Ljudi vole učiti nacionalnu istoriju kao nešto plemenito, divno, to svaki narod misli. A vi se morati suočiti sa time da je vaš narod u prošlosti uradio jezive stvari i morate imati neki odnos prema tome. Tako da nažalost jako mnogo stvari govori protiv suočavanja, a jedino što govori u korist suočavanja to je naša želja da društvo bolje izgleda

Obrad Savić: Naravno da se slažem sa ovom dubinskom analizom, jednom bolnom rečenicom Primo Levija kada je rekao: Paradoksalno, zar su to ljudi? To je najčuvenija knjiga iz Aušvica. Molim vas, nemojte vi meni da verujete. Ja nisam žrtva, ja sam preživeo, a prave žrtve su oni koji su mrtvi. Koja je moja funkcija? Pa da govorim umesto njih. Ali ja vas molim, budite prema meni krajnje rezervisani. Ako to može Levi da izjavi i da nam stavi do znanja da postoji unutrašnja psihološka, moralna, politička granica onoga što se zove verodostojnost iskustva žrtve. Ja znam da sada govorim najskandalozniju rečenicu na ovom skupu, ali to je prosto tako. Drugo, korozija iskustva žrtve je nastala u vreme trijumfa moderne medicine, kad su milicionari rekli: Ma daj, nećemo valjda da se zezamo sa iskazima... Kako je Hana Arem rekla da je bila šokirana što izraelska tajna služba vrši selekciju žrtava na procesu Ajhmana. Mi moramu da ne ponovimo herojski diskurs

52

pobednika i ubica, i sad mi moramo da se borimo da diskurs žrtva koje sad hoće da pišu istoriju. To je naša politička i intelektualna strategija. Ali mi treba da u toj strategiji ne ponivimo njihovu grešku, da jednu nepravdu ispravljamo drugom nepravdom.

Engjellushe Morina sa Kosova.

Komentar 12. [Prevod sa engleskog] Ja sam Anđeluša Morina sa Kosova. Zanimljiva je ta ideja o zajedničkim narativima. Htela bih samo da dodam par reči. Mislim da je nemoguće imati zajedničke narative, i u tom kontekst ja bih govorila o odnosima mađu Kosovom i Srbijom. Teško je imati zajedničke narative kada sve šta se događa u okviru tzv „normalizacije odnosa“ počiva na dvosmislenim temeljima. Ove inicijative dolaze odozgo, odnosno tako Evropska unija i međunarodna zajednica vide proces pomirenja posle konflikta između dve države. Ono što oni pokušavaju jeste da objedine proces primirenja i evropske integracije. Međuim takav formalni plan neće funkcionisati na lokalnom nivou, zato što to nije inicijativa odozdo i ona ne potiče od društava. Zapravo sama Jugoslavija je bila osnovana na labavim temeljima, i već tda je postojalo mnogo neiskenosti. Dakle, ako već govorimo o zajedničkim narativima ne moramo da razumemo da se ti narativi neće pojaviti niotkuda, mi sami moramo da radimo na njihovom stvaranju na neki iskeniji način. Možemo da vidimo da se medijska saopštenja iz Kosova i Srbije potpuno razlikuju, a narativ koji dolazi iz EU je opet potpuno drugačiji. Žao mi je ako zvučim pesimistički, ali mi sve radimo potpuno pogrešno. Hvala vam.

Panel 3. Dometi u regionalnom pomirenju i uloga OEBS

Izabela Kisić. Hvala svima koji su se vratili na ovu sesiju posle ručka. Budući da imamo zanimljive sagovornike koji su veoma angažovani na ovom postjugoslovenskom prostoru. Ne sumnjam da će i ova sesija biti zanimljiva i da će njihova uvodna izlaganja biti podsticaj za diskusiju. Tema ove sesije

53

jeste kakav je danas kulturni prostor u svakoj pojedinačnoj zemlji i kako prilazi problemu pomirenja, i da li u tom smislu ima nekih pozitivnih pomaka. Naš prvi uvodničar je Bojan Munjin, novinar iz Hrvatske koji piše i za listove i portale u drugim postjugoslovenskim zemljama. Izvolite.

Bojan Munjin, novinar, Hrvatska. Hvala puno. Evo pokušaću biti koliko je moguće kratak. Dalke pitanju jogoslovenske i postjugoslovenske drame može se naravno krenuti iz puno pravaca, iz puno uglova. O tome mogu pričati izbeglice. Jedan put mi je kazališni reditelj Dušan Jovanović u Ljubljani rekao: „jedino moralno što se može danas u kazalištu napraviti to je da se na pozornicu dovedu izbeglice“. Godina je bila 1995. O tome naravno mogu govoriti političari, teoretičari, povjesničari, analitičari, može to biti neka oralna povjest, mogu se razmjenjivati pisma onih koji su stradali na razne načine se to može raditi. Samo jedna stvar je sigurna – da se govori o toj našoj drami, o svim tim stradanjima i da mi naravno imamo do dana današnjeg veliku potrebu da o tome pričamo. To nas sve i dalje potresa, sa razlogom. Zato ću ja krenuti iz jednog malo drugačijeg kuta, samo zbog toga što da to bude neki okidač, neki ogledni primjer. Krenuću iz kazališta, onda sledi jedna mala filmska anegdota, onda nešto iz vlastitog iskustva iz rada u Helsinškom odboru u Zagrebu. Dakle rediteljica se zove Renata Karla Lagatica, ona je argentinska rediteljica koja poslednjih 10 godina živi u Zagrebu i vrlo je uspešna rediteljica jednog svježeg, novog kazališnog rukopisa. Ja sam radio intervju sa njom i nešto iz tog intervjua bi želio podjeliti sa vama. Ona naime dolazi iz argentinskog grada Kordobe, taj grad je pre one diktature 1977-1978. bio jedan univerzitetski i umetnički grad, bilo je puno kazališta i to onih kazališta lijeve orijentacije koji su želeli otvarati prostor. Ona je rekla: ono što se događa na ulici mora se dogoditi i na pozornici. To je imperativ kazališta. Kazalište naprosto mora biti angažirano. Funkcija kazališta je da ljudima govori ono što se događa u životu. Ja sam nju pitao šta se dogodilo u Kordobi kada je došla diktatura. Pa u Kordobi se dogodilo to da je pola glumaca i

54

reditelja pobeglo, a polovicu su ubili. I ja kažem šta je bilo dalje, i onda je ona povezujući iskustvo Argentine i iskustvo Hrvatske, odnosno eks-Jugoslavije meni rekla sljedeće: „Moja prva lekcija kada sam došla u Hrvatsku je da ljudi o prošlosti prvo moraju dobro razmisliti pa onda otvoriti usta. Ja želim poštovati državu u koju sam došla, ali se nalazim u delikatnoj situaciji da o njenoj prošlosti saznajem informacije selektivno i dozirano. Ono što ja vidim je da ljudi u različitim sredinama o onome što se kod vas događalo misle drugačije i da ima malo mogućnosti za dijalog. Jedni misle da da je taj rat bio herojski, drugi da je u njemu bilo i zločina. Morate iskopati cijelu istinu o onome što se dogodilo da bi ste išli dalje. Otvorite sve arhive i razgovarajte o svemu što se dogodilo“. Postoji naprimer dokumentalni film o tome što se događalo iza zavjese pobede nogometne reprezentacije Argentine u finalu svjetskog prvenstva 1978. Godine: dok je nacija slavila mnogi su umirali u Argentini. Takvo svjedočanstvo sve nas olakšalo strašnog tereta. Usput ja sam gledao to prvenstvo 1978. godine, Argentina je pobedila Nizozemsku 3:1, to je bila uzbudljiva utakmica, čitav stadion je bio jedan festival oduševljenja. Probajte zamisliti da u tom oduševljenju pitate preko megafona taj stadion: pa dobro, šta je sa zatvorima tajbe službe koji se nalaze 500 metara u podrumima oko stadiona? Ja mislim da bi ste bili kamenovani. Međutim taj film kasnije je izazvao veliko otrežnjenje, izazvao je neku vrstu katarze. Renata Karla Lagatica nastavlja u tom razgovoru sledeće: „Mogu razumjeti da ste se u povjesti neprekidno borili u Hrvatskoj za svoj identitet, ali mislim da se morate iskreno pogledati u ogledalo i reći sami sebi tko ste vi, tko su vaša braća i što je vaš jezik“. U Antigoni ona je naime radila predstavu „Radni naslov Antigona“, kaže: „U Antigoni koju smo radili u Zagrebačkom pozorištu maldih ima jedna rečenica koja kaže da su mrtvi oni koji se stalno vraćaju. O vašoj povjesti vi ne želite razgovarati, ali vam se ona iznova vraća“. Mislim da je to dosta važna stvar i da naprosto pred tom činjenicom treba zastati i videti što s tim napraviti na temelju konkretnih iskustava sa ovih prostora, ne samo u Hrvatskoj nego i sa cijele bivše Jugoslavije. Dakle da li

55

razgovaramo o toj prošlosti, kolko se nas ona tiče, zašto ne pričamo, šta se događa zato što ne pričamo. Pri tom je naravno važno da se ne radi o ovakvom krugu, radi se o milionima ljudi, o stotinama hiljada familija, o stotinama hiljada različitih sasvim prosječnih ljudskih mesta i gradova u tom eks-jugoslovenskom prostoru. Treba se pitati što se u takvim sredinama stvarno događa, koliko ljudi pričaju o onome šta se dogodilo i na koji način. Renata Karla Lagatica kaže da treba otvoriti sve arhive i da treba govoriti o svemu.

Drugi primjer je Rajko Grlić, filmski reditelj koga svi poznajete. Ja sam s tim čovekom vodio intervju koji će izaći sutra u kulturnom dodatku „Politike“. Rajko Grlić govori o takozvanim nedovršenim pričama sa naših prostora, pa kaže: „Čini mi se da je to zajednička oznaka naših priča, ta nedovršenost. Pogotovo onih velikih historijskih koje počinju sa kolektivnim ispunjenjem tisjučletnog sna i koje su već na kraju drugog čina uronjene u krv. Tim pričama uvek nedostaje treći čin, pogotovo onaj važan trenutak kada se, kao kod Šekspira, pre samog kraja kada se sa scene ritualno iznose mrtvaci i time podvlači crta, otvara nova stranica za novu priču. Kod nas se mrtvaci na brzinu prekriju tankim slojem zemlje, a zločinci kazne više simbolično no stvarno. Niti jedna nova vlast na prostorima bivše Jugoslavije nikada nije imala vremena da odigra taj treći čin, da zaista završi s prošlošću, i onda taj opći zaborav traje sve do trenutka dok netko ponovo ne razgrne grobove i zaklinjući se upravo u te mrtvace i u tu prošlost sve ne vrati na početak kruga, na prvi čin nove drame“. Dakle samo na drugi način Rajko Grlić je rekao ono isto što je rekla Renata Karla Lagatica, da taj nedostatak razgovora, nedostatak priča, nedovršene priče, nedovršeno suočenje jednih sa drugima zapravo na ovim prostorima po mom sudu sasvim sigurno repetira nove drame, nove žrtve, novu mržnju i tome slično. Da bi išta bilo moguće prema nekoj vrsti pomirenja, prema nekoj vrsti smirenja mislim da je potreban taj iskaz šta se dogodilo.

56

U tom smislu ću vam ispričati i treću priču na kraju mog izlaganja koja je iskustvo iz Helsinškog odbora u Zagrebu u drugoj polovici 90-ih, gdje je izgledalo to tako da je neposredno nakon završetka ratova su prvo dolazile žrtve. Dakle razni ljudi u Hrvatskoj, jako puno njih su bili Srbi iz prostora koji je bio zahvaćen ratom, koji su izgubili svoje bližnje, koji su sami bili žrtve, koji su bili izbeglice, i mi smo slušali satima i satima njihove priče, i to je bilo jako tagično. Četiri od pet odraslih muškaraca su uglavnom plakali tada, žene su bile potpuno zanemile od tog užasa. To je nešto što smo slušali godinu, dve ili tri. Nakon njih su dolazili njihove ubojice, dakle dželati. Dolazili su vojnici koji su svedočili o vlastitim zločinima, i nas je uglavnom bilo nekoliko koji su slušali njih i te priče. Recimo ljudi bi došli i rekli da su ubili 25 staraca i opisali bi to, i onda smo ih pitali na kraju koji je bio njihov motiv da to govore, zašto su došli kod nas. Oni su rekli da su došli kod nas da olakšaju svoju dušu. Tako da iz ove tri priče vam na razne načine želim svjedočiti svoje uverenje da je ta vrsta ispričane priče do kraja važna, da od tog prostora moguće katarze postoji mogućnost da se čuju jedni ljudi sa drugima, da se netko pokaje, da netko prizna, da netko drugi to čuje i datada postoji mogućnost oproštaja i pomirenja.

Dakle u nekoj vrsti slobode i nekoj vrsti istine mora se u tom prostoru dogoditi neka iskrena priča, iskreno pokajanje za ono što se dogodilo, i mogućnost katarze. Scena koju vi svi znate je scena Vilija Branta u Varšavi 1970. godine: on je klekao u ime svih onih koji su ubili. Poljaci nisu rekli „a ne, ne, ne, nije to dovoljno, oni će plaćati još i ovo i sledeće stoljeće“. Mi to nismo čuli. Reakcija Poljaka je bila iskreno poštovanje. Mislim da se na taj način iskrenih priča, pri tome svih priča, svako mora ispričati priču i svako mora čuti priču. Jedan primjer: u Zapadnoj Njemačkoj je puno priča ispričano nakon Drugog svetskog rata i Zapadna Njemačka je imala puno manje problema sa neonacizmom nego Istočna Njemačka, gdje je puno manje pričano priča nakon Drugog svetskog rata. Naravno ne može se ništa jako generalizirati, ali mislim da su ovi detalji važni. Samo bih rekao još nešto ovoj

57

gospođi koja je govorila o Srebrenici vezano za pričanje priča i to da li se nešto može i treba komparirati. Ovo pričanje priča iz ovih svih iskustava koje sam pokušao predstaviti je naprosto jedan jedinstveni ljudski čin. I on se ne može usporediti s nikakvim drugim činom. Dakle ako ispričate priču o jednoj smrti to je jednako tako jedinstven čin ako ispriate najiskreniju priču o smrti stotinu ljudi. Dvje priče se ne uspoređuju, ali svaka za sebe ima snagu jedne iskrene žalosti ili pokajanja pred onim lošim što se dogodilo. Tako da mislim da na svim ovim prostorima pa i u BiH bez obzira šta je napravio onaj drugi, treći, četvrti ili peti, svako samo radi motiva vlastitog piiteta, pokajanja, misli o tome da se nešto loše dogodilo, mora o tome nešto reći. U smislu da klekne i da kaže meni je žao. Svako. Mislim da bez toga teško može doći do nečega što smo mi ovde nazvali proces pomirenja. Dakle ne sme biti nikakve licitacije. Ja ću kleknuti radi onog što znam, i ništa drugo nije važno, to se tiče moje savesti. Taj vlastiti iskaz ili povezan sa vlastitom žalošću, ili pokajanje za to ako je napravio netko u moje ime. Mislim da je to princip svake budućnosti pomirenja na ovim prostorima. Hvala puno.

Izabela Kisić. Hvala, Bojane. Sledeći govornik je Obrad Savić, filozof.

Obrad Savić, univerzitetski profesor, Srbija. Dozvolite mi da se pre svega zahvalim pozivu Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji. Meni je velika čast da mogu sa vama da podelim jedan deo istraživanja koje se još uvek nalazi u nekoj preliminarnoj fazi. Dakle tema je regionalno pomirenje. Sećam se kad sam živeo u Prištini na Kosovu i pet godina predavao na univerzitetu, dolazili su misionari i uvek su... reconciliation... tako kao s Marsa pali, kao conflict resolution, a to je bio mitski termin u to vreme. I onda sam jednom poyvao Žarka Puhovskog da bude gost na univerzitetu u Prištini. On im je tada rekao: „Pobogu ljudi, prestanite baratati sa tim besmislenim terminom! Vi možete jedino da govorite o conflict transformation na Kosovu, a ne sa nekim magičnim conflict resolution. Posle 200 godina odjednom sad dođe neko i tu sa nekim

58

magičnim rečima izvrši conflict resolution“. Dakle, regionalno pomirenje i uopšte taj moralno-politički zahtev je jedna prvorazredna norma za nas. Mi moramo da vidimo kako kao koncept to stoji, kao paradigma mišljenja odnosa dve nacije, dve rase, dve klase, dve sukobljene antagonizirane zajednice, da li su to muslimani i Hrvati ili Srbi i Albanci za mene je potpuno irelevantno. Izneću preliminarnu radnu tezu. Regionalno pomirenje kako god da ga artikulišemo, bilo u pravnim kategorijama, moralnim, političkim ili bilo kakvim drugim, nije moguće sprovesti iznutra tako što bi u njemu učestvovale dve autonomne zaraćene etnije na Balkanu. Da proces izmirenja kao normativni i politički zadatak za jednu buduću demokratsku državu ne može se izvesti na osnovu kapaciteta koji bi nam nudile zaraćene etnije na Balkanu. Govorim u ovoj fazi, ne želim da postuliram da ovaj iskaz važi i za 2068. godinu, nemam pojma, možda će me ta godina demantovati.

Ali sad pokušavam da budem više vezan za situaciju iz koje govorim, u kojoj govorim, situacije koja me proziva, koja mi nalaže da ovo govorim. Nisam ja ovaj govor izabrao, nego je on mene izabrao kao Srbina, kao građanina Beograda čija je nacija izvršila neviđena nedela širom bivše Jugoslavije. Tako da moja odgovornost nije nikakva ekskluzivna odgovornost zato što sam ja neka tobož javna ličnost, profesor univerziteta, aktivista NGO, pametan ili glup čovek na javnoj sceni. Ne! Ništa od toga, jel. Ta odgovornost ne ide iz neke subjektivne odluke Obrada Savića koji je eto tobož dobar čovek. To bi bilo potpuno jedno sramno, naivno i infantilno shvatanje odgovornosti. Upravo obrnuto, scena u kojoj živim i sa koje govorim je mene prozvala, budući da sam unutra imanentno, da o njoj govorim i to što je moguće sa većom odgovornošću iz scene o kojoj govorim i prema kojoj govorim. Imajući u vidu najvažniji momenat odgovornosti, a to je da preuzmem bez selekcije, ja hoću odgovorno da mislim i o žrtvi i o počiniocu, u paket aranžmanu, jer ne vidim da je budućnost izmirenja moguća ako ne sagledamo dve strane iste drame u kojoj smo učestvovali. Dakle ta odgovornost je prema nasleđu srpske kulture, tradicije, jezika, običaja, genocida, stradanja, paravojnih

59

formacija, rata, ludila i td. To sve čini nasleđe nacije kojoj ja pripadam.Tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije bio sam i u fazi da promenim očevo prezime zato što se ono završava na „ić“, i da uzmem majčino prezime koje se ne završava na „ić“. Ja sad treba da kastriram svoj identitet radi kriminalaca koji su uništili zemlju u kojoj živim, u ime koje su vršili zločine širom Jugoslavije i td.

Dakle ta odgovornost prema našem nasleđu nije patologizirana da bi sad moja odgovornost bila na mračnoj strani srpskog nasleđa, apsolutno to ne prihvatam, nikako! Niko me neće uvući u tu priču! Ja smatram to nedostojnim kulture sećanja i kulture odgovornosti. Ja vrlo ponosno kažem da sam Srbin kad uzmem da čitam Ivu Andrića, koji sad možda nije samo srpski pisac nego i jugoslovenski, ne znam ko sada vrši ekspropriaciju Ive Andrića. Jedva čekam da u Beogradu izađe knjiga našeg prijatelja Rusmira Mahmutćehajića... [Izašla je!]. Užasno mi je važno da je pročitam, s obzirom da je to jedna postkolonijalna, neokolonijalna destrukcija i dekonstrukcija rasističkoga diskursa kod Ive Andrića. Naravno ja ne pristajem da se Ivo Andrić ekskluzivno čita samo iz Edvarda Saida, to smatram čistom zaverom. Ti si dobar čitač Ive Andrića ako pokažeš da je on mrzeo muslimane, da je doktorirao u Nemačkoj u Beču i da je njegov profesor bio čuveni hegelovac na katedri za istoriju gde je Ivo Andrić doktorirao, da je on mrzeo Arape, Jevreje, muslimane i da je voleo samo, kao Hegel, bele Evropljane i hrišćane, ti si eto pravi čitalac Ive Andrića. Ja smatram da je zastrašujući poraz čitanja Ive Andrića kao što se trenutno dešava na Balkanu. Tu odgovornost koju mi imamo ja hoću da vam sad samo signaliziram, ja nju hoću da čitam iz evropske odgovornosti. I ako me sada pitate koja je, Obrade Saviću, sada najvažnija knjiga o evropskoj odgovornosti za tebe poslednjih 50 godina/5 godina/5 dana, ja ću uvek reći jednu knjigu, jer nije ona slučajno u roku od godinu dana prevedena u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu i plus na 190 svetskih jezika. To je kultna knjiga o zločinu, o odgovornosti, o žrtvama, o čitavom ovom liudilu u koje mi nesmotreno ulazimo i izjašnjavamo se sa

60

stanovišta nekog naivnog liberalno-demokratskog diskursa koji je odavno doživeo svoj poraz, samo mi nažalost nismo svesni toga. Dakle ta knjiga se zovee „Zorn und Zeit“. Vidite u samom naslovu ona koketira sa hajdegerovom knjigom „Sein und Zeit“ koja se zove „Biće i vreme“. Na hrvatskom je „Zorn“ prevedeno „srdžba“, na srpskom je prevedena kao „bes“, na bosanskom je treći termin. Nijedan prevod nije isti, a ista knjiga je u piranju. Dakle Peter Stolterdijk, najveći živi nemački filozof, knjiga se zove „Srdžba i vrijme“. Šta je u toj knjizi sada. Zašto je toliko važno da tu knjigu sa velikom brigom za njen sadržaj pročitaš? Dakle, ta knjiga se bavi samo jednim pitanjem: kako je moguće u istoriji zapadne hrišćanske kulture, evropocentričke dakle, on zna dobro, kao najveći živi nemački filozof, da kad on upotrebi reč „hrišćanstvo“ za razliku od naših intelekualaca koji ne znaju da postoje dve reči za hrišćanstvo – jedna „hrišćanstvo“ i druga „Hrišćanstvo“. I te dve reči nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Dakle u našoj neobrazovanosti mi uvek Hrišćanstvo tumačimo kao hrišćanstvo, tj kao hrišćansku religiju. Pa valjda reč „hrišćanstvo“ se odnosi na hrišćansku religiju, zar ne? Naravno da se ne odnosi! Dakle on kada upotrebljava reč „hrišćanstvo“ i „evropocentrički diskurs“ on hoče samo jednu stvar nama da ponudi kao paradigmu za razmišljanje. I ja pišem dakle knjigu koja se zove „Srdžba kao politički pojam“. Odma da kažem da je treba razlikovati od ljutnje! Ja imam srdžbu samo prema jednom kolektivitetu, recimo mrzim muslimane – to je srdžba.

Ta se srdžba kao politička kategorija unutar sebe samodestruktivno pretapa i zaledi u ono što se zove nacionalistička mržnja i pretvara u subjektivnu, ličnu, personalnu mržnju. To je kad politički pojam srdžbe izvrši samodestrukciju nad samim sobom i pretvori se u svoju suprotnost. Dakle cela knjiga je o tome da u osnovi zapadne civilizacije stoji politički pojam srdžbe, besa koji je jedna politički-psihološka kategorija. Nije čudo da najvažnija knjiga Zapadne Evrope koja se zove „Ilijada“ i „Odiseja“, dakle homerova knjiga, na prvoj strani koristi reč „timos“, na grčkom „srdžba“.

61

Dakle istorija zapadne civilizacije, naša biblija, nije naša biblija hrišćanska biblija, naša biblija je homerava „Ilijada“ i „Odiseja“. Prva rečenica počinje sa ekspozijom timotičke energije koju je Ahil pokazao prema Grcima, prema svojima, ne prema neprijateljima. Ili u „Odiseji“ srdžba Odiseja prema bogovima.

Ja ću Peter Stolterdejka dovesti u Srbiju... Već sam se sa Nadeždom dogovorio da ga dovedemo. Ona je prevela njegovih pet-šest knjiga u Zagrebu, i mi smno objavili desetak u Srbiji. Ja sam se dogovorio da ću ja svu tu kritiku njegovog shvatanja grčkog pojma timosa, odnosno srdžbe, kritikovati. Preskačem geneologije svih vrsta srdžbi da bi rekao sledeće: najstrašnija srdžba koja je ikada porobila Evropu to je bila komunistička srdžba. Ona je jedino imala univerzalnu, neetničku, neklasnu, nerasnu, nenacionalističku, ne nikakvu drugu lociranost, ona je bila kosmopolitska. Dakle komunistička srdžba je jedino imala status univerzalne svetske srdžbe unutar zapadnoevropskog kulturnog i civilizacijskog prostora. Šta se sa tom srdžbom desilo?

Naravno da se istrošila i nestala. I sada samo u formi žižekovih performansa po svetu ta srdžba deluje kao neki levičarski cirkus a ne kao ozbiljna temeljna srdžba, kao organizovana kulturno-istorijska formacija koja mogla i da sruši ovu neoliberalnu konstrukciju, odnosno kapitalizam. Ova ključna ontološka srdžba komunista-levičara u Evropi koja je vladala sto godina, ona je isprila i nestala. Zašto? Nije imala mehanizam da samu sebe putem trošenja srdžbe perpetuira, nego se zaledila i nestala sa istorijske pozornice. Moram da pročitam tačnu rečenicu iz knjige od koje ja krećem i završavam: „Kao mobilizatorni organ ogromna količina timotičke rezerve svetski islamizam još dugo nije iscrpeo svoje timotičke mogućnosti i kapacitete“. Sve timotičke energije, sve su mrtve povjesno i sve su nestale sa istorijske scene. Samo cirkuzanti postoje koji simuliraju te forme razne. Jedina timotička energija koja je ozbiljna od koje možemo u budućnosti da očekujemo nešto je

62

islamska energija. Ja odatle krećem sa analizom svoje knjige, tamo gde je on završio ja dakle... Samo da još jednu rečenicu kažem i gotov sam. Bez uvida u dinamiku timotičke energije sve ove liberalne priče o pomirenju, o tranzicionoj pravdi su prazne... Pa ja mogu da navedem, tu sam napisao. Ajde navedi im dok govoriš procvat terapeutske kulture na Zapadu. Ajde navedi im 62 forme terapeutske kulture na Zapadu, gde pripada i kritika timotičke energije. Recimo, the culture of excuse/apology. Da je Tadić otišao u Srebrenicu da se izvini, od tog cirkusa koji ja lično ozbiljno shvatam, u povjesnom smislu timotičke energije to nema nikakvog smisla. Kad mu je jedna od „Majki Srebrenice“ postavila potpuno apsurdno pitanje: „Baš lepo što ste došli, ali molim vas morate jednu stvar da mi odgovorite“. I sad ja očekujem pitanje. „Da li vi to što govorite, što se izvinjavate u ime države i društva, da li vi to govorite iz duše i srca ozbiljno ili folirate i simulirate?“ To ona njega pita. A ja kažem da će najbolje rešenje dobiti ako otvorite njegovu utrobu i vidite unutra da li on govori iskreno ili laže. Zato što kultura izvinjenja nema nikakve veze sa iskrenošću. Upavo obrnuto, ti treba da budeš neiskren. Javno moraš da odradiš taj ritual.

Komentar 1. Mogu vas pitati nešto? Zašto mislite da jedna diplomacija političara mora biti univerzalna kad govorite o...

Obrad Savić. Ne, ja ne ismejavam 65 formi terapeutske kulture. Samo sam spomenuo jednu, to je apology culture, a ima ih 65.

Komentar 1. I dakle vi smatrate da kultura izvinjenja je nešto zapravo u sebi neiskreno.

Obrad Savić. Ne, ne, niste razumeli! Zato što pitanje iskrenosti i neiskrenosti je apsurdno za taj formalno pravni čin. Nije on psihoanalitičar. Ma šta me briga šta ti privatno misliš. Reci mi bolje šta ti misliš kao predsednik Nemačke, kao Vili Brant. Mislim, to pitanje je suvišno,

63

bezobrazno, anti-civilizacijsko, primitivno, skandalozno. Zato što ne razume šta znači the culture of excuse kao instrument izmirenja među državama, nacijama u Evropi. A vi trenutno imate oko 2 miliona knjiga na temu excuse culture.

Komentar 2. Ja ne mislim da je pitanje da li su... Mislim bili su i Tadić i Vučić u Srebrenici, ali u suštini su i jedan i drugi posle togo otvorili srpske škole na različitim mestima, Tadić na Palama a Vučić u Banja Luci.

Obrad Savić. A kakve veze ima otvaranje srpskih škola i Srebrenica?

Komentar 2. Ima veze. Dakle suština je u tome da izvinjenje samo po sebi, sam taj čin, ja mogu da govorim samo u svoje ime, meni ništa ne znači. Bitno mi je bilo šta su radili nakon toga. Bitno je to što je Tadić nakon izvinjenja u Srebrenici otišao da se grli sa Dodikom i dan nakon Srebrenice otvori školu koja se zove „Srbija na Palama“. Meni to govori da njegovo izvinjenje nije iskreno. I u suštini ta formalna izvinjnja, ti činovi izvinjenja sa nivoa političkih elita ne znače ništa. Meni će konkretno izvinjenje biti priznanje bosansko-hercegovačkog suvereniteta, ti politički akti koji će uslediti iz Beograda će meni značiti, a ta formalna izvinjenja mi stvarno ništa ne znače.

Obrad Savić. Vi dakle ne verujete u procedure pravno-političke koja se zove kultura izvinjenja? Ili ne verujete u ove konkretne slučajeve?

Komentar 2. U ove konkretne slučajeve. Dakle sve dok država Srbija i svi političari nakon Miloševića su Repibliku Srpsku tretirali kao ratni plen, to što će se oni usput izvinjavati meni ništa ne znači. A što se mene tiče ne moraju ni da se izvinjavaju ako prestanu Republiku Srpsku da tretiraju kao ratni plen, jer je ta ideja izvinjinja toliko izbanalizirana da ja u nju više ne verujem u odnosima izmežu BiH i Srbije.

64

Obrad Savić. Potpuno razumem vaš stav ukoliko kažete da u ove konkretne slušajeve ja ne verujem, ali nemam ništa protiv te kulture ako ona funkcioniše između odluke japanskog ministra spoljnjih poslova da ode u Južnu Koreju i kaže izvinjavam se što smo mi 1941. 105 hiljada vaših žena na silu kao roblje odvezli u Japan i td. Inače je Žatko Korać fenomenalno intervenisao, samo da dodam: nisu oni sudski procesi u Tokiju propali zato što su sudije bile pokvarene. Sudije su inače bile iz Amerike. Sudijama je inače rečeno: ej, ajde nemoj suviše ozbiljno da ih maltretiraš i da ulaziš mnogo u njihove ratne zločine; čitava stvar mora hitno da se završi, Japan je na našoj strani protiv Rusije. Vrlo prosto! Politika je odredila da se japanski procesi ne odvijaju po dubokim pravnim, moralnim i etičkim standardima, nego to je to bila geopolitika. Zato što su ti procesi propali. Dobro, da ne ulazimo u detalje. Izvol’te.

Sonja Biserko. Posle politike izvinjenja treba da sledi i neka politika prema toj drugoj strani. Recimo da je Tadić posle izvinjenja iskreno priznao da je Republika Srpska deo Bosne. (…)

Obrad Savić. Slažem se ja. Ali taj case-study jedan ne sme da ugrozi civilizacijski status ove kulture. Ne govorim na našem primeru. Ja sam se tresao kad sam video da je Papa otisao u Jerusalem i poljubio zemlju, ja sam bio šokiran. Papa se izvinio Jevrejima što su ih ubijali za vreme fašizma, a ovaj drugi mu je rekao da nisu hrišćani ubijali jevreje za vreme Hitlera, već 22 veka pre Hitlera i to sistematski.

Komentar 4. Ja postavljam pitanje zašto smo mi ovde ako ne verujemo u istinu pomirenja. To je za mene ključno pitanje. Ne govorimo mi o Vučiću, jer on ne nastupa kao Vučić već kao predstavnik jednog naroda. A da li on ima legitiitet da to uradi i da li ima neku hipoteku prethodnu pa to njegovo izvinjenje ne izgleda iskreno. Niko nije postavio pitanje da li je Vili Brant imao legitimitet za to i da li to nije veliki čin. [Pa ne može ni da postavi pitanje

65

kada čovek ima istorijski legitimitet!] pa o tome i govorimo. Vili Brant je ipak bio ličnost koja je napravila mnogo i za Nemačku. [On je bio u pokretu otpora protiv nacista!] Pa da, ipak je on bio čovek koji je mogao takvo izvinjenje da...

Bojan Munjin: Ali ima još jedan primjer kad se govori o legitimitetu koji mi se čini da je važan zato što taj „legitimitet“ ne mora biti neko apsolutno pravilo. Dakle čin Jana Palaha koji je u tom trenutku kad se spalio u Češkoj bio anonimni student od 19 godina... Ne, govorimo o legitimitetu čina. Zapravo, svako može kleknuti, to mislim.

Nermin Dizdar iz BiH. Dakle ako govorimo ovde o izvinjenju suština je u različitim razinama izvinjenja. Ono što mi u BiH očekujemo je iskupljenje. I to je jedan poseban segment procesa pomirenja. Ja se slažem da kada mi kažemo „regionalno pomirenje“ zvuči krupno, ali ko se miri? To zaista jeste problem, kako se dolazi, ko vodi taj proces, ko jeste a ko nije legitiman, da li je legitiman Vučić koji je pucao po Sarajevu i negirao genocid u Srebrenici ili je legitiman neko drugi. Mislim da su ovi primeri o kojim smo govorili o utvrđivanju činjenica, ali mislim da su upravo bitne ove lične sudbine. Mislim da iskreno ljudsko kajanje može doći isključivo u suočavanju neposredno sa žrtvama i njihovim sudbinama, ma koliko to subjektivno bilo. Problem je upravo što nema tog suočavanja. U Bosni se mir implementira kao nekakav lek. Imamo dakle veće u kojem sede ambasadori koji govore Visokom predstavniku šta može a šta ne može da radi. Tako da čak ni međunarodne instance nisu priznale da u Bosni može doći do nekakvog stalnog mira. Izvinjenje nije propraćeno konkretnim činovima. Mi imamo situaciju da Vučić kaže da možemo ponovo ugroziti Bosnu, ali eto nećemo. Pa imamo činjenice da se ponovo osporava teritorijalni integritet. To su vrlo preteće poruke koje nemaju veze sa pomirenjem. Dakle problem kod nas jeste neznanje, stereotipi, pa čak mržnja ili srdžba o kojoj ste govorili, i ja mislim da jedan od ključnih problema jeste što mi jedni o drugima vrlo malo toga znamo, mi ne

66

znamo gotovo ništa ni o našim tradicijama, ni o našim istorijskim putevima, što zvuči apsurdno, ali mislim da je taj proces edukacije ključan.

Komentar 6. I again got triggered by your comment, professor Savic. You were talking about this apology culture and you mentioned the example of Willie Brant. It does not mean anything if a Serb president goes to Bosnia or Croatia or the other way round if there are no peace support structures. You don’t have that in the Balkans. In Germany there are so many initiatives, institutional and structural processes that go on for years. In Balkans you don’t have this and no one talks about this. An apology from a prime-minister means zero nowadays in the Balkans. So I don’t think we can compare these to the examples of Germany and Japan, because they are structuraly supported with many other initiatives. And someone mentioned these 25 years after the conflict, so maybe we should think about another angle to the discussion. Thank you.

Obrad Savić. Ta intervencija skreće pažnju da mi treba da se približimo ne sekularnom pojmu izvinjenja koji dolazi iz sekularno-pravnog diskursa, već jednom opasnom pojmu koji ja ne mogu da prihvatim i koji dolazi iz teološko-religijskog diskursa i on se zove „oprost“. Dakle, ubaciti oprost umesto izvinjenja u dnevnu politiku, u suvereno vladanje dve države, da se one izvine jedna drugoj na osnovu teološke zamke koja se zove oprost, to je neoprostivo. Pre svega zato što je oprost teološko-hrišćanska, i ako hoćete islamska kategorija. Oprost može da traži samo žrtva, a ne u ime žrtve naprimer predsednik Jevrejske svetske zajednice koji sedi u Vašingtonu dok 7 miliona Jevreja stradaju u Holokostu. Pojmu oprosta ne može da se skine teološka dimenzija i da se on pretvori u jednu sekularnu kategoriju. „Oprost oprašta samo neoprostivo“. Pa gde onda idemo mi? Hello! Izvol’te.

Komenar 7. Ja nisam primjetio da je iko spomenuo riječ „oprost“. Međutim ako uzmemo da nacije kao i pojedinci imaju emocije, i ako ovaj naš razgovor

67

prevedemo na nivo pojedinaca, kakve imamo koristi ako u nekom odnosu između dve osobe jedna se osoba izvini, a druga osoba zna da je to izvinjenje bilo lažno i da sada na osnovu toga oni grade neki zajednički budući odnos. Da li se na osnovu lažnog pomirenja između nacija može graditi zajednički budući odnos, a ako može da li je on trajan ili je to samo neka vrsta jeftinog odnosa? To je pitanje za sve nas.

Bojan Munjin. U nekom pokušaju individualnog priloga zajednočkoj dilemi, ja bih rekao da sekularno ili religijski je potpuno sve jedno. U odnosima među ljudima kad je reč o pomirenju mora postojati povjerenje. Ako ga nema da li je neko nešto rekao u dobroj nameri vezano za pomirenje, onda je zaludan trud. Tu je veličina čovjeka nad ponorom da on ipak upravo u trenutku kad je neoprostivo vi se uspravljate nad tim ponorom i ipak kažete da ja ipak vjerujem da u ovoj situaciji sa toliko mnogo kriv ovaj čovek se ipak kaje i ja njemu vjerujem. Ako toga nema onda je sve uzalud. Velika veličina je kad ste potpuno poniženni da imate sposobnost da primite tu ruku, jer imate povjerenje da je to moguće. Dakle zapitajmo se da li u našim srcima postoji šansa za tim povjerenjem u situaciji kada je ovaj drugi potpuno crn od zločina.

Komentar 9. Ja bih htela da odgovorim na pitanje gospodina zašto se mi skupljamo. Ja mislim da je jako bitno da se uspostave te različite ravni na kojima mi razgovaramo. Za mene je dragoceno što se dovelo u pitanje reconciliation i conflict resolution. Prvo što mi moramo jeste da izađemo iz tog jezika koji je apsolutno nepodnošljiv, jer te reči potpuno su izgubile nevinost. Pitanje je kako ko šta čita i kako ko šta od nas govori. Stvari nisu crno-bele, što ne znači da ih relativizujemo. Mislim da je relativizacija veća ukoliko su intelektualni procesi niže razine. Mislim da je jako važno kad se razgovara da se stvari uslože, a ne da se pojednostave, jer iz pojednostavljenja ide dalja agresija i dalji sukobi iz te crno-bele slike koja se stvara. Vrlo je važno da se uspostavi nešto što bi se moglo nazvati kulturom

68

mira. Dok se ne povežu ljudi koji nisu bili učesnici rata, od reprodukcije elita koje su u ratu učestvovale a sad su u moći mi nemamo ništa. Mislim da ne može da dođe do plodonosnog povratka u neko normalno ljudsko stanje dok u Bosni, Hrvatskoj, Srbiji vladaju ljudi koji imaju ratno iskustvo a onda potom tranziciono. Ja bih htela da izbegnem nešto kad smo kod oprosta – reč „verujem“. Ja ne verujem, ja nisam vernik. Ja znam nešto ili ne znam nešto, nešto poštujem ili ne poštujem. I to je jedna teološka reč koja se upotrebljava u našoj javnosti u tom principu svođenja ili zavođenja ka svetloj budućnosti u nedostatku. Tako da mislim da je važno da se o tome govori radi složenosi i radi znanja, a ne radi verovanja. Eto.

Komentar 10. When speaking about apology, sorrow and rependance, the question of security is also raised. People apologize when they find secure and they can find security in two-fold ways: whether they are the strongest and everybody is afraid of them, and whether they believe in mutual trust and comprehension. The big question is how to provide security to people of different ethnicities, nations, etc. A quick example from French-German relations. The day of Europe was chosen the great day, the May 9 to feast the united Europe instead of commemorating the end of World War II and the defeat of the Nazies. The same date, the capitulation of the Nazi Germany is widely celebrated in Russia, and the celebration keeps the hatered towards Europe, not only Germans, but also any country which allies now with Germany. Thank you.

Obrad Savić. Moram polemički kazati samo dve rečenice u vezi sa jutarnjim predavanjem jednog fetišiziranog diskursa istoriografa i da kažem šta je mene tu zaprepastilo. Bez obzira kojoj školi vi pripadate, nacionalnoj istoriografiji ili novoj školi moderne istoriografije koju vodi Latinka, ova druga škola htela ne htela mora da završi kao nužna implikacija u poziciji koja glasi ovako: „Nema više nemačke istine o Drugom svetskom ratu, nema više francuzke istine o Drugom svetskom ratu, postoji samo evropska istina o

69

Drugom svetskom ratu“. Da li će se to desiti za dve godine ili više ja ne znam. Ali znam da francuska vlada i nemačka vlada već su napravile jedan udžbenik o istoriji, francuska vlada i ruska vlada iste udžbenike imaju o Drugom svetskom ratu. Znam da Dubravka pokušava da napravi da Srbi, Hrvati i Albanci imaju jedan udžbenik. To je prvi dedaktički put ka tome da ne proizvedemo decu koja će imati samo svoju lokalnu istinu iz koje sledi samo da izvadim nož i zakoljem onog drugog. Drugo pitanje je mnogo važnije: da li je moguće da će evropska istoriografija završiti na tome što će svoj alibi imati u tome što se zove Ninberški proces ili Haški tribunal. To znači da buduću istinu o istoriji Evrope dalje mogu da pišu samo sudije. Pravni diskurs je onaj koji piše istoriju Evrope. Da li je moguće da čitava jedna nauka, istorija kao disciplina, pod pritiskom političke korektnosti biti ubijena na račun jedne druge discipline koja se zove pravni diskurs.

Sonja Biserko. Želim svima da se zahvalim što ste danas učestvovali u ovoj respravi. Mislim da je važno da nastavimo sa ovakvom praksom s obzirom da svi mi iz različitih uglova gledamo na ovo pitanje normalizacije, pomirenja, oprosta i sl., i da je potrebno izvući zaključke i preporuke. Mi ćemo se potruditi da ih napravimo i da vam svima pošaljemo i da eventualno u neko dogledno vreme ponovo napravimo sličan razgovor na neku specifičniju temu. Mislim da je razgovor bio koristan i nadamo se da ćemo u nekoj drugoj prilici imati i učesnike koji ovom prilikom nisu mogli da dođu. Nadam se da ćete se i ubuduće odazvati na naš poziv za ovakve ili slične razgovore. Mislim da su ovaklvi razgovori neophodni, s obzirom na složenost problema. Još jednom svima hvala i nadam se da se vidimo uskoro.

Izabela Kisić. Da se i ja zahvalim svima, i Jovani i Mini, prevodiocima i hvala vama što ste učestvovali u diskusiji.

70