Viljem ekspir

TIT ANDRONIK

Prevod: ivojin Simi i Sima Pandurovi

LICA SATURNIN, sin preminulog cara koji docnije postaje car BASIJAN, Satuminov brat TIT ANDRONIK, rimski patricije i vojskovoa protiv Gota MARKO ANDRONIK, narodni tribun i Titov brat LUCIJE KVINT MARTIJE MUTIJE sinovi Tita Andronika MLADI LUCIJE, deak, Lucijev sin PUBLIJE, sin Marka Andronika SEMPRONIJE KAJ VALENTIN Titovi srodnici EMILIJE, rimski patricije ALARB DEMETRIJE HIRON Tamorini sinovi ARON, crnac, Tamorin Ijubavnik GLASNIK i BUDALINA TAMORA, gotska kraljica LAVINIJA, ki Tita Andronika DADILJA i CRNO DETE GOTI I RIMLJANI TITOVI SRODNICI, SENATORI, TRIBUNI, OFICIRI, VOJNICI I PRATIOCI

Mesto radnje RIM I OKOLINA

PRVI IN

SCENA PRVA

Rim. Pred Kapitolom. U pozadini, kroz prozor koji gleda na balkon, vidi se Senat u zasedanju.

(SATURNIN, sa svojom pratnjom, ulazi na jedna vrata, a BA- SIJAN, sa svojom, na druga.)

ATURNIN. Vrli patriciji, titovi prava mog, Pravdu moje stvari branite oru- jem; Vi zemljaci, moji mili sledbenici, Dokaite maem nasledno mi pravo. Prvoroeni sam sin onog koji je Poslednji nosio carsku krunu Rima; Pa neka oeva ast pripadne meni, Da mi stareinstvu ne nanesu sram. BASIJAN. Rimljani, prijatelji, borci prava mog, Ako je Basijan, cezarov sin, ikad Mio bio oku kraljevskoga Rima, Zauzmite ovaj prilaz Kapitolu I ne dopustite da beae prie Prestolu carskom to slui vrlini, Pravdi, umerenosti i plemenitosti, Ve neka zasluga birana veinom Zablista: branite slobodu izbora! MARKO (izlazi na balkon Senata, drei u ruci krumt.) Prinevi koji se za carski presto, vlast Slavoljubivo borite pomou Stranaka ili svojih prijatelja, Znajte da je narod Rima, koga mi Punopravno predstavljamo, dao Glas jednoduan na izboru cara Za Andronika nazvanog Pobonim, Zbog velikih mu zasluga za Rim. Plemenitijeg i hrabrijeg ratnika U zidinama ovog grada nema. Senat ga je pozv'o da se domu vrati Iz tekih ratova s varvarskim Gotima. Sa sinovima je strah i trepet naim Dumanima; narod ratniki on podjarmi. Deset je godina otkad prvi put Povede stvar Rima i orujem kazni Protivnike gorde; pet puta se vra'o Krvav u Rim, nose' s bojita kovege S hrabrim sinovima; i danas je prin'o Pred spomenikom Andronicima

rtvu pokajnicu, i tu pogubio Najplemenitijeg zarobljenog Gota. I najzad, s bogatim trofejima slave Vraa nam se u Rim na dobri Andronik, Proslavljeni Tit, taj nenadmani ratnik. Molimo vas, u ime blistavog imena onog Koje biste s pravom da nasledite sad, I koje, kaete, tujete, slavite, I u ime prava Senata, Kapitola, Povucite se, smanjite svoju snagu, Pustite drugove, i k'o molioci Iznes'te zasluge mirno i ponizno. SATURNIN. Tribunova lepa re miri mi misli. BASIJAN. Marko Andronie, toliko verujem U tvoju ispravnost i tvoju estitost, I volim, potujem i tebe i tvoje, Tvog asnog brata Tita, sinove mu I nju, kojoj smerno posveujem misli, Divnu Laviniju, bogati ukras Rima, Da rasputam svoje odane prijatelje, A svojoj srei i elji naroda Pitanja moga ostavljam reenje. (BASIJANOVE PRISTALICE odlaze.) SATURNIN. Prijatelji to se tako revnosno Zaloiste za moje pravo, hvala Svima! Otputam vas, a sebe, svoju stvar Predajem Ijubavi i volji zemlje svoje. (SATURNINOVE PRISTALICE odlaze.) Budi mi pravedan i naklonjen, Rime, K'o to ja bejah tebi odan, sklon. Otvori kapije, pusti me unutra. BASIJAN. Tribune, i mene, skromnoga takmaca. (Odlaze u dom Senata. Ulazi KAPETAN.) KAPETAN. Rimljani, prolaz! Jer dobri Andronik, Slika vrline, najbolji ratnik Rima, Pobednik u svim bitkama koje je Vodio, vraa se sa au i plenom Odande gde je maem ukrotio I podjarmio sve dumane Rima. (uju se doboi i trube. Ulaze u povorci: MUTIJE i MARTIJE, za njima, DVA VOJNIKA koji nose koveg zastrt crnim pokrivaem, zatim KVINT i LUCIJE, za njima TIT ANDRONIK koga prate njegovi zarobljenici: TA- MORA, kraljica Gota, njeni sinovi ALARB, HIRON i DEMETRIJE, crnac ARON i ostali. VOJNICI sputaju koveg i TIT govori.) TIT. Rime, pobednie u crnini, zdravo! Eto, k'o barka to robu istovari

I s tovarom se dragocenim vraa U luku odakle prvo kotvu die, Dolazi Andronik pod lovorovim vencem, Dd svoju zemlju suzama pozdravi, Suzama radosti to se u Rim vraa. Veliki zatitnie ovog Kapitola, Gledaj milostivo na obred to spremam! Rimljani, od dvades't pet hrabrih sinova, Polovine to je kralj Prijam imao, Pogledajte ive i mrtve ostatke! ive nek' nagradi Rim ljubavlju svojom, A ove to sam njinoj venoj kui Doneo sahrani u raku predaka. Goti mi dae da ma u korice stavim. Tite neljubazni, nehatni spram tvojih, to puta da ti, nepogrebeni jo Sinovi lebde na stranom rubu Stiksa? Poloite ih kraj brae njihove. (Otvaraju grobnicu.) Pozdrav'te se utke, po obiaju mrtvih; Spavajte mirno, pali u borbi otadbine! O sveti grobe mojih radosti, Ti, mili svode vrline i asti, Koliko si mojih sinova prim'o Koje mi nikad vratiti vie nee! LUCIJE. Daj nam najgordijeg zarobljenog Gota, Da mu iseemo udove, i telo Na lomai ,,ad manes fratrum" rtvujemo Pred zemnom tamnicom njihovih kostiju, Da seni ne ostanu nezadovoljene, A nas kobni zemni dogaaji minu. TIT. Dajem vam najboljeg koji je jo iv, Najstarijeg sina te kraljice jadne. TAMORA. Stojte, rimska brao! Vrli osvajau, Pobedonosni Tite, saali se Na majine suze u tuzi za sinom. Ako ti sinovi ikad mili behu, Pomisli da je sin i meni mio! Nije l' dosta to smo u Rim dovedeni Da krasimo trijumf i povratak tvoj Kao roblje tvoje i monoga Rima? Treba l' mi sinove isei na trgu Jer hrabro branie otadbinu svoju? O, ako je borba za kralja i zemlju Vrlina tvojih, onda je i njina. Grobnicu svoju ne skmavi krvlju.

Hoe da si blii prirodi bogova? Priblii im se svojim milosrem; Milost je najbolji znak plemenitosti. Trostruko plemeniti Tite, potedi mi Prvenca! TIT. Smiri se, gospo, oprosti mi. Oni su braa; tvoji Goti ih gledahu U borbi i ive i mrtve. Za svoju Palu brau trae, prema veri, rtvu; Tvoj sin je odreen, i mora umreti, Da se vapaj seni mrtvih zadovolji. LUCIJE. Vodite ga! Brzo zapalite vatru, I na lomai mu, nasim maevima, Secimo udove, dokle ne izgore. (TITOVI SINOVI odvode ALARBA.) TAMORA. O pobonosti svirepa, neverska! HIRON. Je l' Skitija bila varvarska upola? DEMETRIJE. Ne poredi s gordim Rimom Skitiju. Alarb ide miru, a mi ostajemo Da pred Titovim pogledom drhtimo. Gospo, priberi se i nadaj se da e Bogovi, to su trojanskoj kraljici Pruili priliku da se u atoru Osveti gorko trakom tiraninu Pomoi i gotskoj kraljici Tamori, Jer su Goti Goti, Tamora kraljica!) Da se za krvava nedela osveti. (TITOVI SINOVI se vraaju s krvavim maevima.) LUCIJE. Gospodaru, oe, gle kako svrismo Rimske nam obrede! Alarb je iseen; Utroba mu hrani vatru rtvenika, iji dim, k'o tamjan, daje miris nebu. Ostaje nam samo da sahranimo brau I dolazak njihov trubom pozdravimo. Neka tako bude, i neka Andronik Poslednje zbogom duama im kae. (Trube sviraju dok se koveg stavlja u grobnicu.) U miru i asti spavajte, sinovi; Najbolji borci Rima, poivajte Van domaaja zemnih promena i beda! Ovde ne vreba izdaja nit' se zavist Nadima, tu ne raste otrov klet, Bez bure je, buke, mir i veni san. (Ulazi LAVINIJA.) U miru i asti spavajte, sinovi. LAVINIJA. U miru i asti nek' ivi hrabri Tit!

ivi u slavi, gospodaru, oe. Ah, tom grobu dajem danak u suzama I poslednju poast inim brai svojoj. Kleim pred nogama tvojim sa suzama Radosti zbog tvoga povratka u Rim. Pobednikom rukom blagoslov mi daj, Ti ijim delima najbolji Rimljani kliu. Ljubazno si, dobri Rime, sauvao Utehu starosti mi, radost srca mog. Lavinijo, ivi; nadivi, k'o slika Vrline, dane oca, trajnost slave. (Ulaze MARKO ANDRONIK i TRIBUNI; SATURNIN, BASIJAN i ostali se vraaju.) MARKO. iveo gospodar Tit, ljubljeni brat moj, Veliki trijumfator u oima Rima! TIT. Hvala ti, tribune, plemeniti brate. MARKO. Dobro doli, sinovci, iz uspenih ratova, Yi ivi, i vi smireni u slavi! Velmoe, koji ste u slubi otadbine Potegli maeve, sudbine ste sline. Al' vri je trijumf pogrebne sveanosti, Te to je postigla Solonovu sreu I nad menama sudbe trijumfuje U postelji asti. Tite Andronie, Narod Rima, iji si prijatelj vazda bio, alje ti po meni, tribunu, predstavniku, Odedu belu bez mrlja, i on te Kandidatom za presto imenuje Pored sinova preminulog cara. Budi candidatus", obuci je, prii, Da bezglavom Rimu postavimo glavu. TIT. Bolja je glava za slavno mu telo Od moje to drhti starou, slabou. to da je obuem i dovedem vas U nepriliku? Da budem izabran Danas uz opte klicanje, a sutra Da napustim presto, da umrem i stvorim Za sve vas samo nove brige jo? Rime, tvoj ratnik sam etrdeset leta I uspeno vodih vojsku otadbine, I sahranih dva'es't jednog hrabrog sina Poviteenog na bojitu, palom Smelo u borbi za dobro zemlje ove. Starosti mojoj daj palicu asti, Ali ne ezlo, da svetom vladam ja, to poslednji vladar drae visoko.

MARKO. Tite, trai samo, i dobie carstvo. SATURNIN. To li, slavoljubivi tribune, smera ti? TIT. Strpljenja samo, prine Saturnine. SATURNIN. Rimljani, dajte mi moje pravo vi. Patriciji, vadite maeve, I ne vraajte ih u korice vie Dok Saturnin carem rimskim ne postane. Andronie, bolje da bude u paklu No da mi srce naroda otima! LUCIJE. Gordi Saturnine, ometau dobra Koje ti sprema plemeniti Tit! TIT. Umiri se, prine, vratiu ti srce Naroda i od mene ga odvii. BASIJAN. Andronie, ne laskam ti, ve te Potujem, i to u initi do smrti. Pojaaj moju stranku prijateljima; Biu ti duboko zahvalan, a zahvalnost Plemenitim ljud'ma asna je nagrada. TIT. Narode rimski, narodni tribuni, Ja od vas traim vae pravo glasa, Ako mi ga samo dragovoljno date. TRIBUN. Da zadovolji dobrog Andronika I uvelia mu povratak u Rim, Narod e primiti koga prizna on. TIT. Tribuni, hvala vam. Molim vas izber'te Najstarijeg sina carevog, Saturnina, Princa ije e vrline, nadam se, Sjati Rimom kao sjaj Titanov svetom I do zrenja pravdu dovesti u zemlji. Hoete li izbor po mome savetu, Kruniite njega s uzvikom: iveo car!" MARKO. Znacima svima opteg odobravanja Mi, patriciji, plebejci, proglaavamo Princa Saturnina velikim carem Rima I kliemo: iveo na car Saturnin! (Trube sviraju.) SATURNIN. Tite Andronie, za tvoje zasluge Za na izbor danas, ja ti zahvaljujem, to i zasluuje, i delima u ve Nagraditi tvoju plemenitost. Za poetak, Tite, da bih uzdigao Tvoje ime, tvoju asnu porodicu, Uzimam za caricu tvoju Laviniju, Carsku vladarku Rima i srca mog, I venau se u svetom Panteonu S njom. Reci je l' ti taj predlog po volji?

TIT. Jeste, gospodaru vrli, a tim brakom Stiem visoku ast milou vaom. I ovde, pred oima Rima, Saturninu, Suverenu nae drave, vladaru, Caru irokog sveta posveujem Ma svoj, pobednika kola i robove, Darove dostojne carskog gospodara. Primi ih k'o danak koji ti dugujem; Trofeje slave stavljam ti pred noge. SATURNIN. Hvala, plemeniti Tite, oe ivota mog! Rim e zabeleiti da sam ja gord radi tebe I tvojih darova; pa kad zaboravim Najmanju od ovih ogromnih zasluga, Nek' na vernost meni zaboravi Rim. TIT (TAMORI). Sad ste zarobljenica, gospo, ovog cara, Koji e rad' vaeg dostojanstva, asti, Spram vas i vaih plemenit da bude. SATURNIN (za sebe). Divna gospo, takve lepote da bih je, Da ponovo biram, izabr'o za sebe. (Glasno.) Kraljice lepa, razvedri svoj lik. Mada ratna srea bee protiv tebe, Nisi dola tu da bude ruglo Rima. Kraljevski e biti postupak spram tebe. Osloni se na re moju, ne dopusti Da tuga potisne tvoje nade sve. Tei te, gospo, onaj to te moe Uiniti veom od kraljice Gota. Lavinijo, nisi protivna ovome? LAVINIJA. Ne, gospodaru; plemenitost jami Da vam je re carskaljubaznosti znak. SATURNIN. Hvala, Lavinijo mila. Hajdemo, Rimljani. Bez otkupa nae roblje otputamo. Nek' doboi, trube objave izbor moj. (uju se trube i doboi. SATURNIN se mimikom udvara TAMORI.) BASIJAN (obvija ruke oko LAVINIJE). Tite, dopustite, ovo je moja deva. TIT. Kako, prine! Je li taj govor ozbiljan? BASIJAN. Da, plemeniti Tite; i reen sam Da ne odustanem od tog prava svog. MARKO. Suum cuique je naa rimska pravda. Princ uzima zbilja to je njegovo. LUCIJE. I bie tako dok Lucije ivi. TIT. Odlaz'te izdajnici. Gde je carska garda? Izdaja, gospodaru! Odvodi Laviniju. SATURNIN. Odvodi! Ko?

BASIJAN. Onaj koji s pravom moe Da od celog sveta zarunicu uzme. (MARKO i BASIJAN odlaze s LAVINIJOM.) MUTIJE. Brao, pazite da ode odavde; Maem svojim ja u uvati vrata ta. (MARKO, BASIJAN i braa LUCUE, KVINT i MARTIJE obrazuju LAVINIJINU telesnu gardu i odlaze s njom.) TIT. Za mnom, gospodaru! Vratiu je brzo. (SATURNIN daje tajni znak TAMORI, i oni odlaze u Kapitol, sa ARONOM i TAMORINIM SINOVIMA.) MUTIJE. Oe, ti nee proi ovuda. TIT. ta, nevaljale! Zar da mi ti put U Rim prei? (Bore se.) MUTIJE (padajui). U pomo, Lucije! (LUCIJE se vraa.) LUCIJE. Gospodaru, kriv si, i vise no to: Nepravedno svoga ubio si sina. TIT. Ni ti ni on niste mi sinovi; Sinovi mi ne bi naneli taj sram. Izdajnie, vrati Laviniju caru. LUCIJE. Mrtvu da, hoe li, ali ne k'o enu to je zakonito zaruena s drugim. (Ulaze CAR, TAMORA, njena DVA STNA i ARON, crnac.) SATURNIN. Ne, Tite, ne; ne treba ona caru; Ni ona, ni ti, niti iko od tvoje loze. Ne verujem onom ko mi se naruga, A tebi, gordim ti sinovima, nikad; Svi ste u zaveri protiv moje asti. Zar nije bilo drugoga u Rimu Sem Saturnina za podsmeha cilj? Sasvim se dobro, Andronie, slau Ova dela s hvalom kad si rek'o da sam Iz tvojih ruku isprosio carstvo. TIT. O, udovino! Kakav je prekor to? SATURNIN. Idi svojim putem; prevrtljivicu tu Daj onome to je rad nje trz'o ma. Hrabrog e zeta imati, podesnog Da pravi buku s tvojim razuzdanim Sinovima, da se razmee po Rimu. TIT. Te rei su brija ranjenom srcu mom. SATURNIN. Stog', divna Tamoro, ti kraljice Gota, to k'o gorda Feba me' svojim nimfama Blista jae nego najlepse Rimljanke, Ako si ovim izborom zadovoljna, Biram te, Tamoro, za svoju nevestu

I uiniu te rimskom caricom. Odobrava li, kraljice, ovaj izbor moj? Zaklinjem se svima rimskim bogovima, Jer svetenik i sveta vodica su blizu, I svee gore blistavo, i sve je Spremno za Himenovu sveanost da neu Ponovo rimske ulice pozdraviti Niti ii u dvor, dok sa ovog mesta Ne povedem svoju venanu nevestu. TAMORA. Pred oima neba zaklinjem se Rimu, Uzdigne l' Saturnin kraljicu Gota tako, Da e ona biti rob njegovih elja, Driiga i majka njegove mladosti. SATURNIN. Hajdemo, lepa kraljice, u Panteon. Velmoe, pratite vaeg plemenitog Cara i njegovu lepu nevestu Koju mi nebo posla i koja je Mudrou ratnu sreu pobedila. Svadbeni obred izvriemo tamo. (Odlaze SVI sem TITA.) TIT. Nisam pozvan da pratim mladu tu. Da l' si ikad, Tite, i'o tako sam, Obeaen tako i tako okrivljen? (Ulaze MARKO, LUCIJE, KVINT, i MARTIJE.) MARKO. O, Tite, gledaj, vidi ta uini! U zloj svai sina ubio si svog. TIT. Ne, budalasti tribune, ne sina. A niste moji ni ti ni ovi uesnici U delu koje je obeastilo Porodicu nau, nedostojni brate, I nedostojni moji sinovi! LUCIJE. Pogrebimo ga k'o to dolikuje; Daj da Mutija kraj brae sahranimo. TIT. Odlaz'te, izdajnici! U grobnici toj Poivati nee; spomenik je taj Pet stotina leta stajao, i ja ga Obnovih bogato; tu lee u slavi Ratnici i rimski rodoljubi samo, A niko to sramno pogibe u svai. Sahran'te ga gde vam volja ovde ne. MARKO. Brate, to nije pobono od tebe; Dela mog sinovca mole te za njega; On se s braom svojom sahraniti mora. MARTIJE. I hoe, ili mi emo s njim. TIT. ,,I hoe!" Koji nitkov ree to? MARTIJE. Taj to e to rei svuda osim tu.

TIT. Zar biste ga, uprkos meni, sahranili? MARKO. Ne, vrli Tite, nego te molimo Oprosti Mutiju i sahrani njega. TIT. Marko, ak i ti mi udara u krestu I s tim deacima ranjava mi ast. Sve vas smatram svojim neprijateljima. Ne smetajte mi vie, odlazite! KVINT. On nije pri sebi; hajdemo odavde. MARTIJE. Ja ne dok se Mutijeve kosti ne sahrane. (BRAT i SINOVI kleknu.) MARKO. Brate, u to ime priroda te moli MARTIJE. Oe, u to ime priroda govori TIT. Ne govori vie, da nije vee zlo. MARKO. Slavni Tite, vie no pola due moje LUCIJE. Mili oe, duo, sutastvo svih nas MARKO. Dopusti bratu da sahrani svog Dragoga sinovca u gnezdo vrline, Jer je umro asno i zbog Lavinije. Rimljanin si, nemoj biti varvarin. Grci su, po veanju, pogrebli Ajanta Koji se sam ubi, a mudri Laertov sin Razumno je pravd'o njegovu sahranu. Ne krati je onda mladome Mutiju, to ti radost bee, da ue tu sad. TIT. Ustani, brate Marko, ustani! Najtuniji je to videh ovaj dan, Da sam obeaen u Rimu sinovima! Dobro, sahrani ga, pa onda i mene. (Stavljaju MUTIJA u grobnicu.) LUCIJE. Poivaj tu, mili Mutije, sa braom; Trofejima emo kititi tvoj grob. SVI (kleei). Za vrlim Mutijem nek' ne rone suze; Ko mre za vrlinu, taj ivi u slavi. MARKO. Brate, oprostimo se te duboke sete. Otkud to da je lukava kraljica Gota Odjednom tako dignuta u Rimu? TIT. Ne znam, Marko, ali znam da jeste; je li To udeeno il' ne, nebo zna. Nije l' ona ipak obvezna oveku to ju je doveo toj visokoj srei? Nagrada e njena plemenita biti. (Ulaze CAR, TAMORA, njena DVA SINA i ARON na jedna vrata, a na druga BASIJAN, LAVINIJA i OSTALI.) SATURNIN. Tako, Basijane, nagraen si sad, Krasnom te nevestom usreio bog! BASIJAN. I tebe tvojom, gospodaru! Neu

Da kaem vie, nit' elim manje; zbogorn! SATURNIN. Izdajnie, ima l' Rim pravde, ja moi, Ti i tvoja stranka platiete taj plen. BASIJAN. Je l' plen, gospodaru, to uzedoh svoje, Svoju zarunicu i sada suprugu? Al' zakoni Rima nek' odlue sve; Ja imam samo ono to je moje. SATURNIN. Dobro, prine, vi ste odseni s nama; Al' budemo l' ivi, biemo I mi otri. BASIJAN. Gospodaru, ono to sam uinio Braniti moram to najbolje znam, Pa ma me stalo i ivota to. A milosti vaoj rei u toliko: Tako mi svega to dugujem Rimu, Nepravda se ini ugledu i asti Tog vrlog oveka, plemenitog Tita, Koji, da bi samo spasao Laviniju, Svojom rukom ubi najmlaega sina Iz odanosti tebi i razjaren to ga ometaju u tom to rado daje on. Stoga ga primi u milost, Saturnine, Jer se pokazao svim svojim delima Otac i prijatelj i tebi i Rimu. TIT. Prine Basijane, ne pravdaj delo moje; Ti i oni ste me obeastili. Rim i pravedno nebo neka sude Koliko sam vol'o, tov'o Saturnina. TAMORA. Gospodaru vrli, ako je Tamora Ikad mila bila carskom oku tvom, Dopusti da kaem nepristrasno sve; Na moju molbu oprosti prolost, mili. SATURNIN. ta, gospo, biti javno obeaen, I pustiti podlo bez osvete to? TAMORA. Ne, gospodaru; ne dali bogovi Rima Da sam vinovnica tvog obeaenja! Ali se usuujem da au svojom jamim Za nevinost u svemu hrabrog Tita, ija jarost njegove patnje dokazuje. Smiluj se, gledaj na njega prijatno; Lanom pretpostavkom ne gubi prijatelja; Ne jadi mu srce mrskim pogledima. (Po strani SATURNINU.j Primi moj savet, mue, i popusti; Prikri sve uvrede i nezadovoljstvo. Tek odskora si na presto posaen; I da patriciji i narod ne bi sve

Prozreli i stali na Titovu stranu, A tebe svrgli zbog nezahvalnosti Koju Rim gnusnim grehom smatra vazda, Popusti molbi; ostavi sve meni; Nai u dan kad u poklati ih sve, Iskoreniti im stranku, porodicu, Svirepog oca, izdajniku decu, Koje sam molila za ivot milog sina; Znae ta znai pustiti kraljicu Da na ulici klei, zalud moli. (Glasno.) Hajde, mili care, pomiri se s ovim Dobrim starcem, i razvedri mu srce to mre u buri gnevnog ti mrtenja. SATURNIN. Ustani, Tite; carica pobedi. TIT. Zahvaljujem vaem velianstvu i njoj. Te rei, pogledi, daju mi ivot nov. TAMORA. Tite, i ja sam u Rim ukljuena, Rimljanka sam sada sreno usvojena Pa savetujem cara za dobro njegovo. Danas sve svae umiru, Andronie; I nek' mi je ast, moj dobri gospodaru, to pomirih tvoje prijatelje s tobom. Za tebe, prine Basijane, dadoh Svoju re i obeanje caru Da e postati blai, pokorniji. Ne pla'te se, velmoe, Lavinijo; Po mom savetu, na kolenima, smerno, (Oni kleknu.) Moliete cara za oprotaj sad. LUCIJE. Kleimo, kunemo se i nebu i caru Da ono to smo uinili bee U odbrani asti sestrine i nae. MARKO. I ja to au svojom potvrujem. SATURNIN. Haj'te ne govor'te, ne smetajte vie. TAMORA. Ne, mili care, moramo biti prijatelji. Tribun i sinovci klee rad milosti. Ne odbijaj me. Milo srce, osvrni se. SATURNIN. Marko, zbog tebe, tvog brata, na molbu Moje Tamore divne, ja opratam Gnusne krivice svih mladia tih. Ustanite! Lavinijo, mada si me ostavila kao Prostakua, ja sam naao prijateljicu I zakleo se ivotom da neu Otii od oltara nevenan.

Moe l' dvor carev da ugosti dve Neveste, onda, Lavinijo, budi Moja goa, zajedno s tvojima. Dan ovaj nek' je ljubavi dan, Tamoro. TIT. Sutra, ako je po volji naem caru, Da lovi sa mnom pantera, jelena S lovakim rogom i psima, mi emo Vaem velianstvu rei dobar dan. SATURNI. Nek' bude tako, Tite, i hvala ti. (Trube sviraju. SVI odlaze.)

DRUGI IN

SCENA PRVA

Rim. Ispred dvorca. (Ulazi ARON.)

ARON (sam). Tamora se penje sad na vrh Olimpa, Daleko od mete promenljive sree; I sedi gore, bezbedna od groma I seva munje, uzdignuta iznad Domaaja blede zavisti to preti. K'o to zlatno sunce, kad pozdravi jutro I zracima svojim okean pozlati, Juri Zodijakom s blistavim koijama Gledajui ozgo najviih brda vrh Tako i Tamora. Dostojanstven svet se klanja njenom umu, Vrlina svija glavu i dre na njen gnev. Onda naoruaj srce, Arone, i podesi misli, Da se s plemenitom caricom uzvisi I da se uzdigne do najvieg leta One koju davno pobedniki dri U ropstvu, sputanu ljubavnim lancima, I vre vezanu za arobne oi Arona no Prometej za Kavkaz. Bacam ropsko ruho i pokorne misli; Biu vedar, blistav u biseru, zlatu, Da tako sluim tu novu caricu. Da sluim, rekoh? Da bludniim s tom Kraljicom, boginjom, tom Semiramidom, Tom nimfom, sirenom to e opiniti

Rimskog Saturnina i pobrinuti se Za brodolom njegov i velikog mu carstva. Ha, otkud ta buka. (ARON se povlai u stranu. Ulaze HIRON i DEMETRIJE, pretei jedan drugom.) DEMETRIJE. Hirone, tvoja je mladost slaba umom, Tvoj um otrinom, a ti uljudnou, Kad se trpa tamo gde sam ja u volji I gde sam, ko zna, moda voljen. HIRON. Demetrije, ti si uobraen svuda, Pa i tu kad misli da me svojim bunim Pretnjama moe zastraiti ti. Razlika od godine ili dve ne ini Mene nemilijim ni tebe srenijim; Ja sam kao i ti sposoban i vet Da dragani sluim i ljubav zasluim, A ma mi na tebi pokazae moju arku elju da me Lavinija voli. ARON (za sebe). Bude, bude! Nee ljubavnici mir. DEMETRIJE. ta, deko! Zar zato toti majka ludo Obesi o bedro taj igraki ma, Besan si toliko da preti bratu svom? Odlazi, za korice tu letvu zatutkali, Dok ne naui da bolje vlada njom. HIRON. Pa, gospodine, i s manje vetine Pokazau ti ta mi hrabrost moe. DEMETRIJE. Oho, derane, zar si tako smeo? (Vade maeve.) ARON (istupi napred). ta je to, prinevi? Zar smete vaditi Maeve tako blizu carskog dvora, I boriti se jo za takav spor? Dobro znam razlog cele kavge te. Ni za brdo zlata ne bih da se sazna Taj uzrok od onih kojih se ba tie, Nit' bi vaa majka i za mnogo vie Pristala na taj sram na rimskom dvoru. Ne brukajte se, prestan'te. DEMETRIJE. Ja ne, Dok mu ne zarijem ma u grudi, steram Niz grlo te reci uvredljive to je Izustio ovde protiv moje asti. HIRON. Gotov sam i reen da ja tebi to Priredim, buna kukavice; grmi Jezikom, a maem ne sme nita ti! ARON. Odlazite, kaem!

Tako mi bogova ratobornih Gota, Ta mladika svaa sruie nas sve. Gospodo, niste li mislili na opasnost Kad zakoraite u pravo jednog princa? Je li Lavinija toliko razvratna, A Basijan post'o toliki mekuac, Da se kavge oko ljubavi njene mogu Voditi bez straha od osvete, pravde? Gospodo, pazite; dozna li carica Za va nesklad loa muzika e biti. HIRON. Svejedno mi dozna l' ona, ceo svet; Laviniju volim vie no sav svet. DEMETRIJE. Derane, naui da bira skromnije. Ona je nada tvog starijeg brata. ARON. Jeste li ludi? Zar ne znate da su Ljudi u Rimu gnevni, naprasiti, I da ne trpe ljubavne takmace? Prinevi, time vi sopstvenu smrt Snujete. HIRON. Arone, na hiljadu smrti Prist'o bih, da imam onu koju volim. ARON. Da je ima! Kako? DEMETRIJE. to smatra to udnim? To je ena njoj se udvarati moe; To je ena te se moe osvojiti; To je Lavinija, i zato se voli. ovee! Protee pored mlina vie Vode no to mlinar zna, i nije teko Ukrasti kriku od naetog hleba, Mada je Basijan zbilja carev brat, Bolji no on nose Vulkanovu znaku. ARON (za sebe). Da, pa mogu i ti, dobri k'o Saturnin. DEMETRIJE. to bi oajav'o ko zna udvaranje Reima, pogledom i dareljivou? Nisi li esto ubijao srnu, Odneo je ispred uvarevog nosa? ARON. Izgleda da biste bili zadovoljni I kratkim posedom. HIRON. Da, glavno je da se Posao svri. DEMETRIJE. Pogaa, Arone. ARON. Da ste pogodili i vi, bili bismo Poteeni buke. Sluajte, pa zar ste Budale da se svaate zbog toga? Da l' bi vas vreao uspeh obojice? HIRON. Mene ne, vere mi.

DEMETRIJE. Ni mene, zaista. ARON. Smirite se, zdruite rad tog to vas kavi. Lukavstvo i politika moraju Dovesti vas cilju; morate shvatiti Da to ne moete postii po elji Postiete kako moete i silom. Kaem, Lukrecija ne bee ednija Od te Lavinije, ljubavi Basijana. Krai put od dugog, enjivog laskanja Moramo nai, i ja vidim stazu. Prinevi, sprema se svean lov, i tu e Doi sve divne rimske gospe, znajte. uma je iroka, prostrana i puna Usamljenih mesta, prirodom stvorenih Za silovanje i zloinstva sva. Izdvoj'te vau lepu srnu tamo, Pa na nju silom, kad ne moe milom. Tako, ne drukije, ostvariete smer. A naoj carici paklenoga uma Posveenog osveti i zloinstvu Poveriemo sve nae namere; Savetom e ona izotriti nam um, Pa se neete gloiti meusobno, Ve vrhuncu elje stii obojica. Carev dvor je kao dom glasova svih, Dvorac pun jezika, oiju, uiju; uma je tupa, strana, gluva, glupa; Tamo napadnite i izreajte se, Zadovolj'te udnju, skriveni od neba, I u Lavinijinoj riznici uivajte. HIRON. Tvoj savet, mome, ne mirie strahom. DEMETRIJE. Sit fas aut nefas, dok ne naem potok Da e rashladim, i ini protiv strasti, Per stygia. per manes vehor.

SCENA DRUGA

Proplanak u umi blizu Rima. (Ulaze TIT ANDRONIK, njegova TRI SINA i MARKO, stvarajui graju sa psima i lovakim rogovima.)

TIT. Lov poinje. Jutro je vedro i sivkasto, Livade mirisne, a ume zelene. Odreite pse, da svojim laveom Probude cara, lepu mu nevestu

I dignu princa; dunimo u rogove, Da lovaki pozdrav odjekne kroz dvorac, Sinovi, nek' vam je dunost, k'o i naa, Da cara uvamo najpaljivije. Runi snovi noas ne dae mi mira, Al' zora mi prui novu utehu. (Lave pasa i sviranje lovakih rogova istovremeno; zatim dolaze SATURNIN, TAMORA, BASIJAN, LAVINIJA, HIRON, DEMETRIJE i PRATNJA.) Mnogo dobrih dana vaem velianstvu! Gospo, vama isto tol'ko tako dobrih. Milosti vam pozdrav lovaki obeah. SATURNIN. I bio je buan, moje velmoe; Malo preran za tek venane neveste. BASIJAN. Lavinijo, ta ti veli? LAVINIJA. Kaem ne; Bila sam budna dva sata, i vie. SATURNIN. Hajdemo sada; konje i kola nam dajte, Pa u lov. Gospo, sad ete videti Lov Rimljana. MARKO. Imam, care, pse to e isterati najljueg pantera, I na najstrmiji vrh brega se peti. TIT. I ja imam konja koji e brzinom Laste da juri divlja po ravnici. DEMETRIJE. Hirone, mi bez konja, psa, lovimo, Al' s nadom da lepu srnu oborimo. (Odlaze.)

SCENA TREA

Usamljeno mesto u umi. (Ulazi ARON, sam.)

ARON. Pametan bi smatr'o da sam sasvim lud to pod drvo tol'ko zakopavam zlato, A da ga nikad posle ne otkopam. Onaj to o meni tako loe misli Neka zna da to zlato slui planu Iz koga e se, bude l' lukavo izveden, Izroditi izvrstan nitkovluk. Miruj, milo zlato, rad nemira onih to primaju milost iz cariine skrinje. (ARON skriva zlato. Ulazi TAMORA.) TAMORA. Moj divni Arone, to si tuan tako Kada sve okolo veselo izgleda?

Ptice milozvuno pevaju na bunju, Skolutana zmija radosno se suna, Zeleno lie trepti na blagom povetarcu Stvarajui senku arenu po zemlji. Sednimo u njegov lepi hlad, Arone, I dok se brbljivi odjek ruga psima I skladnim rogovima piskavo odgovara K'o da se ujedno uju lova dva, Sedeemo i bunu sluaemo vrevu. A posle ljubavnog dvoboja k'o onaj U kome su, kako se pria, nekada Bludei knez i Didona uivali, Kad ih je srena bura zadesila A utljiva pein'a sklonila Mi emo se u zagrljaju, posle Naeg uivanja, predati zlatnom snu; A psi, rogovi, melodine ptice Bie nam kao uspavanka kojom Odoje svoje majka uspavljuje. ARON. Gospo, mada Venera vlada vaim eljama, Saturn je gospodar nad mojim. ta mi znai smrtno ukoeno oko, utanje moje i oblana seta, Runo vunaste mi kose to se sad Odvija k'o zmija pred kakav koban in? Ne, gospo, to nisu znaci ljubavi: Odmazda mi je u srcu, smrt u ruci, Osveta i krv besne mi u glavi. Sluaj, Tamoro, carice moje due to ne eka vee nebo no u tebi, Ovo je sudeni dan za Basijana. Njegova Filomela mora izgubiti Jezik danas; tvoji sinovi e njenu ast opljakati i oprati ruke U Basijanovoj krvi. Vidi pismo to? Uzmi ga, molim te, i daj ovaj kobni Dokurnenat caru. Ne pitaj me vie. Uhode nas. Evo dolazi nam deo ekanoga plena, ne slutei slom. (Ulaze BASIJAN i LAVINIJA.) TAMORA. O moj slatki crne, slai od ivota! ARON. uti, velika carice; dolazi Basijan. Posvaaj se s njim o emu bilo; U pomo ti tvoje sinove dovodim. (ARON odlazi.) BASIJAN. Ko je to ovde? Je l' to uzviena

Carica Rima bez dinih pratilja? Il' je to Dijana u njenome ruhu to je napustila svete gajeve, Da u ovoj umi gleda velik lov? TAMORA. Uhodo drska hoda mog! Da imam Mo koju je, kau, Dijana imala, Tebi bi na slepim oima iznikli Rogovi, kao Akteonu, pa bi Psi jurnuli na tvoj preobraeni lik, Ti nepristojni nametljive! LAVINIJA. Ako Dopustite, blaga carice, smatra se Da ste daroviti za nabijanje Rogova, i podozreva se ve Da ste se va crnac i vi izdvojili Zbog takvog ogleda. Pa neka Jupiter uva vaeg mua od njegovih pasa! Zlo bi bilo da ga jelenom smatraju. BASIJAN. Verujte, carice, va mrki Cimerijan Daje vaoj asti boju tela svog, Tako crnu, mrsku i odvratnu svima. to ste se od svoje odvojili pratnje, Sjahali s konja belog kao sneg, I doli na ovo usamljeno mesto U pratnji samo varvarskog crnca tog, Ako vas niska pohota ne vodi? LAVINIJA. I to ste prekinuti u vaoj zabavi, Vama je razlog da napadate mog Gospodara dobrog, i to zbog drskosti. Molim te, hajdemo; pustimo je slasti S Ijubavnikom njenim gavranove boje; Dolina je ova vrlo zgodna za to. BASIJAN. Car, moj brat, e doznati za ovo. LAVINIJA. Da, ako ve nije primetio greh. Dobri car da bude tako podlo varan! TAMORA. Zato da strpljivo snosim ovo sve? (Ulaze HIRON i DEMETRIJE.) DEMETRUE. Carice draga, naa mila majko, to je vaa visost tako bleda, tuna? TAMORA. Mislite l' da nemam razloga da bledim? Ovo me dvoje domamilo tu, U ovu pustu i groznu dolinu. Drvee je bedno, krljavo i leti, Pod mahovinom i tetnom imelom; Sunce tu ne sija, nita se ne mnoi, Sem nonih sova i kobnog gavrana.

I kad mi tu gnusnu pokazae jamu, Rekoe da tu u gluvo doba noi Hiljadu avola i siktavih zmija I deset tisua nadutih aba, malih avolia diu tako groznu dreku, Da svaki smrtnik koji uje to Smesta poludi il' napreac mre. im paklenu mi ispriae priu, Odmah mi rekoe da e me vezati Ovde za stablo tune tisovine I ostaviti me bednoj smrti toj. Nazvae me gadnom brakolomnicom, Pohotljivom Gotkinjom, i svim Najgorim imenima to uvo ikad u. I da udnom sreom niste doli sad, Izveli bi svoju osvetu na meni. Osvetite me ako vam je mio Majin ivot, il' mi niste vie deca. DEMETRIJE. Ovo je dokaz da sam ja tvoj sin. (Probode BASIJANA.) HIRON. Evo i mene, da pokaem snagu. (Probode i on BASIJANA.) LAVINIJA. Ah, Semiramido, ne, divlja Tamoro! Jer ti samo tvoje ime dolikuje. TAMORA. Dajte mi kamu, sinovi, da majka Svojom rukom spere sa sebe sramotu. DEMETRIJE. Stoj, gospo! Neto jo pripada njoj; Ovri ito, pa onda pali slamu. Ta bezobraznica ponosila se svojom ednou, branom zakletvom, vernou, I moi li tom hvalom prkosila; Pa zar ona sve to da nosi u grob? HIRON. Neka sam evnuh, ako se to desi. Vuc'te joj mua u neku jamu tamo, Da mu le uzglavlje za pohotu nam bude. TAMORA. Ali kad uzmete med koji elite, Ne ostav'te osu ivu, da ujede. HIRON. Neemo, jamim, carice. Hajde, gospo, Sada emo se naslaivati Tvojom tako lepo uvanom estitou. LAVINIJA. O, Tamoro, ti ima lik ene TAMORA. Neu da je ujem; vodite je! LAVINIJA. Mili Prinevi, zamol'te je da me saslua! DEMETRIJE. Carice, nek' to bude tvoja slava to joj gleda suze; ali neka tvoje

Srce bude prema njima kao kremen Nepopustljiv prema kapljicama kie. LAVINIJA. Kada su tigrii uili tigricu? Ne ui je gnevu, uila je ona Tebe; mleko to si posisao od nje Pretvorilo se u mermer; jo sisa Zadojila te tiranijom. Ali Svaka majka iste sinove ne raa. (HIRONU.) Moli je ti za ensku samilost. HIRON. Hoe da dokaem da sam izrod njen? LAVINIJA. Istina je: gavran ne izlee evu. Ipak sam sluala o, da je to sad! Da je lav, ganut saaljenjem, dao Da mu se carske ape obeznokte. Neki kau: gavran gaji odojad Samu, dok mu ptii gladaju u gnezdu. Budi spram mene, protivno tvrdom srcu, Ne tako ljubazan no malo saaljiv. TAMORA. Ja ne znam ta to znai; vodite je! LAVINIJA. Dopusti da ti objasnim; smiluj se Zbog oca mog to ti ivot pokloni, lako te je mog'o pogubiti. Ne budi uporna, otvori gluve ui. TAMORA. Da me ti lino nisi ni uvredila, Zbog njega ba ne bih imala milosti. Znate li, sinovi, kad zalud suze lih Da od rtve spasem brata vaega, Ali se Andronik ne hte smilovati? Vodite je, in'te s njome to hoete; to ste njoj gori, voleu vas bolje. LAVINIJA (obgrli joj kolena). O, Tamoro, budi dobra carica Ubij me svojom rukom ovde ti, Jer nisam za ivot molila toliko, Jadna, ubijena smru Basijana. TAMORA. Za ta onda moli? Luda eno, idi! LAVINIJA. Molim za najbru smrt i neto jo to enskost ne da jeziku da kae. O, sauvaj me od njine poude Gore od smrti; baci me u gadnu jamu neku Gde mi telo nee videti ljudsko oico. Uini to i bie milosrdna. TAMORA. Onda bih sinove nagrade liila. Ne, nek' zadovolje pohotu na tebi. DEMETRIJE. Hajde, dri nas ovde i suvie. LAVINIJA. Nema milosti? Nema enstvenosti?

Ah, zverski stvore! Ljago nam imena! Pometnja zadesila HIRON. Zapuiu ti usta. (Zapuava joj usta.) Ponesi njenog mua. To je jama, Gde Aron ree da ga sakrijemo. (DEMETRIJE baca le u jamu i pokriva ga granjem; zatim ohojica odvlae LAVINIJU sa sobom.) TAMORA. Idite, gledajte da je upokojite. Nek' mi srce nikad pravu radost ne zna Dok svi Andronici ne budu uklonjeni. Idem sad da traim moga divnog crnca, A sinovi nek' tu bludnicu siluju. (TAMORA odlazi. S druge strane dolazi ARON s KVINTOM i MARTIJEM.) ARON. Hajdete brzo za mnom, gospodari, Odveu vas odmah do mrane jame te, Gde spazih pantera u dubokom snu. KVINT. Vid mi je pomuen; na to li to sluti? MARTIJE. I moj je, zaista; da me nije stid, Prestao bih s lovom, da odspavam malo. (Pada u jamu.) KVINT. ta, pao si? Kakva je to podmukla jama? Otvor joj pokriven bunom divljih rua, Na ijem su liu kapi svee krvi Skoro prolivene, k'o rosa na cveu. Ovo mesto mi se ini vrlo kobno. Reci, brate, jesi l' povreen pri padu? MARTIJE. Povreen sam, brate, najtunijom stvari Kojom je vid oka srce ojadio. ARON (za sebe). Doveu sad cara, da ih nae ovde, Pa nek' na osnovu ovoga zakljui Da su to ubice njegovog brata. (Odlazi.) MARTIJE. Zato me ne tei i ne pomogne mi U ovoj stranoj i krvavoj jami? KVINT. Obuzeo me je neki udan strah, Udove mi neki hladan znoj obliva; Srce sluti vie no to oko vidi. J MARTIJE. Da se uveri da srce tano sluti, Pogledajte Aron i ti ovu jamu: Videete grozan prizor krvi, smrti. KVINT. Aron je oti'o, a meko mi srce Ne da mi oima da gledam u ono Na ta ve dre i pri samoj slutnji. Kai ko je, jer nikad nisam bio Dete to se plai a ne zna od ega.

MARTIJE. Princ Basijan lei ogrez'o u krvi, Ispruen kao zaklano jagnje tu, U ovoj mranoj, krvolonoj jami. KVINT. Kad je mrana, otkud zna da je to on? MARTIJE. Na krvavom prstu ima dragoceni Prsten to celu jamu obasjava I, kao svea u kakvoj grobnici, Sija na zemne obraze mrtvaca I neravno tle u jami pokazuje. Tako je bled mesec sjao na Pirama Dok nou leae u devianskoj krvi. O, brate, pomozi svojom slabom rukom Ako je i tebi strah uzeo mo Da izaem iz ove strane mrtvanice, Grozne k'o zamagljeno ue Kokitovo. KVINT. Daj mi ruku, da ti pomognem da izae Ili, ne budem li im'o snage za to, Da i ja padnem u utrobu jame to zjapi, u grob jadnog Basijana. Nemam snage da te izvuem do ruba. MARTIJE. Ni ja moi da se uspnem bez pomoi. KVINT. Daj opet ruku; neu je putati Dok ne bude gore ili ja tu dole. Ne moe meni, evo mene tebi. (Upada u jamu. Ulaze CAR i ARON, crnac.) SATURNIN. Hajde sa mnom, da vidim tu jamu I ko je sada skoio u nju. Kai ko si, ti to si oti'o U razjapljenu upljinu zemlje tu. MARTIJE. Nesreni sinovi starog Andronika, Dovedeni ovde u najcrnji as, Da nau tvog brata Basijana mrtva. SATURNIN. Moj brat mrtav! Znam, ali se samo. On i njegova gospa su u kolibi, Na severnoj strani tog lepog lovita; Nema ni sat kako tamo ih ostavih. MARTIJE. Ne znamo gde ste ih ostavili ive; Al' vaj, ovde smo ga mrtvog nali mi. (Ulaze TAMORA, ANDRONIK i LUCIJE.) TAMORA. Gde je moj gospodar, car? SATURNIN. Ovde, Tamoro, Ali je obuzet tugom to ubija. TAMORA. Gde ti je brat Basijan? SATURNIN. Sada mi Prodire do dna u ranu; jer jadni Basijan, evo, mrtav lei tu.

TAMORA. Onda odve kasno donosim to kobno Pismo, te prerane tragedije plan; I udi me kako lik ovekov krije Prijatnim osmehom nasilno ubistvo. (Daje pismo SATURNINU..) SATURNIN (ita). Ne sretnemo li ga na zgodnome mestu, Hrabri love, mislimo na Basijana, Iskopaj grob za njega: zna na smer. Potrai nagradu svoju u koprivi Kraj zove to seni otvor iste jame Koju odredismo za grob Basijanov. Svri to za veno prijateljstvo nae." O Tamoro, u li ikad tako to? Ovo je ta jama i ovo ta zova. Gledajte, gospodo, moete l' nai lovca Odreenog da tu ubije Basijana. ARON. Mili gospodaru, ovde je vrea zlata. SATURNIN (TITU). Dva tvoja teneta, krvoloni psi, Oduzee ovde ivot bratu mom. Gospodo, izvuc'te ih iz jame u tamnicu. Nek' tamo budu dok mi ne smislimo Neke neuvene bolne muke za njih. TAMORA. ta, oni su u jami? Divna uda! Kako se lako otkrije ubistvo! TIT. Visoki care, na slabom kolenu Molim te sa suzama teko prolivenim Da grozno delo sinova mi kletih, Prokletih, ako se dokae zloin njin SATURNIN. Dokae!? Pa vidi da je oigledno. Ko nae to pismo? Tamoro, jesi l' ti? TAMORA. Sa zemlje ga je podigao Tit. TIT. Jesam, gospodaru; ipak, pusti da budem talac. Kunem se svetom grobnicom predaka Da e, na zahtev vaeg velianstva, Gotovi biti da ivotom plate Sumnju pod kojom su. SATURNIN. Nee biti talac; ali, prati me. Nos'te ubijenog, vodite ubice. Neka ne govore, krivica je jasna. Due mi, da ima to gore od smrti, Na tu bi kaznu bili osueni. TAMORA. Andronie, moliu cara; ne plai se Za sinove; ipak, bie dobro sve. TIT. Hajd', Lucije, ne ekaj da govori s njima. (Odlaze.)

SCENA ETVRTA

Drugi deo ume (Ulaze CARIINI SINOVI sa LAVINIJOM odseenih ruku, iseena jezika i obeaenom.)

DEMETRIJE. Sad idi, reci, ako moe govoriti, Ko ti jezik odsee i ko te obeasti. HIRON. Napii ta ti je na dui, objavi, Ako patrljcima tim moe da pie. DEMETRIJE. Gle kako kraba znacima, pokretima. HIRON. Hajd' kui za vodu i operi ruke! DEMETRIJE. Bez jezika da trai, bez ruku da ih pere, Nemom je njenom lutanju ostavimo! HIRON. Da mi se to desi, ja bih se obesio. DEMETRIJE. Kad bi im'o ruke da oplete ue. (Odlaze. Ulazi MARKO vraajui se iz lova.) MARKO. Ko je ovo? Moja sinovica; bei! Roako, jednu re: gde ti je mu? Je l' to san sve blago, ako se probudim! Je li java nek' me otra munja svali, Da zaspim venim snom! Nena sinovice, koja grozna ruka Odsee s tvoga ogolelog tela Dve grane, mile ukrase, u ijim Senkama kraljevi uehu poinku, A ne dosegnue tu veliku sreu K'o pola tvoje ljubavi? to uti? Vaj, crvena reka tople krvi, kao uborei izvor vetrom uzburkan, Die se i sputa me' ruinim usnama, Javlja se i mine s tvojim mednim dahom. Oh, neki te Terej obeastio, je li? Pa da ga ne oda, jezik ti odsek'o. Okree sad lice od sramote; ali Uprkos krvi to lipti k'o iz kipa esmenog s tri mlaza, obrazi se tvoji Rumene kao Titanovo lice Kad pocrveni u susret s oblakom. Da govorim mesto tebe? Kaem jeste? O, da ti znam srce, da znam prokletnika, Da se uzgnuam, da olakam dui. Tuga skrivena, k'o zapuena pe, Sagoreva srce u pepeo sam. Lepa Filomela izgubi jezik samo

I sporim vezom otkri svoju kob. A tebi je, lepo dete, uskraeno To sredstvo; tvoj je Terej lukaviji, I lepe ti je prste odsekao to su vezli bolje nego Filomela. Da je udovite videlo te ruke Ljiljanove kako trepere lautom I dodirom svojim ushiuju strune, Ne bi ih taklo ni za ivu glavu. Ili da u samo nebesku harmoniju Koju je taj slatki jezik odavao, Ispustilo bi no svoj i zaspalo Ko Kerber pred nogom trakoga pesnika. Hajde, da tvoga oca oslepimo, Jer takav prizor oi oslepljuje. Bura za as jedan poplavi livade, A ta e meseci suza uiniti Od oeva vida? Ne povlai se. Tugovaemo zajedno sa tobom. Kad bi nam tuga smanjila tvoj bol! (Odlaze.)

TREI IN

SCENA PRVA

Rim. Ulica. (Ulaze SUDIJE i SENATORL MARTIJA I KVINTA, vezane, sprovode na gubilite. Pred njima ide TIT i moli SENATORE)

TIT. ujte me, oci! Plemeniti tribuni, ekajte! Rad starosti mi, ija mladost proe U okrajima, dok ste spavali mirno vi; Zbog krvi u borbama Rima prolivene; Zbog mraznih noi tih na mrtvoj strai, I zbog gorkih suza koje sad gledate Da stare brazde obraza mi pune Milost sinovima mojim osuenim, ije due nisu grene k'o to misle! Za dvadeset i dva sina nisam plak'o, Jer su svi pomrli na postelji asti; (ANDRONIK lee na zemlju, a SUDIJE prolaze pored njega.) A zbog tih, tribuni, po praini piem Dubok jad svog srca, tune brige due.

Nek' moje suze ugase e zemlje, Krv sinova mojih bie za nju stid. O zemljo, biu ti korisniji kiom to e se liti iz dve stare urne No mladi April svojim pljuskovima. Zalivau te na letnjoj sui njom, A zimi topiti vrelom suzom sneg, Da veno prolee na licu ti bude Ako ne popije krv mojih sinova. (Ulazi LUCIJE sa isukanim maem.) O, blagi starci, tribuni potovani! Odveite mi sinove, opozov'te Presudu, da ja to nisam plak'o kaem Da su mi suze pobedne besednice. LUCIJE. Plemeniti oe, zalud jadikuje; Tribuni ne uju; nikog nema ovde; I ti tugu svoju kazuje kamenju. TIT. Lucije, pusti da molim za brau tvoju. Ozbiljni tribuni, opet vas preklinjem! LUCIJE. Nijedan tribun te ne uje, dobri oe. TIT. Pa svejedno, sine; kada bi me uo, Ne bi se osvrn'o; a da se osvrne, Ne bi se smilov'o. Al' moram moliti, Jer tako tugu kazujem kamenju Koje je, mada ne daje odgovora, U nekom smislu bolje od tribuna, I moju priu ono ne prekida. Kad plaem, ono pred mojim nogama Prima moje suze k'o da plae sa mnom; I da je obueno u sveano ruho, Boljih tribuna ne bi im'o Rim. Kamen je mek k'o vosak, a tribuni Tvrdi od kamena; nem je, ne vrea, a oni Jezicima svojim dodeljuju smrt. (Ustaje.) Ali, to stoji s isukanim maem? LUCIJE. Pokuah da spasem brau od smrti, I zato sam osuen na veno Progonstvo. TIT. Blago tebi! Koristi se. Zar, budalasti Lucije, ne vidi Da je Rim samo pustinja tigrova? Tigrovi trae plen, a Rim ga nema, Sem mene i mojih. Zaista si srean to si proteran od ovih prodiraa! Ali ko dolazi to sa bratom Markom?

(Ulazi MARKO sa LAVINIJOM.) MARKO. Tite, stare oi pripremi za pla, Il' nek' ti srce plemenito svisne; Smrtnu ti tugu dovodim starosti. TIT. Hoe l' me ubiti! Daj da je vidim tad. MARKO. Ovo ti ki bee. TIT. Pa i jeste, Marko. LUCIJE. Teko meni! Ovaj prizor me ubija! TIT. Maloduni deko, ustani, pogledaj! Lavinijo, koja te to prokleta ruka Bezrukom napravi pred oevim vidom? Koji ludak vodu u more doliva Il' potpalu nosi Troji u plamenu? Pre no doe, jad mi bee na vrhuncu, A sada, k'o Nil, za granice ne zna. Daj mi ma da svoje ruke sad odseem, Jer su se zalud borile za Rim; Hranei me, ovaj odgajile su jad; Dizale se u praznim molitvama, I sluile mi tako beskorisno. Sve to od njih traim to je da mi jedna Pomogne da mogu da odseem drugu. Dobro je to nema ruke, Lavinijo, Jer ruke u slubi Rimu ne trebaju. LUCIJE. Reci, nena sestro, ko te unakazi? MARKO. O, onaj krasni organ njenih misli to ih je davao umilnom reitou Iupan je iz svog divnog kaveza, Gde k'o milozvuna tica je pevao Tonovima raznim oaranom uvu. LUCIJE. Reci ti za nju: ko uini to. MARKO. Na'o sam je takvu gde po umi luta U nameri da se skrije, kao srna Kad dobije kakvu ranu smrtonosnu. TIT. Bee moja srna, i taj to je rani Uini mi gore no da me ubio. Sad sam kao ovek to stoji na steni Okruen pustim i irokim morem I gleda da plima s talasima raste, ekajui da ga kakav zloban val Proguta u svoju slanu utrobu. Tuda mi sinovi odoe u smrt; Tu stoji drugi sin moj, prognanik, A tu brat moj plae zbog mojih nesrea. Al' to mi dui najtei udar dade To je Lavinija, milija od due.

Da videh tvoju sliku u toj bedi, Poludeo bih; a ta li u sad, Kad gledam tako tvoje ivo telo? Ti nema ruke da obrie suze, Ni jezik da kae ko te unakazi; Tvoj mu je mrtav; za njegovu smrt Braa ti osuena i dosad pogubljena. Pogledaj, Marko! Ah, Lucije, gledaj! Kad pomenuh njenu brau, nove suze Pokrie obraze njene k'o medljika Uzabran, gotovo uvenuo ljiljan. MARKO. Moda plae to su ubili joj mua, Moda zato to zna da su nevini. TIT. Ako su ti oni ubili mua, budi Radosna, jer im se zakon osvetio. Ne, ne, oni ne bi inili tu grozotu! To kazuje tuga sestre njihove. Lavinijo, daj da celivam ti usne, Il' znakom pokai ta bi ti olakalo. Hoe da stric dobri i tvoj brat Lucije, I ti, i ja sednemo kraj nekog izvora I posmatramo svoje obraze u njemu Umrljane kao jo mokre livade Od blatnavoga mulja poplave? I hoemo li gledati sve dotle Dok nam gorke suze ne pomute bistru Njegovu vodu, te postane slan? Il' da odseemo i mi svoje ruke, Odgrizemo jezik, i s nemom mimikom Provedemo mrskih dana nam ostatak? ta da se radi? Mi sa jezicima Smislimo nain vee patnje jo, Da nam se ude budua vremena. LUCIJE. Ne plai, oe; jer zbog tvoje tuge Gle kako jadna sestra jeca, plae. MARKO. Umiri se, mila. Obrii suze, dobri Tite. TIT. Ah, Marko, brate, dobro znam Da tvoj rubac suze utrti mi nee, Jer si ga, jadnie, natopio svojim. LUCIJE. Da ti obriem obraze, Lavinijo? TIT. Gle, Marko, gle! Razumem njene znake. Da ima jezik, rekla bi svom bratu to ja rekoh tebi, da mu rubac kvaen Njegovim suzama nee ubrisati Obraze joj tune. O, slinosti patnje

Daleke od pomoi k'o pak'o od blaenstva! (Ulazi ARON, crnac.) ARON. Tite Andronie, moj gospodar, car, alje ti poruku: ako voli svoje Sinove, nek' Marko, Lucije il' ti, Ili ma ko od vas, odsee svoju ruku I po'lje je caru; on e ti za nju Poslati ovamo oba sina iva. To e biti otkup za sav zloin njin. TIT. Milostivi care! Ljubazni Arone! Da l' ikad gavran pevae k'o eva Kad ona izlazak sunca objavljuje? Poslau caru od sveg srca ruku. Pomozi mi da je odseem, Arone. LUCIJE. Stani, oe! Tvoja plemenita ruka, to toliko mnogo obori dumana, Nee se poslati; neka moja ide; Mladost moe lake dati krv no ti; Nek' moja spase ivot brae moje. MARKO. Koja vaa ruka ne branjae Rim, Ne dizae uvis krvavu sekiru, Na dumanski zamak urezujui slom? Sve su one stekle visoke zasluge, A moja je bila dokona; nek' ona Poslui za otkup moja dva sinovca Od smrti; onda bi bila sauvana Za dostojnu svrhu. ARON. Pour'te, sloite se, Da ih ne pogube pre no milost dode. MARKO. Moja e ii. LUCIJE. Neba mi nee, strie! TIT. Ne sporite se; uvenule biljke upaju se lake; zato evo moje. LUCIJE. Oe, ako u se zvati tvojim sinom, Dopusti da spasem od smrti brau svoju. MARKO. Zbog oca naeg i majine nege Pusti da dokaem bratsku ljubav tebi. TIT. No, sloite se; tedim svoju ruku. LUCIJE. Odoh po sekiru. MARKO. Da se ja posluim. (LUCIJE i MARKO odlaze.) TIT. Arone, hodi; prevariu njih. Pomozi mi rukom da ti moju dam. ARON (za sebe). Ako se to zove prevarom, biu poten, I dok sam iv, neu varati ljude tako. Al' ja u te ipak prevariti druke;

Pre no proe pola asa uvidee. v (ARON odsee ruku TITU. LUCIJE i MARKO se vraaju.) TIT. Prekin'te spor. to je moralo biti, tu je. Arone, odnesi moju ruku caru. Kai da ga je ona titila U hiljadama opasnosti; reci Da je sahrani: to, i vie, zasluuje. Reci mu za moje sinove da ih smatram Dragocenostima jevtino kupljenim, Pa ipak skupim, jer kupih to je moje. ARON. Idem, Andronie; a za tvoju ruku Oekuj skori povratak sinova. (Za sebe.) Njinih glava, mislim. O, kako me goji Pomisao sama na ovaj nitkovluk! Nek' se belci mole, nek' dobro ine lude; Aronu nek' dua k'o lik crna bude. (Odlazi.) TIT. Diem ovde ovu jednu ruku nebu I unakaeno telo zemlji svijam: Ima l' moi da se saali na suze, Nju prizivam! (LAVINIJI.) Hoe i ti da klei sa mnom? Klekni, milo srce; nebo e nas uti, Il' emo uzdasima potamneti njega, Smraiti sunce maglom, k'o oblaci Kad zagrle ga na svoje vlane grudi. MARKO. O brate, govori ono to je mogue, Ne prelazi u te duboke krajnosti. TIT. Zar moje tuge nisu duboke i bez dna? Pa nek' mi i jauk srca nema dna! MARKO. Al' bar nek' razum vlada tvojim bolom. TIT. Da ima razumna razloga za ove jade, Tada bih mogao ograniiti bol. Kad nebo plae, zar ne plavi zemlju? Kad vetar besni, zar more ne manita Pretei nebu uzburkanim likom? A ti trai razum u ovom jauku! Ja sam more. Vetar uzdaha joj uj; Ona je plano nebo, a ja zemlja; Stoga more moje kipi s tih uzdaha, Stog se moja zemlja s njenih stalnih suza Plavi i tone u potopu svom; Zato mi utroba ne skriva njene jade, Ve ih, k'o pijanac mora da povrati.

Zato pusti, jer to treba stradalniku, Da gorkim reima oduke sebi da. (Ulazi GLASNIK nosei dve glave i jednu ruku.) GLASNIK. Vrli Andronie, ravo si ti Nagraen za dobru ruku caru datu. To su glave tvoja draga sina dva

SCENA DRUGA

Soba u Titovoj kui, spremljena za gozbu (Ulaze ANDRONIK, MARKO, LAVINIJA i MLADI LUCIJE.)

TIT. No, tako; sedite, i ne jedite vie No koliko treba, da odrimo snagu I osvetimo nae gorke jade. Marko, odrei taj tugom vezan vor! Tvoja sinovica i ja, jadnici bez ruku, Ne moemo svoj desetostruk bol Izraziti skladno prekrtenih ruku. Desnica mi jadna osta da tiranie Grudi; a kad srce ve ludo od bola Zalupa silno u zatvoru tela, Onda ja ovako udaram po njemu. (LAVINIJI) Ti, sliko patnje to zbori znacima, Kad ti jadno srce kuca da presvisne, Ne moe da ga udarcima smiri. Rani ga, keri, uzdasima, ubi Jeanjem; il' uzmi noi izmed' zuba, Naini otvor prema srcu svom, Da ti se sve suze prolivene sliju U tu upljinu, napune i udave Svojom slanom vodom tu tunu budalu. MARKO. Uh, brate, uh! Nemoj je uiti da stavi Nasilnike ruke na neni ivot svoj. TIT. Kako! Je l' ti tuga pomutila pamet? Niko sem mene, Marko, ne treba da je lud. Kakve nasilnike ruke, kakav ivot! Ah, zato uopte pominje te ruke? Zar tera Eneju da ti opet pria O spaljenoj Troji i svojoj nesrei? Ne govori o tom, ne pominji ruke, Ne podseaj nas da ih nemamo. Ah, ah! Kako govorim kao lud. K'o da bi zaboravili da ih nemamo

Kad Marko ne bi pomen'o tu re! Hajde da ponemo; dobra keri, jedi. Tu nema pia? Pazi, Marko, ta ona kae; Razumem te njene muenike znake: Kae da ne pije nita osim suza Spravljenih sa tugom, slivenih obrazima. Tubalice nema, doznau ti mis'o; Usavriu se u tvojoj mimici Kao isposnici u svojim molitvama. Nee uzdahnuti ni dii patrljke, Ni sklopiti oi, ni klimnuti glavom, Ni kleknuti niti dati kakav znak, A da ne dokuim iz takve azbuke I stalnom vebom ne saznam ta misli. DEAK (jeca). Dobri deda, mani tu duboku tugu, Razveseli tetku prijatnom priom nekom. MARKO. Avaj meni: neni deak, ganut tugom, Plae to vidi dedinu potitenost. TIT. Umiri se, neni izdane; sazdan si Od suza, i ivot e te u njinaa istopiti. (MARKO udari noetn po zdeli.) U ta udara, Marko, svojim noem? MARKO. U ono to ubih, gospodaru, muvu. TIT. Stidi se, ubico, ubija mi srce; Oi su moje presite nasilja. Ne lii ubijanje nevinoga bia Titovom bratu. Odlazi od mene; Vidim da nisi za moje drutvo ti. MARKO. Vaj, gospodaru, ubih samo muvu. TIT. Samo"? A ima li muva oca, majku? On bi zlatna, nena krila obesio I zujao vazduhom tugovanku! Sirota bezazlena muva, dola je Da nas razveseli lepim, skladnim zukom, A ti je ubi. MARKO. Oprosti, brate, bee crna, runa, Slina cariinom crncu, te je ubih. TIT. O,o,o! Onda mi oprosti to sam te korio, Jer si milosrdno delo uinio. Daj mi no da trijumfujem nad njom, Laskajui sebi da je crnac to to namerno doe tu, da me otruje. Ovo za tebe, a ovo za Tamoru! Ah, huljo! Ipak, mislim, nismo pali tako nisko

Da ne smemo izme' nas ubiti muvu to dode u vidu k'o ugljen crnog crnca. MARKO. Siromah ovek, rastrojen je tugom; On lane senke za stvarnost uzima. TIT. Rasprem'te sto. Hajdemo, Lavinijo. Idemo u tvoju sobu, da ti itam alosne prie iz starih vremena. Hajd', deae, s nama; tvoj vid je jo mlad, Pa e ti itati kad se moj pomuti. (Odlaze.)

ETVRTI IN

SCENA PRVA

Pred Titovom kuom (MLADI LUCIJE, s knjigama pod mikom, tri ispred LAVINIJE koja uri za njim. Zatim ulaze TIT i MARKO.)

DEAK. Pomozi, deda, pomozi! Tetka Lavinija Ide za mnom svuda, a ja ne znam zato. Dobri deda Marko, evo je, dolazi! Ah, mila tetko, ja ne znam ta hoe. MARKO. Kraj mene, Lucije; ne plai se tetke. TIT. Suvie te voli da ti ini zlo. DEAK. Kad je otac u Rimu bio, volela me. MARKO. ta hoe da kae moja sinovica Lavinija tim svojim znacima? TIT. Ne boj se, Lucije, ona neto eli. MARKO. Gle, Lucije, vidi, stalo joj do tebe; Ona bi htela da ide nekud s njom. Kornelija nije itala s veom panjom Sinovima svojim nego ona tebi Pesnitvo slatko, Tulijev Besednik". Moe li pogoditi to te tako trai? DEAK. Ja ne znam i ne mogu da pogodim; Sem ako nije u nekom nastupu. esto sam uo dedu kako kae Da prevelika tuga izbezumi. A itao sam kako je Hekuba, Kraljica Troje, od tuge poludela. Zbog toga se plaih, mada, gospodaru, Znam da me tetka plemenita voli Koliko me je i majka volela,

I da ne bi, sem u nastupu ludila, Plaila moju mladost. To me nateralo Da bacim svoje knjige i pobegnem, Moda bez razloga. Stoga, draga tetko, Oprosti i, gospo, ako deda Marko Poe s nama idem s tobom kud god hoe. MARKO. Hou, Lucije. (LAVINIJA svojim patrljcima pretura knjige koje je LUCIJE ispustio.) TIT. ta sad, Lavinijo? Marko, ta znai to? Ona bi elela da vidi knjigu neku. Koju od tih, keri? Otvori ih, deko. Al' ti si uenija i naitanija. Izberi to hoe iz moje knjinice I zavaraj svoju tugu dokle nebo Kletog vinovnika tog dela ne otkrije. to naizmenino podie ruke tako? MARKO. Mislim da hoe da kae da je bilo Vie vinovnika u zloinu tom; Da, bilo ih vie; a ako ne to, Onda za osvetom die ruke nebu. TIT. Lucije, koju knjigu to pretura? DEAK. Ovidijeve Metamorfoze", deda. Majka mi je dade. MARKO. Moda iz ljubavi Spram pokojnice nju je izabrala. TIT. Tiho! Gle, revnosno prevre listove! Pomozi joj. ta li trai? Lavinijo, Hoe da ti itam? Ovo je tragina Pria o Filomeli, kako ju je Terej Prevario i silov'o; a to je, Bojim se, koren i tvoje nevolje. MARKO. Gle, brate, kako posmatra listove. TIT. Lavinijo, jesi l' i ti napadnuta, Keri, i obeaena kao Filomela, Odvuena u tamnu i ogromnu umu? Gle, gle! Da, takvo je mesto i gde smo lovili O, da nikad nismo preduzeli lov! Slino ovom koje pesnik opisuje, Prirodom stvoreno za zloin i silovanje. MARKO. O, zato priroda stvara te uvale, Sem ako bogovi ne vole tragedije? TIT. Pokai, keri, ovde su prijatelji Koji se patricije usudi na to delo. Je l' se Saturnin prikrao k'o Tarkvinije kad je

Iz logora do'o da zgrei s Lukrecijom? MARKO. Sedi, sinovice draga; brate, sedi tu. Apolone, Palado, Merkure, Jupiteru, Nadahnite me, da saznam izdaju! Brate, gledaj ovde; gledaj, Lavinijo; Ovaj je pesak ravan, pa pii po njemu K'o ja to u. (Ispisuje svoje ime tapom sluei se samo nogama i ustima.) Svoje ime sam napis'o Bez upotrebe ruku. O, prokleto Srce to nas na tu muku nateralo! Napii, sinovice, i obelodani Ono to bog naoj osveti otkriva. Nek' ti nebo vodi pero, da ispie Svoju patnju, da saznamo izdajnika! (LAVINIJA stavlja tap u usta, upravlja njime svojim patrljcima i pie.) O, pogledaj, brate, ta je napisala. TIT. Stuprum. Hiron. Demetrije. MARKO. ta, Pohotljivi su sinovi Tamore Vinovnici ovog krvavog, gnusnog dela? TIT. Magni dominator poli, Tam lentus audis scelera, tam lentus vides? MARKO. Umiri se, dragi brate, mada znam Da je na toj zemlji dosta napisano Da buru digne nenih misli svih I duh odojadi gnevom naorua. Brate, klekni sa mnom; klekni, Lavinijo; I ti, deko, nado rimskoga Hektora. Zakun'te se sa mnom, k'o to se Brut zakle S ojaenim muem i ocem one edne Obeaene gospe Lukrecije, Da emo smiljeno izvriti smrtnu Osvetu nad tim Gotima izdajnikim, Videti krv njinu il' umreti sramno. TIT. Dabogme, samo kad bi znao kako. Budi, kad medvedie lovi, na oprezu; Jer se meka moe probuditi, pa te Nanjuiti; a ta je u savezu s lavom I njuka ga dok se igra na leima; A kad on zaspi, radi to joj volja. Mlad si ti lovac, ostavi se toga. ekaj! Da donesem tablicu bronzanu; elikom u na nju staviti te rei I sakriti je, jer ljuti severac

Raznee taj pesak k'o Sibilino lie, Pa ta e biti sa naim otkriem? Deko, ta ti kae? DEAK. Kaem, gospodaru, Da sam ovek, podli robovi Rima ne bi Spavau sobu zatitili majci. MARKO. Izvrsno, mome! Otac ti je esto Pokazao takvu neustraivost Rad' svoje tako nezahvalne zemlje. DEAK. Pa i ja u, deda, ako budem iv. TIT. Hajde sa mnom u moju orunicu. Lucije, ja u ti spremiti, a ti e Odneti cariinim sinovima dare Koje nameravam poslati obojici. Hajde, kazae im poruku; hoe li? DEAK. I zabosti im no u grudi, deda. TIT. Ne, deko moj, tako; nauiu te druke. Lavinijo, hodi; Marko, pazi kuu. Lucije i ja emo sad hrabro u dvor. Da, brate, bie nam tamo naklonjeni. (TIT odlazi: za njim LAVINIJA i MLADI LUCIJE) MARKO. O nebo, zar slua krik dobrog oveka, A ne smiluje se, ne saali na nj? Ne putaj ga, Marko, njegovom ludilu. Na srcu mu vie oiljaka tuge No neprijateljskih belega na titu, Pa ipak, pravednik, nee da se sveti. Osveti ti, nebo, starog Andronika! (Odlazi.)

SCENA DRUGA

Dvorana u carskom dvoru (Ulaze ARON, HIRON i DEMETRIJE na jedna vrata, a na druga MLADI LUCTJE s DEAKOM koji nosi sveanj oruja na kome su ispisani stihovi.)

HIRON. Demetrije, tu je Lucijev sin; eli Da nam nekakvu poruku saopti. ARON. Da, ludu poruku svoga ludog dede. DEAK. Prinevi, u dubokoj smernosti Pozdravljam vae visosti od Andronika . . . (Za sebe) I molim rimske bogove da vas satru. DEMETRIJE. Lucije lepi, hvala; ta je novo? DEAK (za sebe). Novo je da ste otkriveni ve

Kao nitkovi, obeastitelji. (Glasno) Ako dopustite da kaem: moj ded U razboritosti svojoj alje vam Najbolje oruje svoje orunice, Da zadovolji estitu vam mladost, Nadu Rima. Tako ree da vam kaem, I tako inim: darove predajem Visostima vaim, da, kad god ustreba, Budete spremni i naoruani. A sad vas ostavljam (Za sebe) krvave nitkove. (MLADI LUCIJE odlazi sa svojim pratiocem.) DEMETRIJE. ta je ovo? Svitak ispisan okolo. Da vidim: Integer vitae, scelerisque purus, Non eget Mauri iaculis, nec arcu. HIRON. Stihovi iz Horacija; dobro ih poznajem; it'o sam ih davno u Gramatici. ARON. Da, iz Horacija; pogodili ste dobro. (Za sebe) Eto ta znai biti magarac! Nije to nikakva ala izvrsna! Starac je njihov zloin otkrio; alje im oruje stihom obvijeno to u srce gaa, al' ne oseaju. Da je naa mudra carica sad tu, Andronikovoj bi se zamisli divila. Al' nek' se odmara u nemiru svom. (Glasno) Prinevi mladi, nije l' nas srena zvezda U Rim dovela k'o tuince, roblje, Da bi nas na ovu uzdigla visinu? Milo mi bee kad sam izaziv'o Tribuna pred dvorom, da mu i brat uje. DEMETRIJE. Meni jo vie kad se takav junak Smerno umiljava i alje darove. ARON. Zar nema razloga, prine Demetrije, Kad mu prijateljski udesiste ker? DEMETRIJE. to nemamo tako hiljadu rimskih gospa U tesnacu, da nam pohoti poslue. HIRON. Blagoestiv nagon, tako pun ljubavi! ARON. Nema samo majke, da vam kae amin. HIRON. Rekla bi ona za deset hiljada. DEMETRIJE. Da se pomolimo svima bogovima

Za milu majku u poroajnoj muci. ARON. Mol'te se avolima, jer bogovi su nas Napustili. (Sviraju trube.) DEMETRUE. to carske trube sviraju? HIRON. Zbog radosti, valjda, to car dobi sina. DEMETRIJE. Mir! Ide neko? (Ulazi DADILJA s CRNIM DETETOM, koje pokriva svojim ogrtaem kad spazi mladie.) DADILJA. Dobar dan, vlastelo. Rec'te, videste li Arona crnca vi? ARON. To je lepote tvoje preimustvo. Ah, ta izdajnika boja to rumenilom Odaje tajne smerove tvog srca! Ovde je mome drukijeg lika. Gle kako se crni rob smei na oca, Kao da kae: Stari, ja sam tvoj." Brat vam je, prinevi; izdano je hranjen Istom krvlju to je vama ivot dala; Iz iste utrobe u kojoj vi beste Osloboen doe na videlo dana. Da, on je brat va, s jae strane jo, Mada mu na licu stoji peat moj. DADILJA. Arone, ta da kaem carici? DEMETRIJE. Savetuj, Arone, ta da se radi sad, Pa emo tvoj savet prihvatiti svi. Spasi dete, ali spasimo i nas. ARON. Sedite onda, radi dogovora; Moj sin i ja emo motriti na vas. Ostanite tamo. A sad, izvolite Govorite o svom spasavanju. (Oni sedaju.) DEMETRIJE. Kol'ko ena vide to njegovo dete? ARON. Tako, hrabri moji! Kad smo u savezu, Ja sam jagnje; ali kad izazivate, Crnac je benji no medved razdraen, Lavica brdska, uzburkan okean. No, reci kol'ko je njih videlo dete. DADILJA. Vide ga babica Kornelija i ja, I niko vie osim carice. ARON. Carica, dakle, babica i ti. Dve bez tree mogu da uvaju tajnu. Hajd, carici kai da sam rek'o to. (Ubija je.) Cik-cik!" Tako skii prase spremljeno za raanj.

DEMETRIJE. ta smera, Arone? to uini to? ARON. Pa, prinevi, to je delo politike. Zar da brbljiva jeziara ivi I otkrije nau krivicu? Ne, ne! Sad znajte i celu moju nameru. Neki Muli, zemljak moj, ivi tu blizu, I ena mu se sino porodila. Dete lii na nju, belo je k'o vi. Dogovorite se, dajte majci zlata, I recite im okolnosti sve: Da e im dete biti uzdignuto I pripremljeno za carskog naslednika, I da e s mojim zamenjeno biti, Da se stia bura koja preti dvoru. Neka ga car onda miluje k'o svoje. Prinevi, eto, ja joj dadoh lek, A vi je morate sahraniti sad. Polje je blizu, vi ste hrabri momci. Kad to uinite, ne gubite vreme, Ve mi odmah poljite babicu. Kad s dadiljom bude sklonjena i ona, Onda gospe mogu brbljati ta hoe. HIRON. Arone, vidim, ni vazduh ti ne zna Tajne. DEMETRUE. Zbog ovog staranja za Tamoru Ona i njeni bie ti odani. (DEMETRIJE i HIRON odlaze.) ARON. A sad Gotima, brzo kao lasta, Da ostavim ovo blago u naruju, I cariine pozdravim prijatelje Tajno. Hajd', debelousni robe, odneu te, Jer si nas doveo u ovu nevolju. Hraniu te korenjem, trnjinama, Sirom i surutkom; sisae kozu ti, iveti u peini dok te ne odgojim I ne postane ratnik, vojskovoa. (Odlazi.)

SCENA TREA

Pred dvorom u Rimu Ulaze TIT, STARI MARKO, njegov sin PUBLIJE, MLADI LUCIJE i DRUGI, svi s lukovima. TIT nosi strele s pismima privrenim za njihove vrhove.)

TIT. Hajde, Marko, hajde; roaci, ovuda. Deko, da ti vidim streljaku vetinu; Zategni dobro, pa e pogoditi. Terras Astraea reliquit, Ne zaboravi, Marko: otila je, Odletela. Gospodo, uzmite alate. Vi, roaci, idite, premer'te okean, Bacite mree; moda ete nju Uhvatiti u moru, mada je Tamo malo pravde kao i na kopnu. Ne, Publije i Sempronije, morate initi Tako, kopati budakom, aovom Do najdubljega sredita zemljinog; Pa onda, kad doete do Plutonove Oblasti, molim vas dajte mu ovu molbu; Kaite mu, ona trai pravdu, pomo, A dolazi od starog Andronika, Potresenog jadom u nezahvalnom Rimu. Ah, Rime! Da, da, ja sam te unesreio Kad sam glasove naroda dao onom Koji me ovako tiranie sad. Idite, molim vas, pazite dobro svi; Nek bude pretresen svaki ratni brod. Zli car ju je moda posl'o preko mora; Onda emo zalud zvidati za pravdom. MARKO. O, Publije, zar nije teko gledati Tvog strica plemenitog tako rastrojenog? PUBLIJE. Zato nam je, oe, dunost da ga paljivo Pratimo i dan i no i ljubazno Ugadamo njegovim udima Dokle mu vreme ne prui kakav lek. MARKO. Njegovim jadima nema leka vie. Ali... Udruimo se s Gotima, i ratom Odmazde kaznimo nezahvalni Rim, I osvetimo se podlom Saturninu. TIT. Publije, ta sad! ta sada, gospodo! Jeste li je sreli? Kaite mi. PUBLIJE. Ne, dobri gospodaru; al' ti Pluton poruuje: Hoe li Osvetu iz pakla, dobie je; A Pravda je zauzeta na nebu, misli on, Sa Jupiterom, il' na drugom mestu, Te mora neko vreme priekati. TIT. Greh mu to me tako vara odlaganjem. Zaroniu dole vatrenim jezerom sam I izvui u je za pete iz Aherona.

Marko, mi smo samo iblje, ne kedrovi, Nismo krupni ljudi kiklopske veliine; Ali smo metal, Marko, elik sve do kime, Samo to nas vie zala pritiskuje No to naa lea izdrati mogu. Kad nema pravde na zemlji ni u paklu, Moliemo nebo, ganuti bogove Da nam boginju pravde polju, da osveti Na jad. Na posao! Ti si dobar strelac, Marko? (TIT im razdaje strele sa pismima.) Ad Jovem, za tebe; ova ad Apollinem; Ad Martem, ta je za mene; Ova je deko, Paladi; ta Merkuru, Saturnu, Kaju ne Saturninu (To bi bilo kao gaati u vetar). Snano, deae! Marko, odapni kad naredim. Promiljeno sam napisao sve; Svakom je bogu molba upuena. MARKO. Roaci, pustite sve strele na dvor, Da tako ranimo oholost carevu. TIT. Zapnite, gospodo. Dobro je, Lucije! Pogodio si krilo Device; daj Paladi. MARKO. Gospodaru, gaah milju nad Mesecom. Tvoje je pismo sada kod Jupitera. TIT. Ha-ha! Publije, ta si uradio? Gle, odbio si Biku jedan rog. MARKO. Dobra ala! Kad je Publije streljao, Razjareni Bik zadade udar Ovnu, I rogovi Ovna padoe u dvor. Cariin nitkov naao je njih; Ona se nasmeja i naredi crncu Da ih odmah nosi svom caru na dar. TIT. Dobro je. Bog caru radost podario. (Ulazi BUDALINA s korpom i dva goluba u njoj.) Glas s neba! Marko, evo nam glasnika! ta je novo, priko? Donosi li pismo? Dobijam li pravdu? ta kae Jupiter? BUDALINA. He-he, onaj delat? Kae da je opet ostao bez veala, jer se onaj ovek ne sme obesiti pre idue nedelje. TIT. Ali ta kae Jupiter, pitam te. BUDALINA. Na alost, gospodine, ne poznajem Jupitera; nikad u ivotu nisam pio s njim. TIT. ta, nitkove, zar ti nisi donosilac? BUDALINA. Jesam, mojih golubova, gospodine, i niega vie. TIT. Kako, ti ne dolazi s neba? BUDALINA. S neba? Avaj, gospodine, jo nisam bio tamo.

Ne dao bog da smem pouriti na nebo u mojim mladim danima. Ja idem sa svojim golubovima u narodni sud, da prijateljski izmirim svau izmeu mog ujaka i jednog od carevih ljudi. MARKO. Eto, brate, to nam dolazi vrlo zgodno, da podupre- mo tvoju molbu; pusti ga da preda caru golubove u tvoje ime. TIT. Kai mi da li bi mogao da odri caru zahvalnicu. BUDALINA. Zaista, gospodine, nikad u ivotu nisam mogao da oitam nijednu molitvu, pa ni zahvalnicu. TIT. Prikane, hodi, i ne priaj vie, Ve daj tvoje golubove caru; Pomou mene dobie pravdu ti. ekaj, evo ti novac za trud. Daj pero, mastilo. Prikane, ume li Da preda ovu molbu utivo? BUDALINA. Umem, gospodine. TIT. Evo ti onda molbe. I kad se pojavi pred njim, mora od- mah kleknuti, pa ga poljubiti u nogu; onda mu predaj go- lubove, a zatim ekaj nagradu. Biu u blizini, prikane, da vidim hoe li uiniti kako treba. BUDALINA. Jamim da hou, gospodine; budite bez brige. TIT. Ima no, prikane? Daj mi ga da vidim. Evo ti, Marko, zavi ga u molbu, Da ne bi bila suvie ponizna. Kad je, priko, preda caru, ti zakucaj Na moja vrata, da kae ta je rek'o. BUDALINA. Zbogom ostaj, gospodine; hou. (BUDALINA odlazi.) TIT. Marko, hajdemo. Prati nas, Publije. (Odlaze.)

SCENA ETVRTA

U dvoru (Vlaze CAR, CARICA, njena DVA SINA, PATRICIJI i OSTALI. CAR nosi u ruci strele koje je TIT bacao na njega.)

SATURNIN. Velmoe, kakve su to uvrede! Je li Ikad car rimski tako potcenjivan, Uznemiravan, preziran i ikan Zato to pravdu podjednako deli? Velmoe, vi znate, k'o i moni bogovi, Ma ta podrivai mira nam tutkali U ui naroda, da protivu drskih

Sinova starog Andronika nije Preduzeto nita to zakon ne trai. Pa ta ako mu jad pomuti um? Zar da ovako budemo nian njegove Osvetoljubivosti, njegovih nastupa, Njegove pomame, njegovih ogorenja? Sad bogovima pie, trai pravdu: Gle, to Jupiteru, a ovo Merkuru, Ovo Apolonu, ovo bogu rata Lepi su to leci za rimske ulice! ta je to nego kleveta Senata, irenje glasova o naoj nepravdi? Dobroudna ala, je l'te, gospodo? Kao da kae Rim ne zna za pravdu. Al' ako uzivim, lano mu ludilo Zatititi nee bezonosti te. On i njegovi e saznati da pravda U Saturninu ivi jo, i on e Probuditi je, spava li, da joj gnev Zaverenika najdrskijeg smrvi. TAMORA. Milostivi care, lepi Saturnine, Gospodaru mog ivota, mojih misli, Smiluj se, oprosti Titovoj starosti Greke zbog tuge za hrabrim sinovima, iji mu gubitak teke rane dade. Bolje mu olakaj zao udes nego Da kazni najnieg il' najvieg za to. (Za sebe.) Velikodunoj Tamori prilii Da lepo govori svima. Ali, Tite, U srce te ranih; a kad ti se krv ivota izlije, i ako Aron sad Pametan bude, bie dobro sve, I kotvu emo spustiti u luku. (Ulazi BUDALINA.) ta je, dobri? Hoe da govori s nama? BUDALINA. Da, zaista, ako je vae gospodstvo carsko. TAMORA. Ja sam carica, a tamo sedi car. BUDALINA. To je on. (Klekne) Dao vam bog i sveti Stevan dobro vee. Doneo sam vam pismo i par golubova. (SATURNIN ita pismo.) SATURNIN. Odvedite ga i smesta obesite. BUDALINA. Koliko u novaca dobiti? TAMORA. ovee, bie odmah obeen. BUDALINA. Obeen, pobogu! Onda sam svoj vrat gajio za lep kraj.

(STRAARI ga odvode.) SATURNIN. Da prkosne, nesnosne uvrede! Zar da snosim ovaj nakazan nitkovluk? Znam otkud potie ceo ovaj plan. Moe V se trpeti ta optuba da su Sinovi mu drski, pogubljeni prema Zakonu za ubistvo moga brata, Krivo ubijeni mojim posrednitvom? Idite, dovuc'te za kosu tog nitkova; Spasti ga nee ni starost ni ast. Zbog te drske sprdnje delat sam mu ja! Ma'niti, podli bednie, pomog'o si Da postanem velik, u nadi da ti Ovlada mnome i Rimom. (Ulazi EMILIJE.) ta je novo, Emilije? EMILIJE. K oruju, velmoe! Nikad pre k'o sad! Goti su skupili vojsku, i sa mnotvom Odlunih ratnika eljnih plena, brzo Maruju ovamo pod vostvom Lucija, Sina Andronika starog, koji preti Da u osveti uini sve ono to je Koriolan ikad uinio. SATURNIN. Je li ratoborni Lucije vo Gota? Ta me vest presee, i glava mi klonu K'o cvet na mrazu i trava u buri. Da, jadi nai otpoinju sad; Plebejci ga mnogo vole; sluao sam ih, Preruen u etnji, kako esto tvrde Da je Lucijevo izgnanstvo nepravedno I da ele da im on postane car. TAMORA. Zato se plai? Je li ti grad jak? SATURNIN. Da, ali gradani hoe Lucija, I pobunie se rad njega na mene. TAMORA. Nek' ti, kao ime, misli budu carske! Potamni li sunce komarca roj? Or'o puta male ptice da pevaju I ne haje za to ta im cvrkut kae, Jer zna da senkom svojih krila moe Da uutka uvek kad hoe njin poj. Pa i ti moe vetrogonje Rima. Obodri se; jer znaj, care, da u starog Andronika da opinim slaim Ali opasnijim reima no to je Mamac za ribe, za ovce detelina,

Te se prve rane progutanim mamcem, A druge obole od obilja pae. SATURNIN. Al' on nee sina moliti za nas. TAMORA. Kad zamoli Tamora, onda hoe. Laskau mu, stare ui mu puniti Nadama zlatnim; pa ma mu srce bilo Jedva osvojivo, a stare ui gluve, I ui i srce sluae jezik moj. (EMILIJU) Idi pred nama, budi nam poklisar. Kai: car eli s ratobornim Lucijem Pregovore; zakai sastanak u domu Njegovog oca, starog Andronika. SATURNIN. Emilije, svri taj zadatak asno; Trai li taoce radi sigurnosti Reci neka ih imenuje sam. EMILIJE. Vau u zapovest izvriti smesta. (Odlazi.) TAMORA. Idem ja sada starom Androniku, Da svom vetinom utiem da gordog Lucija odvoji od ratobornih Gota. Sad, mili care, budi opet io I sahrani strah svoj u moje planove. SATURNIN. Onda idi odmah, da ga pridobije. (Odlaze.)

PETI IN

SCENA PRVA

Ravnica blizu Rima (Ulazi LUCIJE s gotskom vojskom. Doboi i zastave.)

LUCIJE. Ratnici prekaljeni, verni prijatelji, Primio sam pismo iz velikog Rima to kae da Rimljani mrze cara svog I ude da nas vide meu sobom. I stoga, velmoe, budite to jeste: Vlastela koja ne trpi nepravdu; I ako je Rim vam uinio zlo, Prisil'te ga da ga trostruko naknadi. PRVI GOT. Izdane hrabri velikog Andronika ije ime bee strah za nas, a sad je

Uteha, i ije podvige, zasluge Preziranjem podlim nagrauje Rim, Uzdaj se u nas: s tobom emo svi, K'o acave pele to idu za voom Vrelog letnjeg dana u cvetne livade, I osvetiti se prokletoj Tamori. GOTI. Kako on kae, kaemo mi svi. LUCIJE. Smerno, hvala njemu k'o i vama svima. Al' koga to 'amo vodi snani Got? (GOT dovodi ARONA koji u naruju nosi svoje DETE.) DRUGI GOT. Lucije slavni, dok se udaljih od vojske Da vidim neki poruen manastir, I dok sam paljivo posmatrao pustu Zgradu, odjednom ujem deji pla. Poem prema glasu, i uskoro uh Da neko stiava dete govorei: uti, crno rope, ti si pola ja, Pola majka! Da ti boja ne odaje iji si, da ti priroda dade lik Majke, mogao bi, lolo, biti car. Ali, kad su bik i krava mleno beli, Crno tele nee oteliti nikad. uti, lolo, uti!" karao je dete. Moram te nositi jednom vernom Gotu to e te, kad dozna da si cariin, uvati dobro tvoje majke radi." Na to, s isukanim maem, jurnem na nj, Uhvatih ga brzo i dovedoh 'amo, Da s njim uradite to budete hteli. LUCIJE. Vrli Gote, to je ovaploeni vrag to lii ruke dobrog Andronika, To je biser to se svia carici, A to arke udnje njene sramni plod. Kai, robe gnevna oka, kud si hteo Odneti tu sliku tvog avolskog lika. to uti? ta, gluv si? Zar ni rei ba? Konopac, vojnici, o ovo ga drvo Obesite, a s njim kopilanski plod. ARON. Ne dirajte deka, kraljevske je krvi. LUCIJE. Odve je na tebe, da bi dobar bio. Obesite prvo dete, da ga vidi Kako se koprca to je bolan prizor Za oevu duu. Dones'te lestvice. (Donose lestvice; ARON je prinuen da se popne na njih.) ARON (odozgo). Lucije, spasi dete; odnesi ga Carici, pa u ti rei udne stvari

Koje ti mogu mnogo koristiti. Nee li, nek' bude to bude; rei u Jedino: nek' vas osveta stigne sve! LUCIJE. Govori, pa ako mi se svidi to mi kae, Dete e iveti, braniu ga ja. ARON. Ako ti se svidi! Budi uveren, Lucije, Da e ti to dui zadati dubok bol; Jer moram govoriti o ubistvima, Silovanju, klanju, delima crne noi, Grozotama, podmuklim zaverama, Izdajama i tolikim zloinima Tunim za uvo, svirepo izvrenim. A sve e to moja zakopati smrt, Ne zakune li se da mi dete ivi. LUCIJE. Kai ta zna, tvoje dete e iveti. ARON. Zakuni se da e, pa u ja poeti. LUCIJE. Kome da se kunem? Ako ne veruje Ni u jednog boga, to trai zakletvu? ARON. Ako ne verujem? Zbilja ne verujem; Ali zato to znam da si poboan, Da ima ono to zovu saveu, I to sam video da paljivo vri Obrede verske i sve obiaje Traim ti zakletvu. Jer zato to znam Da budala smatra za boga svoj tap I dri zakletvu tome bogu datu, Traim da se njime i kune. Stoga e Zakleti se onim bogom, ma ko bio, Koga oboava i potuje ti, Da e mi sina spasti i hraniti, I gajiti il' ti ne otkrivam nita. LUCIJE. Kunem ti se svojim boanstvom da hou. ARON. Prvo znaj da sam ga rodio s caricom. LUCIJE. O, da nenasite i poudne ene! ARON. Pih! Lucije, to je milosrdno delo Spram onih to e od mene uti sad. Njena dva sina ubie Basijana, Odsekoe jezik, uzee ast tvojoj Sestri, ruke joj odrezae, te je Udesie lepo, kao to si video. LUCIJE. Mrska huljo! Ti to zove udeavanjem? ARON. Pa podrezana, oprana, udeena, A za one to su uradili sve Bila je lepa razonoda to. LUCIJE. O, varvarski, zverski nitkovi k'o i ti! ARON. Zaista, ja sam im bio uitelj.

Pohotljivost su dobili od majke, A na toj se karti ne gubi nikada. Krvolonost, mislim, primie od mene, A ona, k'o hrabri pas, napada spreda. Neka moja dela vrednost mi dokau. Namamih ti brau u opasnu jamu, Gde je leao Basijanov le; Napisah pismo to tvoj otac nae I sakrih zlato u pismu pomenuto Sporazumno s caricom i njenim sinovima. I ta se, na tvoju nesreu, ne desi A da mog udela zlog ne bee u tom? Izvarah od oca tvog rijegovu ruku, I kad je dobih, odoh, a srce mi Umalo nije prepuklo od smeha. Virio sam kroz pukotinu zida Kad za ruku dobi glave sina dva; Gled'o sam mu suze smeju se od srca, Te mi oi behu vlane k'o njegove. A kad sam carici ispri'o tu alu, Umalo ne pade u nesvest od miline I dade mi dva'es't poljubaca za to. PRVI GOT. Zar pria sve to a ne pocrveni? ARON. Da, ko crni pas, to kae poslovica. LUCIJE. Da li se kaje zbog tih gnusnih dela? ARON. Da, jer ih nisam uinio vie. ak i sad proklinjem dan mada je takvih Dana malo pod mojim prokletstvom Kad ne uinih naroito zlo: Ne ubih oveka, ne smerah mu smrt, Ne beastih devu il' ne smiljah to, Ne optuih pravog, ne zakleh se krivo, Ne zavadih smrtno prijatelja dva, Ne naterah marvu kakvog siromaha Da vratove lomi, ne zapalih staje Il' sena nou viui vlasnicima Da ih oni svojim suzama ugase. esto sam kopao iz groblja mrtvace, Stavlj'o ih uspravno kraj vrata srodnika, Kad su na alost zaboravili ve, I na koi im, k'o na kori drveta, Ureziv'o noem i rimskom azbukom: ,,Nek vam tuga ivi, iako sam mrtav." Hiljadu sam groznih dela poinio Olako k'o ovek kad ubije muvu, I nita me stvarno ne alosti, osim

to deset hiljada ne uinih vie. LUCIJE. Skinite avola, jer ne sme umreti Tako lakom smru k'o brzo veanje! ARON. Ima li avola, vol'o bih da sam avo, Da ivim i gorim u veitom ognju, Kad bi tvoje drutvo imao u paklu, Da te muim svojim unim jezikom. LUCIJE. Zapu'te mu usta, da ne govori. (VOJNICI zapue ARONU usta i skinu ga s lestvica. Ulazi EMILIJE.) GOT. Gospodaru, ovde je rimski glasnik stig'o; eli da govori s vama. LUCIJE. Neka prie. Emilije, zdravo! Kakav je glas iz Rima? EMILUE. Lucije, gospodaru, i vi gotski prinevi, Po meni vas rimski pozdravio car; I poto je uo da ste pod orujem, eli pregovore u domu tvog oca; I voljan je, ako traite taoce, Da ih odmah po'lje. PRVI GOT. ta kae na vo? LUCIJE. Emilije, neka car preda taoce Sada mom ocu i Marku, stricu mom; A mi emo doi. Marirajmo napred! (Odlaze.)

SCENA DRUGA

Dvorite Titove kue (Ulaze TAMORA i njena dva sina, prerueni.)

TAMORA. Tako, u tom tamnom neobinom ruhu Sreu se sa Andronikom i rei Da sam Osveta, poslata iz hada, Da mu se pridruim i grozne jade svetim. Zakucajte mu na knjinicu; kau Da je on tu: smilja plan osvete ljute. Rec'te Osveta je dola da se s njim Udrui i smrvi njegove dumane. (Oni kucaju. TIT otvara prozor svoje knjinice.) TIT. Ko uznemirava moje razmiljanje? Je l' to lukavstvo, da otvorim vrata, Da bi mi sveana odluka odletela I smerovi moji ostali bez dejstva? Varate se; jer to smeram da uinim Napis'o sam ovde krvavim redovima;

A to je pisano bie izvreno. TAMORA. Tite, dola sam da govorim s tobom. TIT. Ni rei! Kako u ukrasiti govor, Kad nemam ruke da mu izraz dam? Ti si u prevazi nada mnom; stog dosta! TAMORA. Kad bi znao ko sam, govorio bi sa mnom. TIT. Nisam lud; znam te vrlo dobro ja. To svedoi ovaj bedni patrljak, To svedoe ovi crveni oiljci, To svedoe ove brazde brige, tuge, Svedoi zamoran dan i teka no, Sva alost svedoi da te dobro znam. Ti si gorda, mona carica Tamora. Jesi l' za moju drugu ruku dola? TAMORA. Znaj, nesrenie, da nisam Tamora; To ti je dusmanka, a ja prijateljica. Osveta ja sam, poslata iz hada, Da ti olakam orlovo kljucanje Izlivom osvete na tvoje dumane. Prii mi i poeli sreu mom Dolasku na svetlost sveta; veaj sa mnom O ubistvu, smrti. Nema te peine, Ni sklonita, ni neprovidne tame, Ni maglovite doline gde bi se Krvavo ubistvo il' gnusno silovanje Zabilo od straha, a da ih ne naem I doviknem im svoje strano ime: Osveta, od koga podli krivci dru. TIT. Jesi l' ti Osveta? Jesi l' mi poslata Da bude pakao za moje dumane? TAMORA. Jesam; etoga sii da se pozdravimo. TIT. Uini mi neto pre no to siem. Gle, pored tebe su ubistvo, silovanje; Daj neki dokaz da si ti Osveta: Probodi ih, smrvi tokom svojih kola, I onda u sii i biti tvoj koija, Pojuriti s tobom oko zemnog ara. Nabavi dva konja, crna kao no, Da ti brzo vuku osvetnika kola; Pronai ubice u njinim peinama; Pa kad kola budu puna njinih glava, Sii u i pored toka tvojih kola Trau vas dan k'o ponizni sluga Od Hiperionovog izlaska s Istoka Sve do njegova silaska u more. Iz dana u dan radiu pos'o taj,

Uniti li sad ubistvo, silovanje. TAMORA. To su mi pomagai i doli su sa mnom. TIT. Tvoji pomagai? A kako se zovu? TAMORA. Zovu se Ubistvo i Silovanje, zato to se krivcima tih nedela svete. TIT. Boe, koliko lie na cariine sinove A ti na caricu! Al' mi, ljudi ovog sveta, Imamo bedne i varljive oi. O, Osveto slatka, sada u ti doi, I ako ti je dosta zagrljaj jednom rukom, Uskoro u te zagrliti njom. (TIT zatvara prozor.) TAMORA. Ludilu mu godi ovo povlaivanje. Ma ta izmislila ja, da bih njegovu Umobolnu udljivost pothranjivala, Vi to potkrepite i svojim reima; Jer on sad vrsto veruje da sam Osveta. U toj ludoj mu lakovernosti u Nagovoriti ga da polje po Lucija, to e mi na gozbi biti u rukama, Dok brzo ne smislim nekakvo lukavstvo Da lakoumne Gote rasturim, Il' ih u njegove dumane pretvorim. Evo ga; moram igrati ulogu. (TIT dolazi iz kue.) TIT. Dugo sam bio oajan, sve zbog tebe. Dobrodola, strana Furijo, u moj dom; Ubistvo, Silovanje, dobrodoli i vi. Slini ste carici i njenim sinovima. Dobro ste se nali; jo da vam je crnac. Zar vam sav pakao ne dade takvog avola? Dobro znam da carica ne ide nikuda A da u svom drutvu ne povede crnca; Pa da biste dobro predstavljali caricu, Zgodno bi pristao i jedan takav avo. Al' kakvi ste da ste, dobrodoli svi. ta sad da radim? TAMORA. ta eli, Andronie? DEMETRIJE. Pokai mi ubicu, pa u ga satrti. HIRON. Pokai mi obeastitelja; Ja sam poslat da mu se osvetim. TAMORA. Pokai hiljadu to te ojadilo, I ja u im se osvetiti svima. TIT. Pogledaj po grenim ulicama Rima, I kad nae oveka kao ti, Dobro Ubistvo, ubij ga, ubicu.

Ti idi s njim; pa kad ti se desi Da nae drugog, to je kao ti, Dobro Silovanje, ubij ga, nasilnika. Ti idi s njima; na carskom je dvoru Carica s nekim crncem lako e je Poznati svoju sliku i priliku. Molim te, umori ih nasilnikom smru, Jer behu nasilnici spram mene i mojih. TAMORA. Dobro nas naui; uiniemo to. Al' da li bi hteo, dobri Andronie, Da polje po Lucija, hrabrog sina tvog, to na Rim ide s ratobornim Gotima, I pozove ga na gozbu u svoj dom? Kad on tu bude, na sveanu u gozbu Dovesti caricu i njene sinove, I samoga cara, i sve te dumane, Pa e svi, pognute glave, kleknuti, A ti e srce nad njima da iskali. ta Andronik kae na ceo taj plan? TIT. Marko, brate! Zove te tuni Tit. (Ulazi MARKO.) Idi, Marko, svome sinovcu Luciju; Nai e ga tamo meu Gotima: Kai mu da doe i dovede sobom Neke od prvih gotskih stareina, A vojnike neka ulogori gde su. Reci mu da e car s caricom biti Na gozbi u mom domu, pa i on Nek' bude. Uini; a on nek' poslua, Ako ceni ivot svoga starog oca. MARKO. Uiniu, i brzo ti se vraam. (Odlazi.) TAMORA. Sad odmah tvojim poslom odlazim I vodim svoje pomagae sobom. TIT. Ne, ne! Nek' Silovanje i Ubistvo ostanu Kod mene; inae zvau brata natrag I celu osvetu Luciju ostaviti. TAMORA (po strani, svojim sinovima). ta kaete? Hoete l' ostati sa njim; Dok odem i kaem gospodaru caru Da sam ostvarila ugovorenu alu? Povlaujte mu udi, laskajte mu, I ostanite s njim dok se ne vratim. TIT (za sebe). Poznajem ih, mada misle da sam lud, I uloviu ih, u njihove zamke, I pakleni porod i njihovu majku.

DEMETRIJE (po strani). Gospo, ti idi kad hoe; ostavi nas. TAMORA. Zbogom, Andronie; Osveta sad ide, Da smisli izdaju dumana ti svih. TIT. Znam da hoe; slatka Osveto, sad zbogom. (TAMORA odlazi.) HIRON. Kai nam, stare, ta da radimo? TIT. Imam ja dovoljno posla za vas sve. Publije, Kaje, Valentite, amo! (PUBLIJE i ostali dolaze iz kue.) PUBLIJE. ta hoete? TIT. Zna li ovu dvojicu? PUBLIJE. Ja mislim da su to cariini Sinovi, Hiron i Demetrije. TIT. Pih, Publije, pih! Grdno se vara; Jedan je Ubistvo, a drugi Silovanje. Stoga ih vei, dobri Publije; Kaje, Valentine, drite ih vi! esto ste uli da elim ovaj as. Sad mi je doao. Veite ih vrsto, I zapuite im usta ako viu. (Odlazu) HIRON. Hulje, odstupite; carski smo sinovi. PUBLIJE. Zato i radimo to je nareeno. Zapuite im usta, da re ne izuste. Je li vrsto vezan? Dobro ih stegnite. (Ulazi TIT ANDRONIK s noem, i LAVINIJA s lavorom.) TIT. Hodi, Lavinijo, hodi; pogledaj, Neprijatelji su tvoji vezani. Zapu'te im usta da mi ne govore, Ali nek' uju moju stranu re. Ti, huljo Hirone, i ti Demetrije, Ovde je izvor koji ublatiste, Lepo leto vaom zimom uniteno. Ubiste joj mua, i za zloin taj Dva brata njena odoe na smrt; Ruka mi odseena i ruglu izvrgnuta; Njenih milih ruku, jezika, i onog to je jo drae, iste estitosti, Vi ste je, zloinci, nasilno liili. ta biste rekli kad bih vam re dao? Da milost molite, ne bi dao stid. ujte sad, bednici, kako ete mreti. Ova ruka osta da vam grlo see Dok Lavinija svojim patrljcima Dri lavor da vam grenu primi krv.

Znate da vam majka dolazi na gozbu, Zove se Osvetom, i misli da sam lud. Kosti u vam, hulje, samleti u prah, Od njega i krvi vam umesiti testo, I od toga testa koru napraviti; Ispod nje ispei vae sramne glave I dati vam majci, toj bludnici zloj, Da, kao zemlja, proguta svoj rod. To je gozba na koju je pozvah I takvim e se jelom nasititi. Zbog vas je moja ki doivela Sudbinu goru nego Filomela A ja u se tee no Prokna svetiti. Sprem'te svoja grla. Lavinijo, hodi, Primi krv. Kad budu mrtvi, samleu im Kosti i s mrskom im pomeati krvlju, I i tom testu ispei im glave. Hajte, hajte, budite vredni svi, Da spremimo gozbu sa eljom da bude Groznija, krvavija od kentaurskog pira. (ANDRONIK im preseca grla.) Tako; unes'te ih; ja u biti kuvar I zgotoviti ih za dolazak majke. (Odlaze.)

SCENA TREA

Dvorite Titove kue (Ulaze LUCIJE, MARKO i GOTI, sa zarobljenim ARONOM. PRATILAC nosi ARONOVO dete u naruju.)

LUCIJE. Strie Marko, poto je volja oca mog Da se vratim u Rim, ja sam doao. PRVI GOT. I mi s tobom; nek' se sudbina izvri. LUCIJE. Dobri strie, vodi groznog crnca tog, Prodrljivog tigra, prokletog avola; Ne daj mu hrane, okuj ga, dok ne bude Izveden pred lice carice da svedoi O njenim podlim delima. Postaraj se O jakoj zasedi; jer car ne misli nam dobro. ARON. Neka mi avo uvu apne kletve I podstakne mi jezik da izlije Otrovnu zlobu to mi srce iri! LUCIJE. Odlazi, psino i prokleti robe! Pomoz'te mom stricu da ga ukloni.

(GOTI odvode ARONA u kuu.) Trube ukazuju da je blizu car. (Trube. Ulaze CAR i CARICA sa EMILIJEM, TRIBUNIMA i OSTALIMA.) SATURNIN. ta, zar nebo nema samo jedno Sunce? LUCIJE. ta tebi koristi to se zove Suncem? MARKO. Care, i sinove, prekin'te prepirku; Ovaj spor se mora pretresati mirno. Spremljena je gozba koju vredni Tit Smislio bee u asnu svrhu tu, Za mir, za ljubav, slogu, dobro Rima. Priite dakle, zauzmite mesta. SATURNIN. Hoemo, Marko. (Trube. Ulazi TIT, kao kuvar, i stavlja zdele na sto, LAVINIJA s velom preko lica, MLADI LUCIJE i DRUGI.) TIT. Dobro mi doao, gospodaru moj, Dobrodola, tovana carice, Dobro mi doli, ratoborni Goti, Dobro doao, Lucije, i svi. Mada je gozba skromna, utolie vam glad. Tzvol'te, sluite se. SATURNIN. Zato si tako obuen, Andronie? TIT. Zato to sam hteo da se postaram Da se sve dobro spremi za ugoenje Vaeg velianstva i nae carice. TAMORA. Zahvalni gmo vam, dobri Andronie. TIT. I bili biste, da znate moje srce. Reci mi, moj care, gospodaru, ovo: Je l' ustri Virginije dobro uinio Kad je pogubio desnicom svojom ker, Jer je obljubljena i obeaena? SATURNIN. Jeste, Andronie. TIT. A zato, gospodaru? SATURNIN. Jer devojka ne sme preiveti sram I obnavljati mu tugu prisustvom. TIT. Razlog je moan, silan i ubedljiv; Raniji primer i jasno ovlaenje Za mene, jadnika, da uinim isto. Umri, Lavinijo, i s tobom tvoj sram, A s njim nek umre i tuga tvog oca! (Ubija je.) SATURNIN. ta to uini, neprirodni oe? TIT. Ubih onu zbog koje me suze Oslepie, bedan kao Virginije, I sa hiljadu razloga pre no on Za ovo nedelo; ono je izvreno.

SATURNIN. ta, je li ona nasilno obljubljena? Kai mi ko je uinio to. TIT. Ako je po volji, jedite, velianstvo. TAMORA. Zato si ubio svoju jedinicu? TIT. Ne ja, ve Hiron i Demetrije; Oni je obeastie, jezik joj odsekoe; Oni joj, oni dadoe sve zlo. SATURNIN. Da ste ih odmah doveli ovamo! TIT. Pa tu su, oba peena u toj piti, Od koje je njina majka slatko jela, Gutajui meso koje sama rodi. Tako je; dokaz je otri vrh mog noa. (Prob