VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA

NAZIV PREDMETA: MIKROEKONOMIJA

Predmetni nastavnik: Doc. dr Ranko Mijić

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA

ZA PREDUZETNIŠTVO

Оsnovne studije

ZIV PREDMETA: MIKROEKONOMIJA

-PRIRUČNIK-

Beograd, 2018

PREDGOVOR

Priručnik Mikroekonomija je osmišljen kao nastavna literatura za nastavnu disciplinu, zastupljenu u programima ekonomskih fakulteta, kao i pravnih fakulteta i visokih škola ekonomskog usmerenja, pod nazivom Teorija cena, Politička ekonomija, Mikroekonomska analiza i Mikroekonomija.

Sadržaj priručnika prati program predmeta Mikroekonomija, izučavanog na Visokoj strukovnoj školi za preduzetništvo Beograd, a njena osnovna namena je da posluži studentima koji taj predmet slušaju na osnovnim studijama. Sadržaj treba da omogući studentima sticanje osnovnih znanja o racionalnom ponašanju proizvođača i potrošača na tržištu, kao i o načinu funkcionisanja tržišnog mehanizma.

Po svojoj sadržini i načinu izlaganja raznovrsnih saznanja o ekonomskim problemima, posebno o mikroekonomskim fenomenima tržišta i cena, ovaj priručnik sledi najveći broj sličnih udžbenika, koji se na fakultetima za ekonomiju koriste u Sjedinjenim Američkim Državama i najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope, a sve više i na istoku Evrope.

Priručnik je priređen i uređen prema svetski poznatom udžbeniku, autor Robert S. Pindyck, S.R. &

Rubinfeld, L.D. Mikroekonomija.(2005).

III

SADRŽAJ:

1. UVOD U MIKROEKONOMIJU 1

1.1 Teme u mikroekonomiji 2

1.2 Teorije i modeli 2

1.3 Šta je tržište? 3

1.4 Realne naspram nominalnih cena 4

1.5 Mikroekonomija kao naučna i nastavna disciplina 4

2. OSNOVE PONUDE I TRAŽNJE 6

2.1 Ponuda i tražnja 6

2.2 Tržišni mehanizam 8

2.3 Promjene tržišne ravnoteže 9

2.4 Elastičnost ponude i tražnje 11

2.5 Kratkoročna elastičnost u odnosu na dugoročnu 14

3. PONAŠANJE POTROŠAČA 18

3.1 Sklonosti potrošača 18

3.2 Budžetska ograničenja 27

3.3 Potrošačev izbor 30

3.4 Otkrivene preferencije 32

3.5 Granična korisnost i izbor potrošača 34

3.6 Indeksi troškova života 35

4. POJEDINAČNA I TRŽIŠNA TRAŽNJA 39

4.1 Pojedinačna tražnja 39

4.2 Efekat dohotka i efekat supstitucije 44

4.3 Tržišna tražnja 47

4.4 Potrošačev višak (dobit) 50

4.5 Mrežne eksternalije 52

4.6 Empirijska procena tražnje 54

5. PROIZVODNJA 57

5.1 Proizvodna tehnologija 57

IV

5.2 Izokvante 58

5.3 Proizvodnja s jednim varijabilnim faktorom (radom) 59

5.4 Proizvodnja s dva varijabilna faktora 64

5.5 Prinosi na obim 68

6 TROŠAK PROIZVODNJE 70

6.1 Merenje troška: koji su troškovi važni? 70

6.2 Trošak u kratkom roku 72

6.3 Trošak u dugom roku 75

6.4 Dugoročne i kratkoročne krive troškova 80

6.5 Proizvodnja dvaju proizvoda: ekonomije širine 83

6.6 Procena i predviđanje troškova 85

7 POTPUNA KONKURENCIJA I MAKSIMIZIRANJE PROFITA 86

7.1 Savršeno konkurentna tržišta 86

7.2 Maksimizacija profita 87

7.3 Granični prihod, granični trošak i maksimizacija profita 88

7.4 Izbor nivoa proizvodnje u kratkom roku 90

7.5 Kratkoročna kriva ponude konkurentnog preduzeća 93

7.6 Kratkoročna kriva tržišne ponude 94

7.7 Izbor nivoa proizvodnje u dugom roku 97

7.8 Dugoročna kriva ponude industrije 101

8 ANALIZA KONKURENTNIH TRŽIŠTA 106

8.1 Procena dobitaka i gubitaka izazvanih merama ekonomske politike – višak potrošača i

proizvođača 106

8.2 Efikasnost konkurentnog tržišta 109

8.3 Minimalne cene 110

8.4 Cjenovna podrška i proizvodne kvote 112

8.5 Uvozne kvote i carine 114

8.6 Uticaj poreza i subvencija 116

9 TRŽIŠNA MOĆ: MONOPOL I MONOPSON 120

9.1 Monopol 120

9.2 Monopolska moć 127

V

9.3 Izvori monopolske moći 129

9.4 Društveni trošak monopolske moći 131

9.5 Monopson 134

9.6 Monopsonska moć 137

9.7 Ograničavanje tržišne moći: antitrustovski zakoni 139

10 MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA I OLIGOPOL 140

10.1 Monopolistička konkurencija 140

10.2 Oligopol 143

10.3 Cpenovna konkurencija 148

10.4 Konkurencija u odnosu na tajni sporazum: dilema zatvorenika 150

10.5 Implikacije dileme zatvorenika na oligopolističko utvrđivanje cena 152

10.6 Karteli 155

11 TRŽIŠTA FAKTORA PROIZVODNJE 158

11.1 Konkurentna tržišta faktora proizvodnje 158

11.2 Ravnotežna na konkurentnom tržištu faktora proizvodnje 166

11.3 Tržišta faktora sa monopsonskom moći 169

11.4 Tržišta faktora sa monopolskom moći 170

1

1. UVOD U MIKROEKONOMIJU

Ekonomija je nauka o izboru koja proučava kako se ljudi opredjeljuju (vrše izbor) da koriste retke (oskudne) ili ograničene proizvodne resurse koji imaju alternativnu upotrebu u cilju proizvodnje različitih dobara radi razmene i raspodele ovih dobara raznim članovima društva zadovoljavajući njihovu potrebu za potrošnjom. Drugim rečima, ekonomija kao nauka proučava na koji način društvo upravlja svojim retkim resursima.Osnovna pitanja u ekonomiji šta, kako i za koga proizvoditi su problemi sa kojima se neizbežno suočava svako društvo, iznalazeći različite modele njihovog prevazilaženja, u okviru sopstvenih privrednih sistema.Ekonomija se deli na dva glavna ogranka: mikroekonomiju i makroekonomiju.

Mikroekonomija se bavi ponašanjem pojedinačnih ekonomskih subjekata. Ti subjekti uključuju potrošače, radnike, ulagače, zemljovlasnike, preduzeća, zapravo svakog pojedinca ili entitete koji igraju neku ulogu u funkcionisanju naše privrede. Mikroekonomija objašnjava kako i zašto ti subjekti donose ekonomske odluke. Na primer, ona objašnjava kako potrošači donose odluke o kupovini i kako na njihove izbore utiče promena cena i dohotka. Ona, takođe, objašnjava kako preduzeća odlučuju koliko će radnika zaposliti i kako radnici odlučuju gde će raditi i koliko će raditi.

Još je jedna važna preokupacija mikroekonomije kako ekonomski subjekti međusobno deluju pri stvaranju većih subjekata - tržišta i industrija. Mikroekonomija nam pomaže, na primer, da spoznamo zašto se američka automobilska industrija razvijala na način na koji se razvijala i kako proizvođači i potrošači međusobno deluju na tržištu automobila. Ona objašnjava kako se određuju cene automobila, koliko automobilske kompanije ulažu u nove fabrike i koliko će se automobila proizvesti svake godine. Proučavanjem ponašanja i međusobnog delovanja pojedinačnih preduzeća i potrošača mikroekonomija pokazuje kako se razvijaju i deluju industrije i tržišta, zašto se razlikuju i kako na njih utiču politike vlada i globalni ekonomski uslovi.

Tabela 1: Teme proučavanja mikroekonomije i makroekonomije

OBUHVAT ISTIH VELIČINA

Mikroekonomija Makroekonomija

Količina proizvodnje (proizvod i/ili usluga) jednog preduzeća

Bruto domaći proizvod - ukupna vrednost svih roba i usluga proizv. u jednoj godini

Cena pojedinačnog proizvoda ili usluge Inflacija - rast opšteg nivoa cena

Zaposlenost i dohodak pojedinca, domaćinstava i sektora

Zaposlenost - stepen korišćenja raspoloživih proizvodnih kapaciteta

Razmena pojedinih roba sa inostranim preduzećima

Platni bilans -agregatni izraz ekonomskih odnosa sa inostranstvom

Nasuprot tome, makroekonomija se bavi agregatnim ekonomskim vrednostima, kao što su nivo i stopa rasta bruto domaćeg proizvoda, kamatne stope, nezaposlenost i inflacija. No, poslednjih je godina granica između mikroekonomije i makroekonomije sve manja i manja. Razlog je tome što i makroekonomija uključuje analizu tržišta - na primer, agregatnih tržišta dobara i usluga, rada i korporativnih obveznica. Da bismo razumeli kako ova agregatna tržišta deluju, prvo moramo razumeti ponašanje preduzeća, potrošača, radnika i ulagača koji ih sačinjavaju. Tako se makroekonomija sve više bavi mikroekonomskim osnovama agregatnih ekonomskih pojava i velik je dio makroekonomije zapravo proširenje mikroekonomske analize.

1.1 Teme u mikroekonomiji

Mikroekonomija je, dakle, grana ekonomije koja se bavi analizom ponašanja pojedinačnih ekonomskih jedinica - potrošača, preduzeća radnika i ulagača - kao i tržištima koja se sastoje od tih

2

subjekata. Veliki se dio mikroekonomije bavi ograničenjima - ograničenim dohocima koje potrošači mogu potrošiti na dobra i usluge, ograničenim budžetima i tehnološkim znanjima "know-how" koje preduzeća mogu upotrebiti za proizvodnju dobara, te ograničenim brojem sati u sedmici koje radnici mogu nameniti radu ili dokolici. No, mikroekonomija se bavi i načinima kako postići najviše moguće unutar tih granica. Preciznije, radi se o alokaciji retkih sredstava ili resursa.U savremenim tržišnim ekonomijama, potrošači, radnici i preduzeća imaju veliku fleksibilnost i slobodu izbora kada je reč o alokaciji retkih resursa.

Mikroekonomija opisuje "trade-offs" (alternativne izbore) s kojima se suočavaju potrošači, radnici i preduzeća i pokazuje kako se ti izbori najbolje obavljaju.Kako izvršiti optimalni "trade-off" ili optimalni izbor važna je tema u mikroekonomiji .

Potrošači. Potrošači imaju ograničene dohotke, koji se mogu potrošiti naveliko mnoštvo dobara i usluga ili uštedeti za budućnost. Teorija potrošača opisuje kako potrošači, na osnovi svojih preferencija, maksimaliziraju svoje blagostanje izborom najpoželjnije korpe dobara. Videćemo, takođe, kako potrošači odlučuju koliko će uštedeti svojih dohodaka, kao njihov izbor ili "trade-off" između tekuće potrošnje i buduće potrošnje.

Radnici. Radnici se, također, susreću s ograničenjima i biraju alternative. Prvo,ljudi moraju odlučiti hoće li i kada postati deo radne snage. Zbog toga što vrste posla i odgovarajući platni razredi koji stoje radniku na raspolaganju delimično zavise od nivoa obrazovanja i usvojenim veštinama, on mora odlučiti hoće li raditi sada (i zaraditi trenutni dohodak) ili će nastaviti obrazovanje (u nadi da će u budućnosti zaraditi veći dohodak). Drugo, radnici se suočavaju s alternativama u izboru svog zaposlenja.

Preduzeća. Preduzeća se takođe suočavaju s ograničenjima s obzirom na vrste proizvoda koje mogu proizvoditi i raspoložive resurse za njihovu proizvodnju.

Druga važna tema mikroekonomije je uloga cena. Svi prethodno opisani alternativni izbori ovise o cenama s kojima se suočavaju potrošači, radnici ili preduzeća. Na primer, potrošač bira između govedine i piletine na temelju svojih preferencija prema jednoj ili drugoj vrsti mesa, ali i na temelju njihovih cena. Jednako tako, radnici biraju između rada i dokolice delom i na temelju "cene" koju mogu dobiti za svoj rad, tj. na temelju nadnice. Preduzeća odlučuju hoće li zaposliti više radnika ili kupiti više mašina delom i na temelju nadnica i cena mašina.

Mikroekonomija, također, opisuje kako se određuju cene. U centralno-planskim ekonomijama, cene određuje država. U tržišnoj ekonomiji, cene se određuju interakcijom potrošača, radnika i preduzeća. Ta se interakcija zbiva na tržištima, a tržišta su mesta susreta kupaca i prodavaca koji zajednički određuju cenu dobra.

1.2 Teorije i modeli

U ekonomiji se, kao i u drugim naukama, objašnjenja i predviđanja temelje na teorijama. Teorije se razvijaju da bi se posmatrane pojave objasnile pomoću skupa osnovnih pravila i pretpostavki. Teorija

preduzeća, na primer, započinje jednostavnom pretpostavkom - preduzeća nastoje maksimalizirati svoje profite. Teorija koristi ovu pretpostavku da bi objasnila kako preduzeća biraju količine rada, kapitala i sirovina koje upotrebljavaju u proizvodnji i količinu outputa koju proizvode. Ona, također, objašnjava kako ovi izbori ovise o cenama faktora proizvodnje (inputa), poput rada, kapitala i sirovina, i cenama koje preduzeća mogu postići za svoje proizvode. Ekonomske su teorije i takođe osnova za predviđanje. Tako nam teorija preduzeća kazuje hoće li se nivo proizvodnje preduzeća povećati ili smanjiti kada se povećaju nadnice ili smanji cena sirovina. Primenom statističkih i ekonometrijskih tehnika, teorije se mogu upotrijebiti za izgradnju modela pomoću kojih se mogu dobiti kvantitativne prognoze. Model je matematički prikaz tržišta ili nekog drugog subjekta, zasnovan na ekonomskoj teoriji preduzeća.

Niti jedna teorija, bilo u ekonomiji, fizici ili bilo kojoj drugoj nauci, nije savršeno tačna. Korisnost i valjanost teorije zavisi o tome uspijeva li ona objasniti i predvideti skup pojava koje se namerava objasniti i predvideti. Zbog toga se teorije stalno proveravaju u odnosu na opažanja. Zbog ove se provere one često preinačuju ili poboljšavaju, ponekad čak i odbacuju. Proces je provere i poboljšanja teorija ključan za razvoj ekonomije kao nauke.

3

Mikroekonomija se bavi i pozitivnim i normativnim pitanjima. Pozitivna se pitanja zanimaju za objašnjenja i predviđanje (opisuju seveze između uzroka i posledica), a normativna pitanja za ono što bi trebalo biti. Pozitivna je analiza ključna u mikroekonomiji. Ponekad želimo ići dalje od objašnjenja i predviđanja i postaviti pitanja poput: "Šta je najbolje?" To uključuje normativnu analizu, koja je također važna i za menadžere kao i za donosioce odluka u javnoj politici. Normativna se analiza ne bavi samo alternativnim politikama, ona uključuje i kreiranje određenih mera. Često se nadopunjuje vrednosnim sudovima.

1.3 Šta je tržište?

Pojedinačni se ekonomski subjekti mogu podeliti na dve veće grupe s obzirom na njihove funkcije - kupce iprodavce. Kupci uključuju potrošače koji kupuju dobra i usluge, te preduzeća koja kupuju rad, kapital i sirovine za proizvodnju dobara i usluga. Prodavci uključuju preduzeća koja prodaju svoja dobra i usluge, radnike koji prodaju svoje usluge rada i vlasnike sredstava koji iznajmljuju zemlju ili prodaju mineralne izvore preduzećima. Očito, većina se ljudi i preduzeća pojavljuju i kao kupci i kao prodavci, ali nam je lakše razmišljati o njima kao kupcima kada nešto kupuju i kao prodavcima kada nešto prodaju.Kupci i prodavci zajedno deluju i tako sačinjavaju tržišta. Tržište je skup kupaca i prodavaca koji

putem svojih stvarnih ili potencijalnih međusobnih delovanja određuju cenu proizvoda ili grupe

proizvoda. Na primer, na tržištu računara, kupci su poslovna preduzeća, domaćinstva i studenti, a pro-davci su Compaq, IBM, Dell, Gateway i brojne druge kompanije.

Konkurentna u odnosu na nekonkurentna tržišta.U ovoj ćemo skripti proučavati ponašanje konkurentnih i nekonkurentnih tržišta. Savršeno konkurentno tržište ima mnogo kupaca i prodavaca, tako da niti jedan kupac ili prodavac nema značajnijeg uticaja na cenu. Većina je tržišta poljoprivrednih proizvoda gotovo savršeno konkurentna. Na primer, hiljade zemljoradnika proizvodi pšenicu koju kupuje hiljade kupaca koji će od te pšenice proizvesti brašno i druge proizvode. Zbog toga, niti jedan farmer i niti jedan kupac ne mogu značajnije uticati na cenu pšenice.Na nekim tržištima ima mnogo proizvođača, ali su ona nekonkurentna, što znači da pojedine kompanije zajednički mogu uticati na cenu. Primer takvog tržišta je tržište nafte. Od ranih 1970-ih godina, tim tržištem vlada kartel OPEC-a.

Tržišna cena. Tržišta omogućavaju transakcije između kupaca i prodavaca. Dobra se prodaju po određenim cenama. Na savršeno konkurentnom tržištu, obično će prevladati jedna cena - tržišna cena. Na tržištima koja nisu savršeno konkurentna, različite kompanije mogu odrediti različite cene za isti proizvod. To se može dogoditi zato što jedna kompanija želi osvojiti kupce svojih konkurenata ili zato što su potrošači verni nekoj brendu, pa neke kompanije mogu imati više cene od drugih.

Definicija tržišta-veličina tržišta. Kao što smo videli, definicija tržišta određuje koji bi kupci i prodavci trebali biti uključeni u određeno tržište. No, da bismo odredili koje kupce i prodavce uključiti, najprije moramo odrediti veličinu tržišta. Pod veličinom tržišta podrazumevaju se njegove granice, geografske i u smislu asortimana proizvoda koji bi trebali biti uključeni u to tržište. Definicija tržišta je važna iz nekoliko razloga. Kompanija koja prodaje različite proizvode, ili će ih prodavati u budućnosti, mora znati ko su njezini sadašnji i potencijalni budući konkurenti. Također, mora znati karakteristike proizvoda i geografske granice njegovog tržišta kako bi mogla odrediti cenu, odrediti budžet marketinga i doneti odluke o kapitalnim ulaganjima. Definicija tržišta je značajna i za državnu politiku.

1.4.Realne naspram nominalnih cena

Često želimo usporediti sadašnju cenu dobra s cenom kakva je bila u prošlosti ili kakva će verovatno biti u budućnosti. Da bi takvo poređenje imalo smisla, moramo meriti cene u odnosu na opšti nivo cena. U apsolutnom iznosu, cena tuceta jaja danas je mnogo veća nego što je bila prije 50 godina. No, u odnosu na cene uopšteno, ona je danas zapravo manja. Zato pri usporedbi cena tokom vremena moramo uzeti u obzir inflaciju. To znači merenje cena u realnim, a ne nominalnim veličinama.

Nominalna cena dobra (ponekad se naziva i "tekuća cena u dolarima") je samo njegova apsolutna cena. Na primer, 1970. godine nominalna cena pola litra mleka bila je 40 centi, 1980. oko 65 centi i 1999. godine 1,05 dolara. Ove biste cene videli u supermarketima tih godina. Realna cena dobra (ponekad se naziva "stalna cena u dolarima") je cena u odnosu na agregatni pokazatelj cena. Drugim riječima, to je cena koja je prilagođena za inflaciju.

4

Najčešće upotrebljavan agregatni pokazatelj (mera) je indeks potrošačkih cena (CPI). CPI izračunava Zavod za statistiku rada SAD-a i objavljuje ga mesečno. Njime se meri kako se trošak tržišne korpe široke potrošnje koju kupuje "tipični" potrošač u nekoj baznoj godini menja tokom vremena. Postotna promjena CPI-a izražava stopu inflacije u privredi.

Nakon korigovanja za inflaciju, hoće li mleko biti skuplje 1999. ili 1970. godine? Da bismo to saznali, izračunajmo cenu mleka 1999. godine u dolarimaiz 1970. godine. CPI je 1970. bio 38,8, a 1999. godine se povećao na 167'. (Tokom 1970-ih i ranih 1980-ih u Sjedinjenim Državama je postojala značajna inflacija.) U dolarima iz 1970-ih, cena mleka je bila:

38,8167 �1,05�� = 0,24��

U realnim terminima, cena mleka je bila niža 1999. godine nego što je bila 1970. Drukčije rečeno, nominalna je cena mleka porasla oko 162%, ali je CPI porastao 330%. U odnosu na agregatni nivo cena, cene mleka su pale.

U ovoj skripti ćemo se više baviti realnim cenama, a manje nominalnim, jer izbori potrošača uključuju analize poređenja cena. Te se relativne cene najlakše mogu proceniti ako postoji zajednička osnova usporedbe. Taj se cilj postiže izražavanjem svih cena u realnim veličinama. Dakle, mi ćemo cene često meriti u dolarima, ali ćemo u razmatranjima koristiti realnu kupovnu moć tih dolara.

1.5.Mikroekonomija kao naučna i nastavna disciplina

Mikroekonomija je oblast ekonomije, čiji predmet proučavanja predstavlja ponašanje ekonomskih subjekata tokom odvijanja ekonomskih aktivnosti, kako na tržištu, tako i u privrednom životu u celini.

Proizvođači i potrošači, odnosno prodavci i kupci koji, posredstvom funkcionisanja tržišnog mehanizma i njemu svojstvenog modela formiranja cena, ostvaruju međusobne ekonomske odnose, obezbjeđujući na taj način ispunjenje svojih ekonomskih potreba, predstavljaju osnovne ekonomske subjekte na tržištu. Obe strane su istovetno motivisane, težeći da, putem pomenutih odnosa, na najbolji mogući način realizuju glavne ciljeve sopstvenog ekonomskog delovanja, koncipiranog na temeljnom ekonomskom principu „što manja žrtva, što veći efekat”, odnosno - što manji troškovi, što veća korist. Osnovni cilj proizvođača ogleda se u ostvarenju što veće sume prihoda tokom proizvodnog angažovanja faktora proizvodnje, uz maksimiziranje razlike između prihoda i troškova. Potrošači, pak, nastoje da, koristeći raspoloživa primanja, ostvare najveću moguću korist. Suočavajući se u uslovima tržišnog delovanja, obe strane traže sopstvenu priliku za ostvarenje zacrtanih planova i ambicija. Proces ostvarivanja odnosa razmene između proizvođača i potrošača ne odvija se isključivo u saglasju sa njihovim planovima i dometima; značajan upliv na tok razmene imaju drugi učesnici u ovom procesu, njihova ekonomska moć i stepen delovanja, ali i slobodno delovanje tržišnih snaga i tržišta kao opšteg regulatora privrednih kretanja. S tim u vezi, predmet istraživanja, proučavanja i tumačenja teoretičara u oblasti mikroekonomije predstavljaju zakonitosti, principi i postupci, koji čine polazište za donošenje odluka od strane učesnika u tržišnom procesu, tokom nastojanja da dosegnu određene ciljeve u različitim promjenama podložnim situacijama, stanjima i procesima na tržištu. Preduslov za ovaj uspjeh vezan je za prethodno temeljno istraživanje samog fenomena tržišta, njegove strukture, zakonitosti njegovog funkcionisanja, kao i delovanja i značaja tržišnih ishoda, kako za pojedinačne učesnike, tako i za privredu u celini. Izvestan značaj u ovom procesu pripada sistemu formiranja cena, budući da on predstavlja temelj valorizacionog sistema privrede, te koordinirajući i korektivni mehanizam međudelovanja tržišnih činilaca ponude i tražnje.

Ponuda i tražnja, uz sistem cena, obrazuju organsko jedinstvo pokretačkog mehanizma tržišne privrede, u kome, u kibernetskom smislu, sistem cena ima ulogu povratne sprege.

Savremena mikroekonomska teorija pokazuje tendenciju priključenja vantržišnih područja, kao i problema javnog izbora, te fenomena neprofitnih djelatnosti, svom korpusu predmeta istraživanja.

Mikroekonomija, kao nastavna disciplina, koristi saznanja srodnih predmeta, prevashodno Ekonomskih

doktrina i Osnova ekonomije; posedovanje odgovarajućeg uvida u pomenute nastavne discipline omogućava sticanje osnovnih teorijskih znanja o razvoju ekonomske misli, kao i o ekonomskim

5

principima, kategorijama, procesima i zakonitostima, na osnovu kojih se pristupa tumačenju funkcionisanja savremenih privreda. Mikroekonomija koristi određene metode ekonomske analize, koji predstavljaju predmet izučavanja pojedinih statističko-matematičkih disciplina.

S druge strane, određene sadržaje Mikroekonomije koriste i sa njima se prepliću druge nastavne discipline, u čijem se istraživačkom fokusu nalazi tržište, kao što su: Marketing, Istraživanje tržišta, Istraživanje ponašanja potrošača.

Mikroekonomija je, na osnovu svog predmeta, metoda i ciljeva istraživanja, svrstana u egzaktne nauke; naučno posmatranje teoretičara mikroekonomije zasnovano je na dva principa: potpunosti (uzročno-posledičnom izučavanju) i tačnosti. Saglasno ovim kriterijumima, naučnici dolaze do relevantnih podataka, na osnovu kojih tumače ekonomske pojave i procese. Poštovanje pomenutih principa od izuzetnog je značaja, budući da se suština određene pojave i njeni manifestacioni oblici najčešće ne podudaraju; otuda se i javlja i potreba za naučnim istraživanjem. Osnovni ciljevi Mikroekonomije, kao nastavne discipline, jesu:

1) uvećanje fonda fundamentalnih znanja studenata, na temelju kriterijuma Mikroekonomije, pomoću kojih se tumače ekonomski procesi i ekonomski fenomeni mikroekonomskih subjekata u uslovima tržišnog funkcionisanja;

2) razvijanje sposobnosti primene stečenih znanja, u cilju iznalaženja racionalnih, efikasnih i optimalnih modela funkcionisanja, uz uvažavanje raspoloživih mogućnosti i resursa.

6

2. OSNOVE PONUDE I TRAŽNJE

Jedan od najboljih načina za shvatanje ekonomije je razumevanje osnova ponude i tražnje. Analiza ponude i tražnje je osnovno i moćno oruđe koje se može primeniti na mnoštvo zanimljivih i važnih problema.

2.1 Ponuda i tražnja

Osnovni model ponude i tražnje je temelj mikroekonomije. Taj model nam pomaže da shvatimo zašto i kako se menjaju cene i što se događa kada se država upliće na tržište. Model ponude i tražnje povezuje

dva važna koncepta: krivu ponude i krivu tražnje. Vrlo je važno razumeti šta te krive zapravo

predstavljaju.

Kriva ponude

Kriva ponude prikazuje količinu dobra koju su proizvođači voljni prodati po određenoj ceni, uz nepromijenjene ostale faktore koji mogu uticati na količinu ponude. To je prikazano na grafu 2.1 krivom označenom sa S. Okomita osa grafa prikazuje cenu dobra P, merenu u dolarima po jedinici. To je cena koju prodavci dobijaju za određenu ponuđenu količinu. Vodoravna osa prikazuje ukupnu količinu ponude, Q, merenu brojem jedinica za određeno razdoblje.

Kriva ponude je veza između ponuđene količine i cene. Ovu vezu možemo zapisati kao jednačinu:

�� = ����� ili je možemo prikazati grafički, kao što smo to učinili na grafu 2.1.

Graf 2-1: Kriva ponude. Kriva ponude koja je na grafu označena sa S pokazuje kako se količina dobra

koja je ponuđena na prodaju menja zajedno s promjenom cene dobra. Kriva ponude je rastuća; što je

cena veća, to su preduzeća spremnija i voljna proizvoditi i ponuditi veću količinu dobara. Ako se troškovi

proizvodnje smanje, preduzeća mogu proizvoditi istu količinu uz manju cenu ili veću količinu uz istu cenu.

Tada se kriva ponude pomiče udesno.

Primijetimo da kriva ponude ima rastući nagib. Drugim rečima, što je cena veća, kompanije su voljne i spremnije više proizvoditi i prodati. Na primer, viša cena omogućava postojećim kompanijama da prošire proizvodnju zapošljavanjem dodatnih radnika ili prekovremenim radom postojećih radnika (uz veći trošak za kompaniju). Isto tako, one mogu povećati proizvodnju tokom dužeg vremenskog razdoblja povećanjem proizvodnih kapaciteta svojih postrojenja. Viša cena također može privući i nove kompanije na tržište. Ove se pridošlice zbog svog neiskustva na tržištu susreću s većim troškovima, te bi ulazak uz nižu cenu bio neekonomičan.

Ostale varijable koje utiču na ponudu. Osim cene, ponuđena količina može zavisiti i o drugim varijablama. Na primer, količina koju su proizvođači spremni prodati ne zavisi samo o ceni, već i o

7

njihovim proizvodnim troškovima, uključujući nadnice, kamate i troškove sirovina. Kriva ponude koja je na grafu 2.1 označena sa S nacrtana je za određene vrednosti tih drugih varijabli. Promena vrednosti jedne ili više tih varijabli značiće pomak krive ponude. Pogledajmo kako do toga može doći.

Kriva ponude S na grafu 2.1 pokazuje da će uz cenu �� količina koja se proizvede i proda biti jednaka ��. Pretpostavimo da cena sirovina padne. Kako će taj pad uticati na krivu ponude?

Niži troškovi sirovina, odnosno niži troškovi uopšteno, čine proizvodnju profitabilnijom, podstiču postojeće kompanije na povećanje proizvodnje i omogućavaju novim kompanijama ulaz na tržište. Ako istovremeno cena �� ostane nepromenjena, mogli bismo očekivati povećanje ponuđenih količina. Na grafu 2.1 to je prikazano kao pomak sa �� na ��. Kad proizvodni troškovi padnu, proizvodnja će porasti bez obzira na cenu. Stoga se cela kriva ponude pomiče udesno, što je na grafu prikazano kao pomak sa S na S'.

Učinak nižih troškova proizvodnje možemo sagledati i na drugi način, i to tako da zamislimo da količina proizvodnje ostaje fiksna na �� i da se zatim zapitamo uz koju cenu preduzeće može proizvesti tu količinu. Budući da su troškovi niži, ta bi cena morala biti niža - ��,, bez obzira na nivo proizvodnje. Ponovo na grafu 2.1 vidimo da se kriva ponude mora pomaknuti udesno.

Videli smo da se učinak promjene cene na količinu ponude prikazuje pomacima uzduž krive ponude. Međutim, reakcija ponude na promene ostalih varijabli o kojima ponuda ovisi prikazuje se grafički kao pomak same krive ponude. Da bi razlikovali te dve vrste promena ponude, ekonomisti često upotreblja-vaju izraz promena ponude za pomake krive ponude, dok za pomake uzduž krive ponude upotrebljavaju izraz promena ponuđene količine.

Kriva tražnje

Kriva tražnje prikazuje količinu dobra koju su potrošači voljni kupiti po određenoj ceni. Ovaj odnos između količine koja se traži i cene možemo napisati u obliku jednačine:

�������� ili ga možemo grafički prikazati kao na grafu 2.2. Na tom se grafu može primetiti da kriva tražnje označena sa D ima negativan nagib, odnosno kriva je opadajuća. Potrošači su obično spremni kupiti više nekog dobra ako je njegova cena niža. Na primer, niža cena može potrošače koji su već kupovali dobro podstaknuti na potrošnju većih količina. Isto tako, niža cena može učiniti dobro dostupnim onim potrošačima kojima je ono ranije bilo preskupo.

Graf 2.2:Kriva tražnje. Kriva tražnje, koja je označena sa D, prikazuje kako količina dobra koju potrošači

traže zavisi o ceni tog dobra. Kriva tražnje je opadajuća kriva; uz ostale varijable nepromenjene,

potrošači će želeti kupiti više dobra što mu je cena niža. Tražene količine mogu zavisiti i o drugim

8

varijablama poput dohotka, vremena i cena drugih dobara. Tražnja za većinom dobara raste ako raste

dohodak. Viši nivo dohotka pomiče krivu tražnje udesno.

Naravno, količina dobra koju su potrošači spremni kupiti zavisiće i o drugim faktorima, a ne samo o ceni. Dohodak je posebno važan. Viši dohodak će omogućiti potrošačima da potroše više na bilo koje dobro, a neki će potrošači uz viši dohodak trošiti više na sva dobra.

Pomak krive tražnje. Pogledajmo što će se dogoditi s krivom tražnje porastu li nivoi dohotka. Kao što se vidi na grafu 2.2, možemo očekivati da će viši dohoci potrošača uz konstantne cene �� dovesti do povećanja količina koje se traže - recimo sa �� na ��. Budući da će se količina tražnje povećati bez obzira kolika je cena, rezultat je pomicanje cele krive tražnje udesno. Na grafu je ovaj pomak prikazan kao pomak sa D na D'. Druga je mogućnost da pitamo potrošače koliko su spremni platiti za zadanu količinu ��. Uz viši dohodak trebali bi biti spremni platiti više - recimo �� umjesto ��. Ponovo, kriva tražnje će se pomaknuti udesno. Kao i kod ponude, izraz promena tražnje koristićemo za pomake krive tražnje, a promena tražene količine odnosiće se na pomake uzduž krive tražnje.

Supstituti i komplementi. Promene cena povezanih dobara takođe utiču na tražnju. Za dobra kažemo da su supstituti kad porast cene jednog dobra dovodi do porasta tražnje za drugim dobrom. Na primer, bakar i aluminij su supstituti. Budući da su aluminij i bakar zamjenjivi u industrijskoj primeni, tražnja za bakrom će porasti ako poraste cena aluminija. Isto tako, supstituti su govedina i piletina; potrošači su spremni zamijeniti svoje kupovine u slučaju da se cene tih dvaju dobara promijene.

Dobra su komplementi kad porast cene jednog dobra dovodi do pada tražnje za drugim dobrom. Na primer, automobili i benzin su komplementarna dobra. Budući da je njihova upotreba povezana, smanjenje cene benzina dovest će do povećanja traženih količina automobila. Računari i software su također komplementarna (povezana) dobra. Cene računara u poslednjoj deceniji su znatno smanjene, što je podstaklo ne samo tražnju za računarima već i tražnju za softverskim paketima.

Pomak krive tražnje udesno na grafu 2.2 pripisali smo porastu dohotka. Međutim, ovaj je pomak mogao isto tako biti izazvan porastom cena nekog supstituta kao i smanjenjem cena komplementarnog dobra. Takođe, mogao je biti izazvan i promjenom neke druge varijable, poput vremena. Na primer, krive tražnje za skijama i snowboardima se pomiču udesno kad pada puno snega.

2.2 Tržišni mehanizam

Sledeći je korak spajanje krive ponude i krive tražnje. To smo učinili na grafu 2.3. Na okomitoj je osi prikazana cena dobra P u dolarima po jedinici. Ovog puta je to cena koju prodavači primaju za isporučene količine i cena koju kupci plaćaju za tražene količine. Vodoravna osa pokazuje ukupnu količinu koja se traži i nudi u broju jedinica kroz neko razdoblje, označenu sa Q.

Ravnoteža. Dve se krive seku u tački ravnoteže, ili ravnotežnoj ceni i količini. Uz ovu je cenu (P0 na grafu 2.3) količina koja se nudi jednaka količini koja se traži (Q0). Tržišni mehanizam je tendencija koja se pojavljuje na slobodnim tržištima pri kojoj se cena menja sve dok se tržište ne uravnoteži - odnosno sve dok se ne izjednače količina ponude i količina tražnje. U toj tački neće biti niti viška tražnje niti viška ponude, pa će nestati i pritisak za daljnjim promjenama cena. Ponuda i tražnja neće uvijek biti uravnotežene, a nekim tržištima će možda trebati više vremena da postignu ravnotežno stanje nakon naglih promena. Međutim, uvijek postoji težnja slobodnog tržišta ravnotežnom stanju.

9

Graf: 2-3: Ponuda i tražnja. Tržište je uravnoteženo uz cenu P0 i količinu Q0. Uz višu cenu P1 dolazi do

viška pa cena pada. Uz nižu cenu P2 nastaje manjak pa cena raste.

Da bismo razumeli zašto tržišta teže ravnoteži, pretpostavimo da je cena prvobitno bila iznad nivoa koji uravnotežuje tržište - recimo, �� na grafu 2.3. Proizvođači će pokušati proizvesti i prodati više nego što potrošači žele kupiti. Posledica će biti višak - situacija u kojoj količina ponude premašuje količinu tražnje. Da bi smanjili višak ili barem sprečili njegov rast, proizvođači će početi snižavati cene. Cene će padati i, pre ili kasnije, količina tražnje će početi rasti, a ponuda padati sve dok se ne postigne cena koja uravnotežuje tržište - ��.

Kad bi cena u početku bila ispod ��, dogodilo bi se suprotno. Pri takvoj ceni �� došlo bi do manjka, odnosno situacije u kojoj je ponuđena količina manja od količine tražnje, a potrošači ne bi mogli kupiti onoliko koliko žele. To bi stvorilo pritisak na povećanje cena jer bi potrošači bili spremni platiti više u međusobnom nadmetanju za postojeće količine, na što bi proizvođači reagovali povećanjem cena i proizvodnje. Ponovo, cena bi na kraju dostigla ��.

Kada možemo koristiti model ponude i potražnje? Kada crtamo i koristimo krive ponude i tražnje, pretpostavljamo da će uz zadanu cenu neka količina biti proizvedena i prodana. Ova pretpostavka ima smisla samo ako je tržište barem približno konkurentno. Time mislimo da ni prodavači ni kupci ne smeju imati preveliku tržišnu moć - odnosno mogućnost da pojedinačno utiču na tržišnu cenu.

Zamislimo obrnut slučaj, gde je ponuda pod kontrolom jednog proizvođača - monopola. Veza između cene i ponude više neće biti tako jednostavna. Zašto? Zato što ponašanje monopolista zavisi o obliku i položaju krive tražnje. Ako se kriva tražnje pomakne na određeni način, može biti u interesu monopolista da zadrži količinu fiksnom i promeni cenu, ili da zadrži fiksnu cenu, a promeni količinu. Dakle, kad radimo s krivama ponude i tražnje, implicitno pretpostavljamo da se radi o konkurentnom tržištu.

2.3 Promene tržišne ravnoteže

Videli smo kako se krive ponude i tražnje pomiču zbog promena varijabli poput nadnica, troškova kapitala i dohotka. Videli smo i kako tržišni mehanizam dovodi do uspostavljanja ravnoteže pri kojoj je količina ponude jednaka količini tražnje. Sada ćemo videti kako pomaci kriva ponude i tražnje menjaju tu ravnotežu.

10

Graf 2.4:Nova ravnoteža nakon pomaka ponude.Kad se kriva ponude pomakne udesno, tržište se

uravnotežuje uz nižu cenu P3 i veću količinu Q3.

Počnimo s pomakom krive ponude. Na grafu 2.4 kriva ponude se pomaknula sa S na S' (jednako kao i na grafu 2.1), možda kao posledica pada cene sirovina. Zbog pomaka krive ponude tržišna cena će pasti (sa P1 na P3), a ukupna količina proizvodnje porasti (sa Q1 na Q3). Ovo je u skladu s onime što bismo i očekivali: niži troškovi uzrokuju niže cene i veću prodaju. (U stvari, postepena smanjenja troškova zbog tehnološkog napretka i boljeg menadžmenta su jedan od važnih uzročnika ekonomskog rasta.)

Graf 2.5 pokazuje što se događa nakon pomaka krive tražnje udesno do kojeg je došlo zbog, recimo, porasta dohotka. Nova ravnotežna cena i količina rezultat su uravnoteženja ponude i tražnje. Kao što bismo i očekivali, porast dohotka prikazan na grafu 2.5 dovešće do toga da će potrošači biti spremni plaćati višu cenu P3, a firmeproizvoditi veće količine Q3.

Graf 2.5:Nova ravnoteža nakon pomaka tražnje. Kad se kriva tražnje pomakne udesno, tržište se

uravnotežuje pri višoj ceni ��i većoj količini ��

11

Graf 2.6: Nova ravnoteža nakon pomaka ponude i tražnje. Krive ponude i tražnje s vremenom se

pomiču zbog promena uslova na tržištu. U ovom primeru pomak krivih ponude i tražnje udesno dovodi

do malo više cene i znatno veće količine. Uopšteno, promena cene i količine zavisi o tome koliko se

krive pomiču i o obliku svake krive.

Na većini tržišta dolazi do povremenih pomaka krivih ponude i tražnje. Dohoci kojima potrošači raspolažu rastu s ekonomskim rastom (ili se smanjuju tokom recesija). Tražnja za nekim dobrima ima sezonska obeležja (npr. goriva, kupaći kostimi, kišobrani), ili se menja zbog promena cena povezanih dobara (porast cena nafte povećava tražnju za zemnim plinom), ili se jednostavno menja ukus potrošača. Isto se tako povremeno menjaju i nadnice, troškovi kapitala i cene sirovina, a sve te promene pomiču krivu ponude.

Učinci ovih promena se takođe mogu pratiti krivama ponude i tražnje. Na grafu 2.6, na primer, pomaci ponude i tražnje udesno dovode do malo više nove ravnotežne cene (pomak sa P1 na P2 i znatno veće nove ravnotežne količine (pomak sa Q1 na Q2). Uopšteno, koliko će se cena i količina promijeniti zavisi o tome koliki će biti pomak krivih ponude i tražnje kao i o obliku tih krivih. Da bismo mogli predvideti veličinu i smer tih promena, moramo biti u stanju kvantitativno oceniti zavisnost ponude i tražnje o ceni i drugim varijablama.

2.4 Elastičnost ponude i tražnje

Videli smo da tražnja za nekim dobrom ne zavisi samo o njegovoj ceni već i o dohotku potrošača i cenama drugih dobara. Isto tako, ponuda zavisi o cenama, ali i o varijablama koje utiču na trošak proizvodnje. Na primer, poraste li cena kafe, tražiće se manje količine, a porasti ponuđene količine. Međutim, često želimo znati za koliko će te količine porasti ili opasti. Koliko je osetljiva tražnja na promjenu cene? Ako cena poraste za 10%, za koliko će se promeniti količina tražnje? Za koliko će se promeniti ako dohodak poraste za 5%? Elastičnost će nam pomoći da pronađemo odgovor na ovakva pitanja.

Elastičnost meri osetljivost jedne varijable na drugu. Preciznije, to je brojka koja nam kaže za koliko posto će se promeniti jedna varijabla ako druga varijabla poraste za 1%. Na primer, cenovna elastičnost tražnje meri osetljivost količine tražnje na promjene cena. Ona nam govori za koliko postotaka će se promeniti količina tražnje nekog dobra ako cena tog dobra poraste za 1%.

Cenovna elastičnost tražnje. Razmotrimo detaljnije ovaj pojam. Označimo li količinu i cenu sa Q i P, cenovna elastičnost tražnje se može zapisati kao

12

��� = %∆��%∆�

gdje %∆� znači jednostavno "postotna promjena Q", a %∆� znači "postotna promjena P". (Znak ∆je grčko veliko slovo delta; znači "promjenu". Tako bi ∆ značilo "promena varijable X", recimo od jedne godine do druge). Postotna promena varijable je samo apsolutna vrednost promene varijable podeljena s prvobitnim (originalnim) nivoom te varijable. (Ako je indeks potrošačkih cena CPI početkom godine bio 200 te porastao na 204 do kraja godine, postotna promjena CPI, odnosno godišnja stopa inflacije iznosila bi 4/200 = 0,02, ili 2%). Dakle, elastičnost tražnje možemo zapisati kako sledi:

��� =∆!!∆��= �∆��∆�

>=<1

Cenovna elastičnost tražnje obično ima negativnu vrednost. Kad cena dobra poraste, količina tražnje obično pada. Stoga je ∆Q/∆P (promena količine u odnosu na promjenu cene) negativna, kao što je negativan i �$.

Kad cenovna elastičnost tražnje poprimi vrednost veću od 1 (�$> 1), kažemo da je tražnja cenovno

elastična jer je smanjenje tražene količine u postocima veće od postotnog porasta cena. Ako cenovna elastičnost tražnje poprima vrednost manju od 1 (�$< 1) kažemo da je tražnja cenovno neelastična.

Uopšte, cenovna elastičnost tražnje za nekim dobrom ovisi o raspoloživosti drugih dobara kojima bi se to dobro moglo zameniti. Ako postoje bliski supstituti, porast cena će navesti potrošača na smanjenje kupovina dobra čija je cena porasla i na povećanje kupovine nekog supstituta. U tom će slučaju tražnja biti visoko cenovno elastična. Ako nema bliskih supstituta, tražnja će obično biti cenovno neelastična.

Linearna kriva tražnje. Jednačina kaže da je cenovna elastičnost tražnje promena količine koja proizlazi iz promjene cene (AQ/AP) pomnožena s omerom cene i količine (P/Q). Međutim, kako se pomičemo uzduž krive tražnje, (AQ/AP) se može i promeniti, a cena i količina se uvijek menjaju. Zbog toga se cenovna elastičnost tražnje mora meriti u određenoj tački krive tražnje, a vrednost će joj se najčešće menjati dok se pomičemo uzduž krive.

Ovo je načelo najlakše uočiti na primeru linearne krive tražnje, odnosno krive tražnje oblika

� = % − '�

Graf 2.7:Linearna kriva tražnje. Cenovna elastičnost tražnje ne zavisi samo o nagibu krive tražnje, već i o

ceni i količini. Elastičnost, dakle, varira uzduž krive zajedno s promjenama cene i količine. Za ovu je

linearnu krivu tražnje nagib konstantan. Budući da je cena visoka, a količina mala, pri vrhu krive

elastičnost poprima visoku vrednost. Elastičnost se smanjuje kako se pomičemo niz krivu.

13

Graf 2.8:Savršeno elastična tražnja. Za vodoravnu krivu tražnje, ∆Q/∆P je beskonačan. Budući da

neznatna promjena cene uzrokuje ogromnu promjenu tražnje, elastičnost tražnje je beskonačna -

savršeno elastična.

Graf 2.9:Savršeno neelastična tražnja. Za okomitu krivu tražnje, ∆Q/∆P je nula. Budući da količina tražnje

ostaje ista bez obzira na promjenu cene, elastičnost tražnje je nula - savršeno neelastična.

Budući da krive tražnje (i ponude) crtamo tako da su cene prikazane na okomitoj osi, a količine na

vodoravnoj osi, ∆Q/∆P - (1/nagib krive). Kao rezultat toga, za bilo koju kombinaciju cene i količine, što je

nagib krive strmiji, to je tražnja manje elastična.

Graf 2.9. prikazuje krivu tražnje koja odražava savršeno neelastičnu tražnju: potrošači će kupiti fiksnu količinu Q* bez obzira na cenu, dok s druge strane graf 2.8 prikazuje krivu tražnje koja odražava savršeno (beskonačno) elastičnu tražnju: potrošači će kupiti koliko god mogu po ceni P*. Poraste li cena samo neznatno iznad ovog nivoa, tražena količina će opasti na nulu, a smanji li se cena, neznatno tražena količina će porasti bez ograničenja.

Ostale elastičnosti tražnje. Zanimaju nas elastičnosti tražnje i prema drugim varijablama, a ne samo prema ceni. Na primer, tražnja za većinom dobara obično raste s porastom agregatnog dohotka. Dohodovna elastičnost tražnje je postotna promena količine tražnje Q izazvana promenom dohotka I za 1%:

�( =∆!!∆((= )∆��∆)

Tražnja za nekim dobrima ovisi i o ceni drugih dobara. Na primer, budući da se maslac i margarin mogu lako zameniti, tražnja za jednim ovisi o ceni drugog. Unakrsna cenovna elastičnost tražnje odnosi se na postotnu promenu količine tražnje za nekim dobrom do koje je došlo zbog porasta cene nekog drugog dobra za 1%. Stoga, elastičnost tražnje za maslacem s obzirom na promjenu cene margarina možemo zapisati:

b)

14

�!*�+ =∆!*!*∆�+�+

= �,∆�-�-∆�,

gdje je �-količina maslaca, a �, cena margarina.

U ovom primeru, unakrsna cenovna elastičnost tražnje će biti pozitivna jer su dobra supstituti: budući da ta dobra konkurišu na tržištu, porast cene margarina čini maslac relativno jeftinijim u poređenju s margarinom i uzrokuje porast tražnje za maslacem. (Cena maslaca će porasti zato što će se kriva tražnje za maslacem pomaknuti udesno.) Međutim, to nije uvijek slučaj. Neka su dobra komplementi: budući da je njihova potrošnja povezana, porast cene jednog dobra smanjuje potrošnju drugog dobra. Jedan primer su benzin i motorna ulja. Ako cena benzina poraste, smanjiće se tražnja za benzinom - vozači će manje voziti. Međutim, smanjiće se i tražnja za motornim uljima. (Celokupna kriva tražnje za motornim uljima će se pomaknuti ulijevo.) Dakle, unakrsna cenovna elastičnost tražnje za motornim uljem s obzirom na cenu benzina je negativna.

KOEFICIJENT ELASTIČNOSTI OPIS DEFINICIJA UTICAJ NA PRIHODE

Veći od 1 (ED> 1) Elastična tražnja

Postotna promjena tražene količine je veća od postotne promjene cene

Prihodi rastu kada cena opada

Jednak 1 (ED = 1 ) Jedinično elastična tražnja

Postotna promjena tražene količine je jednaka postotnoj promjeni cene

Prihodi se ne menjaju kada cena opada

Manji od 1 (ED< 1) Neelastična tražnja

Postotna promjena tražene količine je manja od postotne promjene cene

Prihodi opadaju kada cena opada

Elastičnosti ponude. Elastičnosti ponude se definišu na sličan način. Cenovna elastičnost ponude je postotna promena količine ponude izazvana povećanjem cene od 1%. Ova je elastičnost obično pozitivna jer viša cena potiče proizvođače na povećanje proizvodnje.

��� = %∆��%∆�

Možemo govoriti o elastičnosti ponude s obzirom na promenu ostalih varijabli poput kamatnih stopa i cena sirovina i drugih poluproizvoda koji se upotrebljavaju u proizvodnji određenog proizvoda. Na primer, za većinu proizvedenih dobara elastičnosti ponude, s obzirom na cene sirovina, su negativne. Porast cene sirovinskog inputa značiće više troškove za preduzeće; uz ostale stvari nepromenjene, ponuđena količina će se smanjiti.

2.5 Kratkoročna elastičnost u odnosu na dugoročnu

Prilikom analize ponude i tražnje, važno je razlikovati kratki rok od dugog roka. Drugim rečima, pitamo li za koliko se ponuda ili tražnja promenila zbog promene cene, moramo znati koliko je vremena proteklo pre merenja promena količina tražnje ili ponude. Ako pustimo da prođe tek kratko vreme poput jedne godine ili manje, radi se o kratkom roku. U dugom roku reč je o vremenskom razdoblju koje omogućuje potrošačima ili proizvođačima da se potpuno prilagode promeni cene. U načelu, kratkoročne krive ponude i tražnje izgledaju vrlo različito od ekvivalentnih dugoročnih kriva.

Tražnja

Kod mnogih dobara cenovna elastičnost tražnje je mnogo veća u dugom nego u kratkom roku. S jedne strane, treba proteći određeno vreme da potrošači promene svoje navike. Na primer, dođe li do oštrog poskupljenja kafe, količina tražnje će se smanjivati postepeno, jer će potrošači postepeno smanjivati svoju potrošnju kafe. Nadalje, tražnja za nekim dobrom može biti povezana sa zalihama drugog dobra

15

kod kojeg su promene vrlo spore. Na primer, tražnja za benzinom je dugoročno mnogo elastičnija nego u kratkom roku. Znatno povećanje cene benzina će kratkoročno smanjiti količinu tražnje za benzinom jer će vozači početi voziti manje, ali će se najveći učinak pokazati kad potrošači počnu kupovati manje automobile koji manje troše. Međutim, budući da se zalihe neprodanih automobila smanjuju polako, i količina tražnje za benzinom će se smanjivati polako. Grafovi 2.10 i 2.11 pokazuju kratkoročne i dugoročne krive tražnje za ovakvim dobrima.

Graf 2.10:Benzin: kratkoročna i dugoročna kriva tražnje. U kratkom roku, porast cene ima tek mali

učinak na količinu tražnje za benzinom. Vozači će možda voziti manje, ali neće preko noći promeniti vrstu

automobila koji voze. Međutim, u dugom roku vozači će početi voziti manje automobile koji manje troše,

pa će učinak promjene cene biti veći. Dakle, tražnja je elastičnija u dugom nego u kratkom roku.

Graf 2.12:Automobili: kratkoročna i dugoročna kriva tražnje. Kod tražnje za automobilima imamo

obrnuti slučaj. Ako cena automobila poraste, potrošači će u početku odgoditi kupovinu novih

automobila, pa će broj prodanih automobila na godinu znatno pasti. Međutim, dugoročno, stari će

automobili dotrajati i trebaće ih zameniti, pa će godišnja količina koja se traži porasti. Dakle, tražnja je u

dugom roku manje elastična nego u kratkom roku.

Tražnja i trajnost. S druge strane, s nekim se dobrima događa suprotno - tražnja je u dugom roku manje elastična nego u kratkom roku. Budući da su takva dobra (automobili, hladnjaci, televizijski uređaji ili kapitalna oprema u industriji) trajna, ukupne «zalihe» svakog takvog dobra u vlasništvu potrošača relativno su visoke u poređenju s godišnjom proizvodnjom tih dobara. Iz toga proizlazi da mala promena ukupnih «zaliha» trajnih dobara koje potrošači žele posedovati može rezultirati velikom postotnom promenom kupljenih količina.

16

Dohodovne elastičnosti. I dohodovne elastičnosti se razlikuju u kratkom i dugom roku. Za većinu dobara i usluga - hranu, pića, gorivo, zabavu, itd. - dugoročna dohodovna elastičnost tražnje je veća od kratkoročne dohodovne elastičnosti. Razmotrite kretanje potrošnje benzina tokom razdoblja snažnog gospodarskog rasta uz porast agregatnog dohotka od 10%. Ljudi će u jednoj tački povećati potrošnju benzina jer će sebi moći priuštiti više putovanja, a možda i kupovinu većih automobila. Međutim, ova će promena potrošačkih navika potrajati neko vreme, a tražnja će u početku tek neznatno rasti. Dakle, dugoročna elastičnost će biti veća od kratkoročne elastičnosti.

Ciklične industrije. Budući da tražnja za trajnim potrošnim dobrima značajno reaguje na kratkoročne promene dohotka, industrije koje proizvode takva dobra osetljive su na uticaj makroekonomskih promena, a posebno na poslovne cikluse - recesije i ekonomske uzlete. Iz tog se razloga ove industrije često nazivaju cikličnim industrijama - kretanja njihovih prodaja pojačavaju ciklične promene bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) i nacionalnog dohotka.

Ponuda

I elastičnosti ponude se razlikuju u kratkom i dugom roku. Kod većine proizvoda dugoročna ponuda je znatno cenovno elastičnija od kratkoročne ponude. Preduzeća se kratkoročno suočavaju s ograničenjima kapaciteta i trebaju vremena za povećanje kapaciteta izgradnjom novih proizvodnih postrojenja i zapošljavanjem novih radnika. Ovo ne znači da ponuđene količine neće naglo porasti dođe li do velikog porasta cena. Čak i kratkoročno, preduzeća mogu povećati proizvodnju korištenjem postojećih postrojenja više sati sedmično, plaćanjem prekovremenih sati radnicima te trenutnim zapošljavanjem novih radnika. Međutim, preduzeća će biti u stanju znatnije povećati proizvodnju kad budu imale vremena proširiti i zaposliti veći broj radnika na neodređeno vrijeme.

Za neka je dobra i usluge ponuda potpuno neelastična. To je slučaj s iznajmljivanjem stanova u većini gradova. Kratkoročno, postoji samo fiksni broj stanova za iznajmljivanje. Stoga porast tražnje samo povisuje najamnine. Dugoročnije, ako nema propisa koji bi ograničavali najamnine, više najamnine podstiču na renoviranje postojećih stanova i izgradnju novih. To dovodi do porasta ponuđene količine.

Međutim, postoje i dobra kod kojih preduzeća mogu pronaći načina da povećaju ponudu čak i kratkoročno - ako postoji dovoljno dobar cenovni podsticaj. Budući da različita ograničenja poskupljuju brzo povećanje proizvodnje, moguće je da će cene morati znatno porasti da bi se dobio mali kratkoročni porast ponuđene količine. Ove osobine ponude ćemo detaljnije razmotriti u osmom poglavlju.

Ponuda i trajnost. Ponuda nekih dobara je elastičnija u kratkom nego u dugom roku. Takva su dobra trajna, a u slučaju porasta cena kratkoročna ponuda se može povećati recikliranjem. Primer je sekundarna ponuda metala: ponuda starog železa koje se često topi i prerađuje. Kad cena bakra poraste, pruža poticaj za preradu otpadnog bakra pa u početku sekundarna ponuda brzo raste. Međutim, uskoro se zalihe kvalitetnog otpadnog bakra smanjuju, što poskupljuje topljenje, pročišćavanje i preradu. Sekundarna ponuda se smanjuje. Zato je dugoročna cenovna elastičnost sekundarne ponude niža od kratkoročne elastičnosti.

17

Graf 2.13: Bakar: kratkoročna i dugoročna kriva ponude.Poput većine dobara, ponuda bakra koja je

prikazana na grafu elastičnija je u dugom roku. Ako cena poraste kompanije bi želele proizvoditi više,ali

to ne mogu zbog ograničenog kapaciteta. U dugom roku mogu izgraditi dodatne kapacitete i povećati

proizvodnju.

Graf 2.14: Bakar: kratkoročna i dugoročna kriva ponude. Drugi graf pokazuje krive ponude sekundarnog

(prerađenog). Dođe li do porasta cena, pojačavaju se i podsticaji za preradu otpadnog bakra.Međutim,

vremenom se zalihe otpada iscrpljuju pa sekundarna ponuda opada. Stoga je sekundarna ponuda manje

elastična u dugom nego u kratkom roku.

18

3. PONAŠANJE POTROŠAČA

Kako potrošač s ograničenim dohotkom može odlučiti koje će proizvode i usluge kupiti?

Ovo je osnovno pitanje u mikroekonomiji - pitanje koje obrađujemo u ovom i sledećem poglavlju. Videćemo kako potrošači raspoređuju svoje dohotke na dobra i objasniti kako ove odluke o raspoređivanju određuju tražnje za različitim dobrima i uslugama. Razumevanje potrošačevih odluka o kupovini pomoći će nam da shvatimo zašto promene u dohotku i cenama utiču na tražnju za dobrima i uslugama i zašto su tražnje za nekim proizvodima osetljivije na promjene u cenama i dohocima nego druge.

Ponašanje potrošača najlakše je objasniti kroz tri različita koraka:

1. Preferencije ili sklonosti potrošača: Prvi je korak pronaći praktični opis razloga zašto ljudi više

vole jedno dobro od drugog. Videćemo kako se sklonosti potrošača za različitim dobrima mogu

prikazati grafički i brojčano.

2. Budžetska ograničenja: Naravno, potrošači uvijek uzimaju u obzir i cene. Zato u drugom koraku

uzimamo u obzir činjenicu da potrošači imaju ograničene dohotke koji ograničavaju količinu

dobara koju mogu kupiti. Šta u takvoj situaciji radi potrošač? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u

trećem koraku, stavljanju u odnos sklonosti potrošača i budžetskih ograničenja.

3. Izbori potrošača: Uz dane preferencije i ograničene dohotke, potrošači kupuju kombinaciju onih

dobara koje maksimiziraju njihovo zadovoljstvo (blagostanje). Ove će kombinacije zavisiti o

cenama različitih dobara. Razumevanje izbora potrošača pomoći će nam da shvatimo tražnju - tj.

kako količina dobra koju su potrošači spremni kupiti zavisi o ceni.

Ova tri koraka predstavljaju osnovu za razumevanje teorije potrošača, pa ćemo ih detaljno proučiti u prva tri dela ovog poglavlja.

3.1. Sklonosti potrošača

Uz brojna dobra koja se mogu kupiti u našoj industrijskoj ekonomiji, kao i uz mnoštvo različitih preferencija, kako možemo sklonosti potrošača opisati na jedinstven način? Započnimo razmišljanjem o tome kako potrošač može porediti različite grupe proizvoda koji su raspoloživi za kupovinu. Hoće li biti skloniji prema jednoj grupi proizvoda ili prema drugoj? Ili će potrošač biti indiferentan prema obema grupama?

Potrošačke (tržišne) korpe

Pojam potrošačka korpa upotrebljavamo za određenu grupu proizvoda. Tačnije, potrošačka korpa je popis određenih količina jedne ili više roba. Potrošačka korpa može sadržavati različite namirnice na popisu za kupovinu. Ona se takođe može odnositi na količine hrane, odeće i stanova koje potrošač kupuje svaki mesec. Mnogi ekonomisti takođe upotrebljavaju riječ svežanj koja znači isto što i potrošačka korpa.

Tablica 3-1: Alternativne potrošačke korpe

Potrošačka korpa Jedinica hrane Jedinica odeće

A 20 30

B 10 50

D 40 20

E 30 40

G 10 20

H 10 40

19

Kako potrošači izabiru potrošačku korpu? Kako, primera radi, odlučuju koliko će svaki mesec kupiti hrane, a koliko odeće? Iako ponekad izbori mogu biti proizvoljni, kao što ćemo videti uskoro, potrošači obično odabiru one potrošačke korpe s kojima su u najboljem mogućem položaju.

Tablica 3.1 prikazuje različite potrošačke korpe koje sadrže različite količine hrane i odeće kupljene na mesečnoj osnovi. Količina prehrambenih namirnica može se izraziti na različite načine: ukupan broj paketa, broj paketa svake namirnice (npr. mleka, mesa, itd.) ili brojem funti ili grama. Isto tako, odeća se može brojiti kao ukupan broj komada, broj komada svake vrste odeće, ili kao ukupna težina ili volumen. Budući da je metoda merenja uveliko proizvoljna, mi ćemo broj proizvoda u potrošačkoj korpi opisivati u izrazima ukupnog broja jedinica svake robe. Potrošačka korpa A, na primer, sastoji se od 20 jedinica hrane i 30 jedinica odeće, korpa B od 10 jedinica hrane i 50 jedinica odeće, i tako dalje.

Kako bismo objasnili teoriju ponašanja potrošača, proverićemo imaju li potrošači više sklonosti prema jednoj ili drugoj potrošačkoj korpi. Primetite da teorija podrazumijeva da su sklonosti potrošača konzistentne i da imaju smisla. Šta podrazumijevamo pod tim pretpostavkama, objasnićemo u sledećem delu.

Neke osnovne pretpostavke o sklonostima

Teorija ponašanja potrošača počinje trima osnovnim pretpostavkama o sklonostima (preferencijama) ljudi prema jednoj potrošačkoj korpi u odnosu na drugu. Verujemo da ove pretpostavke vrede za većinu ljudi u većini situacija:

1. Ukupnost: Smatra se da su sklonosti ukupne. Drugim rečima, potrošači mogu porediti i rangirati

sve moguće korpe. Za bilo koje dve potrošačke korpe A i B, potrošač će imati više sklonosti

prema A u odnosu na B, više sklonosti prema B u odnosu na A ili će biti indiferentan prema tim

dvema korpama. Pod indiferentnošću podrazumijevamo da će osoba biti jednako zadovoljna

bilo kojom korpom. Primetite da smo kod ovih sklonosti zanemarili troškove. Potrošač može više

voleti šniclu od hamburgera, ali će kupiti hamburger jer je on jeftiniji.

2. Tranzitivnost: Sklonosti su tranzitivne. Tranzitivnost znači sledeće - ako potrošač više voli korpu

A u odnosu na korpu B i korpu B u odnosu na korpu C, onda potrošač više voli A u odnosu na C.

Na primer, ako više voli Porche nego Cadillac i Cadillac nego Chevrolet, onda više voli Porche

nego Chevrolet. Tranzitivnost se obično smatra neophodnom za konzistentnost potrošača.

3. Više je bolje nego manje: Smatra se da su dobra poželjna. Dakle, potrošači uvek imaju više

sklonosti prema većem broju dobara nego prema manjem. Osim toga, potrošači nisu nikad

zadovoljeni ili zasićeni; više je uvek bolje, čak ako je i malo bolje (nezasitost). Pretpostavka je

napravljena iz pedagoških razloga, ona pojednostavljuje grafičku analizu. Naravno, neka dobra,

kao što je zagađenje vazduha, mogu biti nepoželjna, te će ih potrošači uvijek želeti manje. U

kontekstu naše daljnje rasprave o izboru potrošača ignorisaćemo ova "loša dobra" zato jer ih

većina potrošača ne bi izabrala.

Te tri pretpostavke predstavljaju osnovu teorije potrošača. One ne objašnjavaju sklonosti potrošača, ali im daju određeni stepen racionalnosti i razuma. Na osnovu ovih pretpostavki, detaljnije ćemo istražiti ponašanje potrošača.

Krive indiferencije

Upotrebom krivih indiferencije mogu se grafički prikazati sklonosti potrošača. Kriva indiferencije prikazuje sve kombinacije potrošačkih korpi koje osobi osiguravaju isti nivo zadovoljstva. Stoga je ta osoba indiferentna između potrošačkih korpi koje su prikazane tačkama na krivoj.

Uz tri pretpostavke o sklonostima, znamo da potrošač uvek može pokazati veću sklonost za jednu potrošačku korpu nasuprot druge ili može biti indiferentan prema obema. Tu informaciju možemo upotrebiti za rangiranje svih mogućih izbora potrošnje. Kako bismo ovaj princip prikazali grafički, pretpostavimo postojanje samo dvaju dobara raspoloživih za potrošnju: hrana F i odeća C. U tom

20

slučaju, sve potrošačke korpe opisuju kombinacije hrane i odeće koju bi osoba mogla poželeti trošiti. Kao što smo već videli, tablica 3.1 prikazuje neke primere korpi koje sadrže različite količine hrane i odeće.

Da bismo nacrtali krivu indiferencije potrošača, dobro je najpre nacrtati njegove ili njezine lične sklonosti. Graf 3.2 prikazuje neke korpe iz tablice 3.1. Vodoravna osa meri broj jedinica hrane koja se kupuje svake sedmice, a okomita osa meri broj jedinica odeće. Potrošačka korpa A, s 20 jedinica hrane i 30 jedinica odeće poželjnija je od korpe G, jer A sadrži više hrane i više odeće (prisjetimo se naše treće pretpostavke, više je bolje nego manje). Isto tako, potrošačka korpa E, koja sadrži još više hrane i još više odeće poželjnija je od A. U stvari, vrlo lako možemo porediti sve potrošačke korpe koje se nalaze u osenčanim područjima (kao što su E i G) s korpom A, zato jer sve one sadrže ili više ili manje i odeće i hrane. Primetite, međutim, da B sadrži više odeće ali manje hrane nego A. Isto tako, D sadrži više hrane, ali manje odeće nego A. Poređenje potrošačke korpe A s korpama B, D i H nisu moguće bez dodatnih informacija o rangiranjima koje radi potrošač.

Graf 3-1: Opis ličnih sklonosti ili preferencije. Budući da se svakog dobra preferiše više nego manje,

možemo porediti potrošačke korpe u osenčenim područjima. Očito je da je korpa A poželjnija od korpe G,

dok je E poželjnija u odnosu na A. No, bez dodatnih informacija A se ne može porediti sa B, D ili H.

Ove su dodatne informacije prikazane na grafu 3.2, koji prikazuje krivu indiferencije, nazvanu �� koja prolazi kroz tačke A, B i D. Ova kriva pokazuje da je potrošač indiferentan prema ovim trima korpama. To nam govori da se pomakom od potrošačke korpe A do potrošačke korpe B potrošač ne dovodi niti u bolji niti u lošiji položaj odričući se 10 jedinica hrane kako bi dobio 20 dodatnih jedinica odeće. Isto tako, potrošač je indiferentan između tačke A i D: odreći će se 10 jedinica odeće kako bi dobio 20 jedinica hrane. S druge strane, potrošač je skloniji A nego H, koji leži ispod ��.

Primetite da kriva indiferencije na grafu 3.2. pada s leva na desno. Da biste razumeli zašto je to tako, pretpostavite da je kriva rastuća od A do E. To bi narušilo pretpostavku o tome da je više bolje nego manje. Budući da potrošačka korpa E sadrži više hrane i odeće nego potrošačka korpa A, ona mora biti poželjnija od A i zbog toga ne može biti na istoj krivoj indiferencije kao i A. U stvari, bilo koja potrošačka korpa koja leži iznad i desno od krive indiferencije �� na grafu 3.2. poželjnija je od svake korpe na ��.

21

Graf 3-2: Kriva indiferencije. Kriva indeferencije �� prolazi kroz potrošačku korpu A i prikazuje sve korpe

koje potrošaču pružaju jednak nivo zadovoljstva kao i korpa A; to uključuje korpe B i D. Naš potrošač

preferiše korpu E, koja leži iznad �� više nego A, ali A preferiše više nego H ili G, koje leže ispod ��.

Mape indeferencije

Da bismo opisali sklonosti pojedinca prema svim kombinacijama hrane i odeće, možemo nacrtati skup krivih indiferencija koje se zovu mapa indiferencije. Svaka kriva indiferencije na mapi pokazuje potrošačke korpe prema kojima je pojedinac indiferentan. Graf 3.3 prikazuje tri krive indiferencija koje čine dio mape indiferencije. Kriva indiferencije �� generiše najviši nivo zadovoljstva, koju zatim slede krive indiferencija �� i ��.

Graf 3-3: Mapa indiferencije. Mapa indiferencije je skup krivih indiferencije koji opisuje sklonosti

pojedinca. Svaka potrošačka korpa na krivoj indiferencije ��, kao što je korpa A, poželjnija je od bilo koje

korpe na krivoj �� (npr. korpa B), koja je poželjnija od bilo koje korpe na ��, kao što je D.

Krive indiferencije ne mogu se seći. Da bismo videli zašto, pretpostavićemo suprotnu situaciju i videti kako takav graf narušava naše pretpostavke o ponašanju potrošača. Graf 3.4 prikazuje dve krive indiferencije, �� i ��, koje se seku u tački A. Budući da se obe tačke A i B nalaze na krivoj indiferencije

22

��, potrošač mora biti ravnodušan između ovih potrošačkih korpi. Budući da se obe tačke A i D nalaze na krivoj indiferencije ��, potrošač mora biti ravnodušan između ovih potrošačkih korpi. Potrošač takođe mora biti ravnodušan između B i D. No, taj zaključak ne može biti istinit: potrošačka korpa B je poželjnija od D jer sadrži više hrane i odeće. Krive indiferencije koje se seku u suprotnosti su s našom pretpostavkom da je više bolje nego manje.

Graf 3-4: Ako se krive indiferencije �� i ��seku, narušena je jedna od pretpostavki teorije potrošača.

Prema ovom dijagramu, potrošač bi bio indiferentan između potrošačkih korpi A, B i D. No, B bi trebala

biti poželjnija od D, budući da B sadrži više oba dobra.

Naravno, postoji bezbroj krivih indiferencija koje se ne seku, po jedna za svaki mogući nivo zadovoljstva. U stvari, svaka moguća potrošačka korpa (svaka odgovara tački na grafu) ima krivu indiferencije koja prolazi kroz nju.

Oblici krivih indiferencije

Prisetite se da su sve krive indiferencije padajuće. U našem primeru s hranom i odećom, kad na krivoj indiferencije dođe do povećanja hrane, smanji se broj jedinica odeće. Činjenica da su krive indiferencije padajuće proizlazi iz naše pretpostavke da je više bolje nego manje. Kad bi kriva indiferencije bila rastuća, potrošač bi bio indiferentan između dve potrošačke korpe čak i onda kada bi jedna od njih imala i više hrane i više odeće.

Oblik krive indiferencije opisuje volju potrošača da supstituiše jedno dobro za drugo. Kao što smo videli u prvom poglavlju, ljudi se susreću s "tradeoffs". Kriva indiferencije na grafu 3.5 grafički prikazuje taj princip. Počevši s potrošačkom korpom A i pomičući se prema korpi B, vidimo da je potrošač voljan odreći se 6 jedinica odeće da bi dobio 1 dodatnu jedinicu hrane. No, pomičući se od B prema D, on je voljan odreći se samo 4 jedinice odeće da bi dobio jednu dodatnu jedinicu hrane; u pomicanju od D do E, on će se odreći samo dve jedinice odeće za 1 jedinicu hrane. Što pojedinac troši više odeće i manje hrane, on će se odreći više odeće da bi dobio više hrane. Isto tako, što više hrane pojedinac bude posedovao, biće se spreman odreći manje odeće kako bi dobio više hrane.

Granična stopa supstitucije

Kako bismo odredili količinu jednog dobra koju je potrošač voljan žrtvovati da bi dobio više drugog, upotrebljavamo meru granična stopa supstitucije (MRS - Marginal rate of substitution ). MRS ili granična stopa supstitucije hrane za odeću jest količina odeće koju je pojedinac spreman žrtvovati da bi dobio jednu dodatnu jedinicu hrane. Pretpostavite da MRS iznosi 3. To znači da je potrošač voljan žrtvovati 3 jedinice odeće kako bi dobio jednu dodatnu jedinicu hrane. Ako MRS iznosi 1/2, znači da je potrošač voljan odreći se samo 1/2 jedinice odeće. MRS meri vrednost koju pojedinac pridaje jednoj dodatnoj jedinici nekog dobra u jedinicama drugog dobra.

23

Ponovo pogledajte graf 3.5. Primetite da se odeća pojavljuje na okomitoj osi, a hrana na vodoravnoj osi. Kada opisujemo MRS, moramo biti sigurni kojeg se dobra odričemo, a kojeg dobijamo više. Da bismo bili dosledni kroz celu skriptu, definisaćemo MRS kao iznos dobra na okomitoj osi koji je potrošač voljan žrtvovati da bi dobio 1 dodatnu jedinicu dobra na vodoravnoj osi. Na grafu 3.5, MRS se odnosi na količinu odeće koju je potrošač spreman žrtvovati kako bi dobio dodatnu jedinicu hrane. Ako promenu u količini odeće označimo s ∆C, a promenu u hrani s ∆F, MRS se može napisati kao - ∆C/∆F. Negativni smo predznak stavili kako bi granična stopa supstitucije bila pozitivan broj (setite se da je ∆C uvek negativan; potrošač se odriče odeće kako bi dobio dodatnu hranu).

Graf 3-5: Granična stopa supstitucije. Nagib krive indiferencije meri graničnu stopu supstitucije (MRS)

potrošača između dva dobra. Na ovom grafu, MRS odeće (C) za hranu (F) pada za 6 (između A i B), za 4

(između B i D), za 2 (između D i E), za 1 (između E i G). Budući da se MRS smanjuje niz krivu indiferencije,

kriva je konveksna.

MRS je u svakoj tački jednak nagibu krive indiferencije u toj tački. Na grafu 3.5, na primer, MRS između tački A i B iznosi 6: potrošač je voljan odreći se 6 jedinica odeće za 1 dodatnu jedinicu hrane. Između tačaka B i D, MRS iznosi 4: kod ovih količina hrane i odeće, potrošač želi žrtvovati samo 4 jedinice odeće za 1 dodatnu jedinicu hrane.

Konveksnost. Primijetite da na grafu 3.5 MRS opada kako se pomičemo prema dole po krivoj indiferencije. To nije slučajnost. Ovo smanjenje MRS-a ukazuje na važnu karakteristiku potrošačevih preferencija. Kako bismo ovo razumeli, dodat ćemo još jednu pretpostavku o potrošačevim preferencijama uz one tri o kojima smo ranije raspravljali u poglavlju.

4. Opadajuća granična stopa supstitucije: Krive indiferencije su konveksne prema ishodištu ili okrenute prema «unutra». Pojam konveksnost znači da nagib krive raste (tj. postaje manje negativan) kako se pomičemo niz krivu prema dole. Drugim rečima, kriva indiferencije je konveksna ako se MRS smanjuje niz krivu. Kriva indiferencije na grafu 3.5 je konveksna. Kao što smo videli, počevši od korpe A na grafu 3.5 i pomičući se prema korpi B, MRS hrane F za odeću C je - ∆C/∆F = -(-6)/l = 6. Kada krenemo od korpe B i pomičemo se od B prema D, MRS se smanjuje na 4. Ako krenemo od korpe D i pomičemo se prema E, MRS je 2. Kada krenemo od E i pomičemo se prema G, dobijamo da je MRS 1. Kako se potrošnja hrane povećava, nagib krive postaje sve manje negativan. MRS takođe opada.

Je li razumno očekivati da su krive indiferencije konveksne? Da. Kako se jedno dobro sve više i više troši, možemo očekivati da će potrošač biti spreman žrtvovati sve manje i manje jedinica drugog dobra da bi dobio dodatne jedinice prvoga. Kako se pomičemo prema dole po krivoj indiferencije na grafu 3.5 i kako potrošnja hrane raste, dodatno zadovoljstvo koje potrošač dobija od potrošnje veće količine hrane sve će se više smanjivati. On će se odreći sve manje i manje odeće kako bi dobio dodatnu hranu.

24

Ovaj se princip može opisati na drugi način: potrošači u pravilu više vole uravnotežene potrošačke korpe od potrošačkih korpi koje sadrže velike količine jednog dobra, a nimalo drugog. Primetite da na grafu 3.5 relativno uravnotežena potrošačka korpa koja sadrži 3 jedinice hrane i 6 jedinica odeće (korpa D) generiše isto toliko zadovoljstva kao i druga potrošačka korpa koja sadrži 1 jedinicu hrane i 16 jedinica odeće (korpa A). Iz toga slijedi da će uravnotežena potrošačka korpa koja sadrži (na primer) 6 jedinica hrane i 8 jedinica odeće generisati veći nivo zadovoljstva.

Savršeni supstituti i savršeni komplementi

Oblik krive indiferencije opisuje volju potrošača da supstituiše jedno dobro drugim dobrom. Kriva indiferencije s drugačijim oblikom ukazuje na drugačiju volju za supstituciju. Da biste shvatili ovo načelo, pogledajte dva suprotna slučaja prikazana na grafu 3.6.

Graf 3-6: Savršeni supstituti i savršeni komplementi. (a) Bobu su sok od naranče i sok od jabuke savršeni

supstituti. On je uvijek indiferentan između čaše jednog i čaše drugog soka. (b) Za Jane su leve i desne

cipele savršeni komplementi: Dodatna leva cipela ne pruža joj ništa više zadovoljstva ukoliko ne dobije i

odgovarajuću desnu cipelu.

Graf 3.6(a) prikazuje Bobovu preferenciju prema soku od jabuke i soku od naranče. Ova su dva dobra savršeni supstituti za Boba jer je on u potpunosti indiferentan između čaše jednog ili drugog soka. U ovom slučaju, MRS soka od jabuke prema soku od naranče iznosi 1:1. Bob je uvijek voljan zameniti 1 čašu jednoga za 1 čašu drugoga. U pravilu, kažemo da su dva dobra savršeni supstituti kada je granična stopa supstitucije jednog dobra za drugo konstantna. Krive indiferencije koje opisuju kompromis između potrošnje dobara su ravne linije. Nagib krivih indiferencija ne mora nužno biti -1 u slučaju savršenih supstituta. Pretpostavite, na primer, da Dan smatra da je jedan memorijski čip od 16 megabajta jednak kao i dva čipa od 8 megabajta budući da obe kombinacije imaju jednaki memorijski kapacitet. U ovom slučaju, nagib Danove krive indiferencije bit će -2 (broj čipova od 8 megabajta prikazan je na okomitoj osi).

Graf 3.6(b) prikazuje Janeine preferencije prema levim i desnim cipelama. Za Jane su ova dva dobra savršeni komplementi budući da joj leva cipela neće pružiti zadovoljstvo ukoliko ne dobije odgovarajuću desnu cipelu. U ovoj slučaju, MRS levih cipela za desne cipele je nula uvijek kada ima više desnih cipela nego levih; Jane se neće odreći niti jedne leve cipele kako bi dobila dodatnu desnu cipelu. Isto tako, MRS je beskonačan uvijek kada ima više levih cipela nego desnih jer će se Jane odreći svih osim jedne dodatne leve cipele kako bi dobila dodatnu desnu cipelu. Dva su dobra savršeni komplementi kada krive indiferencije za oba dobra imaju oblik pravog ugla.

Loša dobra. Do sada su svi naši primeri uključivali robe koje su "dobre", tj., slučajeve u kojima je više dobra poželjnije od manje dobra. No, neke su stvari loša dobra: Manje je poželjnije nego više. Zagađenje

25

vazduha je loše dobro; azbest je manje poželjnije nego više, u izolaciji kuće je loše dobro. Kako ćemo loša dobra uzeti u obzir pri analizi potrošačevih preferencija?

Odgovor je jednostavan. Redefinišimo posmatrano dobro na način da se ukus potrošača promatra kao preferencija za manje lošeg dobra. Ovaj preokret pretvara loše dobro u valjano. Na primer, umesto preferencije za zagađenim vazduhom, razgovaraćemo o preferenciji za čistim vazduhom koji možemo meriti kao stepen smanjenja zagađenja vazduha. Isto tako, umesto da azbest posmatramo kao nešto loše, uzećemo odgovarajuće valjano dobro, uklanjanje azbesta.

Uz ovu jednostavnu promenu, sve četiri osnovne pretpostavke o teoriji potrošača i dalje su valjane, a mi smo spremni za nastavak analize budžetskih ograničenja potrošača.

Korisnost. Možda ste u dosadašnjem opisivanju primetili zgodnu karakteristiku teorije ponašanja potrošača: nije potrebno svakoj konzumiranoj potrošačkoj korpi pridružiti brojčani nivo zadovoljstva. Na primer, s obzirom na tri krive indiferencije na grafu 3.3 znamo da potrošačka korpa A (ili bilo koja druga korpa na krivoj indiferencije �� daje više zadovoljstva nego bilo koja potrošačka korpa na �� kao što je B. Isto tako, znamo da su potrošačke korpe na �� bolje od onih na ��. Krive indiferencije nam omogućavaju grafički opis potrošačevih preferencija, temeljeći se na pretpostavci da potrošači mogu rangirati alternative.

Videćemo da se teorija potrošača oslanja samo na pretpostavku da potrošači vrše samo relativno rangiranje potrošačkih korpi. Često je vrlo korisno potrošačkim korpama pridružiti brojčane vrednosti. Uz ovaj numerički pristup, možemo opisati potrošačeve preferencije pridružujući ocene nivoa zadovoljstva koju prikazuje svaka kriva indiferencije. Svakodnevnim jezikom, reč korisnost ima šire značenje, kao "dobrobit" ili "blagostanje". Zapravo, ljudi dobijaju "korisnost" tako što poseduju stvari koje im pružaju zadovoljstvo te izbegavaju stvari koje im zadaju «bol». Ekonomskim jezikom rečeno, pojam korisnosti odnosi se na brojčanu vrednost koja prikazuje zadovoljstvo koje potrošaču pruža potrošačka korpa. Dakle, korisnost je alat kojim pojednostavljujemo rangiranje potrošačkih korpi. Ako vas kupovina tri primrka ovog udžbenika čini sretnijim od kupovine jedne majice, možemo reći da vam knjige pružaju veću korisnost od majice.

Funkcija korisnosti. Funkcija korisnosti je formula koja svakoj potrošačkoj korpi pridružuje određen nivo korisnosti. Na primer, pretpostavimo da je Philova funkcija korisnosti za hranu (F) i odeću (C), u(F,C) = F + 2C. U ovom slučaju potrošačka korpa koja se sastoji od 8 jedinica hrane i 3 jedinice odeće donosi korisnost od 8 + (2)(3) = 14. Dakle, Phil je indiferentan između ove potrošačke korpe i potrošačke korpe koja se sastoji od 6 jedinica hrane i 4 jedinice odeće (6 + (2)(4) = 14). S druge strane, obe potrošačke korpe su poželjnije od treće koja se sastoji od 4 jedinice hrane i 4 jedinice odeće. Zašto? Zato što ova potrošačka korpa donosi nivo korisnosti od samo 4 + (4) (2) = 12.

Potrošačkim korpama pridružujemo nivoe korisnosti tako što će brojčana vrednost za korpu A biti viša nego za korpu B ako je korpa A privlačnija od korpe B. Na primer, nivo korisnosti potrošačke korpe A koja se nalazi na najvišoj krivoj indiferencije �� mogla bi biti 3; nivo korisnosti potrošačke korpe B koja se nalazi na srednjoj krivoj indiferencije �� mogla bi biti 2, a nivo korisnosti potrošačke korpe C na najnižoj krivoj indiferencije �� mogla bi iznositi 1. Dakle, funkcija korisnosti pruža jednaku količinu informacija o sklonostima kao i mape indiferencije: oba alata rangiraju potrošačke izbore po nivoima zadovoljstva.

Malo ćemo detaljnije ispitati jednu posebnu funkciju korisnosti. Funkcija korisnosti u(F,C) = FC nam govori da je nivo zadovoljstva ostvarena korištenjem F jedinica hrane i C jedinica odeće jednaka proizvodu F i C. Graf 3.7 pokazuje krive indiferencije za ovu funkciju. Graf je nacrtan tako što smo na početku izabrali jednu potrošačku korpu - recimo F = 5 i C = 5 u tački A. Ova potrošačka korpa omogućuje postizanje nivoa korisnosti �� = 25. Zatim smo nacrtali krivu indiferencije (koja se još naziva i kriva jednake korisnosti - izoutilična kriva) tako što smo pronašli sve potrošačke korpe za koje je FC = 25 (primer, F = 10, C = 2,5 u tački B; F = 2,5, C = 10 u tački C). Druga kriva indiferencije �� sadrži sve potrošačke korpe za koje je FC = 50 a treća �� sve potrošačke korpe za koje je FC = 100.

26

Graf 3-7: Funkcija korisnosti i kriva indiferencije. Funkcija korisnosti se može prikazati skupom krivih

indiferencije, od kojih svaka ima brojčani pokazatelj. Ovaj graf prikazuje tri krive indiferencije, čiji nivoi

korisnosti (25,50 i 100) proizlaze iz funkcije korisnosti FC.

Važno je primetiti da su brojke koje su pridružene krivima indiferencije tu samo radi jasnijeg prikaza. Pretpostavimo da je funkcija korisnosti promenjena u (F,C) = 4FC. Pretpostavimo da neka potrošačka korpa koja je pre stvarala nivo zadovoljstva 25 (F = 5, C = 5), sada stvara četverostruko viši nivo zadovoljstva od 100, ali još uvek izgleda jednako. Zapravo, jedina je razlika između krive indiferencije 4FC i krive indiferencije FC ta da su krive označene sa 100, 200 i 400, a ne sa 25, 50 i 100. Važno je naglasiti da je funkcija korisnosti samo metoda rangiranja različitih potrošačkih korpi; visina razlika korisnosti između različitih korpi nam zapravo ništa ne govori. Činjenica da je nivo korisnosti �� jednaka 100, a �� 50 ne znači da potrošačke korpe na krivoj �� donose dvostruko više zadovoljstva od onih s ��. Do ovoga dolazi zato što nemamo načina za objektivno merenje nečijeg zadovoljstva ili blagostanja koje nastaje potrošnjom potrošačke korpe. Dakle, bez obzira koristimo li krive indiferencije ili meru korisnosti, poznato nam je samo da je �� bolji od ��, �� od ��. Međutim, nije nam poznato za koliko je jedno bolje od drugog.

Ordinalna i kardinalna korisnost. Tri krive indiferencije s grafa 3.8 daju brojčani ili ordinalni poredak potrošačkih korpi. Iz ovog razloga, funkcija korisnosti koja daje poredak potrošačkih korpi naziva se ordinalna funkcija korisnosti. Potrošačke korpe su poredane od najpoželjnije do najmanje poželjne. Međutim, kao što smo gore objasnili, ostaje nepoznato za koliko je jedna potrošačka korpa poželjnija od druge. Na primer, znamo da je bilo koja potrošačka s krive �� poželjnija od bilo koje potrošačke korpe s ��, poput B. Međutim, mapa indiferencije ili ordinalna funkcija korisnosti iz koje se ona izvodi ne govori nam za koliko je A privlačniji od B (a B od D).

Koristimo li funkcije ordinalne korisnosti moramo biti pažljivi da ne upadnemo u zamku. Pretpostavimo da Juanova funkcija ordinalne korisnosti dodeljuje ovoj skripti nivo korisnosti 5; dok je za Mariu nivo korisnosti jednaka 10. Hoće li Maria biti srećnija od Juana ako oboje dobiju po primerak ove skripte? To nam nije poznato. Budući da su ove brojčane vrednosti proizvoljne, poređenje korisnosti različitih osoba nisu moguće.

Kad su ekonomisti tek počinjali istraživanje korisnosti i funkcija korisnosti, postojala je nada da će se sklonosti pojedinaca moći kvantifikovati i meriti nekim osnovnim jedinicama, te bi se tako dobijao poredak koji omogućuje poređenje različitih osoba. Koristimo li ovaj pristup, mogli bismo reći da Maria dobija dvostruko više zadovoljstva korištenjem ove skripte nego Juan. Utvrdimo li da posedovanje dvaju primeraka skripte povećava Juanov nivo korisnosti na 10, mogli bismo reći da je njegova sreća udvostručena. Kad bi brojčane vrednosti koje pridružujemo potrošačkim korpama imale ovakva značenja, rekli bismo da brojevi daju kardinalni poredak različitih mogućnosti. Funkcija korisnosti koja

27

opisuje za koliko je neka potrošačka korpa privlačnija od druge naziva se kardinalna funkcija korisnosti. Za razliku od ordinalne funkcije korisnosti, kardinalna funkcija korisnosti pridružuje potrošačkim korpama brojčane vrednosti koje se ne mogu proizvoljno udvostručiti ili utrostručiti bez da se promijeni razlika u vrednostima različitih potrošačkih korpi.

Nažalost, nemoguće nam je saznati dobija li neka osoba dvostruko više zadovoljstva od potrošačke korpe u odnosu na drugu. Takođe, ne znamo ni dobija li jedna osoba dvostruko više zadovoljstva od neke druge osobe pri potrošnji jednake potrošačke korpe. (Biste li vi mogli reći pruža li vam potrošnja neke stvari dvostruko više zadovoljstva od neke druge?) Srećom, koristićemo samo ordinalne funkcije korisnosti. Ovaj je pristup dovoljan za razumevanje kako pojedinačni potrošač donosi odluke, te što nam ova saznanja govore o osobinama tražnje potrošača.

3.2. Budžetska ograničenja

Sada se okrećemo drugom delu teorije potrošača: budžetskim ograničenjima s kojima se potrošači moraju suočiti jer su njihovi dohoci ograničeni.

Budžetska linija

Da bismo videli kako budžetska ograničenja ograničavaju izbore potrošača, razmotrimo situaciju u kojoj potrošač raspolaže ograničenim dohotkom i koji može potrošiti na hranu ili odeću. Neka je F količina kupljene hrane, a C količina odeće. Cene dvaju dobara označimo sa �. i �/ . U opisanom slučaju, �.0 (odnosno cena hrane pomnožena količinom) predstavlja iznos novca koji će se potrošiti na hranu, a �/1 iznos novca potrošen na odeću.

Budžetska linija pokazuje sve kombinacije F i C kod kojih je ukupan zbroj potrošenog novca jednak dohotku. Budući da u našem primeru postoji samo hrana i odeća (a ne postoji mogućnost štednje), potrošač će celi dohodak potrošiti na hranu i odeću. Iz toga proizlazi da će se sve kombinacije hrane i odeće koje on može kupiti nalaziti na ovoj liniji:

�.0 + �/1 = ) Pretpostavimo, na primer, da je nedeljni dohodak našeg potrošača 80 dolara, cena hrane je 1 dolar po jedinici, a cena odeće 2 dolara po jedinici. Tablica pokazuje različite kombinacije hrane i odeće koje potrošač može kupiti svake nedelje uz dohodak od 80 dolara. Kad bi celi dohodak bio namenjen samo kupovini odeće, potrošač bi mogao kupiti najviše 40 jedinica (po ceni od 2 dolara po jedinici odeće), što je prikazano potrošačkom korpom A. Odluči li se potrošač potrošiti celi dohodak na hranu, mogao bi kupiti 80 jedinica (po ceni od 1 dolara po jedinici), kao što je prikazano potrošačkom korpom G. Potrošačke korpe B, D i E pokazuju još tri načina kako se 80 dolara može potrošiti na hranu i odeću.

Tabela 3-2: Potrošačka korpa i budžetska linija

POTROŠAČKA KORPA HRANA (F) ODEĆA (C) UKUPNA POTROŠNJA

A 0 40 80$

B 20 30 80$

D 40 20 80$

E 60 10 80$

G 80 0 80$

Graf 3.9 pokazuje budžetsku liniju povezanu s potrošačkim korpama iz tablice 3.2. Budući da odricanje od jedinice odeće donosi uštedu od 2 dolara, dok kupovina jedinice hrane stoji 1 dolar, količina odeće koje se potrošač odriče u korist hrane uzduž budžetske linije mora biti posvuda jednaka. Posledica ovoga je da je budžetska linija ravna linija između tačke A i G. U ovom slučaju, budžetska linija je dana jednačinom F + 2C = 80 USD.

28

Graf 3-8: Budžetska linija. Budžetska linija opisuje kombinacije dobara koje se mogu kupiti uz neki zadani

dohodak potrošača i zadane cene dobara. Dužina AG (koja prolazi kroz tačke B, D i E) prikazuje budžet

koji je zadan dohotkom od 80 dolara, cenom hrane �. = 1 USD po jedinici, te cenom odeće �/ = 2 USD po

jedinici. Nagib budžetske linije (između tačke B i D) jednak je -�./�/ = -10/20 = -1/2.

Potrošačka korpa A prikazana je secištem budžetske linije i okomite osi. Kako se naš potrošač kreće po liniji od korpe A prema korpi G, on troši sve manje na odeću, a sve više na hranu. Lako je uočiti da je dodatna odeća koje se mora odreći radi konzumacije jedne dodatne jedinice hrane izražena omerom cene hrane i cene odeće (1 USD/2 USD = 1/2). Budući da odeća košta 2 dolara po jedinici, a hrana 1 dolar po jedinici, nužno je odricanje od 1/2 jedinice odeće želi li se dobiti 1 jedinica hrane. Na grafu 3.8 nagib linije ∆C/∆F = -1/2 pokazuje relativnu cenu hrane i odeće.

Učinci promena dohotka i cena

Videli smo da budžetska linija zavisi kako o dohotku tako i o cenama dobara �. i �/ . Međutim, jasno je da se i cene i dohoci često menjaju. Pogledajmo kako takve promene utiču na budžetsku liniju.

Graf 3-9: Učinci promene dohotka na budžetsku liniju. Promena dohotka (uz nepromijenjene cene)

uzrokuje paralelni pomak budžetske linije s početnog položaja 3�. Povisimo li dohodak s 80 dolara (na 3�)

29

na 160 dolara, budžetska linija se pomiče prema van na 3�. Padne li dohodak na 40 dolara, linija se

pomiče prema unutra na 3�.

Promene dohotka. Šta će se desiti s budžetskom linijom ako se promeni dohodak? Iz jednačine možemo videti da promena dohotka menja vertikalne secište budžetske linije, ali ne menja nagib (jer nije došlo do promene cene nijednog dobra). Graf 3.9 prikazuje da će se, ukoliko dođe do udvostručenja dohotka (s 80 dolara na 160 dolara), budžetska linija pomaknuti prema van, s budžetske linije 3� na budžetsku liniju 3�. No, može se primijetiti da 3� ostaje paralelan sa 3�. Ako potrošač želi, on može udvostručiti svoje kupovine i hrane i odeće. Jednako tako, ako se njegov dohodak prepolovi (s 80 dolara na 40 dolara), budžetska se linija pomiče prema unutra, sa 3� na 3�.

Promene cene. Šta će se dogoditi s budžetskom linijom ukoliko se promeni cena samo jednog dobra? Možemo upotrijebiti jednačinu C = (I/�/) - (�./�/)F kako bismo opisali efekte promene cene hrane na budžetsku liniju. Pretpostavimo da se cena hrane prepolovi, s 1 dolara na 0,50 dolara. U tom slučaju, secište budžetske linije i vertikalne osi ostaje nepromenjeno, ali se nagib menja iz -�./�/= -1/2 USD = -1/2 u -0,50 USD/2 USD= -1/4. Na grafu 3.10 nova se budžetska linija 3� dobije rotiranjem početne budžetske linije oko secišta linije i vertikale prema van. Ova rotacija ima smisla jer promena cene hrane i ne može uticati na osobu koja troši isključivo na odeću. Međutim, osoba koja troši samo hranu osetiće znatan porast kupovne moći. Posledica smanjenja cene hrane za tu osobu je udvostručenje maksimalne količine hrane.

S druge strane, kad se cena hrane udvostruči sa 1 na 2 dolara, budžetska će linija rotirati prema unutra (linija 3�.), jer je kupovna moć te osobe smanjena. Ponovno, osoba koja troši samo na odeću ostala bi nepogođena takvom promjenom cene.

Graf 3-10: Efekti promjene cena na budžetsku liniju. Promjena cene jednog dobra (uz nepromijenjen

dohodak) uzrokuje rotaciju budžetske linije oko secišta s jednom vertikalom. Padne li cena hrane sa 1

dolara na 0,50 dolara, budžetska linija rotira prema van sa 3� na 3�. Međutim, dođe li do porasta cene

sa 1 dolara na 2 dolara, linija rotira prema unutra sa 3� na 3�.

Šta se događa ako se promene cene obaju dobara, ali na način da omer cena ostane isti? Budući da je nagib budžetske linije jednak omeru cena dvaju dobara, nagib će ostati isti. Međutim, secište budžetske linije s osima se mora promeniti na način da nova budžetska linija bude paralelna s početnom linijom. Na primer, ako se cene i jednog i drugog dobra prepolove, nagib budžetske linije se neće promeniti. No, odsečci na vertikalnoj i vodoravnoj osi moraju se udvostručiti usled te promene, što će budžetsku liniju pomaknuti prema van.

Ova nam vežba govori nešto o odrednicama kupovne moći potrošača - sposobnosti potrošača da ostvari korisnost kupovinom dobara i usluga. Kupovna moć ne zavisi samo o dohotku, već i o cenama. Na

30

primer, kupovna moć našeg potrošača može se udvostručiti ako se njegov dohodak udvostruči ili ako se cene svih dobara prepolove.

Konačno, razmotrimo šta će se dogoditi u slučaju da se sve udvostruči - i cene hrane i odeće i dohodak potrošača. (To se može dogoditi u privredi s visokom inflacijom.) Budući da su se cene obaju dobara udvostručile, omer je ostao nepromenjen, pa samim time i nagib budžetske linije. Budući da su se udvostručili i cena odeće i dohodak, maksimalna količina odeće koja se može kupiti (prikazana secištem s okomitom) ostala je ista. Isto vredi i za hranu.

Dakle, inflacijski uslovi u kojima se sve cene i dohoci proporcionalno menjaju neće uticati na budžetsku liniju ili kupovnu moć potrošača.

3.3. Potrošačev izbor

Uz zadane sklonosti i budžetska ograničenja, sada možemo utvrditi kako pojedinačni potrošači izabiru koliko od svakog dobra kupiti. Pretpostavljamo da potrošači ove izbore obavljaju na racionalan način - odnosno da biraju dobra s ciljem maksimalizacije svog zadovoljstva, uz ograničeni budžet koji im je na raspolaganju.

Potrošačka korpa koja maksimalizira zadovoljstvo mora zadovoljiti dva uslova:

1. Mora biti smeštena na budžetskoj liniji. Da bismo videli zašto, primetite da bilo koja potrošačka

korpa levo i ispod budžetske linije ostavlja dio dohotka nealociranim (nepotrošenim), a taj bi

dohodak (ako se potroši) mogao povećati zadovoljstvo potrošača. Naravno, potrošači mogu - a

ponekad to i čine - uštedjeti dio dohotka za buduću potrošnju. U tom slučaju, izbor je moguć ne

samo između odeće i hrane, već između potrošnje hrane i odeće sada i potrošnje hrane i odeće

u budućnosti. Zasad ćemo ipak, jednostavnosti radi, pretpostaviti da se celi dohodak odmah

utroši. Može se primetiti i da se nijedna potrošačka korpa koja se nalazi udesno i iznad

budžetske linije ne može kupiti uz raspoloživi dohodak. Dakle, jedini racionalan i mogući izbor je

korpa na budžetskoj liniji.

2. Mora pružati potrošaču najpoželjniju kombinaciju dobara i usluga.

Ova dva uslova suzavaju problem maksimalizacije zadovoljstva potrošača na problem izbora odgovarajuće tačke na budžetskoj liniji.

U našem primeru s hranom i odećom, kao i u slučaju s bilo koja dva druga dobra, moguće je grafički prikazati rešenje problema potrošača. Graf 3.11 pokazuje kako se rešava problem. Tri krive indiferencije na grafu opisuju potrošačeve sklonosti za hranom i odećom. Prisetite se da vanjska kriva �� pruža najviše zadovoljstva, nakon toga kriva ��, dok kriva �� pruža najmanje zadovoljstva.

31

Graf 3-11: Maksimalizacija zadovoljstva potrošača. Potrošači maksimaliziraju zadovoljstvo izborom

potrošačke korpe A. U ovoj tački budžetska linija dodiruje krivu indiferencije ��, te nije moguće postići

viši nivo zadovoljstva (primer potrošačka korpa D). U tački maksimalizacije A, MRS ili granična stopa

supstitucije dvaju dobara jednaka je omeru njihovih cena. Međutim, u tački B zadovoljstvo nije

maksimalno jer je MRS = [- (-10/10) = 1] veći od omera cena (1/2).

Može se primijetiti da tačka B na krivoj indiferencije �� nije najpoželjniji izbor jer preraspoređivanje dohotka može dovesti do potrošnje veće količine hrane i odeće i povećanog zadovoljstva. Uz to, može se primetiti i da korpe koje se nalaze udesno i poviše krive indiferencije ��, poput korpe prikazane tačkom D na krivoj indiferencije ��, dovode do višeg nivoa zadovoljstva, ali ih nije moguće kupiti uz sadašnji dohodak. Dakle, A omogućava maksimalizaciju zadovoljstva potrošača.

Iz ove je analize vidljivo da korpa koja omogućuje maksimalizaciju zadovoljstva leži na najvišoj krivoj indiferencije koja dodiruje budžetsku liniju. Tačka A je tačka u kojoj je budžetska linija tangenta na krivu indiferencije ��. U tački A nagib budžetske linije jednak je nagibu krive indiferencije. Budući da je MRS (-∆C/∆F) jednak negativnoj vrednosti nagiba krive indiferencije, možemo reći da se zadovoljstvo maksimalizira (uz zadano budžetsko ograničenje) u tački gdje je

45� = �.�/

Ovo je važan rezultat: zadovoljstvo je maksimalno kad je granična stopa supstitucije između dva dobra (F za C) jednaka omeru cena tih dobara (F i C). Iz toga sledi da potrošač može postići maksimalno zadovoljstvo prilagođavanjem svoje potrošnje dobara F i C tako da MRS bude jednak omeru cena.

Uslov sadržan u jednačini ilustruje uslove optimizacije kakvi se često javljaju u ekonomiji. U ovom slučaju, zadovoljstvo se maksimalizira kad je granična korisnost - korisnost dobijena potrošnjom jedne dodatne jedinice nekog dobra - jednaka graničnom trošku - trošku jedne dodatne jedinice nekog dobra. Granična se korisnost meri MRS-om ili graničnom stopom supstitucije. U tački A MRS je jednak 1/2 (vrednost nagiba krive indiferencije), što nam govori da je potrošač voljan žrtvovati (odreći se) 1/2 jedinice odeće kako bi dobio 1 dodatnu jedinicu hrane. U istoj tački granični trošak se meri vrednošću nagiba budžetske linije koji je također jednak 1/2, jer je trošak za jednu dodatnu jedinicu hrane jednak odricanju 1/2 jedinice odeće (�. = 1 i �/ = 2 na budžetskoj liniji). Ako je MRS manji ili veći od omera cena, zadovoljstvo potrošača nije maksimalizirano. Na primer, uporedimo tačku B na grafu 3.11 s tačkom A. U tački B potrošač kupuje 20 jedinica hrane i 30 jedinica odeće. Omer cena (odnosno granični trošak) jednak je 1/2 jer je cena hrane 1 dolar, a odeće 2 dolara. Međutim, MRS odnosno granična korisnost je u tački B veća od 1/2 (graničnog troška). Posledica toga je da je potrošač u mogućnosti supstituirati jedinicu hrane jedinicom odeće bez gubitka zadovoljstva. Budući da je hrana jeftinija od odeće, u interesu potrošača je da kupuju više hrane, a manje odeće. Ako naš potrošač kupi 1 jedinicu odeće manje, uštedeće 2 dolara za koje može kupiti 2 jedinice hrane, iako je samo jedna jedinica dovoljna za održavanje jednakog nivoa zadovoljstva.

Alokacija budžeta (dohotka) se nastavlja (pomičemo se niz budžetsku liniju), sve dok ne dostignemo tačku A, gdje je omer cena upravo jednak MRS-u, odnosno jednak je 1/2. U ovoj tački potrošač je spreman zameniti jednu jedinicu odeće za dve jedinice hrane. Potrošač maksimalizira svoje zadovoljstvo samo kad je zadovoljen uslov MRS = 1/2 = �./ �/

Ugaona rešenja

Potrošači su ponekad ekstremni u kupovini, barem unutar kategorija dobara. Na primer, neki ljudi uopšte ne troše na putovanja i zabavu. Analiza krivih indiferencije se može upotrebiti kako bi se pokazali uslovi pod kojima potrošači odlučuju ne trošiti određeno dobro.

Na grafu 3.12 osoba koja se suočava s budžetskom linijom AB izabire samo sladoled (IC), a nimalo smrznutog jogurta (Y). Ova odluka odražava ono što nazivamo ugaonim rešenjem: Kad se neko dobro ne troši, potrošačka korpa nalaziće se na jednoj od osi grafa. U tački maksimalnog zadovoljstva B, MRS sladoleda za smrznuti jogurt veći je od nagiba budžetske linije. Ova nejednakost nam govori da bi se potrošač rado odrekao i dodatnih količina smrznutog jogurta, kad bi ih imao, u zamenu za još sladoleda.

32

Međutim, u nekoj tački potrošač već konzumira sav sladoled i nimalo smrznutog jogurta, pa je nemoguće konzumirati negativne količine smrznutog jogurta.

Kad dođe do ugaonog rešenja, potrošačev MRS nije nužno jednak omeru cena. Za razliku od uslova izraženog u jednačini, nužan uslov da bi zadovoljstvo bilo maksimalno u slučaju izbora između sladoleda i smrznutog jogurta u ugaonom rešenju dat je sledećom nejednakošću:

45� ≥ �(/�7

Graf 3-12: Ugaono rešenje. Kad granična stopa supstitucije potrošača nije jednaka omeru cena za sve

nivoe potrošnje, dolazi do ugaonog rešenja. Potrošač maksimalizira zadovoljstvo potrošnjom samo

jednog dobra. Uz zadanu budžetsku liniju AB, najviši nivo zadovoljstva se postiže u tački B na krivoj

indiferencije �� gdje je MRS (sladoleda za smrznuti jogurt) veći od omera cene sladoleda i cene

smrznutog jogurta.

Ova bi nejednakost naravno bila obrnuta kad bi ugaono rešenje bilo u tački A umjesto u B. U svakom slučaju, možemo videti da jednakost granične korisnosti i graničnog troška koju smo opisali u prethodnom odeljku vredi samo u slučaju kad se troše pozitivne količine svih dobara.

Važna pouka iz ovog odeljka je da predviđanja o tome koliko će nekog proizvoda potrošači kupiti u uslovima promenjive ekonomske situacije zavise o prirodi potrošačkih preferencija te o nagibu budžetske linije potrošača. Ako je MRS sladoleda za smrznuti jogurt znatno veći od omera cena, kao što je slučaj na grafu 3.12, mali porast cene smrznutog jogurta neće uticati na izbor potrošača; on će i dalje konzumirati samo sladoled. Međutim, padne li cena smrznutog jogurta dovoljno nisko, potrošač se može brzo predomisliti i odlučiti kupiti mnogo smrznutog jogurta.

3.4.Otkrivene preferencije

U odeljku 3.1 videli smo kako se sklonosti ili preferencije pojedinca mogu predstaviti nizom krivih indiferencije. Zatim smo u odeljku 3.3 videli kako preferencije, uz zadana budžetska ograničenja, određuju izbor potrošača. Može li se ovaj proces okrenuti i u suprotnom smeru? Ako su nam poznati potrošačevi izbori, možemo li iz njih utvrditi njegove ili njene preferencije?

Možemo, ako imamo informacije o dovoljnom broju izbora koji su izvršeni uz različite cene i nivoe dohodaka. Osnovna ideja je jednostavna. Ako potrošač izabere jednu potrošačku korpu umesto druge i ako je ta potrošačka korpa bila skuplja, onda je potrošač očito bio skloniji izabranoj potrošačkoj korpi.

33

Graf 3-13: Otkrivene preferencije: dve budžetske linije. Ako pojedinac, suočen sa budžetskom linijom )�,

na grafu izabira potrošačku korpu A umjesto korpe B, ispostavlja se da je skloniji A, nego B. Isto tako,

pojedinac suočen s budžetskom linijom )�, izabira potrošačku korpu B,pa je očito skloniji B, nego D. Dokle

je korpa A poželjnija od potrošačkih korpi koje se nalaze u zelenoj osenčanoj površini, bilo koja korpa iz

ružičasto osenčene površine je poželjnija od korpe A.

Pretpostavimo da pojedinac suočen s budžetskim ograničenjem predstavljenim linijom )� na grafu 3.13 izabira potrošačku korpu A. Uporedimo A s korpama B i D. Budući da je pojedinac mogao kupiti korpu B (kao i sve druge korpe koje se nalaze ispod )�), a nije, kažemo da je pojedinac skloniji A nego B.

Na prvi se pogled može činiti da je nemoguće direktno upoređivati korpe A i D, jer D ne leži na )�. Međutim, pretpostavimo da se relativne cene hrane i odeće promene tako da je nova budžetska linija )� te da potrošač tada izabira korpu B. Budući da D koji leži na budžetskoj liniji )� nije izabran, B je poželjniji od D (i od svih korpi koje se nalaze ispod linije )�). Budući da je A poželjniji od B, a B poželjniji od D, zaključujemo da je A poželjniji od D. Nadalje, na grafu 3.13 može se primetiti da je korpa A poželjnija od bilo koje korpe iz površine osenčane zelenom bojom. Međutim, budući da su hrana i odeća "dobra" dobra, a ne "loša" dobra, sve korpe koje se nalaze u ružičasto osenčenoj površini iznad i desno od A poželjnija su dobra od A. Dakle, kriva indiferencije koja prolazi kroz A mora ležati u neosenčenoj površini. Posedujemo li više informacija o potrošačevim izborima uz različite cene i nivoe dohotka, možemo bolje proceniti oblik krive indiferencije. Razmotrimo graf 3.14. Pretpostavimo da pojedinac, suočen s budžetskom linijom )� (koja prolazi kroz A), izabire E. Činjenica da je izabrana korpa E, iako je A bila jednako skupa (leži na istoj budžetskoj liniji), govori nam da je E poželjnija od A, kao što su i sve tačke u pravouglu poviše i udesno od E. Sada pretpostavimo da pojedinac, suočen s budžetskom linijom )9 (koja prolazi kroz A), izabire G. Budući da je izabrana G, a ne A, G je poželjnija od A, što vredi i za sve potrošačke korpe iznad i udesno od G. Možemo i nastaviti, korištenjem pretpostavke da su sklonosti konveksne. U tom slučaju, budući da je E poželjnija od A, sve potrošačke korpe iznad i udesno od dužine AE moraju biti poželjnije od A. Kad to ne bi bio slučaj, kriva indiferencije koja prolazi kroz A morala bi prolaziti kroz tačku iznad i desno od AE te zatim pasti ispod crte u tački E, a u tom slučaju ne bi bila konveksna. Iz sličnih razloga, sve su tačke iznad ili na AG takođe poželjnije od A. Dakle, kriva indiferencije mora ležati unutar neosenčene površine.

34

Graf 3-14: Otkrivene preferencije:četiri budžetske linije. Suočen sa budžetskom linijom I3, pojedinac izabire E, te tako pokazuje da je skloniji E nego A (jer je A isto tako mogla biti izabrana). Jednako, ako je suočen sa linijom I4, izabire G, pa se ispostavlja da je i G privlačnija od A. Dok je korpa A poželjnija nego potrošačke korpe koje se nalaze u zeleno osenčenoj površini, bilo koja korpa iz ružičasto osenčene površine poželjnija je od korpe A.

Pristup otkrivene preferencije je koristan kao sredstvo provere jesu li izbori pojedinaca u skladu s pretpostavkama teorije potrošača. Analiza otkrivenih preferencija pomaže nam razumeti posledice izbora koje su potrošači prisiljeni učiniti pod određenim okolnostima.

3.5. Granična korisnost i izbor potrošača

U odeljku 3.3 grafički smo prikazali kako potrošač može maksimalizirati svoje zadovoljstvo uz zadano budžetsko ograničenje. To činimo tako što pronalazimo najvišu krivu indiferencije koja je ostvariva uz zadano budžetsko ograničenje. Budući da najviša kriva indiferencije ima i najviši mogući nivo korisnosti, prirodno je problem potrošača sagledati kao problem maksimalizacije korisnosti u uslovima budžetskog ograničenja.

Graf 3-15: Odnos ukupne i granične korisnosti

Pojam korisnosti može se upotrijebiti i za produbljivanje naše analize kako bismo dobili dodatna saznanja. Za početak, moramo razlikovati ukupnu korisnost ostvarenu potrošnjom od zadovoljstva dobijenog potrošnjom jedne dodatne jedinice dobra. Granična korisnost (MU) odražava dodatno zadovoljstvo ostvareno potrošnjom jedne dodatne jedinice dobra. Na primer, granična korisnost koja

35

proizlazi iz porasta potrošnje hrane s 0 na 1 jedinicu može biti jednaka 9, s 1 na 2 jedinice, možda 7, a s 2 na 3, možda 5.

Ovaj primer pokazuje da potrošači imaju opadajuću graničnu korisnost: kako se troši sve više i više nekog dobra, dodatno zadovoljstvo od potrošnje dodatne jedinice dobra je sve manje i manje. Zamislite, na primer, potrošnju televizijskog programa: granična korisnost će možda opasti nakon drugog ili trećeg sata gledanja, te će biti vrlo niska nakon četvrtog ili petog sata.

Pojam granične korisnosti može se povezati s problemom maksimalizacije korisnosti potrošača na sledeći način. Razmotrite mali pomak niz krivu indiferencije na grafu 3.7. Dodatna potrošnja hrane ∆F stvorit će dodatnu korisnost 4�.. Ovaj pomak ima za posledicu porast korisnosti jednak 4�.∆F. Istovremeno, smanjena potrošnja odeće ∆C smanjit će korisnost po jedinici za 4�/ , što rezultira ukupnim gubitkom 4�/∆C.

Budući da sve tačke na krivoj indiferencije stvaraju jednak nivo korisnosti, dobitak korisnosti koji proizlazi iz porasta F nadoknađuje gubitak izazvan smanjenom potrošnjom C. To formalno možemo prikazati kao

Ovu jednačinu možemo preoblikovati tako da

Međutim, budući da je - (∆C/∆F) jednako MRS-u od F za C, proizlazi da je

Prethodna jednačina nam govori da je granična stopa supstitucije ili MRS jednaka omeru granične korisnosti od F i granične korisnosti od C. Kako se potrošač odriče sve više i više C kako bi stekao više F, granična korisnost F pada, a granična korisnost C raste.

Već smo videli u ovom poglavlju da je MRS dobra F za C, kad potrošač maksimalizira svoje zadovoljstvo, jednak omeru cena dvaju dobara.

Budući da je MRS jednak i omeru graničnih korisnosti potrošnje F i C (iz jednačine), sledi da je

ili

Prethodna jednačina je vrlo važna. Ovaj nam rezultat govori da se maksimalizacija korisnosti postiže kad se budžet alocira tako da je granična korisnost po jedinici novčanog izdatka jednaka za sva dobra. Da bismo videli zašto ovo načelo mora vredeti, pretpostavimo da pojedinac dobija više korisnosti od dodatnog novčanog izdatka na hranu nego ako taj dodatni izdatak potroši na odeću. U tom slučaju, njegova će se korisnost povećati povećanjem izdatka za hranu. Dokle god je granična korisnost dobijena od dodatnog izdatka na hranu veća od granične korisnosti dobijene od dodatnog izdatka na odeću, potrošač može povećati svoju ukupnu korisnost realokacijom svog dohotka s odeće na hranu. Pre ili kasnije doći će do smanjenja granične korisnosti od potrošnje hrane (jer povećanje potrošnje dovodi do sve manjeg dodatnog zadovoljstva od potrošnje) i doći će do porasta granične korisnosti odeće (do čega dolazi zbog smanjenja potrošnje odeće). Tek kad potrošač zadovolji načelo jednake graničnosti, odnosno kad izjednači graničnu korisnost po jedinici novčanog izdatka za sva dobra maksimaliziraće ukupnu korisnost. Načelo jednake graničnosti je važan mikroekonomski pojam. Susretaćemo ga često u različitim oblicima u našoj analizi ponašanja potrošača i proizvođača.

3.6. Indeksi troškova života

Američki sistem socijalnog osiguranja već je neko vreme predmet žučne rasprave. Po sadašnjem sistemu, penzionisana osoba prima godišnju penziju čija se visina utvrđuje prilikom odlaska u penziju na temelju radnog staža svakog pojedinca. Penzija se kasnije povećava svake godine po stopi koja je

36

jednaka indeksu potrošačkih cena (CPI). Zavod za statistiku rada SAD-a (Bureau of Lahor Statistics) svake godine izračunava CPI kao omer tekućeg (sadašnjeg) troška tipične korpe potrošačkih dobara i usluga i troška iste korpe u nekom baznom razdoblju. Odražava li CPI tačno troškove života penzionera? Da li je prikladno upotrebljavati CPI kako ga se trenutno upotrebljava - kao indeks troškova života - za druge vladine programe, za penzije, i za kolektivne ugovore u privatnom sektom? Odgovore na ova pitanja možemo naći upotrebom ekonomske teorije ponašanja potrošača. U ovom ćemo odeljku opisati teorijske osnove indeksa troškova poput CPI-ja upotrebom primera koji opisuje hipotetske promjene cena s kojima se mogu suočiti studenti i njihovi roditelji.

Idealni indeks troškova života

Uzmimo za primer dve sestre, Rachel i Sarah, čije su sklonosti identične. Kad je Sarah započela pohađati fakultet 1990., roditelji su joj dali "diskrecioni" budžet u visini od 500 dolara po tromesečju. Sarah je taj novac mogla potrošiti na hranu, cena koje je bila 2 dolara po funti; ili na knjige, koje su koštale 20 dolara po komadu. Sarah je kupila 100 funti hrane (i za to platila 200 dolara), te 15 knjiga (300 dolara). 10 godina kasnije, kad je Rachel (koja je u međuvremenu radila) odlučila upisati fakultet, roditelji su joj obećali budžet koji će po kupovnoj snazi biti jednak onome koji je primala njezina starija sestra. Na nesreću, cene u gradu u kojem se nalazi fakultet su porasle, pa je sad cena hrane 2,20 dolara po funti, a svaka knjiga stoji 100 dolara. Za koliko bi «diskrecioni» budžet trebao porasti kako bi Rachel 2000. godine bila u jednakom finansijskom položaju kao njena sestra Sarah 1990. godine? Tablica 3.3 sažima relevantne podatke, a odgovor se nalazi na grafu 3.16.

Početno budžetsko ograničenje s kojim se Sarah suočava 1990. prikazano je crtom :; na grafu 3.16; kombinacija hrane i knjiga kojom se maksimalizira njena korisnost opisana je tačkom A na krivoj indiferencije <;. Moguće je proveriti da je trošak ostvarenja ovog nivoa korisnosti jednak 500 dolara, kao što je navedeno u tablici:

500 USD = 100 lbs.1 hrane x 2,00 USD/lb. + 15 knjiga x 20 USD/knjizi

Kao što pokazuje graf 3.16, da bi Rachel ostvarila isti nivo korisnosti kao Sarah uz nove više cene, potreban joj je budžet dovoljan za kupovinu svežnja hrane i knjiga prikazan tačkom B na crti U (koja je i tangenta na krivu indiferencije <;). U tački B Rachel izabire 300 funti hrane i 6 knjiga. Pri tome je, može se primetiti, Rachel uzela u obzir činjenicu da je cena knjiga porasla u odnosu prema cenama hrane. Stoga je zamenila dio knjiga za hranu.

Rachelin trošak postizanja istog nivoa korisnosti kao Sarah dan je sa

USD = 300 lbs. hrane x 2,20 USD/lb. + 6 knjiga x 100 USD/knjizi

Tablica 3.3 Idealni indeks troškova života

1990 (Sarah) 2000 (Rachel)

Cena knjiga $20/knjiga $100/knjiga

Broj knjiga 15 6

Cena hrane $2.00/funta $2.20/funta

Količina hrane u fun. 100 300

Izdaci $500 $1260

1 Jedinica mere za trgovačku robu je 1 funta ili libra, oznaka 1 lb, za koju vredi 1 lb = 0,454 kg

37

Graf 3-16: Indeks troškova života. Laspeyresov indeks cena, koji predstavlja trošak kupovine svežnja A po

tekućim cenama prema trošku kupovine svežnja A po cenama iz bazne godine, precenjuje idealni indeks

troškova života.

Usklađenje s idealnim indeksom troškova života Rachel donosi 760 dolara (odnosno dolara umanjenih za 500 dolara koji su dani Sarah). Idealni indeks troškova života je

1260 USD / 500 USD = 2,52

Kao i CPI, i naš indeks treba baznu godinu, a mi ćemo za osnovicu uzeti 1990. = 100, pa je time vrednost indeksa u 2000. godini 252. Vrednost od 252 znači porast troškova života od 152%, dok bi vrednost 100 značila da su troškovi života ostali nepromenjeni. Ovaj idealni indeks troškova života predstavlja trošak ostvarenja određenog nivoa korisnosti u tekućim cenama (2000.) u odnosu na troškove ostvarivanja istog nivoa korisnosti u baznim cenama (1990. godine).

Laspeyresov indeks cena

Na nesreću, izračunavanje takvog idealnog indeksa troškova života zahtevalo bi raspolaganje velikim količinama informacija. Morali bismo znati sklonosti pojedinaca (koje se razlikuju među stanovništvom), kao i cene i izdatke. Stoga se stvarni cenovni indeksi temelje na kupovinama potrošača, a ne njihovim sklonostima. Indeks cena koji se, poput CPI-ja, temelji na potrošačkom svežnju u baznoj godini, nazivamo Laspeyresovim indeksom cena. Laspeyresov indeks cena odgovara na sledeće pitanje: Koliki je trošak u tekućim cenama za kupovinu korpe dobara iz bazne godine u odnosu na trošak kupovine te iste korpe po cenama bazne godine?

Izračunavanje Laspeyresovog indeksa cena za Rachel je jednostavno. Kupovina 100 funti hrane i 15 knjiga 2000. godine stvorila bi trošak od 1.720 dolara. (100 x 2,20 USD + 15 x 100 USD). Ovaj izdatak omogućuje Rachel da odabere svežanj A na liniji := (ili bilo koji drugi svežanj na toj liniji). Linija := je nastala pomicanjem linije :> prema van dok nije dosegla tačku A. Može se primetiti da je := budžetska linija koja Rachel omogućuje kupovinu (po tekućim cenama iz 2000. godine) istog potrošačkog svežnja koji je i njena sestra kupovala 1990. godine. Da bismo Rachel nadoknadili porast troškova života, moramo povisiti njen diskrecioni budžet za 1.220 dolara. Ako je 100 osnova iz 1990., proizlazi da je Laspeyresov indeks cena

100 x 1.720 USD/ 500 USD = 344

Poređenje idealnog indeksa troškova života i Laspeyresovog indeksa. U našem primeru, Laspeyresov indeks cena je očito mnogo viši od idealnog indeksa troškova života. Precenjuje li Laspeyresov indeks uvek stvarni indeks troškova života? Odgovor je pozitivan, što se može videti iz grafa 3.16. Pretpostavimo da je Rachel dobila budžet prikazan linijom := tokom osnovne 1990. godine. Ona bi mogla izabrati svežanj A, ali očito je da može postići viši nivo korisnosti kupi li više hrane i manje knjiga (pomakom udesno na crtu :=). Budući da A i B stvaraju jednaku korisnost, proizlazi da je Rachel bolje prošla uskladi li joj se budžet prema Laspevresovom indeksu troškova života nego prema idealnom indeksu. Laspeyresov indeks nadoknađuje Rachel porast troškova života pa je stoga Laspeyresov indeks

38

troškova života veći nego idealni indeks troškova života. Ovaj je rezultat opšti, a naročito vredi za CPI. Zašto? Zato što je u Laspeyresov cenovni indeks ugrađena pretpostavka da potrošači ne menjaju svoje potrošačke navike dođe li do promjena cena. Međutim, promene li potrošnju, potrošači mogu - povećanom kupovinom dobara koja su postala relativno jeftinija i smanjenim kupovinama poskupjelih dobara - postići isti nivo korisnosti bez da nužno troše isti svežanj dobara kao prije promjene cena.

Ekonomska teorija pokazuje da Laspeyresov indeks troškova života precenjuje iznose koji su potrebni da bi se pojedincima nadoknadila poskupljenja. U kontekstu socijalnog osiguranja i drugih vladinih programa, to znači da korištenje CPl-a u svrhu usklađivanja penzionih naknada dovodi do preplaćivanja većini primaoca, te tako povisuje državne rashode. To je razlog da je Vlada SAD-a promijenila izračun CPI-a i prešla s Laspeyresovog indeksa troškova života na složenije indekse cena koji odražavaju promjene u potrošnji.

Paascheov indeks

Paascheov indeks je drugi indeks troškova života koji se vrlo često koristi. Za razliku od Laspeyresovog indeksa troškova života koji se usredotočuje na trošak kupovine svežnja iz bazne godine, Paascheov indeks se usredotočuje na trošak kupovine svežnja iz tekuće godine. Paascheov indeks posebno odgovara na sledeće pitanje: Koliki je trošak u tekućim cenama potreban za kupovinu korpe dobara u tekućem razdoblju u odnosu na trošak kupovine iste korpe po cenama u baznom razdoblju?

Ponderisani verižni indeksi

Ni Paascheov ni Laspeyresov indeks nisu savršeno merilo troškova života, a idealni indeks troškova života je nepraktičan zbog preterane potrebe za informacijama. Koje je onda najbolje rešenje u praksi? Najsvežiji odgovor Vlade SAD-a na to pitanje potiče iz 1995., kad je Vlada počela upotrebljavati ponderisani verižni indeks za deflacioniranje (korigovanje za inflaciju) bruto domaćeg proizvoda (BDP) te tako dobila procenu realnog BDP-a. Ponderisani verižni indeksi uvedeni su kako bi se zaobišli problemi koji su nastajali kod poređenja stvarnog BDP-a korištenjem indeksa s fiksnim ponderima (poput Paascheovog ili Laspeyresovog) u uslovima naglih promjena cena.

Ekonomisti su godinama znali da Laspeyresov indeks precenjuje stopu inflacije. Međutim, tek su šokovi cena energenata u 1970-ima, kasnije fluktuacije cena hrane, te zabrinutost zbog saveznih deficita u SAD-u podstakli nezadovoljstvo Laspeyresovim indeksom. Primera radi, bilo je procenjeno da je neuzimanje u obzir promena u kupovinama računara nakon oštrog pada njihovih cena dovelo poslednjih godina do precenjivanja troškova života upotrebom CPI-ja. Iz ovih je razloga Zavod za statistiku rada SAD-a (U.S. Bureau of Labor Statistics) započeo napore za poboljšanje CPI-a.

39

4.POJEDINAČNA I TRŽIŠNA TRAŽNJA

4.1 Pojedinačna tražnja

Promjena cena

Počinjemo analizom promjene u potrošnji hrane i odeće kad se promeni cena hrane. Graf 4.1 prikazuje izbore potrošača kad fiksni iznos dohotka mora alocirati na dva dobra.

U početku, cena hrane je 1 dolar, cena odeće je 2 dolara, a dohodak potrošača 20 dolara. Tačka u kojoj potrošač maksimalizira korisnost nalazi se u tački B na grafu 4.1(a). Ovdje potrošač kupuje 12 jedinica hrane i 4 jedinice odeće, te tako postiže nivo korisnosti prikazanu krivom indiferencije ��.

Sada pogledajte graf 4.1(b), koji prikazuje odnos cene i traženih količina hrane. Vodoravna osa prikazuje količinu potrošnje hrane, kao i na grafu 4.1(a), ali okomita osa sad pokazuje cenu hrane. Tačka G na grafu 4.1(b) odgovara tački B na grafu 4.1(a). U tački G cena hrane je 1 dolar te potrošač kupuje 12 jedinica hrane.

Pretpostavimo da je cena hrane porasla na 2 dolara. Kao što smo videli u trećem poglavlju, budžetska linija na grafu 4.1(a) rotira prema unutra oko secišta budžetske linije s okomitom osi, te postaje dvostruko strmija nego pre. Viša relativna cena hrane povećala je nagnutost budžetske linije. Potrošač sada maksimalizira korisnost u tački A, koja se nalazi na nižoj krivoj indiferencije ��. (Zbog porasta cene hrane, kupovna je moć pala, a time i korisnost dostupna potrošaču.) U tački A potrošač bira 4 jedinice hrane i 6 jedinica odeće. Na grafu 4.1(b) ovaj novi izbor prikazan je tačkom E, u kojoj se uz cenu od 2 dolara potražuju 4 jedinice hrane.

Konačno, šta će se dogoditi ako cena hrane padne na 50 centi? Budući da budžetska linija sada rotira prema van, potrošač može ostvariti viši nivo korisnosti, koja je na grafu 4.1 (a) prikazana krivom indiferencije �� izborom tačke D s 20 jedinica hrane i 5 jedinica odeće. Tačka H na grafu 4.1(b) prikazuje da se uz cenu od 50 centi potražuje 20 jedinica hrane.

Kriva pojedinačne tražnje

U nastavku ćemo analizirati sve moguće promene cene hrane. Na grafu 4.1(a) kriva cena-potrošnja prikazuje sve kombinacije hrane i odeće koje maksimaliziraju korisnost pojedinca uz različite nivoe cene hrane. Primetite kako sa sniženjem cene hrane korisnost raste, te potrošač kupuje više hrane. Tvrdnja da potrošnja nekog dobra raste kada se smanjuje cena tog dobra vredi gotovo uvijek. Međutim, što se događa s potrošnjom odeće dok cena hrane pada? Kao što se vidi na grafu 4.1(a), potrošnja odeće može pasti ili rasti. I potrošnja hrane i potrošnja odeće može porasti jer je pad cene hrane povećao sposobnost potrošača da kupi oba dobra.

Kriva pojedinačne tražnje prikazuje odnos količine dobra koju je potrošač spreman kupiti i cene tog dobra. Na grafu 4.1(b), kriva pojedinačne tražnje opisuje odnos količine hrane koju će pojedinačni potrošač kupiti i cene hrane. Ova kriva tražnje ima dve važne osobine.

1. Nivo korisnosti koja se može ostvariti menja se pomicanjem duž krive. Što je cena proizvoda

niža, to je nivo korisnosti viši. Uočite na delu grafa 4.1(a) da se smanjenjem cene dostiže viša

kriva indiferencije. Ovaj rezultat ponovo odražava činjenicu da smanjenjem cene proizvoda

potrošačeva kupovna moć raste.

2. U svakoj tački na krivoj tražnje potrošač maksimalizira korisnost jer je zadovoljen uslov da je

granična stopa supstitucije (MRS) hrane za odeću jednaka omeru cena hrane i odeće. Kako cena

hrane pada, pada i omer cena te MRS. Na grafu 4.1 omer cena pada s 1 (2 USD/2 USD) u tački E

(jer u tački A kriva ��. dotiče budžetsku liniju nagiba -1) na 1/2 (1 USD/2 USD) u tački G te dalje

na 1/4 (0,50 USD/2 USD) u tački H. MRS hrane za odeću opada kako se pomičemo niz krivu

tražnje zbog nastojanja potrošača da maksimalizira korisnost. Ova se pojava čini vrlo logičnom,

jer nam govori da se relativna vrednost hrane smanjuje kako potrošač kupuje sve više i više.

40

Graf 4.1.: Efekat promjene cene. Smanjenje cene hrane, uz fiksan dohodak i cenu odeće, deluje na

potrošača te on bira drugačiju potrošačku korpu. U delu (a), korpe koje maksimaliziraju korisnost uz

različite cene hrane (2 dolara u tački A, 1 dolar u tački B, 0,50 dolara u tački D) stvaraju krivu cena-

potrošnja. U delu (b) prikazana je kriva tražnje koja pokazuje odnos cene i količine hrane. (Tačke E, G i H

odgovaraju tačkama A, B i D.

Činjenica da se MRS menja uzduž krive tražnje govori nam o tome kako potrošači vrednuju potrošnju nekog dobra ili usluge. Pretpostavimo da pitamo potrošača koliko je spreman platiti za dodatnu jedinicu hrane ako u tom trenutku konzumira 4 jedinice. Odgovor se nalazi u tački E krive tražnje na grafu 4.1(b): 2 dolara. Zašto? Zato što je vrednost MRS-a hrane za odeću 1, jedna dodatna jedinica hrane vredi jednu dodatnu jedinicu odeće. Međutim, jedinica odeće stoji 2 dolara, a tolika je i vrednost (ili granična korisnost) ostvarena potrošnjom dodatne jedinice hrane. Dakle, MRS opada kako se pomičemo niz krivu tražnje na grafu 4.1(b). Jednako tako, vrednost koju potrošač pridaje dodatnoj jedinici hrane pada s 2 dolara na 1 dolar i zatim na 0,50 dolara.

Promene dohotka

Videli smo što se događa s potrošnjom hrane i odeće kad se promeni cena hrane. Sada ćemo analizirati što se događa u slučaju promene dohotka.

Učinci promene dohotka mogu se analizirati na gotovo jednak način kao i promjene cena. Graf 4.2(a) prikazuje izbore potrošača dobivene alokacijom fiksnog dohotka na hranu i odeću uz cenu hrane 1 dolar, i cenu odeće 2 dolara. Kao i na grafu 4.1(a), količina odeće je prikazana na okomitoj osi, a količina hrane na vodoravnoj osi. Promene dohotka prikazane su promjenama budžetske linije. U početku dohodak potrošača iznosi 10 dolara. Potrošač maksimalizira korisnost u tački A, kupujući 4 jedinice hrane i 3 jedinice odeće.

Izbor 4 jedinice hrane prikazan je i tačkom E na krivoj tražnje � na grafu 4.2(b). Kriva tražnje � je kriva koja bi nastala kad bismo dohodak zadržali fiksnim na nivou od 10 dolara uz istovremeno menjanje cene hrane. Budući da cenu hrane držimo na konstantnom nivou, posmatraćemo samo tačku E na ovoj krivoj tražnje.

41

Šta se događa kada dohodak potrošača poraste na 20 dolara? Budžetska linija potrošača pomiče se paralelno prema van, te omogućuje postizanje nivoa korisnosti prikazane krivom indiferencije ��. Optimalni izbor potrošača sad je tačka B gdje kupuje 10 jedinica hrane i 5 jedinica odeće. Na 4.2(b) potrošnja hrane prikazana je tačkom G na krivoj tražnje �. � je kriva tražnje koja nastaje kada držimo dohodak fiksnim na nivou od 20 dolara uz istovremeno menjanje cene hrane. Konačno, ako dohodak poraste na 30 dolara, potrošač bira tačku D, tržišnu korpu sa 16 jedinica hrane (i 7 jedinica odeće) što je prikazano tačkom H na grafu 4.2(b).

Graf 4.2. Efekat promjene dohotka. Porast dohotka, uz fiksne cene svih dobara, navodi potrošače na

drugačiji izbor potrošačkih korpi. U delu (a) korpe koje maksimaliziraju zadovoljstvo uz različite nivoe

dohotka (10 dolara u tački A, 20 dolara u tački B, 30 dolara u tački D) stvaraju krivu dohodak-potrošnja.

U delu (b) prikazan je pomak krive tražnje udesno kao odgovor na porast dohotka. (Tačke E, G i H

odgovaraju tačkama A, B i D.)

Možemo nastaviti tako da ispitamo sve moguće promjene dohotka. Na grafu 4.2(a) kriva dohodak-potrošnja spaja sve kombinacije hrane i odeće koje maksimaliziraju korisnost uz bilo koji nivo dohotka potrošača. Kriva dohodak-potrošnja na grafu 4.2(a) ima rastući nagib jer. potrošnja hrane i odeće raste kada raste dohodak. Pre smo videli da svaka promena cene dobra odgovara pomaku uzduž krive tražnje. Ovde je situacija drukčija. Budući da je svaka kriva tražnje merena za određeni nivo dohotka, svaka promena dohotka mora dovesti do pomaka same krive tražnje. Iz toga proizlazi da tačka A na krivoj dohodak-potrošnja u delu 4.2(a) odgovara tački E na krivoj tražnje � na grafu 4.2(b); B odgovara tački G na drugoj krivoj tražnje �. Rastuća kriva dohodak-potrošnja podrazumijeva da porast dohotka izaziva pomak krive tražnje udesno - u ovom slučaju od � do �.pa do �.

Normalna nasuprot inferiornim dobrima

Kad kriva dohodak-potrošnja ima pozitivan nagib, količine tražnje rastu zajedno s dohotkom. Posledica toga je pozitivna dohodovna elastičnost tražnje. Što su pomaci krive tražnje udesno veći, to je veća i dohodovna elastičnost. Takva dobra zovemo normalna dobra: potrošači žele kupiti više takvih dobara kako im dohodak raste.

U nekim slučajevima, količine tražnje padaju dok dohodak raste; dohodovna elastičnost tražnje je negativna. Takva dobra nazivamo inferiorna dobra. Termin inferioran jednostavno znači da potrošnja

42

pada kad dohodak raste. Na primer, hamburger je nekim ljudima inferiorno dobro. Ako im dohodak bude rastao, oni će kupovati manje hamburgera, a više odrezaka.

Graf 4.3 pokazuje krivu dohodak-potrošnja za inferiorno dobro. Kod relativno niskih nivoa dohotka i hamburger i odrezak su normalna dobra. Međutim, kad dohodak raste, dohodovna se kriva savija unatrag (od tačke B do tačke C). Do ove promene dolazi zato što je hamburger postao inferiorno dobro - potrošnja je pala kad je dohodak porastao.

Engelove krive

Krive dohodak-potrošnja mogu se iskoristiti za konstruisanje Engelovih krivih koje pokazuju odnos količine potrošnje dobra i dohotka pojedinca.

Graf 4.3. Inferiorno dobro. Porast dohotka pojedinca može dovesti do manje tražnje za nekim dobrom.

Na grafu hamburger postaje inferiorno dobro kad se kriva dohodak-potrošnja savije prema natrag

između tačke B i C, iako je hamburger normalno dobro između tačke A i B.

43

Graf 4.4. Engelove krive. Engelova kriva pokazuje odnos količine potrošnje dobra i dohotka. U delu (a)

hrana je normalno dobro, a Engelova kriva ima nagib prema gore. Međutim, u delu (b) hamburger je

normalno dobro uz dohodak manji od 20 dolara mesečno i inferiorno dobro uz dohodak veći od 20 dolara

mesečno.

Graf 4.4 prikazuje Engelove krive za dva različita dobra. Graf 4.4(a) koji prikazuje rastuću Engelovu krivu izveden je iz grafa 4.2(a). Obe slike prikazuju da s promenom dohotka pojedinca s 10 dolara na 20 dolara i 30 dolara, potrošnja hrane raste sa 4 na 10, pa zatim na 16 jedinica. Prisetite se da je kod grafa 4.2(a) okomita osa prikazivala jedinice odeće, dok je vodoravna osa prikazivala jedinice hrane; promene dohotka prikazane su kao pomaci budžetske linije. Grafove 4.4(a) i (b) promenili smo tako da sada dohodak prikazujemo na okomitoj osi, dok smo hranu i hamburgere zadržali na vodoravnoj osi.

Rastuća Engelova kriva koja je prikazana na grafu 4.4(a) vredi za sva normalna dobra kao i rastuća kriva dohodak-potrošnja na slici 4.2(a). Primetite da bi Engelova kriva za odeću imala sličan oblik (potrošnja odeće raste s 3 na 5 pa na 7 jedinica kako dohodak raste).

Graf 4.4(b) je izveden iz grafa 4.3, a pokazuje Engelovu krivu za hamburgere. Vidimo da potrošnja hamburgera raste s 5 na 10 jedinica dok dohodak raste s 10 dolara na 20 dolara. Kako dohodak dalje raste od 20 dolara na 30 dolara, potrošnja pada na 8 jedinica. Deo u kojem je Engelova kriva savijena unatrag (padajuća) predstavlja raspon dohotka za koji je hamburger inferiorno dobro.

Supstituti i komplementi

Krive tražnje koje smo crtali u drugom poglavlju pokazivale su odnos cene nekog dobra i količine tražnje, uz konstantne sklonosti potrošača, dohodak i cene drugih dobara. Za mnoga dobra tražnja zavisi o potrošnji i cenama drugih dobara. Palice i loptice za baseball, hot-dog i senf, računarski hardware i software, primeri su dobara koja se najčešće upotrebljavaju zajedno. Druga dobra, poput obične i dijetalne cole, kino ulaznica i iznajmljivanja video-kaseta, često su supstituti.

Prisetite se iz odeljka 2.4 da su dva dobra supstituti ako porast cene jednog dovodi do porasta tražnje za drugim dobrom. Ako cena kino ulaznice poraste, očekivali bismo da potrošači počnu iznajmljivati više video-kaseta, jer su kino ulaznice i iznajmljene video-kasete supstituti. Slično, dva su dobra komplementi ako porast cene jednog dovodi do pada tražnje za drugim dobrom. Ako cena benzina poraste, i dovede do pada potrošnje benzina, očekivali bismo da potrošnja motornih ulja takođe padne jer se benzin i motorna ulja upotrebljavaju zajedno. Dva su dobra nezavisna ako porast cene jednog nema nikakvog uticaja na tražnju za drugim dobrom.

Jedan od načina da saznamo jesu li dva dobra supstituti ili komplementi je da ispitamo krivu cena-potrošnja. Pogledajte ponovno graf 4.1. Možete primetiti da su hrana i odeća supstituti u opadajućem delu krive cena-potrošnja: niža cena hrane dovodi do niže potrošnje odeće (možda zato što, uz povećane izdatke za prehranu, manje dohotka ostaje na raspolaganju za potrošnju na odeću). Hrana i odeća su komplementi u rastućem delu krive cena-potrošnja: niža cena hrane dovodi do veće potrošnje odeće (možda zato što se potrošači češće hrane u restoranima, a to zahteva prikladnu odeću).

Činjenica da dobra mogu biti supstituti ili komplementi sugeriše nam da je kod razmatranja učinaka promena cena na jednom tržištu važno obratiti pažnju i na posledice na povezanim tržištima. Pitanje jesu li neka dobra komplementi ili supstituti ipak traži empirijski odgovor. Da bismo saznali jesu li neka dobra komplementarna, supstitutivna ili nezavisna moramo posmatrati menja li se i kako tražnja za jednim dobrom nakon promene cene drugog dobra. Pitanje je složenije nego što se na prvi pogled čini, jer će se verovatno mnogo stvari menjati istovremeno s promenom cene. U šestom odeljku ovog poglavlja možete saznati kako empirijski razlikovati mnoga potencijalna objašnjenja promene tražnje za drugim dobrom. Međutim, korisno je najpre sagledati pitanje s teorijske strane.

4.2 Efekat dohotka i efekat supstitucije

Pad cene dobra ima dva efekta:

1. Potrošači će nastojati kupovati više dobra koje je postalo jeftinije i manje onih dobara koja su

postala relativno skuplja. Ova se reakcija na promjenu relativnih cena naziva efekt supstitucije.

44

2. Budući da je jedno od dobara pojeftinilo, realna je kupovna moć potrošača porasla. Potrošačima

je bolje, jer mogu kupiti istu količinu dobra za manje novaca pa im ostaje više novca koji mogu

potrošiti na nešto drugo. Promena u tražnji koja nastaje kao posledica ove promene u realnoj

kupovnoj moći potrošača naziva se efekt dohotka.

Ova dva efekta u praksi deluju istovremeno, ali korisno je razlučiti ih u analitičke svrhe. Pojedinosti su prikazane na grafu 4.5 gdje je početna budžetska linija RS, a postoje dva dobra - hrana i odeća. Potrošač maksimalizira korisnost izborom potrošačke korpe u tački A, te time postiže nivo korisnosti prikazane krivom indiferencije ��. Pogledajmo što će se dogoditi ako cena hrane padne, uzrokujući rotiranje budžetske linije prema van do linije RT. Potrošač sada izabire potrošačku korpu u tački B na krivoj indiferencije��. Budući da je potrošačka korpa B izabrana umesto potrošačke korpe A, znamo (iz rasprave o otkrivenoj preferenciji u odeljku 3.4) da su potrošači skloniji B nego A. Dakle, smanjenje cene hrane omogućava potrošaču da podigne vlastiti nivo zadovoljstva - potrošačeva kupovna moć je porasla. Ukupna promena potrošnje hrane izazvana nižom cenom prikazana je s 0�0�.

Graf 4.5: Efekt supstitucije i efekt dohotka: Normalna dobra. Pad cene hrane izaziva efekt supstitucije i

efekt dohotka. Potrošač se na početku nalazi u tački A na budžetskoj liniji RS. Kad cena hrane padne,

potrošnja raste za 0�0�, kako se potrošač miče prema tački B. Supstitucijski efekt 0�E (prikazan

pomakom od A do D) menja relativne cene hrane i odeće, ali zadržava realni dohodak (zadovoljstvo)

konstantnim. Učinak dohotka �0� (prikazan pomakom od D do B) zadržava relativne cene konstantnim,

ali povećava kupovnu moć. Hrana je normalno dobro jer je učinak dohotka �0� pozitivan.

U početku potrošač je kupovao ?0� jedinica hrane, ali potrošnja hrane je nakon promene cene porasla na ?0�- Dio linije 0�0�, , dakle, predstavlja porast želenih kupnji hrane.

Efekt supstitucije

Pad cene dovodi istovremeno do efekta supstitucije i efekta dohotka. Supstitucijski efekt je promena potrošnje hrane izazvana promenom cene hrane uz konstantan nivo korisnosti. Supstitucijski efekt opisuje promenu u potrošnji hrane izazvanu promenom cene koja hranu čini relativno jeftinijom od odeće. Ova je supstitucija prikazana pomakom niz krivu indiferencije. Na grafu 4.5 supstitucijski se efekt može izvesti ako nacrtamo budžetsku liniju paralelnu s novom budžetskom linijom RT (koja odražava nižu relativnu cenu hrane), ali koja je tangenta na početnu krivu indiferencije �� (nivo zadovoljstva držimo konstantnom). Nova, niža budžetska linija odražava činjenicu da je nominalni dohodak smanjen kako bismo postigli naš koncepcijski cilj i izolovali supstitucijski efekt. Uz tu budžetsku liniju, potrošač izabire potrošačku korpu D i konzumira OE jedinica hrane. Dakle, segment 0��, predstavlja supstitucijski efekt.

45

Iz grafa 4.5 može se jasno videti da, kad cena hrane pada, supstitucijski efekt uvijek dovodi do porasta tražnje za hranom. Objašnjenje se nalazi u našoj četvrtoj pretpostavci o potrošačkim preferencijama u odeljku 3.1 – preferencije su konveksne. Dakle, uz konveksne krive indiferencije prikazane na grafu, tačka maksimalnog zadovoljstva na novoj budžetskoj liniji RT mora ležati ispod i desno od početne tačke dodira.

Efekt dohotka

Sada ćemo analizirati efekt dohotka: promenu u potrošnji hrane izazvanu promenom kupovne moći uz konstantne cene hrane. Ovaj se učinak može videti na grafu kao pomak od zamišljene budžetske linije koja prolazi kroz tačku D do paralelne budžetske linije RT koja prolazi kroz tačku B. Potrošač izabire potrošačku korpu B na krivoj indiferencije ��, (zato što je niža cena hrane povećala potrošačev nivo korisnosti). Povećanje potrošnje hrane od OE do O0� je mera efekta dohotka koji je ovde pozitivan jer je hrana normalno dobro (potrošači će kupovati više hrane kako im dohodak bude rastao). Učinak dohotka odražava pomak od jedne krive indiferencije na drugu pa stoga meri promenu kupovne moći potrošača. Videli smo da se ukupan učinak promene cene može izraziti kao zbir efekta supstitucije i efekta dohotka: ukupan efekt (0�0�) = supstitucijski efekt (0��) + efekt dohotka (�0�)

Graf 4.6. Efekat supstitucije i efekat dohotka: Inferiorna dobra. U početku, potrošač se nalazi u tački A na

budžetskoj liniji RS. Nakon sniženja cene hrane, potrošač se pomiče u tačku B. Promena kupljenih količina

hrane može se pripisati supstitucijskom efektu 0�� (prikazan pomakom od tačke A do D) te učinku

dohotka �0� (prikazan pomakom od tačke D do B). U ovom slučaju hrana je inferiorno dobro zbog

negativnog učinka dohotka. Međutim, budući da supstitucijski efekt premašuje efekt dohotka, sniženje

cene dovodi do porasta količina hrane koje se potražuju.

Prisetite se daje smer supstitucijskog efekta uvek jednak: pad cene dovodi do porasta potrošnje dobra. Međutim, učinak dohotka može pomaknuti tražnju u bilo kojem pravcu, zavisno o tome je li reč o inferiornom ili normalnom dobru.

Dobro je inferiorno kad je učinak dohotka negativan: kada dohodak raste, potrošnja pada. Graf 4.6 pokazuje supstitucijski efekt i učinak dohotka za inferiorno dobro. Negativni učinak dohotka se meri delom pravca �0�). Čak i kod inferiornih dobara, učinak dohotka je retko dovoljno velik da nadoknadi supstitucijski učinak. Stoga, kad cena inferiornog dobra padne, potrošnja gotovo uvijek poraste.

Specijalan slučaj: Giffenovo dobro

Teoretski, učinak dohotka može biti dovoljno visok da izazove savijanje krive tražnje za nekim dobrom prema gore. Takvo dobro zovemo Giffenovo dobro, a graf 4.7 pokazuje učinak dohotka i supstitucijski efekt u tom slučaju. Inicijalno, potrošač je u tački A koja prikazuje relativno malu potrošnju hrane i veću potrošnju odeće. Zatim cena hrane pada. Pad cene hrane oslobađa dovoljno dohotka da potrošač poželi

46

kupiti više jedinica odeće i manje jedinica hrane, što je prikazano tačkom B. Otkrivena sklonost nam pokazuje da je potrošaču bolje u tački B nego u tački A, iako troši manje hrane. Iako je primer Giffenovog dobra zanimljiv, u praksi se ipak retko javlja jer je potreban visok negativni efekt dohotka. Međutim, učinak dohotka je najčešće mali: potrošač troši tek male delove svog ukupnog budžeta na pojedinačna dobra. Visoki učinci dohotka su češći kod normalnih nego kod inferiornih dobara (npr. ukupni izdaci za hranu ili stanovanje).

Graf 4.7. Rastuća kriva tražnje: Gifenovo dobro. Kad je neko dobro inferiorno, a efekt dohotka premašuje

supstitucijski efekt, kriva tražnje će biti rastuća. Potrošač se na početku nalazi u tački A, ali se nakon

sniženja cena pomiče u B i troši manje hrane. Budući da je efekt dohotka 0�0� veći od supstitucijskog

efekta �0�, pad cene hrane dovodi do pada tražnje za hranom.

4.3 Tržišna tražnja

Dosad smo analizirali krive tražnje pojedinačnog potrošača. Sad se okrećemo krivoj tržišne tražnje. Prisetite se iz drugog poglavlja da kriva tržišne tražnje pokazuje količine dobra koje su potrošači spremni kupiti po različitim cenama. U ovom ćemo odeljku pokazati kako se tržišne krive tražnje mogu izvesti iz zbira krivih tražnje svih pojedinaca na nekom tržištu.

Od pojedinačne do tržišne tražnje

Zbog jednostavnosti pretpostavimo da na tržištu kave postoje samo tri potrošača (A, B i C). Tablica 4.2 prikazuje nekoliko tačaka s krive tražnje svakog potrošača. Ukupna se tržišna tražnja u koloni (5) dobije sabiranjem vrednosti iz kolona (2), (3) i (4) te pokazuje ukupnu traženu količinu kave uz određenu cenu na tržištu. Na primer, ako je cena 3 dolara, ukupna količina koja se potražuje iznosi 2 + 6 + 10, odnosno 18.

Graf 4.7 prikazuje krive tražnje (označene @ , AB /) za tri potrošača. Tržišna kriva tražnje predstavlja vodoravni zbir tražnji svakog potrošača. Vodoravno sabiramo kako bismo dobili ukupnu tražnju sva tri potrošača po svakoj mogućoj ceni. Na primer, uz cenu od 4 dolara, ukupna tražnja na tržištu (11 jedinica) dobije se tako da sabiramo tražene količine od A (0 jedinica), B (4 jedinice), i C (7 jedinica). Budući da sve pojedinačne krive tražnje imaju negativan nagib, i kriva tržišne tražnje će biti opadajuća kriva. Međutim, kriva tržišne tražnje ne mora biti prava linija, čak ni u slučaju kad su sve pojedinačne krive tražnje prave linije. Na grafu 4.7, kriva tražnje je izlomljena jer jedan potrošač ne kupuje ništa po cenama koje su drugima prihvatljive (iznad 4 dolara).

Ova je analiza proizvela dva važna zaključka:

1. Kriva tržišne tražnje će se pomaknuti udesno kako novi potrošači budu ulazili na tržište.

2. Faktori koji utiču na mnogobrojne pojedinačne tražnje imaće uticaja i na tržišnu tražnju. Na

primer, pretpostavimo da mnogi potrošači na nekom tržištu počnu više zarađivati, što povećava

47

njihovu tražnju za kafom. Budući da se njihove krive tražnje pomiču udesno, isto će se dogoditi i

s krivom tržišne tražnje.

Tablica 4.2. Određivanje krive tražnje

1 2 3 4 5

Cena u $ Pojedinac A Pojedinac B Pojedinac C Tržište

1 6 10 16 32 2 4 8 13 25

3 2 6 10 18 4 0 4 7 11

5 0 2 4 6

Graf 4.7. Izvođenje krive tržišne tražnje. Kriva tržišne tražnje dobije se sabiranjem krivih tražnje

potrošača @, AB /). Za svaku cenu, količina kafe koja se potražuje jednaka je zbiru količina koje

potražuje svaki potrošač. Na primer, uz cenu od 4 dolara, ukupna tražnja na tržištu (11 jedinica) jednaka

je zbiru tražene količine od A (0 jedinica), B (4 jedinice), i C (7 jedinica).

Postupak agregiranja tražnji pojedinaca u tržišnu tražnju nije samo teoretska vežba. U praksi to može biti važno kad su tržišne tražnje sastavljene od tražnji različitih demografskih grupa ili od potrošača koji žive u različitim područjima. Na primer, možemo dobiti podatke o tražnji za kućnim računarima sabiranjem nezavisno pribavljenih podataka o tražnji sledećih grupa:

1. domaćinstava s decom,

2. domaćinstava bez dece,

3. samaca.

Takođe, mogli bismo odrediti američku tražnju za pšenicom agregiranjem domaće tražnje (tj. tražnje američkih potrošača) i izvozne tražnje (tj. tražnje stranih potrošača).

Elastičnost tražnje

Prisetite se iz odeljka 2.3 da cenovna elastičnost tražnje meri za koliko će se posto promeniti količina tražnje ako se cena promeni za 1%. Ako količinu dobra označimo sa Q, a cenu dobra sa P, cenovna elastičnost tražnje je

�$ =∆!!∆��C��D C

∆�∆�D

48

(Budući da ∆ znači "promenu", ∆Q/Q je postotna promjena Q.)

Neelastična tražnja

Kad je tražnja neelastična (odnosno, apsolutna vrednost �$je manja od 1), količine tražnje relativno

slabo reaguju na promene cene. Kao posledica toga, kad poraste cena nekog proizvoda rastu i ukupni izdaci za taj proizvod. Na primer, pretpostavimo da neka porodica troši 1.000 galona goriva godišnje po ceni od 1 dolara po galonu; pretpostavimo da je elastičnost tražnje na cenu goriva te porodice -0,5. Ako cena goriva poraste na 1,10 dolara (porast od 10%), potrošnja goriva pada na 950 galona (smanjenje od 5%). Međutim, ukupni će izdaci na gorivo porasti s 1.000 dolara (1.000 galona x 1 dolar po galonu) na 1.045 dolara (950 galona x 1,10 dolara po galonu).

Elastična tražnja. Kad je tražnja elastična (apsolutna vrednost �$ veća od 1), ukupni izdaci na neki

proizvod padaju ako cena tog proizvoda raste. Pretpostavimo da porodica kupuje 100 funti piletine godišnje po ceni od 2 dolara po funti, cenovna elastičnost tražnje piletine je -1,5. Ako cena piletine poraste na 2,20 dolara (porast od 10%), porodica će smanjiti potrošnju piletine na 85 funti godišnje (smanjenje od 15%). Ukupni će se izdaci na piletinu smanjiti s 200 dolara (100 funti x 2 dolara po funti) na 187 dolara (85 funti x 2,20 dolara po funti).

Izoelastična tražnja Kad je cenovna elastičnost tražnje konstantna duž cele krive tražnje, kažemo da je kriva izoelastična. Graf 4.8 pokazuje izoelastičnu krivu tražnje. Primetite kako je ova kriva tražnje savijena prema unutra. Nasuprot tome, prisetite se iz odeljka 2.3 što se zbiva s cenovnom elastičnošću tražnje kada se pomičemo po linearnoj krivoj tražnje. Iako je nagib linearne krive tražnje konstantan, cenovna elastičnost tražnje nije. Cenovna elastičnost tražnje je nula kad je cena nula, ali vrednost joj raste te dostiže beskonačnost ako je cena dovoljno visoka da spusti tražene količine na nulu.

Tablica 4.3. Cenovna elastičnost i potrošački izdaci

Tražnja Ako cena poraste izdaci će

Ako se cena smanji izdaci će

Neelastična Porasti Se smanjiti

Jedinično elastična Ostati isti Ostati isti

Elastična Se smanjiti Porasti

Graf 4.8. Kriva tražnje sa jediničnom elastičnošću. Kada je cenovna elastičnost tražnje jednaka -1,0 uz

bilo koju cenu, ukupni su izdaci konstantni duž krive tražnje D.

Poseban slučaj izoelastične krive je kriva tražnje jedinične elastičnosti: kriva tražnje čija je cenovna elastičnost uvek jednaka -1, kao što je slučaj kod krive prikazane na grafu 4.8. U ovom slučaju ukupni izdaci ostaju nepromenjeni nakon promene cene. Porast cene ima za posledicu smanjenje količina tražnje tako da ukupni izdaci za to dobro ostaju nepromenjeni. Pretpostavimo, na primer, da su ukupni izdaci na premijerno prikazane filmove u Berkeleyu u Kalifoniji 5,4 miliona dolara godišnje, bez obzira

49

koja je cena kino ulaznica. U bilo kojoj tački krive, proizvod cene i količine biće 5,4 miliona dolara. Uz cenu od 6 dolara prodaće se 900.000 ulaznica; ako cena poraste na 9 dolara, količina će pasti na 600.000 ulaznica, kao što se vidi na grafu 4.8.

Tablica 4.3 rezimira odnos između cenovne elastičnosti i izdataka. Korisnije je sagledati ovu tablicu sa stajališta prodavača nego sa stajališta kupaca. (Ono što prodavači percipiraju kao ukupan prihod, potrošačima su ukupni rashodi.) Kad je tražnja neelastična, porast cena dovodi do skromnog smanjenja količina tražnje pa ukupan prihod prodavača raste. Međutim, ako je tražnja elastična, porast cena dovodi do znatnog pada količina tražnje, pa ukupan prihod prodavača pada.

Prilikom izračunavanja elastičnosti tražnje moramo paziti na vrednosti promene cene ili količine. Kod znatne promene cene (recimo 20%), vrednost elastičnosti ovisi o tome gdje tačno na krivoj tražnje merimo cenu i količinu. Iz ovog je razloga korisno razlikovati elastičnost tražnje u tački od lučne elastičnosti tražnje.

Elastičnost tražnje u tački. Elastičnost tražnje u tački se definiše kao cenovna elastičnost u određenoj tački na krivoj tražnje. I ovdje koristimo isti koncept računanja elastičnosti kao i kroz celo drugo poglavlje. Računa se tako da ∆P/∆Q u formuli elastičnosti zamijenimo nagibom krive tražnje u toj tački. (∆P/∆Q je nagib kod malih vrednosti AP jer se cena meri na okomitoj osi, a tražena količina na vodoravnoj osi.) Iz toga proizlazi da jednačina postaje

Elastičnost tražnje u tački:

EFG

HIJK*

Ponekad želimo izračunati cenovnu elastičnost ne samo za određenu tačku, već za jedan segment krive tražnje. Pretpostavimo povećanje cene proizvoda s 8 dolara na 10 dolara i pritom očekujemo pad količine tražnje sa 6 jedinica na 4. Kako ćemo izračunati cenovnu elastičnost tražnje? Je li cena porasla za 25% (porast od 2 dolara podelimo s početnom cenom od 8 dolara), ili za 20% (porast od 2 dolara podelimo s novom cenom od 10 dolara)? Iznosi li postotno smanjenje količina koje se potražuju 33,33%

(2/6 = 331 3L ) ili 50% (2/4)?

Ne postoji samo jedan ispravan odgovor na to pitanje. Mogli bismo izračunati cenovnu elastičnost koristeći početne cene i količine. U tom slučaju �$ = (-33,33% / 25%) = -1,33. Međutim, ako koristimo

nove cene i količine �$ = (-50% / 20%) = -2,5. Razlika između ove dve elastičnosti je znatna, a nijedna

nema prednost pred onom drugom.

Lučna elastičnost tražnje. Ovaj problem možemo rešiti korištenjem lučne elastičnosti tražnje: elastičnosti koja se računa za raspon cena. Umesto da biramo početnu ili konačnu cenu, možemo koristiti prosek obe cene, P; za količine tražnje koristit ćemo Q.

Lučna elastičnost tražnje: ∆F∆EEF

U našem primeru prosečna je cena 9 dolara, a prosečna količina 5 jedinica. Iz toga proizlazi da je elastičnost jednaka:

�$ = (9 USD/5)x(-2/2 USD)= -1,8

Lučna elastičnost tražnje će uvek biti negde između (ali ne nužno uvijek tačno na polovici) elastičnosti tražnje u tačke koja se dobije za početnu i novu cenu.

Iako je lučna elastičnost tražnje ponekad korisna, kad kažu "elastičnost" ekonomisti obično misle na elastičnost tražnje u tački. I mi ćemo koristiti pojam "elastičnost" na taj način, ukoliko nije drukčije navedeno.

4.4 Potrošačev višak (dobit)

Potrošači kupuju dobra jer kupovinom podižu nivo svog blagostanja. Potrošačev višak pokazuje za koliko je ukupno podignut nivo blagostanja zbog te mogućnosti kupovine na tržištu. Budući da različiti potrošači pridaju različitu vrednost potrošnji pojedinih dobara, razlikuje se i maksimalna vrednost koju su oni spremni platiti za ta dobra. Potrošačev višak je razlika između cene koju je potrošač spreman

50

platiti za neko dobro i stvarne cene tog dobra. Pretpostavimo, na primer, da je student bio voljan ulaznicu za rok koncert platiti 13 dolara, ali ju je na kraju morao platiti samo 12 dolara. Razlika od 1 dolara predstavlja njegovu dobit ili potrošačev višak. Ako saberemo viškove svih potrošača koji kupuju neko dobro, dobit ćemo meru za agregatni potrošačev višak.

Potrošačev višak i tražnja

Potrošačev višak se lako izračunava ako nam je poznata kriva tražnje. Da bismo ustanovili odnos između tražnje i potrošačevog viška, analizirajmo krivu tražnje pojedinca za koncertnim ulaznicama na grafu 4.9. (Rasprava koja sledi se odnosi na krivu tražnje pojedinca, ali slično vredi i za tržišnu krivu tražnje.) Kako bismo mogli bolje izmeriti vrednost koju naš potrošač dobija kupovinom različitog broja koncertnih ulaznica, krivu tražnje nacrtaćemo stepenasto, a ne kao ravnu liniju.

Graf 4.9. Potrošačev višak. Potrošačev višak je ukupna korisnost od potrošnje nekog proizvoda umanjena

za stvarne novčane izdatke za taj proizvod. U ovom primeru, potrošačev višak od kupovine 6 ulaznica za

rok koncert (kupljenih po 14 dolara svaka) prikazan je žuto osenčanom površinom.

Dok odlučuje koliko ulaznica kupiti, naš student bi mogao ovako razmišljati: Prva ulaznica stoji 14 dolara, ali vredi 20 dolara. Vrednost od 20 dolara je dobijena korištenjem krive tražnje kako bi se pronašao maksimalan iznos koji je student spreman platiti za svaku dodatnu ulaznicu (20 dolara je maksimalan iznos koji je on spreman platiti za prvu ulaznicu). Prvu ulaznicu vredi kupiti, jer se tako generiše dobit od 6 dolara iznad stvarnog troška. Isplati se kupiti i drugu ulaznicu jer se tako generiše dobit od 5 dolara (19-14). Kupovinom treće ulaznice stvara se dobit od 4 dolara. Međutim, četvrta stvara dobit od samo 3 dolara, peta 2 dolara, a šesta samo 1 dolar. Naš je student ravnodušan prema kupovini sedme ulaznice (čija je dobit jednaka nuli) te ne želi kupiti nijednu više jer bi vrednost svake dodatne ulaznice bila manja od njene cene. Na grafu 4.9 potrošačev višak se izračunava tako da se sabiraju viškovi vrednosti ili dobiti za svaku kupljenu jedinicu. U tom slučaju potrošačev višak jednak je

6 USD + 5 USD + 4 USD + 3 USD + 2 USD + 1 USD = 21 USD.

Ako želimo izračunati agregatni ili tržišni potrošačev višak, potrebno je samo izračunati područje između tržišne krive tražnje i krive cene. Za naš primer s ulaznicama za koncert, ovo je načelo prikazano na grafu 4.10. Budući da je broj prodanih ulaznica izražen u hiljadama, a krive tražnje pojedinaca se razlikuju, tržišna kriva tražnje je prikazana kao ravna linija. Stvarni izdaci na ulaznice su jednaki 6.500 x 14 USD = 91.000 USD. Potrošačev višak, prikazan kao osenčani trokut, jednak je

1/2 x (20 USD - 14 USD) x 6.500 = 19.500 USD

Ovaj rezultat je ukupna korisnost potrošača umanjena za izdatke ulaznica. Naravno, tržišne krive tražnje nisu uvijek prave linije. Ipak, potrošačev višak se uvek može dobiti izračunavanjem područja između tržišne krive tražnje i cenovne linije.

Primena potrošačevog viška.

51

Potrošačev višak igra važnu ulogu u ekonomiji. Ako se sabere za mnoge pojedince, potrošačev višak postaje mera agregatne korisnosti koju potrošači ostvaruju kupovinama na tržištu. Ako potrošačev višak kombinujemo s agregatnim profitima proizvođača, možemo proceniti ne samo troškove i koristi alternativnih tržišnih struktura, već i državnih mera koje utiču na ponašanje potrošača i poduzeća na tim tržištima.

Graf 4.10. Agregatni potrošačev višak. Za tržište u celini, potrošačev višak predstavlja površinu između

krive tržišne tražnje i krive tržišne cene. U našem primeru, potrošačev višak predstavljen je osenčenim

trokutom površine i jednak je: 1/2 x (20 USD-14 USD) x 6.500 = 19.500 USD.

4.5 Mrežne eksternalije

Dosad smo pretpostavljali da je tražnja ljudi za nekim dobrom nezavisna o tražnji drugih ljudi. Drugim riječima, Tomova tražnja za kafom ovisi o Tomovim sklonostima i dohotku, ceni kafe, te možda i o ceni čaja. Ali ne ovisi o Dickovoj ili Harryjevoj tražnji za kafom. Ova nam je pretpostavka dosad omogućavala da krivu tržišne tražnje dobijemo jednostavnim sabiranjem pojedinačnih tražnji.

Međutim, za neka dobra tražnja jedne osobe zavisi i o tražnji drugih ljudi. Tražnja neke osobe može biti naročito pod uticajem broja drugih ljudi koji su kupili isto dobro. U tom slučaju došlo je do mrežne eksternalije. Mrežna eksternalija može biti pozitivna ili negativna. Pozitivna mrežna eksternalija postoji ako količina tražnje neke osobe raste pod uticajem rasta kupovina drugih potrošača. Ako tražene količine padaju, radi se o negativnoj mrežnoj eksternaliji.

Efekat stampeda

Jedan primer pozitivne mrežne eksternalije je i efekt stampeda - želja da se bude u trendu, da se poseduje dobro zato što ga svi već imaju, ili zbog pomodarstva. Efekt stampeda se često javlja kod dečjih igračaka (Beanie Babies ili Sega video igre, na primer). Zapravo, postizanje ovog učinka je jedan od glavnih ciljeva u marketingu i oglašavanju igračaka. Također, efekt stampeda je često ključan kod prodaje odeće.

Efekt stampeda je grafički prikazan na grafu 4.11, gdje je na vodoravnoj osi označena prodaja pomodnog dobra u hiljadama komada mesečno. Pretpostavimo da potrošači misle da je samo 20.000 ljudi kupilo neko dobro. Budući da je to relativno skroman broj u poređenju s celom populacijom, potrošači će imati malo podsticaja da kupe dobro samo kako bi bili u trendu. Neki će ga potrošači ipak kupiti (zavisno o ceni), ali samo zbog koristi koju to dobro donosi. U ovom slučaju, tražnja je izražena krivom ��.

Pretpostavimo sada da potrošači misle da je 40.000 ljudi kupilo to dobro. Sada to dobro izgleda privlačnije i više ga ljudi želi kupiti. Kriva tražnje je 9�, a nalazi se desno od ��. Slično, ako potrošači misle da je 60.000 ljudi kupilo to dobro, kriva tražnje bit će M�, itd. Što je raširenije uverenje o velikoj tražnji na tržištu, to se kriva tražnje pomiče više udesno.

52

Graf 4.11. Pozitivna mreža eksternalija: Efekat stampeda. Efekat stampeda je pozitivna mrežna

eksternalija kod koje količina dobra koju pojedinac potražuje raste kao posledica rasta kupovina drugih

pojedinaca. Kako ovde cena pada s 30 dolara na 20 dolara i više ljudi kupuje dobro, efekt stampeda ima

za posledicu pomak tražnje udesno sa 9� na N�

Na kraju, potrošači će moći dosta tačno proceniti koliko je ljudi zaista kupilo neko dobro. Ovaj će broj, naravno, zavisiti o ceni dobra. Na grafu 4.11 može se primetiti da bi, uz cenu od 30 dolara, 40.000 potrošača bilo spremno kupiti dobro. Dakle, pripadajuća kriva bila bi 9�. Kad bi cena bila 20 dolara, 80.000 potrošača bi bilo spremno kupiti dobro uz pripadajuću krivu tražnje N�. Tržišna kriva tražnje se, dakle, dobija spajanjem tačaka na krivim ��, 9�, M�, N�, i ���, koje odgovaraju količinama od 20.000, 40.000, 60.000, 80.000 i 100.000.

U poređenju s krivim ��, 9�, tržišna kriva tražnje je relativno elastičnija. Da bismo videli zašto efekt stampeda dovodi do elastičnije krive tražnje, razmotrimo učinak sniženja cena s 30 dolara na 20 dolara, uz pripadajuću krivu tražnje 9�. Kada ne bi bilo efekta stampeda, količine koje se potražuju porasle bi sa 40.000 na 48.000. Međutim, kako sve više ljudi kupuje to dobro, a u trendu ga je posedovati, efekt stampeda dodatno podiže tražnju na 80.000. Dakle, efekt stampeda pojačava reakciju tražnje na promjenu cene - tj. on čini tražnju elastičnijom. Kao što ćemo videti kasnije, ova pojava ima važan uticaj na proizvođače i njihove strategije određivanja cena.

Iako se efekt stampeda povezuje s trendovima i stilovima, pozitivne mrežne eksternalije se mogu pojaviti i iz drugih razloga. Vrednost nekog dobra svakom njegovom vlasniku je tim veća što je veći broj vlasnika tog dobra. Na primer, ako samo ja posedujem CD player, proizvođačima se neće isplatiti proizvodnja CD-a, pa će mi bez CD-ova taj uređaj biti od male koristi. Međutim, što veći broj ljudi poseduje CD player, proizvešće se više kompaktnih diskova te će mi uređaj više vredeti. Isto vredi i za računare: što ih više ljudi poseduje, proizvodiće se više software-a, te će mi računar biti korisniji.

Efekat snoba

Mrežne eksternalije mogu biti i negativne. Razmotrićemo učinak snoba, koji se odnosi na želju za posedovanjem ekskluzivnog ili unikatnog dobra. Tražena količina "snobovskog dobra" tim je veća što je manje ljudi koji ga poseduju. Retka umjetnička dela, posebno konstruisani sportski automobili i odeća krojena po meri snobovska su dobra. Slike ili sportski auto donose koristi poput prestiža, statusa, i ekskluzivnosti, a to je posledica činjenice da ih malo ljudi poseduje.

Graf 4.12 prikazuje efekt snoba. � je kriva tražnje koja bi vredila kad bi potrošači verovali da samo 2.000 ljudi poseduje to dobro. Ako potrošači veruju da postoji 4.000 vlasnika, dobro je manje ekskluzivno, te je njegova «snobovska vrednost» smanjena. Tražene količine biće niže, vrediće kriva 9. Slično, ako potrošači veruju da postoji 6.000 vlasnika, količine koje se potražuju biće još niže, vrediće kriva M.Potrošači će pre ili kasnije shvatiti koliko je zapravo rašireno to dobro. Dakle, tržišnu krivu

53

tražnje dobićemo tako da spojimo tačke na krivim �, 9, M itd., koje odgovaraju količinama od 2.000, 4.000, 6.000, itd.

Graf 4.12. Negativna mrežna eksternalija. Efekat snoba. Efekat snoba je negativna mrežna eksternalija

kod koje količina dobra koju pojedinac potražuje pada kao posledica rasta kupovina drugih pojedinaca.

Kako ovde cena pada s 30.000 dolara na 15.000 dolara i više ljudi kupuje dobro, efekt snoba ima za

posledicu pomak tražnje ulevo, sa � na M.

Efekt snoba smanjuje elastičnost tražnje. Kako bismo shvatili zašto, pretpostavimo da je cena na početku bila 30.000 dolara, a 2.000 ljudi je kupilo dobro. Šta će se desiti ako cena padne na 15.000 dolara? Kad nebi bilo efekta snoba, količine bi porasle na 14.000 jedinica (na krivoj �). Međutim, ekskluzivnim dobrima vrednost se znatno smanjuje ako ih više ljudi poseduje. Učinak snoba prigušuje porast traženih količina, one iznose tek 8.000; te dolazi do neto porasta prodaje samo za 6.000 jedinica. Marketing i prodaja mnogih dobara sastoje se od pokušaja stvaranja efekta snoba (na primer, satovi Rolex). Cilj je postići manje elastičnu tražnju, što bi proizvođaču omogućilo podizanje cene.

Negativne mrežne eksternalije se mogu pojaviti i iz drugih razloga. Razmotrite primer gužvi. Budući da ja lično više volim manje skijaša na skijaškim stazama i kraće redove, meni je vrednost ski-karte to manja što je više ljudi kupilo kartu. Isto vredi za zabavne parkove, klizališta ili plaže.

4.6 Empirijska procena tražnje

Kasnije ćemo objasniti kako preduzeća koriste podatke o tražnji pre donošenja odluka. General Motors, na primer, mora razumeti tražnju za automobilima kako bi odlučio hoće li ponuditi popuste na nove automobile ili ponuditi kredite povoljnije od onih koji postoje na tržištu. Znanje o tražnji važno je i za političke odluke. Saznanja o tražnji za naftom mogu pomoći Kongresu pri razmatranju uvođenja carine na uvoz nafte. Možda se pitate kako ekonomisti određuju oblike krive tražnje, te kako se zapravo izračunava dohodovna elastičnost tražnje i elastičnost tražnje na cenu. U ovom odeljku, daćemo kratak pregled metoda procene i prognoziranja tražnje. Ovaj je odeljak poučan i pomoći će vam razumeti empirijske temelje teorije ponašanja potrošača.

Intervju i eksperimentalni pristupi utvrđivanju tražnje

Jedan način pribavljanja podataka o tražnji je korištenje intervjua u kojima se potrošače pita koju su količinu proizvoda spremni kupiti po određenoj ceni. Ovaj pristup može propasti kad su ljudi nezainteresovani, nemaju podataka ili im je u interesu zavarati ispitivača. Zato su istraživači tržišta razvili različite indirektne tehnike upitnika. Potrošače se, na primer, može pitati kakve su im trenutne potrošačke navike te kako bi reagovali ako bi im neki proizvod bio dostupan uz, recimo, 10-postotni

54

popust. Mogu se postavljati i pitanja o tome kako očekuju da će se drugi ponašati. Iako indirektni pristupi proceni tražnje mogu doneti plodove, teškoće povezane s intervjuom prisilile su ekonomiste i stručnjake za marketing da potraže alternativne metode.

Kod direktnih marketinških eksperimenata, kupcima se nude stvarne kupovne mogućnosti. Na primer, vazduhoplovna kompanija može ponuditi sniženu cenu nekih letova u periodu od šest mjeseci, da bi utvrdila kako na promjenu cena reaguje tražnja za letovima, a kako konkurenti.

Direktni eksperimenti su stvarni, a ne hipotetički, ali problemi ostaju i u ovom slučaju. Pogreške u eksperimentu mogu biti skupe, a ako do porasta profita i prodaje i dođe, preduzeće ne može biti sasvim sigurno da je to posledica eksperimenta; verovatno su se i drugi faktori promenili u isto vreme. Štaviše, reakcija na eksperiment - koji potrošači često prepoznaju kao nešto kratkotrajno - može se razlikovati od reakcije u dugom roku. Konačno, preduzeće sebi može priuštiti tek ograničen broj eksperimenata.

Statistički pristup proceni tražnje

Preduzeća se često oslanjaju na tržišne podatke dobijene stvarnim istraživanjima tražnje. Ako ispravno primeni, statistički pristup utvrđivanju tražnje može pomoći istraživačima da bolje razumeju učinke varijabli, kao što su dohodak i cene drugih proizvoda, na količine nekog proizvoda koje se potražuju. Ovde ćemo izložiti neka konceptualna pitanja vezana uz statistički pristup.

Tablica 4.5 prikazuje količinu malina koja se svake godine proda na tržištu. Podaci o tržišnoj tražnji za malinama mogli bi biti od koristi udruženju uzgajivača malina jer bi im omogućila predviđanje prodaje na temelju vlastitih procena cena i ostalih varijabli koje utiču na tražnju. Pretpostavimo da se istraživači usredotoče na tražnju i utvrde da je količina malina koja se proizvede zavisna o vremenskim uslovima, a nije zavisna o trenutnoj ceni na tržištu (jer poljoprivrednici o sadnji odlučuju na temelju prošlogodišnjih cena).

Podaci o cenama i količinama iz tablice 4.5 preneti su na graf 4.13. Ako verujemo da samo cena nekog proizvoda utiče na tražnju, bilo bi prihvatljivo prikazati tražnju ravnom linijom (ili nekom drugom prikladnom krivom) Q = a - bP, koja se prilagođava tačkama i pravi krivu tražnje D.

Tablica 4.5. Podaci tražnje

Godina Količina (Q) Cena (P) Dohodak (I)

1995 4 24 0

1996 7 20 10

1997 8 17 10

1998 13 17 17

1999 16 10 17

2000 15 15 17

2001 19 12 20

2002 20 9 20

2003 22 5 20

55

Graf 4.13. Procenjivanje tražnje. Podaci o ceni i količini mogu se upotrebiti za određivanje oblika tražnje.

Međutim, istim se podacima može iscrtati jedna kriva tražnje D ili tri krive tražnje O�, O� i O�koje se

tokom vremena pomiču.

Predstavlja li kriva D (dana jednačinom Q = 28,2 - 1,00P) zaista potražnju za tim proizvodom? Odgovor je da - ali samo ako ne postoji nijedan drugi faktor koji bi uticao na tražnju pored cene proizvoda. Međutim, u tablici 4.5 uključili smo podatke za još jednu varijablu: prosečni dohodak kupaca proizvoda. Može se primetiti da je dohodak porastao dvaput za vreme trajanja istraživanja, iz čega se može naslutiti da se i kriva tražnje pomaknula dvaput. Dakle, krive tražnje O�, O� i O�s grafa 4.13 daju verovatniji opis tražnje. Ta se potražnja algebarski može opisati kao

Q = a-bP + cI

Uvođenje dohotka u jednačinu tražnje omogućuje paralelno pomicanje krive tražnje kako se menja dohodak.

Oblik tražnje

Budući da su krive tražnje koje smo dosad razmatrali bile ravne linije, učinak promene cene na količine koje se potražuju bio je konstantan. Međutim, elastičnost tražnje ne cenu varira s nivoom cene. Za jednačinu tražnje Q = a-bP, na primer, cjenovna elastičnost Ep je

Ep = (∆Q/∆P)/(P/Q) = -b(P/Q)

Tako se vrednost elastičnosti povećava kako cena raste (i kako tražene količine padaju).

56

5. PROIZVODNJA

U ovom i sledećem poglavlju razmotrićemo teoriju preduzeća, koja opisuje kako preduzeća donose proizvodne odluke o minimalizaciji troškova, te kako troškovi zavise o nivou proizvodnje. Ta saznanja o proizvodnji i troškovima pomoći će nam da shvatimo osobine tržišne ponude. Jednako tako, ta su saznanja korisna za razumevanje problema koji se redovno pojavljuju u poslovanju.

U ovom odeljku proučavaćemo proizvodnu tehnologiju preduzeća: fizičke odnose koji opisuju kako se inputi (rad i kapital) pretvaraju u proizvode (poput automobila i televizijskih uređaja).

5.1 Proizvodna tehnologija

U proizvodnom procesu preduzeća pretvaraju inpute u outpute (proizvode). Inputi, koje još nazivamo i faktorima proizvodnje, jesu sve ono što preduzeća moraju upotrebiti u procesu proizvodnje. Na primer, za pekaru inputi uključuju: rad zaposlenih, sirovine poput brašna i šećera, te kapital uložen u peći, miksere i drugu opremu koja je potrebna za proizvodnju proizvoda poput hleba, kolača i slatkiša.

Inpute možemo podeliti u tri kategorije: rad, sirovine i kapital, od kojih se svaka može podeliti na daljnje podgrupe. Tako se radni inputi sastoje od kvalifikovanih radnika (stolara, inženjera), nekvalifikovanih radnika (poljoprivredni radnici), kao i od preduzetnika i menadžera. Sirovine uključuju čelik, plastiku, struju, vodu i sva druga dobra koja preduzeće kupuje i pretvara u konačni proizvod. U kategoriju kapitala ulaze zgrade, mašine, druga oprema i zalihe.

Funkcija proizvodnje

Odnos inputa i nivoa proizvodnje opisan je proizvodnom funkcijom. Funkcija proizvodnje pokazuje najveći output Q koji neko preduzeće može proizvesti uz bilo koju zadanu kombinaciju inputa. Jednostavnosti radi, pretpostavimo da postoje samo dva inputa, rad L i kapital K. Sada proizvodnu funkciju možemo zapisati kao

� = 0�P, 3� Ova jednačina povezuje nivo proizvodnje s količinama inputa, odnosno kapitala i rada. Na primer, proizvodna funkcija može opisivati broj računara koji se može proizvesti u tvornici površine 10.000 kvadratnih stopa uz određeni broj radnika na tekućoj traci. Isto tako, može opisivati i koliki rod poljoprivrednik može očekivati upotrebi li određeni broj poljoprivrednih mašina i radnika.

Važno je imati na umu da su i inputi i nivoi proizvodnje tokovi. Na primer, proizvođač računara koristi određenu količinu radne snage svake godine kako bi te godine proizveo određeni broj računara. Iako preduzeće može posedovati tvornicu i opremu koju koristi, mi ćemo pretpostavljati da preduzeće plaća kroz godinu za upotrebu prostorija i opreme. Kako bismo pojednostavili, često ćemo zanemariti vremensku komponentu i razmatrati samo količine radne snage i kapitala te nivoa proizvodnje. Ako drukčije nije navedeno, misli se na količine radne snage i kapitala upotrebljene tokom godine, te na godišnji nivo proizvodnje.

Proizvodna funkcija omogućuje različite kombinacije inputa, pa nivoi proizvodnje mogu biti ostvareni na različite načine. Za proizvodnu funkciju izraženu jednačinom, to bi moglo značiti korištenje više kapitala i manje radne snage, ili obrnuto. Na primer, vino se može proizvoditi radno-intenzivnim metodama, upotrebom uglavnom radne snage, ili kapitalno-intenzivnim metodama uz upotrebu mašina i tek ponekog radnika.

Primetite da jednačina vredi uz zadanu tehnologiju - odnosno, uz određen nivo znanja o različitim metodama koje se mogu koristiti u procesu pretvaranja inputa u proizvode. Kako tehnologija napreduje, a proizvodna se funkcija menja, preduzeće može postići viši nivo proizvodnje uz jednaku količinu inputa. Na primer, nova, brža tekuća traka može omogućiti proizvođaču hardware-a da proizvede više brzih računara u jednakom vremenu.

Proizvodna funkcija opisuje ono što je tehnički izvedivo kad preduzeće posluje efikasno - odnosno, kad preduzeće koristi kombinacije inputa što je efikasnije moguće. Pretpostavka da je proizvodnja tehnički

57

efikasna nije uvijek tačna, ali razumno je očekivati da preduzeća koje pokušavaju ostvariti profit neće rasipati svoje resurse.

5.2. Izokvante

Počnimo ispitivanjem proizvodne tehnologije preduzeća koja koristi dva inputa čije nivoe može menjati. Pretpostavimo da su inputi rad i kapital, te da se koriste za proizvodnju hrane. Tablica 5.1 prikazuje koliki je nivo proizvodnje moguć uz različite kombinacije inputa.

Mogući inputi rada su navedeni u gornjem redu, a inputi kapitala u prvom stupcu na levoj strani. Svaka pozicija u tablici sadrži maksimalan (tehnički efikasan) godišnji nivo proizvodnje uz svaku kombinaciju rada i kapitala korištenu tokom godine. Na primer, uz 4 jedinice rada i 2 jedinice kapitala proizvešće se 85 jedinica hrane godišnje. Pogledamo li sve redove, vidljivo je da proizvodnja raste kako se povećava input rada uz fiksan input kapitala. Jednako tako, iz stupaca je vidljivo da proizvodnja raste kako se povećava input kapitala uz fiksan input rada.

Podaci iz tablice 5.1 mogu se prikazati i grafički upotrebom izokvanti. Izokvanta je kriva koja povezuje sve moguće kombinacije inputa za koje je nivoe proizvodnje jednaka. Graf 5.1 pokazuje tri izokvante. (Na obe ose prikazane su količine inputa.) Ove su izokvante izvedene iz brojki iz tablice 5.1, ali su nacrtane kao neprekidne krive kako bi se omogućilo dodavanje malih količina inputa.

Na primer, izokvanta �� pokazuje sve kombinacije rada i kapitala koje zajedno omogućuju nivo proizvodnje od 55 jedinica godišnje. Tačke A i D s grafa 5.1 tačno odgovaraju podacima iz tablice 5.1. U tački A, 1 jedinica rada i 3 jedinice kapitala omogućuju dostizanje nivoa proizvodnje od 55 jedinica; u tački D isti se nivo proizvodnje postiže uz korištenje 3 jedinice rada i 1 jedinice kapitala. Izokvanta �� pokazuje sve kombinacije rada i kapitala kojima se postiže nivo proizvodnje od 75 jedinica godišnje, a kriva je izvedena iz četiri tačke koje su zaokružene u tablici 6.1 (na primer, u tački B kombinuju se 2 jedinice rada i 3 jedinice kapitala). Izokvanta ��se nalazi poviše i udesno od ��, jer se viši nivo proizvodnje može postići samo uz ulaganje i više kapitala i više rada. Konačno, izokvantom �� prikazane su kombinacije rada i kapitala kojima se može proizvesti 90 jedinica outputa. U tački C ulažu se 3 jedinice rada i 3 jedinice kapitala, a u tački E, 2 jedinice rada i 5 jedinica kapitala.

Tablica 5.1. Proizvodnja sa dva varijabilna faktora Input Input rada

kapitala 1 2 3 4 5 1 10 40 55 65 75 2 20 60 75 85 90 3 55 75 90 100 105 4 65 85 100 110 115 5 75 90 105 115 120

58

Graf 5.1. Proizvodnja sa dva varijabilna faktora. Proizvodne izokvante povezuju različite kombinacije

inputa potrebnih za proizvodnju određenog (zadano) nivoa proizvodnje. Set izokvanti, ili mapa izokvanti,

opisuje proizvodnu funkciju nekog preduzeća. Nivo proizvodnje raste kako se pomičemo od izokvante ��

(na kojoj se proizvodi 55 jedinica godišnje u tačkama poput A i D) prema izokvanti �� (75 jedinica

godišnje u tačkama poput B), te dalje na izokvantu �� (90 jedinica godišnje u tačkama poput C i E).

Kad je na jednom grafu prikazano nekoliko izokvanti, kao što je to slučaj kod grafa 5.1, takav graf nazivamo mapom izokvanti. Mapa izokvanti je drugi način za opisivanje funkcije proizvodnje. Svaka izokvanta odgovara različitom nivou proizvodnje, a nivo proizvodnje na grafu raste kako se pomičemo desno i gore.

Fleksibilnost input-a

Izokvante pokazuju kakvu fleksibilnost preduzeća imaju pri donošenju odluka o proizvodnji. Obično preduzeća mogu postići određennivo proizvodnje zamjenom jednog inputa drugim. Vrlo je važno da menadžeri tačno razumeju prirodu ove fleksibilnosti. Na primer, restorani brze hrane su se nedavno suočili s nestašicom mladih radnika koji bi bili spremni raditi za niske plate. Preduzeća su odgovorila automatizacijom - uvođenjem «švedskih» stolova sa salatom i uvođenjem sofisticirane kuhinjske opreme. Takođe su počela zapošljavati starije radnike. Kako ćemo videti kasnije, uzmu li menadžeri ovu fleksibilnost u obzir, mogu izabrati kombinacije inputa koje minimaliziraju troškove i maksimaliziraju profit.

Kratkoročno prema dugoročnom

Izokvante iz grafa 5.1 pokazuju da su kapital i rad međusobno zamenjivi u postizanju određenog nivoa proizvodnje. Međutim, u praksi ova zamena može potrajati. Nova se tvornica mora projektovati i izgraditi, mašine i drugu opremu mora se naručiti i dopremiti. Ove aktivnosti mogu potrajati i više od godinu dana. Posledica toga je da, posmatramo li proizvodne odluke kroz kratko razdoblje od mesec ili dva, preduzeće verovatno neće moći zameniti mnogo rada kapitalom.

Budući da preduzeća moraju obratiti pažnju na to mogu li se količine inputa menjati, i u kojem roku, važno je prilikom analize proizvodnje razlučiti kratki od dugog roka. Kratki rok odnosi se na razdoblje u kojem se jedan ili više faktora proizvodnje ne mogu menjati. Drugim rečima, kratkoročno postoji barem jedan nepromenjivi faktor proizvodnje, takav faktor nazivamo fiksnim inputom. Dugi rok je vremenski rok potreban da se promene svi inputi.

Kao što ste mogli i očekivati, odluke koje preduzeća mogu doneti u kratkom roku vrlo su različite od onih koje se donose u dugom roku. U kratkom roku preduzeća menjaju intenzitet korištenja tvornice i mašina; u dugom roku preduzeća menjaju veličinu tvornice. Svi kratkoročno fiksni inputi posledica su prethodnih dugoročnih odluka koje su donete na temelju procena što neko preduzeće može profitabilno proizvesti i prodati.

Ne postoji tačno određeno vremensko razdoblje, poput jedne godine, koje bi delilo kratki od dugog roka. To se razdoblje mora utvrditi od slučaja do slučaja. Na primer, u slučaju dečjeg štanda s limunadom dva dana mogu predstavljati dugi rok, dok u slučaju petrohemijskih ili automobilskih tvornica dugi rok znači pet godina

5.3 Proizvodnja s jednim varijabilnim faktorom (radom)

Kad odlučuje koliko određenog inputa nabaviti, preduzeće mora uporediti koristi i troškove. Ponekad je korisno uporediti granične veličine koristi i troškova, odnosno usporediti dodatnu proizvodnju koja nastaje dodatnim povećavanjem inputa. Drugi se pristup sastoji od uspoređivanja prosečnih veličina. U tom slučaju razmotrili bismo učinke znatnog porasta inputa. Uskoro ćemo razmotriti koristi i troškove na oba načina.

Počnimo razmatranjem slučaja gdje je kapital fiksan, a rad varijabilan. (Ovo je kratkoročna analiza jer je jedan od faktora fiksan.) U ovom slučaju preduzeće može povećati svoju proizvodnju jedino povećanjem inputa rada. Zamislite, primera radi, da upravljate tvornicom tekstila. Iako imate na raspolaganju fiksnu količinu opreme, možete zaposliti više ili manje radnika/ca za šivenje i rad na mašinama. Vi morate

59

odlučiti koliko radne snage upotrebiti, te koliko tkanine proizvesti. Da biste donijeli te odluke, morate znati koliko će (i hoće li uopšte) porasti proizvodnja Q poraste li input rada L.

Tablica 5.2 pruža upravo ove informacije. Prva tri stupca pokazuju meseči nivo proizvodnje uz fiksnu količinu kapitala od 10 jedinica i različite količine inputa rada. Prvi stupac pokazuje količine rada, drugi stupac fiksni input kapitala, a treći ukupan nivo proizvodnje. Ako je input rada 0, i proizvodnja je 0. Kako input rada raste do 8 jedinica, rašće i proizvodnja. Nakon te tačke, ukupna proizvodnja pada: iako u početku svaka dodatna jedinica rada omogućuje sve bolje i bolje korištenje postojećih strojeva i opreme, postupno se dostiže tačka gdje dodatni radnici prestaju biti korisni, a mogu čak i štetiti. Petoro ljudi će bolje opsluživati tekuću traku nego dvoje, ali desetoro će možda početi smetati jedni drugima pri radu.

Tablica 5.2 Proizvodnja s jednim varijabilnim faktorom

Količina rada (L)

Količina kapitala (K)

Ukupna proizvodnja

(Q)

Prosečni proizvod

(Q/L)

Granični proizvod

(∆/∆L)

0 10 0 - - 1 10 10 10 10 2 10 30 15 20 3 10 60 20 30 4 10 80 20 20 5 10 95 19 15 6 10 108 18 13 7 10 112 16 4 8 10 112 14 0 9 10 108 12 -4

10 10 100 10 -8

Prosečni i granični proizvod

Doprinos rada u proizvodnom procesu može se opisati i uz pomoć prosečnog i uz pomoć graničnog (inkrementalnog) doprinosa. Četvrti stupac tablice 5.2 pokazuje prosečni proizvod rada (Q�R), odnosno proizvodnju po jedinici inputa rada. Prosečni proizvod rada se izračunava deljenjem ukupne proizvodnje Q s ukupnim inputom rada L. Prosečnim proizvodom rada meri se produktivnost radne snage nekog preduzeća kroz količinu proizvodnje koju svaki radnik proizvede u proseku. U našem primeru prosečni proizvod rada raste u početku, ali počinje padati kad input rada pređe nivo četiri.

Peti stupac tablice 5.2 pokazuje granični proizvod rada (4�R), odnosno dodatnu količinu proizvodnje koja nastaje zbog dodavanja jedne dodatne jedinice inputa rada. Na primer, uz fiksni kapital od 10 jedinica, kad input rada poraste s 2 na 3 jedinice, ukupna proizvodnja porašće sa 30 na 60, čime se stvara dodatna proizvodnja od 30 (60-30) jedinica. Granični proizvod rada može se zapisati i kao ∆Q/∆L, što znači promena nivoa proizvodnje ∆Q do koje dolazi zbog rasta od inputa rada za jednu jedinicu ili ∆L.

Upamtite da granični proizvod rada zavisi o količini upotrebljenog kapitala. Ako input kapitala poraste s 10 na 20, granični bi proizvod rada verovatno porastao. Zašto? Zato što će dodatni radnici verovatno biti produktivniji ako im je na raspolaganju više kapitalnih dobara. Kao i kod prosečnog proizvoda, granični proizvod najpre raste, zatim pada. Ovdje do pada dolazi nakon treće jedinice rada.

Da zaključimo:

Prosečni proizvod rada = Output / input rada = (Q/L)

Granični proizvod rada = Promjena outputa/promjena inputa rada = (∆Q/∆L).

Nagibi krivih proizvoda

Graf 5.2 je grafički prikaz podataka iz tablice 5.2. (Povezali smo punim linijama sve tačke na grafu.) Graf 5.2(a) pokazuje da porast rada uzrokuje i porast proizvodnje, sve dok se ne dosegne maksimalan nivo

60

proizvodnje od 112, te nakon toga počinje pad. Deo krive gdje ukupna proizvodnja opada nacrtan je isprekidanom crtom kako bi se naglasilo da je proizvodnja s više od 8 radnika ekonomski neracionalna; upotreba dodatnih količina skupog inputa kako bi se postigao niži nivo proizvodnje se nikad ne može isplatiti.

Graf 5.2. Proizvodnja sa jednim faktorom. Kriva ukupnog proizvoda u delu (a) pokazuje nivo proizvodnje

uz različite količine inputa rada. Prosečni i granični proizvod iz dela (b) mogu se dobiti (koristeći podatke

iz tablice 5.2) iz krive ukupnog proizvoda. U tački A, granični proizvod je 20 jer tangenta na krivu

ukupnog proizvoda ima nagib 20. U tački B u delu grafa (a) prosečni proizvod rada je 20, što je jednako

nagibu linije koja vodi od ishodišta do B. Prosečni proizvod rada u tački C u delu (a) dat je nagibom linije

0C. Levo od tačke E u delu (b) granični proizvod je iznad prosečnog proizvoda, a prosečni raste; desno od

tačke E granični proizvod je ispod prosečnog proizvoda, a prosečni pada. Iz toga proizlazi da su u tački E

granični i prosečni proizvod jednaki kad prosečni proizvod dosiže svoj maksimum. Graf 5.2(b) pokazuje

krive prosečnog i graničnog proizvoda. (Jedinice na okomitoj osi ne pokazuju više mesečni output, već

mesečni output po radniku.) Može se primetiti da je granični proizvod pozitivan dok god proizvodnja

raste, ali postaje negativan ako se proizvodnja smanjuje.

Nije slučajno što kriva graničnog proizvoda seče vodoravnu osu u tački gdje je ukupni proizvod maksimalan. Do toga dolazi zato jer zapošljavanje dodatnog radnika koji usporava rad drugih i smanjuje nivo proizvodnje znači negativni granični proizvod tog radnika.

Krive prosečnog i graničnog proizvoda su blisko povezane. Kad je granični proizvod veći od prosečnog, prosečni proizvod raste. Ovo vredi i za inpute rada do nivoa od 4 jedinice na grafu 5.2(b). Ako je proizvodnja dodatnog radnika veća od prosečnog proizvoda svakog postojećeg radnika (odnosno granični proizvod je veći od prosečnog), tada zapošljavanje dodatnih radnika dovodi do porasta ukupnog nivoa proizvodnje. U tablici 5.2 dva radnika proizvode 30 jedinica, pa je prosečni proizvod 15 jedinica po radniku. Zaposli li se dodatni radnik, proizvodnja raste za 30 jedinica (na 60), pa se time prosečni proizvod povećava s 15 na 20.

Slično, kad je granični proizvod manji od prosečnog, prosečni se proizvod smanjuje. Do ovog dolazi i na grafu 5.2(b) kad je input rada veći od 4 jedinice. U tablici 5.2 6 radnika proizvodi 108 jedinica, pa je prosečni proizvod 18 jedinica po radniku. Zaposli li se sedmi radnik, postiže se dodatni granični proizvod

61

od samo 4 jedinice (što je manje od prosečnog proizvoda), pa se tim potezom prosečni proizvod smanjuje na 16 jedinica.

Videli smo da je granični proizvod iznad prosečnog kad prosečni proizvod raste, a ispod prosečnog kad prosečni proizvod pada. Iz toga proizlazi da granični proizvod mora biti jednak prosečnom kad prosečni proizvod dostigne svoj maksimum. To se događa u tački E na grafu 5.2(b).

Zašto bismo u praksi očekivali da kriva graničnog proizvoda prvo raste, a zatim pada? Uzmimo za primer tvornicu u kojoj se sklapaju televizijski uređaji. Manje od 10 radnika je možda nedovoljno za opsluživanje tekuće trake. 10 do 15 radnika će možda biti u stanju opsluživati tekuću traku, ali ne i vrlo efikasno. Dodavanjem još nekoliko radnika mogla bi se znatno povećati efikasnost, pa bi granični proizvod tih radnika bio vrlo visok. Ova granična efikasnost mogla bi se početi smanjivati nastavi li broj radnika rasti preko 20. Na primer, granični proizvod dvadeset i drugog radnika će možda još uvijek biti prilično visok (i iznad prosečnog proizvoda), ali ipak ne tako visok kao kod devetnaestog ili dvadesetog radnika. Granični proizvod dvadeset i petog radnika će biti još niži, možda čak jednak prosečnom proizvodu. Kod brojke od 30 radnika, zapošljavanje još jednog radnika povećalo bi nivo proizvodnje, ali jedva (tako da bi granični proizvod bio pozitivan, ali manji od prosečnog proizvoda). Bude li više od 40 radnika, dodatni radnici će samo smetati jedan drugome te zapravo smanjivati proizvodnju (tako da će granični proizvod biti negativan).

Kriva prosečnog proizvoda rada

Graf 5.2(a) prikazuje geometrijski odnos ukupnog proizvoda i krivih prosečnog i graničnog proizvoda. Prosečni proizvod rada jednak je ukupnom proizvodu podeljenom količinom inputa rada. Na primer, u tački B prosečni je proizvod jednak nivou proizvodnje od 60 jedinica podeljenom s 3 jedinice inputa, odnosno 20 jedinica proizvodnje po jedinici inputa rada. Ovaj omer je upravo jednak nagibu linije koja povezuje ishodište i tačku B na grafu 5.2(a). Uopšteno, prosečni proizvod rada dat je nagibom linije koja povezuje ishodište i odgovarajuću tačku na krivoj ukupnog proizvoda.

Kriva graničnog proizvoda rada

Granični proizvod rada je promena ukupne proizvodnje zbog povećanja inputa rada za 1 jedinicu. Na primer, granični proizvod u tački A je 20 jer tangenta na krivoj ukupnog proizvoda ima nagib 20. Uopšteno, granični proizvod rada dat je nagibom krive ukupnog proizvoda u toj tački. Na grafu 5.2(a) možemo videti da granični proizvod rada raste u početku, dostiže maksimum kod 3 jedinice inputa, zatim opada kako se pomičemo po krivoj ukupnog proizvoda prema tačkama C i D. U tački D ukupna proizvodnja dostiže maksimalan nivo, a nagib krive ukupnog proizvoda je 0, kao i granični proizvod. Nakon te tačke, granični proizvod postaje negativan.

Odnos između prosečnog i graničnog proizvoda. Posmatrajmo grafički odnos između prosečnog i graničnog proizvoda na grafu 5.2(a). U tački B, granični proizvod rada (nagib tangente na krivu ukupnog proizvoda u tački B - ovde nije prikazano) je veći od prosečnog proizvoda (isprekidana crta 0B). Iz toga proizlazi da se prosečni proizvod rada povećava kako se pomičemo od B prema C. U tački C, prosečni i granični proizvod rada su jednaki: dok je prosečni proizvod rada jednak nagibu linije 0C, granični je proizvod jednak nagibu tangente na krivu ukupnog proizvoda u tački C (može se primetiti jednakost prosečnog i graničnog proizvoda u tački E na grafu 5.2(a)). Konačno, kako se pomičemo dalje od C prema D, granični proizvod pada ispod prosečnog; možete se uveriti da je nagib tangente na krivu ukupnog proizvoda u bilo kojoj tački između tačaka C i D niži od nagiba crte povučene iz ishodišta.

Zakon opadajućih graničnih prinosa

Opadajući granični proizvod rada (i opadajući granični proizvod drugih inputa) vredi za većinu proizvodnih procesa. Zakon opadajućih graničnih prinosa kaže da će se sa svakim dodatnim jediničnim povećanjem nekog inputa (dok su ostali inputi fiksni) dostići tačka nakon koje će se dodatni output početi smanjivati. Kad je input rada nizak (a kapital fiksan), dodatni rad dovodi do znatnog povećanja proizvodnje, često zato što se radnici mogu specijalizovati za određene poslove. Međutim, pre ili kasnije nastupa zakon opadajućih graničnih prinosa: ako radnika ima previše, neki od njih će postati neefikasni, a granični proizvod rada pasti.

62

Zakon opadajućih graničnih prinosa obično vredi u kratkom roku ako je barem jedan input fiksan. Međutim, moguće je da zakon vredi i u dugom roku. Čak i ako su inputi dugoročno varijabilni, menadžer ipak može hteti analizirati proizvodne opcije kod kojih su jedan ili dva inputa nepromenjivi. Na primer, pretpostavimo da su moguće samo dve veličine tvornice, te da uprava mora odlučiti koju će sagraditi. U tom slučaju, menadžment će hteti znati u kojem će slučaju početi vredeti zakon opadajućih graničnih prinosa.

Nemojte zameniti zakon opadajućih graničnih prinosa i moguće promene u kvalitetu rada dok input rada raste (do takvih bi promena verovatno došlo ako bi se najkvalitetniji radnici zaposlili prvi, a najlošiji poslednji). U našoj smo analizi proizvodnje pretpostavili da su inputi rada jednakog kvaliteta, te da su opadajući granični prinosi uzrokovani ograničenjima upotrebe drugih fiksnih inputa (na primer, mašina), a ne opadanjem kvaliteta radnika. Uz to, nemojte zameniti zakon opadajućih graničnih prinosa i negativne prinose. Zakon opadajućih graničnih prinosa opisuje opadajući, ali ne nužno i negativni granični proizvod.

Zakon opadajućih graničnih prinosa vredi za zadanu proizvodnu tehnologiju. Međutim, kroz vreme izumi i druga poboljšanja tehnologije mogu dozvoliti pomak cele krive proizvodnje s grafa 5.2(a) prema gore, tako da je moguć viši nivo proizvodnje uz jednake inpute. Graf 5.3 prikazuje ovo načelo. Početna kriva proizvodnje označena je sa ��, ali poboljšanja tehnologije mogu dozvoliti pomicanje krive prema gore, najpre na�� pa zatim na ��.

Na primer, pretpostavimo da se s vremenom povećava broj zaposlenih u poljoprivredi, a uvode se i tehnološka poboljšanja. Ta poboljšanja mogu uključivati genetski modifikovano seme otporno na pesticide, snažnija i efikasnija gnojiva, te bolju opremu za farme. Posledica toga je promena nivoa proizvodnje sa A (uz input od 6 jedinica na krivoj ��) na B (uz input od 7 jedinica na krivoj ��), pa na C (uz input od 8 jedinica na krivoj ��).

Pomak od A preko B do C povezuje povećani input rada i povećan nivo proizvodnje pa se čini da do opadajućih graničnih prinosa nije došlo, ali zapravo jest. Pomak krive ukupne proizvodnje sugeriše da zakon opadajućih graničnih prinosa možda dugoročno neće imati negativnih posledica po ekonomski rast. Zapravo, u primeru 5.1 se može videti da je zanemarivanje dugoročnih poboljšanja tehnologije navelo britanskog ekonomista Thomasa Malthusa na pogrešnu i sumornu prognozu posledica stalnog rasta stanovništva.

Graf 5.3. Efekat poboljšanja tehnologije. Produktivnost rada (nivo proizvodnje po jedinici rada) može se

povećati poboljšanjem tehnologije, čak i ako taj proizvodni proces pokazuje obeležja opadajućih prinosa

rada. Kako se kroz vreme pomičemo od tačke A na krivoj �� do B na krivoj �� pa do C na krivoj ��

produktivnost rada raste.

Produktivnost rada

Produkivnost kao tema je zanimljiva sama po sebi, ali i zato što baca svetlo na veze između mikroekonomije i makroekonomije. U širem smislu, produktivnost predstavlja povećanje proizvodnje i materijalnog bogatstva jednog društva sa postojećim radnim potencijalom stanovništva, dok sa aspekta

63

kvaliteta ekonomije poslovanja pojedinačnog preduzeća, produktivnost izražava racionalnost trošenja zaposlene radne snage. Meri se odnosom obima proizvodnje i utrošene radne snage:

� = �3

Budući da prosečni proizvod pokazuje nivo proizvodnje po jedinici inputa rada, relativno ga je lako izmeriti (treba samo znati ukupni input rada i nivo ukupne proizvodnje). Produktivnost rada može biti korisna pri upoređivanju različitih industrija, kao i pri analizi kretanja unutar jedne industrije kroz duže vremensko razdoblje. Međutim, produktivnost rada je posebno važna zato što određuje životni standard koji neka zemlja i njeni državljani mogu postići.

Produktivnost rada i životni standard. Veza između produktivnosti rada i životnog standarda je jednostavna. Svake godine, ukupna vrednost dobara i usluga koje neka privreda proizvede jednaka je isplatama za sve faktore proizvodnje, uključujući plate, najam kapitala, te profit preduzeća. Međutim, na kraju potrošači primaju te isplate faktora u obliku nadnica, plata, dividendi ili kamata. Posledica toga je da svi potrošači zajedno mogu dugoročno povećati svoju potrošnju samo povećanjem ukupnog nivoa proizvodnje.

Pokušaji da se razumeju razlozi rasta produktivnosti predstavljaju važan deo ekonomskih istraživanja i nauke. Zna se da je jedan od najvažnijih razloga rasta produktivnosti rast fonda kapitala - odnosno ukupne količine kapitala koja se može upotrebiti za proizvodnju. Budući da porast kapitala znači brojnije i novije mašine, svaki radnik može proizvesti više po svakom odrađenom satu. Drugi važan razlog rasta produktivnosti je tehnološka promena - razvoj novih tehnologija koje omogućuju bolje korištenje radne snage i ostalih proizvodnih faktora, te proizvodnju novih i kvalitetnijih dobara.

5.4. Proizvodnja s dva varijabilna faktora

Sad kad smo utvrdili vezu proizvodnje i produktivnosti, okrenimo se proizvodnji u dugom roku, gde su i inputi kapitala i inputi rada promenjivi (varijabilni). Preduzeća sada mogu proizvoditi na mnoge načine kombinovanjem različitih količina rada i kapitala. Za analizu i poređenje različitih načina proizvodnje koristićemo izokvante.

Prisetite se da izokvanta povezuje sve kombinacije inputa koje daju jednak nivo proizvodnje. Izokvante na grafu 5.4 preuzete su s grafa 5.1; one imaju opadajući nagib zato što su granični proizvodi i rada i kapitala pozitivni. Dodavanje bilo kojeg inputa povećava proizvodnju, što znači da se, ako se proizvodnja želi držati konstantnom, a koristi se više od jednog inputa, mora smanjiti količina drugog inputa.

Opadajući granični prinosi

Iako su rad i kapital dugoročno promenljivi, preduzećima koja odlučuju o optimalnoj kombinaciji inputa može biti korisno postaviti pitanje što se događa sa ukupnom proizvodnjom ako se jedan input poveća, a drugi ostaje fiksan, pa zatim obrnuto. Ishod ove vežbe opisan je na grafu 6.4, gdje se mogu videti opadajući prinosi i na rad i na kapital. Zašto prinosi na rad opadaju možemo videti povučemo li vodoravnu liniju na određenom nivou - recimo, 3. Očitavanje nivoa proizvodnje svake izokvante dok se input rada povećava pokazuje da svaka dodatna jedinica rada stvara sve manje dodatne proizvodnje. Na primer, kad se input rada poveća sa 1 na 2 jedinice (sa A na B), nivo proizvodnje se poveća za 20 (sa 55 na 75). Međutim, povećamo li input rada za još jednu jedinicu (sa B na C), proizvodnja će se povećati za samo 15 jedinica (sa 75 na 90). Dakle, zakon opadajućih graničnih prinosa ovde vredi kako kratkoročno tako i dugoročno. Budući da dodavanje jednog faktora uz fiksni drugi faktor dovodi do sve manjeg dodatnog povećanja nivoa proizvodnje, izokvanta mora postajati strmija kako se koristi sve više kapitala umesto rada, odnosno vodoravnija kad se povećava input rada umesto kapitala.

64

Graf 6.4. Oblik izokvanti. Ako su i rad i kapital promenljivi, za oba faktora proizvodnje može da vredi

zakon opadajućih graničnih prinosa. Kako se pomičemo od A prema C, dolazi do opadajućih prinosa na

rad, a od D do C dolazi do opadajućih prinosa na kapital.

Dolazi i do opadajućih graničnih prinosa na kapital. Uz fiksni rad, granični proizvod kapitala pada kako se količina upotrijebljenog kapitala povećava. Na primer, poveća li se input kapitala sa 1 na 2, a rad ostaje konstantan na nivou 3, granični proizvod kapitala je u početku 20 (75-55), ali pada na 15 (90-75) kad se kapital poveća sa 2 na 3.

Supstitucija između inputa

U situaciji gde su oba inputa varijabilna, menadžer će sigurno hteti razmotriti mogućnost supstitucije jednog inputa drugim. Nagib svake izokvante nam govori koja količina jednog inputa se može zameniti drugim inputom, uz zadržavanje konstantnog nivoa proizvodnje. Nagib izokvante (nakon uklanjanja negativnog predznaka) naziva se granična stopa tehničke supstitucije (MRTS - marginal rate of substitution). Granična stopa tehničke supstitucije kapitala radom je količina kapitala koja se mora smanjiti da bi se povećala upotreba rada za jednu jedinicu, uz zadržavanje istog nivoa proizvodnje. Ovaj pojam odgovara graničnoj stopi supstitucije (MRS) u teoriji potrošača. Prisetite se iz odeljka 3.1 da MRS opisuje kako potrošači vrše supstituciju između dva dobra uz konstantan nivo zadovoljstva. Kao i kod MRS-a, i MRTS-om se uvijek mere pozitivne veličine.

MRTS = - Promena inputa kapitala / promena inputa rada = - ∆K / ∆L (za fiksni nivo Q)

gdje su ∆K i ∆L male promene kapitala i rada uzduž izokvanti.

65

Graf 6.5.Granična stopa tehničke supstitucije. Kao i krive indiferencije, izokvante su nagnute prema dole i

konveksne. Nagib izokvante u bilo kojoj tački meri graničnu stopu tehničke supstitucije - odnosno

sposobnost preduzeća da zameni kapital radom uz zadržavanje istog nivoa proizvodnje. Na izokvanti ��

MRTS pada od 2 na 1 pa na 2/3 i konačno na 1/3.

Na grafu 6.5 MRTS iznosi 2 kad input rada poraste sa 1 na 2 jedinice, uz fiksni nivo proizvodnje od 75 jedinica. Međutim, MRTS pada na 1, pa zatim na 2/3 i 1/3 poraste li input rada sa 2 jedinice na 3. Očito, kako sve više i više rada biva upotrebljeno umesto kapitala, produktivnost rada se smanjuje, a kapital postaje relativno produktivniji. Time trebamo manje kapitala za zadržavanje konstantnog nivoa proizvodnje, a izokvanta postaje položenija.

Smanjenje MRTS-a. Pretpostavimo da dolazi do smanjenja MRTS-a. Drugim rečima, kako se pomičemo niz izokvantu, MRTS opada. Matematička posledica je ta da su izokvante konveksne, ili savijene prema unutra, baš poput krivih indiferencije. Ovo je zaista slučaj kod većine proizvodnih tehnologija. Opadajući MRTS nam govori da je produktivnost jednog inputa ograničena. Kako dodajemo sve više i više rada, te njime zamenjujemo kapital, produktivnost rada pada. Slično, zamenjujemo li rad kapitalom, produktivnost kapitala će padati. Proizvodni proces zahteva uravnoteženu mešavinu oba inputa.

Kao što smo spomenuli u našoj raspravi, MRTS je blisko povezan s graničnim proizvodom rada 4�R i graničnim proizvodom kapitala 4�S . Da biste videli tačno kako, zamislite da dodate nešto rada, a oduzmete baš onoliko kapitala da nivo proizvodnje ostaje konstantna. Dodatna proizvodnja dobijena dodavanjem rada jednaka je povećanju proizvodnje po jedinici dodanog rada (graničnom proizvodu rada) pomnoženom sa brojem jedinica dodanog rada:

Povećanje proizvodnje zbog dodatnog rada = (4�R��∆3)

Slično, smanjenje nivoa proizvodnje koje je uzrokovano smanjenjem inputa kapitala jednako je gubitku proizvodnje po jedinici smanjenja kapitala (graničnom proizvodu kapitala) pomnoženom sa brojem oduzetih jedinica kapitala:

Smanjenje proizvodnje zbog smanjenja kapitala = (4�S)(∆K)

Budući da se krećemo po izokvanti nivo proizvodnje ostaje konstantan pa je promena nivoa proizvodnje jednaka 0.

(4�R��∆L) + (4�S)(∆K) = 0

Sređivanjem izraza dobijemo

4�R/4�S = −�∆P/∆3� = 45U�

Jednačina nam govori da je granična stopa tehničke supstitucije između dva inputa jednaka omeru graničnih proizvoda ta dva inputa.

Funkcije proizvodnje dva specijalna slučaja

Dva ekstremna slučaja funkcija proizvodnje pokazuju moguće raspone supstitucije inputa u procesu proizvodnje. Prvi je slučaj prikazan na grafu 6.6. Ovde su proizvodni inputi savršeni supstituti. MRTS je konstantan u svakoj tački izokvante. Posledica je da je jednak nivo proizvodnje (recimo ��) moguće postići upotrebom pretežno kapitala (u tački A), pretežno rada (u tački C), ili bilo kojom kombinacijom rada i kapitala (u tački B). Muzički instrumenti su primer dobra koje se može proizvoditi ili uglavnom samo mašinama ili uz tek poneki alat i mnogo ljudskog rada.

66

Graf 6.6. Izokvante u slučaju kada su inputi savršeni supstituti. Ako su izokvante ravne linije, MRTS je

konstantna. Dakle, stopa supstitucije inputa je jednaka bez obzira na količinu upotrijebljenih inputa.

Tačke A, B i C predstavljaju 3 različite kombinacije rada i kapitala koje omogućuju isti proizvodnje ��.

Graf.5.7. Funkcija proizvodnje sa fiksnim proporcijama. Kad izokvante imaju oblik slova L, potrebna je

tačno određena kombinacija rada i kapitala kako bi se postigao neki nivo proizvodnje (kao u tački A na

izokvanti �� tački B na izokvanti �� i tački C na izokvanti ��). Samim dodavanjem rada ne može se

povećati nivo proizvodnje, a isto vredi i za kapital.

Graf 5.7. prikazuje suprotni ekstrem, funkciju proizvodnje s fiksnim proporcijama. U ovom slučaju nikakva supstitucija inputa nije moguća. Svaki nivo proizvodnje traži određenu kombinaciju rada i kapitala: ne može se postići dodatna proizvodnja ako se kapital i rad ne dodaju u tačno određenim omerima. Posledica toga je da izokvante imaju oblik slova L, kao i krive indiferencije kad su dva dobra savršeni komplementi. Možemo upotrebiti primer popravka betonskog pločnika pneumatskim čekićima. Za rukovanje pneumatskim čekićem potrebna je jedna osoba - ni jedna osoba sa dva pneumatska čekića ni dve osobe s jednim pneumatskim čekićem neće povećati proizvodnju. Za drugi primer pretpostavimo da neko preduzeće počinje nuditi novu vrstu mlečnih žitarica - Nutty Oat Crunch, a za čiju se proizvodnju upotrebljavaju orasi i zob. Po tajnom receptu svako pakiranje žitarica mora sadržavati četiri unce oraha i četiri unce zobi. Kad bi preduzeće kupilo dodatne orahe, ali ne i dodatnu zob, nivo proizvodnje žitarica ostao bi nepromijenjen, jer orasi i zob moraju biti pomiješani u propisanom omeru. Na jednak način bi i nabava samo dodatne zobi bila neproduktivna.

67

Tačke A, B i C na grafu 5.7. prikazuju tehnološki efikasne kombinacije inputa. Na primer, kako bi se dostigao nivo proizvodnje �� mora se upotrebiti količina radne snage 3� i P� kapitala, kao što je prikazano tačkom A. Ostane li kapital fiksan na nivou P� dodavanje rada neće promeniti proizvodnju. Isto vredi i za dodatno ulaganje kapitala uz fiksni rad 3�. Dakle, na vodoravnim i okomitim delovima izokvanti oblika slova L ili granični proizvod rada ili granični proizvod kapitala moraju biti jednaki 0. Viši nivo proizvodnje se može postići samo istovremenim dodavanjem rada i kapitala, kao u slučaju pomaka od kombinacije inputa A do kombinacije inputa B.

Funkcija proizvodnje s fiksnim proporcijama opisuje situacije gde su metode proizvodnje ograničene. Na primer, televizijske emisije zabavnog programa proizvode se kombinacijom kapitala (kamere, tonska oprema i si.) i rada (producent, reditelj, glumci, itd.). Želimo li proizvesti više takvih emisija, svi se inputi moraju proporcionalno umnogostručiti. Posebno bi bilo teško povećavati input kapitala na uštrb rada, jer su glumci nužni, osim možda kod snimanja animiranih filmova. Isto bi tako bilo i nadomjestiti kapital radom jer se u proizvodnji filmova danas upotrebljava vrlo složena filmska oprema.

5.5. Prinosi na obim

Naša analiza supstitucije inputa u proizvodnom procesu pokazala je što se događa kad preduzeće zamenjuje jedan input drugim uz zadržavanje konstantnog nivoa proizvodnje. Međutim, u dugom roku svi su inputi varijabilni, pa preduzeće mora pokušati i na najbolji način povećati nivo proizvodnje. Jedan od načina da se to postigne je promena obima proizvodnje proporcionalnim (jednakim) povećanjem svih proizvodnih inputa. Ako je za proizvodnju 100 bušela žita potreban jedan poljoprivrednik koji će raditi na jednom kombajnu na jednom jutru zemlje, što će se dogoditi s nivoom proizvodnje ako zaposlimo dva poljoprivrednika na dva kombajna na dva jutra? Nivo proizvodnje će se gotovo sigurno povećati, ali hoće li se udvostručiti, biti više nego dvostruka ili manje nego dvostruka? Prinos na obim je stopa kojom nivo proizvodnje raste ako proporcionalno povećavamo količine inputa. Ispitaćemo sljedeća tri slučaja: rastući, konstantni te opadajući prinosi na obim.

Rastući prinosi na obim

Pojavu da se nakon udvostručivanja količine svih inputa nivo proizvodnje više nego udvostručuje, nazivamo rastućim prinosima na obim. Do nje može doći jer veći obim proizvodnje omogućuje menadžerima i radnicima da se specijaliziraju u svojim zadacima te da upotrebljavaju sofisticiranije i veće tvornice i mašine. Tekuća traka za sastavljanje automobila je poznat slučaj rastućih prinosa.

Mogućnost postizanja rastućih prinosa na obim predstavlja važno pitanje s gledišta državne politike. Rastući prinosi znače da je ekonomski isplativije da proizvodi jedno veliko preduzeće (uz relativno niske troškove) nego mnoštvo malih preduzeća (uz relativno visoke troškove). Budući da ovo veliko preduzeće ima mogućnost kontrole svojih cena, možda njeno poslovanje treba regulisati. Na primer, do rastućih prinosa na obim dolazi u proizvodnji električne energije, pa zato imamo velike i regulisane električne kompanije.

Konstantni prinosi na obim

Moguće je i da se nakon udvostručivanja količine svih inputa i nivo proizvodnje udvostruči. Ovu pojavu nazivamo konstantnim prinosima na obim. U tom slučaju veličina pogona u preduzeću ne utiče na produktivnost njenih faktora - neki pogon koji koristi određeni proizvodni proces može se lako kopirati, pa dva pogona mogu proizvesti dvostruko viši nivo proizvodnje. Na primer, velika putnička agencija može svojim klijentima pružati uslugu jednakog kvaliteta te koristiti isti omer kapitala (kancelarijskog prostora) i rada (zaposlenih) kao i mala agencija sa znatno manje klijenata.

Opadajući prinosi na obim

Konačno, udvostručivanje inputa može dovesti i do manje od dvostrukog povećanja nivoa proizvodnje. Ovaj slučaj opadajućih prinosa na obim odnosi se na preduzeća koja već posluju sa velikim obimom proizvodnje. Teškoće sa organizacijom i upravljanjem tako velikih operacija mogu dovesti do smanjene produktivnosti kako rada tako i kapitala. Nadzor komunikacije između radnika i menadžera može biti otežan jer radno mjesto postaje depersonalizirano. Dakle, slučaj opadajućih prinosa na obim će

68

najverovatnije biti izazvan problemima u koordinaciji radnih zadataka te održavanjem komunikacijskih linija između menadžmenta i radnika.

Opisivanje prinosa na obim

Dva su slučaja, jedan gde prinosi na obim postoje i drugi gde ne postoje, prikazani grafički na grafu 5.7. Dužina OA povučena iz ishodišta grafa opisuje proizvodni proces u kojem se rad i kapital koriste u omeru 5 sati rada radnika na 2 sata mašinskog rada za proizvodnju različitih nivoa proizvodnje. Na grafu 5.7.(a) dolaze do izražaja konstantni prinosi na obim. Uloži li se 5 radnih sati i 2 mašinska sata, moguće je proizvesti 10 jedinica. Udvostručimo li oba inputa, nivo proizvodnje se povećava sa 10 na 20 jedinica. Drukčije izraženo, za proizvodnju 20 jedinica potrebno je dvostruko više inputa, a trostruko više za 30 jedinica.

Graf 5.7. Prinosi na opseg. Kad proizvodni proces nekog preduzeća pokazuje obeležja konstantnih prinosa na obim, kao što je prikazano pomakom niz liniju 0A na delu grafa (a), udaljenost među izokvantama je jednaka i nivo proizvodnje raste jednoliko. Međutim, dolazi li do rastućih prinosa na obim kao što je prikazano na delu grafa (b), izokvante niz liniju postaju sve bliže kako nivo proizvodnje raste.

Na grafu 5.7(b) pojavljuju se rastući prinosi na obim. Izokvante su sve bliže kako se udaljavamo od ishodišta po liniji 0A Posledica toga je da je za udvostručenje nivoa proizvodnje potrebno manje od dvostruko inputa. Situacija bi bila obrnuta u slučaju opadajućih prinosa na obim (ovaj slučaj nije prikazan na grafu). Uz opadajuće prinose na obim, izokvante su sve udaljenije jedna od druge kako se nivo proizvodnje proporcionalno povećava.

Prinosi na obim različitih preduzeća i različitih industrija se mogu znatno razlikovati. Što su prinosi na obim u nekoj industriji veći, to su obično i preduzeća veća. Budući da proizvodnja obično zahteva visoka kapitalna ulaganja, u proizvodnim su industrijama rastući prinosi na obim češći nego u uslužnim sektorima. Usluge su radno-intenzivnije i najčešće se mogu pružati jednako efikasno u malom kao i u velikom obimu.

69

6. TROŠAK PROIZVODNJE

6.1 Merenje troška: koji su troškovi važni?

Pre analize kako preduzeća minimaliziraju troškove, moramo pojasniti šta zapravo mislimo pod pojmom trošak i kako se trošak treba meriti. Koje stavke, primera radi, trebaju biti uključene u troškove preduzeća?

Ekonomski (oportunitetni) u odnosu na računovodstveni (eksplicitni) trošak

Ekonomisti o troškovima često razmišljaju različito od finansijskih računovođa, koji se obično bave izveštavanjem vanjskih korisnika o poslovanju preduzeća u prošlom periodu (na primer, u godišnjem izveštaju). Finansijske računovođe posmatraju poslovanje i finansije preduzeća retrospektivno, jer moraju evidentirati imovinu i obveze te ocenjivati postignute rezultate. Posledica takvog pristupa je da računovodstveni trošak - trošak koji mere finansijske računovođe - može uključivati stavke koje ekonomisti ne bi uključili, a ne uključuje neke koje ekonomisti obično uključuju.

Ekonomisti su kao i menadžeri okrenuti budućnosti preduzeća. Bave se raspoređivanjem ograničenih resursa. Njih zanima koliki će troškovi verovatno biti u budućnosti te kako preduzeće može prerasporediti svoje resurse kako bi smanjilo troškove i poboljšalo profitabilnost. Kao što ćemo videti, ekonomisti se bave ekonomskim troškom, odnosno troškom koji proizlazi iz propuštenih prilika. Reč ekonomski nam pomaže da razlučimo troškove koje preduzeće može kontrolisati i one koje ne može.

Ekonomisti prema računovođama

Prihod

Ukupnioportunitetnitroškovi

Kako ekonomista

vidi preduzeće

Kako računovođa

vidi preduzeće

Prihod

Ekonomski

profit

Implicitni

troškovi

Eksplicitnitroškovi

Eksplicitnitroškovi

Računovodstveni

profit

Oportunitetni trošak

Ekonomisti koriste pojmove ekonomski trošak i oportunitetni (implicitni) trošak kao sinonime. Oportunitetni trošak je trošak koji proizlazi iz propuštenih prilika, kad preduzeće propušta upotrebiti svoje resurse na najkorisniji način. Na primer, razmotrimo slučaj preduzeća koje poseduje svoju poslovnu zgradu pa ne mora plaćati najamninu. Znači li to da trošak poslovnog prostora ne postoji? Finansijski računovođa bi zaista smatrao da je trošak poslovnog prostora jednak nuli, ali ekonomist bi primetio da bi preduzeće moglo zarađivati iznajmljivanjem prostora nekom drugom preduzeću. Ova propuštena najamnina predstavlja oportunitetni trošak korištenja poslovnog prostora, te bi trebala biti uključena u ekonomski trošak poslovanja.

I računovođe i ekonomisti u svoje proračune uključuju novčane izdatke koje nazivamo novčanim tokovima. Tokovi novca uključuju plate, nadnice, troškove materijala i najamnine; oni su važni jer znače direktne isplate drugim preduzećima i pojedincima. Tokovi novca su važni ekonomistima jer većina

70

novčanih izdataka, uključujući plate i troškove materijala, predstavlja novac koji se mogao korisno upotrebiti za nešto drugo.

Pogledajmo kako se zbog oportunitetnog troška ekonomski trošak plata i amortizacije može razlikovati od računovodstvenog troška. Uzmimo za primer vlasnika koji istovremeno i upravlja svojom trgovinom, ali si za taj posao odlučuje ne isplaćivati platu. Uprkos činjenici da nije došlo do nikakve monetarne transakcije (pa nije zabilježen nikakav računovodstveni trošak), došlo je do oportunitetnog troška jer je vlasnik mogao zaraditi platu radeći negdje drugdje.

Isto tako, računovođe i ekonomisti se često različito odnose prema amortizaciji. Ekonomista ili menadžer će prilikom procene buduće profitabilnosti nekog posla paziti na kapitalni trošak pogona i mašina. Ovaj trošak uključuje nenovčani izdatak za kupovinu i upravljanje mašinama, već i trošak njihove upotrebe i «trošenja». Kad računovođe ocenjuju poslovanje prošlih razdoblja, za svoje izračune troška i profita koriste amortizaciju dozvoljenu poreskim pravilima koja se odnose na široko definisane vrste imovine. Međutim, ova propisima dozvoljena amortizacija ne mora odražavati stvarnu dinamiku upotrebe i trošenja neke mašine, jer se to razlikuje od mašine do mašine.

Nepovratni troškovi

Iako je oportunitetni trošak često skriven, mora ga se uzeti u obzir prilikom donošenja ekonomskih odluka. Upravo suprotno vredi za nepovratne troškove (sunk cost): to su troškovi koji su učinjeni i ne mogu se promeniti. Nepovratni trošak je najčešće očit, ali, ako je već izazvan, treba ga zanemariti pri donošenju ekonomskih odluka.

Budući da se nepovratni trošak ne može promeniti, ne bi trebalo dozvoliti da utiče na donošenje odluka preduzeća. Na primer, razmotrimo slučaj kupovine specifične opreme posebno izrađene za neki pogon. Pretpostavimo da se oprema može upotrebiti samo za izradu onoga za što je konstruisana te se ne može prilagoditi nekoj drugoj svrsi. Izdatak za ovu opremu je nepovratni trošak. Budući da nema alternativne upotrebe, oportunitetni trošak je nula. Dakle, ne bi trebao biti uključen u troškove preduzeća. Odluka o kupovini ove opreme je možda bila dobra, a možda loša. To nije važno. Ta je odluka dio prošlosti i ne bi trebala uticati na sadašnje odluke.

Međutim, što ako se oprema može prilagoditi nekoj drugoj svrsi, ili se može prodati ili iznajmiti nekom drugom preduzeću? U tom bi slučaju upotreba te opreme značila ekonomski trošak - odnosno oportunitetni trošak njene upotrebe umjesto prodaje ili iznajmljivanja nekom drugom preduzeću.

Fiksni i varijabilni trškovi

Neki troškovi preduzeća variraju s nivoom proizvodnje, dok drugi ostaju nepromenjeni dokle god preduzeće proizvodi. Stoga ukupni trošak (TC, ili C), odnosno ukupni ekonomski trošak proizvodnje, delimo na dve komponente:

Fiksni trošak (FC): Trošak koji se ne menja s nivoom proizvodnje, a može ga se eliminisati samo prestankom poslovanja.

Varijabilni trošak (VC): Trošak koji se menja s promjenom nivoa proizvodnje.

Zavisno o okolnostima, fiksni trošak može uključivati izdatke za održavanje, osiguranje, možda i plate minimalnog broja radnika. Ovaj trošak ostaje isti bez obzira na nivo proizvodnje. Varijabilni trošak uključuje izdatke za plate, nadnice, sirovine, te raste zajedno s nivoom proizvodnje.

Fiksni trošak se ne menja s nivoom proizvodnje - mora ga se platiti i ako nema proizvodnje. Preduzeće može eliminisati svoj fiksni trošak samo prestankom poslovanja.

Koji su troškovi fiksni, a koji varijabilni zavisi o vremenskom razdoblju koje posmatramo. Ako je to razdoblje vrlo kratko - recimo, dva ili tri mjeseca - većina će troškova biti fiksna. U tako kratkom razdoblju preduzeće će verovatno biti obavezno primiti i platiti već naručene materijale, a ni otpuštanje radnika neće biti lako. S druge strane, dugoročno gledano - recimo kroz dve ili tri godine - mnogi troškovi postaju varijabilni. Dugoročno gledano, želi li preduzeće smanjiti nivo proizvodnje, može smanjiti radnu snagu, kupovati manje sirovina, pa i prodati nešto od svoje kapitalne opreme.

71

Kad neko preduzeće planira promene u poslovanju, obično želi znati kako će ta promena uticati na njene troškove. Razmotrite, primera radi, problem s kojim se nedavno suočilo preduzeće Delta Air. Delta je želela znati za koliko bi joj se smanjili troškovi kad bi broj redovnih letova smanjila za 10%. Odgovor se razlikuje za kratki i dugi rok. Kratkoročno - recimo, kroz šest mjeseci - red letova je fiksan i teško je smanjiti broj radnika. Iz toga proizlazi da su Deltini kratkoročni troškovi fiksni, pa neće biti smanjeni smanjenjem broja letova. Dugoročno - recimo, kroz dve godine ili duže - situacija je sasvim drukčija. Delta ima dovoljno vremena za prodaju ili iznajmljivanje nepotrebnih aviona te za rešavanje viška radnika. U ovom slučaju Deltini su troškovi varijabilni pa ih je kroz 10-postotno smanjenje broja letova moguće znatno smanjiti.

Fiksni troškovi u odnosu na nepovratne troškove

Ljudi često zabunom zamjene fiksne i nepovratne troškove. Fiksni su troškovi oni troškovi koje preduzeće koje posluje mora snositi, bez obzira na nivo proizvodnje. Takvi troškovi mogu, na primer, uključivati plate ključnih menadžera koji vode poslovanje i troškove njihovog osoblja i kancelarija. Fiksni troškovi mogu prestati prestankom poslovanja - tada više neće biti potrebni ni ključni menadžeri. S druge strane, nepovratni troškovi su troškovi koji su već izazvani i ne mogu se nadoknaditi. Primer nepovratnih troškova je pogon s posebnom opremom koja se ne može upotrebiti u nekoj drugoj industriji. Ovaj je izdatak većim delom nepovratan jer se ne može nadoknaditi. (Jedan deo troška se možda može povratiti proda li se oprema za staro železo.) Trošak pogona i opreme nije fiksan jer se ne može povratiti čak ni ako preduzeće prestane poslovati. S druge strane, pretpostavimo da se preduzeće obvezalo vršiti uplate u penzioni fond radnika dok god posluje, nezavisno o nivou proizvodnje i postignutoj profitabilnosti. Ove bi uplate mogle prestati tek prestane li preduzeće s poslovanjem. U ovom slučaju, uplate u penzioni fond se trebaju smatrati fiksnim troškom.

6.2 Trošak u kratkom roku

Našu detaljnu analizu troška započinjemo primerom troškova u kratkom roku. Ovde je važna razlika između fiksnih i varijabilnih troškova. Kako bi mogli odlučiti koliko proizvoditi, menadžeri moraju znati kako varijabilni troškovi rastu s nivoom proizvodnje. Biće korisno razmotriti i neke druge mere troškova. Upotrebićemo specifičan primer koji je sličan troškovnoj situaciji mnogih preduzeća. Kad objasnimo svaki od troškovnih koncepata, pokazaćemo kako je ova tema povezana s analizom proizvodnog procesa u preduzeću.

Podaci iz tablice 6.1 opisuju preduzeće čiji fiksni trošak iznosi 50 dolara. Varijabilni trošak raste s nivoom proizvodnje, isto vredi i za ukupni trošak koji je jednak zbiru fiksnog troška iz stupca 1 i varijabilnog troška iz stupca 2. Iz brojeva iz stupaca 1 i 2 može se izvesti niz dodatnih troškovnih varijabli.

Granični trošak (MC).Granični trošak se naziva i inkrementalnim troškom - porast troška koji nastaje zbog proizvodnje jedne dodatne jedinice proizvoda. Budući da se fiksni trošak ne menja s promenom nivoa proizvodnje, granični je trošak jednak porastu varijabilnog troška ili porastu ukupnog troška koji je prouzrokovan proizvodnjom jedne dodatne jedinice proizvoda. Granični trošak možemo zapisati i ovako:

MC = ∆VC/∆Q = ∆TC/∆Q

Tablica 6.1 Kratkoročni troškovi preduzeća

Količina proizvoda

Fiksni trošak

Varijabilni trošak

Ukupni trošak

Margi-nalni trošak

Prosečni fiksni trošak

Prosečni varijabilni trošak

Prosečni ukupni trošak

Q FC VC TC MC AFC AVC ATC

(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8)

0 50 0 50 − − − −

1 50 50 100 50 50 50 100

72

2 50 78 128 28 25 39 64

3 50 98 148 20 16,7 32,7 49,3

4 50 112 162 14 12,5 28 40,5

5 50 130 180 18 10 26 36

6 50 150 200 20 8,3 25 33,3

7 50 175 225 25 7,1 25 32,1

8 50 204 254 29 6,3 25,5 31,8

9 50 242 292 38 5,6 26,9 32,4

10 50 300 350 58 5 30 35

11 50 385 435 85 4,5 35 39,5

Granični trošak nam govori koliko će preduzeće koštati povećanje nivoa proizvodnje za jednu jedinicu proizvoda. U tablici 6.1 granični trošak se izračunava ili iz varijabilnog troška (stupac 2) ili iz ukupnog troška (stupac 3). Na primer, granični trošak povećanja proizvodnje s 2 na 3 jedinice iznosi 20 USD jer varijabilni trošak preduzeća raste sa 78 USD na 98 USD. (Ukupni trošak proizvodnje također raste za 20 USD, sa 128 USD na 148 USD. Ukupni trošak se razlikuje od varijabilnog troška samo za visinu fiksnog troška, koji se po definiciji ne menja s promjenom nivoa proizvodnje.)

Prosečni ukupni trošak (ATC). Prosečni ukupni trošak, takođe se naziva i prosečnim ekonomskim troškom te označava s AC, a jednak je ukupnom trošku podeljenom s nivoom proizvodnje preduzeća, odnosno TC/Q. Dakle, prosečni ukupni trošak proizvodnje pet jedinica je 36 dolara - odnosno 180 USD/5. U osnovi, prosečni ukupni trošak nam govori koliki je trošak po jedinici proizvodnje.

ATC ima dva elementa. Prosečni fiksni trošak je jednak fiksnom trošku (stupac 1 tablice 7.1) podeljenom s nivoom proizvodnje preduzeća FC/Q. Na primer, prosečni fiksni trošak proizvodnje 4 jedinice je 12,50 dolara (50 USD/4) budući da je fiksni trošak konstantan, prosečni će fiksni trošak kontinuirano opadati s porastom nivoa proizvodnje.

Prosečni varijabilni trošak (AVC) je varijabilni trošak podeljen s nivoom proizvodnje preduzeća VC/Q. Prosečni varijabilni trošak proizvodnje 5 jedinica je 26 dolara (130 USD/5).

Odrednice kratkoročnog troška

Tablica 6.1 pokazuje da varijabilni i ukupni troškovi rastu s porastom nivoa proizvodnje. Stopa kojom ovi troškovi rastu zavisi o prirodi proizvodnog procesa i posebno o tome koliko je taj proces podložan zakonu opadajućih graničnih prinosa na varijabilne faktore. Prisetite se da do opadajućih graničnih pri-nosa na rad dolazi kad se smanjuje granični proizvod rada 4�R. Ako je rad jedini input, šta se dešava kad povećavamo nivo proizvodnje? Da bi povećalo nivo proizvodnje, preduzeće mora zaposliti još radnika. Tada, ako se granični prinosi na rad smanjuju dok količina upotrebljenog rada raste (zbog opadajućih prinosa), sve su veći izdaci nužni za daljnja povećanja nivoa proizvodnje. S druge strane, ako se granični prinosi na rad tek neznatno smanjuju dok količina upotrebljenog rada raste, troškovi neće tako brzo rasti dok raste nivo proizvodnje.

Pogledajmo detaljnije odnos između proizvodnje i troška fokusiranjem na troškove preduzeća koje može unajmiti koliko god radnika želi po fiksnoj nadnici w. Prisetite se da je granični trošak MC promena varijabilnog troška izazvana promenom nivoa proizvodnje za jednu jedinicu (odnosno ∆VC/∆Q). Međutim, promena varijabilnog troška jednaka je trošku dodatnog rada (po jedinici) w pomnožen s količinom dodatnog rada ∆L potrebnog za proizvodnju dodatne jedinice proizvodnje. Budući da je ∆VC = w∆L, proizlazi da je

MC = ∆VC/∆Q = w∆L/∆Q

73

Prisetite se da je granični proizvod rada 4�R jednak promeni nivoa proizvodnje koja je izazvana promenom inputa rada za jednu dodatnu jedinicu, odnosno ∆Q/∆L. Dakle, dodatni rad potreban za proizvodnju jedne dodatne jedinice outputa jednak je ∆L/∆Q = 1/4�R. Posledica toga je da je

MC =w/4�R

Jednačina kaže da je granični trošak jednak ceni inputa (u ovom slučaju rada) podeljenoj s njegovim graničnim proizvodom. Pretpostavimo, primera radi, da je granični proizvod rada 3, a nadnica 30 dolara na sat. U ovom slučaju 1 sat rada će povećati nivo proizvodnje za 3 jedinice, tako da će povećanje nivoa proizvodnje za jednu jedinicu zahtevati dodavanje 1/3 sata rada po ceni od 10 dolara. Granični trošak proizvodnje tog dodatnog proizvoda biće 10 dolara, što je jednako nadnici od 30 dolara podeljenoj s graničnim proizvodom rada 3. Nizak granični proizvod rada znači da je potrebno mnogo dodatnog rada kako bi se proizvodilo više, a to znači i viši granični trošak. U suprotnom slučaju, visok granični proizvod rada znači da su potrebe za radom niske, a nizak će biti i granični trošak. Uopšteno, kad god se granični proizvod rada smanjuje, granični trošak proizvodnje se povećava, i obrnuto.

Opadajući granični prinosi i granični trošak. Opadajući granični prinosi znače da granični proizvod rada opada dok se povećava količina upotrebljenog rada. Posledica toga je da, kad dođe do opadajućih graničnih prinosa, granični trošak raste ako raste i nivo proizvodnje. Ovo se može očitati iz vrednosti graničnog troška u tablici 6.1. Za nivo proizvodnje od 0 do 4 granični trošak pada, a za nivo proizvodnje od 4 do 11 granični trošak raste - to je odraz uticaja opadajućih graničnih prinosa.

Oblici krivih troška

Graf 6.1 ilustruje kako se različite mere troška menjaju zavisno o promeni nivoa proizvodnje. Gornji dio grafa prikazuje ukupni trošak i njegova dva elementa, varijabilni i fiksni trošak; donji dio pokazuje granični trošak i prosečne troškove.

Graf 6.1 Krive troškova preduzeća. U delu (a) ukupni trošak TC jednak je okomitom zbiru fiksnog troška

FC i varijabilnog troška VC. Pod (b) prosečni ukupni trošak ATC jednak je zbiru prosečnog fiksnog troška

AFC i prosečnog varijabilnog troška AVC. Granični trošak MC seče krive prosečnog varijabilnog troška i

prosečnog ukupnog troška u tačkama njihovog minimuma.

Ove krive troška, nacrtane na osnovu podataka iz tablice 6.1, pružaju drukčije informacije.

Na grafu 6.1(a) može se primetiti da se fiksni trošak FC ne menja s nivoom proizvodnje - prikazan je vodoravnom linijom visine 50 dolara. Varijabilni trošak VC jednak je nuli kad je nivo proizvodnje nula, a nakon toga raste kontinuirano s porastom nivoa proizvodnje. Kriva ukupnog troška TC određuje se

74

okomitim sabiranjem krivih fiksnog i varijabilnog troška. Budući da je fiksni trošak konstantan, okomita razlika između dve krive uvijek je jednaka 50 dolara.

Graf 6.1(b) pokazuje prateći skup krivih graničnog i prosečnih troškova. Budući da je ukupni fiksni trošak 50 dolara, prosečni fiksni trošak AFC je jednak 50 dolara kad se proizvodi samo jedna jedinica, a zatim opada prema nuli za visoke nivoe proizvodnje. Oblici preostalih krivih su određeni odnosom krivih graničnog i prosečnog troška. Dok granični trošak leži ispod prosečnog troška, kriva prosečnog troška pada. Dok granični trošak leži iznad prosečnog troška, kriva prosečnog troška raste. Kad je prosečni trošak na minimumu, granični je trošak jednak prosečnom.

Granični i prosečni trošak su još jedan primer odnosa prosečne i granične veličine, što smo opisivali ranije (na primeru prosečnog i graničnog proizvoda). Uz nivo proizvodnje od 5 jedinica u tablici 6.1, primera radi, granični trošak od 18 je niži od prosečnog varijabilnog troška koji iznosi 26 dolara; dakle, prosek je smanjen zbog povećanja proizvodnje. Međutim, kad je granični trošak 29 dolara, što je više od prosečnog varijabilnog troška (25,5 dolara), prosek raste uz porast proizvodnje. Konačno, kad je granični trošak jednak prosečnom (25 dolara), prosečni varijabilni trošak ostaje nepromenjen (na nivou od oko 25 dolara).

Kriva ATC prikazuje prosečni ukupni trošak proizvodnje. Budući da je prosečni ukupni trošak zbir prosečnog varijabilnog troška i prosečnog fiksnog troška, a kriva AFC kontinuirano opada, okomita udaljenost između krivih ATC i AVC pada s porastom nivoa proizvodnje. Kriva troška AVC dostiže svoju tačku minimuma kod nižeg nivoa proizvodnje nego što je to slučaj s krivom ATC. Ovo proizlazi iz činjenice da je MC = AVC u tački minimuma i MC = ATC u njenoj tački minimuma. Budući da je ATC uvijek veći od AVC, a kriva graničnog troška MC raste, minimum krive ATC mora ležati više i desno od tačke minimuma krive AVC.

Drugi pristup analizi odnosa krivih ukupnog, prosečnog i graničnog troška je razmatranje linije povučene iz ishodišta kroz tačku A na grafu 6.1(a). Na grafu nagib crte pokazuje prosečni varijabilni trošak (ukupni trošak od 175 dolara podeljen s nivoom proizvodnje 7, odnosno 25 dolara po proizvedenoj jedinici). Budući da je nagib krive VC marginalni trošak (meri promenu varijabilnog troška kad nivo proizvodnje poraste za jednu jedinicu), tangenta na VC u tački A je jednaka graničnom trošku proizvodnje kad se proizvodi 7 jedinica. U tački A, ovaj je granični trošak od 25 dolara jednak prosečnom varijabilnom trošku od 25 dolara, jer je kod ovog nivoa proizvodnje prosečni varijabilni trošak minimalan.

Može se primetiti da se nivo proizvodnje preduzeća meri kao tok: preduzeće proizvodi određeni broj jedinica godišnje. Dakle, i njen ukupni trošak je tok - na primer, neki broj dolara godišnje. (Međutim, prosečni i granični trošak se mere u dolarima po jedinici.) Jednostavnosti radi, često ćemo izostaviti ovu vremensku komponentu, i spominjati samo ukupni trošak u dolarima i proizvodnju u jedinicama. Međutim, morate zapamtiti da preduzeće proizvodi i stvara troškove unekom vremenskom razdoblju. Jednostavnosti radi, često ćemo ukupni trošak nazivati samo troškom (C). Isto tako, ne naznačimo li drukčije, koristit ćemo prosečni trošak (AC) za prosečni ukupni trošak.

Dobro poznavanje kratkoročnih troškova je naročito važno za preduzeća koja posluju u okruženju u kojem tražnja znatno fluktuira. Ako preduzeće trenutno proizvodi na nivou na kojem granični troškovi oštro rastu, te ako tražnja može porasti u budućnosti, menadžment može htjeti povećati kapacitete kako bi se izbegla povećanja troškova.

6.3. Trošak u dugom roku

Dugoročno, preduzeće može promeniti sve svoje inpute. U ovom ćemo odeljku pokazati kako preduzeće bira kombinaciju inputa koja minimalizira troškove proizvodnje zadanog nivoa proizvodnje. Takođe ćemo ispitati odnos dugoročnih troškova i nivoa proizvodnje. Počinjemo pažljivom analizom troškova preduzeća upotrebom kapitalne opreme. Zatim ćemo pokazati kako ovaj trošak zajedno s troškom radne snage utiče na odluke o proizvodnji.

Upotrebni trošak kapitala

Preduzeća često unajmljuju ili uzimaju na leasing opremu, zgrade i drugi kapital koji se upotrebljava u proizvodnji. Ponekad se kapital i kupuje. Međutim, u našoj analizi će biti korisno odnositi se prema

75

kapitalu kao da je unajmljen, čak i onda kad je zapravo kupljen. Kako i zašto to radimo možemo objasniti nadovezujući se na naš prethodni primer. Pretpostavimo da Delta Airlines razmišlja o kupovini novog aviona Boeing 777 po ceni od 150 miliona dolara. Iako bi Delta sada morala izdvojiti mnogo novca za plaćanje aviona, iz ekonomskih razloga cena se može rasporediti ili amortizovati kroz vek trajanja aviona. To će omogućiti Delti da uporedi svoje prihode i troškove na osnovi godišnjeg toka. Pretpostavićemo da je vek trajanja aviona 30 godina; amortizovani trošak je dakle 5 miliona dolara na godinu. 5 miliona se može smatrati godišnjom ekonomskom amortizacijom aviona.

Dosad smo ignorisali činjenicu da je preduzeće, da nije kupilo avion, moglo zaraditi kamate na svojih 150 miliona dolara. Ova propuštena kamata je oportunitetni trošak koji se mora uzeti u obzir. Zato je upotrebni trošak kapitala - godišnji trošak posedovanja i korištenja aviona koji se moglo i ne kupiti, odnosno prodati-jednak zbiru ekonomske amortizacije i kamata (odnosno finansijskog povrata) koje su mogle biti zarađene da je novac bio uložen u nešto drugo.

Trošak upotrebe kapitala = ekonomska amortizacija + (kamatna stopa)(vrednost kapitala).

U našem primeru, ekonomska amortizacija aviona iznosi 5 miliona na godinu. Pretpostavimo da je Delta mogla zaraditi povrat od 10% da je novac uložila negdje drugdje. U tom bi slučaju upotrebni trošak kapitala bio 5 miliona dolara + (0,10)(150 miliona dolara). Kako se avion postupno amortizuje, opada njegova vrednost kao i oportunitetni trošak finansijskog kapitala koji je u njega uložen. Na primer, u vreme prve godine nakon kupovine, upotrebni trošak kapitala je 5 miliona dolara + (0,10)(150 miliona) = 20 miliona dolara. Do desete godine posedovanja avion će se amortizovati za 50 miliona i vredeti 100 miliona dolara. U toj će tački upotrebni trošak kapitala biti 5 miliona dolara + (0,10)(100 miliona) = 15 miliona dolara godišnje.

Ovaj upotrebni trošak kapitala možemo izraziti i kao stopu po dolaru kapitala:

r = stopa amortizacije + kamatna stopa

Za naš primer sa avionom, stopa amortizacije iznosi 1/30 = 3,33% godišnje. Ako je Delta mogla zaraditi stopu povrata od 10% na godinu, njen će trošak kapitala biti r = 3,33 + 10 = 13,33% godišnje.

Dugoročno, preduzeće može prilagoditi sve svoje inpute. Sada ćemo pokazati kako preduzeće izabire kombinaciju inputa koja minimalizira trošak zadanog nivoa proizvodnje. Zatim ćemo ispitati odnos dugoročnih troškova i nivoa proizvodnje.

Izbor inputa koji minimiziraju troškove

Sada se okrećemo suštinskom problemu koji tišti sva preduzeća: kako izabrati inpute koji će omogućiti proizvodnju zadanog nivoa proizvodnje uz minimalne troškove. Jednostavnosti radi, zadržaćemo se na dva varijabilna inputa: rad (meren radnim satima na dan) i kapital (meren mašinskim satima godišnje).

Naravno, količine rada i kapitala koje će preduzeće upotrebiti zavisiće o cenama tih inputa. Pretpostavićemo da postoje konkurentna tržišta za oba inputa, tako da preduzeća ne mogu uticati na cene inputa. U ovom slučaju cena rada je jednostavno nadnica, w. Međutim, što je s cenom kapitala?

Cena kapitala. U dugom roku preduzeće može prilagoditi količine kapitala koje koristi. (Čak i ako kapital uključuje specijalizovane mašine koji ne mogu poslužiti nekoj drugoj svrsi, izdaci za ove mašine još nisu nepovratni i treba ih uzeti u obzir; preduzeće odlučuje o mogućim nabavkama kapitala.) Za razliku od izdataka za rad, za kapital su potrebni veliki početni izdaci. Kako bismo mogli uporediti kapitalne izdatke preduzeća s njegovim tekućim izdacima za rad, ove kapitalne izdatke želimo prikazati kao tok - odnosno u dolarima na godinu. Kako bismo ovo mogli izvesti, moramo amortizovati izdatak, odnosno proširiti ga na celi životni vek kapitala, te moramo uzeti u obzir propuštene kamate koje je preduzeće moglo zaraditi ulaganjem u nešto drugo. Kao što smo videli, ovo upravo činimo kad izračunavamo upotrebni trošak kapitala. Kao i gore, cena kapitala je zapravo upotrebni trošak, zadan sa

r = stopa amortizacije + kamatna stopa.

Kapitalna renta. Ponekad se kapital umesto kupovine može i unajmiti. Primer je kancelarijski prostor u velikoj poslovnoj zgradi. U ovom je slučaju cena kapitala jednaka kapitalnoj renti - odnosno godišnjem trošku unajmljivanja jedinice kapitala.

76

Znači li ovo da prilikom utvrđivanja cene kapitala razlikujemo između kapitala koji je kupljen i kapitala koji je unajmljen? Ne. Ako je tržište kapitala konkurentno (kao što smo pretpostavili da jest), kapitalna renta (ili najamnina) bi trebala biti jednaka upotrebnom trošku kapitala r. Zašto? Budući da je reč o konkurentnom tržištu, preduzeća koja poseduju kapital (na primer, vlasnik velike poslovne zgrade) očekuju da će njegovim iznajmljivanjem zaraditi povrat - odnosno, stopu prinosa koju su mogli zaraditi ulaganjem u nešto drugo, plus iznos koji kompenzuje amortizaciju kapitala. Ovaj prinos je upotrebni trošak kapitala.

Mnogi udžbenici jednostavno pretpostavljaju da je kapital unajmljen po stopi r. Kao što smo upravo videli, to je razumna pretpostavka. Međutim, važno je da sad razumete zašto je razumna: prema kupljenom kapitalu može se odnositi kao da je unajmljen po stopi kapitalne rente koja je jednaka upotrebnom trošku kapitala.

Stoga ćemo u ostatku ovog poglavlja pretpostavljati da preduzeće unajmljuje sav svoj kapital po stopi kapitalne rente, ili "ceni" r, kao što unajmljuje radnu snagu za nadnicu, ili "cenu" w. Sada se možemo usredotočiti na propitivanje načina na koji preduzeće uzima ove cene u obzir prilikom određivanja koliko će kapitala i rada koristiti.

Izotroškovna linija

Počećemo razmatranjem troška korištenja inputa koji se može prikazati izotroškovnom linijom preduzeća. Izotroškovna linija pokazuje sve moguće kombinacije rada i kapitala koje se mogu kupiti uz neki zadani ukupni trošak. Da bismo videli kako izotroškovna linija može izgledati, prisetite se da je ukupni trošak (C) proizvodnje bilo kog nivoa proizvodnje jednak zbiru troškova rada preduzeća wL i troška kapitala rK.

C = wL + rK

Za svaki novi nivo ukupnog troška, prethodna jednačina opisuje drukčiju izotroškovnu liniju. Izotroškovna linija 1V na grafu 7.3 opisuje sve moguće kombinacije rada i kapitala koje se mogu dobiti uz trošak 1V. Ako jednačinu ukupnog troška preoblikujemo, dobijemo

K = C/r- (w/r)L

Iz ovoga proizlazi da izotroškovna linija ima nagib od ∆K/∆L = - (w/r), što je jednako omeru nadnice i kapitalne rente. Može se primetiti da je ovaj nagib sličan nagibu budžetske linije s kojom se suočava potrošač (jer ovisi isključivo o cenama dobara o kojima je reč, bilo da se radi o inputima ili konačnim proizvodima). Ovaj nam omer govori da će ukupni trošak proizvodnje ostati jednak odrekne li se preduzeće jedne jedinice rada (te tako uštedi w troškova u dolarima) u zamenu za kupovinu w/r jedinica kapitala po ceni od r dolara po jedinici. Na primer, ako je nadnica 10 dolara, a cena kapitala 5 dolara, preduzeće bi moglo zameniti jednu jedinicu rada dvema jedinicama kapitala bez ikakve promene ukupnog troška.

77

Graf 6.2 Proizvodnja zadanog nivoa proizvodnje uz minimalni trošak. Izotroškovna linija opisuje

kombinacije proizvodnih inputa koje preduzeće jednako koštaju. Izotroškovna linija 1� je tangenta na

izokvantu �� u tački A te pokazuje da je nivo proizvodnje �� moguće postići uz minimalni trošak s

inputom rada 3� i inputom kapitala P�. Ostale kombinacije inputa, poput 3�P� i 3�P� omogućuju isti

nivo proizvodnje uz viši trošak.

Izbor inputa

Pretpostavimo da želimo postići nivo proizvodnje ��. Kako to učiniti uz minimalni trošak? Pogledajte na grafu 6.2 izokvantu proizvodnje preduzeća, koja je označena sa ��. Problem se svodi na izbor tačke na ovoj izokvanti koja minimalizira ukupni trošak.

I rešenje ovog problema je vidljivo na grafu 6.2. Pretpostavimo da će preduzeće na inpute potrošiti 1V. Nažalost, ti izdaci nisu dovoljni za kupovinu neke kombinacije inputa koja bi omogućila postizanje nivoa proizvodnje ��. Međutim, nivo proizvodnje��se može postići izdacima visine 1�, bilo korištenjem P� jedinica kapitala i 3� jedinica rada ili korištenjem P� jedinica kapitala i 3� jedinica rada. Ali, 1� nije minimalni trošak. Jednak nivo proizvodnje �� se može postići i jeftinije, korištenjem P� jedinica kapitala i 3� jedinica rada. Zapravo, izotroškovna linija 1� je najniža izotroškovna linija koja omogućava proizvodnju nivoa ��. Tačka tangencije izokvante �� i izotroškovne linije 1� nalazi se u tački A na grafu, a pokazuje nam izbor inputa koji minimaliziraju troškove. To su 3� i P�. U ovoj su tački nagibi izokvante i izotroškovne linije jednaki.

Nagib izotroškovne linije se neće promeniti porastu li izdaci za sve inpute, jer se nisu promenile cene inputa. Međutim, secište s osom će se pomaknuti prema gore. Pretpostavimo da se poveća cena jednog inputa kao što je rad. U ovom bi slučaju porasla vrednost nagiba izotroškovne linije - (w/r), pa bi izotroškovna linija postala strmija.

Graf 6.3 Supstitucija inputa kod promene cene inputa. Preduzeće se u tački A suočava s izotroškovnom

linijom 1�, te proizvodi �� proizvoda upotrebom 3� jedinica rada i P� jedinica kapitala. Kad cena rada

poraste, izotroškovna će linija postati strmija. Nivo proizvodnje �� se sada proizvodi u tački B na

izotroškovnoj liniji 1� upotrebom 3� jedinica rada i P� jedinica kapitala.

Graf 6.3 to i pokazuje. U početku, izotroškovna linija je 1�; a preduzeće minimalizira svoje troškove proizvodnjom �� proizvoda u tački A upotrebom 3� jedinica rada i P� jedinica kapitala. Kad cena rada poraste, izotroškovna će linija postati strmija. Izotroškovna linija 1� odražava višu cenu rada. Suočena s ovom višom cenom rada, preduzeće će minimalizirati svoj trošak nivoa proizvodnje �� proizvodnjom u tački B, upotrebom 3� jedinica rada i P� jedinica kapitala. Preduzeće je na višu cenu rada odgovorilo zamenom rada kapitalom u proizvodnom procesu.

78

U kakvom su odnosu izotroškovna linija i proizvodni proces preduzeća? Prisetite se da smo u analizi proizvodne tehnologije pokazali da je granična stopa tehničke supstitucije kapitala radom jednaka negativnoj vrednosti nagiba izokvante i jednaka odnosu graničnog proizvoda rada i graničnog proizvoda kapitala:

MRTS = -∆K/∆L = 4�R/4�S

Gore smo već naveli da je nagib izotroškovne linije ∆K/∆L = -w/r. Iz toga proizlazi da kad preduzeće minimalizira trošak uz zadan nivo proizvodnje vredi sledeći uslov:

4�R/4�S= w/r ili 4�R/W = 4�S/r

Minimalizacija troškova kod promjenljivih nivoa proizvodnje

U prošlom odeljku videli smo kako preduzeće izabire kombinaciju inputa koji će joj omogućiti proizvodnju zadanog nivoa proizvodnje uz minimalne troškove. Sada ćemo našu analizu proširiti da bismo videli kako troškovi preduzeća ovise o nivou proizvodnje. Da bismo u tome uspeli, moramo odrediti koje količine svakog inputa omogućuju minimalizaciju troškova za svaki nivo proizvodnje, te tada izračunati trošak koji iz toga proizlazi.

Rezultat minimalizacije troška može se videti na grafu 6.4. Pretpostavljamo da preduzeće može unajmiti radnu snagu L po nadnici w = 10 USD/h i unajmiti kapital K po ceni r = 20 USD/h. Uz ove zadane troškove inputa, nacrtali smo tri izotroškovne krive preduzeća. Svaka je izotroškovna kriva zadana sledećom jednačinom:

C = (10 USD/h)L + (20 USD/h)K

Najniža (neoznačena) kriva na grafu predstavlja trošak od 1.000 dolara; srednja linija predstavlja trošak od 2.000 dolara, a najviša linija 3.000 dolara.

Možete videti da je svaka od tačaka A, B i C na grafu 6.4(a) tačka tangencije izotroškovne krive i izokvante. Tačka B pokazuje da je troškovno najefikasniji način proizvodnje 200 jedinica proizvoda upotreba 100 jedinica rada i 50 jedinica kapitala; ova kombinacija leži na izotroškovnoj krivoj od 2.000 dolara. Slično, troškovno najefikasniji način proizvodnje 100 proizvoda (najniža neoznačena izokvanta) je 1.000 dolara (u tački A, L = 50, K = 25); proizvodnja 300 jedinica uz najniži trošak moguća je izotroškovnom krivom od 3.000 dolara (u tački C, L = 150, K = 75).

Kriva koja prolazi kroz tačke tangencije izotroškovnih krivih preduzeća i izokvanti naziva se putanja ekspanzije. Putanja ekspanzije opisuje kombinacije rada i kapitala koje će preduzeće izabrati kako bi minimaliziralo troškove na bilo kojem nivou proizvodnje. Putanja ekspanzije će imati pozitivan nagib dok god i upotreba radne snage i kapitala raste zajedno s nivoom proizvodnje. U ovom slučaju možemo lako izračunati nagib linije. Kako nivo proizvodnje raste sa 100 na 200 jedinica, upotreba kapitala raste sa 25 na 50 jedinica, a upotreba radne snage sa 50 na 100 jedinica. Za svaki nivo proizvodnje preduzeće upotrebljava upola manje kapitala nego rada. Iz toga zaključujemo da je putanja ekspanzije ravna liniji s nagibom koji je jednak

∆K/∆L = (50 - 25) / (100 - 50) = ½

Putanja ekspanzije i dugoročni troškovi

Putanja ekspanzije preduzeća sadrži iste informacije kao i njegova kriva dugoročnih troškova 1X. Ovo se

može videti na grafu 6.4(b). S putanje ekspanzije preći ćemo na krivu troškova u tri koraka:

1. Izaberite nivo proizvodnje predstavljen izokvantom iz dela (a) grafa 6.4. Tada pronađite tačku

tangencije te izokvante s izotroškovnom linijom.

2. Iz izabrane izotroškovne linije odredite minimalni trošak postizanja izabranog nivoa proizvodnje.

3. Nacrtajte kombinaciju nivoa proizvodnje i troška na grafu 6.4(b).

79

Graf 6.4 Putanja ekspanzije i kriva ukupnih dugoročnih troškova. I u delu (a) putanja ekspanzije (od

ishodišta kroz točke A, B i C) ilustruje troškovno najefikasnije kombinacije rada i kapitala kojima se

dugoročno može proizvesti svaki nivo proizvodnje - odnosno, u roku u kojem su oba inputa varijabilna. U

delu (b) odgovarajuća kriva ukupnih dugoročnih troškova (od ishodišta kroz točke D, E i F) pokazuje

najniži trošak proizvodnje tri nivoa proizvodnje prikazane pod (a).

Pretpostavimo da započinjemo s proizvodnjom od 100 jedinica. Tangencija izokvante od 100 jedinica i izotroškovne linije nalazi se u tački A na grafu 6.4(a). Budući da A leži na izotroškovnoj liniji od 1.000 dolara, znamo daje 1.000 dolara minimalni dugoročni trošak proizvodnje 100 jedinica. Ovu kombinaciju nivoa proizvodnje od 100 jedinica i 1.000 dolara troškova nacrtaćemo kao tačku D na grafu 6.4(b). Dakle, tačka D predstavlja 1.000 dolara troškova koji su potrebni za proizvodnju 100 jedinica. Slično, tačka E predstavlja 2.000 dolara troškova koji su potrebni za proizvodnju 200 jedinica, što odgovara tački B na putanji ekspanzije. Konačno, tačka F predstavlja 3.000 dolara troškova koji su potrebni za proizvodnju 300 jedinica, a to odgovara tački C. Ponavljanje ovih koraka za svaki nivo proizvodnje daje krivu ukupnih dugoročnih troškova na grafu 6.4(b) - odnosno, minimalni dugoročni trošak proizvodnje bilo kojeg nivoa proizvodnje.

U ovom je primeru kriva ukupnih dugoročnih troškova ravna linija. Zašto? Zato što u proizvodnji dolazi do konstantnih prinosa na obim: kako inputi proporcionalno rastu, proporcionalno raste i nivo proizvodnje. Kao što ćemo videti u sledećem odeljku, oblik putanje ekspanzije pruža informacije o tome kako se troškovi menjaju zajedno s obimom poslovanja preduzeća.

6.4 Dugoročne i kratkoročne krive troškova

Ranije smo videli (na grafu 6.1) da krive kratkoročnih prosečnih troškova imaju oblik slova U. Videćemo da i krive dugoročnih prosečnih troškova imaju isti oblik, ali to je uzrokovano drugim ekonomskim faktorima.

Nefleksibilnost kratkoročne proizvodnje

Prisetite se da smo dugi rok definisali kao ono vremensko razdoblje u kojem su svi inputi varijabilni. Dugoročno, vremenski horizont planiranja preduzeća dovoljno je dug da se prilagodi i veličina tvornice. Ova fleksibilnost dozvoljava preduzeću proizvodnju s manjim prosečnim troškovima nego što bi to bio slučaj u kratkom roku. Da bismo videli zašto, možemo uporediti situaciju u kojoj su i kapital i rad fleksibilni sa situacijom gdje je kapital kratkoročno fiksan.

80

Graf 6.5. pokazuje izokvante proizvodnje preduzeća. Dugoročna putanja ekspanzije je ravna linija koja je povučena iz ishodišta, a odgovara putanji ekspanzije iz grafa 6.4. Sada pretpostavimo da je kapital kratkoročno fiksan na nivou P�. Da bi postigla nivo proizvodnje ��, preduzeće mora minimalizirati troškove izborom inputa rada koji će biti jednak 3� što odgovara tački tangencije s izotroškovnom linijom AB. Nefleksibilnost se pojavljuje kad preduzeće odluči povećati svoj nivo proizvodnje na �� bez povećanja upotrebe kapitala. Kad kapital ne bi bio fiksan, novi bi se nivo proizvodnje ostvarivao uz kapital P� i rad 3�. Trošak ove proizvodnje mogao bi se prikazati izotroškovnom linijom CD.

Međutim, činjenica da je kapital fiksan prisiljava preduzeće na povećanjenivoa proizvodnje upotrebom kapitala P� i rada 3� u tački P. Tačka P leži na izotroškovnoj liniji EF, koja predstavlja viši trošak nego izotroškovna linija CD. Zašto je trošak proizvodnje viši kad je kapital fiksan? Zato što preduzeće pri povećanju proizvodnje ne može zameniti skupu radnu snagu relativno jeftinim kapitalom. Ova se nefleksibilnost ogleda u kratkoročnoj putanji ekspanzije, koja počinje u ishodištu, a zatim postaje ravna linija kad input kapitala dostigne P�.

Graf 6.5 Nefleksibilnost kratkoročne proizvodnje. Trošak proizvodnje se u kratkom roku ne može

minimalizirati zbog nefleksibilnosti u korištenju kapitalnih inputa. Proizvodnja je u početku na nivou ��.

Kratkoročno se nivo proizvodnje �� može postići samo povećanjem upotrebe radne snage s 3� na 3� jer

je kapital fiksan na P�. Dugoročno, isti se nivo proizvodnje može postići jeftinije, povećanjem rada sa 3�

na 3�, i kapitala sa P� na P�.

Dugoročni prosečni trošak

Dugoročno, sposobnost promene količine kapitala omogućava preduzeću smanjenje troškova. Da bismo videli kako dugoročno troškovi variraju dok se preduzeće pomiče po svojoj putanji ekspanzije, pogedaćemo krive dugoročnih prosečnih troškova i graničnih troškova. Najvažnija odrednica oblika krive dugoročnog prosečnog i graničnog troška je odnos obima poslovanja i inputa koji su potrebni za minimaliziranje troškova preduzeća. Pretpostavimo, primera radi, da proizvodni proces preduzeća iskazuje obeležja konstantnih prinosa na obim uz bilo koji nivo inputa. U tom slučaju, udvostručenje inputa dovodi do udvostručenja nivoa proizvodnje. Budući da se cene inputa ne menjaju, prosečni trošak proizvodnje ostaje isti na svakom nivou proizvodnje.

Zamislimo drukčiji primer u kojem u proizvodnom procesu preduzeća dolazi do rastućih prinosa na obim: udvostručenje inputa više nego udvostručuje proizvodnju. U tom slučaju, prosečni trošak proizvodnje pada s porastom proizvodnje, jer do udvostručenja troška dolazi kad se nivo proizvodnje više nego udvostruči. Po istoj logici, u slučaju opadajućih prinosa na obim prosečni trošak proizvodnje mora rasti zajedno s nivoom proizvodnje.

81

Graf 6.6. Dugoročni prosečni i granični troškovi. Kada preduzeće proizvodi na nivou na kojoj dugoročni

prosečni trošak LAC opada, dugoročni granični trošak LMC je manji od LAC-a. Isto tako, kad LAC raste,

LMC je veći od LAC-a. Dve se krive seku u tački A, u kojoj kriva LAC dostiže svoj minimum.

Videli smo da je kriva dugoročnog ukupnog troška povezana s putanjom ekspanzije na grafu 6.4(a) bila ravna linija koja se protezala iz ishodišta. U ovom slučaju s konstantnim prinosima na obim, dugoročni je prosečni trošak proizvodnje konstantan: dok nivo proizvodnje raste, on se ne menja. Kod nivoa proizvodnje od 100 jedinica, dugoročni prosečni trošak iznosi 1000 USD / 100 — 10 USD po jedinici. Kod proizvodnje 200 jedinica, dugoročni prosečni trošak iznosi 2.000 USD / 200 = 10 USD po jedinici; kod nivoa proizvodnje od 300 jedinica, prosečni trošak je opet 10 dolara. Budući da konstantni prosečni trošak znači konstantni granični trošak, dugoročni prosečni i granični troškovi su prikazani vodoravnom linijom na nivou troška od 10 dolara po jedinici.

Graf 6.6. prikazuje tipičnu krivu dugoročnog prosečnog troška (LAC) koja odgovara ovom opisu proizvodnog procesa. Poput krive kratkoročnog prosečnog troška, i kriva dugoročnog prosečnog troška ima oblik slova U, ali uzroci tog oblika leže u rastućim i opadajućim prinosima na obim, a ne u opadajućim prinosima na faktore proizvodnje.

Kriva dugoročnog graničnog troška (LMC) može se odrediti iz krive dugoročnog prosečnog troška; pokazuje promenu dugoročnog ukupnog troška kad se nivo proizvodnje dodatno poveća za jednu jedinicu. LMC leži ispod krive dugoročnog prosečnog troška kad LAC opada, a iznad nje kad LAC raste. Dve se krive seku u tački A u kojoj kriva dugoročnog prosečnog troška dosiže minimum. U posebnom slučaju kad je LAC konstantan, LAC i LMC su jednaki.

Ekonomije i disekonomije obima

Dugoročno može biti u interesu preduzeća da promeni omere inputa kad se menja nivo proizvodnje. Kad se omeri inputa promene, putanja ekspanzije preduzeća prestaje biti ravna linija, a koncept prinosa na obim prestaje vrediti. Umesto toga možemo reći da preduzeće ostvaruje ekonomiju obima kad može udvostručiti nivo proizvodnje, a da se troškovi povećaju manje nego dvostruko. Isto tako, postoje i disekonomije obima kad udvostručenje nivoa proizvodnje zahteva više nego dvostruko povećanje troškova. Pojam ekonomije obima uključuje i rastuće prinose na obim kao specijalan slučaj, ali je uopšteniji jer odražava omere inputa koji se menjaju dok preduzeće menja svoj nivo proizvodnje. U ovom opštijem smislu, kriva dugoročnog prosečnog troška u obliku slova U karakteristična je za preduzeća koja se suočavaju s ekonomijama obima kod relativno niskih nivoa proizvodnje i s disekonomijama obima kod viših nivoa proizvodnje.

Ekonomije obima se često mere pomoću elastičnosti troška s obzirom na nivo outputa �/. �/ je postotna promena troška proizvodnje koja je posledica porasta proizvodnje od 1%.

�/ = (∆C/C) / (∆Q/Q)

Da bismo videli kakva je veza između Ec i naših tradicionalnih mera troška, preoblikovaćemo jednadžbu (7.5) kako sledi:

�/ = (∆C/∆Q)/(C/Q) = MC/AC

82

Očito je da je �/ jednak 1 kad su granični i prosečni trošak jednaki. U tom slučaju troškovi rastu proporcionalno nivou proizvodnje, pa ne dolazi ni do ekonomije ni do disekonomije obima (konstantni prinosi na obim bi vredili da su omeri inputa fiksni). Kad vrede ekonomije obima (kad troškovi rastu manje nego proporcionalno porastu nivoa proizvodnje), granični je trošak manji od prosečnog (oba opadaju), a �/je manji od 1. Konačno, vrede li disekonomije obima, granični je trošak veći od prosečnog, a �/ je veći od 1.

Odnos dugoročnog i kratkoročnog troška

Graf 6.7 pokazuje odnos dugoročnih i kratkoročnih troškova. Pretpostavimo da je preduzeće nesigurno u buduću tražnju za svojim proizvodima, te razmatra tri moguće veličine svoje tvornice.

Graf 6.7. Dugoročni trošak sa ekonomijama i disekonomijama obima. Kriva dugoročnog prosečnog

troška LAC je ovojnica krivih kratkoročnih prosečnih troškova �Q1�, �Q1�B�Q1�. Uz ekonomije i

disekonomije obima, tačke minimuma krivih kratkoročnih prosečnih troškova ne leže na krivoj

dugoročnog prosečnog troška.

Graf 6.7 prikazuje tipičan slučaj u kojem su moguće tri veličine tvornice; minimalni prosečni trošak je najniži kod tvornice srednje veličine. Dakle, kriva dugoročnog prosečnog troška u početku iskazuje obeležja ekonomije obima, ali kod viših nivoa proizvodnje dolazi do disekonomije obima. Ponovno, ispresecani delovi kratkoročnih krivih SAC prikazuju dugoročni prosečni trošak za tri tvornice.

Da bismo pojasnili odnos između krivih kratkoročnog i dugoročnog troška, razmotrimo primer preduzeća koje želi proizvoditi �� na grafu 6.7. Ako preduzeće izgradi malu tvornicu, vrediće kriva kratkoročnog prosečnog troška �Q1�. Prosečni trošak proizvodnje (u tački B na �Q1�.) iznosi 8 dolara. Mala je tvornica bolji izbor od tvornice srednje veličine čiji bi trošak bio 10 dolara (tačka A na krivoj �Q1�.). Tačka B bi, dakle, postala jedna tačka na krivoj dugoročnog troška uz samo tri moguće veličine tvornice. Kad bi se mogle izgraditi i tvornice drugih veličina, te kad bi barem jedna od tih veličina tvornice omogućavala preduzeću proizvodnju �� uz trošak manji od 8 dolara, tačka B se više ne bi nalazila na krivoj dugoročnog troška.

Na grafu 6.7, ovojnica koja bi mogla nastati ako je moguće sagraditi tvornicu bilo koje veličine data je krivom LAC oblika slova U. Ponovo se može primetiti da kriva LAC nikad ne leži iznad bilo koje krive kratkoročnog prosečnog troška. Takođe, tačke minimalnog prosečnog troška najmanje i najveće tvornice ne leže na krivoj dugoročnog prosečnog troška, i to zbog ekonomija i disekonomija obima. Na primer, mala tvornica koja posluje uz minimalni prosečni trošak nije efikasna zato što veća tvornica može iskoristiti rastuće prinose na obim i proizvoditi uz niži prosečni trošak.

Konačno, uočite da kriva dugoročnog graničnog troška LMC nije ovojnica krivoj kratkoročnih graničnih troškova. Kratkoročni granični troškovi vrede za određenu tvornicu; dugoročni granični troškovi se odnose na tvornice svih mogućih veličina. Svaka tačka na krivoj dugoročnog graničnog troška je kratkoročni granični trošak troškovno najefikasnije tvornice. Shodno ovom odnosu, �41� preseca LMC na grafu 6.7 uz nivo proizvodnje �V, u kojoj je �Q1� tangenta na LAC.

6.5 Proizvodnja dvaju proizvoda: ekonomije širine (obuhvata)

Mnoga preduzeća proizvode više od jednog proizvoda. Ponekad su njihovi proizvodi međusobno blisko povezani: farma pilića, na primer, proizvodi perad i jaja, automobilska kompanija proizvodi automobile i

83

kamione, univerzitet proizvodi nastavu i istraživanja. Ponekad preduzeća proizvode fizički nepovezane stvari. Međutim, u oba slučaja preduzeće će verovatno imati proizvodne ili troškovne koristi zato što proizvodi više od jednog proizvoda. Ove prednosti mogu proisticati iz zajedničkog korištenja inputa ili proizvodnih postrojenja, zajedničkih marketinških programa ili možda iz ušteda zbog zajedničke administracije. U nekim slučajevima, proizvodnja jednog proizvoda automatski stvara neizbežan nusproizvod koji je koristan preduzeću. Na primer, proizvođači metalnih ploča proizvode i otpadni metal te strugotine koje se mogu prodati.

Krive transformacije

U svrhu razmatranja ekonomskih prednosti zajedničke proizvodnje, uzmimo za primer automobilsko preduzeće koja proizvodi dva proizvoda, automobile i traktore. Obe proizvodnje koriste inpute kapitala (tvornice i mašine) i rada. Automobili i traktori se u načelu ne proizvode u istim tvornicama, ali dele iste menadžerske resurse te se oslanjaju na slične mašine i kvalifikovanu radnu snagu. Menadžeri preduzeća moraju odlučiti koliko svakog proizvoda proizvoditi. Graf 6.8 pokazuje dve krive transformacije, a svaka pokazuje različite kombinacije traktora i automobila koje se mogu proizvesti uz zadani input rada i mašina. Kriva ?� opisuje sve kombinacije količina dvaju proizvoda koje se mogu postići uz relativno niske količine inputa, a kriva ?� opisuje sve kombinacije količina dvaju proizvoda koje se mogu postići uz dvostruke količine inputa.

Kriva transformacije proizvoda ima negativni nagib zato što preduzeće, da bi proizvelo više jednog proizvoda, mora smanjiti proizvodnju drugog proizvoda. Na primer, preduzeće koje pojača proizvodnju automobila posvetiće manje resursa proizvodnji traktora. Kriva ?� na grafu 6.8 je dvostruko udaljenija od odredišta nego kriva ?� što nam govori da oba proizvodna procesa imaju obeležja konstantnih prinosa na obim.

Graf 6.8 Kriva transformacije proizvoda. Kriva transformacije proizvoda prikazuje različite kombinacije dva proizvoda koji se mogu proizvesti uz zadani input rada i mašina. Krive transformacije proizvoda ?� i ?� su konkavne zbog prisutnosti ekonomije širine kod proizvodnje.

Kad bi kriva ?� bila ravna linija, zajednička proizvodnja ne bi donosila nikakve dobitke (ni gubitke). Dve manje kompanije, jedna specijalizirana za automobile i druga za traktore, mogle bi postići jednak nivo proizvodnje kao i jedna kompanija koja proizvodi oba proizvoda. Međutim, kriva transformacije proizvoda je konkavna jer zajednička proizvodnja obično donosi prednosti koje omogućuju kompaniji da uz iste resurse proizvede više automobila i traktora nego dve razdvojene kompanije. Ove proizvodne prednosti uključuju deljenje inputa. Jedinstvena je uprava, primera radi, često u mogućnosti planirati i organizovati proizvodnju te računovodstvo i finansije efikasnije nego više odvojenih uprava.

Ekonomije i disekonomije širine

Uopšte, ekonomije širine su prisutne kad je zajednička proizvodnja (dva proizvoda) jednog preduzeća veća od nivoa proizvodnje koju bi mogle postići dva odvojena preduzeća od kojih svaka proizvodi samo jedan proizvod (uz odgovarajuće proizvodne inpute alocirane na oba preduzeća). Ako je zajednički nivo proizvodnje jednog preduzeća manja od nivoa proizvodnje koju bi mogle postići dva odvojena preduzeća

84

od kojih svaka proizvodi samo jedan proizvod, kažemo da dolazi do disekonomija širine. Disekonomije širine su moguće kad je proizvodnja jednog proizvoda ne neki način u sukobu s drugom proizvodnjom.

Ne postoji direktna veza između ekonomija obima i ekonomija širine. Preduzeće s dva proizvoda može uživati ekonomije obima čak i ako u njenom proizvodnom procesu dolazi do disekonomija širine. Pretpostavimo, na primer, da je zajednička proizvodnja flauta i flauta piccolo jeftinija od odvojene proizvodnje. Pa ipak, u tom je proizvodnom procesu potrebna visoko osposobljena radna snaga, a najefikasnije je proizvoditi u malom obimu. Isto tako, preduzeće sa zajedničkom proizvodnjom može imati ekonomije obima za svaki svoj proizvod, a u celini nemati ekonomije širine. Zamislite, na primer, veliki konglomerat koji poseduje nekoliko preduzeća koja proizvode efikasno i na veliko, ali ne koriste ekonomije širine jer se njima upravlja zasebno.

6.6 Procena i predviđanje troškova

Preduzeće koje proširuje ili smanjuje obim svog poslovanja mora predvideti kako će se troškovi menjati kad dođe do promena nivoa proizvodnje. Procene budućih troškova mogu se dobiti pomoću funkcije troškova koja povezuje trošak i nivo proizvodnje s drugim varijablama koje preduzeće može kontrolisati.

Graf 6.9 Kriva ukupnog troška za industriju automobila. Empirijska procena krive ukupnog troška može

se izvršiti korištenjem podataka pojedinih preduzeća u nekoj industriji. Kriva ukupnog troška za

proizvodnju automobila dobijena je statističkim određivanjem krive koja najbolje odgovara tačkama koje

povezuju nivo proizvodnje svakog preduzeća i ukupni trošak proizvodnje svakog preduzeća.

Pretpostavimo da želimo saznati oblik krive kratkoročnog troška proizvodnje u industriji automobila. Mogli bismo pribaviti podatke o broju automobila Q koji je proizvela svaka kompanija i povezati tu informaciju s varijabilnim troškom proizvodnje VC. Upotrebom varijabilnog troška umjesto ukupnog troška izbeći ćemo problem raspoređivanja fiksnog troška kompanije koja proizvodi više vrsta proizvoda na jedan proizvod koji nas zanima.

Graf 6.9 prikazuje tipične podatke o trošku i nivou proizvodnje. Svaka tačka na grafu povezuje nivo proizvodnje proizvođača automobila i njegov varijabilni trošak proizvodnje. Da bismo mogli tačno predvideti trošak, moramo odrediti odnos varijabilnog troška i proizvodnje. Tada ćemo biti u stanju, ako kompanija bude povećavala svoju proizvodnju, izračunati kakve će to promjene troška izazvati. Kriva na grafu je nacrtana upravo s tom namerom - ona prilično dobro oslikava podatke o troškovima. (Najčešće se za procenu krive na temelju stvarnih podataka koristi regresijska analiza metodom najmanjih kvadrata).

85

7. POTPUNA KONKURENCIJA I MAKSIMIZACIJA PROFITA

Kriva troška opisuje minimalni trošak uz koji preduzeća mogu postići različite nivoe proizvodnje. Ako nam je poznata kriva troška, možemo se okrenuti temeljnom problemu koji tišti svako preduzeće: koliko proizvesti? U ovom poglavlju usredsredićemo se na preduzeća koja posluju na savršeno konkurentnim tržištima, odnosno tržištima na kojima sva preduzeća proizvode identične proizvode, a svako je preduzeće tako malo da njegov izbor nivoa proizvodnje ne utiče na celu industriju. Na takvo tržište lako mogu ući nova preduzeća, uoče li priliku za ostvarenje profita, a postojećim je preduzećima lako izaći s tržišta počnu li gubiti novac.

Kratkoročno, preduzeća iz neke industrije izabiru nivo proizvodnje koja bi im trebala omogućiti ostvarenje maksimalnog profita. Dugoročno, preduzeća odlučuju ne samo koliko proizvoditi nego i trebaju li uopšte biti na nekom tržištu ili ne.

7.1 Savršeno konkurentna tržišta

U drugom poglavlju smo upotrebom analize ponude i tražnje objasnili kako promena tržišnih uslova utiče na tržišne cene proizvoda, poput žita i benzina. Videli smo da je ravnotežna cena i količina svakog proizvoda bila određena presecištem krivih tržišne ponude i tražnje. U temelje ove analize ugrađen je model savršeno konkurentnog tržišta. Taj nam model znatno pomaže pri analizi tržišta različitih proizvoda, poput poljoprivrednih proizvoda, goriva, stanovanja, usluga i finansijskih proizvoda.

Model savršene konkurencije utemeljen je na tri osnovne pretpostavke: (1) preuzimanje cena (price-taking), (2) homogenost proizvoda i (3) slobodan ulaz i izlaz.

Preuzimanje cena. Na tržištu konkurišu mnoga preduzeća, pa se svako preduzeće za svaki svoj proizvod susreće s većim brojem direktnih konkurenata. Budući da prodaja svako pojedinačnog preduzeće čini samo manji dio tržišta, njene odluke nemaju nikakvog uticaja na cene na tržištu. Stoga svako preduzeće preuzima tržišne cene kao zadane. Ukratko, na savršeno konkurentnim tržištima pojedinačna su preduzeća preuzimači cena (price-takers).

Pretpostavimo, na primer, da ste vlasnik malog preduzeća koje se bavi distribucijom električnih sijalica. Kupujete salice od proizvođača i preprodajete ih kao veletrgovac malim preduzećima i trgovinama. Na žalost, vaše je preduzeće samo jedno od mnogih konkurenata. Posledica toga je da nemate mnogo slobode kod pregovaranja s kupcima. Ne ponudite li im konkurentnu, odnosno tržišnu cenu, oni će kupovinu obaviti negde drugde. Osim toga, znate da broj sijalica koje prodate nema gotovo nikakvog efekta na veleprodajnu cenu sijalica. Vi ste preuzimač cena.

Pretpostavka o preuzimanju cena vredi i za potrošače kao i za preduzeća. Svaki kupac na savršeno konkurentnom tržištu kupuje tako mali dio ukupne proizvodnje da nema nikakvog uticaja na tržišne cene, pa stoga uzima cene kao zadane.

Drugi način izražavanja pretpostavke o preuzimanju cena je da kažemo da na tržištu postoje mnoga nezavisna preduzeća i nezavisni potrošači, a svi veruju (s pravom) da njihove odluke neće uticati na cene.

Homogenost proizvoda. Do preuzimanja cena najčešće dolazi na tržištima gdje preduzeća prodaju identične, ili gotovo identične proizvode. Kad su proizvodi svih preduzeća na tržištu savršeno zamjenjivi, odnosno kad su homogeni, nijedno preduzeće ne može podignuti cene svog proizvoda iznad konkurencije bez da joj znatno opadne prodaja. Većina je poljoprivrednih proizvoda homogena: kvalitet svog kukuruza iz jedne regije je relativno sličan, pa kupce ne zanima odakle neki kukuruz potiče. Nafta, benzin, sirovine poput bakra, železa, drveta, pamuka i čeličnih ploča su relativno homogeni proizvodi. Ekonomisti takve homogene proizvode nazivaju robama.

Nasuprot tome, preduzeća koje proizvode proizvode koji nisu homogeni imaju mogućnost podizanja svojih cena bez znatnog gubitka prodaje. Sladoledi poput Haagen-Daaza, na primer, mogu se prodavati po višim cenama jer se sastojci za Haagen-Daaz razlikuju od sastojaka sličnih sladoleda, a mnogi ga kupci percipiraju kao kvalitetniji proizvod.

86

Pretpostavka o homogenosti proizvoda je vrlo važna jer osigurava postojanje jedinstvene tržišne cene, a to omogućava analizu ponude i tražnje.

Slobodan ulaz i izlaz. Treća pretpostavka o slobodnom ulazu (izlazu) odnosi se na nepostojanje ograničenja u vidu posebnih troškova koji bi preduzeću otežali ulaz u neku industriju i proizvodnju ili izlaz iz industrije u slučaju gubitaka. Posledica toga je da kupci lako mogu zameniti jednog dobavljača drugim, a dobavljači mogu nesmetano izlaziti i ulaziti na tržište.

Posebni troškovi koji bi mogli ograničiti ulaz su troškovi koje bi preduzeće moralo snositi pri ulazu na neko tržište, ali ne i preduzeće koja je već na tržištu. Primera radi, farmaceutska industrija nije savršeno konkurentna jer Merck, Pfizer i druga preduzeća poseduju patente koji im daju jedinstvena prava proizvodnje lekova. Pridošlica na tržištu mora ili uložiti u istraživanje i razvoj (R&D) kako bi stvorio vlastite lekove ili platiti značajne naknade za licenciranje lekova preduzećima čiji su proizvodi već na tržištu. Izdaci za R&D ili licence mogu ograničiti pristup tržištu. Slično je i s industrijom aviona; početak proizvodnje aviona zahteva ulaganje ogromnih sredstava u pogone i opremu, a mogućnost naknadnog povrata sredstava prodajom tih pogona i opreme je vrlo mala.

Pretpostavka slobodnog ulaza i izlaza je važna da bi konkurencija mogla delovati. Ona omogućava kupcima da lako zamene jednog dobavljača drugim u slučaju pokušaja povisivanja cene. Za preduzeća to znači da mogu neometano ući na tržište uoče li poslovnu priliku i izaći počnu li gubiti novac. Dakle, preduzeće može po potrebi unajmiti radnike i kupiti kapital, a može i prodati i rešiti se faktora proizvodnje odluči li zatvoriti ili preseliti pogone.

Ako su ove tri pretpostavke ispunjene, možemo upotrebiti krive ponude i tražnje za analizu kretanja cena na tržištu. Naravno, na većini tržišta ove pretpostavke neće biti baš u potpunosti ispunjene. To ipak ne znači da model savršene konkurencije neće biti od koristi. Za neka tržišta ove pretpostavke zaista vrede u potpunosti. Međutim, čak i kad jedna ili više pretpostavki nije ispunjena, pa tržište nije savršeno konkurentno, može se mnogo naučiti iz poređenja s modelom savršene konkurencije.

Kada je tržište visoko konkurentno?

Osim poljoprivrede, malo je stvarnih tržišta koja su savršeno konkurentna na način da se svako preduzeće sa svojim homogenim proizvodima suočava s potpuno vodoravnom krivom tražnje u industriji u koju se može slobodno ući ili izaći. Ipak, mnoga su tržišta visoko konkurentna u smislu da se preduzeća suočavaju s vrlo elastičnim krivima tražnje, a ulaz i izlaz su relativno laki.

Bilo bi odlično kad bismo imali neku vrstu mere koja bi nam govorila da li je tržište blizu stanja savršene konkurencije. Nažalost, takva mera ne postoji, a važno je da shvatimo zašto. Razmotrimo najočitijeg kandidata: industriju s mnogo preduzeća (recimo barem 10 do 20). Budući da preduzeća mogu direktno ili prešutno sarađivati u određivanju cena, postojanje većeg broja preduzeća ne garantuje da je industrija blizu stanja savršene konkurencije. Isto tako, postojanje samo malog broja preduzeća ne mora značiti da nema konkurentnog ponašanja. Pretpostavimo da na nekom tržištu deluju samo tri preduzeća, ali je tržišna tražnja vrlo elastična. U tom slučaju, sva preduzeća će se suočavati s gotovo vodoravnom krivom tražnje pa će se ponašati kao da posluju na savršeno konkurentnom tržištu. Čak i da tržišna tražnja nije vrlo elastična, ove bi se tri kompanije mogle takmičiti vrlo agresivno. Važno je zapamtiti da, iako se kompanije mogu konkurentno ponašati u mnogim situacijama, nema jednostavnog pokazatelja koji bi nam rekao da li je tržište visoko konkurentno ili ne.

7.2 Maksimizacija profita

Sada se okrećemo analizi maksimalizacije profita. U ovom se odeljku pitamo nastoje li preduzeća zaista maksimalizirati profit. Zatim ćemo u odeljku 8.3 opisati pravilo koje svako preduzeće - bilo na konkurentnom tržištu ili ne - može upotrijebiti kako bi pronašlo nivo proizvodnje koji će mu donijeti maksimalni profit. Na kraju ćemo razmotriti poseban slučaj preduzeća na konkurentnom tržištu. Pokazaćemo razliku između krive tražnje s kojom se suočava konkurentno preduzeće od krive tržišne tražnje i iskoristiti ovu informaciju pri opisivanju pravila za maksimalizaciju profita konkurentne kompanije.

87

Maksimaliziraju li preduzeća profit?

Pretpostavka maksimalizacije profita se često koristi u mikroekonomiji jer relativno tačno predviđa poslovno ponašanje uz izbegavanje nepotrebnih analitičkih komplikacija. Međutim, pitanje da li preduzeća zaista maksimaliziraju profit je zapravo okruženo kontraverzama.

U malim preduzećima kojima upravljaju njihovi vlasnici, profit će verovatno dominirati svim odlukama. Međutim, u većim preduzećima menadžeri koji svakodnevno donose operativne odluke obično nemaju previše dodira s vlasnicima (odnosno vlasnicima akcija). Zbog toga vlasnici nisu u stanju redovno motriti ponašanje menadžera. To menadžerima ostavlja delimičnu slobodu pri upravljanju preduzećem i omogućava im otklon od ponašanja koje bi težilo maksimalizaciji profita.

Menadžeri mogu više brinuti o maksimalizaciji prihoda, rastu prihoda ili isplati dividendi dioničarima. Možda će im kratkoročni profit biti važniji od dugoročnog (kako bi sebi osigurali napredovanje ili veliki bonus), iako bi maksimalizacija dugoročnog profita bolje služila interesima akcionara. Menadžerska sloboda pri izboru i ostvarenju drugih ciljeva osim dugoročne maksimalizacije profita je ipak ograničena. Ustraju li pri ostvarenju tih drugih ciljeva, nadzorni odbor ili akcionari ih mogu smeniti, ili neki drugi menadžment može preuzeti upravljanje preduzećem. U svakom slučaju, preduzeća koje ni približno ne maksimaliziraju profit dugoročno ne mogu opstati. Preduzećima koja opstanu u konkurentnim industrijama dugoročna maksimalizacija profita postaje jedan od glavnih prioriteta.

Dakle, naša radna pretpostavka o maksimalizaciji profita je razumna. Preduzećima koja već dugo posluju verovatno je jako stalo do profita, čime god da se njihovi menadžeri još bave. Na primer, može se činiti da preduzeće koje pruža finansijsku podršku javnoj televiziji to čini iz altruizma. Međutim, verovatno joj je ovo dobro delo u dugoročnom finansijskom interesu jer stvara dobro raspoloženje javnosti prema preduzeću i njenim proizvodima.

7.3 Granični prihod, granični trošak i maksimizacija profita

Počnimo razmatranjem nivoa proizvodnje koja omogućuje maksimalizaciju profita bilo kojem preduzeću, bez obzira posluje li ono na savršeno konkurentnom tržištu ili ima mogućnost uticaja na cene. Budući da je profit razlika između (ukupnih) prihoda i (ukupnih) troškova, da bismo pronašli nivo proizvodnje koja maksimalizira profit moramo analizirati prihode. Pretpostavimo da je nivo proizvodnje preduzeća q, a prihod R. Ovaj je prihod jednak proizvodu cene proizvoda P i broja prodanih jedinica: R = Pq. Trošak proizvodnje C zavisi i o nivou proizvodnje. Profit preduzeća n je razlika između ukupnih prihoda i ukupnih troškova:

π{q) = R(q) - C(q)

(Ovdje izričito pokazujemo da π, R i C zavise o nivou proizvodnje. Obično izostavljamo ovaj podsjetnik.)

Da bi maksimaliziralo profit, preduzeće bira onaj nivo proizvodnje uz koju je razlika između prihoda i troškova najveća. Ovo je načelo prikazano na grafu 7.1. Prihod R(q) je prikazan zakrivljenom linijom koja odražava činjenicu da preduzeće može prodati više samo ako spusti cenu. Nagib krive ukupnog prihoda je granični prihod: promjena prihoda koja nastaje kad se nivo proizvodnje poveća za 1 jedinicu.

88

Graf 7.1. Krtakoročna maksimizacija profita. Preduzeće izabire nivo proizvodnje q* tako da je profit,

razlika AB između prihoda R i troška C, maksimalan. Uz taj nivo proizvodnje granični je prihod (nagib

krive prihoda) jednak graničnom trošku (nagib krive troška).

Prikazana je i kriva ukupnog troška C(q). Nagib ove krive, koja pokazuje dodatni trošak proizvodnje jedne dodatne jedinice proizvoda, jednak je graničnom trošku. Može se primetiti da je ukupni trošak C(q) pozitivan kad je nivo proizvodnje 0 zbog kratkoročnog fiksnog troška.

Graf 7.1 opisuje preduzeće čiji je profit negativan pri niskim nivoima proizvodnje jer je prihod nedovoljan za pokrivanje fiksnih i varijabilnih troškova. Kako proizvodnja raste, prihod raste brže od troškova, pa tako profit s vremenom poprima pozitivne vrednosti. Profit nastavlja rasti dok proizvodnja ne dosegne vrednost q*. U toj su tački granični prihod i granični trošak jednaki, a okomita udaljenost između prihoda i troška AB je najveća. Količina q* je količina proizvodnje koja omogućuje maksimalan profit. Može se uočiti da kod nivoa proizvodnje viših od q*, trošak raste brže od prihoda - granični je prihod manji od graničnog troška. Dakle, profit počinje opadati kad nivo proizvodnje prijeđe q*.

Pravilo da je profit maksimalan kad su granični prihod i granični trošak jednaki vredi za sva preduzeća, bez obzira da li su konkurentne ili ne. Ovo se važno pravilo može i algebarski izvesti. Profit, π = R - C, je maksimalan u tački u kojoj dodatno povećanje nivoa proizvodnje nimalo ne povećava profit, (odnosno ∆π/∆q = 0):

∆π/∆q = ∆R/∆q - ∆C/∆q = 0

∆R/∆q je granični prihod MR, a ∆C/∆q je granični trošak MC. Dakle, zaključujemo da je profit maksimalan kad je MR - MC = 0, pa sledi.

45�X� = 41�X� Tražnja i granični prihod konkurentnog preduzeća

Budući da svako preduzeće iz konkurentne industrije prodaje samo mali dio celokupne prodaje cele industrije, nivo proizvodnje pojedinačnog konkurenta neće imati nikakvog uticaja na tržišnu cenu proizvoda. Tržišna cena je određena krivama industrijske tražnje i ponude. Iz toga sledi da je konkurentno preduzeće preuzimač cena. Prisetite se da je preuzimanje cena jedna od temeljnih pretpostavki savršene konkurencije. Preduzeće koja preuzima cenu zna da njene proizvodne odluke neće imati uticaja na cenu proizvoda. Na primer, kad poljoprivrednik odlučuje koliko jutara zemlje zasaditi neke godine, on će uzeti cenu žita (recimo, 4 dolara) kao zadanu. Njegova odluka o posejanoj površini neće uticati na tu cenu.

Zbog potreba analize, moramo razlikovati krivu tržišne tražnje od krive tražnje s kojom se suočava pojedinačno preduzeće. U ovom ćemo poglavlju tržišnu proizvodnju i tražnju označavati velikim slovima (Q i D), a proizvodnju i tražnju preduzeća malim slovima (q i d).

Budući da je pojedinačna konkurentna kompanija preuzimač cena, kriva tražnje d, s kojom se suočava dana je ravnom linijom. Na grafu 7.2(a), kriva tražnje poljoprivrednika odgovara ceni od 4 dolara po bušelu žita. Vodoravna osa pokazuje odnos količine žita koju poljoprivrednik može prodati, a okomita osa pokazuje cenu.

Uporedite krivu tražnje s kojom se preduzeće (u ovom slučaju poljoprivrednik) suočava na grafu 7.2(a) s krivom tržišne tražnje D na grafu 7.2(b).

Kriva tržišne tražnje pokazuje koliko će žita kupiti svi potrošači po bilo kojoj mogućoj ceni. Kriva ima negativan nagib jer potrošači kupuju više žita po nižoj ceni. Međutim, kriva tražnje s kojom se suočava preduzeće je vodoravna jer prodaja preduzeća nema uticaja na cenu. Pretpostavimo da je preduzeće povećalo svoju prodaju žita sa 100 na 200 bušela. Ovo ne bi imalo gotovo nikakvog efekta na tržište jer ukupna proizvodnja industrije iznosi 100 miliona bušela. Cena se određuje interakcijom svih preduzeća i potrošača na tržištu, a ne odlukama o nivou proizvodnje pojedinačnih preduzeća.

89

Graf 7-2 Kriva tražnje sa kojom se suočava konkurentno preduzeće. Konkurentno preduzeće isporučuje

samo mali dio ukupne proizvodnje svih preduzeća u industriji. Dakle, preduzeće preuzima tržišne cene

proizvoda kao zadane, te bira svoj nivo proizvodnje pretpostavljajući da cena neće biti promenjena

njenim izborom. Kriva tražnje s kojom se suočava preduzeće u delu (a) je savršeno elastična, iako kriva

tržišne tražnje pod (b) ima negativan nagib.

Kad se pojedinačno preduzeće suoči s vodoravnom krivom tražnje, to znači da može prodati dodatnu jedinicu proizvoda bez spuštanja cena. Iz toga proizlazi da prodaja dodatne jedinice proizvoda povećava ukupne prihode preduzeća za iznos koji je jednak ceni: 1 bušel žita koji je prodan za 4 dolara stvara dodatne prihode od 4 dolara. Dakle, granični je prihod konstantan na 4 dolara. Istovremeno, prosečni prihod koji je preduzeće primilo je također 4 dolara, jer će se svaki proizvedeni bušel žita prodati za 4 dolara. Dakle:

Kriva tražnje d, s kojom se pojedinačno preduzeće suočava na konkurentnom tržištu predstavlja istovremeno krivu prosečnog i graničnog prihoda preduzeća. Uzduž ove krive tražnje, granični prihod, prosečni prihod i cena imaju iste vrednosti.

Maksimalizacija profita konkurentnog preduzeća

Kriva tražnje s kojom se konkurentna pojedinačna kompanija suočava je vodoravna, pa je MR = P. To nam omogućuje da pojednostavimo pravilo za maksimalizaciju profita koje se odnosilo na bilo koje preduzeće. Savršeno konkurentno preduzeće treba izabrati nivo proizvodnje pri kojoj je granični trošak jednak ceni:

45�X� = 41 = �

Budući da konkurentna preduzeća preuzimaju tržišne cene kao zadane, ovo je pravilo za određivanje nivoa proizvodnje, a ne cene.

Izbor nivoa proizvodnje koja omogućuje maksimalizaciju profita konkurentnog preduzeća je vrlo važan, stoga ćemo većinu ovog poglavlja posvetiti analizi ove teme. Počinjemo kratkoročnim odlukama o nivou proizvodnje, a zatim ćemo se posvetiti dugom roku.

7.4 Izbor nivoa proizvodnje u kratkom roku

Koliko bi preduzeće trebalo proizvoditi u kratkom roku, kad je veličina pogona fiksna? U ovom ćemo odeljku pokazati kako preduzeće može iskoristiti podatke o prihodima i troškovima za donošenje odluke onivou proizvodnje koja će omogućiti maksimalizaciju profita.

Kratkoročna maksimizacija profita konkurentnog preduzeća

Preduzeće u kratkom roku posluje s fiksnim nivoom kapitala, pa maksimalizaciju profita može postići prilagođavanjem svojih varijabilnih inputa (rada i materijala). Graf 7.3 pokazuje kratkoročne odluke preduzeća. Krive prosečnog i graničnog prihoda su prikazane kao vodoravna linija na nivou cene od 40

90

dolara. Da bismo lakše uočili profit, na grafu smo još nacrtali i krivu prosečnog ukupnog troška ATC, krivu prosečnog varijabilnog troška AVC i krivu graničnog troška MC.

Graf 7.3. Konkurentno preduzeće koje ostvaruje profit. U kratkom roku preduzeće će maksimalizirati

profit izborom nivoa proizvodnje q* za koju je granični trošak MC jednak ceni P (ili graničnom prihodu

MR) njenog proizvoda. Profit preduzeća je prikazan pravougaonikom ABCD. Bilo koja niža količina

proizvodnje Y� ili viša količina proizvodnje Y� dovela bi do nižeg profita.

Profit je maksimalan u tački A, gdje je nivo proizvodnje q* = 8, a cena P 40 dolara, jer je u ovoj tački granični prihod jednak graničnom trošku. Da biste se uverili da je q* = 8 zaista količina proizvodnje koja omogućuje maksimalizaciju profita, primetite da je uz niži nivo proizvodnje, recimo Y� = 7, granični prihod veći od graničnog troška, pa se profit može povećati povećanjem nivoa proizvodnje. Osenčana površina između Y� = 7 i q* pokazuje profit koji je izgubljen zbog proizvodnje Y�. Kod višeg nivoa proizvodnje, recimo Y� = 9, granični je trošak veći od graničnog prihoda, pa se profit može povećati smanjenjem nivoa proizvodnje. Osenčana površina između q* i Y� = 9 pokazuje profit koji je izgubljen zbog proizvodnje Y�.

Krive MR i MC seku se na nivou proizvodnje Y� kao i q*. Međutim, očito je da uz proizvodnju Y� profit nije maksimalan. Povećanje proizvodnje preko nioa Y�povećava profit jer je granični trošak daleko manji od graničnog prihoda. Iz ovoga možemo zaključiti da uslov za maksimalizaciju profita glasi: granični prihod je jednak graničnom trošku u tački u kojoj kriva graničnog troška raste. Ovaj zaključak je vrlo važan jer vredi za sve odluke o nivou proizvodnje preduzeća na tržištima koja su savršeno konkurentna, ali i na onima koja to nisu. Pravilo možemo preoblikovati na sledeći način:

Pravilo o nivou proizvodnje: ako preduzeće uopšte proizvodi, to bi trebalo biti na nivou na kojem je granični prihod jednak graničnom trošku.

Kratkoročni profit konkurentnog preduzeća

Graf 7.3 pokazuje i kratkoročni profit konkurentnog preduzeća. Udaljenost AB predstavlja razliku između cene i prosečnog troška uz nivo proizvodnje q*, odnosno prosečni profit po jedinici proizvoda. Segment BC meri ukupni broj proizvoda. Dakle, pravougaonik ABCD je profit preduzeća.

Kao što pokazuje graf 7.4, preduzeće ne mora uvijek ostvarivati kratkoročni profit. Glavna razlika grafova 7.3 i 7.4 leži u višem fiksnom trošku proizvodnje. Ovaj viši fiksni trošak povećava prosečni ukupni trošak, ali ne menja krive prosečnog varijabilnog i graničnog troška. Uz nivo proizvodnje q* cena P je manja od prosečnog troška. Dužina AB, dakle, prikazuje prosečni gubitak od proizvodnje. Isto tako, pravougaonik ABCD sada pokazuje ukupni gubitak preduzeća.

91

Zašto preduzeće koje bieleži gubitke ne napusti industriju? Preduzeće može poslovati s kratkoročnim gubitkom jer očekuje da će zaraditi profit u budućnosti kad cena njenog proizvoda poraste ili trošak proizvodnje padne, a i prestanak pa ponovno započinjanje proizvodnje može biti skupo. Zapravo, preduzeće u kratkom roku ima dve mogućnosti: može nastaviti proizvoditi barem neke količine ili privremeno obustaviti proizvodnju. Preduzeće će uporediti profitabilnost proizvodnje s profitabilnošću obustavljanja i izabrati poželjniji ishod. Ako je cena proizvoda veća od prosečnog ekonomskog troška proizvodnje, preduzeće će ostvarivati pozitivni ekonomski profit nastavi li proizvodnju.

Međutim, pretpostavimo da je cena manja od prosečnog ukupnog troška, kao što je prikazano na grafu 7.4. Ako nastavi proizvoditi, preduzeće minimalizira svoje troškove proizvodnjom na nivou q*. Na grafu 7.4 se može primetiti da je zbog prisutnosti fiksnih troškova prosečni varijabilni trošak manji od prosečnog ekonomskog troška pa preduzeće zaista gubi novac. Preduzeće bi trebalo razmotriti obustavljanje proizvodnje. Prestane li preduzeće proizvoditi, neće biti prihoda, ali barem će izbjeći fiksne i varijabilne troškove proizvodnje. Preduzeća bi zaista trebala prestati proizvoditi i zatvoriti ako ne postoje nepovratni troškovi tako da je prosečni ekonomski trošak jednak prosečnom ukupnom trošku. Budući da nema nepovratnih troškova, preduzeće može uložiti svoj kapital drugde ili čak ponovo ući u istu industriju ako i kad se ekonomski uslovi poprave.

Graf 7.4. Konkurentno preduzeće koje bilježi gubitke. Konkurentno preduzeće bi trebalo obustaviti

proizvodnju ako se cena spusti ispod ATC. Ako preduzeće ima nepovratne troškove koje amortizuje i

ponaša se kao da su fiksni, kratkoročno može proizvoditi ako je cena veća od prosečnog varijabilnog

troška.

Da zaključimo: Kad ne postoje nepovratni troškovi, prosečni ekonomski trošak biće jednak prosečnom ukupnom trošku. Dakle, preduzeće treba zatvoriti pogone kad je cena njenog proizvoda manja od prosečnog ukupnog troška uz nivo proizvodnje pri kojoj se maksimalizira profit.

Međutim, razmotrimo drugi slučaj kad preduzeće ima nepovratne troškove koje amortizuje i ponaša se kao da su fiksni troškovi. U tom slučaju pravougaonik CBEF na grafu 7.4 predstavlja dio ukupnog troška koji se ne može izbjeći čak ni kad preduzeće obustavi proizvodnju. (Kapitalno ulaganje preduzeća neće biti ni od kakve koristi obustavi li proizvodnju.) Posledica toga je da prosečni varijabilni trošak preduzeća postaje prikladna mera za prosečni ekonomski trošak proizvodnje. Stoga, preduzeće bi trebalo nastaviti s proizvodnjom dok god je cena njenog proizvoda veća od prosečnog varijabilnog troška uz nivo proizvodnje pri kojoj se maksimalizira profit.

92

Primetite da, bez obzira ima li preduzeće nepovratne troškove ili ne, postoji pravilo zatvaranja preduzeća koje uvek vredi: '

Pravilo zatvaranja: preduzeće treba zatvoriti pogone kad je cena njegovog proizvoda, uz nivo proizvodnje pri kojoj se maksimalizira profit, manja od prosečnog ekonomskog troška.

7.5 Kratkoročna kriva ponude konkurentnogpreduzeća

Kriva ponude preduzeća govori nam koliko će preduzeće proizvesti po bilo kojoj mogućoj ceni. Videli smo da će konkurentna preduzeća povećati nivo proizvodnje do tačke gdje je cena jednaka graničnom trošku, ali će obustaviti proizvodnju ako cena bude niža od prosečnog ekonomskog troška. Također smo videli da je prosečni ekonomski trošak jednak prosečnom ukupnom trošku kad nema nepovratnih troškova, odnosno jednak je prosečnom varijabilnom trošku kad su troškovi prema kojima se odnosimo kao da su fiksni zapravo amortizovani nepovratni troškovi. Dakle, kriva ponude preduzeća je onaj dio krive graničnog troška koji leži iznad krive prosečnog ekonomskog troška.

Graf: 7.5. Kratkoročna kriva ponude konkurentnog preduzeća. Kratkoročno, preduzeće bira svoj nivo

proizvodnje tako da je granični trošak MC jednak ceni dok god preduzeće pokriva svoj prosečni

ekonomski trošak. Kad su svi fiksni troškovi amortizovani nepovratni troškovi, kratkoročna kriva ponude

jednaka je ispresecanom odsečku krive graničnog troška.

Graf 7.5 pokazuje kratkoročnu krivu ponude u slučaju gdje su celokupni fiksni troškovi zapravo amortizovani nepovratni troškovi. U ovom slučaju, za bilo koju cenu P koja je viša od minimalnog AVC, nivo proizvodnje koja omogućuje maksimalni profit može se očitati direktno s grafa. Na primer, uz cenu �� isporučivaće se količina Y�, uz cenu �� isporučivaće se količina Y�. Ako je P manji (ili jednak) minimalnom AVC, nivo proizvodnje kod koje se maksimalizira profit biće nula. Na grafu 7.5 celokupna kratkoročna kriva ponude sastoji se od ispresecanog dela okomite ose i krive graničnog troška iznad tačke minimuma prosečnog varijabilnog troška AVC.

Kratkoročne krive ponude konkurentnih preduzeća su rastuće iz istog razloga zbog kojeg granični trošak raste - zbog opadajućih graničnih prinosa na jedan ili više faktora proizvodnje (inputa). Porast tržišnih cena će navesti preduzeća koje su već na tržištu da povećaju proizvodnju. Viša cena čini dodatnu proizvodnju profitabilnom te povećava ukupni profit preduzeća jer se odnosi na sve jedinice koje preduzeće proizvodi.

Reakcija preduzeća na promjenu cena inputa

Kad se cena njenog proizvoda promeni, preduzeće prilagođava svoj nivo proizvodnje kako bi osigurala da granični trošak proizvodnje ostane jednak ceni. Međutim, često se cena proizvoda menja istovremeno s

93

cenama inputa. U ovom ćemo odeljku pokazati kako se odluke preduzeća o količini proizvodnje menjaju zbog uticaja promene cene jednog inputa.

Na grafu 7.6 kriva graničnog troška je na početku zadana sa 41� kad je cena proizvoda preduzeća 5 dolara. Preduzeće maksimalizira profit uz nivo proizvodnje Y�. Sada pretpostavimo da cena jednog inputa poraste. Proizvodnja svake jedinice će sada biti skuplja, pa će se kriva graničnog troška pomaknuti prema gore i levo sa 41� na 41�. Novi nivo proizvodnje koja omogućuje maksimalan profit biće Y� gdje je P = 41�. Dakle, viša cena inputa navešće preduzeće na smanjenje nivoa proizvodnje.

Da je preduzeće nastavilo proizvoditi Y�, zabeležilo bi gubitak na poslednjoj jedinici proizvoda. Zapravo, sva proizvodnja nakon Y� smanjuje profit. Osenčeno područje na grafu predstavlja ukupne uštede preduzeća koje proizlaze iz smanjenja nivoa proizvodnje sa Y� na Y�.

Graf 7.6. Reakcija preduzeća na promjenu cena inputa. Kad granični trošak proizvodnje preduzeća

poraste (sa 41� na 41�), opašće nivo proizvodnje koja omogućuje maksimalizaciju profita (sa Y� na Y�).

7.6 Kratkoročna kriva tržišne ponude

Kratkoročna kriva tržišne ponude pokazuje koji će nivo proizvodnje industrija proizvesti u kratkom roku uz bilo koju zadanu cenu. Nivo proizvodnje industrije je zbir isporuka svih pojedinačnih preduzeća. Dakle, kriva tržišne ponude se može dobiti sabiranjem krivih ponude svih pojedinačnih firmi. Graf 7.7 pokazuje kako se ovo radi u slučaju kad postoje samo tri preduzeća, od kojih svako ima različite kratkoročne proizvodne troškove. Kriva graničnog troška svakog preduzeća, nacrtana je samo onim delom koji leži iznad krive prosečnog varijabilnog troška (radi jednostavnosti prikazane su krive samo tri preduzeća, ali ista bi analiza vredila i za više njih.)

Uz bilo koju cenu manju od �� industrija neće proizvoditi jer je �� minimalni prosečni varijabilni trošak troškovno najefikasnijeg preduzeća. Između �� i ��, proizvodiće samo preduzeće 3. Tržišna kriva ponude biće stoga identična odgovarajućem delu krive graničnog troška 41� preduzeća 3. Uz cenu ��, tržišna ponuda biće jednaka zbiru ponude sva tri preduzeća. Preduzeće 1 proizvodi 2 jedinice, preduzeće 2 isporučuje 5 jedinica, a ponuda preduzeća 3 iznosi 8 jedinica. Dakle, tržišna je ponuda 15 jedinica. Uz cenu ��, preduzeće 1 isporučuje 4 jedinice, preduzeće 2 proizvodi 7 jedinica, a ponuda preduzeća 3 je 10 jedinica; tržišna ponuda iznosi 21 jedinicu. Može se primetiti da je kriva tržišne ponude rastuća, ali ima jedan lom pri ceni ��, odnosno pri najnižoj ceni kod koje sva tri preduzeća počinju proizvoditi. Međutim, kad na tržištu deluje mnogo preduzeća, lom postaje nevažan, pa obično tržišnu ponudu predočavamo kao glatku rastuću krivu.

Elastičnost tržišne ponude

Na nesreću, pronalaženje krive tržišne ponude nije uvek tako jednostavno kao sabiranje skupa pojedinačnih krivih ponude. Ako cene rastu, sva preduzeća na tržištu povećavaju svoje nivoe proizvodnje. Ta povećanja povećavaju tražnju za proizvodnim inputima što može dovesti do njihovih viših cena. Kao što smo videli na grafu 7.6, rastuće cene inputa pomiču krive graničnog troška preduzeća gore i ulevo. Na primer, povećana tražnja za govedinom mogla bi povećati i tražnju za kukuruzom i

94

sojom (koji se upotrebljavaju za prehranu stoke), te tako dovesti i do povećanja njihovih cena. Ovo poskupljenje bi snizilo nivo proizvodnje koju će svako preduzeće izabrati (uz bilo koju zadanu cenu) i učiniti da kriva tržišne ponude bude manje osetljiva na promjene cene proizvoda nego što bi inače bila.

Graf 7.7. Kratkoročna tržišna ponuda. Kratkoročna kriva tržišne ponude je zbir krivih ponude

pojedinačnih preduzeća. Budući da treće preduzeće ima nižu krivu prosečnog varijabilnog troška od

druge dve kompanije, kriva tržišne ponude S počinje kod cene �� i prati krivu graničnog troška treće firme

41� dok cena ne dostigne �� gdje nastaje lom. Kod cena koje su jednake ili više ��, količine koje

isporučuje industrija jednake su zbiru količina koje isporučuju sve pojedinačne firme.

Cenovnom elastičnosti tržišne ponude meri se osetljivost industrijskog nivoa proizvodnje na promenu tržišne cene. Elastičnost ponude Zmeri procentnu promenu ponuđene količine Q zbog promene cene tog dobra P za 1%:

�� = C∆�� D/�∆�� � Budući da su krive graničnih troškova rastuće, kratkoročna je elastičnost ponude uvijek pozitivna. Kada granični troškovi brzo rastu zbog promena nivoa proizvodnje, elastičnost ponude je niska. Firme su tada ograničene kapacitetima i skupo im je povećati nivo proizvodnje. Međutim, kada promene nivo proizvodnje dovode do sporog rasta graničnih troškova, ponuda je relativno elastična; i mali porast cena navodi preduzeća na znatno povećanje proizvodnje.

Jedan je ekstrem stanje savršeno neelastične ponude, do koje dolazi kad su pogoni i oprema u nekoj industriji iskorišteni do te mere da se veći nivo proizvodnje može postići samo izgradnjom novih pogona (što će se dugoročno i desiti). Drugi je ekstrem savršeno elastična ponuda do koje dolazi kad su granični troškovi konstantni.

Kratkoročni višak (dobitak) pojedinačnog proizvođača

U četvrtom poglavlju višak potrošača smo merili kao razliku maksimalnog iznosa koji je potrošač spreman platiti za neko dobro i njegove tržišne cene. Sličan koncept vredi i za preduzeća. Ako je granični trošak rastući, cena proizvoda je veća od graničnog troška za svaku proizvedenu jedinicu osim za onu poslednju. Posledica toga je da preduzeće zarađuje višak na svakoj jedinici, s izuzetkom poslednje. Višak proizvođača firme je zbir razlika između tržišne cene svake jedinice i njenog graničnog troška proizvodnje. Kao što višak potrošača meri područje ispod krive tražnje pojedinca, a iznad tržišne cene proizvoda, tako višak proizvođača meri površinu iznad njegove krive ponude, a ispod tržišne cene.

Graf 7.8 prikazuje kratkoročni višak proizvođača. Količina proizvodnje kod koje se maksimalizira profit je q*, uz koju je P = MC. Višak koji proizvođač ostvaruje prodajom svake jedinice je razlika između tržišne cene i graničnog troška proizvodnje te jedinice. Dobitak proizvođača je dakle zbir tih "jediničnih dobitaka" za sve proizvedene jedinice. Prikazan je žutim područjem ispod vodoravne krive tražnje i iznad krive graničnog troška preduzeća, zanivo proizvodnje između 0 i q*

95

Graf 7.8 Višak proizvođača kod pojedinačnog preduzeća. Dobitak proizvođača je prikazan žutim

područjem između krive graničnog troška i tržišne cene, za nivo proizvodnje između 0 i q*, koji

omogućuje maksimalizaciju profita. Možemo reći i da je dobitak proizvođača prikazan pravougaonikom

ABCD jer je zbroj svih graničnih troškova proizvodnje do q* jednak varijabilnom trošku proizvodnje q*.

Kad saberemo granične troškove proizvodnje svake količine proizvodnje od 0 do q*, pronalazimo da je zbir jednak ukupnom varijabilnom trošku proizvodnje q*. Granični trošak odražava dodatna povećanja troška koja nastaju povećanjem nivoa proizvodnje; budući da se fiksni trošak ne menja s promenom nivoa proizvodnje, zbir svih graničnih troškova mora biti jednak zbiru svih varijabilnih troškova. Dakle, dobitak proizvođača se može alternativno definisati kao razlika između, prihoda firme i njenog ukupnog varijabilnog troška. Na grafu 7.8. dobitak proizvođača je prikazan pravougaonikom ABCD koji je jednak razlici prihoda (0ABq*) i varijabilnog troška (0DCq*).

Dobitak proizvođača u poređenju sa profitom. Dobitak proizvođača je blisko povezan s profitom, ali mu nije jednak. Kratkoročno, dobitak proizvođača je jednak prihodu umanjenom za varijabilni trošak, odnosno varijabilnom profitu. S druge strane, ukupni profit je jednak prihodu umanjenom za sve troškove, kako varijabilne tako i one fiksne. Dobitak proizvođača = PS = R - VC

Profit =π= R-VC-FC

Proizlazi da je u kratkom roku, kad je fiksni trošak pozitivan, dobitak proizvođača veći od profita.

Stepen do kojeg firme stiču dobitak proizvođača zavisi o njihovim troškovima proizvodnje. Firme s višim troškovima imaju niži dobitak proizvođača, a firme s nižim troškovima viši. Tržišni dobitak proizvođača se određuje sabiranjem dobitaka svih firmi. Ovo se može videti na grafu 7.9. Kriva tržišne ponude počinje na okomitoj osi u tački koja predstavlja prosečni varijabilni trošak preduzeća s najnižim troškovima na tržištu. Dobitak proizvođača je površina između tržišne cene proizvoda i krive ponude pri nivoima proizvodnje između 0 i Q*.

96

Graf 7.9. Dobitak proizvođača za celo tržište je prikazan površinom ispod tržišne cene i iznad krive tržišne

ponude, između 0 i nivoa proizvodnje Q*.

7.7 Izbor nivoa proizvodnje u dugom roku

Dugoročno, preduzeće može prilagoditi sve svoje inpute, uključujući i veličinu tvornice. Može odlučiti zatvoriti pogone, odnosno izaći s tržišta ili započeti s novom proizvodnjom odnosno ući na tržište. Budući da nas zanimaju konkurentna tržišta, pretpostavićemo da je moguć slobodan ulaz na i slobodan izlaz s tržišta. Drugim riječima, pretpostavljamo da preduzeća mogu ući ili izaći bez bilo kakvih pravnih ograničenja ili posebnih troškova. Nakon analize odluka o dugoročnoj proizvodnji preduzeća koje nastoje maksimalizirati profit na konkurentnom tržištu, okrećemo se prirodi konkurentne ravnoteže u dugom roku. Također ćemo razmotriti vezu između ulaska na tržište i ekonomskog i računovodstvenog profita.

Dugoročna maksimalizacija profita

Graf 7.10 pokazuje kako konkurentna firma donosi dugoročne odluke o količini proizvodnje koja maksimalizira profit. Kao i u kratkom roku, suočena je s vodoravnom krivom tražnje. (Na grafu 7.10 firma preuzima tržišnu cenu od 40 dolara kao zadanu.) Njena kriva kratkoročnog prosečnog (ukupnog) troška SAC i kriva kratkoročnog graničnog troška SMC su dovoljno niski da bi firma mogla ostvarivati pozitivni profit. Taj je profit prikazan pravougaonikom ABCD, firma proizvodi Y� a SMC = P = MR. Kriva dugoročnog prosečnog troška LAC odražava postojanje ekonomija obima do nivoa proizvodnje Y� i postojanje disekonomija obima na višim nivoima proizvodnje. Kriva graničnog troška LMC preseca krivu dugoročnog prosečnog troška pri nivou proizvodnje preduzeća Y� u tački minimuma dugoročnog prosečnog troška.

97

Graf 7.10. Izbor proizvodnje u dugom roku. Preduzeće maksimalizira profit izborom nivoa proizvodnje

kod koje je cena jednaka dugoročnom graničnom trošku LMC. Preduzeće povećava svoj profit s ABCD na

EFGD povećanjem nivoa proizvodnje u dugom roku.

Ako preduzeće veruje da će cena ostati na 40 dolara, hteće povećati kapacitete svojih pogona kako bi mogla proizvesti Y�, a pri tom nivou proizvodnje njen će dugoročni granični trošak biti jednak ceni od 40 dolara. Kad proširenje kapaciteta bude gotovo, profitna marža će porasti s AB na EF, a ukupni će profit porasti s ABCD na EFGD. Nivo proizvodnje Y� će omogućiti maksimalizaciju profita jer bi kod bilo kojeg nižeg nivoa proizvodnje (recimoY�) granični prihod od dodatne proizvodnje premašivao granični trošak. Dakle, povećanje kapaciteta je poželjno. Međutim, kod bilo kojeg nivoa proizvodnje koja bi bila viša od Y�granični bi trošak premašivao granični prihod. Dodatna bi proizvodnja smanjivala profit. Sažeto rečeno, u dugom roku nivo proizvodnje konkurentne firme koja maksimalizira profit trebala bi se nalaziti u tački u kojoj su dugoročni granični troškovi jednaki ceni.

Može se primetiti da viša tržišna cena dovodi i do viših profita preduzeća. Skladno tome, padne li cena proizvoda sa 40 na 30 dolara, pašće i profit. Uz cenu od 30 dolara,nivo proizvodnje uz koju će profit biti maksimalan biće Y�, tačka minimuma dugoročnog prosečnog troška. U tom slučaju, budući da je P = ATC, preduzeće će zarađivati nulti ekonomski profit u dugom roku.

Dugoročna konkurentna ravnoteža

Da bi došlo do dugoročne ravnoteže, moraju prevladavati određeni ekonomski uslovi. Preduzeća na tržištu ne smeju želeti izaći s njega, a nova preduzeća izvana ne bi trebala želeti ući. Međutim, koja je zapravo veza profitabilnosti, ulaska i dugoročne konkurentne ravnoteže? Odgovor se može videti uspostavljanjem odnosa između ekonomskog profita i podsticaja ulasku ili izlasku na tržište.

Računovodstveni profit i ekonomski profit. Kao što znamo, važno je razlikovati računovodstveni i ekonomski profit. Računovodstveni profit se meri razlikom prihoda preduzeća i njenih tokova novca za rad, sirovine i kamate uvećane za troškove amortizacije. Ekonomski profit uzima u obzir oportunitetne troškove. Jedan takav oportunitetni trošak je prinos koji bi vlasnici preduzeća zaradili da su svoj kapital uložili drugdje. Pretpostavimo, na primer, da preduzeće koristi inpute rada i kapitala, a njena je kapitalna oprema kupljena. Računovodstveni profit će biti pozitivan i jednak prihodima R umanjenima za trošak rada wL. Međutim, ekonomski je profit jednak prihodima R umanjenima za trošak rada wL i trošak kapitala rK:

[ = 5 − W\ − ]P

Kao što smo objasnili ranije, ispravna mera troška kapitala je trošak upotrebe kapitala, koji je jednak godišnjem prinosu koji je firma mogla zaraditi da svoj novac nije uložila u kupnju kapitala već negdje drugde, umanjenom za godišnju amortizaciju.

Nulti ekonomski profit. Preduzeće započinje poslovati zbog očekivanja da će zaraditi prinos na ulaganje. Nulti ekonomski profit znači da preduzeće zarađuje normalni - tj. konkurentni - prinos na neko ulaganje. Ovaj normalni prinos, koji je dio troška upotrebe kapitala, predstavlja oportunitetni trošak upotrebe novca za kupovinu kapitala umjesto ulaganja u nešto drugo. Dakle, preduzeću koje zarađuje nulti ekonomski profit ide jednako dobro kao da je svoj kapital uložila u nešto drugo - odnosno zarađuje konkurentni prinos na svoj novac. Dakle, takvo preduzeće posluje uspešno i trebalo bi nastaviti postojati. (Međutim, preduzeće s negativnim ekonomskim profitom bi trebalo preispitati svoje poslovanje i možda prestati poslovati ako poboljšanje finansijske slike nije na vidiku).

Kao što ćemo videti, na konkurentnim tržištima ekonomski profit dugoročno teži nuli. Nulti ekonomski profit ne nagoveštava da preduzeće nije efikasno, već da u industriji vlada konkurencija.

Ulaz i izlaz s tržišta. Graf 7.10 pokazuje kako cena od 40 dolara potiče preduzeće na povećanje nivoa proizvodnje i ostvarenje pozitivnog profita. Budući da se profit računa tako da se najpre oduzme oportunitetni trošak kapitala, pozitivni profit ukazuje na neobično visok prinos na finansijsko ulaganje, koji se može ostvariti ulaskom na profitabilno tržište. Ovako visoki prinosi podstiču ulagače na preusmeravanje resursa iz drugih industrija u ovu - doći će do ulaska na tržište. Naposletku će povećana proizvodnja prouzrokovana ulascima na tržište dovesti do pomaka krive tržišne ponude udesno.

98

Posledice su povećan tržišni nivo proizvodnje i opadanje cene proizvoda. Ovo je prikazano na grafu 7.11. Na delu (b), kriva ponude se pomiče sa �� na ��, što dovodi do pada cena sa �� (40 USD) na �� (30 USD). Na delu (a) koji se odnosi na pojedinačnu firmu kriva dugoročnog prosečnog troška je tangenta na vodoravnu cenovnu liniju u tački gdje je nivo proizvodnje Y�.

Graf 7.11. Dugoročna konkurentna ravnoteža. Na početku je 40 dolara cena koja omogućuje dugoročnu

konkurencijsku ravnotežu, kao što je na delu (b) prikazano secištem krive tražnje D i krive ponude ��. Na

delu (a) vidi se da firme ostvaruju pozitivni profit jer dugoročni prosečni trošak dostiže minimum od 30

dolara (pri Y�). Pozitivni profit podstiče ulaz novih firmi te izaziva pomak krive �� udesno kao što se vidi

na delu (b). Dugoročna ravnoteža uspostavlja se pri ceni od 30 dolara, svaka firma ostvaruje nulti profit,

pa nema podsticaja ni na ulaz ni na napuštanje industrije.

Kad preduzeće ostvaruje nulti ekonomski profit, nema podsticaja za napuštanje industrije. Isto tako, druga preduzeća nemaju podsticaja za ulaz. Dugoročna konkurencijska ravnoteža se uspostavlja kad su ispunjena sljedeća tri uslova:

1. Sva preduzeća u industriji maksimaliziraju profit.

2. Nijedno preduzeće nema podsticaja ni na ulaz ni na izlaz zato što sva preduzeća ostvaruju nulti

ekonomski profit.

3. Cena proizvoda je takva da je ponuda industrije jednaka tražnji potrošača.

Dinamički proces koji stvara dugoročnu konkurencijsku ravnotežu može izazvati zabunu. Preduzeća ulaze na tržište zato što se nadaju ostvariti profit, a izlaze zbog ekonomskih gubitaka. Međutim, u stanju dugoročne ravnoteže firme zarađuju nulti ekonomski profit. Zašto firma ulazi na tržište znajući da će naposletku imati nulti profit? Odgovor leži u činjenici da je nulti ekonomski profit konkurentni prinos na finansijsko ulaganje firme. Uz nulti ekonomski profit firma nema podsticaja da ode drugde jer joj to finansijski neće više doneti. Ako firma slučajno uđe na tržište dovoljno rano da joj uspe kratkoročno zarađivati ekonomski profit, tim bolje. Slično, ako preduzeće brzo napusti neprofitabilno tržište, uštedeće novac svojim ulagačima. Dakle, pojam dugoročne konkurentne ravnoteže nam pokazuje kako će se firme verovatno ponašati. Ideje poput nultog profita na kraju i dugoročne ravnoteže ne bi trebale obeshrabriti menadžera - potrebno ih je sagledati u pozitivnom svetlu jer nagoveštavaju šansu zarađivanja konkurentnog prinosa.

Preduzeća imaju jednake troškove. Da bismo videli zašto svi uslovi moraju biti ispunjeni da bi došlo do dugoročne ravnoteže, pretpostavimo da sve firme imaju jednake troškove. Sada razmotrimo što bi se dogodilo kad bi previše firmi ušlo na tržište jer su uočile priliku za profit. Kriva tržišne ponude iz grafa 7.11(b) će se pomaknuti više udesno, a cena će pasti ispod 30 dolara, recimo na 25 dolara. Međutim, uz tu će cenu firme gubiti novac. Zbog toga će neke firme napustiti tržište. Firme će nastaviti izlaziti s tržišta dok se kriva tržišne ponude ne vrati natrag na ��. Tržište može biti u dugoročnoj ravnoteži samo kad nema podsticaja ni na ulaz ni na izlaz.

Preduzeća imaju različite troškove. Sada pretpostavimo da nemaju sva preduzeća u industriji jednake krive troškova. Možda jedno preduzeće poseduje patent koji joj omogućava proizvodnju uz niži prosečni trošak od ostalih preduzeća. U tom je slučaju u skladu s dugoročnom ravnotežom da preduzeće zarađuje

99

viši računovodstveni profit i ostvaruje više proizvođačkog dobitka. Dok god drugi ulagači i preduzeća ne mogu pribaviti taj patent koji snižava troškove, nemaju ni podsticaja da uđu na tržište. Obratno, dok god je patent primenjiv samo na taj proizvod i tu industriju, preduzeće nema razloga da je napusti.

Ovde je važna razlika računovodstvenog i ekonomskog profita. Ako je patent profitabilan, druge firme iz iste industrije će biti spremne platiti za njegovo korištenje (ili će pokušati kupiti celu firmu kako bi ga se domogle). Povećana vrednost patenta stoga predstavlja oportunitetni trošak za preduzeće koje ga poseduje. Ona bi patentna prava mogla prodati, umjesto što ih koristi. Ako su sve firme jednako efikasne, ekonomski profit firme pada na nulu. Međutim, ako je firma s patentom efikasnija od ostalih, zarađivaće pozitivni profit. Ako je vlasnik patenta inače manje efikasan, trebao bi prodati patent i napustiti industriju.

Oportunitetni trošak zemljišta. Postoje i druge okolnosti u kojima preduzeća koja zarađuju pozitivni računovodstveni profit mogu zarađivati nulti ekonomski profit. Zamislite, na primer, trgovinu odeće koja se nalazi pored velikog trgovačkog centra. Dodatni priliv kupaca može znatno povećati računovodstveni profit trgovine jer je trošak zemljišta utemeljen na istorijskom trošku. Međutim, govorimo li o ekonomskom trošku, u trošak zemljišta moramo uključiti i oportunitetni trošak, odnosno u ovom slučaju tržišnu vrednost zemljišta. Uzmemo li to u obzir, trgovina nije nimalo profitabilnija od svojih konkurenata.

Dakle, ekonomski profit mora biti nula da bi tržište bilo u stanju dugoročne ravnoteže. Po definiciji, pozitivni ekonomski profit predstavlja priliku ulagačima i podstiče ih na ulazak na tržište. Međutim, pozitivni računovodstveni profit može upozoravati da preduzeća koja su već u industriji poseduju vrednu imovinu, veštine ili ideje, a to ne mora nužno podsticati na ulaz.

Ekonomska renta

Videli smo da neke firme zarađuju viši računovodstveni profit od drugih jer imaju pristup faktorima proizvodnje koji su oskudni. Ti faktori mogu biti zemljište i prirodni resursi, preduzetničke veštine ili druge kreativne prednosti. U ovakvim situacijama ekonomski profit je dugoročno jednak nuli zbog odlučnosti drugih preduzeća da upotrijebe ograničene faktore proizvodnje. Pozitivni računovodstveni profiti se tako pretvaraju u ekonomsku rentu koju «zarađuju» oskudni faktori. Ekonomska renta je iznos koji su preduzeća spremna platiti za input umanjen za minimalni iznos potreban za kupovinu tog inputa. Na konkurentnim tržištima, ekonomska renta je često pozitivna, i kratkoročno i dugoročno, čak i ako je profit jednak nuli.

Na primer, pretpostavimo da dve firme u nekoj industriji otpre poseduju svoju zemlju, pa je minimalni trošak dobijanja zemljišta nula. Međutim, jedna se firma nalazi na obali reke, pa su joj zbog korištenja rečnog puta godišnji troškovi prevoza proizvoda manji za 10.000 dolara od troškova druge firme koja je udaljena od obale. U ovom slučaju, uvećanje profita prve firme za 10.000 dolara je izazvano ekonomskom rentom položaja na reci u visini 10.000 dolara. Renta postoji zato jer je zemljište uz reku vredno i druge bi firme bile spremne platiti za to. Naposletku, konkurencija za ovaj ograničeni resurs će povećati vrednost zemljišta za 10.000 dolara. Zemljišna renta - razlika između 10.000 dolara i nultog troška zemljišta - je takođe 10.000 dolara. Može se primetiti da je ekonomska renta porasla, ali je ekonomski profit firme s reke postao nula.

Dugoročni probitak proizvođača

Pretpostavimo da preduzeće na nekom tržištu zarađuje pozitivni računovodstveni profit, ali ne postoji podsticaj za ulaz ni za izlaz preduzeća. Ovaj profit mora odražavati ekonomsku rentu. Kakva je veza ekonomske rente i dobitka proizvođača? Za početak, primetite da, dok se ekonomska renta odnosi na faktore, dobitak se proizvođača odnosi na proizvode. Takođe se može primetiti da dobitak proizvođača meri razliku između tržišne cene koju proizvođač prima i graničnog troška proizvodnje. Dakle, dugoročno, na konkurentnom tržištu, dobitak proizvođača koji preduzeće zarađuje na proizvodima koje prodaje sastoji se od ekonomske rente za sve oskudne inpute kojima raspolaže.

Zamislimo, primera radi, da bejzbol klub poseduje franšizu koja mu daje pravo na poslovanje u određenom gradu. Pretpostavimo da bi klub mogao delovati i u nekom drugom gradu, ali bi prihodi

100

tamo bili znatno niži. Dakle, klub će zarađivati ekonomsku rentu koja proizlazi iz sadašnje lokacije. Ova će renta odražavati razliku između iznosa koji bi klub bio spreman platiti za sadašnju lokaciju i iznosa potrebnog za smještaj u drugom gradu. Preduzeće će takođe zarađivati dobitak proizvođača kroz prodaju karata za bejzbol utakmice te ostalih franšiznih predmeta na sadašnjoj lokaciji. Ovaj će dobitak odražavati sve ekonomske rente, uključujući i one koje proističu iz ostalih faktora (stadiona i igrača).

Graf 7.12 pokazuje da preduzeća koja zarađuju ekonomsku rentu zarađuju jednake ekonomske profite kao preduzeća bez rente. Na delu (a) prikazan je ekonomski profit bejzbol kluba iz grada srednje veličine. Prosečna cena ulaznice za utakmicu je 7 dolara, a troškovi su takvi da klub zarađuje nulti ekonomski profit. Deo (b) prikazuje profit kluba s jednakim troškovima, uprkos tome što ovaj klub deluje u većem gradu. Budući da više ljudi želi videti utakmice, ovaj klub može prodavati ulaznice po 10 dolara te tako zarađivati računovodstveni profit od 3 dolara po svakoj ulaznici. Međutim, preduzeće snosi veći trošak najamnine zbog poželjnije lokacije na kojoj se nalazi, a to je oportunitetni trošak jer bi se franšiza mogla prodati drugom klubu. Iz toga proizlazi da je ekonomski profit i u većem gradu također nula.

Graf 7.12. Preduzeća zarađuju nulti profit u dugoročnoj ravnoteži. U stanju dugoročne ravnoteže sva

preduzeća zarađuju nulti ekonomski profit. U delu (a) bejzbol klub u gradu srednje veličine uspijeva

prodati količinu ulaznica koja je dovoljna da bi cena (7 dolara) bila jednaka graničnom i prosečnom

trošku. Pod (b) tražnja je veća pa se može postaviti cena od 10 dolara. Klub će povećavati prodaju do

tačke gdje je zbir prosečnog troška proizvodnje i prosečne ekonomske rente jednak ceni ulaznice. Kad se

uzme u obzir oportunitetni trošak franšize, klub zarađuje nulti ekonomski profit.

7.8 Dugoročna kriva ponude industrije

U našoj analizi kratkoročne ponude najprije smo izveli krivu ponude preduzeća, a zatim pokazali kako se sabiranjem krivih ponude pojedinačnih preduzeća dobija tržišna kriva ponude. Međutim, dugoročnu ponudu ne možemo analizirati na isti način: u dugom roku preduzeća ulaze i izlaze s tržišta, a cene se menjaju. Ovo onemogućuje sabiranje krivih ponude jer ne znamo krive kojih preduzeća trebamo sabrati kako bismo dobili ukupnu tržišnu ponudu.

Oblik dugoročne krive ponude zavisi o tome koliko porast i smanjenje proizvodnje u toj industriji utiče na cene inputa proizvodnje. Da bismo odredili dugoročnu ponudu, pretpostavljamo da je proizvodna tehnologija jednako dostupna svim firmama. Proizvodnja će se povećavati upotrebom više inputa, a ne inovacijama. Također, pretpostavljamo da se uslovi na tržištu proizvodnih inputa ne menjaju svaki put kad se proizvodnja poveća ili smanji. Na primer, porast tražnje za radom ne povećava sposobnost sindikata da ispregovara povoljnije ugovore s višim platama. U našoj analizi dugoročne ponude pomoći će nam razlikovanje tri vrste industrija: industrije konstantnih troškova, industrije rastućih troškova i industrije opadajućih troškova.

Industrija konstantnih troškova

101

Graf 7.14 pokazuje izvod dugoročne krive ponude za industriju konstantnih troškova. Izbor nivoa proizvodnje preduzeća je prikazan pod (a), dok je proizvodnja industrije prikazana u delu (b). Pretpostavimo da je industrija na početku u ravnoteži u secištu krive tržišne tražnje � i kratkoročne krive tržišne ponude ��. Tačka A u kojoj je secište ponude i tražnje nalazi se na dugoročnoj krivoj tržišne ponude �R jer nam govori da će industrija proizvesti �� jedinica proizvoda kad je dugoročna ravnotežna cena ��.

Graf 7.13 U delu (b) dugoročna kriva ponude predstavljena je vodoravnom linijom ��. Kad tražnja

poraste, najpre dolazi do porasta cene (što je prikazano pomakom od tačke A do tačke C), firma u

početku povećava svoju proizvodnju sa Y�. na Y�. kao što se vidi na delu (a). Međutim, ulazak novih firmi

izaziva pomak ponude industrije udesno. Budući da na cene inputa ne utiče povećan nivo proizvodnje

industrije, ulazak se nastavlja sve dok se cena ne vrati na prvobitni nivo (u tački B).

Da bismo dobili druge tačke na dugoročnoj krivoj ponude, pretpostavićemo da dolazi do naglog rasta tržišne tražnje za proizvodom (recimo, zbog smanjenja poreza na dohodak). Tipična firma u početku proizvodi količine Y� a �� je jednak dugoročnom graničnom i dugoročnom prosečnom trošku. Međutim, budući da je preduzeće u kratkoročnoj ravnoteži, cena je jednaka i kratkoročnom graničnom trošku. Pretpostavimo da smanjenje poreza pomakne krivu tržišne tražnje sa �. na �. Kriva tražnje �. seče krivu ponude ��. u tački C. To uzrokuje porast cene sa ��. na ��.

Graf 7.13 (a) pokazuje kako porast cene utiče na tipičnu firmu u industriji. Kad cena poraste na��, firma prati svoju kratkoročnu krivu graničnog troška i povećava proizvodnju na Y�. Ovaj izbor proizvodnje maksimalizira profit jer zadovoljava uslov da je cena jednaka kratkoročnom graničnom trošku. Ako svaka firma reaguje na ovaj način, svaka će zarađivati kratkoročni profit u kratkoročnoj ravnoteži. Ovaj će profit privući ulagače i podstaknuti postojeće firme na proširenje kapaciteta i nove firme na ulaz na tržište.

Posledice se mogu videti na grafu 7.13 (b) gdje se kratkoročna kriva ponude pomiče udesno sa ��. na ��.. Ovaj pomak dovodi do nove dugoročne tržišne ravnoteže u secištu �. i ��.. Da bi u ovom secištu bila dugoročna ravnoteža, proizvodnja se mora dovoljno povećati tako da preduzeća počinju zarađivati nulti profit i time uklone podsticaj za ulazak ili napuštanje tržišta.

U industriji konstantnih troškova, dodatni se inputi potrebni za višu proizvodnju mogu kupiti bez povećanja jediničnih cena. Ovo je moguće, na primer, ako je nestručna radna snaga značajan input u proizvodnji, a da na tržišnu nadnicu takvih radnika ne utiče porast za radom. Ako se ne promene cene inputa, neće se menjati ni krive troškova preduzeća; nova ravnoteža se mora uspostaviti u tački nalik tački B na grafu 7.13 (b) gdje je cena jednaka ��., odnosno ceni kakva je bila pre nego što je došlo do neočekivanog porasta tražnje.

102

Dugoročna kriva ponude u industriji konstantnih troškova je, dakle, vodoravna linija povučena na nivou cene koja je jednaka dugoročnom minimalnom prosečnom trošku proizvodnje. Bilo koja viša cena izazvaće pozitivne profite, povećati ulaz na tržište, povećati kratkoročnu ponudu, te pojačati pritisak na smanjenje cena. Prisetite se da se u industriji konstantnih troškova cene inputa ne povećavaju kad se promene uslovi na tržištu proizvoda. Industrije konstantnih troškova mogu imati vodoravne dugoročne krive prosečnih troškova.

Industrija rastućih troškova

U industriji rastućih troškova, cene nekih ili svih proizvodnih inputa će rasti dođe li do povećanja proizvodnje i porasta tražnje za inputima. Do takvog stanja može doći, na primer, ako se u industriji koristi stručna radna snaga, koje počinje nedostajati zbog povećane tražnje. Ako preduzeće treba mineralne resurse koji su dostupni samo na određenoj vrsti zemljišta, cena takvog zemljišta može porasti zbog porasta tražnje za njome. Graf 7.14 pokazuje izvod dugoročne ponude koji nalikuje prethodnom izvodu ponude pri konstantnim troškovima. Industrija se na početku nalazi u ravnoteži u tački A na delu (b). Kad se kriva tražnje neočekivano pomakne sa � na �, cena proizvoda kratkoročno raste na ��, a ukupna proizvodnja se miče sa na ��. Tipična firma reaguje na više cene te povećava proizvodnju sa na kao što je prikazano na grafu 7.14 (a). Viši profit koji ostvaruje ova i druge firme poziva nove firme na ulaz u industriju.

Graf 7.14. Dugoročna ponuda u industriji rastućih troškova. Na delu (b), prikazana je dugoročna kriva ponude SL u industriji rastućih troškova koja ima rastući nagib. Kad tražnja poraste, dolazi do privremenog porasta cene, a firme na delu (a) povećavaju proizvodnju sa q1 na q2. U tom slučaju, ulazak novih firmi na tržište izaziva pomak ponude nadesno. Budući da to dovodi do porasta cena inputa, nova dugoročna ravnoteža se uspostavlja pri višoj ceni nego što je to bio slučaj kod početne ravnoteže.

Kako nove firme ulaze na tržište i povećavaju proizvodnju, dolazi do porasta cena nekih ili svih inputa. Kriva kratkoročne tržišne ponude se pomiče udesno kao i pre, ali ipak nešto manje, a nova ravnoteža u tački B se uspostavlja pri ceni �� koja je viša od početne cene ��. Više cene inputa podižu kratkoročne i dugoročne krive troška firmi pa je potrebna viša tržišna cena da bi firme mogle zarađivati nulti profit u dugoročnoj ravnoteži. To je prikazano na grafu 7.14 (a). Kriva graničnog troška se pomiče sa 41� ulevo na 41�. Nova cena dugoročne ravnoteže �� jednaka je novom minimalnom prosečnom trošku. Kao i u slučaju s konstantnim troškovima, viši kratkoročni profit koji je bio izazvan početnim porastom tražnje nestaje u dugom roku dok firme povećavaju proizvodnju, a troškovi inputa rastu.

Nova ravnotežna tačka B na grafu 7.14 (b) nalazi se na dugoročnoj krivoj ponude industrije. Dugoročna kriva ponude industrije rastućih troškova ima rastući nagib. Industrija može povećati proizvodnju, ali samo uz više cene proizvoda koje moraju nadoknaditi porast troškova inputa. Izraz "rastući trošak" odnosi se na pomak krivih dugoročnih prosečnih troškova firmi prema gore, a ne na pozitivni nagib same krive troška.

Industrija padajućih troškova

103

Kriva ponude industrije može biti i padajuća. U tom slučaju, neočekivani porast tražnje dovodi do povećanja proizvodnje industrije kao i pre. Međutim, kako industrija bude rasla i napredovala, može svoju veličinu iskoristiti za jeftinije snabdevanje nekim inputima. Na primer, za veću industriju možda će se isplatiti poboljšati trgovački sistem ili će nastati bolja i jeftinija finansijska mreža. To će dovesti do pomaka krivih prosečnih troškova preduzeća naniže (uprkos činjenici da firme nemaju ekonomije obima) i opadanja cena proizvoda. Niže cene i niži prosečni troškovi proizvodnje izazivaju novu dugoročnu ravnotežu gde postoji više preduzeća, proizvodnja je veća, a cene niže. Dakle, u industrijama s padajućim troškovima, dugoročna kriva ponude industrije imaće nagib prema dole.

Efekti poreza

U petom poglavlju smo videli da porez na jedan od inputa preduzeća (u obliku naknade za otpad) podstiče preduzeće na promenu načina upotrebe inputa u proizvodnom procesu. Sada ćemo razmotriti kako preduzeće reaguje na porez i na proizvode. Da bismo pojednostavili analizu, pretpostavićemo da preduzeće koristi proizvodnu tehnologiju s fiksnom kombinacijom proizvodnih faktora. Ako je preduzeće zagađivač, porez na njene proizvode bi je mogao podstaknuti na smanjenje proizvodnje, a posredno i na smanjenje zagađenja, a možda je porez uveden samo radi povećanja prihoda države.

Prvo, pretpostavimo da je porez uveden samo na proizvode ove firme pa ne utiče na tržišnu cenu proizvoda. Videćemo da porez na proizvode podstiče preduzeća na smanjenje proizvodnje. Graf 7.15 pokazuje krivu kratkoročnog troška preduzeća koje zarađuje pozitivni ekonomski profit na nivou proizvodnje Y�i prodajom po ceni ��. Budući da se porez plaća po svakoj proizvedenoj jedinici, kriva graničnog troška se pomiče s 41�na41� = 41� + ^ gdje je t porez po proizvednoj jedinici. Porez takođe povećava krivu prosečnog varijabilnog troška za iznos t.

Porez na proizvode može imati dva moguća efeka. Ako je preduzeće i nakon uvođenja poreza još uvijek u stanju zaraditi nulti ekonomski profit, maksimaliziraće profit izborom nivoa proizvodnje na kojoj je zbir graničnog troška i poreza jednak ceni proizvoda. Količina proizvodnje će pasti s Y�na Y�, a porez će izazvati pomak krive ponude gore i ulevo (za iznos poreza). Ako preduzeće zbog uvođenja poreza ne može zaraditi ekonomski profit, napustiće tržište.

Graf 7.15. Efekat poreza na proizvodnju konkurentnog preduzeća.Porez na proizvode će izazvati pomak krive graničnog troška prema gore za iznos poreza. Firma će smanjiti svoju proizvodnju do nivoa na kojem će zbir graničnog troška i poreza biti jednak ceni proizvoda.

Sada pretpostavimo da se porez primenjuje na celu industriju, pa će sve firme imati rastuće granične troškove. Budući da sve firme smanjuju proizvodnju po trenutnoj ceni, ukupan nivo proizvodnje industrije će takođe pasti, te tako izazvati porast cene. Ovo je prikazano na grafu 7.16. Pomak krive ponude sa �� na �� = �� + t izaziva porast tržišne cene (za iznos koji je manji od poreza) sa �� na ��. Ovaj porast cena donekle poništava efekte koje smo ranije spomenuli. Preduzeća će smanjiti količinu proizvodnje za manje nego što bi to učinile bez porasta cene.

104

Konačno, porez na proizvode može podstaknuti neke firme (one čiji su troškovi nešto viši od ostalih) na napuštanje tržišta. Porez podiže dugoročnu krivu prosečnog troška svakog preduzeća.

Dugoročna elastičnost ponude

Dugoročna elastičnost ponude industrije se definiše kao i kratkoročna elastičnost: to je procentualna promjena ponuđene količine (∆Q/Q) koja je uzrokovana postotnom promjenom cene (∆P/P). U industriji konstantnih troškova, dugoročna kriva ponude je vodoravna, a dugoročna elastičnost ponude je beskonačno velika. (Mali porast cene će izazvati beskonačno velik porast proizvodnje.) Međutim, u industriji rastućih troškova, dugoročna elastičnost ponude biće pozitivna, ali konačna. Budući da se industrije u dugom roku mogu proširiti i prilagoditi, uopšteno bi očekivali da dugoročne elastičnosti ponude budu veće od kratkoročnih .

Mera elastičnosti ponude će zavisiti o porastu troškova inputa kako se bude širilo tržište. Na primer, industrija koja koristi inpute koji su lako dostupni imaće elastičniju dugoročnu ponudu od industrije koja koristi oskudne resurse.

Graf 7.16. Efekat poreza na proizvodnju industrije. Porez na proizvode koji obuhvata sva preduzeća na konkurentnom tržištu će izazvati pomak krive ponude industrije prema gore za iznos poreza. Ovaj pomak će povisiti tržišnu cenu proizvoda i sniziti ukupnu proizvodnju industrije.

105

8. ANALIZA KONKURENTNIH TRŽIŠTA

Cilj ovog poglavlja je pokazati kako sami možete primeniti ekonomska analitička oruđa na slične probleme. Nadamo se da ćete rešavanjem primera naučiti kako izračunati reakciju tržišta na promenu ekonomskih uslova ili državnih mera, te dobitke i gubitke potrošača i proizvođača.

8.1 Procena dobitaka i gubitaka izazvanih merama ekonomske politike – višak potrošača i proizvođača

Na kraju drugog poglavlja smo videli da određivanje plafonskih cena od strane države izaziva porast tražnje za dobrom (uz manju cenu, potrošači žele kupiti više) i smanjenje ponude (proizvođači nisu voljni ponuditi jednake količine po nižoj ceni). To dovodi do nestašice, odnosno do viška tražnje. Naravno, onim potrošačima koji još uvijek mogu kupiti dobro biće bolje jer će sada morati platiti manje. Međutim, ako uzmemo u obzir i one potrošače koji nisu uspeli doći do dobra, što se desilo s blagostanjem potrošača u celini? Je li im možda ipak gore? Takođe, ako potrošače i proizvođače analiziramo kao jednu grupu, hoće li njihovo zajedničko blagostanje biti veće ili manje, te za koliko? Da bismo mogli odgovoriti na ovakva pitanja, potrebna nam je metoda merenja dobitaka i gubitaka izazvanih merama ekonomske politike i promjenama tržišnih cena i količina do kojih te mere dovode.

Naša metoda se sastoji od izračunavanja promena viška potrošača i proizvođača izazvanih državnom intervencijom. U četvrtom smo poglavlju videli da višak potrošača meri neto koristi koje imaju potrošači zbog postojanja konkurentnog tržišta. U osmom smo poglavlju višak proizvođača definisali kao pokazatelj agregatne neto koristi proizvođača. Sada ćemo videti kako se višak potrošača i proizvođača može primeniti u praksi.

Višak potrošača i proizvođača

Na neregulisanom konkurentnom tržištu potrošači i proizvođači kupuju i prodaju po prevladavajućoj tržišnoj ceni. Međutim, zapamtite da nekim potrošačima dobro vredi više od tržišne cene; oni bi za dobro platili i više kad bi morali.

Na primer, pretpostavimo da je tržišna cena 5 dolara po jedinici, kao na grafu 8.1. Neki potrošači verovatno vrednuju ovo dobro vrlo visoko i bili bi za njega spremni platiti mnogo više od 5 dolara. Na primer, potrošač A bi dobro bio spreman platiti do 10 dolara. Međutim, budući da je tržišna cena samo 5 dolara, on ima neto korist od 5 dolara - 10 dolara koliko njemu dobro vredi minus 5 dolara koliko zapravo mora platiti. Potrošaču B je ovo dobro nešto manje vredno, spreman je platiti 7 dolara, što mu donosi korist od 2 dolara. Potrošač C misli da dobro vredi tačno onoliko kolika mu je i cena, 5 dolara. Njemu je svejedno hoće li kupiti dobro ili ne, a odustao bi od kupovine kad bi cena bila samo 1 cent veća. Dakle, potrošač C kupovinom ne dobija nimalo neto koristi.

106

8.1.Graf potrošača i proizvođača. Potrošač A bi bio spreman platiti 10 dolara za dobro čija je tržišna cena

5 dolara pa stiče korist od 5 dolara. Potrošač B stiče korist od 2 dolara, a potrošač C, koji vrednuje dobro

upravo u visini tržišne cene, ne stiče korist. Višak potrošača meri ukupnu korist svih potrošača i prikazan

je žuto osenčenom površinom između krive tražnje i tržišne cene. Višak proizvođača meri zbir ukupnih

profita proizvođača i rente na proizvodne faktore, a prikazan je zeleno osenčenom površinom između

krive ponude i tržišne cene. Višak potrošača i proizvođača zajedno meri ukupno blagostanje koje

konkurentno tržište donosi.

Višak svih potrošača zajedno predstavljen je površinom između krive tražnje i tržišne cene (žuto osenčena površina na grafu 8.1). Budući da višak potrošača meri ukupnu neto korist potrošača, dobitak ili gubitak potrošača izazvan državnom intervencijom možemo izmeriti kao promenu viška potrošača koju ta intervencija izazove.

Višak proizvođača je ekvivalentna mera za proizvođače. Proizvođači neke jedinice proizvode uz jedinični trošak koji je jednak tržišnoj ceni. Međutim, druge se jedinice mogu proizvesti uz trošak koji je mnogo manji od tržišne cene, a nastavile bi se proizvoditi i prodavati čak i kad bi tržišna cena bila manja. Dakle, proizvođači prodajom tih jedinica stiču korist ili višak. Za svaku je jedinicu višak jednak razlici tržišne cene koju prima proizvođač i graničnog troška proizvodnje te jedinice.

Za celo tržište višak proizvođača dat je površinom između krive ponude i tržišne cene; višak proizvođača je korist koju stiču proizvođači s nižim troškovima kad prodaju po tržišnoj ceni. Na grafu 8.1 to je zeleni trougao. Budući da višak proizvođača meri ukupnu neto korist proizvođača, gubitak ili dobitak proizvođača izazvan državnom intervencijom možemo izmeriti kao promenu viška proizvođača koju ta intervencija izazove.

Primena probitka potrošača i proizvođača

Viškovima potrošača i proizvođača možemo proceniti efekte blagostanja izazvane državnom intervencijom na tržištu. Možemo proceniti ko gubi, a ko dobija zbog uplitanja države, i koliko. Da bismo videli kako se to radi, vratićemo se primeru kontrole cena koji smo prvi put sreli pri kraju drugog poglav-lja. Vlada propisuje proizvođačima plafonske cene, a te su cene niže od nivoa koji bi bio potreban za uravnoteženje tržišta. Prisetite se da plafonske cene smanjuju proizvodnju i povećavaju tražnju (dolazi do viška tražnje).

Graf 8.2 Promene viškova potrošača i proizvođača izazvane kontrolama cena. Cena nekog dobra je

regulisana pa ne sme biti viša od �,_`, odnosno biće ispod cene �� pri kojoj bi se tržište uravnotežilo.

Dobitak potrošača je jednak razlici pravougaonika A i trougla B. Gubitak proizvođača je zbir

pravougaonika A i trougla C. Trougli B i C zajedno jednaki su gubitku viška zbog kontrola cena.

107

1.Promena viška potrošača: Nekim je potrošačima zbog državne politike bolje, a nekima gore. Gore je onima koji su istisnuti s tržišta zbog smanjenja proizvodnje i prodaje sa �� na ��. No, ostali potrošači i dalje mogu kupiti dobro (možda zato što su se našli na pravom mestu u pravo vrijeme, ili zato što su spremni čekati u redovima). Ovim je potrošačima bolje nego pre jer dobro mogu kupiti po nižoj ceni (�,_` umjesto ��).

Koliko je ovim grupama bolje ili gore? Potrošači koji još uvijek kupuju dobro stiču porast viška potrošača, koji je prikazan plavo osenčenim pravougaonikom A. Ovaj pravougaonik meri smanjenje cene svake jedinice proizvoda pomnožene s brojem jedinica koje potrošači mogu kupiti po nižoj ceni. S druge strane, oni potrošači koji više ne mogu kupiti dobro gube višak; njihov gubitak je dat zeleno osenčenim trouglom B. Ovaj trougao meri vrednost potrošača, koja je izgubljena zbog smanjenja proizvodnje sa �� na ��. Neto promena probitka potrošača je dakle jednaka A-B. Na grafu 8.2 vidimo da je neto promena viška potrošača pozitivna zato što je pravugaonik A veći od trougla B.

2.Promena viška proizvođača: Nakon uvođenja kontrole cena, neki će proizvođači (oni s nižim relativnim troškovima) ostati na tržištu, ali će za svoje proizvode zaračunavati nižu cenu, dok će drugi proizvođači napustiti tržište. Obe će rupe proizvođača izgubiti višak proizvođača. Oni proizvođači koji su i dalje prisutni na tržištu proizvodiće količinu �� i prodavati po nižoj ceni. Oni su izgubili višak proizvođača koji je prikazan pravougaonikom A. No, ukupna proizvodnja je takođe opala. Trougao C koji je osenčen ljubičastom bojom meri dodatno smanjenje viška onih proizvođača koji su napustili tržište te onih koji su i dalje prisutni, ali im je proizvodnja smanjena. Dakle, ukupna promjena viška proizvođača jednaka je - A - C. Očito je da proizvođači gube zbog kontrole cena.

Graf 8.3 Delovanje kontrola cjena kad je tražnja neelastična. Ako je tražnja dovoljno neelastična, trougao

B može biti veći od pravugaonika A. U tom slučaju kontrola cena će potrošaču nanijeti neto gubitak.

3. Gubitak ukupnog viška: Da li se gubitak koji su kontrole cena nanele proizvođačima nadoknađuje dobitkom potrošača? Ne. Kao što pokazuje graf kontrole cena izazivaju neto gubitak, koji nazivamo gubitak viška. Prisetite se da je promena viška potrošača A - B, a promena viška proizvođača -A - C. Ukupna promena viška je dakle (A-B) + (-A - C) = -B - C. Iz ovoga vidimo da nastaje gubitak viška, koji je na grafu 8.2 prikazan dvema trouglima B i C. Ovaj je gubitak ukupnog viška neefikasnost izazvana kontrolama cena; gubitak viška proizvođača premašuje dobitak viška potrošača.

108

Ako je političarima više stalo do viška potrošača nego do viška proizvođača, ovaj gubitak ukupnog viška ne mora biti jako politički važan. No, ako je kriva tražnje vrlo neelastična, kontrole cena mogu uzrokovati neto gubitak viška potrošača, kao što je prikazano na grafu 8.3. Tamo se vidi da je trougao B, koji meri gubitak potrošača koji su istisnuti s tržišta, veći od pravougaonika A, koji meri dobitak potrošača koji su u stanju kupiti dobro. Ovde potrošači pridaju veliku vrednost dobru pa im je nanesen velik gubitak.

Tražnja za benzinom je kratkoročno vrlo neelastična (ali je dugoročno mnogo elastičnija). Tokom ljeta 1979. nestašice benzina bile su izazvane kontrolama cena nafte koje nisu dozvolile da domaće cene uhvate priključak s onima na svetskom tržištu. Potrošači su potrošili sate čekajući u redovima za benzin na pumpama. Ovo je dobar primer kontrole cena koja je zapravo pogoršala stanje potrošača iako su mere državne kontrole cena bile uvedene kako bi se te potrošače zaštitilo.

8.2 Efikasnost konkurentnog tržišta

Želi li se proceniti neki tržišni ishod, često se pita postiže li se njime ekonomska efikasnost, odnosno maksimalizira li se agregatni višak potrošača i proizvođača. Upravo smo videli kako kontrole cena dovode do gubitka viška. Ta mera, dakle, dovodi do smanjenja efikasnosti: zajednički viškovi potrošača i proizvođača smanjeni su za iznos gubitka viška. (Naravno, to ne znači da je ova politika loša; možda se njome postižu drugi ciljevi koji se političarima i javnosti čine značajnim.)

Tržišni neuspjeh. Ovo može navesti na pomisao da je bolje, želi li se postići samo ekonomska efikasnost, tržište prepustiti delovanju vlastitih tržišnih snaga i ne uplitati se u njihovo delovanje. To je ponekad zaista tačno, ali ne uvek. Ponekad dolazi do tržišnog neuspjeha: cene ne uspevaju pružiti prave signale potrošačima i proizvođačima, pa je neregulisano konkurentno tržište neefikasno - odnosno, ne maksimalizira agregatni višak potrošača i proizvođača. Do tržišnog neuspjeha može doći u sledeća dva slučaja:

1. Eksternalije: Ponekad postupci potrošača ili proizvođača stvaraju troškove ili koristi koje nisu

uračunate u tržišnu cenu. Takve troškove ili koristi nazivamo eksternalijama jer su one

"eksterne", izvan tržišta i tržišnog mehanizma. Jedan je primer trošak koji društvu zagađivanjem

okoliša pričinjava proizvođač industrijskih hemikalija. Ne bude li država intervenisala, takav

proizvođač neće imati podsticaja da razmotri društveni trošak koji svojim zagađivanjem nanosi

društvu.

2. Nedostatak informacija: Tržišni neuspjeh može biti izazvan i kada potrošačima nedostaje

informacija o kvalitetu ili prirodi proizvoda, pa ne mogu doneti odluke koje bi im maksimalizirale

korisnost. U tom slučaju možda je potrebna državna intervencija (npr., propisi koji traže istinito

deklarisanje proizvoda).

U odsutnosti eksternalija ili manjka informacija, neregulisano konkurentno tržište će dovesti do ekonomski efikasnog nivoa proizvodnje. Da bismo to videli, razmotrimo što se događa ako je cena forsirana na nivou pri kojoj se tržište ne uravnotežuje.

Već smo ispitivali efekte plafonske cene (cene koja se prisilno drži ispod ravnotežnog nivoa). Kao što možete videti na grafu 8.2, proizvodnja pada (sa �� na ��), što izaziva odgovarajući gubitak ukupnog viška (trougli gubitka viška B i C). Proizvodi se premalo, pa je potrošačima i proizvođačima gore.

Pretpostavimo obrnuti slučaj, da država zahteva da cena bude iznad ravnotežne cene - recimo �� umjesto ��. Kao što prikazuje graf 8.4, iako bi proizvođači želeli proizvoditi više uz ovako visoku cenu (�� umesto ��), potrošači će sada kupovati manje (�� umesto ��). Ako pretpostavimo da proizvođači proizvode samo onoliko koliko mogu prodati, tržišni nivo proizvodnje će biti �� pa ponovo dolazi do neto gubitka ukupnog viška. Pravougaonik A na grafu 8.4 sad predstavlja transfer od potrošača ka proizvođačima (koji sad zaračunavaju više cene), ali trougli B i C su ponovo gubitak viška. Neki su potrošači, podstaknuti višim cenama, prestali kupovati dobro (to smanjenje potrošačevog viška prikazano je trouglom B), a neki su proizvođači obustavili proizvodnju (smanjenje viška proizvođača prikazano je trouglom C).

109

Graf 8.4. Gubitak blagostanja kada se cena drži iznad nivoa pri kojem bi se tržište uravnotežilo. Ako je

regulisano da cena ne sme biti niža od ��, potraživaće se samo ��. Ako se proizvodi �� gubitak viška je

prikazan trouglima B i C. Uz cenu ��, proizvođači bi želeli proizvesti više od ��. Ako to i učine, gubitak

viška će biti još i veći.

Zapravo, trugli B i C koji prikazuju gubitak viška daju optimističnu procenu pada efikasnosti zbog politike kojom se cene veštački drže višima od ravnotežnih. Neki bi proizvođači mogli, podstaknuti visokom cenom ��, povećati svoje kapacitete i proizvodnju, što bi stvorilo neprodane zalihe proizvoda. (Ovo se dogodilo zračnim prevoznicima u SAD-u kad je Uprava za civilne letove Civil Aeronautics Board regulisala cene karata i održavala ih na nivoima iznad uravnotežujućih.) Država bi, u želji da zadovolji proizvođače, mogla otkupiti neprodane zalihe proizvoda kako bi nivo proizvodnje održala na �� ili blizu nje. (To je slučaj s američkom poljoprivredom.) U oba će slučaja ukupni gubitak blagostanja preći trougle B i C.

8.3 Minimalne cene

Kao što smo videli, ekonomska politika ponekad teži podignuti cene iznad nivoa koje bi omogućile uravnoteženje tržišta, umjesto da ih smanje. Primeri uključuju nekadašnju regulaciju vazdušnih letova od strane Uprave za civilne letove, zakon o minimalnoj nadnici, te mnoštvo poljoprivrednih mera. Jedan način da se cene podignu iznad nivoa koje bi omogućile uravnoteženje tržišta je direktna regulacija - kojom se zaračunavanje cene niže od propisanog minimuma jednostavno proglašava ilegalnim.

Ponovo pogledajte graf 8.4. Ako proizvođači tačno predvide da mogu prodati samo nižu količinu ��, neto gubitak blagostanja biće dat trouglima B i C. Međutim, kao što smo objasnili, proizvođači možda neće ograničiti svoju proizvodnju na ��. Šta će se dogoditi ako proizvođači misle da po višoj ceni mogu prodati koliko god žele, pa toliko i proizvedu?

Ova je situacija prikazana na grafu 8.5, gdje je sa �,ab označena minimalna cena koju je propisala država. Ponuđena količina je ��, a tražena količina je ��, razlika predstavlja višak ponude, tj. neprodane proizvode. Sada ćemo pratiti posledice po višak potrošača i proizvođača.

Oni potrošači koji su nastavili kupovati dobro sada moraju plaćati višu cenu pa trpe gubitak viška koji je na grafu 8.5 prikazan pravougaonikom A. Neki su potrošači prestali kupovati dobro zbog povećanja cene, a smanjenje njihovog viška prikazano je trouglom B. Ukupna promena viška potrošača je dakle

∆CS = -A-B

Posledice ove politike su očito negativne po potrošače.

Šta je s proizvođačima? Oni proizvode naplaćuju po višim cenama po jedinici, što povećava njihov višak za površinu pravougaonika A (pravougaonik A predstavlja transfer novca od potrošača proizvođačima).

110

Međutim, pad prodaje od �� na �� izaziva smanjenje viška, što je prikazano trouglom C. Konačno, razmotrite i trošak koji proizvođači moraju snositi zbog povećanja proizvodnje sa �� na ��. Budući da proizvođači mogu prodati samo količinu ��, nema prihoda koji bi pokrio trošak proizvodnje �� - ��. Kako možemo izmeriti ovaj trošak? Prisetite se da je kriva ponude agregatna kriva graničnog troška za celu industriju.

Graf 8.5 Minimalna cena. Cena je regulisana i ne sme biti niža od �,ab. Proizvođači bi želeli prodavati, ali

potrošači će kupiti samo ��. Ako proizvođači zaista proizvedu ��, količina �� - �� će ostati neprodana, a

promena viška proizvođača biće A - C - D. U ovom slučaju proizvođačima u celini može biti gore.

Kriva ponude nam dakle daje dodatni trošak proizvodnje svake dodatne jedinice proizvodnje. Zato područje ispod krive ponude od �� na �� prikazuje trošak proizvodnje količine �� - ��. Ovaj je trošak prikazan osenčenim trapezoidom D. Zaključujemo da ako proizvođači na zalihe neprodanih proizvoda ne odgovore smanjenjem proizvodnje, ukupna promena viška proizvođača biće

∆PS = A — C — D

Uzmemo li u obzir da trapezoid D može imati veliku površinu, minimalna cena može naneti neto gubitak viška samim proizvođačima! Ovaj oblik državne intervencije može smanjiti profit proizvođača zbog troška suvišne proizvodnje.

Graf 8.6 Minimalna nadnica. Iako cena koja uravnotežuje tržište iznosi W� firmama nije dozvoljeno

platiti manje od W,ab. Zbog toga nastaje nezaposlenost u visini 3� - 3� i gubitak viška prikazan

trouglima B i C.

111

Još jedan primer državnog nametanja minimalne cene je zakon o minimalnoj nadnici. Delovanje ovog zakona prikazano je na grafu 8.6 koji prikazuje ponudu i tražnju za radom. Propisano je da nadnica mora biti na visini W,ab iako bi cena koja uravnotežuje tržište bila niža, tj. W�. Iz tog razloga su oni radnici koji mogu dobiti posao bolje plaćeni. Međutim, neki ljudi koji žele raditi će u tome biti onemogućeni. Ova mera uzrokuje nezaposlenost, koja je na grafu prikazana sa 3� - 3�.

8.4 Cenovna podrška i proizvodne kvote

Osim uvođenja minimalne cene, država može povećati cenu dobra i na druge načine. Veći dio američke poljoprivredne politike temelji se na sistemu cenovnih podrški, kojima država određuje cenu iznad nivoa slobodnog tržišta i otkupljuje koliko god proizvoda treba da bi se ta cena održala. Država može povećati cene i ograničavanjem proizvodnje, bilo direktno ili indirektno kroz podsticaje proizvođačima. U ovom ćemo odeljku pokazati kako ove mere funkcionišu i ispitati njihov uticaj na proizvođače, potrošače i savezni budžet.

Cenovne podrške

U Sjedinjenim Državama cenovnim se podrškama podižu cene mlečnih proizvoda, duvana, kukuruza, kikirikija, itd., te se tako osiguravaju viši dohoci proizvođačima tih dobara. Po programu cenovnih podrški, država određuje ciljnu cenu �c, te zatim otkupljuje koliko god proizvoda treba da bi tržišna cena bila jednaka toj ceni. Ovaj je postupak prikazan na grafu 8.7. Analiziraćemo dobitke i gubitke koji iz ovoga proizlaze za potrošače, proizvođače i državu.

Potrošači. Pri ceni �c, količina koju potrošači potražuju pada na ��, ali ponuđena količina raste na ��. Kako bi održala ovu cenu i sprečila gomilanje zaliha u skladištima proizvođača, država mora otkupiti količinu �d = �� - �� Zapravo država dodaje svoju tražnju �dtražnji potrošača, a proizvođači mogu

prodati koliko god žele po ceni �c.

Graf 8.7.Cenovne podrške. Da bi održali cenu �c iznad cene �� pri kojoj bi se tržište uravnotežilo, država

otkupljuje količinu �d. Dobitak proizvođača jednak je A + B + D. Potrošači gube A + B. Trošak države

prikazan je tačkastim pravougaonikom, površina kojeg je�c��� -���. Oni potrošači koji kupuju dobro moraju platiti višu cenu �c umjesto ��, pa zato trpe gubitak potrošačevog viška koji je prikazan pravougaonikom A. Drugi potrošači zbog više cene prestaju kupovati dobro ili kupuju manje količine, a njihov je gubitak viška potrošača prikazan trouglom B. Jednako kao i kod minimalne cene potrošači gube, u ovom slučaju taj je gubitak jednak

∆CS = -A-B

Proizvođači. S druge strane, proizvođači dobijaju (to je i razlog za uvođenje ovakvih mera). Proizvođači sada prodaju veću količinu �� umjesto ��, i to po višoj ceni �c. Na grafu 8.7 se može uočiti da višak proizvođača raste za ∆PS = A + B + D.

112

Država. Međutim, tu je i trošak koji snosi država (koji se mora podmiriti porezima, koje na kraju plaćaju potrošači). Taj je trošak �c (�� -�� ), koliko država mora platiti za proizvode koje otkupljuje. Na grafu 8.7 to je prikazano velikim tačkastim pravougaonikom. Ovaj se trošak može smanjiti ako se država može "rešiti" dela tog otkupa - tj. prodati ga u inostranstvo po niskoj ceni. Međutim, ako to učini naštetiće mogućnosti domaćih proizvođača da prodaju u inostranstvo, a država upravo njima i pokušava pomoći.

Koliki je ukupni trošak blagostanja ove politike? Da bismo to saznali moramo sabrati promene viška potrošača i proizvođača te oduzeti državni trošak. Tako dobijamo da je ukupna promena blagostanja

∆CS + ∆PS - državni trošak = D - (�� - ��)�c

Isto je prikazano i na grafu 8.7, gde se vidi da je društvu u celini gore za površinu tačkastog pravougaonika umanjenu za trougao D.

Proizvodne kvote

Osim ulaskom na tržište i otkupom proizvodnje čime se povećava ukupna tražnja, država može izazvati porast cena smanjenjem ponude. Ovo se može postići propisima, odnosno određivanjem kvota koliko svaka firma može proizvesti. Uz odgovarajuće kvote, cena se može povisiti na bilo koji proizvoljni nivo.

Mnoge gradske uprave upravo na ovaj način održavaju visoke cene taksi usluga. One ograničavaju ukupnu ponudu zahtevom da svako taksi vozilo poseduje posebnu registracionu oznaku, a broj oznaka je ograničen. Drugi je primer nadzor dozvola za točenje alkohola koje vrše institucije američkih država. Otvaranje novih restorana je otežano jer svaki restoran ili bar mora posedovati dozvolu za točenje alkohola kojih je broj ograničen, što omogućava već otvorenim ugostiteljskim objektima naplaćivanje viših cena i ostvarivanje viših profita.

Efekti blagostanja proizvodnih kvota prikazani su na grafu 8.8. Tržište bi se uravnotežilo pri količini ��

ali država ograničava ponuđenu količinu na ��. Kriva ponude postaje ravna linija � ′ na nivou ��. Višak potrošača je smanjen za zbir pravougaonika A (oni potrošači koji kupuju dobro plaćaju višu cenu) i trougla B (uz ovu višu cenu neki potrošači prestaju kupovati dobro). Proizvođači dobijaju pravougaonik A (prodajom po višim cenama) ali gube trougao C (zato što sada proizvode i prodaju količinu �� a ne ��). Ponovo vidimo da nastaje gubitak viška, koji je prikazan trouglima B i C.

Programi podsticaja. U poljoprivredi SAD-a proizvodnja se češće smanjuje podsticajima, a ređe nametanjem kvota. Program ograničenja poljoprivrednih površina potiče poljoprivrednike da zapuste dio svojih obradivih površina. Graf 8.8. pokazuje efekte blagostanja ovakvog načina ograničavanja ponude. Može se primetiti da kriva ponude ponovo postaje potpuno neelastična pri količini �� zato što poljoprivrednici pristaju ograničiti zasađene površine, pa je ponuda ograničena, a cena raste s �� na �c.

Kao i kod direktnih proizvodnih kvota, promena viška potrošača jednaka je∆CS = - A – B

Graf 8.8. Ograničenje ponude. Da bi zadržala cenu na nivou �c koja je viša od ravnotežne cene ��, država

može ograničiti ponudu na ��, bilo nametanjem proizvodnih kvota (kao u slučaju posebnih

registracionih oznaka za taksi vozila), bilo kroz davanje finansijskih podsticaja proizvođačima za

113

smanjenje proizvodnje (kao u slučaju programa ograničenja poljoprivrednih površina). Da bi podsticaj

delovao, mora biti barem visine B + C + D, odnosno jednak dodatnom profitu koji bi se postigao obradom

zemlje uz višu cenu �c. Državni trošak bi bio barem B + C+D.

Poljoprivrednici sada naplaćuju višu cenu za proizvodnju ��; što odgovara njihovom povećanju viška za površinu pravougaonika A. Međutim, budući da je proizvodnja smanjena sa �� na ��, nastaje i gubitak viška proizvođača jednak trouglu C. Konačno, poljoprivrednici primaju novac od države kao podsticaj za smanjenje proizvodnje. Dakle, ukupna promena proizvođačevog viška je

∆PS = A- C + isplate za neproizvodnju

Državni trošak je isplata koja je dovoljna da bi poljoprivrednike podstakla na smanjenje proizvodnje na ��. Taj podsticaj mora biti barem jednak B + C +D, budući da je to visina profita koji se može ostvariti obradom zemlje, uz višu cenu �c. (Prisjetite se da viša cena �c poljoprivrednike podstiče na povećanje proizvodnje, iako se država trudi podstaknuti ih da proizvedu manje.) Dakle, državni trošak bi bio barem B + C +D, a ukupna promjena viška proizvođača jednaka je

∆PS = A-C + B + C + D = A + B + D

Ova promena viška proizvođača jednaka je kao i kad državekoja otkupom proizvodnje pruža cenovne podrške. Poljoprivrednici bi stoga trebali biti indiferentni prema te dve mere ekonomske politike jer u oba slučaja ostvaruju jednak iznos viška. Isto tako i potrošači gube jednak iznos novca.

Koja je mera skuplja po državu? Odgovor ovisi o tome je li zbir trougla B + C + D na grafu 8.8 veći ili manji od (�� -�� )�c (veliki tačkasti pravougaonik) na grafu 8.7. U većini slučajeva biće manji, pa tako program ograničenja poljoprivrednih površina stoji državu (i društvo) manje nego cenovne podrške poduprte državnim otkupom proizvodnje.

Ipak, čak i program ograničenja poljoprivrednih površina je za društvo skuplji od jednostavnog davanja novca poljoprivrednicima. Ukupna promena blagostanja (ACS + APS - državni trošak) kod programa ograničenja poljoprivrednih površina jednak je

∆Blagostanje = -A-B + A + B + D-B-C-D = -B-C

Društvu bi po kriterijima efikasnosti očito bilo bolje kad bi država poljoprivrednicima jednostavno dala iznos A + B + D, ne mešajući se u cene i količine. U tom bi slučaju poljoprivrednici primili A + B + D, a država izgubila A + B + D, što bi izazvalo nultu ukupnu promenu blagostanja, umjesto gubitka B + C. Međutim, ekonomska efikasnost nije uvek cilj države.

8.5 Uvozne kvote i carine

Mnoge zemlje koriste uvozne kvote i carine kako bi zadržale cene proizvoda na domaćem tržištu iznad svetskih nivoa i tako omogućile domaćoj industriji više profite od onih koji bi bili mogući u uslovima slobodne trgovine. Kao što ćemo videti, trošak ovih mera po društvo može biti visok, a gubici potrošača mogu premašivati dobitke domaćih proizvođača.

Ako nema carina ni kvota, neka će zemlja uvesti dobro kad se njegova cena na svetskom tržištu spusti ispod tržišne cene koja bi prevladavala da nema uvoza. Ovaj je slučaj prikazan na grafu 8.9. S i D označavaju krive domaće ponude i tražnje. Kada ne bi bilo uvoza, domaća cena i količina pri kojoj je tražnja jednaka ponudi bile bi �� i ��. Međutim, svetska cena �eniža je od ��, pa domaći potrošači imaju podsticaj kupovati iz inostranstva, a to će i učiniti ako uvoz nije ograničen. Koliko će se uvesti? Domaća će cena pasti na nivo svetske cene �e, pri toj nižoj ceni domaća će proizvodnja pasti na �c, a domaća će potrošnja narasti na �f. Iz toga slijedi da je uvoz razlika između domaće potrošnje i domaće proizvodnje �f - �c.

Sada pretpostavimo da vlada popušta pod pritiskom domaće industrije i uklanja uvoz nametanjem nulte kvote, tj. zabranom bilo kakvog uvoza. Koliki dobici i gubici nastaju takvom merom?

Ne bude li uvoza, cena na domaćem tržištu će porasti na ��. Potrošači koji nastavljaju kupovati dobro (u količinama ��), plaćaće više i izgubiti višak jednak trapezoidu A i trouglu B. Takođe, ova viša cena

114

natjeraće neke potrošače da prestanu kupovati dobro, pa dolazi do dodatnog smanjenja viška potrošača koji je prikazan trouglom C. Ukupna promena viška potrošača je dakle

∆CS = —A — B — C

Šta je s proizvođačima? Proizvodnja je sada viša (�� umjesto �c) i prodaje se po višim cenama (�� umesto P-J). Dakle, višak proizvođača je uvećan za trapezoid A.

∆PS = A

Promena ukupnog viška ∆CS + ∆PS je jednaka -B — C. Ponovo nastaje gubitak viška - potrošači gube više nego što proizvođači dobijaju.

Graf 8.9. Uvozna carina ili kvota koja eliminiše uvoz. Na slobodnom je tržištu domaća cena jednaka

svetskoj ceni �e. Ukupna potrošnja je �f, od čega je �c domaćeg porekla, a ostalo se uvozi. Kad se uvoz

eliminiše, cena će porasti na ��. Dobitak proizvođača prikazanje trapezoidom A. Gubitak potrošača je A +

B + C, gubitak viška je B + C.

Uvoz se može smanjiti na nula i uvođenjem dovoljno visokih carina. Carina bi morala biti jednaka ili veća od razlike između �� i �e. Uz ovako visoku carinu neće se uvoziti, država neće imati prihoda od carina, pa će efekat na potrošače i proizvođače biti jednak kao kad se uvede kvota.

Državnim je merama češće cilj smanjiti, a ne eliminisati uvoz. Ponovno, ovo se može postići carinom ili kvotom, kao što se vidi na grafu 8.10. Uz slobodnu trgovinu, domaća će cena biti jednaka svetskoj ceni �e , a uvoz će biti jednak �f - Q Q . Sada pretpostavimo da se nametne carina od T dolara po uvezenoj jedinici. Domaća će cena porasti na P* (svetska cena uvećana za carinu); domaća će proizvodnja porasti, a domaća potrošnja opasti.

Promena viška potrošača koja nastaje na grafu 8.10 dana je sa

∆CS = — A — B — C — D. Promena probitka proizvođača ponovo je jednaka ∆PS = A

Na kraju, država će prikupiti prihoda u visini proizvoda carine i uvezene količine, što je jednako pravougaoniku D. Ukupna promena blagostanja, zbira ∆CS, ∆PS i državnog prihoda je dakle jednak - A- B- C- D + A + D = -B-C. Trougli B i C ponovo predstavljaju gubitak viška izazvan ograničavanjem uvoza. (B je gubitak zbog preterane domaće proizvodnje, a C gubitak zbog nedovoljne potrošnje.)

115

Graf 8.10. Uvozna carina ili kvota. Kad je uvoz smanjen, domaća cena raste sa �e na P*. To se može

postići uvođenjem kvote, ili carine T = P* - �e. Trapezoid A ponovo predstavlja dobitak domaćih

proizvođača. Gubitak potrošača je A + B + C + D. Ako se koristi carina, država dobija D, odnosno prihod

od carine, tako da je domaći neto gubitak B + C. Ako se umjesto carine koristi kvota, pravouganik D

postaje dio profita stranih proizvođača, a neto domad gubitak je B + C + D.

Pretpostavimo da država umesto carine za ograničavanje uvoza koristi kvotu: strani proizvođači mogu u SAD isporučiti samo točno određenu količinu ( Q ′Q - Q ′Q na grafu 8.10.) i za to naplatiti višu cenu P*. Promena viška potrošača i proizvođača u SAD-u biće jednaka kao i kod carina, ali umesto da američka država prikupi prihod od carina površine pravougaonika D, isti će iznos novca otići stranim proizvođačima u obliku viših profita. SAD u celini će proći još i gore nego da su postojale carine, jer će D biti izgubljen kao i gubitak viška B i C.

Upravo se ovo desilo s uvozom automobila iz Japana tokom 1980-ih. Pod pritiskom domaćih proizvođača automobila, Reaganova je administracija postigla dogovor o "dobrovoljnom" ograničenju uvoza, kojim su Japanci pristali ograničiti isporuke vozila na američko tržište. Tako su Japanci mogli one automobile koje su izvezli u SAD naplatiti po cenama višim od svetskih i zaraditi veći profit po svakom automobilu. SAD-u bi bilo bolje da su jednostavno nametnule carinu na uvoz automobila.

8.6 Uticaj poreza i subvencija

Šta bi se dogodilo s cenom kad bi država nametnula porez od 1 dolara na svaku prodanu jedinicu nekog proizvoda? Mnogi bi ljudi odgovorili da bi cena porasla za 1 dolar, pa bi potrošači morali plaćati 1 dolar više po proizvodu nego što bi plaćali da nema poreza. No, ovaj je odgovor pogrešan.

Ili razmotrimo sledeće pitanje. Država želi nametnuti porez na benzin u visini od 50 centi po svakom prodanom galonu, te razmatra dva načina naplate tog poreza. Prva je mogućnost da vlasnik svake benzinske pumpe spremi novac za porez (50 centi pomnoženo s prodanom količinom) po koji dolazi državni službenik. Drugi način naplate je da kupac direktno plati porez (50 centi pomnoženo s kupljenom količinom) državi. Koja je mogućnost za kupca skuplja? Mnogi bi odgovorili da je druga metoda skuplja, no i ovaj je odgovor pogrešan.

Poreski teret (ili korist od subvencije) pada delimično na potrošača, a delimično na proizvođača. Nadalje, nije važno kako se taj porez naplaćuje (ili ko državi šalje ček) - oba gore opisana načina prikupljanja poreza jednako koštaju potrošača. Kao što ćemo videti, koji će dio poreza snositi potrošač ovisi o obliku krivih ponude i tražnje, te posebno o relativnim elastičnostima ponude i tražnje. Što se tiče našeg prvog pitanja, porez na neki proizvod od 1 dolara bi zaista izazvao porast cene, ali za manje od 1 dolara, a ponekad i za mnogo manje. Da bismo razumeli zašto, upotrebićemo krive ponude i tražnje da bismo videli kako nametanje poreza na neki proizvod utiče na potrošače i proizvođače, te šta se događa s cenom i količinom.

116

Efekti posebnog poreza. Jednostavnosti radi razmatraćemo posebni porez - porez koji se obračunava u apsolutnom iznosu po jedinici prodanog proizvoda (npr. akcize). Ovaj se porez razlikuje od „ad valorem“ (npr. proporcionalnog) poreza koji se obračunava u procentu (u relativnom iznosu) na vrednost robe, poput poreza na promet. (Analiza poreza koji se obračunava na vrednost robe bila bi otprilike jednaka i dovela bi nas do jednakih kvalitativnih zaključaka.) Savezni i državni porezi na benzin i cigarete su primeri posebnih poreza.

Pretpostavimo da država propiše porez na neki proizvod od „t“ centi po jedinici. Pod pretpostavkom da svi poštuju zakon, država bi trebala primiti „t“ centi po svakoj prodanoj jedinici. To znači da cena koju plaća potrošač mora biti veća za „t“ od cene koju prima prodavac. Graf 8.11. prikazuje ovaj jednostavni računovodstveni odnos i ono što iz njega proizlazi. Ovdje Q 0 i Q 0 predstavljaju tržišnu cenu i količinu pre uvođenja poreza. Q Q je cena koju plaća kupac, a Q Q je neto cena koju prodavac prima nakon što je uveden porez. Može se primetiti da je Q Q - Q Q = t, pa je država sretna.

Kako ćemo utvrditi kolika će biti tržišna količina nakon uvođenja poreza, te koji će dio poreza snositi kupac, a koliki dio prodavac? Prvo, zapamtite da je potrošačima stalo do cene koju će platiti: Q Q . Količina koju će kupiti dana je krivom tražnje; to je količina koju možemo očitati s krive tražnje u tački s cenom Q Q . Slično, prodavcima je stalo do neto cene koju primaju, Q Q . Uz zadani Q Q količina koju će proizvesti i prodati može se očitati s krive ponude. Konačno, znamo da količina koja se proda mora biti jednaka količini koja se kupi. Rešenje se nalazi u pronalaženju količine koja odgovara ceni Q Q na krivoj tražnje, i ceni Q Q na krivoj ponude tako da je razlika Q Q - Q Q jednaka porezu „t“. Na grafu 8.11. ova je količina prikazana sa Q 1.

Ko snosi porezni teret? Na grafu 8.11 taj je teret jednako podeljen između kupaca i prodavaca. Tržišna cena (cena koju plaća kupac) raste za polovinu poreza. I cena koju prodavci primaju pada otprilike za polovinu poreza.

Kao što pokazuje graf 8.11., četiri uslova moraju biti zadovoljena nakon uvođenja poreza:

1. Prodana količina i cena koju plaća kupac Q Q moraju ležati na krivoj tražnje (jer kupce zanima

samo cena koju moraju platiti);

2. Prodana količina i prodavčeva cena Q Q moraju ležati na krivoj ponude (jer prodavca zanima samo

neto iznos novca koji primaju nakon oporezivanja);

3. Količina koja se potražuje mora biti jednaka ponuđenoj količini ( Q 1 na grafu);

4. Razlika između cene koju kupac plaća i cene koju prodavac prima mora biti jednaka porezu „t“.

Ovi se uslovi mogu sažeti sa sljedeće četiri jednačine:

Q Q = Q Q � Q Q � Q Q = Q Q � Q Q �

Q Q = Q Q Q Q = Q Q = Q

117

Graf 8.11. Prevaljivanje poreza. �- je cena koju plaćaju kupci (uključujući porez). �c je cena koju primaju

prodavci, isključujući porez. Ovde je poreski teret jednako raspodeljen između kupaca i prodavaca. Kupci

gube A + B, prodavci gube D + C, a država zarađuje prihod A + D. Gubitak viška je B + C.

Ako znamo krivu tražnje Q Q �Q Q �krivu ponude Q Q � Q Q �i veličinu poreza „t“, možemo rešiti ove jednačine te dobiti cenu koju plaćaju kupci Q Q , cenu koju primaju prodavatelji Q Q , i ukupnu količinu koja se potražuje i nudi.

Graf 8.11. takođe pokazuje da porez izaziva gubitak viškova. Budući da kupci plaćaju višu cenu, dolazi do promene viška potrošača.

∆CS = - A-B

budući da prodavci sada primaju nižu cenu, dolazi i do promene viška proizvođača

∆PS = - C – D

Graf 8.12. Efekat poreza zavisi od elastičnosti ponude i tražnje. (a) Ako je tražnja vrlo neelastična u odnosu na ponudu, poreski teret snose uglavnom kupci; (b) Ako je tražnja vrlo elastična u odnosu na ponudu, poreski teret pada uglavnom na prodavce.

Poreski prihod države je Q Q 1 zbir pravougaonika A i D. Dakle, ukupna promena blagostanja ∆CS + ∆PS uvećana za prihod države jednaka je -A-B-C-D + A + D = - B - C. Trougli B i C prikazuju gubitak viškova izazvan porezom.

Na grafu 8.11 poreski je teret jednako raspodeljen između kupaca i prodavaca, ali to nije uvijek slučaj. Ako je tražnja relativno neelastična, a ponuda relativno elastična, kupac će snositi veći dio poreskog opterećenja. Na grafu 8.12(a) se može videti zašto: potreban je relativno veliki porast cene da bi se barem malo smanjila tražena količina, dok samo malo smanjenje cene dovodi do znatnog smanjenja ponuđene količine. Budući da cigarete, na primer, stvaraju zavisnost, elastičnost tražnje je niska (oko -0,3), pa se porez na cigarete uglavnom prevaljuje na kupce cigareta.

Dakle, čak i ako umjesto podataka o krivim ponude i tražnje raspolažemo samo procenama elastičnosti ponude i tražnje u tački za mali raspon cena i količina, još uvek možemo ugrubo odrediti ko će snositi najveći dio poreskog opterećenja (bilo da se porez već primenjuje ili je tek u razmatranju). Uopšte, porez snosi uglavnom kupac kad Q Q /Q Q ima malu vrednost, a prodavci u slučaju da je Q Q /Q Q velik.

Zapravo, korištenjem sledeće formule možemo izračunati koji dio poreza će snositi kupac:

Q Q /� Q Q− Q Q �

Ova nam formula govori koji dio poreza se prevaljuje na potrošače u obliku viših cena. Primerice, kad je tražnja potpuno neelastična tako da je Q Q jednak nuli, rezultat je 1, a sav porez snose kupci (dio poreza koji snose proizvođači je

118

− Q Q /� Q Q− Q Q �

Efekti subvencije

Subvencije možemo analizirati na isti način kao i porez - zapravo, subvencija se može smatrati svojevrsnim negativnim porezom. Uz subvenciju, prodavčeva cena premašuje kupčevu cenu, a subvencija je razlika između te dve cene. Kao što biste mogli očekivati, efekat subvencije na proizvedene i potrošene količine je upravo suprotan efektu poreza - količine će rasti.

Ovo je prikazano na grafu 8.13. Uz predsubvencijsku tržišnu cenu Q 0, elastičnosti ponude i tražnje su otprilike jednake. Posledica toga je da se korist od subvencije deli približno ravnopravno između prodavaca i kupaca. Kao i kod poreza, ovo nije uvijek slučaj. Uopšte, korist subvencije pripada uglavnom kupcima kad je Q Q /Q Q mali, a prodavcima u slučaju da je vrednost Q Q /Q Q velika.

Kao i s porezom, uz zadane krive ponude i tražnje i vrednost subvencije s, možemo rešiti jednačine i dobiti cenu i količinu. Za subvencije vrede jednaka četiri uslova kao i za porez, ali sad razlika između kupčeve i prodavčeve cene predstavlja subvenciju. Ponovo, ove uslove možemo napisati algebarski:

Q Q = Q Q � Q Q � Q Q = Q Q � Q Q �

Q Q = Q Q Q Q = Q Q = Q

Graf 8.13. Subvencija. O subvenciji se može razmišljati kao o negativnom porezu. Poput poreza, korist od

subvencije se deli između kupaca i prodavca, ovisno o relativnim elastičnostima ponude i tražnje.

Kako biste bili sigurni da razumete kako se analizira efekat poreza ili subvencije, bilo bi dobro da vežbate na jednom ili dva primera.

119

9. TRŽIŠNA MOĆ:MONOPOL I MONOPSON

Na savršeno konkurentskom tržištu, prisutnost velikog broja prodavača i kupaca osigurava da niti jedan prodavač ni kupac ne mogu uticati na cenu. Cenu određuju tržišne snage ponude i tražnje. Kod donošenja odluke o količini proizvodnje i prodaje pojedinačna preduzeća cenu prihvataju kao zadanu veličinu, jednako kao i kupci prilikom odlučivanja o količini kupovine.

Monopol i monopson, teme ovog poglavlja, potpune su suprotnosti savršene konkurencije. Monopol je situacija na tržištu kada postoji samo jedan prodavač i mnogo kupaca. Monopson je upravo suprotno: tržište s mnogo prodavača, a samo jednim kupcem. Monopol i monopson usko su povezani, zbog čega su obrađeni u istom poglavlju.

9.1 Monopol

Kao jedini proizvođač nekog proizvoda, monopolist ima jedinstvenu poziciju. Ako monopolist odluči povisiti cenu proizvoda, ne treba brinuti o konkurentima koji bi, naplaćivanjem nižih cena, mogli osvojiti veći udio na tržištu na štetu monopolista. Monopolist jest tržište i on u potpunosti kontroliše količinu proizvoda koje nudi za prodaju.

Međutim, to ne znači da monopolist može naplaćivati bilo koju cenu koju želi - barem ne u slučaju kada je njegov cilj maksimalizacija profita. Udžbenik po kojem je pravljena ova skripta je slučaj koji to dokazuje. Prentice Hall, Inc., poseduje autorsko pravo te je stoga monopolski proizvođač ove knjige. Zašto onda knjigu ne prodaje po 500 dolara? Zato jer bi je malo ljudi kupilo, a Prentice Hall bi zaradio znatno manji profit.

Kako bi maksimalizirao profit, monopolist mora najpre odrediti svoje troškove i karakteristike tržišne tražnje. Poznavanje tražnje i troška od izuzetne je važnosti za donošenje ekonomskih odluka preduzeća. Na osnovu tih saznanja, monopolist mora odlučiti koliko da proizvede i proda. Cena po jedinici dobra koju monopolist dobija tada direktno proizlazi iz krive tržišne tražnje.

Prosečni prihod i granični prihod

Monopolistov prosečni prihod - cena koju dobiva po prodajnoj jedinici proizvoda - upravo je kriva tržišne tražnje. Kako bi odabrao nivo proizvodnje uz koju maksimalizira svoj profit, monopolist takođe treba znati koliki je njegov granični prihod: promena prihoda koja proizlazi iz promene proizvodnje za jednu jedinicu proizvoda. Odnos između ukupnog, prosečnog i graničnog prihoda prikazan je sledećom krivom tražnje:

P = 6-Q

Tablica 9.1 Ukupni, granični i prosečni prihod

Ukupni Granični Prosječni

Cijena (P) Količina (Q) prihod (R) prihod (MR)prihod (AR)

$6 0 $0 ---

5 1 5 $5

4 2 8 3

3 3 9 1

2 4 8 -1

1 5 5 -3

120

Tablica 9.1 prikazuje kretanje ukupnog, prosečnog i graničnog prihoda za ovu krivu tražnje. Prihod je nula pri ceni od 6 dolara: pri toj ceni, ništa nije prodano. Međutim, pri ceni od 5 dolara prodan je jedan proizvod tako da je ukupni (i granični) prihod 5 dolara. Povećanje prodane količine s 1 na 2 povećava prihod s 5 dolara na 8 dolara; prema tome, granični prihod je 3 dolara. Kako se prodana količina povećava sa 2 na 3, granični prihod pada na 1 dolar, a kada se povećava sa 3 na 4, granični prihod postaje negativan. Dok je granični prihod pozitivan, prihod se povećava s povećanjem količina, ali kada je granični prihod negativan, prihod se smanjuje.

Kada kriva tražnje ima padajući nagib, cena (prosečni prihod) je veća od graničnog prihoda jer se sve jedinice prodaju po istoj ceni. Kada se prodaja poveća za 1 jedinicu, cena mora pasti. U tom slučaju, sve će prodane jedinice, a ne samo dodatna jedinica, donijeti manje prihoda. Na primer, obratite pažnju što se u tablici 9.1 događa kada se proizvodnja poveća s 1 na 2 jedinice, a cena se smanji na 4 dolara. Granični prihod je 3 USD : 4 USD (prihod od prodaje dodatne jedinice proizvoda) minus 1 USD (gubitak prihoda od prodaje prve jedinice po 4 umjesto 5 dolara). Stoga je granični prihod (3 USD) manji od cene (4 USD).

Graf 9.1 prikazuje prosečni i granični prihod za podatke iz tablice 9.1. Naša kriva tražnje je linearna, a u ovom slučaju kriva graničnog prihoda ima dvostruko veći nagib od krive tražnje (i isti presek sa osom y).

Monopolistova odluka o količini proizvodnje

Koju količinu bi monopolist trebao proizvesti? U ranijem delu skripte objašnjeno je da za maksimalizaciju profita preduzeće mora odrediti količinu proizvodnje tako da je granični prihod jednak graničnom trošku. To je rešenje monopolistovog problema. Kod grafa 9.2 kriva tržišne tražnje D je kriva prosečnog prihoda monopolista. Ona specificira cenu po jedinici koju monopolist dobija kao funkciju nivoa proizvodnje. Takođe je prikazana pripadajuća kriva graničnog prihoda MR i krive prosečnog i graničnog troška, AC i MC. Granični prihod i granični trošak jednaki su pri količini Q*. Pomoću krive tražnje možemo odrediti cenu P* koja odgovara toj količini Q*.

Graf 9.1. Prosečni i granični prihod. Prosečni i granični prihod prikazani su za krivu tražnje P = 6-Q.

121

Graf 9.2.Profit se maksimizira kada je granični prihod jednak graničnom trošku. Q* je nivo proizvodnje

pri kojoj je MR = MC. Ako preduzeće proizvodi manje proizvoda - recimo �� - žrtvuje se određena količina

profita budući da dodatni prihod koji bi se mogao zaraditi proizvodnjom i prodajom jedinica između �� i

Q* premašuje trošak njihove proizvodnje. Slično tome, povećanje proizvodnje od Q* na �� smanjilo bi

profit jer bi dodatni trošak bio veći od dodatnog prihoda.

Kako možemo biti sigurni da je Q* količina uz koju se postiže maksimalan profit? Pretpostavimo da monopolist proizvede manju količinu ��i dobije pripadajuću veću cenu ��. Kako pokazuje graf 9.2, granični prihod bi tada premašio granični trošak. U tom slučaju, ako monopolist proizvede malo više od ��, dobio bi dodatni profit (MR - MC) te tako povećao svoj ukupni profit. Zapravo, monopolist bi mogao nastaviti povećavati proizvodnju, dodavajući više svom ukupnom profitu sve do količine Q* uz koju je dodatni profit zarađen proizvodnjom dodatne jedinice jednak nuli. Stoga manja količina �� ne daje maksimalni profit, iako onda dozvoljava monopolistu veću cenu. Ako monopolist proizvede �� umjesto Q* njegov ukupni profit biće manji od iznosa koji je jednak osenčenom području ispod krive MR i iznad krive MC, između �� i Q*.

Na grafu 9.2 veća količina �� jednako tako ne donosi maksimalni profit. Pri ovoj količini granični trošak je veći od graničnog prihoda. Stoga, ako monopolist proizvede malo manje od ��, njegov ukupni profit će se povećati (za MC - MR). Profit se može još više povećati smanjivanjem proizvodnje sve do Q*. Povećanje profita postignuto proizvodnjom Q* umjesto ��prikazano je područjem ispod krive MC i iznad krive MR, između Q* i ��.

Možemo i algebarski prikazati da Q* maksimalizira profit. Profit π predstavlja razliku između prihoda i troška koji ovise o količini:π (Q) = R(Q)-C(Q)

Kako se Q povećava od nule, profit će se povećavati dok ne dosegne maksimum i tada počinje opadati. Prema tome, Q uz koji se postiže maksimalan profit je onaj kada je dodatni profit zbog malog porasta Q jednak nuli (tj. ∆ π /∆Q = 0). Tada∆ π /∆Q = ∆R/∆Q - ∆C/∆Q = 0

Ali ∆R/∆Q je granični prihod, a ∆C/∆Q je granični trošak. Stoga je uslov maksimalizacije profita da je MR - MC = 0, ili MR = MC.

122

Graf 9.3. Primer maksimizacije profita. Dio (a) prikazuje ukupni prihod R, ukupni trošak C i njihovu

razliku, tj. profit. Dio (b) prikazuje prosečni i granični prihod te prosečni i granični trošak. Granični prihod

je nagib krive ukupnog prihoda, a granični trošak je nagib krive ukupnog troška. Proizvodnja uz koju se

postiže maksimalni profit je Q* = 10, to je tačka u kojoj je granični prihod jednak graničnom trošku. Pri

ovom nivou proizvodnje, nagib krive profita jednak je nuli, a nagib krivih ukupnog prihoda i ukupnog

troška su jednaki. Profit po jedinici je 15 dolara, odnosno razlika između prosečnog prihoda i prosečnog

troška. Budući da je proizvedeno 10 jedinica proizvoda, ukupan profit je 150 dolara.

Trošak, prihod i profit prikazani su grafom 9.3(a). Kada preduzeće proizvodi malo ili ništa proizvoda, profit je negativan zbog fiksnog troška. Profit se povećava kako se Q povećava, dostižući maksimum od 150 dolara pri Q* = 10, a zatim opada daljnjim povećanjem Q-a. Na tački maksimalnog profita nagibi krivih prihoda i troška su jednaki. (Tangente rr' i cc' su paralelne). Nagib krive prihoda je ∆R/∆Q, odnosno granični prihod, a nagib krive troška je ∆C/∆Q, odnosno granični trošak. Budući da se profit maksimalizira kada je granični prihod jednak graničnom trošku, nagibi su jednaki.

Graf 9.3.(b) prikazuje pripadajuće krive prosečnog i graničnog prihoda te prosečnog i graničnog troška. Granični prihod i granični trošak seku se pri Q* = 10. Kod ove količine, prosečni trošak je 15 dolara po jedinici uz cenu od 30 dolara po jedinici proizvoda. Stoga je prosečni profit jednak 30 USD -15 USD = 15 USD po jedinici. Budući da je prodano 10 proizvoda, profit je (10)(15 USD) = 150 USD, područje prikazano osenčenim pravouglom.

Grubo pravilo za određivanje cene

Poznato je da cenu i nivo proizvodnje treba odabrati tako da granični prihod bude jednak graničnom trošku, ali kako će menadžer preduzeća pronaći tačnu cenu i nivo proizvodnje u praksi? Većina menadžera raspolaže ograničenim poznavanjem krivih prosečnog i graničnog prihoda preduzeća. Oni mogu poznavati granični trošak poduzeća samo preko ograničenog nivoa proizvodnje. Stoga uslov da granični prihod bude jednak graničnom trošku treba pretvoriti u grubo pravilo koje se može jednostavnije primenjivati u praksi.

Kako bi to učinili, možemo najpre drugačije napisati jednačinu za granični

Ekstra prihod od dodatne jedinice proizvoda,

Proizvodnja jedne dodatne jedinice i prodaja te jedinice po ceni P donosi prihod od (1)(P) = P.

Međutim, budući da preduzeće ima opadajuću krivu proizvoda može takođe imati za poslprodanih proizvoda (tj. promena prihoda Q[

Prema tome,

Dobili smo izraz s desne strane tako da smo uzeje elastičnost tražnje definisana kao tražnje, 1/�f, izmereno pri nivou proizvodnje koja donosi maksimalni profit i

MR = P + P(1/�f)

Budući da je cilj preduzeća maksimalizacija profita, možemo odrediti da je granični prihod jednak graničnom trošku:

P + P (1 /�f) = MC

Što se može popraviti da dobijemo:

Ovaj odnos daje nam grubo pravilo za određivanje cene. Leva strana jednačine (P dodana na granični trošak kao postotak od cene. Jednačina govori da marža treba biti jednaka negativnoj inverznoj elastičnosti tražnje. (Dobijeni iznos će binegativna). U skladu s navedenim, možemo preraditi ovu jednačinu kako bi cenu izrazili direktno kao maržu nad graničnim troškom:

Na primer, ako je elastičnost tražnje 1/4) = 9 / 0,75 USD = 12 USD po jedinici.

Kakva je cena koju određuje monopolist u usporedbi s cenom na konkurentprikazano da je na savršeno konkurentnom tržištu cnaplaćuje cenu koja premašuje granični trošak, ali za iznos koji obrnuto zavisi o elastičnosti tražnje. Kako se vidi iz jednačine marže, ako je tražnja ekstremno elastična, vrlo blizu graničnog troška. U tom slučaju monopolističko tržište izgledaće slično kao konkurentsko. Zapravo, kada je tražnja vrlo elastična, nema velike koristi biti monopolist.

Promjene tražnje

Na konkurentnom tržištu postoji jasan odnos između ckriva ponude, koja, kako je ranije objašnjeno predstavlja granični trošak proizvodnje za industriju u celosti. Kriva ponude govori nam koliko će biti proizvedeno pri svakoj ceni.

Monopolističko tržište nema krivu ponude. Drugim rečima, ne postoji direproizvedene količine. Razlog tome je što monopolistova odluka o ngraničnom trošku nego i o obliku krive tražnje. Rezultat toga je da promenecena i količina koje odgovaraju konkurentskoj krivojdovesti do promjene cena bez promene nivoa proizvodnje, promene nivoa proizvodnje bez promena cene, odnosno promene jednog i drugog.

123

Kako bi to učinili, možemo najpre drugačije napisati jednačinu za granični prihod:

45 = ∆5∆� = ∆����

∆�

ce proizvoda, ∆(PQ)/∆Q, ima dve komponente:

Proizvodnja jedne dodatne jedinice i prodaja te jedinice po ceni P donosi prihod od (1)(P) = P.

Međutim, budući da preduzeće ima opadajuću krivu tražnje, proizvodnja i prodaja ovog dodatnog zvoda može takođe imati za posledicu mali pad cene ∆P/∆Q, što smanjuje prihod od prodaje svih

voda (tj. promena prihoda Q[∆P/∆Q]).

Dobili smo izraz s desne strane tako da smo uzeli Q(∆P/∆Q) te ga pomnožili i podelili s P. Prisetimo se da je elastičnost tražnje definisana kao �f = (P/Q) (∆Q/∆P). Stoga je (Q/P) (∆P/∆Q) recipročno elastičnosti

, izmereno pri nivou proizvodnje koja donosi maksimalni profit i

duzeća maksimalizacija profita, možemo odrediti da je granični prihod jednak

Što se može popraviti da dobijemo:

Ovaj odnos daje nam grubo pravilo za određivanje cene. Leva strana jednačine (P - dodana na granični trošak kao postotak od cene. Jednačina govori da marža treba biti jednaka negativnoj inverznoj elastičnosti tražnje. (Dobijeni iznos će biti pozitivan jer je elastičnost tražnje

m, možemo preraditi ovu jednačinu kako bi cenu izrazili direktno kao

Na primer, ako je elastičnost tražnje - 4 i granični trošak 9 dolara po jedinici, cena treba biti 9 USD / (1 1/4) = 9 / 0,75 USD = 12 USD po jedinici.

Kakva je cena koju određuje monopolist u usporedbi s cenom na konkurentnom tržištu? Prethodno je avršeno konkurentnom tržištu cena jednaka graničnom trošku. Monopol

enu koja premašuje granični trošak, ali za iznos koji obrnuto zavisi o elastičnosti tražnje. Kako se vidi iz jednačine marže, ako je tražnja ekstremno elastična, �f je veliki negativni broj, a cena će biti

m slučaju monopolističko tržište izgledaće slično kao konkurentsko. Zapravo, kada je tražnja vrlo elastična, nema velike koristi biti monopolist.

tu postoji jasan odnos između cene i ponuđene količine. Ovaj odnos prikakriva ponude, koja, kako je ranije objašnjeno predstavlja granični trošak proizvodnje za industriju u celosti. Kriva ponude govori nam koliko će biti proizvedeno pri svakoj ceni.

Monopolističko tržište nema krivu ponude. Drugim rečima, ne postoji direktni odnos između cene i proizvedene količine. Razlog tome je što monopolistova odluka o nivou proizvodnje ne zavisi samo o graničnom trošku nego i o obliku krive tražnje. Rezultat toga je da promene tražnje ne pronalaze seriju

odgovaraju konkurentskoj krivoj ponude. Promene tražnje, umjesto toga, mogu dovesti do promjene cena bez promene nivoa proizvodnje, promene nivoa proizvodnje bez promena cene, odnosno promene jednog i drugog.

Proizvodnja jedne dodatne jedinice i prodaja te jedinice po ceni P donosi prihod od (1)(P) = P.

nja i prodaja ovog dodatnog ∆P/∆Q, što smanjuje prihod od prodaje svih

elili s P. Prisetimo se da ∆Q/∆P). Stoga je (Q/P) (∆P/∆Q) recipročno elastičnosti

duzeća maksimalizacija profita, možemo odrediti da je granični prihod jednak

MC) / P je marža dodana na granični trošak kao postotak od cene. Jednačina govori da marža treba biti jednaka

ti pozitivan jer je elastičnost tražnje m, možemo preraditi ovu jednačinu kako bi cenu izrazili direktno kao

cena treba biti 9 USD / (1 –

nom tržištu? Prethodno je ena jednaka graničnom trošku. Monopolist

enu koja premašuje granični trošak, ali za iznos koji obrnuto zavisi o elastičnosti tražnje. Kako je veliki negativni broj, a cena će biti

m slučaju monopolističko tržište izgledaće slično kao konkurentsko.

ene i ponuđene količine. Ovaj odnos prikazuje kriva ponude, koja, kako je ranije objašnjeno predstavlja granični trošak proizvodnje za industriju u

ktni odnos između cene i vou proizvodnje ne zavisi samo o

tražnje ne pronalaze seriju ponude. Promene tražnje, umjesto toga, mogu

dovesti do promjene cena bez promene nivoa proizvodnje, promene nivoa proizvodnje bez promena

124

Ovo načelo ilustrovano je grafovima 9.4(a) i (b). Na oba dela slike krivih tražnje je početno � pripadajuća kriva graničnog prihoda je 45�, a monopolistova početna cena i količina su �� i ��. Na grafu 9.4(a) kriva tražnje je pomaknuta prema dole i zaokrenuta. Nove krive tražnje i graničnog prihoda prikazane su kao � i 45�. Obratite pažnju da 45�preseca krivu graničnog troška u istoj tački kao i 45�. Kao posledica toga, proizvedena količina ostaje ista. Međutim, cena pada na ��.

Na grafu 9.4(b) kriva tražnje pomaknuta je prema gore i zaokrenuta. Nova kriva graničnog prihoda 45� preseca krivu graničnog troška pri većoj količini ��umjesto ��. Međutim, promena krive tražnje je takva da je cena upravo ista.

Graf 9.4. Promena tražnje. Pomicanje krive tražnje pokazuje da monopolističko tržište nema krivu ponude – tj. nema direktnog odnosa između cene i proizvedene količine. U delu (a), kriva tražnje D1 pomiče se prema novoj krivoj tražnje D2. Međutim, nova kriva graničnog prihoda MR2 preseca krivu graničnog troška u istoj tački kao i stara kriva graničnog prihoda MR1. Prema tome, nivo proizvodnje uz koju se ostvaruje maksimalni profit ostaje ista, iako cena pada s P1 na P2. U delu (b), nova kriva graničnog prihoda MR2 preseca krivu graničnog troška pri višem nivou proizvodnje ��. Međutim, budući da je

tražnja sada elastičnija, cena ostaje ista.

Promene tražnje obično uzrokuju promene i cene i količine, ali posebni slučajevi prikazani grafom 9.4 prikazuju bitnu razliku između monopola i konkurentske ponude. Konkurentska industrija proizvodi određenu količinu pri svakoj ceni. Kod monopolista ne postoji ovaj odnos, koji zavisno o tome kako se menja tražnja, može ponuditi više različitih količina uz istu cenu ili istu količinu po različitim cenama.

Delovanje poreza

Porez na proizvode takođe može imati različit efekat na monopolista u odnosu na konkurentnu industriju. Prethodno je objašnjeno da, kada se posebni porez (tj. porez po jedinici) nametne konkurentskoj industriji, tržišna cena raste za iznos koji je manji od poreza, a poresko opterećenje deli se između proizvođača i potrošača. Kod monopola, međutim, cena ponekad može narasti više od iznosa poreza.

Analiziranje uticaja poreza na monopolista je jednostavno. Pretpostavimo da je nametnut poseban porez od „t“ dolara po jedinici, tako da monopolist mora platiti državi „t“ dolara za svaku jedinicu prodanih proizvoda. Time je granični (i prosečni) trošak poduzeća povećan za iznos poreza „t“. Ako je MC početni granični trošak poduzeća, odluka o optimalnoj proizvodnji dobija se kao

MR = MC + t

Na grafičkom prikazu možemo pomaknuti krivu graničnog troška prema gore za iznos t i dobiti novi presek s graničnim prihodom. Navedeno je prikazano grafom 9.5 gdje su �� i �� količina i cena nakon oporezivanja, a �� i �� su količina i cena nakon oporezivanja.

125

Graf 9.5. Uticaj oporezivanja na monopolistu. Uz porez „t“ po jedinici proizvoda, efektivni granični trošak

preduzeća povećao se za iznos t na MC + t. U ovom primeru, povećanje cene ∆P je veće od poreza „t“.

Rezultat pomicanja granične krive troška prema gore je manja količina i viša cena. Ponekad se cena povećava za manje od iznosa poreza, ali ne uvek - na grafu 9.5 cena se povećala za viši iznos od poreza. Ovo ne bi bilo moguće na konkurentnom tržištu, ali moguće je kod monopolista jer veza između cene i graničnog troška zavisi o elastičnosti tražnje. Pretpostavimo, na primer, da se monopolist suočava s krivom tražnje konstantne elastičnosti, koja ima elastičnost -2, i ima konstantni granični trošak MC. Tada nam jednadžba P=MC/1+(1/�f�govori da će cena biti jednaka dvostrukom graničnom trošku. Uz porez „t“, granični trošak se povećava na MC + t tako da se cena povećava na 2(MC + t) = 2MC + 2t; tj. povećava se za dvostruki iznos poreza. (Međutim, monopolistov profit svejedno pada uz oporezivanje.)

Preduzeće s više pogona

Videli smo da preduzeće maksimalizira svoj profit odluči li se za proizvodnju gdje je granični prihod jednak graničnom trošku. Mnoga preduzeća proizvodnju obavljaju u dva ili više pogona čiji operativni troškovi mogu biti različiti. Međutim, logika odabira nivoa proizvodnje vrlo je slična kao i kod preduzeća s jednim pogonom.

Pretpostavimo da preduzeće ima dva pogona. Kolika bi trebala biti ukupna proizvodnja i koliko proizvoda bi trebao proizvesti svaki pogon? Odgovor možemo intuitivno pronaći u dva koraka:

� Prvi korak. Bez obzira koliki je nivo proizvodnje, ona treba biti podeljena između dva pogona na

način da je granični trošak isti za svaki pogon. Inače, preduzeće može smanjiti svoje troškove i

povećati prihod ako realocira proizvodnju. Na primer, ako je granični trošak u Pogonu 1 veći nego u

Pogonu 2, preduzeće može proizvesti istu količinu proizvoda uz niže ukupne troškove ako proizvodi

manje u Pogonu 1 i više u Pogonu 2.

� Drugi korak. Poznato je da ukupna proizvodnja mora biti takva da je granični prihod jednak

graničnom trošku. Inače, preduzeće bi moglo povećati svoj profit povećavanjem ili smanjivanjem

nivoa proizvodnje. Na primer, pretpostavimo da su granični troškovi isti za svaki pogon, ali granični

prihod premašuje granični trošak. U tom slučaju, preduzeće će imati više koristi ako proizvodi više u

oba pogona, jer bi prihod od proizvodnje dodatnih jedinica proizvoda bio veći od troška. Budući da

granični trošak za sve pogone mora biti isti, a granični prihod mora biti jednak graničnom trošku,

profit se maksimalizira kada je granični prihod jednak graničnom trošku u svakom pogonu.

Do ovog rezultata možemo doći i računskim putem. Uzmimo da su �� i 1� proizvodnja i trošak proizvodnje za Pogon 1, �� i 1� su proizvodnja i trošak proizvodnje za Pogon 2, a �g = �� + �� je ukupna proizvodnja. Tada je profit

126

Preduzeće treba povećati proizvodnju oba pogona dok dodatni profit od poslednje proizvedene jedinice proizvoda ne postane nula. Trebamo početi tako da zadamo da je dodatni profit proizvodnje u Pogonu 1 jednak nuli:

∆(P�g)/∆�� je prihod od proizvodnje i prodaje dodatne jedinice, tj. granični prihod, MR, za svu proizvodnju poduzeća. ∆1�/∆�� je granični trošak Pogona 1, 41�. Prema tome, dobivamo MR - 41� = 0 ili

Na sličan način možemo dodatni profit od proizvodnje u Pogonu 2 izjednačiti s nulom,

Spojivši ove dve jednačine dobijamo da preduzeće treba proizvesti onoliko da je:

Graf 9.6 prikazuje ovo načelo za preduzeće s dva pogona. 41� i 41� su krive graničnog troška za pogone. (Napomena: Pogon 1 ima viši granični trošak od Pogona 2). Prikazana je i kriva s oznakom 41g koja predstavlja ukupni granični trošak preduzeća, a dobija se horizontalnim sabiranjem 41� i 41�. Sada možemo pronaći nivoe proizvodnje ��, �� i �g uz koje se postiže maksimalan profit. Najpre treba pronaći secište 41g i MR; ta tačka određuje ukupnu proizvodnju �g. Zatim treba povući vodoravnu liniju od te tačke na krivoj graničnog prihoda do okomite osi; točka MR* određuje granični prihod preduzeća. Presek linije graničnog prihoda s 41� i 41� daje nivoe proizvodnje �� i �� za dva pogona.

Ukupna proizvodnja �g određuje granični prihod preduzeća (te stoga i cenu P*). Međutim, �� i �� određuju granični troškovi u svakom od pogona. Budući da smo 41g dobili horizontalnim sabiranjem 41� i 41�, znamo da je �� + �� = �g. Prema tome, ovi nivoi proizvodnje zadovoljavaju uslov da je MR = 41� + 41�.

Graf 9.6. Proizvodnja sa dva pogona. Preduzeće s dva pogona maksimizira profit ako odabere nivo

proizvodnjeQ1 iQ2 tako da je granični prihod MR (koji zavisi o ukupnoj proizvodnji) jednak graničnom

trošku za svaki pogon, MC1i MC2.

9.2 Monopolska moć

Čisti monopol javlja se retko. Mnogo su češća tržišta na kojima nekoliko preduzeća međusobno konkuriše. Više govora o oblicima ovakve konkurencije biće kasnije. Međutim, ovdje ćemo objasniti zbog čega će svako preduzeće na tržištu na kojem sudeluje nekoliko preduzeća najverovatnije imati opadajuću krivu tražnje te, kao rezultat toga, proizvoditi tako da cena bude veća od graničnog troška.

127

Graf 9.7 Tražnja za četkicama za zube. Dio (a) prikazuje tržišnu tražnju za četkicama za zube. Dio (b)

prikazuje tražnju za četkicama za zube preduzeća A. Pri tržišnoj ceni od 1,5 dolara elastičnost tržišne

tražnje je -1,5. Međutim, preduzeće A vidi znatno elastičniju krivu tražnje DA zbog konkurencije drugih

preduzeća. Pri ceni od 1,5 dolara, elastičnost tražnje preduzeća A je -6. Ipak, preduzeće A ima određenu

monopolsku moć: njegova cena za maksimizaciju profita je 1,5 dolara, što je veće od graničnog troška.

Pretpostavimo, na primer, da četiri preduzeća proizvode četkice za zube, a kriva tržišne tražnje prikazana je grafom 9.7(a). Pretpostavka je da ova preduzeća zajedno proizvedu 20.000 četkica za zube dnevno (svako od njih 5.000 dnevno) i prodaju ih po 1,5 dolara. Može se videti da je tržišna tražnja relativno elastična; može se proveriti da je pri ceni od 1,5 dolara elastičnost tražnje -1,5.

Sada pretpostavimo da preduzeće A odlučuje da li da snizi svoju cenu kako bi povećalo prodaju. Za donošenje ove odluke potrebno je znati na koji način će prodaja reagovati na promjenu cene. Drugim rečima, preduzeće treba poznavati svoju krivu tražnje, odvojeno od tržišne krive tražnje. Realno moguća situacija prikazana je na grafu 9.7(b) gde se vidi da je kriva tražnje poduzeća @ puno elastičnija od tržišne krive tražnje. (Pri ceni od 1,5 dolara elastičnost je -6,0). Preduzeće može predvideti da će, u slučaju povišenja cene s 1,5 dolara na 1,6 dolara prodaja pasti - recimo sa 5.000 na 3.000 jedinica - jer će potrošači kupovati više četkica od drugih preduzeća. (Kada bi sva poduzeća podigla cene na 1,6 dolara, prodaja poduzeća A pala bi samo na 4.500.) Međutim, zbog nekoliko razloga, prodaja neće pasti na nulu kao što bi se to dogodilo na savršeno konkurentnom tržištu. Kao prvo, ako su četkice preduzeća A malo drugačije od konkurentskih, neki potrošači će za njih platiti malo više. Drugo, ostala poduzeća mogu takođe povisiti svoje cene. U skladu s tim, preduzeće A može očekivati da će snižavanjem cene s 1,5 dolara na 1,4 dolara moći prodati više, možda 7.000 četkica umjesto 5.000. Međutim, neće osvojiti celo tržište. Neki potrošači i dalje mogu preferisati četkice za zube koje proizvodi konkurencija, a konkurenti mogu takođe sniziti svoje cene.

Prema tome kriva tražnje preduzeća A zavisi o tome koliko se njihov proizvod razlikuje od konkurentskih proizvoda i o tome kako ova četiri preduzeća međusobno konkurišu. Međutim, jedna važna činjenica treba biti jasna: preduzeće A će verovatno imati elastičniju krivu tražnje od krive tržišne tražnje, ali ona neće biti bezgranično elastična kao kriva tražnje savršeno konkurentnog preduzeća.

Koliko bi preduzeće A trebalo proizvesti uz poznavanje svoje krive tražnje? Vredi isto načelo: količina uz koju se postiže maksimalni profit je ona uz koju se izjednačavaju granični prihod i granični trošak. Na grafu 9.7(b) ta količina je 5.000 jedinica. Pripadajuća cena je 1,5 dolara i ona je veća od graničnog troška. Prema tome, iako preduzeće A nije čisti monopolist, ono ima monopolsku moć - ono može profitabilno naplaćivati cenu veću od graničnog troška. Dakako, njegova monopolska moć je manja nego što bi bila kad bi istisnulo konkurenciju i monopolizovalo tržište, ali ona je ipak značajna.

Navedeno nameće dva pitanja:

1. Kako možemo meriti monopolsku moć kako bi uporedili jedno preduzeće s drugim? (Do sada se

monopolska moć objašnjavala samo kvalitativno.)

2. Koji su izvori monopolske moći i zbog čega neka preduzeća imaju više monopolske moći od

drugih?

128

Oba pitanja biće obrađena u nastavku.

Merenje monopolske moći

Prisetimo se bitne razlike između savršeno konkurentnog preduzeća i preduzeća s monopolskom moći: Kod konkurentnog preduzeća cena je jednaka graničnom trošku; kod preduzeća s monopolskom moći, cena je veća od graničnog troška. Stoga je prirodni način merenja monopolske moći istraživanje u kojoj meri cena uz koju se postiže maksimalan profit premašuje granični trošak. Možemo koristiti prethodno objašnjeno grubo pravilo za određivanje cene. Ovu meru monopolske moći uveo je 1934. ekonomist Abba Lerner i naziva se Lernerov index monopolske moći. On predstavlja razliku između cene i graničnog troška, podeljenu s cenom. Matematički:

Lemerov indeks uvijek ima vrednost između nula i jedan. Za savršeno konkurentno preduzeće P = MC, tako da je L = 0. Što je veći L, veći je stepen monopolske moći.

Ovaj indeks monopolske moći može se takođe izraziti pomoću elastičnosti tražnje preduzeća.

Ipak, moramo imati na umu da je Ed elastičnost krive tražnje poduzeća, a ne krive tržišne tražnje. U ranije objašnjenom primeru sa četkicama za zube elastičnost tražnje preduzeća A bila je - 6,0, a stepen monopolske moći je 1/6 = 0,167.

Obratimo pažnju da dosta velika monopolska moć ne mora nužno podrazumijevati visoki profit. Profit zavisi o odnosu prosečnog troška i cene. Preduzeće A može imati više monopolske moći od preduzeća B, a zarađivati manji profit zbog većih prosečnih troškova.

Grubo pravilo za određivanje cena

U prethodnom odsečku korištena je jednačina za izračun cene kao marža povrh graničnog troška:

Ovaj odnos pruža okvirno pravilo za svako preduzeće s monopolskom moći. Međutim, važno je imati u vidu da je �f elastičnost tražnje poduzeća, a ne tržišne tražnje.

Teže je odrediti elastičnost tražnje za preduzeće nego za tržište jer preduzeće mora uzeti u obzir kako će njegovi konkurenti reagovati na promjene cene. U suštini, menadžer mora proceniti kolika će u postotku biti promena u prodaji jedinice proizvoda preduzeća kao posledica 1%-tne promjene cene. Ova procena može se temeljiti na formalnom modelu ili menadžerovoj intuiciji i iskustvu.

Na temelju procene elastičnosti tražnje preduzeća, menadžer može izračunati odgovarajuću maržu. Ako je elastičnost tražnje preduzeća velika, marža će biti niska (može se reći da to preduzeće ima vrlo malu monopolsku moć). Ako je elastičnost tražnje preduzeća mala, marža će biti visoka (preduzeće će imati značajnu monopolsku moć). Slike 9.8(a) i 9.8(b) ilustruju ove dve krajnosti.

129

Graf 9.8 Elastičnost tražnje i cenovna marža. Marža (P-MC)/P jednaka je negativnoj inverznoj elastičnosti

tražnje preduzeća. Ako je tražnja preduzeća elastična kao u (a), marža je niska i preduzeće ima malu

monopolsku moć. Razlika između konkurentske i monopolske cene je mala. Upravo je suprotno ako je

tražnja relativno neelastična, kao u (b) onda je razlika između konkurentske i monopolske cene velika.

9.3 Izvori monopolske moći

Zbog čega neka preduzeća imaju značajnu monopolsku moć, dok ostala imaju malu ili nikakvu? Prisetimo se da monopolska moć predstavlja sposobnost preduzeća da odredi cenu veću od graničnog troška te da iznos za koji cena premašuje granični trošak inverzno zavisi o elastičnosti tražnje preduzeća. Prema jednačini 45 = 41�= 41� što je kriva tražnje manje elastična, to će preduzeće imati veću monopolsku moć. Stoga je krajnja odrednica monopolske moći elastičnost tražnje preduzeća. Prema tome, trebamo izmeniti pitanje: Zašto neka preduzeća (npr. lanac supermarketa) imaju elastičnije krive tražnje od drugih (npr. proizvođač dizajnerske odeće)?

Tri faktora određuju elastičnost tražnje preduzeća:

1. Elastičnost tržišne tražnje. Budući da će elastičnost tražnje preduzeća biti barem jednako

elastična kao tržišna tražnja, elastičnost tržišne tražnje ograničava potencijal monopolske moći.

2. Broj preduzeća na tržištu. U slučaju postojanja mnogo preduzeća, malo je verovatno da će bilo

koje od njih vršiti značajan uticaj na cenu.

3. Interakcija među preduzećima. Čak i u slučaju kad su na tržištu prisutna samo dva ili tri

preduzeća, nijedno od njih neće moći profitabilno znatno povisiti cenu ako je suparništvo među

njima agresivno, gdje svako preduzeće nastoji osvojiti što veći dio tržišta. Istražiće se svaka od

ove tri odrednice monopolske moći.

Elastičnost tržišne tražnje

U slučaju postojanja samo jednog preduzeća - čisti monopolist - njegova kriva tražnje biće tržišna kriva tražnje. U ovom slučaju stepen monopolske moći preduzeća u potpunosti zavisi o elastičnosti tržišne tražnje. Češći je slučaj da nekoliko preduzeća međusobno konkurše; tada elastičnost tržišne tražnje čini donju granicu veličine elastičnosti tražnje svakog preduzeća. Prisetimo se primera o proizvođačima četkica za zube, prikazanog grafom 9.7. Tržišna tražnja za četkicama za zube ne mora biti jako elastična, ali tražnja svakog preduzeća biće više elastična. (Na grafu 9.7 tržišna elastičnost tražnje je -1,5 a elastičnost tražnje preduzeća je -6.) Elastičnost tražnje za određeno preduzeće zavisi o tome kako ono konkuriše drugima. Međutim, bez obzira na njihovu konkurentnost, elastičnost tražnje za svako preduzeće nikad ne može pasti ispod -1,5.

Budući da je tražnja za naftom prilično neelastična (barem kratkoročno), OPEC je tokom 1970-ih i ranih 80-ih mogao podići cene nafte visoko iznad graničnog troška proizvodnje. Tražnja za robom kao što je kafa, kakao, aluminij i bakar puno su elastičnije pa su pokušaji proizvođača da kartelizuju ova tržišta i podignu cene uglavnom propali. U svakom slučaju, elastičnost tržišne tražnje ograničava potencijalnu monopolsku moć pojedinačnih proizvođača.

Broj preduzeća

Druga je odrednica krive tražnje preduzeća - a time i njegove monopolske moći - broj preduzeća na njegovom tržištu. Uz ostale uslove nepromenjene i jednake, monopolska moć svakog preduzeća pada s porastom broja preduzeća. Kako sve više preduzeća konkuriše na tržištu, svakom preduzeću je sve teže podići cene, a da mu druga preduzeća ne preuzmu udio u prodaji.

Dakako, osim ukupnog broja preduzeća bitan je broj "velikih igrača" - preduzeća sa značajnim udelom na tržištu. Na primer, ako samo dva velika preduzeća poseduju 90% prodaje na tržištu, uz 20 drugih preduzeća s udelom u ostalih 10%, ova dva velika preduzeća mogu imati značajnu monopolsku moć. U slučaju kada samo nekoliko preduzeća ima udio u većini prodaje na tržištu, kažemo da je tržište jako koncentrisano.

130

Često se kaže (i to ne uvek u šali) da je konkurencija najveći izvor straha američkog preduzeća. Ovo može, ali i ne mora biti istinito. Međutim, za očekivati je da će u slučaju postojanja samo nekoliko preduzeća na tržištu njihovim menadžerima odgovarati da se na tržištu ne pojavi niti jedno novo preduzeće. Povećanje broja preduzeća jedino može smanjiti monopolsku moć svakog od postojećih preduzeća. Važan aspekt konkurentske strategije je pronalaženje načina za postavljanje prepreka za ulazak - uslova koji sprečavaju ulazak novih konkurenata.

Ponekad postoje prirodne prepreke za ulazak. Na primer, preduzeće može posedovati patent za tehnologiju koja je potrebna za proizvodnju određenog proizvoda, što onemogućava drugim preduzećima ulazak na tržište, barem dok patent ne prestane važiti. Ostala zakonska prava deluju na isti način - copyright (izdavačko pravo) može dozvoljavati prodaju knjige, muzike ili računarskog programa samo jednom preduzeću, dok potreba dobijanja državne dozvole (koncesije) može sprečiti ulazak novih preduzeća u telefonskim uslugama, televizijskom emitovanju ili kamionskom prevozu. Konačno, ekonomija obima može uticati na to da snabdijevanje celog tržišta može biti previše skupo za sve osim za nekoliko preduzeća. U nekim slučajevima, ekonomija obima može biti tako snažna da je najefikasnije da jedno preduzeće - prirodni monopol - snabdeva celo tržište. Uskoro će detaljnije biti objašnjena ekonomija obima i prirodni monopol.

Interakcija među preduzećima

Način na koji konkurentska preduzeća međusobno deluju takođe je važna - a ponekad i najvažnija odrednica monopolske moći. Pretpostavimo da su na tržištu prisutna četiri preduzeća. Ona mogu konkurisati agresivno, snižavajući cene kako bi zadobile veći udio na tržištu. Na taj način cene bi mogle pasti do gotovo konkurentskog nivoa. Svako preduzeće bojaće se podići svoju cenu, kako drugi ne bi ponudili nižu cenu te da na taj način izgubi svoj tržišni udio. Kao posledica toga, imaće malu monopolsku moć.

S druge strane, preduzeća ne moraju jako konkurisati. Mogu se čak udružiti (i prekršiti antitrustovske zakone) i dogovoriti da zajednički ograniče proizvodnju i povise cene. Zajedničko podizanje cena ima veću mogućnost da bude profitabilno od pojedinačnog, tako da udruživanje može generisati značajnu monopolsku moć.

Ovde se samo želi istaknuti da je, uz ostale uslove, monopolska moć manja kada preduzeća agresivno konkurišu, a veća kada sarađuju.

Prisetimo se da se monopolska moć preduzeća često menja tokom vremena, jednako kao i uslovi poslovanja (tržišna tražnja i trošak), a menja se i ponašanje preduzeća, kao i ponašanje konkurenata. Stoga monopolsku moć treba zamisliti u dinamičnom okruženju. Na primer, kriva tržišne tražnje može kratkoročno biti vrlo neelastična, ali znatno elastičnija na duži rok. (Budući da ovo vriedi za naftu, kartel OPEC može kratkoročno iskoristiti značajnu monopolsku moć, koja je na dugi rok znatno manja.) Nadalje, stvarna ili potencijalna kratkoročna monopolska moć može na duži rok neku industrijsku granu učiniti privlačnijom. Veliki kratkotrajni profiti mogu podstaknuti nova poduzeća na ulazak u neku granu, na taj način smanjujući dugoročno monopolsku moć.

9.4 Društveni trošak monopolske moći

Na konkurentnom tržištu cena je jednaka graničnom trošku. Monopolska moć ima za posledicu da je cena veća od graničnog troška. Zbog toga što monopolska moć ima za posledicu više cene i manje proizvedene količine, može se očekivati da su potrošači na gubitku, a preduzeće na dobitku. Pretpostavimo da vrednujemo blagostanje potrošača jednako kao proizvođača. U celosti, da li zbog monopolske moći potrošači prolaze gore, a proizvođači bolje?

Na ovo pitanje možemo odgovoriti poređenjem potrošačevog i proizvođačevog viška koji nastaju kao posledica toga što monopolist snabdeva čitavo tržište. (Pretpostavljamo da konkurentno tržište i monopolist imaju istu krivu troška.) Graf 9.10 prikazuje krive prosečnog i graničnog prihoda i krivu graničnog troška monopolista. Da bi maksimaliziralo profit, preduzeće proizvodi pri tački gdje je granični prihod jednak graničnom trošku, tako da su cena i količina �, i �,. Na konkurentskom tržištu cena mora biti jednaka graničnom trošku, tako da se konkurentske cena i količina, �h i �h, nalaze na secištu

131

krive prosečnog prihoda (tražnje) i krive graničnog troška. Sada možemo istražiti kako se menja višak ako se pomičemo od konkurentske cene i količine, �h i �h, prema monopolskoj ceni i količini �, i �,

Graf 9.9. Gubitak viška ili blagostanja zbog monopolske moći. Osenčeni pravougaonik i trougli prikazuju promene potrošačevog i proizvođačevog viška kada se pomičemo od konkurentske cene i količine, �h i

�h, prema monopolskoj ceni i količini �, i �,. Zbog veće cene, potrošači gube A + B, a proizvođač dobiva A - C. Gubitak probitka je-B-C.

Kod monopola cena je veća i potrošači kupuju manje. Zbog veće cene, potrošači koje kupe neko dobro gube višak - iznos prikazan pravougaonikom A. Oni potrošači koji ne kupuju robu po ceni �,nego po ceni �h takođe gube višak - iznos prikazan trouglom B. Ukupni gubitak potrošačevog viška je stoga A + B. Ako oduzmemo gubitak potrošačevog viška od dobitka proizvođača, dobivamo neto gubitak viška kao B + C, što predstavlja gubitak blagostanja zbog monopolske moći. Čak i ako profit monopolista oporezujemo i redistribuiramo potrošačima njegovih proizvoda, još uvek bi postojala neefikasnost jer bi proizvodnja bila manja nego u uslovima konkurencije. Gubitak blagostanja je društveni trošak ove neefikasnosti.

"Rent seeking"

U praksi je verovatno da će društveni trošak monopolske moći biti veći od gubitka blagostanja u trouglima B i C na grafu 9.10. zbog toga što se preduzeća mogu upustiti u "rent-seeking": trošenja velikih iznosa novca u društveno neproduktivne svrhe za dobijanje, održavanje ili iskazivanje svoje monopolske moći. To može uključivati aktivnosti lobiranja (možda i donacije političkim kampanjama) kako bi se ostvarila državna regulativa koja bi potencijalnim konkurentima otežala ulazak na tržište. Aktivnosti »rent-seeking-a» mogu takođe uključivati oglašavanje i preduzimanje pravnih koraka u cilju izbegavanja antitrustovske konrole. Može takođe predstavljati ugradnju dodatnih proizvodnih kapaciteta, ali bez njihovog korištenja, kako bi potencijalne konkurente uverili da ne mogu prodati dovoljno da bi im se isplatio ulazak na tržište. Za očekivati je da će ekonomski podsticaj za “rent-seeking" biti direktno povezan s dobicima od monopolske moći (tj. pravougaonik A minus trokut C). Stoga, što je veći transfer od potrošača prema preduzeću (pravougaonik A), veći je društveni trošak monopola.

Evo jednog primera. Tvrtka Archer Daniels Midland (ADM) je 1996. uspješno lobirala Clintonovu vladu za regulativu koja propisuje da se etanol (etilni alkohol) koji se koristi u gorivu motornih vozila, proizvodi od kukuruza. (Država je već planirala dodati etanol benzinu kako bi smanjila zavisnost zemlje o uvoznoj nafti.) Etanol je hemijski isti bez obzira na to je li proizveden od kukuruza, krumpira, žitarica ili nečeg drugog. Zbog čega onda tražiti da se proizvodi samo od kukuruza? Zato jer je ADM imao gotovo čisti monopol u proizvodnji etanola na osnovu kukuruza, tako da je regulativa povećala njegov dobitak od monopolske moći.

132

Regulacija cena

Zbog društvenog troška antitrustovski zakoni sprečavaju preduzeća u prikupljanju prevelike monopolske moći. Ovdje se istražuje drugi način na koji vlada može ograničiti monopolsku moć - regulacijom cena.

Graf 9.10 Regulacija cena. Bez upliva države, monopolist proizvodi �, i naplaćuje �,. Kada država

nametne plafonsku cenu �� prosečni i granični prihod preduzeća su konstantni i jednaki �� za sve nivoe

proizvodnje do �� Za veće nivoe proizvodnje vrede početne krive prosečnog i graničnog prihoda. Nova

kriva graničnog prihoda je, stoga, ljubičasta linija koja preseca krivu graničnog troška pri ��. Kada se

cena snizi do �h , na tački gdje granični trošak preseca prosečni prihod, proizvodnja se povećava do svog

maksimuma �h. To su proizvodi koji bi bili proizvedeni u konkurentskoj industriji. Daljnje snižavanje cene

do �� smanjuje proizvodnju na �� i uzrokuje manjak, �′� - ��.

Graf 9.10 prikazuje regulaciju cena. �,i �, su cena i količina bez regulacije. Pretpostavimo da je cena regulisana tako da ne može biti viša od ��. Zbog toga što preduzeće ne može naplaćivati više od �� za nivoe proizvodnje do ��, njegova nova kriva prosečnog prihoda je vodoravna linija kod ��. Za nivoe proizvodnje veće od ��, kriva prosečnog prihoda identična je staroj krivoj prosečnog prihoda: Pri ovim višim nivoima proizvodnje preduzeće će naplaćivati manje od �� te na taj način regulacija na njega neće uticati.

Prethodno je objašnjeno da na konkurentnom tržištu regulacija cena uvijek ima za posledicu gubitak blagostanja. Ukoliko preduzeće ima monopolsku moć, ovo ne mora biti slučaj. Upravo suprotno, regulacija cena može eliminisati gubitak blagostanja do kojeg dolazi zbog monopolske moći.

Nova kriva graničnog prihoda preduzeća odgovara njegovoj novoj krivoj prosečnog prihoda koja je prikazana ljubičastom linijom na grafu 9.10. Za nivoe proizvodnje manje od��, granični prihod jednak je prosečnom prihodu. Za nivoe proizvodnje veće od ��, kriva graničnog prihoda jednaka je originalnoj krivoj. Preduzeće će proizvesti količinu �� zbog toga što u toj tački kriva graničnog prihoda preseca krivu graničnog troška. Može se proveriti da je pri ceni �� i količini �� gubitak blagostanja smanjen.

Kako se cena još više smanjuje, proizvedena količina nastavlja rasti, a gubitak blagostanja se smanjuje. Pri ceni �h , gdje se seku prosečni prihod i granični trošak, proizvedena količina povećala se do konkurentskog nivoa; gubitak blagostanja zbog monopolske moći je eliminisan. Daljnjim snižavanjem cene - recimo, do �� - ima za posledicu smanjenje količine. Ovo smanjenje ekvivalentno je nametanju cenovnog plafona konkurentnoj industriji. Nastaje manjak ponude ��′� - ��� pored gubitka blagostanja

zbog regulacije. Kako se cena dalje smanjuje, proizvedena količina nastavlja opadati i raste nestašica. Konačno, cena je snižena ispod �9, minimalnog prosečnog troška, preduzeće je na gubitku i propada.

Prirodni monopol

Regulacija cena najčešće se koristi za prirodne monopole, kao što je pružanje lokalnih komunalnih usluga. Prirodni monopol je preduzeće koje može proizvesti čitavu tržišnu proizvodnju pri trošku koji je

133

niži nego što bi bio kada bi postojalo više preduzeća. Ako je preduzeće prirodni monopolist, efikasnije je pustiti mu da opslužuje celo tržište nego da nekoliko preduzeća konkuriše.

Graf 9.11 Regulisanje cene prirodnog monopola. Preduzeće je prirodni monopolist jer uživa ekonomiju

obima (opadajući prosečni i granični trošak) za čitav raspon proizvodnje. Kada bi cena bila regulisana da

bude �h, preduzeće bi gubilo novac i propalo. Određivanjem cene �idobija se najveća moguća

proizvodnja uz nastavak poslovanja preduzeća; višak profita jednak je nuli.

Prirodni monopol obično nastaje kad postoje jake ekonomije obima kao što prikazuje graf 9.11. Kada bismo preduzeće prikazano na grafu podelili u dva konkurentna preduzeća od kojih svako snabdeva polovicu tržišta, prosečni trošak svakog od njih bio bi veći nego trošak početnog monopolista.

Napominjemo da se na grafu 9.11, zbog toga što se prosečni trošak kontinuirano snižava, granični trošak je uvek manji od prosečnog troška. Kada preduzeće ne bi bilo regulisano, proizvodilo bi �, i prodavalo za cenu �,. U idealnim uslovima, regulatorna agencija nastojala bi spustiti cenu do konkurentskog nivoa �h . Pri tom nivou, ipak, cena ne bi pokrivala prosečni trošak i preduzeće bi propalo. Stoga je najbolja alternativa odrediti cenu od �i gdje se seku prosečni trošak i prosečni prihod. U tom slučaju preduzeće ne zarađuje monopolski profit, a proizvodi se u tolikom obimu koji omogućuje ostanak preduzeća na tržištu.

Regulacija u praksi

Prisetimo se da do konkurentske cene (�h na grafu 9.10) dolazimo u tački u kojoj se seku krive graničnog troška i prosečnog prihoda (tražnja) preduzeća. Slično je i kod prirodnog monopola: Najmanja ostvariva cena (�i na grafu 9.11) nalazi se u tački u kojoj se seku prosečni trošak i tražnja. Nažalost, često puta je u praksi teško tačno odrediti ove cene, jer se krive tražnje i troška preduzeća mogu pomicati kako se razvijaju prilike na tržištu.

Regulacija stope povrata na kapital. Kao posledica toga, regulacija monopola obično se temelji na stopi povrata na kapital (stopa prinosa). Regulatorna agencija određuje dozvoljenu cenu tako da stopa povrata bude na neki način "konkurentna" ili "pravedna". Ova praksa naziva se regulacija stope povrata: Najveća dozvoljena cena temelji se na očekivanoj stopi povrata koju će preduzeće zaraditi.

Nažalost, kod uvođenja regulacije stope povrata nastaju ozbiljni problemi. Prvo, iako je osnovni kapital preduzeća ključni element u određivanju stope povrata preduzeća, njegovu vrednost je teško odrediti. Drugo, dok se "pravedna" stopa povrata mora temeljiti na stvarnom trošku kapitala preduzeća, taj trošak zapravo zavisi o ponašanju regulatorne agencije (i ulagačevoj percepciji dozvoljenih stopa povrata u budućnosti).

Poteškoće u donošenju odluka koje brojeve koristiti u izračunu stope povrata često dovode do kašnjenja reakcije regulatora na promene troškova i drugih tržišnih uslova (da ne spominjemo duga i skupa

134

regulatorna saslušanja). Najveću korist imaju pravnici, računovođe te, ponekad, ekonomski konsultanti. Neto rezultat je regulatorno zaostajanje - kašnjenje od godine ili više koliko obično povlači za sobom menjanje regulisanih cena.

Ironično je da je tokom 1950-ih i 1960-ih regulatorno zaostajanje radilo u korist regulisanih preduzeća. Tokom tih decenija troškovi su uopšte padali (obično kao rezultat ekonomije obima koja je nastajala s rastom preduzeća). Stoga je regulatorno zaostajanje, barem neko vreme, dozvoljavalo preduzećima da uživaju veće stope povrata od onih koje će na kraju biti proglašene "pravednim" od strane regulatora. Međutim, početkom 1970-ih situacija se promenila, te je regulatorno kašnjenje radilo na štetu regulisanih preduzeća. Na primer, kada su cene nafte naglo porasle, preduzeća za opskrbu električnom energijom morala su podići svoje cene. Zbog regulatornog kašnjenja stope povrata mnoge od njih bile su dosta ispod "pravednih" stopa koje su pre zarađivali.

U 1990-ima se regulatorna okolina u SAD-u drastično promenila. U mnogim saveznim državama deregulisani su mnogi segmenti telekomunikacijske industrije kao i snabdevanje električnom energijom. Budući da je ekonomija obima bila iscrpljena, nije više postojao dokaz da su ova preduzeća bila prirodni monopolisti. Pored toga, tehnološke promene olakšale su ulazak novih preduzeća.

9.5 Monopson

Do sada je predmet rasprave o tržišnoj moći bila samo prodajna strana tržišta, a sada ćemo se posvetiti kupčevoj strani. Videćemo da i u slučaju kada ne postoji mnogo kupaca oni mogu imati tržišnu moć i profitabilno je koristiti je za uticaj na cenu proizvoda kojeg kupuju. Najpre ćemo pojasniti nekoliko pojmova:

� Monopson predstavlja tržište na kojem postoji samo jedan kupac.

� Oligopson je tržište sa samo nekoliko kupaca.

� Kada postoji samo jedan, ili samo nekoliko kupaca, neki od njih mogu imati monopsonsku moć:

mogućnost kupca da utiče na cenu dobra. Monopsonska moć omogućuje kupcu da kupuje dobra

za nižu cenu od one koja bi bila na konkurentnom tržištu.

Pretpostavimo da nastojimo odlučiti koliko dobra ćemo kupiti. Možemo primeniti osnovno granično načelo - nastaviti kupovati jedinice dobra sve dok zadnja kupljena jedinica donosi dodatnu vrednost ili korist, jednaku trošku poslednje jedinice. Drugim rečima, dodatne koristi trebaju biti u najgorem slučaju upravo poništene dodatnim troškom. Posvetićemo više pažnje dodatnoj koristi i dodatnom trošku. Za dodatnu korist od kupovine jedne ili više jedinica dobra koristi se pojam granična korisnost ili vrednost. Kako se određuje granična vrednost? Ranije smo objasnili da graničnu vrednost, ili graničnu korisnost, određuje individualna kriva tražnje, kao funkcija kupljene količine. Stoga vaš raspored granične korisnosti odgovara vašoj krivoj tražnje za nekim proizvodom. Kriva tražnje pojedinca ima negativan nagib zbog toga što se granična korisnost dobivena kupovinom još jedne jedinice dobra smanjuje s porastom ukupne kupljene količine. Dodatni trošak kupovine još jedne jedinice dobra naziva se granični izdatak. Granični izdatak zavisi o tome jeste li konkurentski kupac ili kupac s monopsonskom moći. Pretpostavimo da ste konkurentski kupac - drugim riječima, nemate uticaja na cenu dobra. U tom slučaju, trošak svake kupljene jedinice je isti bez obzira na broj kupljenih jedinica; on je jednak tržišnoj ceni dobra. Graf 9.12(a) prikazuje ovo načelo. Cena koju platite za jedinicu dobra je vaš prosečni izdatak po jedinici i on je isti za sve jedinice. Međutim, koliki je vaš granični izdatak po jedinici? Kao konkurentskom kupcu vaš granični izdatak jednak je prosečnom izdatku, što je ponovo jednako tržišnoj ceni dobra. Graf 9.12(a) takođe pokazuje vaš raspored granične korisnosti (tj. vašu krivu tražnje). Koliko jedinica dobra biste trebali kupiti? Trebali biste kupovati sve dok granična vrednost poslednje jedinice ne postane jednaka graničnom izdatku te jedinice. Prema tome, trebali biste kupiti količinu Q* pri preseku krivih graničnog izdatka i tražnje. Koncept graničnog i prosečnog izdatka uvedeni su kako bi olakšali razumevanje onoga što se događa kada kupci imaju monopsonsku moć. Međutim, pre nego što se razmotri ova situacija, objasnićemo analogiju između uslova konkurentskog kupca i konkurentskog prodavača. Graf 9.12(b) pokazuje na koji način savršeno konkurentan prodavač odlučuje o količini proizvodnje i prodaje. Budući da prodavač

135

smatra tržišnu cenu zadanom veličinom, prosečni i granični prihod jednaki su ceni. Količina uz koju se postiže maksimalan profit nalazi se na preseku krive graničnog prihoda i graničnog troška. Pretpostavimo da ste jedini kupac dobra. Ponovo se suočavate s krivom tržišne ponude koja vam govori koliko su prodavači voljni prodati kao funkcija cene koju plaćate. Bi li količina koju kupujete trebala biti u tački gdje se kriva granične korisnosti (tražnja) seče s krivom tržišne ponude? Ne. Ako želite maksimalizirati neto korist od kupovine dobra, trebate kupiti manju količinu, koju ćete dobiti po nižoj ceni.

Graf 9.12. Konkurentski kupac u poređenju s konkurentskim predavačem. Na grafu (a) konkurentski

kupac uzima cenu P* kao zadanu veličinu. Stoga su granični izdatak i prosečni izdatak konstantni i

jednaki; kupljena količina dobija se izjednačavanjem cene i granične korisnosti (tražnje). Na grafu (b)

konkurentski prodavač takođe uzima cenu kao zadanu veličinu. Granični prihod i prosečni prihod su

konstantni i jednaki; prodana količina dobija se izjednačavanjem cene i graničnog troška.

Kod odlučivanja koliko kupiti, granična korisnost od zadnje kupljene jedinice izjednačava se s graničnim izdatkom za tu jedinicu. Međutim, kriva tržišne ponude nije kriva graničnog izdatka. Kriva tržišne ponude pokazuje koliko morate platiti po jedinici dobra, kao funkciju ukupnog broja kupljenih jedinica. Drugim rečima, kriva ponude je kriva prosečnog izdatka. Budući da kriva prosečnog izdatka ima uzlazni nagib, kriva graničnog izdatka mora ležati iznad nje. Odluka o kupovini dodatne jedinice podiže cenu koja se plaća za sve jedinice, ne samo za dodatnu.

Graf 9.13. Kupac monopsonist. Kriva tržišne ponude je kriva monopsonskog prosečnog izdatka ∆E.

Prosečni izdatak raste, tako da granični izdatak leži iznad njega. Monopsonist kupuje količinu �′,, gdje

se seku granični izdatak i granična korisnost (tražnja). Cenu plaćena po jedinici ili �′, očitavamo s krive

prosečnog izdatka (kriva ponude). Na konkurentnom tržištu su i cena i količina, �h i �h, veći. Nalaze se u

tački gdje se seku prosečan izdatak (ponuda) i granična vrednost (tražnja).

136

Graf 9.13 prikazuje ovo načelo. Optimalna količina koju monopsonist kupuje je Q ′Q gdje se seku kriva tražnje i kriva graničnog izdatka. Cena koju monopsonist plaća očitava se s krive ponude: To je cena Q ′Q koja za sobom povlači količinu Q ′Q . Konačno, količina Q ′Q je manja, a cena Q ′Q niža od onih s konkurentnog tržišta, Q Q i Q Q .

Uporedba monopsona i monopola

Monopson je lakše razumeti ako ga se uporedi s monopolom. Grafovi 9.14(a) i 9.14(b) prikazuju ovo poređenje. Prisetimo se da monopolist može naplaćivati cenu iznad graničnog troška budući da ima opadajuću krivu tražnje, ili krivu prosečnog prihoda, tako da je granični prihod manji od prosečnog prihoda. Izjednačavanjem graničnog troška s graničnim prihodom dobiva se količina Q* koja je manja od one koja bi bila proizvedena na konkurentnom tržištu, a uz cenu P* koja je veća od konkurentske cene Q Q . Monopsonska situacija je vrlo slična. Kako pokazuje graf 9.14(b), monopsonist može kupiti dobro po ceni ispod svoje granične vrednosti jer kriva ponude s kojom se suočava, ili kriva njegovog prosečnog izdatka, ima pozitivan nagib. Prema tome, za monopsonista je granični izdatak veći od prosečnog izdatka. Izjednačavanjem granične vrednosti s graničnim izdatkom dobiva se količina Q* koja je manja od one koja bi bila kupljena na konkurentnom tržištu, uz cenu P* koja je niža od konkurentske cene Q Q .

Graf 9.14. Monopol i monopson.Dijagrami prikazuju blisku analogiju između monopola i monopsona. U

delu (a), monopolist proizvodi u secištu graničnog prihoda i graničnog troška. Prosečni prihod premašuje

granični prihod, tako da je cena veća od graničnog troška. U delu (b), monopsonist kupuje do tačke u

kojoj se granični izdatak seče s graničnom vrednošću. Granični izdatak premašuje prosečni izdatak, tako

da je granična vrednost veća od cene.

9.6 Monopsonska moć

Mnogo češće od čistog monopsona susrećemo tržišta na kojima se samo nekoliko preduzeća međusobno takmiče kao kupci, tako da svako preduzeće ima određenu monopsonsku moć. Na primer, veliki proizvođači automobila u SAD- u konkurišu međusobno kao kupci automobilskih guma. Budući da svaki od njih ima veliki udeo na tržištu guma, svaki ima određenu monopsonsku moć. Najveći od njih, General Motors, može pri ugovaranju snabdevanja gumama (i drugim automobilskim delovima) iskoristiti značajnu monopsonsku moć.

Na konkurentnom tržištu cena i granična vrednost su jednaki. Kupac s monopsonskom moći ipak može kupiti robu po ceni ispod granične vrednosti. U kojoj meri je cna određena ispod granične vrednosti zavisi o elastičnosti ponude s kojom se kupac suočava. U slučaju da je ponuda vrlo elastična (E je velik), sniženje cene će biti malo i kupac će imati slabu monopsonsku moć. Suprotno tome, ako je ponuda vrlo

137

neelastična, sniženje cene biće veće i kupac će imati značajnu monopsonsku moć. Slike 9.15(a) i 9.15(b) prikazuju ova dva slučaja.

Graf 9.15. Monopsonska moć: elastična u odnosu na neelastičnu ponudu. Monopsonska moć zavisi o

elastičnosti ponude. Kada je ponuda elastična, kao na grafu (a), granični izdatak se ne razlikuje znatno

od prosečnog izdatka, tako da je cena blizu one koja bi bila na konkurentnom tržištu. Kada je ponuda

neelastična, kao na grafu (b), vredi suprotno .

Izvori monopolske moći

Šta određuje stepen monopsonske moći na tržištu? Ponovo možemo povući analogiju s monopolom i monopolskom moći. Videli smo da monopolska moć zavisi od tri stvari: elastičnosti tržišne tražnje, broju prodavača na tržištu i interakciji prodavača. Monopsonska moć zavisi od tri slične stvari: elastičnosti tržišne ponude, broju kupaca na tržištu te interakcijama tih kupaca na tržištu.

Elastičnost tržišne ponude. Monopsonist ima koristi jer se suočava s rastućom krivom ponude, tako da granični izdatak premašuje prosečni izdatak. Što je kriva ponude manje elastična (što je strmija), veća je razlika između graničnog i prosečnog izdatka te monopsonist uživa veću monopsonsku moć. Kada na tržištu postoji samo jedan kupac - čisti monopsonist - monopsonska moć je u potpunosti određena elastičnošću tržišne ponude. Ako je ponuda jako elastična, monopsonska moć je mala i kupac malo dobija od toga što je jedini na tržištu.

Broj kupaca. Na većini tržišta postoji više od jednog kupca, a broj kupaca važna je odrednica monopsonske moći. Kada postoji vrlo veliki broj kupaca, nijedan nema veliki uticaj na cenu. Stoga se svaki kupac suočava s izuzetno elastičnom krivom ponude, tako da je tržište skoro u potpunosti konkurentno. Potencijal za monopsonsku moć javlja se kada postoji ograničen broj kupaca.

Interakcija između kupaca. Konačno, pretpostavimo da su na tržištu prisutna tri ili četiri kupca. Ako ovi kupci konkurišu agresivno, oni će povisiti cenu gotovo do granične vrednosti proizvoda i imaće malu monopsonsku moć. S druge strane, ako kupci konkurišu manje agresivno, ili se sporazume, cene neće znatno porasti i stepen monopsonske moći kupaca može biti visok, kao da postoji samo jedan kupac.

Kao i kod monopolske moći, nema jednostavnog načina za predviđanje koliko monopsonske moći će kupci imati na tržištu. Možemo izračunati broj kupaca i često možemo proceniti elastičnost ponude, ali to nije dovoljno. Monopsonska moć takođe zavisi o interakciji između kupaca, koju je znatno teže tačno proceniti.

Društveni trošak monopsonske moći

Budući da monopsonska moć ima za posledicu niže cene i manje kupljene količine, za očekivati je da će zbog toga kupci bolje proći, a prodavači lošije. Međutim, pretpostavimo da jednako vrednujemo dobrobit kupaca i prodavača. Kako monopsonska moć utiče na agregatno blagostanje?

Odgovor možemo pronaći poređenjem potrošačevog i proizvođačevog viška koji nastaju na konkurentnom tržištu s viškom koji nastaje kada je monopsonist jedini kupac. Graf 9.16 prikazuje krivu

138

prosečnog i graničnog izdatka i krivu granične vrednosti monopsonista. Neto korist monopsonista maksimalizira se pri kupovini količine Q Q pri ceni Q Q tako da je granična vrednost jednaka graničnom izdatku. Na konkurentnom tržištu, cena je jednaka graničnoj vrednosti. Stoga se konkurentska cena i količina, Q Q i Q Q , nalaze na preseku krive prosečnog izdatka i krive granične vrednosti. Sada ćemo videti kako se višak menja ako se pomaknemo od konkurentske cene i količine Q Q i Q Q , prema monopsonskoj ceni i količini, Q Q i Q Q .

Graf 9.15. Gubitak viška zbog monopsonske moći. Osenčani pravougaonik i trokuti pokazuju promene

potrošačevog i proizvođačevog viška kada se pomičemo od konkurentske cene i količine �h i �h prema

monopolskoj ceni i količini �, i �,. Budući da su i cena i količina niže, postoji porast kupčevog

(potrošačevog) viška A – B. Proizvođačev višak se smanjuje za A + C, tako da trokuti B i C predstavljaju

gubitak viška ili blagostanja.

Kod monopsona, cena je niža i manje se prodaje. Zbog niže cene prodavači gube iznos viška prikazan pravougaonikom A. Uz to, prodavači zbog smanjene prodaje gube višak prikazan trouglom C. Stoga je ukupni gubitak proizvođača (ili prodavača) A + C. Kupac dobija višak prikazan pravougaonikom A uz kupovinu pri nižoj ceni. Kupac kupuje manje, Q Q umjesto Q Q te tako gubi višak prikazan troulom B. Ukupno povećanje viška stoga predstavlja A-B.U konačnici, nastao je neto gubitak viška prikazan kao B + C. To je gubitak viška ili blagostanja zbog monopsonske moći. Čak i ukoliko se monopsonova dobit oporezuje i redistribuira proizvođačima, postojala bi neefikasnost jer se proizvodi manje nego na konkurentskom tržištu. Gubitak viška ili blagostanja je društveni trošak ove neefikasnosti.

Bilateralni monopol

Šta se događa kad monopolist naiđe na monopsonista? Teško je reći. Tržište sa samo jednim prodavačem i jednim kupcem nazivamo bilateralni monopol. Ako zamislite takvo tržište, videćete zašto je teško predvideti cenu i količinu. I kupac i prodavač su u situaciji pregovaranja. Nažalost, ne postoji jednostavno pravilo koje određuje ko će, i hoće li ijedan od njih bolje proći u pregovorima. Jedna strana može imati više vremena i strpljenja ili može biti sposobna uveriti drugu stranu da će odustati ako je cena preniska ili previsoka.

Bilateralni monopol je retkost. Daleko su češća tržišta s nekoliko proizvođača koji imaju neku monopolsku moć i prodaju nekolicini kupaca koji imaju određenu monopsonsku moć. Iako do pregovaranja još uvijek može doći, možemo primeniti grubo načelo: Monopsonska moć i monopolska moć teže međusobnom poništenju. Drugim rečima, monopsonska moć kupaca smanjuje efektivnu moć prodavača i obrnuto. To ne znači da će na kraju tržište izgledati savršeno konkurentno; ako je, na primer, monopolska moć velika, a monopsonska mala, preostala monopolska moć će i dalje biti značajna. Ali, u globalu, monopsonska moć će potiskivati cenu bliže graničnom trošku, dok će monopolska moć potiskivati cenu prema graničnoj vrednosti.

9.7 Ograničavanje tržišne moći: antitrustovski zakoni

Videli smo da tržišna moć - bez obzira da li je uspešno iskorištena od strane prodavača ili kupaca - šteti potencijalnim kupcima koji su mogli obaviti kupovinu po konkurentskim cenama. Pored toga, tržišna moć smanjuje proizvodnju, što dovodi do gubitka blagostanja. Neumerena tržišna moć takođe povlači

139

probleme jednakosti i pravednosti: Ako neko preduzeće ima značajnu monopolsku moć, ono će profitirati na trošak potrošača. U teoriji, preveliki profit preduzeća može se oporezovati i redistribuirati kupcima njegovih proizvoda, ali takva redistribucija često je nepraktična. Teško je odrediti koji dio profita preduzeća se može pripisati monopolskoj moći, a još je teže locirati sve kupce i nadoknaditi im plaćeno u proporciji s njihovom kupovinom.

Kako onda društvo može ograničiti tržišnu moć i sprečiti da se ona koristi antikonkurencijski? Za prirodni monopol, kao što je preduzeće za snabdevanje električnom energijom, rešenje je regulacija cena. Međutim, generalno rešenje je sprečiti preduzeća da zadobiju neumerenu tržišnu moć, te ograničiti korištenje zadobijene moći. U SAD-u to se postiže antitrustovskim zakonima: skupom pravila i regulative s ciljem promovisanja konkurentske ekonomije zabranom radnji koje ograničavaju ili bi mogle ograničiti konkurenciju te ograničavajući oblike dozvoljenih tržišnih struktura.

Monopolska moć može nastati na brojne načine, a svaki od njih pokriven je antitrustovskim zakonima. Antitrustovski zakoni zapravo otprilike definišu šta je i šta nije dozvoljeno, to su ustvari pravila i regulativa koja zabranjuje radnje koje ograničavaju, ili bi mogle ograničavati konkurenciju.

140

10. MONOPOLISTIČKA KONKURENCIJA I OLIGOPOL

U ovom poglavlju istražuju se tržišne strukture koje uz čisti monopol postižu veću monopolsku moć. Najpre se objašnjava monopolistička konkurencija. Monopolistički konkurentno tržište slično je savršeno konkurentnom tržištu u dva bitna aspekta: na njemu ima mnogo preduzeća i novim preduzećima nije ograničen ulazak. Međutim, ono se razlikuje od savršeno konkurentnog tržišta u tome što su proizvodi diferencirani: svako preduzeće prodaje određenu marku ili verziju proizvoda koja se razlikuje kvalitetom, izgledom ili ugledom, a svako preduzeće je jedini proizvođač svoje vlastite marke. Veličina monopolske moći preduzeća zavisi o tome koliko je uspešno u diferenciranju svog proizvoda od proizvoda drugih preduzeća. Postoje brojni primeri monopolistički konkurentnih industrija: neki od njih su pasta za zube, sredstvo za pranje rublja i kafa.

Drugi oblik tržišne strukture je oligopol: tržište na kojem konkuriše samo nekoliko preduzeća, a ulazak novih preduzeća je ograničen. Proizvodi mogu biti diferencirani, kao kod automobila, ili ne moraju biti, kao što je slučaj kod čelika. Monopolska moć i profitabilnost oligopolističkih industrija zavisi delom o interakciji preduzeća. Na primer, ako je njihova interakcija više kooperativna nego konkurentna, preduzeća mogu naplaćivati cene dosta iznad graničnog troška i zaraditi velike profite.

U nekim oligopolističkim industrijama preduzeća sarađuju, a na drugima agresivno konkurišu, iako to ima za posledicu niže profite. Kako bismo utvrdili koji su razlozi za to, trebamo razmotriti kako oligopolistička preduzeća odlučuju o nivou proizvodnje i cenama. Ove odluke su komplikovane jer svako preduzeće mora delovati strateški - pri donošenju odluke treba proceniti moguće reakcije konkurenata.

Treći oblik tržišne strukture je kartel. Na kartelizovanom tržištu, neka ili sva preduzeća eksplicitno tajno sarađuju: koordiniraju svoje cene i nivoe proizvodnje kako bi maksimalizovale zajedničke profite. Karteli mogu nastati na tržištima koja bi inače bila konkurentna, kao npr. OPEC, ili oligopolistična, kao u slučaju međunarodnog kartela za boksit.

10.1 Monopolistička konkurencija

U mnogim industrijskim granama proizvodi su diferencirani. Iz nekog razloga, potrošači svaku marku proizvoda doživljavaju drugačijom od ostalih. Na primer, pasta za zube Crest doživljava se drugačijom od Colgate, Aim i desetka drugih. Razlika je delom u okusu, delom u sastavu, a delom u ugledu - potrošačevoj slici (tačnoj ili netačnoj) relativne efikasnosti Cresta u prevenciji karijesa. Kao posledica toga, neki potrošači (ali ne svi) platiće više za Crest.

Budući da je kompanija Procter & Gamble jedini proizvođač Cresta, ona ima monopolsku moć. Međutim, monopolska moć je ograničena jer u slučaju rasta cena Cresta, potrošači lako mogu Crest supstituirati nekom drugom markom paste. Iako potrošači koji više vole Crest plaćaju za njega više novca, većina njih neće platiti puno više. Tipični potrošač Cresta mogao bi platiti 25 ili čak 50 centi više za tubu paste, ali verovatno neće platiti 1 dolar više. Za većinu potrošača, pasta za zube je pasta za zube, a razlike među markama su male. Stoga je kriva tražnje za zubnom pastom Crest prilično elastična, iako je opadajućeg nagiba. (Razumna procena elastičnosti tražnje za Crestom je -7.) Zbog ograničene monopolske moći, Procter & Gamble naplaćivaće višu cenu, ali ne znatno višu, od graničnog troška. Slična je situacija sa sredstvom za pranje rublja Tide ili papirnatim ručnicima Scott.

Svojstva monopolističke konkurencije

Monopolistički konkurentno tržište ima dve osnovne karakteristike:

1. Preduzeća konkurišu prodajom diferenciranih proizvoda koji su međusobno zamenjivi, ali nisu

savršeni supstituti. (Drugim rečima, međucenovna elastičnost tražnje je velika, ali ne

bezgranična.)

2. Ulazak i izlazak na tržište je slobodan: novom preduzeću je relativno lako ući na tržište s vlastitim

markama proizvoda, kao što i postojeća preduzeća mogu lako otići s tržišta ako njihovi proizvodi

postanu neprofitabilni.

141

Kako bismo shvatili zašto je slobodan ulazak važan preduslov, uporedićemo tržišta zubne paste i automobila. Tržište zubne paste je monopolistički konkurentno, dok bi se automobilsko tržište bolje okarakterisalo kao oligopol. Drugim preduzećima je relativno lako plasirati nove vrste zubne paste, a to ograničava profitabilnost proizvodnje Cresta ili Colgatea. Ako su profiti veliki, druga preduzeća troše neophodne količine novca (za razvoj, proizvodnju, oglašavanje i promociju) kako bi uvela nove vlastite marke, što smanjuje tržišni udio i profitabilnost Cresta i Colgatea.

Automobilsko tržište takođe karakteriše diferencijacija proizvoda. Međutim, zbog velikih ekonomija obima u proizvodnji, otežan je ulazak novih preduzeća. Do sredine 1970-ih, kada su japanski proizvođači postali važni konkurenti, tri najveća proizvođača automobila u SAD-u u velikoj su meri kontrolisala celo tržište.

Pored zubne paste, postoje brojni drugi primeri monopolističke konkurencije. Na monopolistički konkurentnim tržištima prodaju se sapun, šampon, dezodoransi, paste za brijanje, sredstva protiv prehlade i mnogi drugi proizvodi. Tržišta za bicikle i druga sportska pomagala takođe su monopolistički konkurentna. Slična je situacija s većinom proizvoda maloprodaje, jer se proizvodi prodaju u mnogo različitih trgovina koje međusobno konkurišu diferencirajući svoje usluge prema lokaciji, raspoloživosti i stručnosti prodajnog osoblja, uslovima kreditiranja, itd. Ulazak je relativno lak pa će se, ako su profiti u nekom delu grada visoki jer ima samo nekoliko trgovina, pojaviti i nove trgovine.

Kratkoročna i dugoročna ravnoteža

Kao i monopolisti, monopolistička preduzeća imaju opadajuće krive tražnje. Stoga imaju monopolsku moć. Međutim, to ne znači da će monopolistički konkurentna preduzeća zaraditi veliki profit. Monopolistička konkurencija je slična savršenoj konkurenciji: zbog slobodnog ulaza, potencijal za zaradu profita privlači nova preduzeća s konkurentnim markama proizvoda, snižavajući ekonomske profite do nule.

Kako bismo ovo objasnili, istražićemo ravnotežnu cenu i nivo proizvodnje monopolistički konkurentnog preduzeća kratkoročno i dugoročno. Graf 10.1(a) pokazuje kratkoročnu ravnotežu. Budući da se proizvod preduzeća razlikuje od njegovih konkurenata, kriva tražnje �k ima negativan nagib. (Ovo je kriva tražnje preduzeća, a ne tržišna kriva tražnje, koja ima strmiji nagib.) Količina uz koju se postiže maksimalizacija profita, ��k, nalazi se na presjeku krivih graničnog prihoda i graničnog troška. Budući da pripadajuća cena ��k premašuje prosečni trošak, preduzeće zarađuje profit, koji je prikazan osenčenim pravougaonikom na grafu.

Dugoročno, ulazak drugih preduzeća će smanjiti profit. S uvođenjem konkurentnih marki proizvoda, naše preduzeće gubi udio na tržištu i u prodaji; njegova kriva tražnje pomiče se prema dole, kao na grafu 10.1(b). (Dugoročno, krive prosečnog i graničnog troška mogu se takođe pomaknuti. Zbog pojednostavljenja pretpostavili smo da se troškovi ne menjaju.) Dugoročna kriva tražnje Rk biće tangenta krive prosečnog troška preduzeća. Maksimalan profit postiže se uz količinu �Rk i cenu �Rk. To takođe povlači za sobom profit jednak nuli, jer je cena jednaka prosečnom trošku. Naše preduzeće još uvek ima monopolsku moć: njegova dugoročna kriva tražnje ima padajući nagib jer je njegova marka proizvoda još uvek posebna. Međutim, ulazak i konkurencija drugih preduzeća sveli su profit na nulu.

Uopšte, preduzeća mogu imati različite troškove i neke marke mogu biti različitije od drugih. U ovom slučaju, preduzeća mogu naplaćivati neznatno različite cene i neka od njih će zaraditi mali profit.

142

10.1 Monopolističko konkurentno preduzeće u dugom i kratkom roku. Budući da je preduzeće jedini

proizvođač svoje marke, njegova kriva tražnje ima negativan nagib; cena je veća od graničnog troška i

preduzeće ima monopolsku moć. Kratkoročno, cena će takođe premašiti prosečan trošak (opisano u delu

(a)) i preduzeće zarađuje profit prikazan žutim pravougaonikom. Dugoročno, profit privlači nova

preduzeća s konkurentnim markama. Tržišni udio preduzeća pada i kriva tražnje se pomiče niže. U

dugoročnoj ravnoteži, opisanoj u delu (b), cena je jednaka prosečnom trošku, tako da preduzeće ne

zarađuje profit, iako ima monopolsku moć.

Monopolistička konkurencija i ekonomska efikasnost

Savršeno konkurentna tržišta su poželjna jer su ekonomski efikasna; sve dok nema eksternalija i ništa ne ometa funkcionisanje tržišta, ostvaruje se najveći mogući ukupni višak potrošača i proizvođača. Monopolistička konkurencija u nekim aspektima slična je konkurenciji, ali je li to efikasna tržišna struktura? Kako bismo odgovorili na ovo pitanje, uporedićemo dugoročnu ravnotežu monopolistički konkurentne industrije s dugoročnom ravnotežom savršeno konkurentne industrije.

Graf 10.2 pokazuje da postoje dva izvora neefikasnosti monopolistički konkurentne industrije.

1. Za razliku od savršene konkurencije, kod monopolističke konkurencije ravnotežna cena

premašuje granični trošak. To znači da vrednost dodatnih jedinica proizvoda za potrošače

premašuje trošak proizvodnje tih jedinica. Ako nivo proizvodnje naraste do tačke gdje se seku

kriva tražnje i kriva graničnog troška, ukupni višak mogao bi biti povećan za iznos prikazan žutim

područjem na grafu 10.2(b). To nije iznenađujuće. Prethodno je objašnjeno da monopol stvara

gubitak blagostanja, a na monopolistički konkurentnim tržištima postoji monopolska moć.

2. Na grafu 10.2 vidljivo je da monopolistički konkurentna preduzeća posluju s viškom kapaciteta;

njihova proizvodnja je ispod nivoa koji bi minimalizirao prosečni trošak. Ulazak novih preduzeća

svodi profit na nulu i na savršeno konkurentnim i na monopolistički konkurentnim tržištima. Kod

savršeno konkurentnog tržišta, svako preduzeće suočava se s vodoravnom krivom tražnje, tako

da se tačka u kojoj je profit jednak nuli javlja pri minimalnom proječnom trošku, kao što

prikazuje graf 10.2(a). Kod monopolistički konkurentnog tržišta kriva tražnje ima opadajući

nagib, tako da je tačka uz koju se profit svodi na nulu levo od minimalnog prosečnog troška.

Višak kapaciteta je neefikasan jer bi prosečni trošak bio niži u slučaju postojanja manjeg broja

preduzeća.

143

10.2 Poređenje monopolističke konkurentne ravnoteže i savršeno konkurentne ravnoteže. Kod savršene

konkurencije, graf (a), cena je jednaka graničnom trošku, dok kod monopolističke konkurencije cena

premašuje granični trošak, tako da postoji gubitak viška prikazan žutim područjem na grafu (b). Kod oba

tipa tržišta, nova preduzeća ulaze na tržište dok se profit ne svede na nulu. Kod savršene konkurencije

kriva tražnje je vodoravna, tako da se tačka u kojoj je profit jednak nuli javlja pri minimalnom prosečnom

trošku. Kod monopolistički konkurentnog tržišta kriva tražnje ima opadajući nagib, tako da je tačka uz

koju se profit svodi na nulu levo od minimalnog prosečnog troška. Kod vrednovanja monopolističke

konkurencije, ove neefikasnosti moraju biti odvagnute u odnosu na dobitak za potrošače koji proističe od

raznolikosti (diversifikovanosti) proizvoda.

Ove neefikasnosti pogoršavaju položaj kupaca. Je li zbog toga monopolistička konkurencija društveno nepoželjna tržišna struktura koja treba biti regulisana? Odgovor je - iz dva razloga - verovatno "ne":

1. Na većini monopolistički konkurentnih tržišta, tržišna moć je mala. Obično dovoljno preduzeća

konkuriše s markama koje su u dovoljnoj meri međusobno zamenjive, tako da niti jedno

preduzeće nema značajnu tržišnu moć. Stoga će biti mali gubitak blagostanja koji proističe iz

tržišne moći. Zbog toga što su krive tražnje preduzeća prilično elastične, višak kapaciteta biće

malen.

2. Svaku neefikasnost treba odvagnuti u odnosu na važne koristi koje pruža monopolistička

konkurencija: raznovrsnost proizvoda. Većina potrošača vrednuje mogućnost odabira među

širokim rasponom konkurentnih proizvoda i marki koji se razlikuju na razne načine. Dobitak od

raznolikosti proizvoda može biti veliki i lako nadmašiti troškove neefikasnosti koji potiču od

krivih tražnje s padajućim nagibom.

10.2 Oligopol

Na oligopolističkim tržištima proizvodi mogu, ali ne moraju, biti diferencirani. Bitno je da većina ili sva proizvodnja otpada na samo nekoliko preduzeća. Na nekim oligopolističkim tržištima, neka ili sva preduzeća dugoročno zarađuju pozamašne profite jer prepreke ulasku otežavaju ili onemogućuju ulazak novih preduzeća. Oligopol je rasprostranjen oblik tržišne strukture. Primeri oligopolističkih industrija uključuju automobile, čelik, aluminij, naftne derivate, električnu opremu i računare.

Zbog čega mogu nastati prepreke za ulazak? Neki od razloga objašnjeni su u prethodnom delu skripte. Koegzistencija više od samo nekoliko preduzeća na tržištu može biti neprofitabilna zbog ekonomije obima; patenti ili pristup tehnologiji mogu isključiti potencijalne konkurente; potreba trošenja novca na prepoznatljivost imena i ugled na tržištu može obeshrabriti ulazak novih preduzeća. Ovo su "prirodne" prepreke ulasku - one su bazične za strukturu određenog tržišta. Pored toga, postojeća preduzeća mogu preduzeti strateške radnje za sprečavanje ulaska. Mogu, na primer, pretiti da će u slučaju ulaska preplaviti tržište i sniziti cene, a kako bi pretnja dobila na težini, mogu izgraditi višak proizvodnih kapaciteta.

Rukovođenje oligopolističkim preduzećem komplikovano je zbog toga što odluke oko određivanja cena, nivoa proizvodnje, oglašavanja i investicija uključuju značajno strateško razmatranje. Budući da konkuriše samo nekoliko preduzeća, svako od njih pažljivo mora uzeti u obzir na koji način će njegove akcije uticati na protivnike te kako će protivnici verovatno reagovati.

144

Pretpostavimo da Ford zbog slabe prodaje automobila razmatra sniženje cena od 10% kako bi stimulisao tražnju. Treba dobro razmisliti o tome kako će reagovati GM (General Motors) i Chrysler. Oni mogu uopšte nereagovati ili mogu neznatno sniziti cene, a u tom slučaju bi Ford mogao doživeti značajno povećanje prodaje, velikim delom na štetu svojih konkurenata. Oni se mogu uskladiti s Fordovim sniženjem cena, a u tom slučaju će sva tri preduzeća prodati više automobila, ali bi mogli zaraditi znatno niži profit, zbog nižih cena. Druga mogućnost je da GM i Chrysler snize svoje cene više od Forda. Oni bi mogli sniziti cene za 15% kako bi kaznili Ford, što bi moglo dovesti do rata cena i drastičnog pada profita sva tri preduzeća. Ford mora pažljivo odvagnuti sve tri mogućnosti. Zapravo, kod donošenja većine značajnih ekonomskih odluka - određivanje cene, definisanje nivoa proizvodnje, preduzimanje značajne promotivne kampanje ili investiranja u nove proizvodne kapacitete - preduzeće mora pokušati razlučiti kako će najverovatnije reagovati njegovi konkurenti.

Ova strateška razmatranja mogu biti kompleksna. Pri donošenju odluka, svako preduzeće mora odvagnuti reakcije konkurenata, znajući da će konkurenti takođe odvagnuti njegove reakcije na njihove odluke. Nadalje, odluke, reakcije, reakcije na reakcije itd. su dinamične i s vremenom se razvijaju. Kada menadžeri nekog preduzeća vrednuju potencijalne posledice svojih odluka, moraju pretpostaviti da su njihovi konkurenti jednako razumni i inteligentni kao i oni. Zatim se moraju staviti u položaj konkurenata i razmisliti kako bi reagovali.

Ravnoteža na oligopolističkom tržištu

Kada istražujemo tržište, obično želimo odrediti cenu i količinu koje prevladavaju u ravnoteži. Na primer, na savršeno konkurentnom tržištu ravnotežna cena izjednačava količinu ponude s količinom koja se traži. Kod monopola, ravnoteža nastaje kada je granični prihod jednak graničnom trošku. Konačno, kod monopolističke konkurencije, dugoročna ravnoteža ima za posledicu da ulazak novih preduzeća svodi profit na nulu.

Na ovim tržištima, svako preduzeće bi moglo uzeti cenu ili tržišnu tražnju kao zadanu veličinu i većinom ignorisati svoje konkurente. Na oligopolističkom tržištu, preduzeće određuje cenu ili nivo proizvodnje jednim delom na temelju strateškog razmatranja ponašanja svojih konkurenata. Istovremeno, odluke konkurenata zavise o prvoj odluci preduzeća. Kako onda možemo zaključiti koja cena i nivo proizvodnje će biti u ravnoteži i hoće li uopšte postojati ravnoteža? Kako bismo odgovorili na ova pitanja, potrebno nam je načelo za objašnjavanje ravnoteže kada preduzeća donose odluke koje eksplicitno uzimaju u obzir ponašanje drugih.

Prisetimo se kako je opisana ravnoteža na konkurentnom i monopolističkom tržištu; kada je tržište u ravnoteži, preduzeća najbolje posluju i nemaju razloga za promenu cene ili nivoa proizvodnje. Prema tome, konkurentno tržište je u ravnoteži kada je količina ponude jednaka traženoj količini. Svako preduzeće posluje najbolje što može - prodaje sve što proizvede i maksimalizira profit. Slično tome, monopolist je u ravnoteži kada je granični prihod jednak graničnom trošku, jer i on posluje najbolje što može i maksimalizira svoj profit.

Nešova ravnoteža. Uz neke modifikacije, isto načelo možemo primeniti i za oligopolističko tržište. Svako preduzeće želi poslovati najbolje što može uzevši u obzir šta rade konkurenti. Šta bi preduzeće trebalo pretpostaviti da rade konkurenti? Budući da će preduzeće poslovati najbolje što može uzevši u obzir ono što rade konkurenti, prirodno je pretpostaviti da će ti konkurenti poslovati najbolje što mogu uzevši u obzir šta radi to preduzeće. Svako preduzeće uzima u obzir ponašanje svojih konkurenata i pretpostavlja da i konkurenti rade isto to.

Na prvi pogled ovo se može činiti pomalo apstraktno, ali je logično i pruža osnovu za određivanje ravnoteže na oligopolističkom tržištu. Ovaj koncept prvi put je objasnio matematičar John Nash 1951. te se prema njemu zove Nashova (Nešova) ravnoteža. Radi se o značajnom konceptu koji ćemo više puta koristiti.

Nashova ravnoteža: Svako preduzeće posluje najbolje što može uzimajući u obzir što rade njegovi konkurenti.

145

U ovom poglavlju koncept ravnoteže ćemo koristiti za analizu oligopolističkih tržišta. Kako bismo što manje komplikovali stvari, u ovom poglavlju usredsređujemo se najviše na tržišta kod kojih dva preduzeća međusobno konkurišu. Takvo tržište nazivamo duopol. Svako preduzeće ima samo jednog konkurenta kojeg treba uzeti u obzir pri donošenju svojih odluka. Iako se usredsređujemo na duopole, osnovni rezultati vrediće i za tržišta s više od dva preduzeća.

Cournotov (Kurnotov) model duopola

Počećemo s jednostavnim modelom duopola koji je prvi uveo francuski ekonomist Augustin Cournot 1838. godine. Pretpostavka je da preduzeća proizvode homogen proizvod i poznaju tržišnu krivu tražnje. Svako preduzeće mora odlučiti koliko će proizvesti i oba donose svoje odluke u isto vrijeme. Pri donošenju svojih odluka o proizvodnji, svako preduzeće uzima u obzir svog konkurenta. Ono zna da i konkurent takođe odlučuje o tome koliko proizvesti, a tržišna cena će zavisiti o ukupnoj proizvodnji oba preduzeća.

Suština Cournotovog modela je da svako preduzeće smatra nivo proizvodnje svog konkurenta fiksnom veličinom i zatim odlučuje o tome koliko će samo proizvesti. Kako bismo videli na koji način to funkcioniše, razmotrićemo odluku o proizvodnji Preduzeća 1. Pretpostavimo da Preduzeće 1 misli da Preduzeće 2 neće proizvesti ništa. U tom slučaju, kriva tražnje Preduzeća 1 je tržišna kriva tražnje. Na grafu 10.3 to je prikazano kao �(0), što označava krivu tražnje za Preduzeće 1 pod pretpostavkom da Preduzeće 2 ne proizvodi ništa. Graf 10.3 takođe pokazuje pripadajuću krivu graničnog prihoda 45�(O). Pretpostavili smo da je granični trošak 41� Preduzeća 1 konstanta. Kako prikazuje graf, nivo proizvodnje uz koje Preduzeće 1 ostvaruje maksimalni profit je 50 jedinica, tačka u kojoj 45�(O) preseca 41�.Ukoliko Preduzeće 2 ne proizvodi ništa, Preduzeće 1 bi trebalo proizvesti 50.

Graf 10.3 Odluka o proizvodnji preduzeća 1. Nivo proizvodnje uz koju će Preduzeće 1 ostvariti maksimalni

profit zavisi o tome koliko ono misli (pretpostavlja) da će proizvesti preduzeće 2. Ako smatra da

Preduzeće 2 neće ništa proizvesti, njegova kriva tražnje, označena kao D1 (0) je tržišna kriva tražnje.

Pripadajuća kriva graničnog prihoda, označena sa MR1 (0) preseca krivu graničnog troška Preduzeća 1

MC1 pri proizvodnji 50 jedinica. Ako Preduzeće 1 smatra da će Preduzeće 2 proizvesti 50 jedinica, njegova

kriva tražnje D1 (50) pomiče se ulevo za taj iznos. Maksimalni profit se sada postiže uz nivo proizvodnje

od 25 jedinica. Konačno, ako Preduzeće 1 smatra da će Preduzeće 2 proizvesti 75 jedinica, Preduzeće 1

proizvešće samo 12,5 jedinica.

Umesto toga, pretpostavimo da Preduzeće 1 smatra da će Preduzeće 2 proizvesti 50 jedinica. Tada se kriva tražnje Preduzeća 1 koja je i tržišna kriva tražnje, pomiče ulevo za 50. Na grafu 10.3 ova kriva označena je sa � (50), a pripadajuća kriva graničnog prihoda označena je s 45� (50). Proizvodnja pri kojoj Preduzeće 1 postiže maksimalni profit je sada 25 jedinica, u tački gdje 45�(5O) = 41�. Pretpostavimo sada da Preduzeće 1 misli da će Preduzeće 2 proizvesti 75 jedinica. Tada se kriva tražnje

146

Preduzeća 1, tržišna kriva tražnje, pomiče ulevo za 75. Na grafu 10.3 označena je sa �(75). Proizvodnja uz koju Preduzeće 1 sada postiže maksimalni profit je 12,5 jedinica, gdje je 45�(75) = 41�. Konačno, pretpostavimo da Preduzeće 1 misli da će Preduzeće 2 proizvesti 100 jedinica. Tada bi krive tražnje i graničnog prihoda Preduzeća 1 (koje nisu prikazana na grafu) presecale svoju krivu graničnog troška na okomitoj osi; ako Preduzeće 1 smatra da će Preduzeće 2 proizvesti 100 jedinica ili više, onda ono ne bi trebalo ništa proizvesti.

Reakcijske krive. Možemo zaključiti: ako Preduzeće 1 smatra da Preduzeće 2 neće proizvesti ništa, ono će proizvesti 50; ako misli da će Preduzeće 2 proizvesti 50, ono će proizvesti 25; ako misli da će Preduzeće 2 proizvesti 75, proizvešće 12,5; a ako misli da će Preduzeće 2 proizvesti 100, tada neće ništa proizvesti. Nivo proizvodnje pri kojoj Preduzeće 1 ostvaruje maksimalni profit opadajući je raspored proizvodnje za koju misli da će proizvesti Preduzeće 2. Ovaj raspored nazivamo reakcijskom krivom Preduzeća 1 i označavamo sa ��*(��). Ova kriva nacrtana je na grafu 10.4, gdje je svaka od četiri gore navedenih kombinacija proizvodnje prikazana jednim x-om.

Graf 10.4.Reakcijske krive i Cournotova ravnoteža.Reakcijska kriva Preduzeća 1 pokazuje koliko će ono

proizvesti kao funkcija količine koju misli da će proizvesti Preduzeće 2 (x pri Q2 = 0, 50 i 75, odgovaraju

primerima prikazanim grafom 10.3.). Reakcijska kriva Preduzeća 2 pokazuje nivo proizvodnje kao

funkciju količine koju misli da će proizvesti Preduzeće 1. Pri Cournotovoj ravnoteži, svako preduzeće tačno

procenjuje količinu koju će proizvesti konkurent i na taj način maksimizira vlastiti profit. Stoga, nijedno

preduzeće neće izaći iz ove ravnoteže.

Možemo proći kroz istu analizu za Preduzeće 2, tj. možemo odrediti količinu proizvodnje Preduzeća 2 uz koju se postiže maksimalni profit uz različite pretpostavke o količini koju će proizvesti Preduzeće 1. Rezultat će biti reakcijska kriva Preduzeća 2 - tj. raspored ��*(��) koji povezuje njegovu proizvodnju s količinom proizvodnje za koju misli da će proizvesti Preduzeće 1. Ako se kriva graničnog troška Preduzeća 2 razlikuje od krive Preduzeća 1, reakcijska kriva će takođe imati drugačiji oblik. Na primer, reakcijska kriva Preduzeća 2 mogla bi izgledati poput one prikazane na grafu 10.4.

Cournotova ravnoteža. Koliko će proizvesti svako preduzeće? Reakcijska kriva svakog preduzeća govori nam o tome koliko će proizvesti, uzevši u obzir proizvodnju konkurenta. Pri ravnoteži, svako preduzeće određuje nivo proizvodnje prema vlastitoj reakcijskoj krivoj; ravnoteže nivoa proizvodnje se stoga nalaze na secištu reakcijskih krivih. Rezultirajući niz nivoa proizvodnje nazivamo Cornotovom ravnotežom. Pri ovoj ravnoteži, svako preduzeće ispravno predviđa koliko će konkurent proizvesti i u skladu s tim maksimalizira svoj profit.

Možemo primetiti da je Cournotova ravnoteža jedan primer Nashove ravnoteže. Prisetimo se da kod Nashove ravnoteže svako preduzeće posluje najbolje što može uzevši u obzir akcije konkurencije. Kao posledica toga, niti jedno preduzeće ne bi htelo samostalno promeniti svoje ponašanje. Kod Cournotove

147

ravnoteže svaki duopolist proizvodi količinu koja maksimalizira njegov profit uzevši u obzir proizvodnju konkurenta, tako da nijedan ne želi promeniti svoj nivo proizvodnje.

Pretpostavimo da dva preduzeća u početku imaju proizvodnje koje se razlikuju od Cournotove ravnoteže. Hoće li ona prilagođavati svoju proizvodnju dok se ne postigne Cournotova ravnoteža? Nažalost, Cournotov model ne govori ništa o dinamici procesa prilagođavanja. Zapravo, za vreme procesa prilagođavanja ne vredi glavna pretpostavka modela da svako preduzeće pretpostavlja da je proizvodnja konkurenta fiksna. Budući da oba preduzeća prilagođavaju svoje proizvodnje, nijedan nivo nije fiksan. Kako bismo shvatili dinamiku prilagođavanja, potrebni su nam drugačiji modeli.

Kada je za svako preduzeće razumno da pretpostavi da je proizvodnja konkurenta fiksna? Razumno je ako dva preduzeća određuju svoje nivoe proizvodnje samo jednom, jer se tada one ne mogu promeniti. Takođe je razumno kada se preduzeća nalaze u Cournotovoj ravnoteži, jer tada nijedno preduzeće nema motiv da promeni nivo proizvodnje. Pri korištenju Cournotovog modela moramo se ograničiti na ponašanje preduzeća u ravnoteži.

Prednost prvog poteza - Stackelbergov (Štakelbergov) model

Pretpostavili smo da naša preduzeća doupolisti istovremeno donose svoje odluke o nivou proizvodnje. Pogledajmo sada što se događa ako jedno od preduzeća može prvo odrediti svoj nivo proizvodnje. Postavljaju se dva pitanja. Prvo, je li prednost biti prvi? Drugo, koliko će svako preduzeće proizvesti?

U nastavku našeg primera, pretpostavljamo da oba preduzeća imaju granični trošak jednak nuli, a da je tržišna kriva tražnje P = 30 - Q, gdje Q predstavlja ukupnu proizvodnju. Pretpostavimo da Preduzeće 1 prvo odredi svoj nivo proizvodnje te zatim Preduzeće 2, nakon saznanja o proizvodnji Preduzeća 1, donosi svoju odluku o proizvodnji. U određivanju nivoa proizvodnje, Preduzeće 1 stoga mora uzeti u obzir kako će reagovati Preduzeće 2. Stackelbergov model duopola razlikuje se od Cournotovog modela u kojem nijedno preduzeće nema mogućnost reakcije.

Počnimo s Preduzećem 2. Budući da ono donosi svoju odluku o proizvodnji nakon Preduzeća 1, ono uzima proizvodnju Preduzeća 1 kao fiksnu. Stoga se nivo proizvodnje uz koju Preduzeće 2 postiže maksimalni profit dobiva iz Cournotove reakcijske krive koja je

Reakcijska kriva Preduzeća 2: ��=15-����

A što je s Preduzećem 1? Za maksimalizaciju svog profita ono odabire��tako da je granični prihod jednak graničnom trošku koji je jednak nuli. Prisjetimo se da je prihod Preduzeća 1

5� = ��� = 30�� − ��� − ����

Budući da 5� zavisi od��, Preduzeće 1 mora predvideti koliko će Preduzeće 2 proizvesti. Preduzeće 1 zna da će Preduzeće 2 izabrati �� u skladu s reakcijskom krivom. Kada u poslednju jednačinu uvrstimo prethodnu jednačinu umjesto ��, dobijamo prihod Preduzeća 1

5� = 30�� − ��� − �� C15 − 12��D = 15�� − 1

22���

Granični prihod je, prema tome

45� = ∆5�∆�� = 15 − ��

Kada postavimo da je 45� = 0, dobivamo �� = 15. A iz reakcijske krive Preduzeća 2 (10.2) dobijamo da je ��= 7,5. Preduzeće 1 proizvodi dvostruko više od Preduzeća 2 i zarađuje dvostruko više profita. Preduzeće 1 ima prednost time što je bilo prvo. Ovo se može činiti protivno logici: izgleda da je štetno biti prvi koji će objaviti svoj nivo proizvodnje. Zašto je, onda, strateška prednost biti prvi?

Zato što onaj koji prvi objavi dovodi druge pred svršen čin; bez obzira na to što radi vaš konkurent, vaša proizvodnja biće velika. Kako bi maksimalizirao profit, konkurent mora ovu veliku proizvodnju uzeti kao zadanu veličinu i odrediti niži nivo proizvodnje za sebe. (Ako konkurent proizvede veliku količinu proizvoda, to će uticati na snižavanje cene i obojica će biti na gubitku. Prema tome, ako vaš konkurent

148

ne preferira "vraćanje milo za drago" u odnosu na ostvarivanje profita, bilo bi iracionalno da proizvede veliku količinu.) Ovakva se "prednost prvog poteza" događa u mnogim strateškim situacijama.

Cournotov i Stackelbergov model su alternativni prikazi oligopolističkog ponašanja. Koji od modela je primereniji, zavisi o industrijskoj grani. Za industrijsku granu koju čine otprilike slična preduzeća, od kojih niti jedno nema velike poslovne prednosti ili vodeću poziciju, verovatno je najprikladniji Cournotov model. S druge strane, u nekim industrijama dominira veliko preduzeće koje obično preuzima vođstvo u uvođenju novih proizvoda i određivanju cene; jedan od primera je tržište računarskih servera, u kojem je vodeći IBM (Lenovo). Tada će realističniji biti Stackelbergov model.

10.3 Cenovna konkurencija

Pretpostavili smo da naša oligopolistička preduzeća konkurišu određivanjem količina. Međutim, u mnogim oligopolističkim industrijama konkurencija nastaje i oko cena. Na primer, za GM, Ford i Daimler-Chrysler, cena je ključna strateška varijabla i svako preduzeće odabire cenu uzevši u obzir konkurente. U ovom odeljku koristimo koncept Nashove ravnoteže za istraživanje cjenovne konkurencije, najprije u industriji koja proizvodi homogen proizvod, a zatim u industriji s određenim stupnjem diferencijacije proizvoda.

Cenovna konkurencija s homogenim proizvodima - Bertrandov (Bertrandov) model

Bertrandov model razvio je 1883. francuski ekonomist Joseph Bertrand. Poput Cournotovog modela, on vredi za preduzeća koja proizvode homogene proizvode i istovremeno donose odluke. Međutim, u ovom slučaju, preduzeća odabiru cene umjesto količina. Kao što ćemo videti, ova promjena može dramatično uticati na tržišni rezultat.

Vratimo se primeru duopola iz prošlog odeljka, gdje je tržišna kriva tražnje

P = 30 - Q

gdje je Q= �� + �� ukupna proizvodnja homogenog proizvoda. Ovoga puta ćemo pretpostaviti da je granični trošak oba preduzeća 3 dolara:

41� = 41� = 3

Za vežbu možete izračunati da Cournotova ravnoteža za ovaj duopol, koja rezultira od toga što oba preduzeća istovremeno donose odluke o proizvodnji, iznosi �� = �� = 9. Takođe možete proveriti da je u Cournotovoj ravnoteži tržišna cena 12 dolara, tako da svako preduzeće zarađuje profit od 81 dolara.

Pretpostavimo sada da ova dva duopolista konkurišu istovremenu izabirući cenu umjesto količine. Koju cenu će svaki od njih odabrati i koliko će zaraditi profita? Kako bismo odgovorili na ova pitanja, napominjemo da će, zbog toga što je proizvod homogen, potrošači kupovati samo od proizvođača s najnižom cenom. Prema tome, ako preduzeća naplaćuju različite cene, preduzeće koje ima nižu cenu snabdevaće čitavo tržište, a preduzeće s višom cenom neće prodati ništa. Ako oba preduzeća naplaćuju istu cenu, potrošačima će biti svejedno od kojeg preduzeća će kupiti i svako preduzeće će snabdijevati polovinu tržišta.

Kolika je Nashova ravnoteža u ovom slučaju? Ako o tome malo razmislite, uvidećete da je, zbog motiva za snižavanjem cena, Nashova ravnoteža konkurentni rezultat - tj. oba preduzeća određuju cenu jednaku graničnom trošku: �� = �� = 3 USD. Tada je ukupna proizvodnja 27 jedinica, od koje svako preduzeće proizvodi 13,5 jedinica. Budući da je cena jednaka graničnom trošku, nijedno preduzeće ne zarađuje profit. Kako bismo proverili da je to Nashova ravnoteža, pitajmo se da li bi ijedno preduzeće imalo motiv da promeni svoju cenu. Pretpostavimo da Preduzeće 1 podigne cenu. Tada bi izgubilo svu svoju prodaju u korist Preduzeća 2 i stoga bi bilo na gubitku. Ako bi umjesto toga snizilo svoju cenu, osvojilo bi čitavo tržište, ali bi izgubilo novac po svakoj proizvedenoj jedinici; ponovo bi bilo na gubitku. Stoga Preduzeće 1 (kao i Preduzeće 2) nema motiv za promenom; posluje najbolje što može kako bi maksimaliziralo profit, uzevši u obzir akcije konkurenta.

Zbog čega ne bi postojala Nashova ravnoteža pri kojoj bi preduzeća naplaćivala istu cenu, ali višu (recimo, 5 dolara), tako da svako preduzeće ostvaruje veći profit? Zato jer u ovom slučaju, kada bi jedno preduzeće samo malo snizilo cenu, moglo bi osvojiti celo tržište i gotovo udvostručiti svoj profit. Stoga bi

svako preduzeće htjelo imati nižu cenu od konkurencije. Snižavanje cena bi se nastavilo dok ne bi pala na 3 dolara.

Promenom varijable strateškog izbora od nivoa proizvodnje na cenu, dobili smo drasrezultat. U Cournotovom modelu, zato što oba preduzeća proizvdolara. Sada je tržišna cena 3 dolara. U CouBertrandovom modelu cene su jednake graničnom

Bertrandov model može se kritikovati s nekoliko strana. Prvo, kada preduzeća proizvode homogen proizvod, prirodnije je da konkurišu količinom, a ne cenom. Drugo, čak i kada preduzeća određuju cene te odabiru istu cenu (kao što model predviđa), koliki udio ukupne prodaje će otpadati na svakog od njih? Pretpostavili smo da će se prodaja jednako dbiti slučaj. Međutim, unatoč nedostacima, Bertrandov model je koristan jer proizvodnja u oligopolu može kritično zavisiti o odabiru strateške varijable.

Cenovna konkurencija s diferenciranim proizvodima

Oligopolistička tržišta često imaju barem određen nivo diferencijacije proizodređeni samo cenama, nego takođe i razlikama u dizajnu, izvedbi i trajnosti proizvoda svakog preduzeća. U takvim slučajevima, prirodno je da preduzeća konkurišu odabirom cena, a na količina.

Kako bismo shvatili na koji način funkcionišeuzećemo sledeći jednostavan primer. Pretpostavimo da svaki od dva duopolista ima fiksne troškove od 20 dolara i nema varijabilnih troškova, a da oba imaju iste krive tražnje:

Tražnja Preduzeća 1 �� = 12 − 2��Tražnja Preduzeća 2 �� = 12 − 2��gdje su �� i �� cene koje Preduzeća 1 i 2 naplaćuju, a Količina koju svako preduzeće može prodati smakonkurent naplaćuje veću cenu.

Ako oba preduzeća određuju cene istovremeno, za određivanje ravnoteže možemo koristiti Cournotov model. Svako preduzeće odabire vlastitu cenu,Razmotrimo Preduzeće 1. Njegov profit zamenimo �� iz krive tražnje u sledećoj jednačini, dobijamo

[ = ���� − 20 = 12�� − 2���+���Pri kojoj ceni �� se maksimalizira profit? Odgovor zavisi o Međutim, koju god cenu naplaćuje Preduzeće 2, profit Preduzeća 1 maksimalizira se kada je dodatni profit od vrlo malog povećanja vlastite cPreduzeće 1 postiže maksimalni profit dobi

∆l∆�G = 12 − 4��+��=0

Ovu jednačinu možemo preformulisati da dobijemo pravilo za određivanje cene, ili reakcijsku krivu Preduzeća 1:

Reakcijska kriva Preduzeća 1: �� = 3Ona govori Preduzeću 1 koju cenu da naplaćuje, uzevši u obzir cenu sličan način možemo doći i do pravila za određivanje cene Preduzeća 2:

Reakcijska kriva Preduzeća 2: �� = 3Reakcijske krive su prikazane na grafu 10.5. Nashova ravnoteža nalazi se u tački gdje semože se proveriti da u toj tački svako preduzeće naplaćuje cenu od 4 dolara i zarađuje profit u iznosu od 12 dolara. Budući da u ovoj tački svako preduzeće posluje najbolje što možekonkurenta, nijedno preduzeće nema motiv

149

enu od konkurencije. Snižavanje cena bi se nastavilo dok ne bi pala na

enom varijable strateškog izbora od nivoa proizvodnje na cenu, dobili smo drasotovom modelu, zato što oba preduzeća proizvode samo 9 jedinica, tržišna c

dolara. Sada je tržišna cena 3 dolara. U Cournotovom modelu oba preduzeća zarađujene su jednake graničnom trošku i ne zarađuje se profit.

Bertrandov model može se kritikovati s nekoliko strana. Prvo, kada preduzeća proizvode homogen u količinom, a ne cenom. Drugo, čak i kada preduzeća određuju cene

to model predviđa), koliki udio ukupne prodaje će otpadati na svakog od njih? smo da će se prodaja jednako deliti među preduzećima, ali nema razloga zašto bi to morao

biti slučaj. Međutim, unatoč nedostacima, Bertrandov model je koristan jer pokazuje kako ravnotežna proizvodnja u oligopolu može kritično zavisiti o odabiru strateške varijable.

enovna konkurencija s diferenciranim proizvodima

Oligopolistička tržišta često imaju barem određen nivo diferencijacije proizvoda. Udeli na tržištu određeni samo cenama, nego takođe i razlikama u dizajnu, izvedbi i trajnosti proizvoda svakog preduzeća. U takvim slučajevima, prirodno je da preduzeća konkurišu odabirom cena, a na količina.

Kako bismo shvatili na koji način funkcioniše cenovna konkurencija s diferenciranim proizvodima, edeći jednostavan primer. Pretpostavimo da svaki od dva duopolista ima fiksne troškove od

20 dolara i nema varijabilnih troškova, a da oba imaju iste krive tražnje:

�� + ��

�� + ��

ene koje Preduzeća 1 i 2 naplaćuju, a �� i �� su rezultirajuće količine koje prodaju. Količina koju svako preduzeće može prodati smanjuje se s porastom vlastite cene, ali se povećava kada

Ako oba preduzeća određuju cene istovremeno, za određivanje ravnoteže možemo koristiti Cournotov model. Svako preduzeće odabire vlastitu cenu, uzevši u obzir konkurentovu cRazmotrimo Preduzeće 1. Njegov profit [� je prihod ����umanjen za fiksni trošak od 20 dolara. Kada

iz krive tražnje u sledećoj jednačini, dobijamo

�� − 20

se maksimalizira profit? Odgovor zavisi o �� kojeg Preduzeće 2 smatra fiksnim. koju god cenu naplaćuje Preduzeće 2, profit Preduzeća 1 maksimalizira se kada je dodatni

ja vlastite cene jednak nuli. Uz pretpostavku da je �� fiksna, cena uz koju Preduzeće 1 postiže maksimalni profit dobija se iz

Ovu jednačinu možemo preformulisati da dobijemo pravilo za određivanje cene, ili reakcijsku krivu

3 + �9��

Ona govori Preduzeću 1 koju cenu da naplaćuje, uzevši u obzir cenu �� koju je odredilo Preduzeće 2. Na sličan način možemo doći i do pravila za određivanje cene Preduzeća 2:

3 + �9��

Reakcijske krive su prikazane na grafu 10.5. Nashova ravnoteža nalazi se u tački gdje seeriti da u toj tački svako preduzeće naplaćuje cenu od 4 dolara i zarađuje profit u iznosu od

12 dolara. Budući da u ovoj tački svako preduzeće posluje najbolje što može, uzevši u obzir ca, nijedno preduzeće nema motiv da promijeni svoju cenu.

enu od konkurencije. Snižavanje cena bi se nastavilo dok ne bi pala na

enom varijable strateškog izbora od nivoa proizvodnje na cenu, dobili smo drastično drugačiji ode samo 9 jedinica, tržišna cena je 12

otovom modelu oba preduzeća zarađuju profit; u

Bertrandov model može se kritikovati s nekoliko strana. Prvo, kada preduzeća proizvode homogen u količinom, a ne cenom. Drugo, čak i kada preduzeća određuju cene

to model predviđa), koliki udio ukupne prodaje će otpadati na svakog od njih? eliti među preduzećima, ali nema razloga zašto bi to morao

pokazuje kako ravnotežna

voda. Udeli na tržištu nisu određeni samo cenama, nego takođe i razlikama u dizajnu, izvedbi i trajnosti proizvoda svakog preduzeća. U takvim slučajevima, prirodno je da preduzeća konkurišu odabirom cena, a na količina.

renciranim proizvodima, edeći jednostavan primer. Pretpostavimo da svaki od dva duopolista ima fiksne troškove od

su rezultirajuće količine koje prodaju. ene, ali se povećava kada

Ako oba preduzeća određuju cene istovremeno, za određivanje ravnoteže možemo koristiti Cournotov uzevši u obzir konkurentovu cenu kao fiksnu.

umanjen za fiksni trošak od 20 dolara. Kada

reduzeće 2 smatra fiksnim. koju god cenu naplaćuje Preduzeće 2, profit Preduzeća 1 maksimalizira se kada je dodatni

fiksna, cena uz koju

Ovu jednačinu možemo preformulisati da dobijemo pravilo za određivanje cene, ili reakcijsku krivu

koju je odredilo Preduzeće 2. Na

Reakcijske krive su prikazane na grafu 10.5. Nashova ravnoteža nalazi se u tački gdje se sijeku ove krive; eriti da u toj tački svako preduzeće naplaćuje cenu od 4 dolara i zarađuje profit u iznosu od

uzevši u obzir cenu

150

Pretpostavimo sada da ova dva preduzeća imaju tajni sporazum; umjesto da nezavisno određuju cene, oba odluče naplaćivati istu cenu, uz koju se maksimalizira njihov profit. Može se proveriti da bi preduzeća sada naplaćivala 6 dolara i da bi bila na dobitku zbog dogovaranja, budući da svako od njih sada zarađuje 16 dolara profita. Graf 10.5 prikazuje ovu sporazumnu ravnotežu.

Konačno, pretpostavimo da Preduzeće 1 prvo određuje cenu, a zatim Preduzeće 2 određuje svoju cenu uzevši u obzir cenu Preduzeća 1. Za razliku od Stackelbergovog modela kod kojeg preduzeća najpre određuju svoje količine, u ovom slučaju Preduzeće 1 bi bilo u lošijem položaju zbog prvog poteza. (Kako biste ovo videli, izračunajte cenu uz koju Preduzeće 1 maksimalizira svoj profit, uzevši u obzir reakcijsku krivu Preduzeća 2). Zašto prvi potez u ovom slučaju predstavlja nedostatak? Zato jer onaj koji reaguje drugi ima priliku neznatno sniziti cenu i na taj način zadobiti veći udio na tržištu.

Graf 10.5. Nashova ravnoteža u cenama. Dva preduzeća prodaju diferencirani proizvod i tražnja svakog

preduzeća zavisi i o njegovoj vlastitoj ceni i o ceni konkurenata. Preduzeća određuju cene istovremeno,

svako uzima cenu konkurenata kao zadanu veličinu. Reakcijska kriva preduzeća 1 daje cenu uz koju se

postiže maksimalni profit kao funkciju cene koju je odredilo preduzeće 2, a sličan slučaj je i sa

preduzećem 2. Nashova ravnoteža nalazi se na preseku ovih krivih, kada svako preduzeće naplaćuje cenu

od 6 dolara, posluje najbolje što može, uzevši u obzir cenu konkurenata te nema motiva za promenom

cene. Takođe je prikazana i sporazumna ravnoteža; ako preduzeća kooperativno odrede cenu, ona bi

odabrala cenu od 6 dolara.

10.4 Konkurencija u odnosu na tajni sporazum: dilema zatvorenika

Nashova ravnoteža je nekooperativna ravnoteža; svako preduzeće donosi odluku uz koju postiže maksimalan profit, uzevši u obzir akcije konkurenata. Kao što smo videli, profit koji zarađuje svako preduzeće viši je nego što bi bio kod savršene konkurencije, ali niži nego kad bi se preduzeća sporazumjela.

Sporazum je, međutim, nezakonit i većina menadžera ne bi želela završiti u zatvoru. Međutim, ako koopercija može dovesti do viših profita, zašto preduzeća ne kooperišu bez eksplicitnog sporazuma? Naročito ako i vi i vaš konkurent možete pronaći cenu uz koju postižete maksimalni profit na koju biste pristali ako bi se dogovarali, zašto ne biste odredili tu cenu u nadi da će konkurent učiniti isto? Ako konkurent učini isto, obojica zarađujete više novca.

Problem je da vaš konkurent verovatno neće izabrati cenu na dogovornom nivou. Zašto? Zato jer bi imao više koristi da odabere nižu cenu, čak i kad bi znao da ćete vi odrediti cenu na dogovornom nivou.

Navedeno ćemo objasniti na našem primeru cenovne konkurencije iz prošlog odeljka. U tom primeru, svako preduzeće ima fiksni trošak od 20 dolara, nema varijabilnog troška, a krive tražnje su im sljedeće:

151

Tražnja Preduzeća 1: �� = 12 − 2�� + ��

Tražnja Preduzeća 2: �� = 12 − 2�� + ��

U Nashovoj ravnoteži svako preduzeće naplaćuje cenu od 4 dolara i zarađuje profit od 12 dolara, dok, u slučaju sporazuma, oba preduzeća prodaju po 6 dolara i zarađuju profit od 16 dolara. Pretpostavimo sada da preduzeća nemaju tajni sporazum, nego da Preduzeće 1 naplaćuje 6 dolara, što je dogovorna cena, u nadi da će Preduzeće 2 učiniti isto. Ako Preduzeće 2 učini isto, zaradiće profit od 16 dolara. Međutim, šta će se dogoditi ako umjesto toga odredi cenu od 4 dolara? U tom slučaju, Preduzeće 2 zaradilo bi profit od

[� = ���� − 20 = �4�m12 − �2��4� + �6�n − 20 = 20��

S druge strane, Preduzeće 1 zaradilo bi profit od samo

[� = ���� − 20 = �6�m12 − �2��6� + �4�n − 20 = 4��

Tablica 10.1.Matrica isplata u igri određivanja cena

Prema tome, ako Preduzeće 1 naplaćuje 6 dolara, a Preduzeće 2 samo 4 dolara, profit Preduzeća 2 porašće na 20 dolara. To će se dogoditi na štetu Preduzeća 1, čiji profit će pasti na samo 4 dolara. Očigledno je da Preduzeće 2 ima najbolje rezultate uz cenu od 4 dolara. Slično, Preduzeće 1 takođe ima najbolje rezultate uz cenu 4 dolara. Kad bi Preduzeće 2 naplaćivalo 6 dolara, a Preduzeće 1 4 dolara, Preduzeće 1 bi zaradilo 20 dolara profita, a Preduzeće 2 samo 4 dolara.

Matrica isplata. Tablica 10.1 sumira rezultate ovih različitih mogućnosti. Kod odlučivanja o ceni, preduzeća igraju nekooperativnu igru; svako preduzeće nezavisno posluje najbolje što može, uzimajući u obzir svog konkurenta. Tablica 10.1 je matrica isplata za ovu igru, jer pokazuje profit (ili isplate) svakog preduzeća uzevši u obzir njegovu odluku i odluku njegovog konkurenta. Na primer, gornji lijevi ugao matrice govori nam da će, ako oba preduzeća naplaćuju 4 dolara, svako zaraditi 12 dolara profita. Gornji desni ugao govori nam da će, ako Preduzeće 1 naplaćuje 4 dolara, a Preduzeće 2 naplaćuje 6 dolara, Preduzeće 1 zaraditi 20 dolara, a Preduzeće 2 tek 4 dolara.

Matrica isplata može pojasniti odgovor na naše početno pitanje; zašto se preduzeća ne bi ponašala kooperativno, te tako zaradila viši profit, čak i ako se ne mogu tajno sporazumjeti? U ovom slučaju, kooperacija znači da oba preduzeća naplaćuju 6 dolara umjesto 4 dolara i tako ostvaruju profit od 16 dolara umjesto 2 dolara. Problem je da svako preduzeće zarađuje više uz cenu od 4 dolara, bez obzira na akcije konkurenta. Kao što pokazuje matrica isplata, ako Preduzeće 2 naplaćuje 4 dolara, Preduzeće 1 najbolje prolazi ako naplaćuje 4 dolara. Skladno tome, Preduzeće 2 uvijek najbolje posluje ako naplaćuje 4 dolara, bez obzira na to što radi Preduzeće 1. Kao posledica toga, osim ako preduzeća mogu potpisati obvezujući ugovor da oba naplaćuju 6 dolara, nijedno od njih ne može očekivati da će konkurent naplaćivati 6 dolara, te će oba naplaćivati cenu od 4 dolara.

Dilema zatvorenika. Klasični primer teorije igara, tzv. dilema zatvorenika, ilustruje problem s kojim se susreću oligopolistička preduzeća. Ona glasi ovako: dva zatvorenika optužena su za učestvovanje u zločinu. Oni se nalaze u odvojenim ćelijama i ne mogu međusobno komunicirati. Od svakog se traži priznanje. Ako oba priznaju, svaki će dobiti zatvorsku kaznu od pet godina. Ako nijedan ne prizna, optužba će teško dokazati zločin, tako da mogu očekivati nagodbu i dobiti kaznu od dve godine. S druge strane, ako jedan od zatvorenika prizna, a drugi ne - onaj koji je priznao dobiće samo jednu godinu, dok će drugi ići u zatvor na deset godina. Kada biste bili jedan od tih zatvorenika, što biste učinili - priznali ili ne?

152

Matrica isplata u tablici 10.2 sumira moguće ishode. (Napominjemo da su "isplate" negativne; iznos u donjem desnom uglu matrice isplata znači dvogodišnju kaznu za svakog zatvorenika.) Kao što prikazuje tablica, naši zatvorenici nalaze se u dilemi. Kada bi se mogli dogovoriti da nijedan ne prizna zločin (na način koji bi bio obvezujući), tada bi svaki išao u zatvor na samo dve godine. Međutim, oni ne mogu razgovarati, a čak i kad bi mogli, da li bi mogli verovati jedan drugome? Ako Zatvorenik A ne prizna, on rizikuje da njegov bivši saučesnik to iskoristi. Konačno, bez obzira što učini Zatvorenik A, Zatvorenik B je na dobitku ako prizna. Jednako tako, Zatvorenik A uvijek je u prednosti ako prizna, tako da Zatvorenik B mora brinuti da će, ako ne prizna, biti iskorišten. Stoga će verovatno oba zatvorenika priznati i otići u zatvor na pet godina.

Tablica 10.2 Matrica isplata za dilemu zatvorenika

Oligopolistička preduzeća često se nalaze u dilemi zatvorenika. Moraju odlučiti da li da agresivno konkurišu u pokušaju osvajanja većeg udela na tržištu na štetu konkurenta, ili da "kooperišu" i pasivnije konkurišu, koegzistirajući sa svojim konkurentima prihvatajući postojeći tržišni udio i možda čak implicitno se dogovarajući s njima. Ako preduzeća pasivno konkurišu, određuju visoke cene i ograničavaju proizvodnju, zaradiće više profite nego kada agresivnije konkurišu.

Kao i naši zatvorenici, svako preduzeće ima motiv da "zezne stvar" i spusti cenu ispod cene konkurenata, a svako od njih zna da konkurenti imaju isti motiv. Koliko god da je kooperacija poželjna, svako od preduzeća s razlogom brine da bi, u slučaju da pasivno konkurišu, konkurent mogao odlučiti agresivno konkurisati i osvojiti značajan dio na tržištu. U problemu određivanja cena prikazanom u tablici 10.1, oba preduzeća su na dobitku ako "kooperišu" i naplaćuju visoku cenu. Međutim, preduzeća se nalaze u dilemi zatvorenika, gdje nijedno ne može verovati svom konkurentu da će odrediti visoku cenu.

10.5 Implikacije dileme zatvorenika na oligopolističko utvrđivanje cena

Osuđuje li dilema zatvorenika oligopolistička preduzeća na agresivno konkurisanje i niske profite? Ne mora tako biti. Iako naši imaginarni zatvorenici imaju samo jednu priliku za priznanje, većina preduzeća određuje količinu i cenu mnogo puta, uz stalni nadzor ponašanja konkurenata i prema tome, prilagođavanja vlastitog ponašanja. To omogućava preduzećima da razviju ugled iz kojeg može proizaći poverenje. Kao posledica toga, oligopolistička koordinacija i kooperacija ponekad nadvladaju.

Uzmimo, na primer, industrijsku granu koju čine tri ili četiri preduzeća koja koegzistiraju dugo vremena. Tokom godina, menadžeri ovih preduzeća možda su se umorili od gubitka novca zbog ratova cena, tako da može doći do implicitnog sporazuma po kojem sva preduzeća održavaju visoke cene i niti jedno ne pokušava oduzeti tržišni udio svojih konkurenata. Iako bi svako preduzeće moglo doći u iskušenje da snizi cenu ispod cene konkurenata, menadžeri znaju da rezultirajući dobici neće biti dugog vijeka. Konkurenti će se osvetiti, a posledica će biti novi rat cena i dugoročno niži profit.

Ovo rešenje dileme zatvorenika događa se u nekim industrijskim granama, a u nekima ne. Ponekad menadžeri nisu zadovoljni s umereno visokim profitima koji potiču od implicitnog dogovora i preferišu agresivno konkurisanje kako bi povećali tržišni udio. Ponekad je teško postići implicitni dogovor. Na primer, preduzeća s različitim troškovima i različitim procenama tržišne tražnje mogu imati različite stavove o "ispravnoj" dogovornoj ceni. Preduzeće A može smatrati da je "ispravna" cena 10 dolara, dok Preduzeće B smatra da je to 9 dolara. Kada ono odredi cenu od 9 dolara, Preduzeće A to može shvatiti kao pokušaj snižavanja cene ispod cene Preduzeća A, te se osvetiti snižavanjem cene na 8 dolara. Posledica je rat cena.

153

Stoga je u mnogim industrijskim granama implicitno dogovaranje kratkog vijeka. Obično postoji duboko ukorenjeno nepoverenje, tako da rat cena izbija čim konkurenti počnu osećati da jedno preduzeće "muti vodu" menjanjem svoje cene ili povećanjem oglašavanja.

Rigidnost cena (otpornost cena na promjene)

Budući da je implicitno dogovaranje krhko, oligopolistička preduzeća često imaju veliku potrebu za stabilnošću, osobito u pogledu cene. Zbog toga karakteristika oligopolističkih industrijskih grana može biti otpornost cene na promene ili rigidnost cena. Čak ni kada se promene troškovi ili tražnja, preduzeća nisu sklona menjati cenu. Ako troškovi padnu ili opadne tržišna tražnja, oni strahuju da bi niže cene mogle poslati pogrešnu poruku konkurentima i pokrenuti novi krug rata cena. A ako troškovi i tražnja porastu, nisu skloni podići cene jer se boje da bi njihovi konkurenti mogli odbiti da podignu svoje cene.

Rigidnost cena osnova je modela izlomljene krive tražnje oligopola. Prema ovom modelu, svako preduzeće ima krivu tražnje koja se prelama pri trenutno prevladavajućoj ceni P* (Vidi graf 10.6.) Pri cenama iznad P*, kriva tražnje vrlo je elastična zbog toga što preduzeće veruje da ga, ako podigne cenu iznad P*, druga preduzeća neće slediti, te će izgubiti prodaju i veliki dio tržišnog udela. S druge strane, preduzeće veruje da će ga, ako snizi svoju cenu ispod P*, druga preduzeća slediti jer ne žele izgubiti svoje udele na tržištu. U ovom slučaju, prodaja će porasti samo u meri u kojoj niža tržišna cena povećava ukupnu tržišnu tražnju.

Zbog izlomljenosti krive tražnje preduzeća, kriva graničnog prihoda je prekinuta. (Donji dio krive graničnog prihoda odgovara manje elastičnom delu krive tražnje, što je prikazano punim crtama na obema krivim.) Kao posledica toga, promeniće se troškovi preduzeća bez rezultirajuće promene u ceni. Kako prikazuje graf, granični trošak mogao bi porasti, ali još uvijek će biti jednak graničnom prihodu pri istom nivou proizvodnje, tako da cena ostaje ista.

Iako je model izlomljene krive tražnje privlačno jednostavan, on ne objašnjava uistinu oligopolističko određivanje cena. On ne govori ništa o tome kako preduzeća uopšte dolaze do cene P* i zašto nisu došla do neke druge cene. Model je uglavnom koristan za opis otpornosti cene na promene, a ne za njeno objašnjenje. Objašnjenje otpornosti cene potiče iz dileme zatvorenika i želje preduzeća da izbegnu obostrano destruktivnu cenovnu konkurenciju.

Graf 10.6 Izlomljena kriva tražnje.Svako preduzeće veruje da, kada bi povisilo svoju cenu iznad sadašnje

cene P*, nijedan konkurent ne bi sledio taj postupak, pa bi izgubio veći dio prodaje. Svako preduzeće

takođe veruje da bi druga preduzeća sledila njegov primer u slučaju da snizi cenu, tako da bi njegova

prodaja porasla samo u meri do koje bi porasla tržišna tražnja. Kao posledica toga, kriva tražnje D

preduzeća lomi se kod cene P*, a njegova kriva graničnog prihoda MR prekida se u toj tački. Ako se

154

granični trošak poveća sa MC na MC’, preduzeće će i dalje proizvoditi na istom nivou Q* i naplaćivati istu

cenu P*.

Cjenovno signaliziranje i cenovno predvodništvo

Jedna od najvećih zapreka implicitnom dogovaranju oko a je činjenica da je za preduzeća teško postići sporazum (bez međusobnih razgovora) o tome koja bi trebala biti cena. Koordinacija postaje posebno problematična kada se trošak i uslovi tražnje - a stoga i "ispravna" cena - menjaju. Signaliziranje cene oblik je implicitnog dogovora kojim se ponekad izbegne ovaj problem. Na primer, preduzeće može najaviti da je povisilo svoju cenu (npr., objavom u novinama) u nadi da će njegovi konkurenti shvatiti ovu najavu kao signal da bi i oni trebali podići cene. Ako konkurenti slede primer, sva preduzeća će zarađivati veći profit (barem kratkoročno).

Ponekad se uspostavlja model kod kojeg jedno preduzeće redovno najavljuje promenu cene, a druga preduzeća u toj industrijskoj grani slede njegov primer. Ovaj model naziva se cenovno predvodništvo; jedno preduzeće je implicitno prepoznato kao "vođa", dok ostala preduzeća, "usklađivači cene", prilagođavaju svoje cene. Ovim ponašanjem rešava se problem koordinacije cene; svako jednostavno naplaćuje koliko i vođa.

Pretpostavimo, na primer, da tri oligopolistička preduzeća trenutno za svoj proizvod naplaćuju 10 dolara (ako svi oni poznaju tržišnu krivu tražnje, to bi mogla biti Nashova ravnotežna cena). Pretpostavimo da bi, uz dogovor, oni mogli odrediti cenu od 20 dolara i znatno povećati svoje profite. Sastanci i dogovori oko cene od 20 dolara su nezakoniti. Pretpostavimo da, umesto toga, Preduzeće A podigne svoju cenu na 15 dolara i najavi u poslovnoj štampi da to čini zato jer su više cene potrebne za obnavljanje ekonomske vitalnosti industrijske grane. Ovo može biti jasna poruka za Preduzeća B i C - naime, da Preduzeće A traži njihovu saradnju u podizanju cena. Tada bi oni mogli podići svoje cene na 15 dolara. Preduzeće A bi moglo zatim još više podići cenu - recimo na 18 dolara - a isto bi mogla učiniti Preduzeća B i C. Bez obzira na to da li je dostignuta (ili nadmašena) cena od 20 dolara uz koju se postiže maksimalni profit, uspostavljen je model koordinacije i implicitnog dogovora koji, iz perspektive preduzeća, može biti gotovo jednako stvaran kao sastanak i formalno dogovaranje cena.

Ovaj primer signaliziranja i cenovnog predvodništva ekstremni je slučaj i mogao bi dovesti do parnice zbog nelojalne konkurencije. Međutim, u nekim industrijama veliko preduzeće može prirodno postati vođa, dok ostala preduzeća odluče da će najbolje proći ako se usklađuju s cenama vođe, umjesto da pokušaju smiriti cene ispod cene vođe ili drugih. Jedan od primera je automobilska industrija u SAD-u, gdje je General Motors tradicionalno cenovni predvodnik.

Cenovno predvodništvo takođe može služiti kao način na koji oligopolistička preduzeća rešavaju nesklonost promeni cena, koje proističe iz straha da će netko spustiti cenu ispod njihove ili "mutiti vodu". Kako se menjaju troškovi i uslovi tražnje, preduzeća mogu naglo osetiti potrebu za promenom cene koja je neko vrijeme bila ista. U tom slučaju očekuju od cenovnog vođe da im signalizira kada i za koliko bi se trebala promijeniti cena. Ponekad će veliko preduzeće prirodno delovati kao vođa; ponekad će različita preduzeća s vremena na vreme delovati kao vođe.

Model dominantnog preduzeća

Na nekim oligopolističkim tržištima, jedno veliko preduzeće ima najveći dio ukupne prodaje, a grupa manjih preduzeća snabdijeva ostatak tržišta. To veliko preduzeće se tada može ponašati kao dominantno preduzeće koje određuje cenu s kojom maksimalizira vlastiti profit. Ostala preduzeća, koja samostalno ionako imaju vrlo malo uticaja na cenu, ponašaju se kao savršeni konkurenti; cenu koju je odredilo dominantno preduzeće uzimaju kao zadanu i proizvode u skladu s tim. Koju cenu bi dominantno preduzeće trebalo odabrati? Kako bi maksimaliziralo profit, mora uzeti u obzir na koji način će proizvodnja drugih preduzeća zavisiti o ceni koju ono odredi.

Graf 10.7 pokazuje kako dominantno preduzeće određuje svoju cenu. D je tržišna kriva tražnje, a �. je kriva ponude (tj. agregat krivih graničnog troška manjih preduzeća). Dominantno preduzeće mora odrediti svoju krivu tražnje �. Kao što graf pokazuje, ova kriva je razlika između tržišne tražnje i ponude manjih preduzeća. Na primer, pri ceni �� ponuda malih preduzeća jednaka je tržišnoj tražnji; prema

155

tome, dominantno preduzeće pri ovoj ceni ne može ništa prodati. Pri ceni �� ili manjoj, mala preduzeća neće uopšte snabdevati tržište, tako da dominantno preduzeće ima tržišnu krivu tražnje. Pri cenama između �� i ��, dominantno preduzeće ima krivu tražnje �.

Graf 10.7 Dominantno preduzeće određuje cenu. Dominantno preduzeće određuje cenu, a ostala

preduzeća prodaju onoliko koliko žele pri toj ceni. Kriva tražnje dominantnog preduzeća, �, razlika je

između krive tržišne tražnje D i ponude malih preduzeća �.. Dominantno preduzeće proizvodi količinu

��. kod tačke gdje je njegov granični prihod 45�. jednak graničnom trošku 41�.. Odgovarajuća cena je

P*. Pri ovoj ceni, mala preduzeća prodaju �.., tako da je ukupna prodaja �g.

Kriva graničnog prihoda 45�. dominantnog preduzeća odgovara krivoj �. 41�. je kriva njegovog graničnog troška. Kako bi postigao maksimalni profit, dominantno preduzeće proizvodi ��. na preseku 45�. i 41�. Iz krive tražnje �. dobijamo cenu P*. Pri ovoj ceni, mala preduzeća prodaju količinu �. .; prema tome, ukupna prodaja je: �g = ��. + �..

10.6 Karteli

Proizvođači u kartelu eksplicitno pristaju na dogovor o određivanju cena i nivoa proizvodnje. Ne trebaju se svi proizvođači u industrijskoj grani pridružiti kartelu. Većina kartela uključuje samo podskup proizvođača. Međutim, ako se dovoljan broj proizvođača pridržava dogovora kartela te ako je tržišna tražnja dovoljno neelastična, kartel može povisiti cene znatno iznad konkurentnih nivoa.

Karteli su često internacionalnog tipa. Dok u SAD-u antitrustovski zakoni zabranjuju američkim kompanijama tajno dogovaranje, zakoni u drugim zemljama su znatno slabiji i ponekad se loše provode. Nadalje, ništa ne sprečava države ili kompanije u vlasništvu ili pod kontrolom stranih vlada da formiraju kartele. Na primer, kartel OPEC je međunarodni sporazum država proizvođača nafte koji već više od decenije uspješno podiže svetske cene nafte visoko iznad konkurentnih nivoa.

I drugi su međunarodni karteli bili uspješni u podizanju cena. Sredinom 1970-ih IBA (International Bauxite Association - Međunarodno udruženje za boksit) je učetverostručilo cene boksita, a tajni međunarodni kartel za uran podigao je cene urana. Neki karteli su bili uspješni duže vremena; od 1928. do ranih 1970-ih kartel pod nazivom Mercurio Europeo održavao je cenu žive blizu monopolskog nivoa, a jedan međunarodni kartel monopolisao je tržište joda od 1878. do 1939. Međutim, većina kartela nije uspjela povisiti cene. Jedan međunarodni kartel za bakar još uvijek funkcioniše, ali nikad nije imao značajniji uticaj na cene bakra. Pokušaji kartela da povise cene aluminija, kafe, čaja i kakaoa takođe su propali.

156

Preduslovi za uspjeh kartela. Zašto su neki karteli bili uspješni, dok su drugi propali? Dva su preduslova za uspjeh kartela.

Prvo, mora biti formirana stabilna organizacija kartela čiji se članovi dogovaraju o ceni i nivoima proizvodnje i zatim pridržavaju dogovora. Za razliku od zatvorenika u dilemi zatvorenika, članovi kartela međusobno razgovaraju kako bi postigli sporazum. Međutim, to ne znači da je lako postići dogovor. Članovi mogu imati različite troškove, procene tržišne tražnje, čak i ciljeve, te će prema tome hteti odrediti različite cene. Nadalje, svaki član kartela dolazi u iskušenje da "vara" malim snižavanjem cene kako bi osvojio veći tržišni udio od onog koji mu je dodeljen. Najčešće samo pretnja dugoročnim povratom na nivo konkurentne cene sprečava ovakvo varanje. Ako je profit od kartelizacije dovoljno veliki, ova pretnja može biti dovoljna.

Drugi uslov je potencijal za monopolsku moć. Čak i ako kartel može rešiti svoje organizacijske probleme, neće biti puno prostora za podizanje cena ako je kriva tražnje veoma elastična. Potencijal monopolske moći može biti najvažniji uslov za uspeh; ako su visoki potencijalni dobici od kooperacije, članovi kartela imaće veći motiv da reše svoje organizacione probleme.

Analiza određivanja cena kod kartela

Samo u retkim slučajevima se svi proizvođači nekog proizvoda udruže u kartel. Na kartel obično otpada samo dio ukupne proizvodnje, tako da on kod određivanja cene mora uzeti u obzir reagovanje ponude konkurentnih proizvođača (onih izvan kartela). Stoga se određivanje cene kod kartela može analizirati korištenjem modela dominantnog preduzeća koji je već objašnjen. Ovaj model primenićemo kod dva kartela - OPEC kartela za naftu i CIPEC kartela za bakar. To će nam pomoći da shvatimo zašto je OPEC bio uspešan u podizanju cena, dok CIPEC nije bio.

Analiza OPEC-a. Graf 10.8 prikazuje slučaj OPEC-a. Ukupna tražnja TD je kriva ukupne svetske tražnje za sirovom naftom, a �h je konkurentna kriva ponude (izvan OPEC-a). Tražnja za naftom OPEC-a, V�o/, razlika je između ukupne tražnje i konkurentne ponude, a 45V�o/ je pripadajuća kriva graničnog prihoda. 41V�o/je kriva graničnog troška OPEC-a; kao što se može videti, OPEC ima znatno niže troškove proizvodnje od proizvođača izvan kartela. Granični prihod i granični trošak OPEC-a jednaki su pri količini �V�o/ što predstavlja količinu koju će OPEC proizvesti. Iz OPEC-ove krive tražnje vidljivo je da će cena biti P*, pri kojoj je konkurentna ponuda �h.

Graf 10.8. OPEC Naftni kartel. TD je kriva ukupne svetske tražnje za sirovom naftom, a SC je konkurentna

kriva ponude (izvan OPEC-a). Tražnja za naftom OPEC-a, DOPEC, razlika je između ukupne tražnje i

konkurentne ponude. Pošto su ukupna svetska tražnja i konkurentna ponuda neelastične OPEC-ova

157

tražnja je neelastična. OPEC-ova maksimizacija profita QOPEC nalazi se na secištu krivih graničnog prihoda

i graničnog troška; pri ovoj količini OPEC naplaćuje cenu P*. Da se OPEC-ovi proizvođači nisu udružili u

kartel, cena bi bila PC, gdje se OPEC-ove krive tražnje i graničnog troška seku.

Pretpostavimo da zemlje izvoznice nafte nisu formirale kartel, nego konkurentno proizvode. Cena bi se tada izjednačila s graničnim troškom. Stoga možemo odrediti konkurentnu cenu iz tačke gdje se seku OPEC-ove krive tražnje i graničnog troška. Ta cena, označena sa �h znatno je niža od kartelske cene P*. Budući da su ukupna tražnja i nekartelska ponuda neelastične, tražnja za OPEC-ovom naftom takođe je dosta neelastična; prema tome, kartel ima znatnu monopolsku moć. Tokom 1970-ih iskoristio je tu moć da podigne cene visoko iznad konkurentnog nivoa.

U 2. poglavlju naglasili smo značaj razlikovanja kratkoročne i dugoročne ponude i tražnje. Ta razlika je ovdje značajna. Krive ukupne tražnje i izvankartelske ponude na grafu 10.8 vrede za kratkoročnu ili srednjoročnu analizu. Dugoročno, i ponuda i tražnja biće znatno elastičnije, što znači da će i OPEC-ova kriva tražnje biti puno elastičnija. Prema tome, moglo bi se očekivati da na dugi rok OPEC neće biti u mogućnosti zadržati cenu tako visoko iznad konkurentskog nivoa. Zaista, u periodu od 1982. do 1989. cene nafte su pale, uglavnom zbog dugoročnog prilagođavanja tražnje i izvankartelske ponude.

Analiza CIPEC-a. Graf 10.9 daje sličnu analizu CIPEC-a. CIPEC tvore četiri zemlje proizvođača bakra: Čile, Peru, Zambija i Kongo (bivši Zair), na koje zajedno otpada manje od polovice svetske proizvodnje bakra. U ovim zemljama, troškovi proizvodnje su niži nego kod proizvođača izvan kartela, ali, osim u slučaju Čilea, nisu znatno niži. Na grafu 10.9 CIPEC-ova kriva graničnog troška stoga je ucrtana samo malo ispod krive ponude izvan kartela. CIPEC-ova kriva tražnje, /(�o/, razlika je između ukupne krive tražnje TD i ponude izvan kartela �h. CIPEC-ove krive graničnog troška i graničnog prihoda seku se pri količini �/(�o/ s pripadajućom cenom P*. Ponovo, konkurentsku cenu �h dobijamo u tački gdje se CIPEC-ova kriva tražnje seče s njegovom krivom graničnog troška. Ova cena vrlo je blizu kartelske cene P*.

Zbog čega CIPEC ne može znatno povećati cene? Kao što je prikazano na grafu 10.9, ukupna tražnja za bakrom elastičnija je nego za naftom. (Drugi materijali, poput aluminijuma, lako mogu zamijeniti bakar.) Isto tako, konkurentna ponuda je mnogo elastičnija. Čak i kratkoročno, proizvođači izvan kartela jednostavno mogu proširiti ponudu ako cene porastu (delimično zbog raspoloživosti nabave od lomljenog metala). Prema tome, potencijalna monopolska moć CIPEC-a je mala.

Kao što je prikazano na primerima OPEC-a i CIPEC-a, uspješna kartelizacija zahteva dve stvari. Prvo, ukupna tražnja ne sme biti jako cenovno elastična. Drugo, ili kartel mora kontrolisati gotovo celokupnu svetsku ponudu, ili u suprotnom, ponuda proizvođača izvan kartela ne sme biti cenovno elastična. Većina međunarodnih robnih kartela propadala je jer samo nekoliko svetskih tržišta zadovoljava oba uslova.

158

11. TRŽIŠTE FAKTORA PROIZVODNJE

Do sada je naglasak bio na tržištima outputa: tržištima dobara i usluga koja preduzeća prodaju, a kupci kupuju. U ovome poglavlju pozabavićemo se tržištima faktora: tržištem rada, sirovina i drugih proizvodnih inputa. S obzirom na to da iste sile koje oblikuju ponudu i tražnju na tržištima outputa također utiču i na tržišta faktora, većina gradiva u ovom poglavlju biće poznata.

Videli smo da su neka tržišta outputa savršeno, ili gotovo savršeno konkurentna, dok na drugima proizvođači imaju tržišni uticaj. Isto vredi i za tržišta faktora. U nastavku ćemo proučiti tri različite strukture tržišta faktora:

1. savršeno konkurentna tržišta faktora proizvodnje,

2. tržišta na kojima kupci faktora imaju monopsonsku moć,

3. tržišta na kojima prodavači imaju monopolističku moć.

11.1 Konkurentna tržišta faktora proizvodnje

Konkurentno tržište faktora je ono na kojem djeluje veliki broj prodavača i kupaca proizvodnih faktora, poput radne snage ili sirovina. S obzirom na to da niti jedan kupac ili prodavač ne može uticati na cenu pojedinog faktora, svako je prihvatilac cene koja se formira na tržištu. Na primer, ukoliko pojedino preduzeće koje kupuje drvo za stanogradnju kupuje mali dio ukupno dostupnog drveta na tržištu, njegova odluka o kupovini neće imati uticaja na cenu. Isto tako, ukoliko pojedini dobavljač drva kontroliše mali dio tržišta, njegove odluke neće imati uticaja na tržišnu cenu drveta.

Počećemo s analizom tražnje za faktorima od strane pojedinih preduzeća. Zbirom svih pojedinih tražnji, dobije se ukupna tržišna tražnja. Tada ćemo se okrenuti na stranu tržišne ponude i pokazati kako se određuju tržišna cena i nivo inputa.

Tražnja za faktorima proizvodnje kad je samo jedan faktor promjenjiv

Kao i krive potražnje za finalnim dobrima koja su rezultat proizvodnog procesa, krive potražnje za faktorima proizvodnje su opadajuće. Za razliku od tražnje potrošača za dobrima i uslugama, tražnja za faktorima je izvedena tražnja: ona zavisi o nivou outputa nekog preduzeća i troškovima inputa. Na primer, tražnja Microsofta za računarskim programerima je izvedena tražnja koja zavisi ne samo o trenutnim platama programera, nego i o količini software-a koju Microsoft planira prodati.

Da bismo analizirali tražnju za faktorima, koristićemo materijal iz prethodnih poglavlja koje pokazuje kako preduzeće odabire proizvodne inpute. Pretpostavićemo da preduzeće proizvodi svoj output koristeći dva inputa, kapital K i rad L, koji mogu biti unajmljeni po ceni r (trošak unajmljivanja kapitala) i ceni w (plate). Takođe ćemo pretpostaviti da preduzeće već ima proizvodni pogon i opremu te jedino mora odrediti koliko radne snage zaposliti.

Pretpostavimo da je preduzeće zaposlilo određen broj radnika te želi saznati je li isplativo (profitabilno) zaposliti još jednog dodatnog radnika. To bi bilo profitabilno ukoliko bi dodatni (granični) prihod outputa toga radnika bio veći od njegovog troška. Dodatni prihod koji ostvaruje dodatna jedinica radne snage naziva se vrednost graničnog proizvoda rada te se označava 45�R (marginal revenue product of labor). Pokazaćemo da preduzeće mora zaposliti još radne snage ukoliko je 45�R velika barem kao i plata w.

Kako se meri 45�R? To je dodatna količina proizvodnje koja se ostvaruje dodavanjem dodatne jedinice rada, pomnožena s dodatnim prihodom od prodaje dodatne jedinice proizvodnje (outputa). Dodatna količina proizvodnje data je graničnim proizvodom rada 4�R, a dodatni prihod dat je graničnim prihodom MR.

Kako se meri 45�R? 45�Rse meri kao dodatni output proizveden uz pomoć dodatne jedinice rada, pomnožen s dodatnim prihodom prodaje dodatne jedinice outputa. Formalno, vrednost graničnog proizvoda rada je ∆R/∆L, pri čemu je L broj jedinica inputa rada, a R je prihod. Dodatna količina proizvodnje po jedinici rada, 4�R, definisana je kao ∆Q/∆L, dok je granični prihod, MR, jednak ∆R/∆Q. S obzirom na to da je ∆R/∆L = (∆K) / (∆Q)(∆Q/∆L), sledi da je

159

45�R = �4�R��45� Ova važna jednačina vredi za bilo koje konkurentno tržište faktora, bez obzira da li je tržište outputa konkurentno ili nije. Međutim, da bismo ispitali karakteristike 45�R, počnimo sa slučajem savršeno konkurentnog tržišta outputa (i inputa). Na konkurentnom tržištu outputa, preduzeće će prodavati sav svoj output po tržišnoj ceni P. Granični prihod od prodaje dodatne jedinice outputa tada je jednak P (MR = P). U tom slučaju, vrednost graničnog proizvoda rada jednaka je graničnom proizvodu rada pomnoženom s cenom proizvoda:

45�R = �4�R���� Gornja od dve krive na grafu 11.1 predstavlja 45�R krivu za preduzeće na konkurentnom tržištu outputa. Primetite da zbog opadajućih graničnih prinosa faktora rada granični proizvod rada opada s porastom količine rada. Stoga je kriva vrednosti graničnog proizvoda rada opadajuća iako je cena outputa konstantna.

Graf 11.1 Vrednost graničnog proizvoda.Na konkurentnom tržištu faktora na kojem proizvođač preuzima

tržišne cene, tražnja kupca za inputom zadana je krivom vrednosti graničnog proizvoda. Kriva MRP je

opadajuća jer granični proizvod rada opada s povećanjem radnih sati. U slučaju da proizvođač ima

monopolsku moć, tražnja za inputom takođe je data krivom MRP. Ipak u tom slučaju kriva je opadajuća i

zbog opadanja graničnog proizvoda rada i zbog opadanja graničnog prihoda.

Donja kriva na grafu 11.1 je 45�R kriva koja pokazuje slučaj monopolista na tržištu outputa. Kad preduzeće ima monopolističku moć, suočava se s opadajućom krivom tražnje te stoga mora sniziti cene svih jedinica proizvoda da bi ih moglo više prodati. Kao posledica toga, granični prihod uvijek je niži od cene (MR < P). To objašnjava zašto se kriva monopolista uvijek nalazi ispod krive konkurentnog tržišta i zašto granični prihod opada porastom outputa. Stoga je u ovom slučaju kriva vrednosti graničnog proizvoda opadajuća jer je kriva graničnog prihoda i kriva graničnog proizvoda opadajuća.

Primetite da kriva vrednosti graničnog proizvoda govori koliko je preduzeće spremno platiti da bi zaposlilo dodatnu jedinicu radne snage. Dok je god 45�R veće od plate, preduzeće bi trebalo zaposliti dodatnu jedinicu radne snage. Ukoliko je vrednost graničnog proizvoda manja od plate, preduzeće bi trebalo otpuštati zaposlene. Tek kada je vrednost graničnog proizvoda jednaka plati, preduzeće je dostiglo broj zaposlenih koji ostvaruju maksimalnu profitabilnost. Stoga je uslov maksimaliziranja profita

45�R=w

Graf 11.2 ilustruje taj uslov. Kriva tražnje za radom R jednaka je 45�R. Primetite da se količina tražnje za radom povećava padom plata. S obzirom na to da je tržište rada savršeno konkurentno, preduzeće može zaposliti koliko hoće ljudi po tržišnoj plati w*. Stoga je kriva ponude rada, �R, vodoravna linija. Broj zaposlenih koji će preduzeće zaposliti, L*, da bi se omogućila maksimalizacija profita, nalazi se u tački gdje se seku krive ponude rada i tražnje za radom.

160

Graf 11.3 pokazuje kako se menja količina tražnje za radom kao odgovor na pad tržišne plate sa W� na W�. Plata se može smanjivati ukoliko sve više ljudi koji po prvi put traže posao ulazi u radnu snagu (što se i desilo, na primer, kada je generacija tzv. baby-boomera odrasla do radno sposobne dobi). Količina tražnje za radom od strane preduzeća je inicijalno 3� na preseku kriva 45�R i ��. Međutim, kad se kriva ponude rada premesti sa ��na �� plata pada sa W� na W� i tražnja za radom raste sa 3� na 3�.

Graf 11.2Zapošljavanje od strane preduzeća na tržištu rada (fiksan kapital).Na konkurentnom tržištu

rada, preduzeće je suočeno sa savršeno elastičnom ponudom rada SLte može zaposliti koliko je potrebno

ljudi po plati od w*. Tražnja preduzeća za radom DLje data s vrednošću graničnog proizvoda rada MRPL.

Preduzeće koje maksimalizira profit će zaposliti L* jedinica radne snage u tački u kojoj je vrednost

graničnog proizvoda rada jednaka plati.

Tržišta faktora slična su tržištima outputa u mnogo čemu. Na primer, uslov maksimaliziranja profita na tržištu faktora, koji govori da je vrednost graničnog proizvoda rada jednaka plati, analogan je uslovu na tržištu outputa koji govori da je granični prihod jednak graničnom trošku. Da bismo videli zašto je to istinito, prisetimo se da je 45�R = (4�R)(MR). Podelimo li obe strane jednačine 45�R=w s graničnim proizvodom rada, tada je

45 = W/4�R

S obzirom na to da 4�R meri dodatni output po jedinici inputa rada, desna strana jednačine meri granični trošak dodatne jedinice outputa (plata pomnožena radnom snagom potrebnom za proizvodnju jedne jedinice outputa). Jednačina pokazuje da i zapošljavanje radne snage i odabir outputa od strane preduzeća prati isto pravilo: inputi i outputi su odabrani tako da granični prihod (od prodaje outputa) bude jednak graničnom trošku (od kupovine inputa). Ovaj princip vredi i za konkurentna i nekonkurentna tržišta.

161

Raf 11.3 Promena u ponudi rada. Kada je preduzeće suočeno sa ponudom rada S1, ono unajmljuje L1jedinica rada po nadnici w1. Međutim, kada se tržišna plata smanjuje i ponuda rada menja u S2, firma maksimalizira svoj profit pomicanjem po krivoj tražnje za radom, dok se nova plata w2ne izjednači s graničnim prihodom rada.Kao rezultat, L2jedinice rada su unajmljene.

Tražnja za faktorima proizvodnje uz većinu promenjivih (varijabilnih) faktora

Kada firma istovremeno odabire količine dva ili više varijabilnih inputa, problem odabira postaje još veći, jer promjena cene jednog inputa menja tražnju za drugim inputima. Pretpostavimo, da su radna snaga i mašine s pokretnom trakom varijabilni inputi za proizvodnju opreme za poljoprivredu. Pretpostavimo da firma želi odrediti krivu tražnje za radom. Kako plate padaju, povećaće se tražnja za radom, čak i ako je ulaganje firme u mašine nepromenjeno. Međutim, kako rad postaje sve jeftiniji, granični trošak proizvodnje poljoprivredne opreme se smanjuje. Stoga je za firmu profitabilno povećati output. U tom slučaju je verovatno da će firma dodatno investirati u mašine da bi povećala kapacitet proizvodnje. Povećanje upotrebe mašina uzrokuje pomicanje krive vrednosti graničnog proizvoda rada udesno; stoga se tražnja za radom povećava.

Graf 11.4 to pokazuje. Pretpostavimo da, kada je plata 20 dolara po satu, firma unajmljuje 100 radnih sati, kao što je prikazano tačkom A na krivoj 45�R�. Šta se događa kada plata padne na 15 dolara po satu? Zato jer je vrednost graničnog proizvoda rada veća od plate, firma će tražiti dodatan rad (radnu snagu). Ali, kriva 45�R�. opisuje tražnju za radom s fiksnim strojevima. U stvari, veća količina rada uzrokuje porast graničnog proizvoda kapitala, što ohrabruje firmu za unajmljivanjem još mašina i radne snage. S obzirom na to da je povećan broj mašina, granični proizvod rada se povećava (s više strojeva radnici su produktivniji). Kriva vrednosti graničnog proizvoda se pomiče udesno (na 45�R�.). Stoga, kada se snize plate, firmakoristi 140 radnih sati rada. To je prikazano novom tačkom na krivoj tražnje, C, a ne tačkom B. Tačke A i C su obe na krivoj tražnje za radom (mašine su varijabilne) označenom sa R; B nije na toj krivoj. Primetite da je kriva tražnje za radom elastičnija od obe krive 45�R. (koje pretpostavljaju nepromenjenu količinu mašina). Stoga, kada su inputi kapitala dugoročno varijabilni, veća je elastičnost tražnje jer firme supstituišu rad kapitalom u proizvodnom procesu.

162

Graf 11.4 Kriva tražnje preduzeća za radom (uz varijabilni kapital). Kada su dva ili više inputa varijabilni,

tražnja preduzeća za jednim inputom zavisi od vrednosti graničnog proizvoda oba inputa.Kada je plata

$20, A predstavlja tačku na krivoj tražnje preduzeću za radom.Kada plata opadne na $15,granični

proizvod kapitala raste, ohrabrujući preduzeće za unajmljivanjem više mašina i rada.Kao rezultat, kriva

MRP se pomera od MRPL1 na MRPL2, stvarajući novu tačku C na krivoj tražnje firme za radom. Stoga su

tačke A i C na krivoj tražnje za radom ali ne i B.

Tržišna kriva tražnje

Kada smo sabrali sve individualne krive tražnje potrošača da bismo dobili tržišnu krivu tražnje za proizvodom, to se odnosilo na jednu industriju. Međutim, faktor proizvodnje kao što je vešta i obrazovana radna snaga tražen je u raznim preduzećima i raznim industrijama. Da bismo dobili ukupnu tržišnu krivu tražnje za radom, moramo prvo odrediti tražnju za radom u svakoj industriji te ih vodoravno sabrati. Drugi korak je direktan. Sabiranje krivih tražnje za radom u svakoj industriji da bi se dobila ukupna tražnja za radom na tržištu slično je sabiranju individualnih krivih tražnje da bi se dobila tržišna kriva tražnje za taj proizvod. Stoga se koncentrišimo na nešto komplikovaniji prvi korak.

Određivanje tražnje u industriji. Prvi korak - određivanje tražnje u industriji - uzima u obzir činjenicu da se menjaju i nivo outputa proizvedena od strane firme i cena proizvoda, kako se menjaju cene inputa u proizvodnji. Najlakše je odrediti tržišnu tražnju u slučaju samo jednoga proizvođača. U tom slučaju, kriva vrednosti graničnog proizvoda industrije je industrijska kriva tražnje za inputom. Međutim, kada postoji više preduzeća, analiza je kompleksnija zbog moguće interakcije između preduzeća. Razmotrimo, tražnju za radom kada su tržišta outputa savršeno konkurentna. Tada je vrednost graničnog proizvoda rada jednaka proizvodu cene dobra i graničnom proizvodu rada što je prikazano krivom 45�R�. na grafu 11.5.

Pretpostavimo da je plata 15 dolara po satu te da preduzeće traži 100 radnih sati rada. Sada plata u tom preduzeću pada na 10 dolara po satu. Ako niti jedno drugo preduzeće ne može unajmiti radnike po nižoj plati, tada će naše preduzeće unajmiti 150 radnih sati rada (pronalaskom tačke na krivoj 45�R�. koja odgovara plati od 10 dolara po satu). Ali, ako plata pada u svim preduzećima u industriji, tada će industrija u celini unajmiti više radne snage. To će voditi povećanju outputa u industriji, odnosno pomaku udesno krive ponude u industriji i nižim cenama proizvoda.

Na grafu 11.5(a), kada cena proizvoda opada, izvorna kriva vrednosti graničnog proizvoda rada pomiče se prema dole, s 45�R�. na 45�R�. Taj pomak rezultira smanjenjem tražnje za radom od strane preduzeća - 120 radnih sati rada umesto 150. Kao posledica, tražnja za radom u celoj industriji bila bi niža nego u slučaju da samo jedno preduzeće unajmljuje radnike po nižoj plati. Graf 11.5(b) to ilustruje. Gornja kriva prikazuje vodoravni zbroj tražnje za radom od strane individualnih preduzeća, koji bi se dogodio ukoliko se ne bi menjala cena proizvoda dok bi plate padale. Donja kriva pokazuje tražnju industrije za radom, koja uzima u obzir činjenicu da cena proizvoda pada kako sva preduzeća povećavaju output kao odgovor na niže plate. Kada je plata 15 dolara po satu, tražnja industrije za radom je 3� radnih sati. Kad padne na 10 dolara po satu, tražnja industrije naraste na 3�. Primetite da je to manji

163

porast nego 3�, koji bi se dogodio kad bi cene proizvoda bile fiksne. Sabiranje krivih tražnje industrija u krivu tržišne tražnje je zadnji korak: da bismo ga napravili, jednostavno se sabere tražnja za radom u svim industrijama.

Graf 11.5 Tražnja industrije za radom. Kriva tražnje za radom konkurentnog preduzeća MRPL1 u (a),

uzima cenu proizvoda kao zadanu.Ali, kako plate padaju s $15 na $10 po satu, pada i cena proizvoda.

Stoga se kriva tražnje preduzeća pomiče naniže u MRPL2. Kao rezultat, kriva tražnje industrije, pri (b), više

je neelastična nego kriva tražnje koja bi postojala ukoliko bi cena proizvoda bila nepromenjena.

Izvođenje krive tržišne tražnje za radom (ili bilo kojeg drugog inputa) je u suštini jednako kada je tržište outputa nekonkurentno. Jedina je razlika u tome što je teže predvideti promenu u cenama proizvoda kao odgovor na promenu plata, zato jer će svako preduzeće na tržištu verovatnije određivati cenu strateški nego je uzimati kao zadanu.

Pojedinačna ponuda faktora proizvodnje

Kada je tržište faktora proizvodnje savršeno konkurentno, preduzeće može kupiti inputa koliko želi po fiksnoj tržišnoj ceni. Ta cena je određena secištem krivih tržišne ponude i tražnje, kao što se vidi na grafu 11.6(a). Kriva ponude inputa s kojom se suočava preduzeće, tada je savršeno elastična. Stoga, prema grafu 11.6(b), preduzeće kupuje tkaninu po 10 dolara po metru kako bi sašilo odeću. Upravo iz razloga što je preduzeće samo jedan mali sudionik na tržištu tkanine, ono može kupiti sve što želi bez uticaja na cenu.

Prisetite se odeljka u kojem se pokazuje da je kriva ponude AE, s kojom se suočava preduzeće (graf 11.6 b), njegova kriva prosečnih izdataka (isto kao što je kriva tražnje s kojom se suočava preduzeće njegova kriva prosečnih prihoda), zato što predstavlja cenu po jedinici koju preduzeće plaća za dobro. S druge strane, kriva graničnih izdataka predstavlja trošak dodatne jedinice koju preduzeće kupuje. (Kriva graničnih izdataka na tržištu faktora je analogna krivoj graničnih prihoda na tržištu outputa.) Kada je tržište faktora konkurentno, krive prosečnih i graničnih izdataka su identične horizontalne linije, isto kao što su i krive graničnih i prosečnih prihoda identične i horizontalne za konkurentno preduzeće na tržištu outputa.

164

Graf 11.6 Kriva ponude inputa s kojom se susreće preduzeće na konkurentnom tržištu faktora.Na

konkurentnom tržištu faktora preduzeće može kupiti bilo koju količinu inputa bez uticaja na cenu.Stoga

se ono suočava sa savršeno elastičnom krivom ponude tog inputa.Kao rezultat količina inputa koju

kupuje proizvođač proizvoda je određena secištem krivih ponude i tražnje inputa.Pod (a), tražena

industrijska količina tkanine je jednaka ponuđenoj količini po ceni $10 po metru. Pod (b), firma se

suočava s horizontalnom krivom graničnih izdataka po ceni od $10 po metru tkanine te izabire i kupuje

50 metara.

Koliko bi inputa preduzeće trebalo kupiti na konkurentnom tržištu faktora? Sve dok kriva vrednosti graničnog proizvoda leži iznad krive graničnih izdataka, profit se može povećati kupovinom tog inputa zato što korist od dodatne jedinice (MRP) prelazi njezine troškove (ME). Međutim, kada se kriva vrednosti graničnog proizvoda nalazi ispod krive graničnih izdataka, neke jedinice donose korist koja je manja od troška. Stoga maksimalizacija profita zahteva da vrednost graničnog proizvoda bude jednaka graničnom izdatku:

4� = 45� Kada smo razmatrali poseban slučaj na konkurentskom tržištu outputa, videli smo da preduzeće kupuje inpute, kao rad, do tačke pri kojoj je vrednost graničnog proizvoda rada jednak ceni rada w. Stoga, u slučaju konkurencije, uslov za maksimalizaciju profita jest da cena inputa bude ekvivalentna graničnom izdatku.

4� = 45� U našem primeru, cena tkanine (10 dolara po metru) određena je na konkurentskom tržištu tkanine prikazanom na grafu 11.6(a) secištem tržišne krive ponude i tražnje. Graf 11.6(b) pokazuje količinu tkanine koju je preduzeće kupilo pri tački secišta krivih graničnih izdataka i vrednosti graničnog proizvoda. Kada je 50 metara tkanine kupljeno, granični izdatak od 10 dolara jednak je dodatnom, graničnom prihodu od prodaje odeće koja je napravljena verovatno iz povećane upotrebe tkanine u proizvodnom procesu. Ako je kupljeno manje od 50 metara tkanine, preduzeće bi tada imalo mogućnost da dodatno zaradi prodajom odeće. Ako bi se kupilo više od 50 metara, trošak tkanine bio bi veći od koristi ili dodatnog prihoda od prodaje dodatne (ekstra) odeće.

Tržišna ponuda faktora proizvodnje

Tržišna kriva ponude faktora proizvodnje je obično pozitivnog nagiba. Videli smo ranije da je tržišna ponuda dobra prodanog na konkurentskom tržištu obično rastuća zato što je granični trošak proizvodnje tipično rastući. To isto vredi za tkaninu i druge sirove materijale kao inpute.

Kada je input rad, ljudi donose odluke o ponudi. U tom slučaju, ponudu određuje maksimalizacija koristi radnika, a ne maksimalizacija profita preduzeća. U raspravi koja sledi koristimo analizu efekta dohotka i supstitucije da pokažemo da, iako tržišna kriva ponude rada može biti rastuća, ona može biti i savijena unatrag, kao na grafu 11.7. Drugim rečima, veća stopa nadnice može voditi manjoj ponudi rada.

165

Graf 11.7 Kriva ponude rada savijena unazad.Kada se nadnica povećava početno se ponuda sati rada

povećava, ali može doći do eventualnog pada kako pojedinci izabiru više dokolice a manje rada.Unazad

savijeni dio krive ponude rada raste kada je efekt dohotka zbog više nadnice (što potiče veće uživanje u

dokolici) veći od efekta supstitucije (koji potiče na veći rad).

Da vidimo zašto se kriva ponude može savijati unazad, podelite dan na sate rada i sate uživanja u dokolici. Dokolica je pojam koji se odnosi na neradne aktivnosti, uključujući spavanje i prehranu. Koristi od rada radnik ima jedino kroz dohodak koji stvara. Isto tako, pretpostavimo da radnik ima fleksibilnost da izabere koliko će sati na dan raditi.

Stopa nadnice je cena koju radnik pridaje uživanju u dokolici, zato što nadnica meri količinu novca za koju se radnik odriče uživanja u dokolici. Kako se stopa nadnice povećava, cena uživanja u dokolici se isto povećava. Ova promena cena donosi oba efekta; efekt supstitucije (promena u relativnoj ceni, dok je korisnost konstantna) i efekt dohotka (promena u koristi, dok su relativne cene nepromenjene). Efekt supstitucije postoji zato što viša cena uživanja u dokolici motiviše radnika da zameni rad uživanjem. Efekt dohotka se pojavljuje zato što viša stopa nadnice povećava njegovu kupovnu moć. S većim dohotkom radnik može kupiti više dobra, a jedno od toga je i uživanje u dokolici. Ako je više dokolice izabrano, to je zato što je efekt dohotka potaknuo radnika da radi manje sati. Efekt dohotka može biti veliki zato što su nadnice primarna komponenta dohotka kod većine ljudi. Kada efekt dohotka prevlada efekt supstitucije, rezultat je unatrag savijena kriva ponude.

Graf 11.7 pokazuje kako unatrag savijena kriva ponude rada može rezultirati iz odluke o radu i dokolici za tipični dan u nedjelji. Vodoravna osa pokazuje sate dokolice u jednom danu, a okomita osa pokazuje dohodak stvoren radom. (Pretpostavljamo da nema drugih izvora rada). Inicijalno, stopa nadnice je 10 dolara po satu i budžetska crta je PQ. Tačka P, na primer, pokazuje da bi pojedinac, kad bi radio 24 sata na dan, zaradio dohodak od 240 dolara.

Ponuda rada

166

Graf 11.8 Efekti supstitucije i dohotka izazvani povećanjem nadnica.Kada se stopa nadnice poveća s $10

na $30 po satu, radnikova budžetska crta se pomiče sa PQ na RQ. Kao odgovor na promenu, radnik se

pomiče iz tačke A u tačku B te se radni sati smanjuju sa 8 na 5. Redukovanje radnih sati nastaje zato što

je efekt dohotka jači od efekta supstitucije.U ovom slučaju kriva ponude rada je savijena unazad.

Radnik maksimalizira korisnost izabirući tačku A i uživa 16 sati dokolice na dan (8 sati radi), te zarađuje 80 dolara. Kada se stopa nadnice poveća na 20 dolara po satu, budžetska crta rotira na liniju RQ. (Jedino 24 sata dokolice je moguće). Sada radnik maksimalizira korist u tački B, izabirući 20 sati dokolice na dan (sa 4 sata rada) te zarađuje 80 dolara. Jedino, kad bi efekt supstitucije došao u igru, viša stopa nadnice bi motivisala radnika da radi 12 sati umjesto 8 (tačka C, npr.). Kako god bilo, efekt dohotka deluje u suprotnom smeru. On prevladava efekt supstitucije i smanjuje radni dan s 8 na 4 sata rada.

U stvarnom životu, kriva ponude rada savijena unazad mogla bi poslužiti za opis studenta koji radi preko leta i na taj način zarađuje za troškove života tokom školske godine. Kada je ciljan nivo zarade postignut, student prestaje raditi i više uživa u dokolici. Povećanje stope nadnice bi tada vodilo manjem broju radnih sati jer bi omogućilo studentu da postigne ciljan nivo zarade brže.

11.2 Ravnoteža na konkurentnom tržištu faktora proizvodnje

Ravnoteža na konkurentskom tržištu faktora postignuta je kad cena inputa izjednači tražnju s ponudom. Graf 11.9(a) pokazuje takvu ravnotežu na tržištu rada. U tački A uravnotežena plata jednaka je Wh dok je uravnotežena ponuda 3h.S obzirom na to da su dobro informisani, svi radnici primaju identičnu platu i stvaraju identičnu vrednost graničnog proizvoda rada gdje god radili. Kad bi bilo koji radnik dobijao platu nižu od graničnog proizvoda firme, firmi bi se isplatilo ponuditi radniku višu platu.

Kad je tržište outputa savršeno konkurentno, kriva tražnje za inputom meri koristi koje korisnici proizvoda polažu na dodatno korištenje inputa u proizvodnom procesu. Visina plate odražava i trošak firme i društva pri korištenju dodatne jedinice inputa. Stoga je u tački A na grafu 11.9(a) granična korist jednog sata rada (vrednost graničnog proizvoda rada 45�R) jednaka njegovom graničnom trošku (visina plate w).

Kad su tržišta outputa i inputa savršeno konkurentna, sredstva se koriste racionalno jer se maksimalizira razlika između ukupne koristi i ukupnog troška. Efikasnost nalaže da dodatan prihod dobijen korištenjem dodatne jedinice rada (45�R) bude jednak koristi za potrošače dodatnog outputa, koja se dobija umnoškom cene proizvoda i graničnog proizvoda rada, (P)(4�R).

167

Graf 11.9 Ravnoteža na tržištu rada.Na konkurentnom tržištu rada gdje je tržište outputa konkurentno,

uravnotežena plata wc se nalazi u secištu krive tražnje za radom (vrednost graničnog proizvoda) i krive

ponude rada (prosečni izdatak).To je označeno slovom A u prvom delu slike (a).Drugi deo slike (b)

pokazuje da je, kada proizvođač ima monopolsku moć, granična vrednost radnika vM veća od plate

wM.Zbog tog se zapošljava premali broj radnika (tačka B određuje količinu rada koju preduzeće

unajmljuje, te iznos plate koji isplaćuje.)

Ako tržište outputa nije savršeno konkurentno, uvet 45�R = ����4�R� više ne vredi. Kako možete videti na grafu 11.9(b), kriva koja predstavlja cenu proizvoda pomnoženu graničnim proizvodom rada [(P)(4�R)] leži iznad krive vrednosti graničnog proizvoda rada [(MR)(4�R)]. Tačka B predstavlja uravnoteženu platu Wpi uravnoteženu ponudu rada 3p. No, s obzirom na to da je cena proizvoda vrednost koju potrošačima predstavlja svaka dodatna jedinica proizvoda koju su kupili, (P)(4�R) je vrednost koju potrošači polažu na dodatne jedinice rada. Stoga, kad je zaposleno 3p radnika, granični trošak za firmu Wp je manji nego granična korist za potrošače qp. Bez obzira na to što je firma maksimalizirala svoju dobit, njezin output je ispod efikasnog nivoa te koristi manju od efikasnog nivoa inputa. Ekonomska efikasnost povećala bi se zapošljavanjem većeg broja radnika te rezultirala većim outputom. (Dobit za potrošača bila bi veća od izgubljene dobiti firme).

Ekonomska renta

Pojam ekonomske rente pomaže pri objašnjavanju zakonitosti tržišta faktora. Kad smo se bavili pojmom tržišta outputa, ekonomsku rentu definisali smo kao sva sredstva koja firma dobije iznad ili ispod nivoa minimalnog troška proizvodnje outputa. Na tržištu faktora, ekonomska renta predstavlja razliku uplata za faktor proizvodnje i minimalnog iznosa koji se mora platiti da bi se moglo koristiti taj faktor. Graf 11.10 ilustruje pojam ekonomske rente primenjen na konkurentsko tržište rada. Uravnotežena cena rada je w*, a količina ponuđenog rada L*. Kriva ponude rada je kriva prosečnih izdataka pozitivnog nagiba, dok je tražnja za radom opadajuća kriva vrednosti graničnog proizvoda. Budući da nam kriva tražnje pokazuje koja količina rada će biti ponuđena po svakom iznosu plate, minimalan potreban trošak za upotrebu L* jedinica rada nalazi se na području AL*0B, ispod krive ponude, nalevo od uravnotežene ponude rada L*.

168

Graf 11.10 Ekonomska renta. Ekonomska renta koja se povezuje s upotrebom rada je razlika između

iznosa isplaćenih plata i minimalnog iznosa potrebnog za unajmljivanje radnika.Tačka A, na secištu krive

ponuđenog rada i krive tražnje za radom, predstavlja uravnoteženu platu. S obzirom na to da je kriva

ponude (AE) rastuća kriva, neki bi radnici prihvatili poslove za platu nižu od w*. Osenčeno područje

ABw* je ekonomska renta koju su primili svi radnici.

Graf 11.11 Zemljišna renta. Kad je ponuda zemlje savršeno neelastična, tržišna cena zemlje nalazi se na

secištu s krivom tražnje. Celokupna vrednost zemlje je ekonomska renta.Ako je tražnja izražena kao D1,

ekonomska renta po jutru izražena je kao s1,.Kad tražnja poraste na D2, renta po jutru zemlje poveća se

na s2

Na savršeno konkurentnim tržištima svi radnici primaju platu w*. Taj je iznos potreban da bi se dobilo i zadnjeg „marginalnog" radnika i njegov rad; međutim, ostali radnici zarađuju rentu jer je njihova plata viša od plate koju je potrebno platiti za njihov rad. Budući da je ukupan iznos za isplatu plata jednak kvadratu Ow*AL*, dok se ekonomska renta od rada nalazi unutar područja ABw*.

Važno je primetiti da bi, kad bi kriva ponude bila savršeno elastična, ekonomska renta bila jednaka 0. Rente se pojavljuju samo kad je ponuda donekle neelastična. Kad je ponuda, pak, savršeno neelastična, sve isplate faktoru proizvodnje su ekonomske rente, jer će ponuda faktora postojati bez obzira na to koja je cena plaćena.

Kako je prikazano na grafu 11.11, primer neelastične ponude faktora je zemljište. Kriva ponude je posve neelastična jer je količina građevinskog (ili poljoprivrednog) zemljišta fiksna, barem kratkoročno. Uz neelastičnu ponudu, cenu u potpunosti određuje tražnja. Tražnja za zemljištem označena je slovom D, te

169

joj je cena po jedinici r�. Ukupna zemljišna renta označena je nižim pravougaonikom. No, kad tražnja poraste na D, iznos rente po jedinici zemlje poraste na r�; sad ukupna zemljišna renta obuhvata i viši pravougaonik. To znači da porast tražnje za zemljištem (pomak krive tražnje udesno) rezultira i višom cenom po jutru i višom ekonomskom rentom.

11.3 Tržišta faktora sa monopsonskom moći

Na nekim tržištima faktora pojedinačni kupci faktora imaju monopsonsku moć. Ranije smo videli da američka automobilska preduzeća kao kupci delova i komponenti poseduju značajnu monopsonsku moć. General Motors, Ford i Daimler-Crysler kupuju velike količine kočnica, hladnjaka, guma i drugih delova, te su u poziciji ugovoriti niže cene od manjih kupaca. Jednako tako, IBM ima monopsonsku moć nad tržištem tvrdih diskova jer kupuje velike količine diskova za svoje računare.

U ovom delu pretpostavićemo da je tržište outputa savršeno konkurentno. S obzirom na to da je lakše zamisliti pojedinačnog kupca nego nekoliko velikih kupaca koji svi poseduju monopsonsku moć, usmerićemo svoju pažnju na čisti monopson.

Granični i prosečni izdaci

Prisetite se da, kad odlučujete koliko robe treba kupiti, povećavate broj kupljenih jedinica dok vrednost zadnje kupljene jedinice - granična vrednost (korisnost) - ne postane jednaka trošku te jedinice - graničnom izdatku. Na savršeno konkurentnom tržištu cena koju platite za robu - prosečni izdatak - jednaka je graničnom izdatku. Međutim, kad posedujete monopsonsku moć, granični izdatak viši je od prosečnog izdataka, kako je prikazano na grafu 11.12.

Graf 11.12 Granični i prosečni izdatak.Kad kupac ima monopsonsku moć kriva graničnog izdatka nalazi

se iznad krive prosečnog izdatka jer odluka o kupovini dodatne jedinice povisuje cenu koju treba platiti za

sve jedinice, ne samo jednu.Broj jedinica kupljenog inputa izražen je sa L*, na secištu krive vrednosti

graničnog proizvoda rada i krive graničnog izdatka. Odgovarajući iznos plate w* je niži od konkurentne

plate wc.

Kriva ponude faktora s kojom se susreće onaj koji ima monopsonsku moć je kriva tržišne ponude. (Pokazuje koliko su dobavljači faktora voljni prodati kad mu cena raste.) S obzirom na to da monopsonist plaća jednaku cenu za svaku jedinicu, kriva ponude je njegova kriva prosečnih izdataka. Kriva prosečnih izdataka je rastuća zato što odluka o kupnji dodatne jedinice povisuje cenu koju treba platiti za sve jedinice, a ne samo za poslednju. Za firmu koja želi maksimalizirati svoju dobit kriva graničnih izdataka je ključna za odluku o tome koliko nečega kupiti. Prisetite se iz desetog poglavlja da kriva graničnih izdataka leži iznad krive prosečnih izdataka. Kad firma povisi cenu faktora da bi unajmila više jedinica, ona mora platiti svim jedinicama višu cenu, a ne samo zadnjoj unajmljenoj jedinici.

170

Odluka o kupovini inputa

Koliko inputa preduzeće treba kupiti? Kao što smo ranije videli, treba kupiti onoliko koliko je potrebno da granični izdatak bude jednak vrednosti graničnog proizvoda inputa. U toj je tački korist od zadnje kupljene jedinice (MRP) jednaka trošku (ME). Graf 11.12 ilustruje ovaj princip na tržištu rada. Monopsonist unajmljuje L* jedinica rada; u toj tački, ME = 45�R. Iznos plate w* koju dobiju radnici dobije se pronalaženjem tačke na krivoj prosečnog izdatka ili ponude u kojoj se ona seče s L* jedinicama rada.

Kako smo ranije prikazali, kupac s monopsonskom moći maksimalizira neto korist (korisnost minus trošak) od kupovine tako da kupuje do tačke u kojoj je granična vrednost (MV) jednaka graničnom izdatku:

4s = 4�

Za preduzeće koja kupuje input, MV je samo vrednost graničnog proizvoda faktora MRP. Stoga sledi (kao i kod konkurentnog tržišta faktora) da je:

4� = 45�

Primetite na grafu 11.12 da monopsonist unajmljuje manje rada nego preduzeće ili grupa preduzeća koje nemaju monopsonsku moć. Na konkurentnom tržištu rada, bilo bi unajmljeno 3h radnika: na tom nivou, količina tražnje za radom (izraženog krivom vrednosti graničnog proizvoda rada) jednaka je količini ponude rada (izražena krivom prosečnog izdatka). Važno je primetiti i da preduzeće s monopsonskom moći plaća svojim radnicima platu w* koja je niža od plate Wh koja bi im bila plaćena na konkurentnom tržištu.

Do monopsonske moći može se doći na različite načine. Jedan način može biti specijalizirano poslovanje preduzeća. Ako preduzeće kupuje komponente koje niko drugi ne kupuje, vrlo je verovatno da će biti monopsonist na tržištu tih komponenti. Drugi način može biti kad kupci faktora organizuju kartel da bi ograničili kupovinu faktora te da bi ga oni mogli kupovati po ceni nižoj od konkurentne. (Kako smo ranije objasnili, tu se radi o slučaju kršenja antitrustovskih zakona.)

Tek nekoliko firmi u američkoj privredi poseduje pravu monopsonsku moć, ali firme (ili pojedinci) neretko imaju delimičnu monopsonsku moć, jer njihova kupovina sačinjava veliki dio tržišta. Država je monopson kad unajmljuje profesionalne vojnike ili kupuje projektile, avione i drugu specijalnu vojnu opremu. Rudarska ili neka druga firma koja je jedan od većih poslodavaca u određenoj zajednici također ima monopsonsku moć na lokalnom tržištu radne snage. No, čak i u takvim slučajevima monopsonska moć može biti ograničena jer se država do neke mere takmiči s drugim firmama koje nude slične poslove. Također, naša rudarska firma takmiči se u određenoj meri s poslodavcima iz obližnjih regija.

11.4 Tržišta faktora sa monopolskom moći

Kako kupci inputa mogu imati monopsonsku moć, tako prodavači inputa mogu imati monopol. U ekstremnim slučajevima, prodavač inputa može biti monopolist, kao kad pojedina firma ima patent za proizvodnju računarskog čipa koji ne može proizvesti niti jedna druga firma. Budući da najvažniji primer monopolističke moći na tržištu faktora uključuje sindikate, na njih ćemo usredsrediti svoju pažnju. U tekstu koji sledi pokazaćemo kako sindikat, koji je monopolist u prodaji radne snage, može poboljšati blagostanje svojih članova i značajno uticati na nesindikalizirane radnike.

Monopol nad platom

Graf 11.13 pokazuje krivu tražnje za radom na tržištu bez monopsonske moći: on sabira vrednosti graničnog proizvoda rada firmi koje se natiču da bi kupile rad. Kriva ponude rada opisuje kako bi članovi sindikata ponudili rad da sindikat ne upotrebljava svoju monopolsku moć. U tom slučaju, tržište rada bilo bi konkurentno i L* radnici bi bili unajmljeni po plati od w*, gdje je tražnja R jednaka ponudi �R.

171

Graf 11.13 Monopolska moć prodavača rada. Kad sindikat ima monopol na tržištu on bira između tačaka

na krivoj tražnje za radom pojedinog kupca DL. Prodavač može maksimalizirati broj zaposlenih radnika u

L*, dogovorom da radnici rade za platu w*. Količina rada L1koja maksimalizira rentu koju zarade

zaposlenici nalazi se na secištu krivih graničnog prihoda i ponude rada; članovi sindikata dobiće platu w1.

Konačno ako sindikat želi maksimalizirati ukupnu platu isplaćenu radnicima treba dozvoliti članovima

sindikata da budu zaposleni uz platu w2. U toj tački granični prihod sindikata je jednak nuli.

Međutim, zbog monopola sindikat može izabrati bilo koju platu i odgovarajuću količinu ponuđenog rada, kao što monopolist prodavač outputa odabire cenu i odgovarajuću količinu outputa. Kad bi sindikat htio maksimalizirati broj svojih zaposlenih članova, odabrao bi konkurentno rešenje u tački A. Međutim, ako želi postići platu višu od konkurentne, može ograničiti svoje članstvo na 3�radnika, dok bi firma platila platu W�. Dok bi onim članovima sindikata koji rade bilo bolje, onima koji ne mogu pronaći posao bilo bi lošije.

Isplati li se uopšte politika restriktivnog članstva u sindikatu? Ako sindikat želi maksimalizirati ekonomsku rentu koju primaju radnici, odgovor je da. Ograničavanjem broja članova, sindikat bi se ponašao kao monopolist koji ograničava output u želji da maksimalizira dobit. Za neku firmu, dobit je prihod umanjen za oportunitetni trošak, dok za sindikat renta predstavlja razliku između plate koju njeni članovi zarade kao grupa i oportunitetnog troška. Da bi maksimalizirao rentu, sindikat mora odabrati broj unajmljenih radnika tako da granični prihod rada za sindikat (dodatne zarađene plate) bude jednak dodatnom trošku uvođenja radnika u posao. Taj trošak je granični oportunitetni trošak, zato što je on mera onoga što poslodavac može ponuditi za još jednog dodatnog radnika kako bi ga pridobio da radi za firmu. Međutim, plata koja je potrebna da bi motivisala dodatne radnike da prihvate posao prikazana je krivom ponude rada �R.

Kombinacija plate i broja radnika usmerena prema maksimalizaciji rente označena je kao secište kriva MR i �R. Odabrali smo kombinaciju plate i zapošljavanja W� i 3� imajući na umu maksimalizaciju rente. Osenčeni dio ispod krive tražnje za radom, iznad krive ponude rada i levo od 3�, predstavlja ekonomsku rentu koju primaju svi radnici.

Politika maksimalizacije rente može koristiti radnicima koji nisu članovi sindikata ako nađu posao bez sindikata. Međutim, ako slobodnih poslova nema, maksimalizacija rente može stvoriti preveliku razliku između dobitnika i gubitnika. Alternativni cilj je maksimalizirati ukupne plate svih članova sindikata. Pogledajte ponovo primer s grafa 11.13. Da bi se postigao taj cilj, broj unajmljenih radnika povećava se sa 3� sve dok granični prihod sindikata ne postane jednak nuli. Budući da daljnje zapošljavanje smanjuje ukupno isplaćene plate, iznos plata maksimaliziran je kad je plata jednaka W� a broj radnika jednak 3�.

172

Sindikalizovani i nesindikalizovani radnici

Kad sindikat koristi svoj monopol da povisi plate svojih članova, zapošljava se manje nesindikalizovanih radnika. Budući da se ti radnici ili prebace u nesindikalizovani sektor ili izaberu da ne žele pristupiti sindikatu, važno je razumeti što se događa u nesindikalizovanom delu privrede.

Pretpostavimo da je ukupna ponuda sindikalizovanih i nesindikalizovanih radnika ograničena. Na grafu 11.14, ponuda rada na tržištu u oba sektora izražena je sa �Rtražnja za radom firmi u sindikalizovanom sektoru prikazana je sa t, dok je tražnja firmi u nesindikalizovanom sektoru prikazana sa uv. Ukupna tražnja na tržištu je vodoravan zbroj tražnje u oba sektora i izražena je sa R.

Graf 11.14 Diskriminacija plata u sindikalizovanim i nesindikalizovanim sektorima. Kada sindikat koji ima

monopol povisi plate u sindikalizovanom sektoru sa w* na wU, zaposlenost u tom sektoru se smanjuje

kako je prikazano kretanjem duž krive tražnje DU. Da bi ukupna ponuda rada izražena u SL, ostala

nepromenjena, plata u nesindikalizovanom sektoru mora pasti sa w* na wNU, kao što je prikazano

kretanjem niz krivu DNU.

Recimo da sindikat odluči povisiti platu svojih radnika na Wv iznad konkurentne plate w*. Uz tu platu, unajmljeni broj radnika u sindikalizovanom sektoru smanji se za iznos ∆3v kako je prikazano na vodoravnoj osi. Kad ti radnici nađu posao u nesindikalizovanom sektoru, plata u nesindikalizovanom sektoru prilagođava se do ravnoteže na tržištu rada. Uz novu platu u nesindikalizovanom sektoru, Wuv, dodatni broj radnika zaposlenih u nesindikalizovanom sektoru, ∆3uv, jednak je broju radnika koji su napustili sindikalizovani sektor.

Graf 11.14 pokazuje nepovoljnu posledicu sindikalne strategije usmerene ka povisivanju plata članova sindikata: plate nesindikalizovanih radnika se smanjuju. Sindikalizacija može poboljšati uslove rada i dati korisne informacije radnicima i upravi. No, kad tražnja za radom nije savršeno neelastična, sindikalizovanim radnicima se pomaže na račun nesindikalizovanih radnika.