1

knjigaosma

biblioteka

UrednikPredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

TI DIVNISANJARI (30 GODINA KANADSKIH OSKARA)THE GENIE AWARDS/LES PRIX GENIE

Beograd2011.

Bojan Æ. Bosiljåiñ

Biblioteka Vek osnovana je povodom

stogodiãnjice filmske umetnosti

Zahvaljujemo Kiãobranu za pomoñ u objavljivanju ove knjige

Posveñeno svima onima koji se bave stvaralaãtvom.Kreacija je akt ispunjenja i prosvetljenja duãe!

c Stubovi kulture

5

Na koricama:Slika iz filma Leolo

(ljubaznoãñu Telefilma Kanada)

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

COBISS.SR-ID 183013388ISBN 978-86-7979-343-0

791-44(71)06.05GENIJI::791”1980/2010”BOSIQÅIÑ, Bojan Æ., 1957-

Ti divni sanjari : (30 godina kanadskih Oskara) : The GenieAwards / les prix Genie / Bojan. Æ. Bosiljåiñ. - Beograd : Stubovikulture, 2011 (Beograd : AMD Sistem). - 314 str. : ilustr. ; 21 cm. -(#Biblioteka #Vek ; #knj. #8)Slike autora. - Tiraæ 1000. - Beleãka o autoru: str. 311

a) Filmski festivali - Kanada b) Filmski festival Geniji - Dobitnici -1980-2010

7

„Nema sudbine, nego ãtomi napravimo!“ (No fate, butwhat me make!) — kaæe glumi-ca Linda Hamilton kao „åeliånaledi” Sara Konor, odluåna dapromeni buduñnost, u antolo-gijskom nauånofantastiånomfilmu „Terminator 2: Sudnjidan” (Terminator 2: Judgment

Day) 1991, u reæiji kanadsko-holivudskog vizionara Dæejmsa Ka-merona, samoproklamovanog „kralja sveta”.

Ja imam neãto drugaåiji pogled na æivot i njegovu åudnovatost.Nisam fatalista niti sam sledbenik bolivudskih filmova, ali sve viãeverujem u ultimativnu moñ Sudbine. Æivotno iskustvo me je na-uåilo da se niãta ne deãava sluåajno i da za sve postoji neka tajnaveza. Sa predodreðenim ulogama, svi smo mi akteri na pozorniciæivota gde je Sudbina ujedno scenarista, reditelj i producent!

Poåeo sam karijeru na Radio-Sarajevu (sa legendarnim BoromKontiñem), ali sam se „preko noñi” obreo u filmskoj kuñi „Forum”(koja je producirala Kusturiåine klasike „Otac na sluæbenom pu-tu” i „Dom za veãanje”) i poåeo u novinama da piãem filmske kri-tike. Iako mi to nije bila prvobitna namera, film je postao mojaprofesija i pasija.

Kada sam, opet voljom Sudbine, doãao u Kanadu u jesen 1995.godine nisam ni slutio da ñe moja „misija” biti da napiãem tri knji-ge o ovdaãnjoj kinematografiji, åije vodeñe liånosti sam upoznaona 16. dodeli godiãnjih kanadskih filmskih nagrada, 14. januara1996. u Montrealu. Tada sam prvi put prisustvovao ovoj gala-pri-redbi, za koju sam saznao samo sedmicu ranije!

Ti divni sanjari su finalni segment moje publicistiåke trilogi-je posveñene kanadskom filmu, u izdanju „Stubova kulture”. Pr-va knjiga, Severno od Holivuda (1997), analitiåki je dala generalnipresek kanadske filmske industrije nad kojom se, veñ od samognjenog nastanka, nadvio bauk susednog Holivuda koji je „zemljujavorovog lista” smatrao „domañim træiãtem”!

Druga knjiga, Dok javori njiãu grane (2002), kroz prikaz kanad-skih filmskih institucija i festivala donela je bio-filmografske por-trete ovdaãnjih najistaknutijih autora i glumaca koji hroniåno pateod nedostatka finansija i neuvaæavanja domañe publike, åiji su ukusi interes prevashodno usmereni prema ameriåkim mejnstrim fil-movima, ne iskazujuñi naroåitu paænju za autohtonu kanadsku pro-dukciju koja je po svom konceptu suãta negacija Holivuda.

766

21.dodela nagrada – Sa dugogodiãnjom predsednicomAkademije za film i TV Marijom Topaloviñ

SUDBINAI MISIJA

(Uvodna reå autora)

Proslavljeni kanadski filmski autor Atom Egojan sa knjigom Severno od Holivuda

9

materijalima u bibliotekama i bankama podataka na internetu. OGenijima ne postoji obimna i koncizna dokumentacija, jedini pu-tokaz u tom smislu je knjiga And the Genie Goes To…, objavljenapovodom dvadesetogodiãnjice dodelivanja. Napisala ju je upravogospoða Topaloviñ, koja je od prvih dana bila ukljuåena u rad no-voformirane Akademije i profilisanje ove nagrade.

Nedefinisanost i nedostatak kulturnog identiteta glavni su raz-lozi ãto su Geniji joã uvek nedovoljno prihvañeni od publike, uosta-lom baã kao i sami kanadski filmovi, åemu se uzroci mogu nañi iu åinjenici da je Kanada tradicionalno zemlja imigranata, kod ko-jih postoji to dvojstvo (ne)pripadnosti i (ne)poistoveñivanja, o åe-mu ñe biti viãe reåi na stranicama koje slede.

Dobitnici najviãih kanadskih filmskih nagrada za veñinu ovda-ãnje publike samo su anonimni genijalci! Bavljenje filmom nije uno-sno zanimanje u Kanadi, niti donosi zagarantovanu slavu. To je pro-fesija koja zahteva strast, posveñenost i spremnost na samoodrica-nja, baã kao i u mnogim drugim zemljama.

„U filmskom biznisu sve poåinje sa snovima” — izjavio je pro-slavljeni sineasta Norman Dæuison (Norman Jewison), koji je 1988.godine dobio specijalnog Genija za posebne zasluge u razvoju ka-nadskog filma. Naredna poglavlja ove knjige, koja moæe posluæitii kao ãtivo za bolje razumevanje Kanade, svedoåanstvo su o pre-danosti i nadahnuñu tih divnih sanjara meðu kanadskim filmskimpregaocima, koji su svojim delima, talentom i vizijama ispisalistranice neduge istorije Genija. Protekle tri dekade, u stvari, teksu poåetak!

Iskreno zahvaljujem na iskazanoj predusretljivosti i saradnji:Mariji Topaloviñ, Akademiji za kanadski film i televiziju, te foto-reporterima Ivani Ðorðeviñ, Tamari, Mileni i Davoru Miliñeviñui Sylvie Lussier. Ma chérie, merci beaucoup pour tout!

Za pruæenu pomoñ i razumevanje neizmerno sam zahvalan: Mi-ri Ãukoviñ, Ratku Toãiñu, Predragu Doderu, stricu Momi Bosiljåiñui Ifeti Stroil (u mom ratnom sarajevskom vremenu); Miãiki Verme-ãu, Joãki Galamboãu, Joãki Pinteru, Zlatku Matiñu i Joæefu Åikoãu(u mom kratkom subotiåkom razdoblju); te Margo i Pjeru Gotijeu(Margo et Pierre Gauthier), Skotu Galiju (Scott Galley) i Tomu MekSorliju (Tom McSorley) u mom poåetnom otavskom periodu.

Od velikog znaåaja bila je i podrãka mojih dragih beogradskihkolega Nebojãe Popoviña i Dinka Tucakoviña.

98

Nastojeñi da ne upadnem u zamku ponavljanja i citiranja sa-mog sebe ovoga puta, ne zalazeñi dublje u esencijalne teme i pi-tanja opãirno obrazloæena u prethodnim knjigama, Ti divni sanja-ri imaju viãe istoriografsko-faktografski karakter i prvenstveno suokrenuti prema genezi i povesti najviãih kanadskih filmskih na-grada — Genija, koji su ove godine obeleæili 30 godina postojanja.

Åinjenica da sam prisustvovao skoro polovini dosadaãnjih do-dela nagrada, gotovo redovno u poslednjih petnaestak godina, ãtoje inaåe retkost za pratioce ovdaãnjih filmskih zbivanja, dodatnome je ohrabrila u nameri da bez laæne skromnosti i pretenciozno-sti napiãem ovu knjigu.

Shodno zvaniånom kanadskom „bilingvizmu”, dvojeziåni na-ziv ovih nagrada, The Genie Awards / Les Prix Genie (izgovarajuse Dæini na engleskom, a Æini na francuskom) ima isto znaåenje— izraæava vrhunsko umeñe i sposobnosti njihovih dobitnika. Tajnaziv mogli bismo prevesti kao Geniji ili Åarobnjaci.

Kanada je u mnogo åemu bogata zemlja, ali ono u åemu osku-deva jeste tradicija, ãto je i razumljivo za ovu dræavu Novog sve-ta, formiranu 1867. godine. Tri decenije Genija su relativno kra-tak vremenski period (u poreðenju sa, na primer, 82 godine holi-vudskog Oskara), ali za joã uvek malu kanadsku kinematografijuto je veliko dostignuñe, dokaz njene samosvojnosti i istovremenopodstrek za buduñnost. Istina, joã od 1949. godine zvaniåno su do-deljivane Kanadske filmske nagrade, ali one su bile niskog profi-la, organizovane na volonterskoj osnovi, imale su opskurni karak-ter (åesto åak bez ijednog dugometraænog igranog filma u konku-renciji!) i kao takve su, gotovo neprimeñene kod ãire javnosti, za-mrle 1978. godine.

Osnivanjem profesionalne organizacije — Akademije za film1979. godine — ustanovljene su i nove nagrade nazvane Geniji,koje su po svom konceptu kanadski ekvivalent ameriåkom Oska-ru, kao izraz rastuñe snage ovdaãnje kinematografije. Sa utvrðenimadekvatnim nominacionim procesom i glasaåkim sistemom, te ga-la-ceremonijom produciranom u stilu grandioznog tv-ãoua, ove na-grade, prvi put dodeljene 1980. godine, uprkos mnogobrojnim pre-prekama polako su izrasle u nacionalnu instituciju, zaãta poseb-ne zasluge ima dugogodiãnja predsednica i generalna direktorkaAkademije gospoða Marija Topaloviñ (Maria Topalovich), po ocusrpskog porekla (iz Kosovog Polja).

Pripremanje ove knjige je u mnogo åemu bio pioniski podu-hvat koji je zahtevao duga istraæivanja po dostupnim arhivskim

8

11

Da bismo shvatili in-feriornu poziciju kanad-skog filma i indiferentanodnos publike prema Ge-nijima potrebno je prvobliæe upoznati u celini Ka-nadu kao zemlju. Sastav-ljena od deset provincijai tri teritorije, ovo je dræa-

va ogromnih prostranstava, po povrãini (oko 10 miliona kvadrat-nih kilometara) druga po veliåini na svetu, ali retko naseljena, saoko 34 miliona stanovnika, ãto je po populaciji stavlja na 33. me-sto na svetu. Viãe od 80 procenata Kanaðana æivi u juænom deluzemlje, u pojasu od 250 kilometara udaljenosti od granice sa SAD.Ima 25 gradova sa preko 100.000 stanovnika, koji zauzimaju samo0,79 procenata ukupne povrãine zemlje.

Od svog postanka Kanada je zemlja doseljenika u koju se go-diãnje useljava oko 250.000 imigranata, doslovno sa svih stranasveta, iz preko 200 zemalja! Dve treñine rasta populacije otpadana priliv imigranata. Shodno svom ãarolikom etniåkom, rasnomi religijskom karakteru, Kanada je 1971. godine usvojila multikul-turalizam kao zvaniånu politiku, koji podstiåe harmoniju i pro-moviãe toleranciju, poãtovanje i razumevanje meðu razliåitimkulturama unutar zemlje, uz pravo oåuvanja vlastitog etniåkogidentiteta.

Podaci iz poslednjeg popisa stanovniãtva 2006. godine otkri-vaju kanadski etno-kulturalni mozaik. Otprilike svaki šesti æiteljKanade ima drugaåiju boju koæe, ãto ukazuje na to da etniåka sli-ka populacije nastavlja da se menja sve bræim tempom, najvišezahvaljujuñi imigrantima.

Po definiciji za popis, osoba drugaåije boje koæe je „osoba ko-ja nije starosedelaåkog porekla i ne pripada beloj rasi”. U pojedi-nim regionima vlada veñe šarenilo, pa tako u podruåju Toronta42,9 odsto stanovnika sebe svrstava meðu graðane sa drugaåijombojom koæe, a u Vankuveru tek nešto manje. U Halifaksu, pak,drugaåiju boju koæe ima tek svaka trinaesta osoba.

Pre 25 godina drugaåiju boju koæe imalo je svega pet odsto sta-novnika Kanade, a treba reñi da preko åetiri petine svih doselje-nika, pristiglih u periodu od 2001. do 2006. godine, nije iz evrop-skih zemalja.

1110

Posebno zahvaljujem poãtovanom Predragu Markoviñu i iz-davaåkoj kuñi „Stubovi kulture” koja me je od prvog dana bezre-zervno prihvatila i dosad objavila åetiri moje knjige.

Za dragocenu finansijsku asisitenciju u izdavanju ove knjigezahvalan sam „Kiãobranu“ iz Vankuvera, „najzapadnijim srpskimnovinama“, za koje veñ deset godina redovno piãem filmske kritike.

Najdublju zahvalnost dugujem mojim roditeljima, dedi Æiki inani Uti, koji su me uvek podsticali da mislim svojom glavom, daidem vlastitim putem i da sledim svoje snove, te mojim najbliæimi najvoljenijim — Nevenu, Nebojãi i Gordani, mom plavom anðe-lu åuvaru.

Sanjam, dakle postojim! — to je moja æivotna maksima. Lju-di postaju ono ãto sanjaju. Ako ste duboko posveñeni onome ãtoæelite i åemu stremite, i Sudbina ñe biti na vaãoj strani!

Bojan Æ. Bosiljåiñ, Gatineau, Quebec, Canada, jul 2010.

10

DVE USAMLJENEDUÃE

14. januar 1996.– Autorknjige prvi put na dodeli

13

Raznolikost populacije, ono po åemu se Kanada izdvaja i åi-me se ponosi, postañe joã izraæenija u godinama koje dolaze —predviðaju statistiåari.

Oni tvrde da bi do 2031. godine moglo da se dogodi da tri oddeset osoba budu došljaci, sa mestom roðenja negde u inostran-stvu, jer sadaãnji pokazatelji govore da ñe se broj imigranata uve-ñavati åetiri puta bræe od rasta ovdašnjeg stanovniãtva. Takoðe,statistiåari procenjuju da ñe oko 55 odsto populacije roðene u ino-stranstvu biti iz Azije, i to najveñim delom sa juga ovog kontinen-ta i iz Kine.

Manjinske grupe se veoma brzo proãiruju, useljavanjem ali iraðanjem, pa se veruje da ñe one åiniti skoro treñinu ukupnog bro-ja stanovnika, što je gotovo dvostruko više nego što je zabeleæenoposlednjim popisom stanovniãtva iz 2006. godine. Za svoje mestoboravka oni ñe birati uglavnom velike gradove, pa ñe tako Toron-to najverovatnije imati skoro dve treñine, Vankuver oko tri peti-ne, a Montreal oko jednu treñinu takozvanog manjinskog stanov-niãtva. Što se Vankuvera i Toronta tiåe, manjinske grupe postañeveñinsko stanovništvo, a æitelji bele boje koæe biñe praktiåno ma-njinska grupa — istiåu struånjaci.

Statistiåka sluæba preuzela je definiciju o manjinama iz federal-nog Akta o jednakosti pri zapošljavanju, gde stoji da su to „osobe ko-je nisu starosedeoci, nisu evropskog porekla i nisu bele boje koæe”.

Mozaik religija, po statistiåarima, takoðe ñe biti mnogo dru-gaåiji. Za dve decenije od sedam osoba šest ñe biti hriãñanske ve-roispovesti, dok ñe sedma biti neke druge religije, i to najåeãñemuslimanske. Procenjuje se i da ñe porasti broj ateista, tako dajedna petina æitelja Kanade neñe pripadati nijednoj religiji.

Od imigranata se traæi da nauåe engleski ili francuski jezik ãtoje pre moguñe, da poãtuju ovdaãnje zakone i respektuju kanadskevrednosti. Uprkos mnoãtvu kultura, obiåaja i vera Kanada funk-cioniãe veoma efikasno, absorbujuñi i integriãuñi razliåitosti kojeovde nisu prepreka nego zapravo velika prednost.

Prema zvaniånim podacima preko 70 procenata deseljenikaposeduje najviãe akademsko obrazovanje, ali teãko uspeva da narelativno malom kanadskom træiãtu rada naðe posao u svojoj stru-ci. Ipak, oni ubrizgavaju sveæu krv i donose nove ideje, kao po-gonsko gorivo koje pokreñe napred celu zemlju.

Imigranti sa sobom donose svoje snove o uspehu u Kanadi,ali i tradicionalne vrednosti i obiåaje iz zemlje porekla. To poået-

1312

Kanada je, istinski, ceo svet u jednoj zemlji! Podaci iz popisapokazuju da ovde æive ljudi poreklom iz 223 razliåite etniåke za-jednice. Pri izjašnjavanju o nacionalnosti, odrednicu Kanaðaninizabrala je svaka treña osoba, ãto je za sedam odsto manje negoprilikom prethodnog popisa. Interesantno je da useljenici razgra-niåavaju svoju nacionalnu pripadnost, koja se vezuje za zemlju ukojoj æive, i etniåku, koja oznaåava narod iz kojeg potiåu, ili jeeventualno vezuju za versku pripadnost.

Najviše Kanaðana ima u Kvebeku (po povrãini najveñoj pro-vinciji u zemlji), koji je zbog oåuvanja svog identiteta mnogo se-lektivniji u izboru imigranata, te meðu pripadnicima treñe gene-racije doseljenika, odnosno meðu osobama koje su prijavile en-gleski ili francuski jezik kao maternji, koji su roðeni u Kanadi, odroditelja takoðe roðenih na ovim prostorima. U drugoj generaci-ji doseljenika, pak, dominiraju graðani evropskog porekla, dokmeðu najsveæije doseljenima ima najviše Kineza, Indijaca, Filipi-naca i Vijetnamaca.

Britanska Kolumbija ima etniåki najraznolikiju populaciju,pošto je u njoj svaka åetvrta osoba drugaåije boje koæe, dok naj-manje osoba drugaåije boje koæe æivi u provinciji Ostrvo princaEdvarda — svega 1,4 odsto.

Interesantno je da åak 96 odsto graðana drugaåije boje koæeæivi u gradskim sredinama, u poreðenju sa 68 odsto ukupnog sta-novništva. Problemi nastaju pri njihovom zapoãljavanju, koje jeprocentualno ispod onog za graðane bele boje koæe, iako su ste-peni obrazovanja na pribliæno istom nivou.

U skladu sa sve primetnijom i prisutnijom etniåkom raznoli-koãñu u Kanadi, raste i broj meãovitih brakova koji je u poslednjihpet godina porastao za treñinu i uglavnom je tu reå o zajednica-ma pripadnika bele rase sa osobom drugaåije boje koæe. Japancisu najspremniji da zasnuju porodicu sa pripadnikom neke drugeetniåke grupe, åak u 74,7 odsto sluåajeva, dok sa druge strane tonajreðe åine doseljenici iz jugoistoåne Azije i Kine. Brakovi su-pruænika iz razliåitih manjinskih grupa åine 3,9 odsto svih zajed-nica u Kanadi.

Statistiåka sluæba prikuplja podatke o etniåkoj pripadnosti izato što na osnovu toga mnoge vladine agencije, razne kulturnei druge organizacije i zajednice i školski odbori mogu da ustano-ve stepen integracije osoba koje potiåu iz razliåitih sredina u ka-nadsko društvo.

12

15

krv” — Next of Kin, 1984, „Porodiåni prizori” — Family Viewing,1987, „Kalendar” — Calendar, 1993). U stvari, ako se kanadski kul-turni identitet uopãte moæe klasifikovati, onda je to upravo ta raz-liåitost i mnoãtvo koje krase ovu zemlju. Pluralizam, a ne unifi-kovanost, osnovno je obeleæje i zajedniåka crta ovdaãnjeg socio-kulturoloãkog miljea.

U tom smislu, ne moæe se govoriti ni o jednoj prepoznatljivojtemi koja veæe kanadske filmove i autore. Dejvid Kronenberg (Da-vid Cronenberg), na primer, okrenut je istraæivanju odnosa tela imaãina, biologije i tehnologije („Muva” — The Fly, 1987, „Sudar”— Crash, 1996) i seksualnog identiteta („Ukleti blizanci“ — DeadRingers, 1988, „Goli ruåak” — Naked Lunch, 1991, „M. Baterflaj” —M. Butterfly, 1993). Sa druge strane, Deni Arkan (Denys Arcand)u svom stvaralaãtvu usmeren je ka socijalno angaæovanim filmo-vima, kritiåkim opservacijama savremenog zapadnog druãtva(„Pad ameriåkog carstva” — Le déclin de’l empire américain, 1986,„Isus iz Montreala” — Jésus de Montreal, 1989, „Invazije Varvara“— Les invasions barbares, 2003).

Moju usvojenu domovinu najviãe sam prepoznao u delimaAtoma Egojana, Brusa Mek Donalda, Denija Arkana, Æana-KlodaLozona, Dona Mek Kelara (Don McKellar) iz Toronta („Poslednjanoñ” — Last Night, 1998) i Garija Barnsa (Gary Burns), autora izKalgarija („Suburbanatori” — The Suburbanators, 1995, „Kuhinj-ska zabava” — The Kitchen Party, 1997. i „Mentalna eksplozija” —Waydowntown, 2000). Kanada sa njenim ljudima i ñudima „stanu-je” u njihovim filmovima!

Generalno posmatrano Kanaðani su uzdræani ljudi, skromnii okrenuti samima sebi, koji nisu skloni euforiånim izlivima pa-triotizma kao njihove komãije sa Juga. Ovde, na Velikom BelomSeveru, prisutan je taj oseñaj izolovanosti i osamljenosti kao ve-rovatno malo gde drugde.

„Zakopåani” mentalitet je dobrim delom uzrokovan i klimat-skim faktorom koji tera ljude na dobrovoljnu izolovanost, sa mo-guñim depresivnim efektom, praveñi svojevrsnu „zemlju izgublje-nih duãa” povezanih internetom i drugim sredstvima dehumani-zovane komunikacije, koja zapravo joã viãe produbljuju njihovuotuðenost i utuåenost.

Jedan deo Kanaðana, posebno meðu kvebeåkom populacijom,ispoljava suspregnutu agresivnost za volanom, na ulicama i auto-putevima, te na hokejaãkim utakmicama koje sluæe i kao ventil za

1514

no suåeljavanje dva sveta u glavama mnogih doãljaka izaziva kon-fuziju i raspoluñenost njihovih duãa, oseñaj otuðenosti i margina-lizacije, da ne pripadaju nigde, da su uhvañeni u vakuumu „ni nanebu, ni na zemlji”. Nije nimalo jednostavno napreåac preseñi ko-rene i nakalemiti novu granu!

Nedefinisanost identiteta i nedostatak pripadniãtva nisu ka-rakteristiåne samo za novopridoãle imigrante, nego åesto i za pr-vu generaciju njihovih naslednika. Ovde je gotovo iluzorno govo-riti „o starosedeocima”, naravno ako se izuzmu uroðenici — Prvinarodi (First Nations), kako se zvaniåno imenuju.

Meðu etniåkim grupama åesto je jako usaðena privræenostprema zemlji porekla. Primera radi, pobede italijanske, ãpanskei gråke reprezentacije na Svetskom kupu i Evropskom prvenstvuu fudbalu mnogo buånije se proslavljaju na ulicama kanadskihgradova nego dvostruki trijumfi kanadske hokejaãke muãke i æen-ske ekipe na Olimpijskim igrama.

Praktiåno posmatrano, Kanada je, u stvari, izuzetno funkico-nalna unija razliåitih etniåkih zajednica. Ovo je mlada zemlja, bezvelike tradicije i teãko je govoriti o njenom kulturnom identitetukoji je fragmentovan i izlomljen.

„Ja sam bio tako ljut da shvatim da sam Kvebeåanin, bez proã-losti, bez istorije, samo dve konzerve sirupa od javorovog drveta”— izjavio je jednom prilikom tragiåno preminuli montrealski au-tor Æan-Klod Lozon (Jean-Claude Lauzon), trostruki osvajaå Ge-nija koji je uz reditelja „rokenrol” orijentacije Brusa Mek Donal-da (Bruce McDonald) iz Toronta („Ubitaåna cesta” — Roadkill, 1989,„Autpout 61” —Highway 61, 1992. i Hard Core Logo, 1996) jedna odnajmarkantnijih i nepravedno zapostavljenih autorskih liånostikanadskog filma. Ostavio je u senci Denija Arkana, Dejvida Kro-nenberga i Atoma Egojana.

Kada tako govori jedan Kvebeåanin, åija nacija ima duæu tradi-ciju od bilo kojih drugih doseljenika u Kanadi, ãta tek onda moguda kaæu ostali! U Lozonovom ãokantnom remek-delu „Leolo” (1992),koji je polu-autobiografskog karaktera, glavni junak filma je deåakiz porodice ãizofreniåara koji åezne za toplom Italijom, zemljom-muzejem pod otvorenim nebom i æeli da bude neko drugi, insisti-rajuñi da nije Kvebeåanin Leo Lozon nego Italijan Leolo Lozone!

Ta kulturna ãizofrenija upeåatljivo je izraæena i u delima Ato-ma Egojana (Atom Egoyan), reditelja jermenskog porekla, åiji ju-naci tragaju za samima sobom i mestom gde pripadaju („Bratska

14

17

Ovde se ne deãavaju burna poglavlja planetarne povesti i svenekako protiåe u stilu ukalupljene stabilnosti, ãto je posledicaspremnosti ljudi da brzo prihvataju i ono ãto im se åini da je na-metnuto, a što se veãto obrazlaæe time da je to u njihovom intere-su! Kada se ode u „ãoping”, oseña se da cene roba i usluga rastubræe nego ãto to zvaniåna stopa inflacije pokazuje (izmeðu 1,5-2procenta). Ipak, aktuelna globalna ekonomska kriza ne pogaðatoliko Kanadu, prvenstveno izvoznika energetskih sirovina, kaoneke druge zemlje Zapada.

Uhodani politiåko-ekonomski sistem razvijenog kapitalistiåkogdruãtva precizno je razraðen i funkcioniãe efikasno, a u njegovojosnovi je mali radni åovek koji naizgled poseduje sve, dok se zapra-vo sve nalazi u vlasniãtvu banaka. Ovo je veoma organizovano i ra-cionalno druãtvo u kojem si „slobodan” samo onoliko koliko zaistaimaã novca! Za veñinu obiånih smrtnika, skromno obrazovanih, ko-ji æive od danas do sutra i u duhu svojih predaka pionira-doseljeni-ka, koji se stalno sele u (iluzornoj) potrazi za neåim boljim, izlazakpetkom ili subotom naveåe vrhunac je njihovih æivota. Tada sebidaju oduãka od najraznoraznijih poslova koje su tokom sedmiceprisiljeni da obavljaju kako bi bar delimiåno namirili nagomilanedugove na kreditnim karticama, nastalim gotovo mehaniåkim ku-povanjem stvari koje im zapravo nisu potrebne, kao vrsti kompen-zacije za ispraznost bivstvovanja. To je skica za portret savreme-nog potroãaåkog druãtva! Sve je na prodaju i sve ima svoju cenu.

Amerikanizacija je i ovde sve prisutnija, kao uostalom i svu-gde u svetu, u svim sferama æivota, poåev od sistematski orkestri-rane kampanje da se stanovniãtvo ubedi da je za krizu univerzal-ne zdravstvene zaãtite izlaz u ekspanziji privatne medicinskeprakse, pa do ulica najveñih kanadskih gradova Toronta, Vanku-vera i Montreala gde su, u pola belog dana, sve uåestaliji krvaviobraåuni narko-bandi u kojima stradaju i neduæni prolaznici.

Imati doktora u Kanadi ravno je dobitku na lutriji! U Gatinou,u kojem æivim, gradu sa 230.000 stanovnika, koji se nalazi sa su-protne strane Otave, åak 60.000 ljudi nema svog doktora! Za takvoæalosno stanje komentar kvebeåkog premijera Æana Ãarea (JeanCharest) bio je „da svima ne treba doktor!” Neki su sarkastiåno pri-metili da monseur Ãare nije precizirao kome doktor nije potreban:onim ljudima koji su zdravi ili onim koji su siromaãni!? Ovu goru-ñu temu, koja dobija sve dramatiåniju dimenziju, dotakao je i DeniArkan u svom oskarovskom ostvarenju „Invazije varvara”.

1716

praænjenje frustracija i viãka energije akumulisane tokom (pre)du-gog zimskog perioda. O hokeju, najomiljenijem sportu Kanaðana,posebno zbog dozvoljenih tuåa izmeðu protivniåkih navijaåa, AtomEgojan je 1992. snimio izvrstan film „Rðavo ponaãanje” (Gross Mi-sconduct), zasnovan na æivotnoj priåi slavnog kanadskog hokejaãaBrajana Spinera Spensera (Brian Spinner Spencer). Podeljena ukratka poglavlja, to je brutalno realistiåna filmska meditacija o eks-cesivnostima ljudskog ponaãanja uzrokovanim stalnim zahtevimahokeja za preteranom demonstracijom snage i muãkosti.

Zima je, praktiåno, jedan od najveñih kanadskih „poslodava-ca”! Ovde je razvijena ogromna multi-bilionska industrija, u raz-liåitim sferama usluga, koja se bavi odræavanjem, spreåavanjem,saniranjem i otklanjanjem posledica dugotrajnih teãkih zima. Po-stoji jedna izreka da Kanada ima samo dva godiãnja doba: zimu ivreme letnjih radova i (p)opravki!

Dobro pamtim savet koji mi je nakon samo par meseci po do-lasku u Kanadu dao Tom Mek Sorli (Tom McSorley), direktor „Ka-nadskog filmskog instituta” (Canadian Film Institute) u Otavi, gdezima, åini se, zapravo traje punih devet meseci: „Obuci se ãto top-lije moæeã, nije vaæno kako izgledaã, najvaænije je preæiveti zimu.”Kako je bio u pravu! Ta zima, 1995-96. godine, bila je jedna od naj-okrutnijih u poslednje vreme i dræala je kanadsku prestonicu oko-vanu ledom i snegom od novembra do maja. Sarajevske zime, zakoje sam mislio da su naporne, izgledaju mi sada kao deåijesneæne radosti.

Ima onih koji tvrde da ni zime u Kanadi nisu ono ãto su ne-kad bile, ali bar ãto se tiåe kanadskog glavnog grada, u åijem kve-beåkom regionu æivim, to globalno otopljavanje nikako da stignei joã uvek zaobilazi ove krajeve! Posle Ulana Batora, prestoniceMongolije, Otava je, po zvaniånim meteoroloãkim statistikama,drugi najhladniji glavni grad na svetu.

Kada sam 1996. godine za knjigu Severno od Holivuda intervju-isao jednog od najuvaæavanijih ovdaãnjih filmskih kritiåara i teo-retiåara, univerzitetskog profesora Pitera Harkorta (Peter Harco-urt), on mi je, izmeðu ostalog, naglasio sledeñe (imajuñi valjda uvidu da dolazim sa brdovitog Balkana, deæurnog svetskog tinjaju-ñeg bureta baruta): „Kanada je moæda dosadno, ali bezbedno me-sto!” Premda je, prirodno, verni istorijski saveznik SAD, od kojihje u mnogo åemu ovisna, Kanada je svesno izabrala sekundarnuulogu na globalnoj sceni.

16

19

u tri navrata obiåni Kvebeåani, sa kojim sam imao neãto oãtrijukonverzaciju o u suãtini trivijalnim stvarima, rekli da „idem ku-ñi”!!! Pa, Kvebek je sada i moja kuña! Priznajem, utešno je bilo toãto sam na televiziji video i åuo da su neki buåni pojedinci te isto-vetne reåi uputili i samom predsedniku kanadske vlade StivenuHarperu, iz provincije Alberta, koji je u Montrealu prisustvovaoproslavi Saint Jean-Baptiste, nacionalnog praznika Kvebeka koji sesvake godine odræava 24. juna, sedam dana pre svenacionalnogkanadskog praznika Canada Day, 1. jula.

Naravno, ovakvi ekscesi su samo sporadiåni ispadi i svakakone predstavljaju obrazac kolektivnog ponaãanja, ali ipak mogu po-sluæiti kao ilustracija latinskog temperamenta i nacionalnog iden-titeta i svesti Kvebeåana, koji je posebno iskazan u filmovima Pje-ra Falardoa (Pierre Falardeau). Strast i (pre)osetljivost Kvebeåa-na na ovom planu mogu se razumeti i objasniti åinjenicom da onina severno-ameriåkom kontinentu predstavljaju malo frankofon-sko ostrvo sa sedam miliona stanovnika i oseñaju se ugroæenimjer su okruæeni ogromnim anglofonskim okeanom sa populaci-jom od preko 300 miliona ljudi (ukljuåujuñi i SAD).

Trvenja „usamljenih duãa” imala su svoju refleksiju i na sameGenije.

Naime, 1999. godine pokrenute su zasebne kvebeåke filmskenagrade zvane Æutra (Les Prix Jutra). One su dobile ime po åuve-nom, rano preminulom kvebeåkom autoru Klodu Æutri (ClaudeJutra), åije se delo „Moj ujak Antoan” (Mon Oncle Antoine) iz 1971.godine smatra antologijskim ostvarenjem celokupne kanadske ki-nematografije. Da peripetija (i zabuna) bude veña, jedna od spe-cijalnih nagrada koje se dodeljuju na ceremoniji Genija za najbo-lji debitantski dugometraæni igrani film takoðe nosi sliåno ime —nagrada Klod Æutra (Claude Jutra Award — Le prix Claude-Jutra)!

Razlog za pokretanje kvebeåkih filmskih nagrada objaãnjenje teænjom da se bolje promoviãe frankofonska produkcija koja jepo oceni kvebeåkih filmskih pregalaca åesto nepravedno zapostav-ljena na dodelama nagrada Geniji, koji nisu uspeli da generiãuadekvatan interes publike. Montrealski super-producent Roæe Fra-pije (Roger Frappier) te godine je odbio da prijavi svoja dva filma„2 sekunde” (2 Secondes) rediteljke Manon Brijan (Manon Briand),te „32. avgust na zemlji” (Un 32 août sur terre) Denisa Vilneva (De-nis Villeneuve) u konkurenciji za Genije i uvrstio ih je direktnou nadmetanje za kvebeåke Æutre. Reditelj Vilnev Genije je tadaåak okarakterisao kao „mrtvo novoroðenåe”.

1918

Na politiåkom planu trzavice, nesuglasice i probleme po obi-åaju izaziva nerazreãen odnos izmeðu anglofonske Kanade i fran-kofonskog Kvebeka, dve odvojene, „usamljene duãe”: Two Solitu-des — Deux solitudes, kako ih ovde politikolozi, sociolozi i kulturo-lozi tradicionalno definiãu. (Na ovu temu 1978. godine je snimljeni istoimeni film, proseånog kvaliteta, scenariste i reæisera Lajone-la Åetvinda (Lionel Chetwynd), po izvrsnom romanu Hjua MekLenana (Hugh MacLennan).

English Canadians naspram Les Canadiens-francais! Suåelja-vanje dve razliåite kulture, dva naåina æivota i dva mentaliteta(koji dele istu sklonost ka novcu) spojena u jednoj zemlji, u pro-teklih sto pedeset godina dovodilo je i do ozbiljnih potresa, kaoãto je bila famozna „Oktobarska kriza” 1970. godine kada je fede-ralna vlada Pjera Trudoa proglasila ratno stanje zbog teroristiåkihakata kvebeåkih separatista, te poslednji kvebeåki referendum onezavisnosti 1995. godine, na kojem su federalisti „za dlaku” nad-jaåali suvereniste. (To se sve deãavalo samo par sedmica nakonmog dolaska u Kanadu. Sa joã uvek sveæim señanjima na dezinte-graciju bivãe Jugoslavije åinilo mi se da me prati neko proklet-stvo, nisam verovao da mi se neãto sliåno dogaða ponovo, oko se-dam hiljada kilometara zapadnije.)

Socio-kulturoloãka koncepcija o „dve usamljene duãe” nemi-novno je naãla svoj odraz i u kanadskoj kinematografiji koju åinedve zasebne celine — anglofonska i frankofonska produkcija, raz-liåite po svom stilu i senzibilitetu.

Naslonjene su na model evropskog autorskog filma, a ono ãtoim je zajedniåko jeste kuraænost, avangardnost i provokativnost,jer je to jedini naåin da skrenu paænju publike na sebe, ãto poseb-no vaæi za kinematografiju iz engleskog dela Kanade, koja sa kon-kurentskim komãijskim Holivudom deli isti jezik.

Anglofonsku produkciju, kojom provejava WASP mentalitet(White-Anglo-Saxon-Protestant), karakteriãe potraga za identitetom— bilo liånim, etniåkim ili seksualnim, dok frankofonska produk-cija, koja se u poslednjih petnaestak godina iskazala dominantni-jom i kreativnijom, istraæuje teme ukorenjene u katoliåki miljekoje imaju univerzalni peåat.

Kvebeåani su svesni svog identiteta i ponosni na åinjenicu dasu sredinom 16. veka njihovi preci prvi stigli (nepozvani!) kao ko-lonizatori na ova podruåja i potom osnovali Novu Francusku (LaNouvelle France). Verovatno je to obrazloæenje zaãto su mi dosad

18

21

To se upravo dogodilo veñ prve godine postojanja Æutri, kadaje na ovim nagradama, kao i na Genijima, ubedljivo trijumfovaofilm „Crvena violina” (The Red Violin — Le violon rouge) rediteljaFransoa Æirara (Francois Girard). Producent filma, Niv Fiåman(Niv Fichman) tim povodom je izjavio: „Mislim da bi trebalo dabude samo jedna vrsta filmskih nagrada u ovoj zemlji.” On je iz-razio miãljenje mnogih koji smatraju da je kanadska filmska za-jednica sama po sebi veñ mala i da ustanovljavanje regionalnihnagrada liåi na razdvajanje jednog atoma, ãto ñe promovisanje ov-daãnjih filmova kod kanadske publike zapravo uåiniti joã teæim.

U gnevnom odbacivanju Genija i njihovom bojkotu od stranefrankofonskih sineasta posebno æustar je bio montrealski autorPjer Falardo, inaåe strasni nacionalista i vatreni zagovornik kve-beåke suverenosti, koji je u otvorenom pismu javnosti, upuñenomjanuara 2002. godine, izjavio da neñe dozvoliti da njegov film „15.februar 1839” (15 Fevrier 1839) bude uvrãñen u konkurenciju za22. Genije, navodeñi izmeðu ostalog: „Ne æelim da budem deo nji-hovog kanadskog ãoua, a to da moja ‘genijalnost’ bude priznata uSaskatunu ili Korner Bruku ostavlja me hladnim poput njihovihStenovitih planina!“

Falardoov potresni film govori o åuvenoj „Pobuni patriota” uKvebeku 1837. godine i veãanju njihova dva lidera. On je 1994.godine snimio æestoki film o Oktobarskoj krizi pod nazivom „Ok-tobar” (Octobre), kada su åetiri ålana „Fronta za osloboðenje Kve-

2120

Ideja da je Roæe Frapije ogoråen na Genije mnogima se åini-la potpuno bizarnom jer je on do tada veñ tri puta osvajao ove na-grade: kao producent filmova „Pad ameriåkog carstva“, „Jedne no-ñi u zooloãkom vrtu” (Un zoo la nuit) 1988. i „Isus iz Montreala”.

Ironiåno, reditelj Denis Vilnev potom se vratio Genijima i åaktri puta je postao dobitnik nagrade: 2000. godine za „Melstrom”(Maelstrom), 2008. za kratki igrani film „Sledeñi sprat” (Next Floor),snimljen na engleskom jeziku, te 2009. za „Politehniku” (Poly-technique), dok je Frapije joã jednom osvojio nagradu za najboljifilm (upravo za Vilnevov „Melstrom”), ãto ga je uåinilo najuspeã-nijim producentom u istoriji Genija — dobio je ovu nagradu åeti-ri puta! Da li zbog svih ovih nagrada ili ne, Denis Vilnev je u me-ðuvremenu promenio svoje miãljenje i „okrenuo ploåu”, ocenju-juñi sada nagrade Æutra kao smeãne!!! Zaista smeãno!

Evidentno je da je u prvoj dekadi novog veka i milenijuma fran-kofonska produkcija iskazala punu superiornost na dodeli Genija,osvojivãi najveñi broj nagrada. To je, prevashodno, rezultat kvali-teta ostvarenja, ali ima onih koji tvrde da je pokretanje konkurent-skih nagrada Æutra zapravo nateralo Genije da postanu blagonaklo-niji prema kvebeåkim filmovima, autorima i glumcima. Bilo kakobilo, åesto se deãavalo da su se ove dve ceremonije podudarale usvom izboru i da su dodeljivane nagrade istim filmovima i stvara-ocima, uåinivãi da izgledaju kao reprize iste predstave.

20

Bio ljut na Genije – kvebeåkisuper-producent Roæe Frapije

Politiåke kontroverze – film 15 februar 1839

23

i pusti druge da æive), koji je stvorio uslove da cela zemlja, zasno-vana na multikulturalizmu, skladno funkcioniãe.

To se desilo zbog obostrano steåenog iskustva. Dve zajednicesu oblikovale jedna drugu i kreirale neãto ãto je u svetu jedinstve-no. Ovo je priåa koja je takoðe jednako relevantna i za one koji-ma engleski ili francuski jezik nisu maternji, koji ponekad sa za-morom i otporom gledaju na englesko-francuske preokupacije.Imigrantske grupe postaju sve moñniji faktor koji ñe veñ u vrlobliskoj buduñnosti izmeniti dosadaãnju percepciju Kanade kaozemlje sa dva dominantna entiteta. Realno posmatrano, imigran-ti duguju zahvalnost upravo frankofonskoj populaciji u Kvebekukoja se dugo i teãko borila za svoja prava. Iako to tada nisu znali,Kvebeåani su se borili za sve graðane Kanade i za ono ãto je ta zem-lja danas. Kanadu je oblikovao Kvebek, baã kao ãto je i Kvebek ob-likovala Kanada!

Ono ãto je istorijski definisalo englesko-francuske odnose bi-le su razlike, sa åim su stigle podvojenosti i otuðenje. Ono ãto da-nas definiãe te odnose je sve viãe zajedniãtvo iskustva i pogleda,kolektivna svest proistekla upravo iz te povesti. Moguñe je biti raz-liåit i istovremeno biti isti! Strast ka hokeju nije jedino ãto pove-zuje anglofonsku i frankofonsku Kanadu.

Stare, duge bitke su dobijene. Kvebeåka kultura je preæivela inastaviñe da prosperira. Kvebeåani su morali da se bore sa pro-ãloãñu da bi pobedili u sadaãnjosti. Sada, zajedno sa engleskim de-lom Kanade, moraju se okrenuti buduñnosti, gde ih åeka sve glo-balizovaniji svet, bez granica. Sa iskustvima i znanjem koje je stek-la iz svoje proãlosti, Kanada je spremna da se suoåi sa izazovimasutraãnjosti!

232222

beka” (FLQ) kidnapovala i potom ubila tadaãnjeg ministra radaPjera Laporta (Pierre Laporte). Film je u engleskom delu Kanadeocenjen kao gnusna propaganda koja teroristiåka zlodela prika-zuje kao herojske akte poåinjene u ime slobode.

Pjer Falardo, koji je preminuo 2009. godine, u svom autor-skom opusu jedino je ujedinio pozitivna miãljenja oba kanadskakulturna entiteta sa dvodelnim serijalom „Elvis Graton” (Le Kingdes Kings:Elvis Gratton, 1985. i Elvis Gratton 2: Miracle a Memphis,1999), koji je metaforiåna parodija sveta ãou biznisa i slave. Ko-miåni Æulijen Pulen (Julien Poulin) je tumaåio glavnog junaka,koji je simboliåna karikatura zaluðenosti Kvebeåana ameriåkompop-kulturom.

Anglofonsko-frankofonske tenzije u Kanadi smenjuju se u in-tervalima, poput plime i oseke. Poslednjih nekoliko godina naovom planu je doãlo do (p)opuãtanja. Federalni Parlament je 2006.godine priznao Kvebek kao „naciju unutar Kanade”, dok istovre-meno Vlada ubrizgava znaåajne dodatne sume novca u franko-fonsku provinciju. To je u delu anglofonske Kanade izazvalo ozlo-jeðenost i ciniåne komentare da ñe „Kvebek ostati u Kanadi svedo poslednjeg centa iz federalne kase”.

Sa druge strane, meðu Kvebeåanima, zasiñenim referendu-mima i izmorenim neizvesnoãñu, opada opredeljenje ka nezavis-nosti i prioritet postaje poboljãanje kvaliteta æivota. Najeminent-niji frankofonski filmski stvaraoci Deni Arkan i Rober Lepaæ (Ro-bert Lepage), intelektualne veliåine åija reå se paæljivo sluãa i ana-lizira, javno su se distancirali od teænje za kvebeåkom nezavisno-ãñu i referendumima.

Bitke za zaceljenje odvojenih duãa vode se i u Forumu umet-nosti, åija najmoñnija savremena forma jeste film. Povezivanje„dve usamljene duãe” jeste dug i mukotrpan proces. U zadnje vre-me sve jaåe se ispoljava misao da, uprkos razliåitostima, Kanadaipak ima jednu zajedniåku priåu. Ta saga je poåela sa dve zajed-nice koje su æivele jedna pored druge, sa razliåitim jezicima, kul-turama, obiåajima, religijama i zakonima. One su stvorile zemljukoja je vek i po kasnije postala jedna od najrazvijenijih u svetu,izuzetno uspeãna gotovo u svakom pogledu. To je zaista globalnazemlja, sa svom tom meãavinom ljudi, jezika i religija. Upravozbog istorije englesko-francuskih odnosa formirane su adekvatneinstitucije i razvijeno je razumevanje koje je omoguñilo razlika-ma da cvetaju. Generalno je ustanovljen stav live and let live (æivi