1

STOĈARSTVO u GERZOVU pedesetih godina XX veka

BEOGRAD, 2017. godine Lukić D. Mirko

2

SADRŽAJ:

STOČARSTVO .................................................................................................... 3

OVCE ................................................................................................................... 4

UZGOJ OVACA U GERZOVU I OKOLINI ................................................. 4

KOZE ................................................................................................................... 9

UZGOJ KOZA U GERZOVU I OKOLINI ...................................................... 10

GOVEDA .......................................................................................................... 11

UZGOJ GOVEDA U GERZOVU I OKOLINI ................................................ 11

USLOVI UZGOJA GOVEDA ........................................................................ 13

KONJI ............................................................................................................... 18

UZGOJ KONJA U GERZOVU I OKOLINI .................................................. 19

SVINJE .............................................................................................................. 21

UZGAJANJE SVINJA U GERZOVU ............................................................. 22

KOKOŠKE ......................................................................................................... 23

UZGAJANJE KOKOŠAKA U GERZOVU ...................................................... 24

SELJAČKA RADNA ZADRUGA ..................................................................... 25

ČOBANSKA “OPREMA” ………………………………………….…………. 26

ČOBANSKE / DEČJE IGRE .......................................................................... 27

ČOBANSKA SLAVA – Spasovdan ................................................................... 28

A KAKO JE DANAS? ................................................................... 29

3

STOĈARSTVO

Stočarstvo je naziv za granu poljoprivrede koja se bavi uzgojem domaćih ţivotinja u svrhu

dobijanja proizvoda za ljudsku ishranu kao što su meso, mast, jaja i raznih sirovina kao što su

koţa, vuna, krzno, dlaka, perje, rogovi i papci.

Pod izrazom stoka se najčešće podrazumevaju krave, ovce, koze i (reĎe) svinje, pa se

stočarstvo u uţem smislu definiše kao uzgajanje upravo tih ţivotinja.

Da!

Ovo su neke knjiške definicije stoĉarstva i stoke.

Gerzovački domaćini su znali da se oni i njihova čeljad odvajkada bave zemljoradnjom,

stoĉarstvom i svakojakim drugim poslovima koje im je ţivot nametnuo (zanatstvo).

Znali su oni i za stoĉnu pijacu na kojoj su prodavali svoju jagnjad, telad, prasad, pa i poneko

već poprilično isluţeno goveče, konja...

Ali, NIKAD u Gerzovu nisam čuo da je IKO nazvao stokom svoje ovce, goveda, konje...

Opšta imenica (a moţda bi se mogla protumačiti i kao lična), i jedina, koja se koristila na

našim prostorima je bila: BLAGO!

- Ko je otišao Blagu?

- Je li namireno Blago?

- Koliko Tvoj prijatelj ima Blaga?...

Da, sva ta ţiva stvorenja koja su oni briţno uzgajali, čuvali, hranili..., a za uzvrat, od njih su

dobijali sve ono što im je bilo potrebno za preţivljavanje u svim prilikama i neprilikama – su

zaista bila njihovo, ono pravo, BLAGO.

Smeštaj ovaca i goveda

Imućniji gerzovački domaćini su pedesetih

godina 20. veka imali do 30-tak ovaca i do

10-tak goveda (dva vola, tri-četri krave i

ostalo junadija). Goveda i ovce su drţali u

posebnim košarama/štalama, koje se u

spoljnjoj konstrukciji nisu bitnije

razlikovale, ali se unutrašnost razlikovala.

Ovce su u štali samo noćivale, a danju su

bile na ispaši ili na torini- kad je

zima(sneg). U košari za ovce postojao je

poseban pregradak za jaganjce u koji su se odvajali u odreĎenom periodu uzgoja. Ovce i

jaganjci su se u štali rasporeĎivali po sistemu- „gde i kako ko stigne“.

Goveda su u štali samo noćivala u vreme ispaše, a zimi su unutra provodila sve vreme, izuzev

kad idu na pojilo ili da brste lišnjak. U štali za goveda se znao tačan raspored, a koji je

odreĎivao i neku vrstu starešinstva – statusa. Sa obe strane od ulaza, uz „zid“ su bile

postavljene jasle u koje se zimi „posluţivalo“ seno i druga kabasta hrana. Svako goveče je

4

vezivano za jasle. Ovim se sprečavao meĎusobni fizički kontakt koji bi mogao dovesti i do

kobnih posledica (oštri i jaki rogovi). Pozadi, u jednom ćošku (iza krava) bio je posenan

pregradak za telad.

Imućniji domaćin je imao i po jednog ili dva konja, koji su takoĎe „stanovali“ u štali za

goveda. Oni su imali i poseban status (prvi s leve strane), a imali su i odreĎenu vrstu

„boksova“, jer konji imaju i ubitačna kopita.

OVCE

Ovčarstvo je izrazito rasprostranjena grana stočarstva te se ovce mogu naći na svim

kontinentima osim Antartika. Vaţnost ovčarstva varira zavisno o pojedinim zemljama pa su

posebno vaţne u siromašnijim zemljama s ekstenzivnom poljoprivrednom. Ovca kao i goveče

i koza pripada u grupu preţivara pa su joj glavne karakteristike skromnost, izdrţljivost,

otpornost te mogućnost upotrebe za različite proizvodne svrhe. Konzumiraju nisko kvalitetnu

voluminozna krmiva te ih pretvaraju u visoko kvalitetne proizvode poput mesa, mleka, vune i

krzna.

UZGOJ OVACA U GERZOVU I OKOLINI

U Gerzovu i okolini se uglavnom gajila pramenka kao rasa ovaca. Kasnije je bilo pokušaja da

se izvrši merinizacija ovaca, ali je od ovog pokušaja bila slaba vajda.

Ovce su se uzgajala iz nekoliko razloga, a najznačajnije se odnose na dobijanje:

vrlo kvalitetnog mleka, od kojeg su se dobijale razne mlečne prerĎevine i koje su imale

veliki značaj u ishrani stanovništva (vidi stranicu OD NJIVE DO TRPEZE);

vune koja se u domaćoj radinosti pretvarala u razno-razne odevne, obuvne, pokrivne i

mnoge druge proizvode za lične i kućne potrepštine. Ovde se moţe dodati i koţa

zajedno sa vunom, a od čega su se pravili koţuni/gunjevi;

izuzetno kvalitetnog i vrlo traţenog jajnjećeg, pa i ovĉijeg mesa .

Ovce su bile vrlo zahvalne za uzgajanje. Čim

nestane snega sa livada i njiva, pa sve dok ne

padne novi, ovce će se već same snaći za hranu –

trebalo ih je samo blagovremeno pustiti na ispašu.

Njima nije mnogo smetao kameniti i sušni pašnjak

na Podiću, gde se činilo da nema trave „ni za lek“,

a kamo li za ispašu.

5

Čim okopni sneg eto i prvih izlazaka na

ozelenjele njive i livade u selu. Ovi, prvi izlasci

na ispašu, donosili su i značajne novine.

Odjednom bi počela „navala― dolaska tih malih

belih jagnjića, koji su pritrčavali majkama samo

onda kad bi im se prohtelo da malo sisaju

kvalitetnog majčinog mleka, a sve ostalo vreme

su provodili u svojim zajedničkim vragolijama –

jureći se u kolonama po meĎama njiva (k'o „Ivin voz―), a ona bi usledio „beli vodopad― u

trenutku kad bi im se

ćefnulo da sa meĎe

kolektivno skaču na niţi

nivo. Rano proleće je bilo

rajsko doba za jagnjiće –

„rasuli― bi se k'o

―bule“(kokice)- bili su uvek

uz majku i nisu brinuli za hranu. Mlada, sočna i zelena travica im je sluţila samo kao podloga

za izvoĎenje njihovih vragolija. Ali, kako se kaţe: „Sve što je lepo- kratko traje“, pa i ovoj

jagnjećoj igrariji doĎe kraj. Njive počinju da se oru, livade treba osloboditi od ispaše – trebaće

seno za zimu, mame-ovce moraju na ispašu na udaljene pašnjake (Podove i sl), a i mamina

sisa treba da se „podeli― sa domaćinima. Naravno, ni ova divna mala bela stvorenja nisu bila

baš neki lezilebovići (iako su imali na raspolaganju svo mamino mleko), podstaknuti

prirodnim instiktom, a i mladalaĉkom radoznalošću, počeli su oni, uporedo sa svojim

igrarijama, da „grickaju“ tu ukusnu, mladu zelenu, travicu po kojoj su jurcali. I oni su prošli

svoje „predškolsko doba“ pripreme za delimično/povremeno odvajanje od majke i njene sise.

Eto ti ga vraţe, sve se promeni dok „dlanom o dlan―. Naveče jaganjce odvojiše od mama (u

poseban pregradak u košari/štali za ovce). Ranom zorom domaćica doĎe i pomuze ovce – nije

bila baš zločasta, nije sve izmuzla, ostavila je ona i „porciju― za ona mala meketala. Pripustiše

jaganjce meĎu ovce. Mekeću jagnjići, bleje ovce i to svi u isti glas. Za nas, posmatrače sa

strane, to je bila samo jedna opšta graja/meteţ, ali oni su se meĎusobno „dozivali poimenice― i

svoko je, u tom opštem meteţu, nepogrešivo odlazio na pravu „adresu―. Jaganjci popapaše

ostavljeni im doručak, a potom ih ponovo odluĉiše.

Ovce (mame) dobiše odraslog ĈOBANINA

koji ih poče ranom zorom terati na udaljene

pašnjake. Malo po odlasku ovaca, puštaju se i

mali jaganjci, ali i oni dobijaju svog malog

čobanina – onog iz „predškolskog―. Ovi

mališani (čobani i čuvani) zajedno odlaze na

svoj pašnjak - u „ogradicu―, odmah iznad

kuća. Ovde mogu biti pod povremenom

prismotrom od kuće, jer nikad se ne zna da li

se pre mogu „zagubiti― jaganjci ili nihovi čobančići. Treba naglasiti da je ovo već bio jedan

6

od ozbiljnijih poslova za mališane koji još nisu stasali za školu. MeĎutim, ovo je za njih bilo

izuzetno bogato doba – em su se ceo dan druţili, izmišljali razne igre i igrali se, em su

odraĎivali koristan posao. A kad počnu ra rude jagodice-bobice, eto još jednog izazova – ko

će više venčića zrelih jagoda nabrati i doneti kući.

Jaganjci se predveče prvi vraćaju kući i idu u svoj pregradak. Potom, već naveče, stiţu i ovce,

koje izpred košare čeka i napunjeno korito vodom – da ugase ţeĎ. Sledi delimična muţa

ovaca, pripuštanje jaganjaca, opet horsko „dozivanje―, sisanje i ponovno odlučivanje. E, ovo

već postaje ustaljeni ritual.

A jaganjci, k'o mala deca, ponekad se zaigraju pa i zaborave na travicu po kojoj gaze, kao i na

slasno mlado lišće ţbunića, koje im je „na dohvat ruke“ - iako su mali. MeĎutim, domaćin je

svesan činjenice da su mu dobro odnegovani jaganjci jedan od osnovnih prihoda koje ostvari

na stočnoj pijaci. Mladi i stariji ukućani ili bilo ko, ko stigne, obezbeĎivao je jaganjcima i

teladima „dodatnu uţinu“ koja im je „servirana“ u njihove jaslice u njihovim pregradcima.

Ova uţina se uglavnom sastojala od ukusne trave (mlječika, lozice...) koja je, ko luda rasla po

kukuruzima. Branjem ove, za blago vrlo ukusne trave ostvarivala se dvostruka korist: kukuruz

i pasulj su oslobaĎani neţeljene napasti, a blago je dobijalo vrlo ukusan dodatni obrok.

Jaganjci su već ojačali – pasu, brste..., kao da su se malo uozbiljili, sve manje se igraju i

dangube. Već su oni shvatili da im domaćica ostavlja sve manje sledovanje majčinog mleka,

pa, moţda, već instiktivno naslućuju i potpunu obustavu.

Da, i to se desi! Nema više „viĊanja majke“. U početku još samo meketanjem i blejanjem

komuniciraju, ali i to počinje da jenjava.

Pribliţava se leto, počinju vrućine. Ovcama počinje ozbiljno da smeta njihovo runo – vreme

je za šišanje, a uskoro će doći red i na šišanje jaganjaca. Em meĎusobna odvojenost, em

izvesna fizička promena i ovaca i jaganjaca – dovode do potpune „otuĊenosti“/zaborava.

Malo kasnije se ponovo spoje i imaju zajedničkog čobanina, ali svi su već navikli na nove

uslove ţivota i zaboravili nekadašnje odnose i veze.

Čuvanje ovaca. Čuvanje ovaca je bio

nešto lakši posao od čuvanja goveda. Ovce

su, uglavnom, bile mirnije. Posebno ih je

bilo lako čuvati po velikim letnjim

vrućinama. Čim malo jače prigreje one

izaberu najbliţu „debelu hladovinu― i

počinje plandovanje. Plandovanje ovaca

moţe baš da potraje, samo se pomalo

pomeraju u skladu sa pomeranjem senke

hlada. E, ovaj period je bogomdan i za čobane ovace – i oni mogu malo odplandovati, ako

nemaju neka preča posla (ali obično se naĎe – na selu nije nikad bilo vreme za dangubu: beri

lešnike, pleti sepetiće, štrikaj, vezi...).

7

Kad bi čuvanje ovaca bio baš tako nevaţan i bezazlen posao, onda im čoban i verni pratilac

paćo /ker ne bi ni trbali. Odrasli su nas decu obično plašili vukom, kao opasnom zverkom

koje se trebalo čuvati, a posebno noću i zimi. MeĎutim, i vuk treba da jede, a na Podovima se

ponekad i pojavljivao poneki. Ne znam da li je Ršum bio čobanin ovaca i da li je imao neka

„posla― sa vukom, ali njegova svedeća pesmica je toliko slikovita, da sam je, za ovu priliku,

morao „pozajmiti―.

Vuk i ovca (Lj. Ršumović)

Ĉini mi se vekovima

vuk sa ovcom nešto ima.

Kad je vidi kako pase

vuk naprosto ne zna za se.

Ovca kad mu vidi oĉi

ni da bekne ni da skoĉi.

Ovca ne sme da se brani

vuk se njenim strahom hrani.

Ne razumem te odnose

ni zašto se ne podnose.

Da imam pesničkog dara, uprvo bih ovako opisao jednu realnu scenu, čiji sam bio svedok:

- U Poljima na Podovima čuvamo blago. Dan miran, nema vrućine, ovce ne planduju, goveda

se ne obadaju. Mi čobani sedimo iznad jedne doline, a pored nas nemarno dremuckaju

psi/kerovi, verni pratioci ovaca (ali njihovo dremuckanje je bio samo privid – oni su uvek

budni). Ovce, tik ispred nas, po dolini i iznad doline mirno pasu – sve su nam na vidiku.

Odmah iza ove doline se vidi i druga dolina, a izmeĎu njih je nekad neko, bog bi ga znao iz

kojih razloga, postavio neki mali kameni zidić. Ovce pasući polako se primiču tom zidiću. U

tren oka kerovi, ko strele, jurnuše povrh doline – nemaju vremena ni da zalaju! Pogledasmo u

pravcu njihovog kretanja i vidimo sledeću sliku: vuk se prethodno prišunjao do zidića i

strpljivo čekao da mu neka od ovaca priĎe na „skok-dva―. Kad se to desilo, vuk je u sekundi

skočio na najbliţu ovcu, samo jednim jedinim potezom ju je oborio i odmah svoje oštre zube

zario u njeno grlo. E, sad upravo ide ono Ršumovo. Sve ostale ovce, ne da nisu pobegle, nego

su se, čak, počele primicati vuku i praveći

polukrug beznadeţno su gledale šta se

dešava – kao da su bile hipnotisane/obamrle

(E, baš su prave „ovce“! Jedostavno su

ĉekale svoj red za „klanje“). Dalje je priča

logična: čim je vuk osetio da su psi već na

opasnoj blizini, pustio je ovcu, zaţdio preko

polja i umakao njihovoj poteri.

Kad zapada sneg i stegne ciča zima, ovce se

sa pašnjaka sele na torinu. Torina je

8

mesto gde ovce provode dan i gde im se, na prethodno utaban sneg, za svaki obrok posluţuje

po nekoliko sepeta (zavisno od broja stada) lepog i ukusnog podovskog sena. Torina se pravi

na njivi (u blizini kuće) i povremeno se menja njena lokacija. Boravkom ovaca na torini

obezbeĎuje se efikasan sistem Ďubrenja njive.

Vuna - Šišanje ovaca

Ovce su po vuni jedinstvene i na prvi pogled prepoznatljive. Vuna je karakterističan proizvod

ovaca ali je i njena ekonomska vaţnost varijabilna i razlikuje se od drţave do drţave. Sve do

sredine 20. veka vuna je, pored konoplje, bila osnovna tekstilna sirovina koja se značajno

koristila u domaćoj radinosti u Gerzovu i okolnim selima u svakom domaćinstvu. Gerzovčani

nikad nisu prodavali vunu, a nisu imali ni kome, već su je obilato koristili za svoje razn-razne

domaće potrepštine. MeĎutim, pojava pamuka i sintetičkih vlakana dovela je do izuzetnog

pada potrošnje i potraţnje vune.

„Ovce su za šišanje“ je odomaćena, ne samo izreka već i istina, bez obzira da li se shvati

bukvalno ili u prenosnom značenju.

Čim doĎu topliji dani, ovcama počinje ozbilno smetati njihovo „odelo“ kooje im je u

zimskim danima itekako bilo od koristi, a posebno za vreme celodnevnog bitisanja na torini.

Sredina juna je već krajnje vreme da se ovcama učini „usluga“ i da se oslobode nepotrebne

odeće – vreme je za šišanje.

Šišanje je,

uglavnom, bio muški posao. Šišanje je ovavljano specijalnim makazama - baš za tu namenu.

Tek ošišanu vunu dalje treba obraĎivati i preraĎivat, ali to je već ţenski posao. Detaljnije o

ovm poslovima biće reči na stranici KUĆNE RADINOSTI I ZANATSTVO.

Jagnjetina – Proizvodnja mesa. Pad potraţnje vune, na neki način je nadomestila povećana

potraţnja jagnjećeg mesa (jagnjetine). Jagnjići, poneka debela dviska- jalovica i poneki debeo

ovan su bili jedan od osnovnih „proizvoda― gerzovačkog domaćina koje je prodavao na pijaci,

a od te zarade je kupovao sve one potrepštine koje nije mogao proizvesti u sopstvenom

domaćinstvu.

9

Uticaj čoveka na prirodu

Moţda je sam ovaj podnaslov malo čudan, ali gerzovački domaćini su, kako iz sopstvenog

iskustva, tako i iz vekovnih iskustava koja su se prenosila sa kolena na koleno, koliko god su

mogli uticali na to da „spreče neke neţeljene uticaje prirode―.

Znali su oni da, ako pred kraj zime, dok su ovce još na torini i još steţu debeli mrazevi, ne bi

bilo nimalo zgodno da se tada počnu ovce jagnjiti. Šta raditi sa tom nejaĉi – kako ih ušuškati,

gde ih čuvati i kako ih othraniti? Najzgodnije bi bilo da se jagnjenje malo pomeri – do

proleća i zelene trave. Ali, kako to izvesti?

Jednostavno! U jesen su odvajali ovnove

od ovaca i posebno ih čuvali i nisu

dozvoljavali nikakav bliţi kontakt izmeĎu

njih. Čobani ovnova su imali posebno

zadovoljstvo da svakodnevno prisustvuju

nemilosrdnoj borbi ovnova. Nije im bilo

potrebno brvno, nije im bio potreban

nikakav poseban razlog ili podstrek – oni

su UVEK bili orni za borbu.

Tek kad doĎe „pravo vrema― ovnovi se puste meĎu ovce i to je garancija da će podmladak

početi da pristiţe u najpogodnije doba.

Ovce i so. Ima uzrečica: „Gdje si navalio k'o neslan ovan“! Za vreme ispaše ovce jedu

zelenu i neslanu travu i lišće, pa im u organizmu nedostaje soli. Ispred svake štale za ovce

domaćini postave slanice (dugačke drvene ţljebe) u koje se povremeno, pre dolaska ovaca sa

ispaše, sipa odreĎena količina soli po celoj duţini, tako da kad ovce pristignu sve se dvostrano

mogu postrojiti oko slanice i polizati serviranu so. Kad ovce, u trenutku dolaska, osete so, to

nastane takva frtutma i gurnjava da ne postoji sila koja bi ih sprečila da priĎu slanici. Posenbo

su bili agresivni ovnovi, a u skladu sa njihovom fizičkom snagom.

KOZE

Opšte o kozama

Prema brojnim arheološkim dokazima, koze su najstarija

vrsta domaćih ţivotinja koju je čovjek pripitomio, a to

sigurno nije bez razloga.

Domaća koza je podvrsta divlje koze iz Azije i istočne

Evrope. Muţjak koze naziva se jarac, a mladunče jare.

10

Uzgoj koze. Koze su veoma zastupljene u zemljama sa ekstezivnom poljoprivrednom

proizvodnjom (Azija i Afrika), premda njihova populacija beleţi rast i u bogatijim zemljama,

najviše zbog netolerantnosti pojedinih grupa ljudi na kravlje mleko. Gledano u odnosu na

dimenzije tela, koza daje više mleka (u odnosu na sopstvenu teţinu) nego bilo koja druga

ţivotinja. Koza je dugo vremena nazivana "sirotinjskom kravom" ili „sirotinjskom majkom“.

Koze se napasaju i drţe na lošim pašnjacima ili nepristupačnim terenima pa im se

predbacivalo da uništavaju šumske zajsade? Ipak, u uzgoju imaju brojne prednosti. To su

inteligentne i radoznale ţivotinje, okretne, spretne i snalaţljive, prave su umetnice u

pronalaţenju i korišćenju hrane, a uz to daju vrlo vrijedne proizvode.

Značaj koze. Koze se gaje radi mleka, mesa, koţe i dlake. Kozje mleko je zdravije od

kravljeg i lakše se vari. Od njega se moţe praviti sir. Meso se takoĎe koristi u ishrani, a u

poslednje vreme jaretina postaje sve traţeniji i cenjeniji specijalitet. Od kozje koţe se prave

veoma meke i udobne rukavice. Ponegde se i krzno (kostret) od pojedinih vrsta koristi za

proizvodnju odevnih predmeta.

Koze su dugo vremena nazivane "sirotinjskim kravama" ili „sirotinjskom majkom“ Koze se

napasivaju i drţe na lošim pašnjacima ili nepristupačnim terenima te im se predbacuje da

uništavaju šumske zajednice, posebno mlade nasade. Ipak, u uzgoju imaju brojne prednosti.

To su inteligentne i radoznale ţivotinje, okretne, spretne i snalaţljive, prave su umjetnice u

skupljanju hrane, a uz to daju vrlo vrijedne proizvode. Promjenama navika potrošača kozje

meso je sve traţenije na trţištu te se drţi specijalitetom i tradicijom te posluţuje u posebnim

prigodama.

UZGOJ KOZA U GERZOVU I OKOLINI

Koze su zaista bile blagodarne šivotinje. Dosta su davala, a da skoro ništa nisu traţile. Onako

okretne, pametne, snalaţljive, čiste i skromne mogle su preţivljavati i bez ičije pomoći, a

uzgred (onako zadţaba) daju ti mleko, poneko jare... Nije ni čudo što ju je čovek meĎu prvim

ţivotinjama prihvatio kao SVOJU – domaću ţivotinju.

MeĎutim, „mudre glave“ doĎoše na „istorijsku ideju“

(kako to i ovi naši današnji vlastodršci vole da da se

uguravaju u istoriju), te od 1947. do 1954. godine

donesoše jedinstvene zakon u svetu - „Zakon o zabrani

drţanja koza―!

„Jer, vlast je vlast... – pa sve po zakonu..., ali ne lomite mi

begrenje, jer će me vetrovi oduvati... „(reče Balašević)!

Koze potamaniše, a sirotinja ostade i bez one svoje „sirotinjske kravice“. A šta će sad

sirotinja prismočiti sa kukuruzom? Kako će kupiti so, petrolej za škiljavu lampicu, ..., ako

nema da proda koje jare?

Pa koga je to briga? Ko im je kriv što su sirotinja? (Sve mi se nešto pričinjava kao da sam

počeo da govorim o sadašnjosti, a nije mi to bio cilj?!)

11

Nemam neko naročito iskustvo s kozama, jer su „odlepršale― baš kad sam počeo da stičem

sliku o njihovoj lepoti, čistoći, spretnosti, gracioznosti... Sećam se da sam im se divio naveče

kad su se progonom, tik ispod mog prozorčića, vraćale sa ispaše. Išle su kao neke gracije!

A tek jarčevi (bilo ih je dva-tri u stadu)! Hodali su, nadmeno se šepureći, kao da je sav svet

njihov. Išli su uzdignute glave i odavali utisak da svojim zavilašenim rogovima ţele da

„zaparaju― i samo nebo.

Duţe od prisustva koza i ţivog sećanja o njima, u Gerzovu i okolini su se zadrţali u upotrebi

neki predmeti izraĎeni od kozje dlake – kostreti.

GOVEDA

Goveda su vrsta velikih sisara i preţivara

Goveče je na Bliskom istoku pripitomljeno pre 10.000 godina, a njegov uzgoj je postepeno

razvijen po čitavom svetu. Domaće govedo se uzgaja radi proizvodnje mleka i mesa, a u

nekim oblastima i u namene vuče. Goveda se takoĎe koriste u proizvodnji koţe, njihovi

rogovi za pravljenje noţeva, a balega za grejanje i Ďubrenje zemljišta.

Goveda su oduvek fascinirala ljude, koji ih smatraju simbolom snage i plodnosti. To je i

razlog zašto su ove ţivotinje prisutne u različitim religijama. One su sastavni deo zapadne

kulture, sluţe kao inspiracija slikara i vajara, a često su i glavni motiv u crtanima, filmovima i

reklamama.

Od svih domaćih ţivotinja goveče pruţa najviše i najraznovrsnije koristi, zbog čega

govedarstvo predstavlja jednu od najvaţnijih grana stočarstva.

UZGOJ GOVEDA U GERZOVU I OKOLINI

Uslovi i razlog uzgoja goveda.

Uslovi za uzgoj goveda u Gerzovu i okolini su bili dosta skromni, ustvari, bili su u skladu sa

opštim uslovima za poljoprivrednu delatnost ovog kraja.

Shodno uslovima za uzgoj, odabrana je i odgovarajuća vrsta goveda koja je mogla zadovoljiti

sve ono što se od nje očekivalo, a uz prihvatanje postojećih uslova. Oduvk se na ovim

prostorima gajila BUŠA kao najoptimalnija vrsta goveda.

12

Uslovi za uzgoj goveda su se

sastojali od više faktora:

skromnost ispaše na

pašnjacima (pre kosidbe

livada) i to bez obzira o

kojim pašnjacima se radilo

(Podovi, Rudine, Oglavak,

Baraćka brda,

Pjanuša/Grabeţ...);

slabi prinosi sena sa livada

koje su se kosile za zimsku

ishranu blaga;

slaba raspoloţivost vode za

uredno napajanje blaga.

NAPOMENA: U daljem tekstu će biti prikazana slikovita problematika uzgoja goveda za

jedan deo Potkraja i Podova, ali opisani uslovi i način uzgoja goveda su, praktično, isti za

celo Gerzovo, pa i za jedan širi region.

Razloozi uzgoja goveda.

Domaće govedo (Buša) se uzgajalo radi:

Mleka (varenike) koje se koristilo prokuvano i iz kojeg su se proizvodili i drugi

mlečni proizvodi, kao što su: kiselo mleko, sir i kajmak. Ovi proizvodi su imali

izuzetno veliku vaţnost u svakodnevnoj ishrani domaće čeljadi. Za ove proizvode, u

to vreme, a i mnogo pre toga, nisu imali trţište. Svako domaćinstvo ih je proizvodilo

samo za sopstvene potrebe. Ono domaćinstvo koje nije imalo kravu, nije bilo u stanju

ni da „kupi― mleko i mlečne proizvode. Ukoliko bi se povremeno pojavili i neki

„viškovi― oni su se koristili za dodatno pojačanje ishrane teladi i svinja. Kukuruza i

pura, čak ni pojmovno, nisu se mogli ni zamisliti bez mleka i mlečnih proizvoda;

Mesa, ali u većini slučajeva u vidu teladi, koja su mahom bila namenjena za trţište

(stoĉna pijaca). GoveĎe meso je bilo vrlo malo zastupljeno na domaćinovoj trpezi.

Eventualno bi se desilo da se nekad zakolje neka isluţena krava ili vo, a koji su teško

mogli naći kupca na stočnoj pijaci. Meso bi se sušilo, a koţa bi se koristila za izradu

opanaka, odevnih predmeta i za neke druge upotrebe;

Vuĉe. Imućnije domaćinstvo je drţalo po dva vola koji su uglavnom korišćeni za

vuču, bez obzira da li se radilo o vuči tereta u drvenim kolima, oranju i drljanju njiva,

vuči drva (drveni trupci) za ogrev i gradnju objekata;

Stajskog Ċubriva bez kojeg gerzovačke njive ne bi davale ni ono iole pristojnih

prinosa. Balega pomešana sa trinom je, u ovim krajevima sve do pedesetih godina

20. veka, korišćena za „malterisanje“ kuća, štala i drugih objekata. Naime, ova

vlaţna smesa je dobro prianjala na drvo, pa su se njome zatvarali svi otvori izmeĎu

13

brvana i/ili dasaka od kojih je napravljen objekat. Osušena smeša se pokazala kao

izuzetno dobar termoizolator i štitio je od vetrova, kiše i jakih zimskih mrazeva.

USLOVI UZGOJA GOVEDA

Ispaša goveda.

Ispaša goveda se moţe podeliti u dve vremenske faze:

Ispaša na javnim pašnjacima pre kosidbe livada i

Ispaša posle kosidbe livada.

Ispaša na javnim pašnjacima pre kosidbe livada

Javni pašnjaci su nekada bili prepuni blaga (ovce, goveda, konji).

Pašnjaci su, u stvari, bili pretesni za sve to blago, bar oni obliţnji. Podić i Rustić jedva da su

zadovoljavali i potrebe samo ovaca, a goveda, kao pokretljivija, terali smo na udaljeniji

pašnjak Rust koji se nalazio skoro kod Donje Podgorije.

Sve dok se ne pokose livade, ispaša za goveda je bila izuzetno oskudna. MeĎutim, u toku leta

pojavljivao se i dodarni problem – nedostatak vode za napajanje goveda. Dok je bilo vode u

lokvama na podovima, goveda su ostajala na pašnjacima po ceo dan. Kad bi naišlo baš ono

vruće vreme za neizdrţ (od 13-15 sati), čobani su „pritvarali― goveda u ograĎenu dolinu. U

protivnom, ni četa čobana ih ne bi sačuvala na okupu (nisu goveda ovce pa da planduju).

14

Kad presuše lokve na podovima, goveda nisu mogla izdrţati ceo letnji dan bez vode, pa su ih

čobani posle podne vraćali u selo da ih napoje na tamošnjim seoskim lokvama koje su bile

izdašnije sa vodom. Na ovim lokvama su se i, inače napajala svaki dan pre polaska na ispašu i

po povratku sa ispaše.

Pošto su se goveda (malo posle podne) vraćala u selo zbog vode, onda su ih čobani zatvarali u

štale na 2-3 sata. Za ovo vreme goveda su bila u hladovini (po najvećoj vrućini), a i van

domašaja onih krvopija – obadova.

15

Najteţi period čuvanja goveda je bio u junu i prvoj

polovini jula. U ovom periodu počinju vrućine, pašnjaci

su mali, goveda počinje da saleće jedna dosadna i

neugodna napast – goveĊi OBAD.

Obadi su porodica snaţnih i jakih dvokrilaca široke

glave i velikih sastavljenih očiju. Usni organi su

prilagoĎeni za bodenje kao vertikalno ispruţeno sisalo

kojim sišu krv. Leti napadaju goveda. Njihov ubod je

bolan a oteklina se zadrţava po nekoliko dana.

Najpoznatije su vrste goveĎi obad koji je najveći dvokrilac i kišni obad koji je široko

rasprostranjen a ţivi na rubovima šuma. Obe ove vrste su bile prisutne na našim pašnjacima i

naročito je bilo problematično drţati goveda na okupu u vreme pred najavu kiše.

Kad obad sleti na goveče i zabode svoju sisaljku kroz koţu, goveče se ponaša kao da je

pobesnelo – digne rep pa juri koliko ga noge nose. Kao da moţe da pobegne! Ponekad protrči

i mroz neko granje i tako skine ovu krvoţednu napast. Problem je što se, naročito junadija

(mlaĎa goveda), nekontrolisano razbeţi pa, i kad se reši ove napasti, ono se naĎe u

zabranjenoj livadi i ne pada mu na pamet da se vrati u stado. Zato čoban, kao dresirano

kučence, mora odmah u trk za razobadanim govečetom i da ga, kako zna i ume, vrati nazad u

stado.

Ispaša posle kosidbe livada

Početkom jula pošinje kosidba livada na Podovima. Ovo značajno „proširuje vidike― i blagu

u čobanima. Jest da se kosci trude da pokose sve što se pokositi da, ali podovske livade nisu

ravan tepih pa da moţeš pokositi sve. Pune su one kamenjara, lesaka i drugog ţbunja, tako da

kosci na pojedinim delovima proĎu, onako „reda radi―. E tu ostaje obilje ukusne trave pa

zagladnjelo blago moţe sito da se napase.

I blago i čobani jedva čekaju da proĎu prvi kosci, a za njima i kupilice, pa da se malo

„razbaškare―. Sad već prestaje opasnost da će neko goveče „nestati― u nečijoj livadi i

napraviti zijan. MeĎutim, potpunog opuštanja još uvek nema. Na livadama je plašće sena koje

još nije odvučeno u selo ili kotare kod koliba. E ovde čobani moraju biti na stalnom oprezu da

se neko goveše, a posebno vo ili bik, ne pribliţi nekom plastu sena. Opasnost nije u tome što

bi bilo pojedeno seno sa plasta, već što bi plast bio u istom trenutku „razbucan―, kao da je

pored njega naišao tornado.

Tek kad i poslednji plast sena ode sa podovskih livada, čobani goveda mogu da odahnu i da se

delimično posvete i nekim drugim aktivnostima, a ne samo jurcanju za pobeglom junadijom.

Sad i ako pobegne – neće daleko, a nema više prilike da pravi zijan.

Kako leto odmiče, tako i problem sa napajanjem goveda postaje sve izraţeniji. Lokve na

Podovima su poodavno presušile, a i one u selu postaju sve pliće i oskudnije sa vodom.

16

U drugoj polovini jula kose se i livade u selu (Gerzovačko polje). Ovo definitivno rešava,

kako problem ispaše, tako i problem napajanja goveda. Goveda se ujutro teraju na prostranu i

kvalitetnu ispašu na Podove, a oko 15-16 sati se vraćaju na potoke u Gerzovačkom polju, gde

se napajaju, a zatim nastavljaju ispašu po pokošenim seoskim livadama.

Zaduženja vezana za ispašu goveda

U Gerzovu i okolini niko nije dangubio. Svakome se našlo neko optimalno zaduţenje, a

posebno iz domena čuvanja blaga. Tu nije bilo uzrasta/starosnog doba ili pola koje bi apriori

bilo isključeno iz ovih poslova. MeĎutim, kad su u pitanju zaduţenja vezana za čuvanje

goveda, pored napred navedenih faza ispaše, mogla bi se napraviti i sledeća podela:

zaduţenja u proleće i jesen i

zaduţenja u vreme Ďačkih raspusta.

Zaduženja u proleće i jesen

U proleće i jesen je bilo najlakše čuvati goveda. Čak su u tom periodu goveda bila „mirnija―

od ovaca.

U proleće je bilo i nešto bujnije trave na

pašnjacima, a i lokve za napajanje goveda su

raspolagale sa dovoljnom količinom vode.

U jesen su goveda čuvana po podovskim i/ili

seoskim livadama, a lokve i potoci u selu su

bili raspoloţivi za napajanje. Ispaša je bila

značajno bogatija, vode je bilo dovoljno,

prošle su velike vrućine, „nestalo― je obadova

– divota jedna i za goveda i za njihove

čobane. Jedino se moralo malo više voditi

računa da neko zijanćersko goveče ne

šmugne krišom u neku njivu sa kukuruzom, krompirom ili, nedajboţe u kupusište. A,

zamislite, onih baš pravih zijanćera koji su samo vrebali priliku da nešto ućare, „ukradu― , da

se prošvercuju..., bilo je ČAK I MEĐU GOVEDIMA. Pa šta se onda čudimo postupcima

nekih, takozvanih, razumnih bića?

Praktično, u proleće i jesen goveda je mogao „priĉuvati“ ko god nije imao baš preča posla, a

osim toga, uz čuvanje goveda se mogao obavljati i još neki dodatni posao (predenje vune kao

na slici i slično).

17

Zaduženja u vreme Ďačkih raspusta

E ova zaduţenja su, manje-više, zapamtili svi gerzovački Ďaci. Odrasli su se nekako snalazili,

smenjivali, uzajmljivali sve do Ďačkog raspusta. A onda, već prvog jutra raspusta, tvoja Ďačka

torbica promeni sadrţaj, a tebe, koji se tek prošao „predškolsko― (čuvanje prasiča, jaganjaca

...) i završio prvi razred osnovne škole, „UNAPREDIŠE― u ČOBANA za dvadesetak goveda.

Naravno, bilo je tu i starijih čobana i to samo sa po nekoliko goveda – pa odnosi nisu baš bili

uravnoteţeni. Mali čobančić juri za razobadanom junadijom po ceo dan. Nije bitno čije je

june. Ako se mališa odvaţi da iskaţe neku pimedbu, sledio je odgovor starijih: „Ako ti se ne

sviĎa, ti se odluči (izdvoji svoja goveda i sam ih čuvaj)―. E, malo sutra! Kako da se odvojiš?

Šta ćeš i kako sam? A šta ako se pojavi vuk? ... Trista pitanja, a ni jednog valjanog odgovora.

Pomiriš se sa sudbinom i na svaki mig trčiš po ceo dan, ko dresirana kera.

I jedva čekaš da se završi školski raspust i da predaš čobansku „štafetnu palicu― nekom

drugom.

Ali, naši Ďački dani provedeni uz goveda imali su i svojih čari. Pored uobičajenih

čobanskih/dečjih igara koje su imale svoj zabavni, kreativni i svrsishodni karakter, posebna

atrakcija za nas čobane goveda su bile borbe

(bodenje) bikova i volova. Znao se tačan

„rang― svakog bika i vola na jednom

zajedničkom pašnjaku. No, i tu je uvek bilo

ambicija da se rejting popravi, a što nije

moglo bez ozbiljnog obračuna rogovima.

Imao sam jednog Krilonjicu, koji nije bio ni

bik , ni vo (rinjkaš). Bio je mali i izuzetno

čudne graĎe. Bio je najjači u kraju. Njegove pojedinačne borbe su trajale po par sekundi.

Protivnik koji bi se odlučio na obračun sa njim, a takvih je bilo jako malo, već u prvom

kontaktu rogovima ponašao se kao da ga je grom udario. U trenutku bi se odbio i zatim dao u

beg. Jedan drugar me nagovori, pa za vreme proslave „Dana ustanka BiH, 27. jula― u

Šušnjarevom gaju, skoknusmo do naše štale i gladnog Krilonjicu (od praznih jasala)

dovedosmo na lokalnu Koridu. Krilonjica osvoji prvo mesto i tada dobismo PRVU ZARADU!

A Krilonjica, koji je u borbama bio kao gromovnik, svakodnevno se ponašao kao

najskromnije telence. Na glavu su mu se mogli penjati, a on bi se samo sklonio. U štali ga nije

trebalo vezivati – nije nu paalo na pamet da dirne i jedno drugo goveče. Očito je u njemu

samom postojao neki uroĎeni sklad snage/moći i skromnosti/dobrote. ŠTETA ŠTO TAKVIH

PRIMERA NEMAMO VIŠE I NA VIŠE MESTA!

Uzgoj goveda zimi

Kad padne sneg i pokrije svaku travku, i kad stegne jaki zimski mraz, goveda „padnu― na

jasle. Zna se svačije mesto vezivanja. U jasle im domaćini tri put devno polaţu „obrok―

kabaste hrane u vidu sena (uglavnom onog lošijeg kvaliteta sa seoskih livada), slame ili

18

kukuruzovine. Goveda su jednom dnevno puštana na pojilo, na kojem bi prethodno bio

probijen led, da bi goveda mogla da piju vodu.

Govedima je, povremeno bio „namenjen― i jedan dnevni obrok u prirodi. Puštana su iz štale i

terana kod lišnjaka, sa kojeg im se setvirao idreĎeni broj lisnatih hrastovih grana sa kojih su

brstili suvi hrastovi list. Lišnjak je pripreman leti i sadeven uz stablo jednog od okresanig

hrastova u gaju na livadama.

Muža krava i uzgoj teladi

Bolje stojeće domaćinstvo je imalo po 3-4

krave, a što znači da je za odgoj bilo i 3-4

teleta godišnje. Krave su muţene ujutro i

naveče, bez obzira da li idu na ispašu ili su

na jaslama. Domaćica je u početku, posle

telenja, muzla manju količinu mleka, a veći

deo ostavljala teletu. Kasnije se taj odnos

menjao na štetu teleta, ali su telad dobijala i

dodatne obroke raznorazne sadrţine.

Domaćini su posebno vodili računa da telad

dobro napreduju i da postignu što bolju trţišnu vrednost, jer su ona (uz jaganjce) bila skoro

jedina redovna godišnja roba koja je završavala na trţištu (stočna pijaca). Telad

u proleće i preko leta nisu puštani na ispašu, već su u svom pregratku

(teoĉnjak) i u svojim jaslicama dobijali uredne i relativno kvalitetne dopunske

obroke.

Muţa krava i „pripuštanje“ teladi izvoĎeno je praktično po mraku. Jedino

osvetljenje je bila petrolejska lampa fenjeruša, koja je pomagala tek toliko da se ima bilo

kakva orjentacija u štali.

KONJI

Konji su raznovrsna porodica sisara iz reda kopitara. U ovu porodicu spadaju ţivotinje koje

se obično nazivaju konjima, magarcima i zebrama. Domaći konj je domestikovani oblik

divljih konja i danas ima vaţnu ulogu kao jahaća i tegleća ţivotinje i rasprostranjen je u celom

svetu.

Konji su pravi biljojedi, i jedu pre svega travu, a ponekad, u različitoj količini lišće i druge

delove biljaka. Većina vrsta pije vodu svaki dan, iako mogu izdrţati bez vode i duţe vreme.

19

Konji imaju čitav niz prirodnih neprijatelja, što su pre

svega zveri. Kao većina kopitara, i konji imaju vrlo izraţen

nagon za begom. Telo konja graĎeno je za brzo i ustrajno

trčanje, pa oni uvek pokušavaju, ako je to ikako moguće,

pobeći. Ipak, priterani u ćošak, konji mogu svojim kopitima i

ugrizom napadačima naneti ozbiljne i bolne povrede.

U ljudskoj istoriji domaći konj je imao vaţnu ulogu kao

jahaća, tegleća i radna ţivotinja. Tačno vreme domestikacije

nije moguće utvrditi, ali se procenjuje da je konj

domesticiran nešto posle 4.000 godina p. n. e.

Čovek ih je raširio po celom svetu.

Motorizacija poljoprivrede kao i širenje

automobilskog saobraćaja su snaţno potisnuli korišćenje

konja, i danas se u industrijalizovanim zemljama koriste još

samo u sportu i kao hobi. U manje razvijenim područjima, konji se još uvek intenzivno

koriste. Još jedno područje njihovog korišćenja je i izvor mesa za ljudsku prehranu. Koristi se

i mleko kobila, a i njihova koţa se koristi. Ipak, za razliku od drugih domaćih ţivotinja,

njihovo korišćenje u ove svrhe je drugorazrednog značenja.

Konj – simbol i verovanja. Konj, najplemenitija ţivotinja koju je čovek uspeo da ukroti, je od

davnina izazivao divljenje i predstavljao simbol moći, snage, slobode, izdrţljivosti ali i

elegancije. Zato i ne čudi što upravo konji zauzimaju centralno mesto u istoriji i mitologiji

gotovo svih naroda, i što su oduvek bili inspiracija kako knjiţevnim tako i likovnim

stvaraocima.

UZGOJ KONJA U GERZOVU I OKOLINI

Pedesetih godina 20. veka u Gerzovu je bilo vrlo

malo konja. Tek imučniji domaćini su imali po

jednog konjiča koji je uglavnom sluţio kao

tovarna radna snaga. Od opreme je imao samar i

ular/povodac. Na osamarenog brdskog konjića

domaćin bi tovario ţito za mlevenje, brašno iz

mlina, drva za ogrev u školi, nešto obimnije

kupovine u „zadruzi― (prodavnica mešovite

robe)... Osamaren konj se retko jahao, čak i kad

nije bio natovaren – obični bi bio voĎen. To je

već odraţavalo poštovanje konja kao radne

snage – dovoljno je i to što nosi teret umesto gazde, pa neće valjda još i on da mu se natandrlji

na grbaču/leĎa.

Konji su u to vreme, pored nošenja tereta, korišćeni i za vršidbu ječma. Obično bi se udruţila

dva domaćina i sa svojim parom konja ovrli ţito i jednog i drugog. Često je postojala potreba

i da se konji za vršidbu iznajmljuju/pozajmljivali i onim domaćinima koji nisu imali konje ili

20

bi se, pak, na svom armenu ovrlo i njihovo ţito.

Konji nisu korišćeni kao tegleća radna snaga, jer

su njihovi domaćini već imali po par volova koji

su sluţili za tu vrstu poslova.

Već krajem pedesetih i u toku šezdesetih godina

i u Gerzovo stiţu kojekakve „novotarije―.

Civilizacija se pomalo ušunjava na mala vrata.

Ne ţivi se u selu isključivo od ratarstva i

stočarstva. Razvija se zanatstvo, ostvaruju se

zarade van sela ili u inostranstvu, „stigla― je i

struja, deca odlaze u škole,a po završetku čkola se zapošljavaju u gradovima, selo ostaje bez

radne snage (posebno čobana), redukuje se obradiva površina zemljišta, smanjuje se stočni

fond i vrši se odgovarajuća preraspodela/optimizacija. Gerzovački domaćin je izračunao da

mu je isplativije drţati dva konja i da mu volovi uopšte nisu potrebni. Dva konja mu mogu

odragiti sve potrebne poslove vezane za prenos tovara, prevoz tereta, oranje, vršidbu, pa čak i

za jahanje (svatovi, odlazak u goste, odlazak na duţi put...). E, ovo vezano za jahanje ne

govori o promeni odnosa domaćina prema svom „saradniku―, već izraţava njegovu ţelju da

prikaţe i da se pohvali sa svojim lepotanom. Naravno, novi uslovi su „oplemenili― konjsku

ormu (opremu). Samar je praktično izbačen iz upotrebe, a konj je postao jedan pravi

„gizdovan―.

Koliko se konj cenio i koliko je bio poštovan, u pravom smislu reči, govori i nekoliko

sledećih crtica, nasumce navedenih:

Konj je smatran za najčistiju ţivotinju, ali se konjsko meso NIKAD nije koristilo za

ljudsku ishranu. Znalo se da konj nikada neće piti nečistu vodu, ma koliko bio ţedan.

Čovek je bez razmišljanja moga da pije vodu iz lokve iz koje je prethodno pio konj,

ma koliko ta voda fizički izgledala nečista i zamućena;

Konj je za naš narod bio neka vrsta svete ţivotinje, pa se prema njemu odnosilo,

skoro, kao prema čoveku. Znali su oni da neki narodi koriste i konjsko meso za

ishranu stanovništva i da se konji mogu prodati na stočnoj pijaci. Gerzovački

domaćini su meĎusobno kupovali i prodavali ţdrebad za dalji odgoj i korišćenje.

Isluţene konje nisu prodavali, drţali su ih i hranili sve dok nisu pripodno uginuli, a

potom su ih zakopavali/sahranjivali da ih neke divlje ţivotinje ne bi skrnavile;

21

Za vreme vršidbe konji su bili posebno

opterećeni i trebala im je dobra i

dopunska ishrana. Domaćin je znao da

ceni njihov doprinos zajednički

uraĎenom poslu, ali je i dobro razume

njihove potrebe. Poznato je da konj

izuzetno malo leţi (ako uopšte i leţi),

kao i to da malo spava, a i to obavlja u

stojećem stavu (ovo mu dozvoljavaju

njegova priroda – fizička konstitucija).

U toku vršidbe, u pauzama, konji su

dobijali porciju kvalitetnog zobiva u

zobnici, ali im je bila potrebna i dopunska noćna ispaša. Po završenoj vršidbi konji su

odvoĎeni na livadu da pasu, a kad bi počeo da pada mrak, domaćin je uzimai neku

prostirkicu i nešro za pokrivanje (planinski je to kraj pa su noći sveţe čak i u

avgustu) i odlazio kod konja da pored njh provede noć. Odabrao bi mesto ispod

nekog hrasta, „raspremio svoju posteljinu― i obučen i obuven prilegao da dremka i

vodi računa se se konji bezbedno napasaju i da budu spremni za sutrašnji posao.

Zaista, konj je toliko pomagao čoveku u obavljanju najteţih poslova, pa otud i ne čudi njegov

odnos prema svom vernom saradniku – saradniku koji je tretiran kao svetinja.

***

Nekad je konj imao izuzetan značaj za

gerzovačkog domaćina. Danas, u skoro

opustelom selu, tu i tamo moţ se videti i po

neki konj, koji, reklo bi se, besciljno i

nekontrolisano šetka po davno napuštenim i

zaparloţenim njivama i lavadame, koje više

niko niti obraĎuje niti mu trebaju. Pa otud i

ova slika (snimljena na Spasovini) sa tri

belca deluje pomalo nestvarno/avetinjski.

Kao da ni oni sami niti znaju čemu sluţe ni

kuda su se zaputili.

SVINJE

Domaća svinja je domestifikovana podvrsta divlje svinje. Uzgaja se kao domaća

ţivotinja radi mesa (svinjetina), mesnih preraĎevina (slanina, mast, čvarci, kavurma,

krvavica,...) i koţe. Dlaka svinje se koristi za pravljenje četaka.

22

Svinje ne mogu da se znoje. Većina ih ima retku dlaku. Svinje se valjaju u blatu da bi se

rashladile i zaštitile od Sunca koje moţe da ih opeče.

Mnoge vrste svinja su sklone stresu i mogu da razviju slične

bolesti kardiovaskularnog sistema kao i ljudi. Ljudi i svinje su

fiziološki slične vrste. Stoga se svinje često koriste

kao laboratorijske ţivotinje.

Svinje su svaštojedi, što znači da se hrane hranom i biljnog i

ţivotinjskog porekla. Na manjim farmama se hrane ostacima iz

kuhinje — pomijama. U divljini uglavnom pasu, jedu korenje,

šumske plodove, travu, voće, cveće i povrće.

Svinja ima veoma osetljivo čulo mirisa, tako da se koriste za pronalaţenje tartufa u mnogim

evropskim zemljama.

Svinje spadaju meĎu najinteligentnije sisare. Smatra se da su svinje inteligentnije od psa i

mačke.

Poreklo. Arheološki nalazi ukazuju da su svinje pripitomljene od divlje svinje već u periodu

od 13.000–12.700 p.n.e. na Bliskom istoku u slivu Tigra.

Prilagodljiva priroda i svaštajedska ishrana divlje svinje učinili su da se pripitomljavanje

obavi bez većeg truda. Svinje su se uglavnom koristile za ishranu, ali rane civilizacije su

koristile svinjsku koţu za oklope, zube za alate i oruţje, a čekinje za četke. Svinje su u

jugoistočne delove Severne Amerike iz Evrope uvezli rani španski istraţivači. Odbegle svinje

su u divljini ponovo postajale divlje i uzrokovale brojne probleme američkim

uroĎenicima koji nisu drţali pripitomljenu stoku.

Svinjsko meso u ishrani. Svinjsko meso i mesne preraĎevine su široko rasprostranjeni u

ishrani. Ipak, zbog visokog nivoa masti, kao i zbog toga što svinje mogu biti domaćini širokoj

lepezi parazita, svinjske mesne preraĎevine su često meta kritika vezanih za zdravu ishranu.

U judizmu i islamu, svinjsko meso je zabranjeno u ishrani, jer se smatra prljavom i zlobnom

ţivotinjom.

UZGAJANJE SVINJA U GERZOVU

Da su svinje BAŠ svinje u onom pravom smislu reči – JESU! Samo bi jele sve što stignu i

leţale, i to u što većem brlogu.

Ne znam koliko su svinje zlobne, ali su baš prljave. Čak i mala prasad, koja su bila vrlo

ţivahna, jedva su čekala da se dokopaju nekog brloga/blata i da se bezgranično valjaju i

brljaju u njemu. Inače ih je bilo vrlo teško čuvati, jer bi se provukli i kroz najmanju rupicu u

ogradi, upali u njivu i napravili zijan/štetu.

Svinje su se u Gerzovu uglavnom gajile za sopstvene potrebe, a vrlo malo za trţište. Neko je

drţao krmaču i odgajao prasad za svojepotrebe, a za potrebe komšija koji nisu ţeleli da se

23

bakći tim poslom. Jednostavnije im je bilo da nabave jedno-dva poodrasla praseta i da ih dalje

hrane i tove za svoje potrebe.

Svinja jeste mnogo prljava, ali mi je nekako nezamisliv način ţivota i ishrane gerzovačkog

stanovništva bez učešća svinjskih proizvoda u istoj. Svinje su se gajile uglavnom zbog

slanine, masti i mesa. Ovaj redosled je, u izvesnoj meri, i odraţavao prioritete koji su

očekivani od svinje. Na prvom mestu su bili slanina i mast, a tek potom meso. Otud i izbor

vrste svinja za uzgoj. Traţene su svinje koje će dati što više masti. Godina je duga, a svaki

dan jelu treba dodati neku zapršku ili dodati malo masnoće, a to nije moglo bez dobro

uhranjene svinje. MeĎu gerzovačkim domaćinima je nivo uhranjenosti svinje značio i prestiţ i

odraz imućnosti domaćina. Kakvu je ko svinju ugojio bilo je „izloţeno― na sofri domaćina na

seoskoj slavi Petrovdan kod Baraćke crkve. Tamo se obavezno, pored ostalog, donosio i

najdeblji reţanj suve slanine. Debljina reţnja je dostizala i do dvadeset centimetara, a što

znači da je svinja u vreme klanja imala oko 300 kilograma. Način hranjenja svinje je bio

programiran tako da preko leta raste, a u jesen da se deblja. Klanje svinja je obavljano oko

AranĎelovdana (21.novembar), kad već počnu i snegovi i mrazevi, a što pogoduje pripremi

mesa i slanine za sušenje i samo sušenje. Pošto je u to vreme bilo sve više Ďaka, studenata i

radnika koji su dolazili kući za vreme drţavnog praznika Dana Republike, 29. novembra,

onda se i vreme klanja svinja pomeralo na ovaj praznik.

UreĎeni komadi slanine i mesa, okačeni na tavanu iznad ognjišta, uz naizmenišno dimljenje

(danju) i mrţnjenje (noću), ubrzo počinju da poprimaju divnu braonkastu boju. Ovo već

potvrĎuje da će biti „specijaliteta― uz teške proletnje, letnje i jesenjske radove (oranje,

kopanje, kosidba, vršidba...). Istoplena mast je već lagerovana u drvene kačice.

KOKOŠKE

Ljudi uzgajaju kokoške prvenstveno kao izvor hrane, konzumirajući njihovo meso i jaja.

Osobine. Nekada je kokoška letela kao i ostale ptice, ali je, malo po malo, izgubila tu naviku.

Krila su joj se zaoblila i skratila a telo postalo tromije. Ţivi i kreće se na zemlji i zato ima

krupne i snaţne noge sa široko rastavljenim prstima kako bi što bolje prianjali uz tlo. Na

prstima ima jake, zakrivljene kandţe. Kokoška moţe dugo stajati na grani, a da se pritom ne

24

umori. Čak i kad zaspi u takvom poloţaju, nikad neće pasti, jer što se jače oslanja, to se prsti

čvršće steţu oko uporišta.

Ishrana. Kokoš se hrani prvenstveno ţitaricama i različitim semenjem. Čeprkajući po zemlji

nalaze razne crviće, gusenice i insekte koje veoma rado jedu, kao i lišće salate ili zelja.

Svojim savijenim kljunom otkidaju lišće i grabe semenke gutajući ih cele. U probavnim

organima ima tri mešine od kojih su dve veoma vaţne, a to su volja i mišićni ţeludac. U volji

se hrana smekšava pomoću posebnih sokova, gastrolita. Ţeludac hranu probavlja i drobi

pomoću peska i sitnih kamenčića koje kokoš guta zajedno sa hranom.

Razmnožavanje. Pile se izleţe iz jajeta. U domaćinstvima, kvočka 21 dan leţi na jajima, kojih

svaki put bude petnaestak. Kad pile treba da se izlegne, ono razbije koru jajeta, pokreće

noţice i krilca i podigne glavu. Ovi mu pokreti pomaţu da se izvuče iz jajeta. Paperje kojim je

pokriveno je vlaţno i pile nema snage da stane na noge. Ali ubrzo se na vazduhu u zagrejanoj

prostoriji paperje osuši, a noţice očvrsnu. Kokoška koja ţivi na otvorenom vodi piliće u

potragu za hranom, briţljivo ih pazi, i ako im ustreba zaštita, pokriva ih svojim krilima. Pilići

brzo rastu. Posle pet nedelja počinje da im raste perje, a sa pet meseci su sasvim odrasli.

UZGAJANJE KOKOŠAKA U GERZOVU

Domaćinstvo je obično imalo oko desetak koka nosilja i po

jednog petla. Lako je bilo petlu da se šepuri i kukuriče kad

nije imao konkurencije u svom „haremu―.

U cilju samoodrţanja vrste (što je Prirodni i Boţji zakon za

sva ţiva bića), koke su nosile jaja, a petao je radio svoj

posao. Dakle, njihov trud i njihova očekivanja su bila da se

iz svakog jajeta izleţe ono malo pufnasto pilence, a ne da

njihova jaja završe u tamo nekom loncu ili tavi/tiganju.

Koke su uredno nosile jaja, a gazdarica ih je uredno

sakupljala. Bilo je uobičajeno mesto gde se snose jaja, ali to

i nije bila „obaveza― jer su koke slobodno šetkale po dvorišti

i kljuckale ono što naĎu i što im se ćefne, pa se dečavalo da

se jaje naĎe i na bilo kojem delu dvorišta. Gazdarica je to

znala i nisu joj „promicala― jaja.

Povremeno se neka koka raskvoca (izrazi ţelju da leţi na jajima i da izleţe piliće). Gazdarica

odluči kada i koja kvoĉka će biti nasaĊena (postavljena na jaja u leglu).

O majčinoj (kvočka) radosti nema potrebe pisati, dovoljno se videti njenu brigu i zaštitnički

odnos prema tim divnim malim stvorenjima, pa da bude sve jasno.

A šta je sa tatom? E, na to je odgovorio M.Antić svojom pesmicom za decu.

NEZGODA (Miroslav Antić)

Kroz dvorište juĉe srećni tata petao

s pilićima svojim prvi put prošetao

Pravio se vaţan, krilima je lupao

pa u bunar upao i sav se okupao! ...

25

MeĎutim, povremeno se dešavalo da prinos jaja nešto „utanji―. Zna se da koke ponekad i nisu

sasvim uredne, ali „manjkovi― su prevršili i taj faktor.

Postojala su samo dva razloga za „umanjene prinose― jaja, i to:

Dešavalo se da neka koka „uzme stvar u svoje ruke―, krišom, u nekom nedostupnom

kutku, napravi za sebe gnezdo, tu nosi jaja i kad ih sakupi dovoljno ona se samonasadi

i posle tri nedelje izvede svoje jato malih pufnastih pilića;

Dečji „crni fondovi― – zaboga, pa i mi deca imamo dušu! Za jaja su se mogle kupiti

rarnorazne slatke drangulije.

SELJAČKA RADNA ZADRUGA

U skladu sa drţavnom politikom (a po sistemu: „Videla ţaba da se konji kuju, pa i ona digla

nogu“) i u Gerzovu u posleratnim godinama, početkom pedesetih godina, osnovaše Seljačku

radnu zadrugu. A razlog, valjda, beše – korak ka Evropi (ukrupnjavanje poseda, obavezan

otkup???).

Gerzovački domaćini su vrlo dobro znali iskoristivost svakog pedlja njihove zemlje i

maksimalno su to i koristili. MeĎutim, njih niko ništa nije pitao, odluke su donosili „zasluţni

kadrovi― (koji pre rata nisu imali ni jednu kozu, a kamo li kravu), a po direktivi odozgo.

Sagradiše zadruţni dom (ogromnu graĎevinu

za to doba i za to mesto) u centru Gerzova.

Valjda su mislili da znaju zašto ga grade!

Malo niţe, s leve strane puta prema Šipovu

(u bari), izgradiše nekoliko prostranih

betonskih štala. Nacionalizovaše deo livada

i gajeva oko centra. Dovedoše tešku

mehanizaciju, kakvu niko iz Gerzova nikad

nije video, traktori-guseničari za duboko oranje gerzovačke „mrtvaje“ po kojoj je jedva raslo i

nešto korovske trave. Preoraše livade. Ne znam da li su nešto sejali, ali znam da je trebalo da

proĎe dvadesetak godina da na tim njihovim „njivama― počne da raste ikakav korov. Kupiše

stada krava Simentalske rase i ovaca Merino rase. kako su ih negovali i hranili, nije mi

poznato, ali već posle nekoliko meseci pola stada je išlo na tri noge. Trend propadanja se

26

nastavio, pa su uskoro likvidirali stočni fond, a štale su, kao tuţna uspomena, napuštene i

prepuštene zubu vremena.

Ukupno zadrugarstvo u tadašnjoj BiH je prošlo kao i ono u Gerzovu.

***

ČOBANSKA “OPREMA”

Čoban je bio stalno u pokretu, kao i njegovo stado koje je čuvao. Zavisno od toga šta je

čuvao i u koje doba godine, dešavalo se da je ponekad najveći deo dana trčao za razobadanom

junadijom, nekad je mogao i da se malo razbaškari kad mu ovce planduju.

Postoji jedna stara latinska izreka, koja glasi: „Omnia mea

mecum porto“ (Sve svoje sa sobom nosim). Ovo se

doslovno odnosilo i na čobane. Svu svoju opremu su uvek

nosili sa sobom, uključiv i prutić za potrebe

„prevaspitavanja― nekih nevaljalaca.

Oprema im nije bila nešto zametna i bila je prilagoĎena

ondašnjim ţivotnim uslovima, kao i ondašnjim čobanskim

potrebama.

Odeća je prilagoĎavana vremenskim uslovima, koliko god

je to bilo moguće.

Za sve ostalo, kao što je hrana, pribor i materijal za

„dopunski rad“ i slično, bila je neophodna torbica uprtaĉa. Pre ranojutarnjeg polaska za

blagom u torbicu se spakuje hrana, koja se obično sastojala od: parčeta kukuruze, komadića

suve slanine i čuturice razvodnjenog kiselog mleka. Ponekad se tu našlo i poneko parče

jušerašnje ljevuše, pomalo sira ili kajmaka.

Obavezan sastavni deo pribora u čobanskoj torbici bio je i sklopac - vrlo praktičan i nekada

vodeći noţ u našem kraju.Sastoji se iz dva dela: oštrice i korica.Korice se izraĎuju od

ovnujskih rogova koje je treba kuvati, peglati, obraditi. Ovaj noţić je imao višestruke namene,

kao što su: seckanje hrane za vreme ručka, narezivanje kore leskovog pruta za pravljenje

trube, pravljenje piska za trubu, cepanje traka od leskovog pruća za izradu sepetića, izradu

drvenih predmeta za razne igre (štap, šiš, vreba, klis, keva, šikica, piljci...). Čobanice su u

svojim torbicama obično nosile i pribor (igle) i materijal (klupko pletiva) za pletenje/štrikanje

nekog od odevnih ili obuvnih predmeta.

27

Čobanska torbica je uvek bila na njegovim leĎima, osim kad jede svoj obrok ili kad vadi iz

nje nešto od pribora i materijala za rad (ako se ugrabi malo vremena, odnosno, ako mu blago

dozvoli).

Čobanska torbica je imala još jednu namenu – u nju su se brali lešnici. Leske su raĎale svake

godine, a na podovima ih je bilo na svakom koraku. Lešnici su počinjali da dozrevaju kad su

livade već pokošene i seno odvezeno na sigurno zimsko boravište. Velike vrućine su prošle,

prošlo je i intenzivno obadanje goveda, tako da su i čobani mogli malo „da danu dušom―.

Znači, došlo je pravo vreme da se uzgredno odradi i još jedan koristan posao. Lešnici su nam

pred nosem, na dohvat ruke, a torbica je skoro prazna – vreme je za akciju! Ako svako veče

doneseš kući po pola torbice lepih, zrelih lešnika – MALO LI JE! Skupiće se toga poprilično

za zabave u dugim zimskim noćima.

ČOBANSKE / DEČJE IGRE

Naše igre su bile uobičajene dečje igre za to doba i za taj uzrast. Sve naše igračke su bile

ručne izrade ili su se koristile već raspoloţivi prirodni resursi.

Nezahvalno je deliti naše igre na one kojih smo se igrali kod škole, od onih kojih smo se igrali

na putu od škole do kuće (kad smo maksimalno koristili tolerisano vreme kašnjenja iz škole),

ili od onih kojih smo se igrali čuvajući stoku.

Ipak postojala je jedna bitna razlika. Igre kod škole i usputne od škole do kuće, bile su nekako

rutinske – uobičajene, nisu zahtevale posebne pripreme ni posebnu inventivnost i mogle su se

prekidati u svakom trenutku. MeĎutim, čuvajući stoku od ranog jutra pa sve do mraka, a

posebno imajući u vidu da se radilo o dugim letnjim danima (letnji raspust), uvek se moglo

naći i dovoljno vremena (ni stoka nije bezdušna – i on se zna zamirovati) da se, pored

uobičajenih igara, smišljaju- kreiraju i neko nove zabavnije igre. Ove igte su zahtevale visok

nivo maštovitosti, snalaţljivosti, majstorskog umeća, pa i osećaja odreĎenih prirodnih

„zakonitosti―. Ova vrsta „igara― je imala neke posenbe draţi – izazova. Pored, nazovimo,

igranja, često je rezultat bio i neko trajnije upotrebno dobro za „igrače―.

Nije bilo „baš bez veze― osmisliti, odabrati mesto, odabrati materijal i napraviti pouzdanu,

funkcionalnu i duţe upotrebljivu „igračku―, kao što je: gegaljka (ljuljaška) na hrastu, sunĉani

sat, pešĉani sat, kamenicu (mali rezervoar za skupljanje kišnice) do koje blago nema pristup,

ĉobansku kolibica za sklanjanje od nevremena (stranice zidane od kamena ili pletene od

pruća, a krov od lisnatih grana), „minihidroelektrane― (mala brana na potočiću, cevni dovod

vode do turbine, turbina – ovo nikad uţivo nismo videli, ali smo ponešto načuli i simulirali)...

Tek kad ovo pišem, vidim da smo pomalo „kopirali― konstruktora Leonarda da Vinčija, a za

koga, naravno, nikad nismo ni čuli.

Opis dečjih igara, kako onih običnih, tako i onih inovativnijih, učinio bi ovaj materijal

nepotrebno obimnim. Detaljniji opisi svih ovih, kao i drugih dečjih igara, mogu se naći ma

brojnim internet domenima.

28

ČOBANSKA SLAVA - Spasovdan

SPASOVDAN ondašnji nije isto kao ovaj današnji. Dans svako ima svoje „spasovdane― – dane

kad prima platu, penziju, ...

Spasovdan je jedan od deset praznika posvećenih Isusu Hristu. Spada u pokretne praznike,

praznuje se uvek u četvrtak, četrdeset dana posle Uskrsa.

Ondašnji SPASOVDAN (VAZNESENJE GOSPODNJE) je bio – Ĉobanski praznik! To je

za nas čobane stvarno bio izuzetan dan kojem smo se posebno radovali. Čobani tog dana, u

svojim torbicama (ako su ih uopšte i nosili toga dana) nisu nosili ručak, već im ga je neko od

ukućana donosio kao prazničnu gozbu. Tog dana smo blago čuvali na najbliţem pašnjaku –

tu, odmah na početku Podića. Zaboga, stiţe rušak, kako da

se udaljimo? Treba ga sačekati odmah čim se „popne― na

Podove.

Sam ručak, kao ručak, bio je prilično bogatiji i

raznovrsniji od onog svakodnevnog iz čobanske torbice.

Ali, nije suština bila samo u tome. Suština je bila u našem

osećaju VAŢNOSTI! Zamisli, donose nam ručak! Kao da

smo mi kosci ili neki posebno vaţni radnici/majstori!

Pored posebvog osećaja uvaţavanja, čobani su ovog dana

imali i posebne atrakcije/rituale. Kad stigne ručak, čobani

bi svi seli u krug, a u sredini bi se postavio čaršav, a na

njega sve donesene „Ďakonije―. Posebno se vodiloo računa

da na „trpezi― bude u izobilju vode, varenike (mleko) i

razblaţenog kiselog mlijeka. Naravno, čobani su i svakodnevno (a nije, da baš i nisu) da

iskazuju meĎusobne simpatije, ali ovaj dan je baš i bio „bogomdan― da se to iskaţe i nešto

očiglednije (što bi se danas reklo „Pred oĉima javnosti―). Za vreme samog ručka, u vazduhu

je visila neka doza nestrpljenja- isčekivanja da se, taj formalni deo ručke završi što pre (kao

diko i nije bio gladan). I, samo u jednom trenutku, kao da sam Ďavo uĎe u čobane, svi

poskakaše, zgrabi šta je ko pre stigao i nastade opšta jurnjava i meĎusobno prskanje/polivanje

vodom, varenikom, mlijekom – s čim je ko stigao i ko je koga stigao. Naravno, ovo nije bilo

nasumično prskanje i prskanje samo radi prskanja – prvenstveno su se prskale meĎusobne

simpatije. U ovoj igri su učestvovali samo čobani, a donosioci ručka su bili posmatrači i

„svedoci― simpatianja.

Tek kad su potrošene i poslednje zalihe materijala za prskanje/polivanje, počinjala je prava

razdragana graja o svemu onom šta se sve dešavalo i ko je koga i kako „udesio―.

Sve u svemu, bili su to, ipak, DIVNI ČOBANSKI DANI!

29

A KAKO JE DANAS?

ETO, ISPRIĈAH KAKO JE NEKAD BILO – BAR SA MOG ASPEKTA GLEDANJA.

A KAKO JE DANAS?

ODGOVOR ĆE DATI SLEDEĆIH NEKOLIKO SLIKA (jun, 2016.)

Umesto desetak goveda, kao nekad, sada je

jedna krava i to na bivšoj njivi pored kuće.

Ispaša je dobra, a čoban joj nije potreban –

ona je na priponu.

Ovo je nekad bio PROGON za BLAGO!

Progon je imao dobre ograde sa obe strane

jer je prolazio izmeĎu njiva. Ovim

progonom su nekad prolazila brojna stada

ovaca, koza i goveda. Ponekad je bio i tesan.

Na njemu nije bilo trave, ali je uvek bio

uredan/čist, a o tome su se sloţno brinula

ovdašnja domaćinstva.

Danas njime proĎe samo poneki auto kojim

potomci i poznanici doĎu u goste.

Ovo je nekad bila košara/štala za tridesetak

ovaca. Na prvi pogled je ostala ista, sem što je

sada pokrivena crepom umesto daskom. Čak

je i korito za vodu ostalo na svom mestu.

Razlike su: sve je zaraslo u travu – blago

ovde ne navraća; prikolica sa „gumenjacima―

je, očito, zalutala; ograda je propala, a nema

ni potrebe za njom – niti je ispod njiva, niti su

iznad ovce...

SVE IZGLEDA DIVNO, ČISTO, ZELENO..., ALI OPUSTELO!!!