- 1-

ZAKASNELI IZVEŠTAJ JEDNOJ AKADEMIJI Zovem se Mihailo Z(et). Nema me. Ko me priča, ne znam. Današnja kartografija smrti i ona od 1987 i ona karnevalska i samoubilačka izmedju 1991 i 1999 zamenila me je sa mnogima koji više nisu živi ili su samo svoje kopije pripovedane u trećem licu množine na Severu Evrope: od Mohaća i Budimpešte, preko Regensburga do Donaueschingena pa onda još dalje od dunavske kolevke prema agorama drugih geografskih svesti sve do božije noći u jednolikoj paučini egzistencije bez bića. Bio sam ribar na Dunavu, negde, nekad, izmedju Sremskih Karlovaca i Slankamena. Zaboravio sam tačan broj godina koliko ležim na dnu čamca i sa njim na pesku nekadašnje vode. Mora biti da sam bio rodjen u doba kada je Dunav mirno ulazio u ono što neko ima običaj, izlišan i nepotreban, uostalom, da zove svojom domovinom: negde kod Bezdana, valjda, ne znam. Svejedno je gde i kada. Sada, ionako, tu, oko mene, nema više te vode. Ako sam ja, sada, bez ja, onda nema više ni te vode, ni peska njenog, ni šume, beline toga peska toga korita kojim je voda plovila prema gradovima koji su se zvali Zemun, Smederevo, Djurdjevi Stupovi, ne znam, valjda tako nekako. Ja sam, nekada, bio ti gradovi, to moje umnoženo ja, ta bezbrojna ribarska naselja, vinogradi, tresetišta, bare, uvojci belog peska na belim obalama, jedna povezana geografija života, zajednička knjiga ribâ i vode, vodepeska i noći. Sada sam Ništa. Ali ni to Ništa ja ne umem reći, jer ga ne osećam a niti drugi mogu bilo šta odredjenije o njemu reći, budući da se ja pre toga Ništa ne sećam. Jer Ništa je kao i svuda i uvek bez poruke pa je to ostalo, tako, i u času moje smrti, zašto

- 2-

bi drugačije bilo. Bez poruke. Samo tanka linija peska od Vidovdana hiljadudevetstotinaosamdesetisedme godine na dan diktatorove riskantne poruke i žalbe nad sumornom istorijom naciona zbog, kako je naglasio u svojoj zavodničkoj praznorečivosti, sjajno i herojski, ravno pre šeststotina godina izgubljene kosovske bitke. Pod šatorima vikali su "živeo" i "smrt" dok je šljivovica hvatala tu istu istoriju za gušu i nosila je u pravcu pripremane bezimene hiljadogodišnje smrti i samoće ove vode (moje vode), ovog peska (moga peska), ove svevode čiji se tok prekida upravo za vreme tog ponesenog govora, ne neočekivano, po nalogu Pisma, po zahtevu plemena i njegove bizarne etnologije, strasne i sumorne, po volji diktatora da njegov nacion osvoji i za vo vjeki vjekov upiše u svoju slavu novu geografiju i novi, do sada nečuven i nevidjen vid kartografije, e da bi to tako ostalo u čast i slavu osvete u ime nekakvog Lazara Hrebeljanovića koga ne beše, možda, nikad, nigde. Makar oni zajedno sa Vodjom, i korenje jeli! Dok ležim u čamcu na pesku u prostranoj širini nekadašnje reke ne prepoznajem u runama moje svesti ništa vise do čežnju da se ovo korito ponovo ispuni vodom, ribama i rakovima, i muljem i rukavcima u kojima s proleća cvetaju vrbe i šumarci se obasipaju zelenilom u zelenom popodnevnom suncu sve tako do utvrda i gradova čiji se zvonici dotiču obeju obala i zvone večernje s veslima i senkama u hiljadugodišnjem carstvu mira i strpljenja. Pre vremena nestala je voda. Daleko u ravnicama iznad Iloka gorela su sela i knjige istim jezikom napisane. Voda velike reke oticala je brazdama korita u neznane dubine koje su je halapljivo gutele. Peklo je sunce i isušilo mulj. Mulj se stvrdnuo. Zatečena plovila polegla su na dno

- 3-

bivšeg dela reke u liniji od Bezdana do Djerdapa, od severne do južne granice vode koja je i u mojoj zemlji imala i sadržavala isti geografski pojam kao od Švarcvalda do Bezdana i od Djerdapa do uvira u Crno more. Samo je na jednom delu svoga toka išezavala, po nekakvoj pravdi geologije, i gubila ime, tu gde rekoh, na mestu gde sada ležim, nem i beo. Divizije od gladi podivljalog naroda posle su kopnom u Ugarsku, potom u Austriju i razbile se i razlile po gornjoj Evropi svuda noseći svoju nesreću sa sobom. I danas su tamo: jedna druga, beznadezna Evropa. Njihovi sunarodnici koji su voljno i nevoljno ostali u porobljenoj zemlji postali su najamnici Ideje sutonaste i patetične bez znanja da je svaki takav čovekov napor besprekorno uzaludan. Kovali su zaveru usred Evrope. To se zbilo 1991. Iznad Sremskih Karlovaca jesen je mogla biti u grozdovima. Ležim u camcu na dnu korita bivše reke. Evropa je ostala severno od Bezdana i južno od Djerdapa. Ležim, bezimen, u seobama mrtvih opakih volja, u koritu bivse vode. Mojom bivšom domovinom cvetaju reči rapsoda smrti. Smrt više nije majstor iz Nemačke. Ovih dana despotu spremaju krunu za glavu i ujedinjuju kraljevstvo svoje na mapi napromenljive budućnosti. Huni i Avari su otišli i opet se vratili da se vidi već vidjeno i ponovo, kao toliko puta pre, obasja laž povesti. Duga, očajnička, besmrtna. Duga strela ništavila od prestonog Belog grada nizvodno i uzvodno vodi puteve koji nikuda ne vode. Želim da zabeležim tu istoriju. Neuko, kao ribar. Bio sam čovek, božji bacač mreže po reci. Sada sam samo kosti na dnu čamca, medju veslima. Mrtva usta ne govore. Pobelele kosti ruku ne pišu. Pišu me. Moja volja je moj Bog. Reka, plava voda reke, biće stvorena iz moje

- 4-

pobelele glave, privući ću vodu, privesti je časnom pamćenju, reći će mi vesla kako da to učinim, kako da pokrenem zauzdanu snagu koja pripada prostranoj geografiji Panonije, njenom oku, nasledju čistog jezika vezanog za geopoetiku obeju obala ispisanu po licu i istini volje koja me nosi. Ponekad mi uspeva da u trenutku besputne imaginacije izvučem ruke iz mrtvila i obojim ih plavom bojom reke, da pokrenem vesla i da reka ispod mene poteče i onda padam u san koga će neki novi Branko, s novim lisjem ispod Fruškog brda opevati, započeti pev s novom verom smisla, s novom veselošću sremskih šuma ponovo ogledanih u bistrini vode. Stvari su promenljive, i one postoje u jednoj snazi života i smrti, u njihovoj podeljenosti bez kraja. Zovem se Mihailo Z(et). Poslednje sam po prezimenu slovo nemačke azbuke, imenom prvi u povesti naciona kome pripadam. Piše me neki logos, ja sam on, zašto da me on ne kaže kao i sve drugo od Heraklita do Heideggera. Iz Crne Šume začinja se izvor koji me postavlja u moje postojanje, on priča o meni kao da sam svi oni drugi: i Germanija i Ostarrîchi i Ugarska i one dve zemlje na uviru moje reke. Moja me domovina ne poznaje, ovde je moje jedino drugde koje je na se primilo svu krivicu svog naciona koji ništa od povesti (ako povesnica ičemu drugom osim o ratu uči) nije naučio. Ležim na dnu camca, na dnu toka bivše reke i nisam rekao ni reč a izgledalo je kao da govorim, čak pišem, to je zato što on govori ja kao da je on ja koji sam negde daleko ne mogu ni da se pomerim ne mogu ni da me nadju ali ne mogu ni horde diktatora nikakva gomila nikakav snop greha sve je ovde greh granice su zatvorene granice reči i vode zatvorene ustave vodepeska bele se dubokim koritom ne teče više ni tišina zatvoren sam u

- 5-

koritu reke koju su zatvorili drugi svojom beskonačnom voljom oni to zovu vizijom te svoje snopove (fascio) slika kojima su potpalili temelje moga neba moje tišine moga logosa koji je koren oka Evrope i Heraklitov mač po vodi iste reke. – Sve to znamo. Stvarnost je bila takva. Bila je uhvaćena u komentar biblioteke čiji su katalozi svuda a slova nigde. Baš kao u hazarskoj povesti moga naciona koja se ne moze saopštiti nikakvim pisanjem. Jer i mene sve ovo jedva piše. Samo veslima možeš udarati po koritu nekadašnje reke od severne do južne granice moje domovine i u tom kretanju probuditi neku uspomenu. U Regensburgu i na Mohaću pada kiša. Možda će te kapi dati najpre ime, pa novu vodu istoj reci koju muči nesanica. Te kapi slediće logos i pripovest novog početka. Vrbaci se saginju pod novom vodom tu, dole, blizu, ispod mene. Taj datum kasniji je od moje smrti, pa ovo što je zapisano nisam, kao što rekoh, pisao ja, već konačan broj zrna peska u Dunavu. Tako znam da nisam mrtav. Jasnoće radi valja reći da ovo napisano i ono što će u ovom Spisu tek biti napisano nisam napisao ja, niti ovo što se upravo piše ne pišem ja, već pisanje koje me piše, koje me vidi i opisuje unutar jedne seminalne i semiotičke pustolovine kolektivnog traga započetog onog dalekog jutra oko Nietscheove zore kada me je moj Bog sa Karpata poveo da upoznam led. Spis je u Spis mogao da upiše Maksim Panonski, Jovan Hazarski, Simeon Pišćević, Miloš Crnjanski, Danilo Kiš, Boško Tomašević, Milorad Pavić, Dragan Velikić, Svetislav Basara, David Albahari, Mirko Kovač … Nekada, a i sada, najčednija, najodanija i najutisnutija imena srpskog pisma, telesno i duhovno odana Službi reči (vigiliae), glosama i mrežama

- 6-

psalama u kojima je svaka reč poput stvora i lika čovekovog a svaki stvor poput pisma koji govori o drugim pismima. Zamisao koja prethodi tome šta će ovde biti ispričano ne postoji. Postoji, kako rekoh, samo pisanje koje okleva da ispriča priču. Umesto toga ono piše. Jedno samopisanje bez ličnosti, bez aktera, nesvesno i haotično: kao istorija. Kao pusti, prostrani predeli u Panoniji. Središte ne postoji. Sve je u ovom spisu oznaka. Kao i u zivotu, u svačijem zivotu, postoje samo konteksti "bez ikakvog središta za apsolutno usidrenje". Ono što će biti ispričano dogodilo se već bezbroj puta. Sveti spis moguće je samo citirati. Svaku i svačiju priču moguće je staviti medju navodnike. Ispričano proizvodi nove kontekste, seli se u nove predele kojima su poznate iste okvirne priče. Sižei svih priča samo su kružna ponavljanja tek nekoliko metafora. Samim tim, svaka priča je izvesno korisno isprobavanje konverzije sižea. Ja koji onog čuvenog Argentinca zbog nepoznavanja njegovog jezika jedva poznajem, mogao sam samo da sanjam o njemu koji, opet, negde veli da je sanjao mene koji ličim na njega, kako u nekakvoj kružnoj ćeliji, slovima koja on ne razume, ispisujem veliki spev o čoveku koji u drugoj kružnoj ćeliji piše spev o čoveku koji u drugoj kružnoj ćeliji … Prostiranje spisa, premeštanje, diseminacija, nemogućnost da se jedno pisanje zaustavi na nekom označitelju koji ga ne bi ponovo pokrenuo, supstitucija pričanja supstitucije bez kraja kojom se pričanje ne zaustavlja i ne nadzire. Od toga ponavljanja pisanja kao pisanja napraviću svoje pisanje. Pisac Buvar i Pekisea, citirajući Goethea ponovio

- 7-

je bezbroj puta u svojim knjigama da se Spis upisuje u Spis i da poreklo svakog pisanja proishodi sa putovanja preko grobova. Preko seoba onih dogodjenih i onih upisanih u knjige svi su putevi hodanja i pisanja otvoreni. I svi su isti. Dovoljno je samo otisnuti se. Bez cilja. Jer cilja nema. Zovem se Mihajlo Z(et). Vidim sebe nekad mladog, u čamcu koji plovi s vodom, nošen maticom reke. Obale daleko. Plave. Vinogradi, razmaknuti, padaju po očnim poljima. Visoki, šiljati tornjevi crkava plove zajedno sa rekom. Crveni krov škole u kojoj sam nekada učio ljulja se zajedno sa čamcem. Omalena učiteljica Smilja, plave kose, krupnih tamnih očiju, nekadašnja partizanka iz Srema predaje čas istoriju, cas književnost. O istoriji priča vedro. Tužne priče. One iz novije istorije. Lenjin. Kominterna. Tito. Djilas. Bratstvo i jedinstvo. Sremski front koji je ujedinio sve naše narode i narodnosti u smrti. Život koji je posle toga došao bio je polje jorgovana i hrizantema. Za praznik rada kitili smo Titovu sliku, stavljenu u prozor, kitom belog jorgovana. Plovili prema vedroj budućnosti. Onaj koji nas danas vodi, jedan argentinski pukovnik iz Srbije i onaj mu privremeni pajtaš Patrisio od Radikalnog Rata i Kuge i onaj treći, Wolf od Mržnje, sva trojica jedan Vodja Naciona čuvaju nas svake budućnosti. Rat, onaj od 1991 do 1995. prohujao je preko Smiljinog groba. Na groblju na kome je sahranjena, malenom groblju pod ostarelim lipama u selu Kukujevci, bila je, u leto 1992., stacionirana jedna srpska haubica. Tukla je po Hrvatima u susednim selima. Kada se ratna sreća preokrenula ista je tukla po Srbima. Sela su zatrta. Žitelji tih bezimenih sela koji su se oteli smrti sada žive u susedstvu: u arondismanima Pariza,

- 8-

bezirkovima Beča, u četvrtima Geteborga i drugih većih i manjih gradova Zapadne Evrope. Učiteljica istorija uvek je ležala u grobu. Niko je ne pamti. Svakome ona ponaosob priča istu priču. I niko ne zna da je onaj bližnji istu priču upoznao na sebi. Potom, prema toj priči živeo. Stojeći i plačući. Bezbroj puta dok sedim u čamcu zagledan u vodu zamišljam da pričam nekakvu priču. Nekome. Priču kojoj ne znam ni početak, ni kraj. Umećem nekako nekakve rečenice nekome u vodi. Samo je ime junaka uvek isto: Mihajlo Z(et). Kao da je to moje ime. Liči mi na moje. A ne mora biti moje. Svako je mogao da ga ima. Jer sudbina svakoga ovde, na ovom delu nekadašnje vode, je ista. Rodi se, poživi, preko njega živog ili mrtvog preleti rat. Kao ptica. Uruše se kuće. Požuri zima. Vojske koje prolaze. Samoća rata. Usamljenost. I rat, naime, može biti usamljen. Kao čovek. Glad za drugim. Za Paskalovom sferom. Koneksija bede bez kraja. Semiotička pustolovina traga. Nerazumevanja. O, bedo svekolike hermeneutike. Bedo egzegeza. Beskonačnost i ponovljivost koneksija. Jedno i-i-i koje isključuje svako dobro, svaku nadu. L'horreur de vide. Pascal. Možda Pascal. Ja to ne moram da znam. Ja sam ribar. Bacam mrežu. Bacam mrežu reči. U ovaj Spis. Ono što sledi biće opis (circumscriptio) ruiniranog, demoliranog, opustošenog pejsaža mojih sopstvenih motiva, višesmerno kretanje napred i nazad, ono sada saznatljivosti (Jetzt der Erkennbarkeit), dominacija fragmenta, oslobodjena proza pod znakom Waltera Benjamina. Iznad Sremskih Karlovaca, u sremskoj ravnici, Walter Benjamin je jedan lep pejsaž. Nemačka žalobna igra. Srpska žalobna igra. Nemačka i srpska

- 9-

Moderna. Ja uvidjam sličnosti. Pred svakom je kao budućnost stajao rat. Ova druga spram prve zakasnila je tri četvrtine veka. I jedna i druga bile su slepe za zlo. I jedna i druga prepoznaju se po naknadnim ruševima. U svakoj se nazire plan spasenja. Na Kosovo je 1989 sleteo spasilac. Onaj isti pukovnik, patrijarh iz Markesovog romana. Glatko je ponudio Srbima opis njihove neutešnosti i program izbavljenja. Vizantijski. Socijalisticki. Prema tudjem nacionu valja biti posve tudj. Ista utroba, isto kolanje krvi, iste oči, ali kolevka nije ista. Čak i ako je jezik isti. Opet su se počele vaditi i prašiti slike cara Dušana. Tetke mi plaču po kući. Plaše se da će me oni u rat odvesti. Neka mi je tuga bila pala na grudi. Gledam: Dunav sve plići. Vode iz katoličke Evrope ne prelaze granicu. Kažu, oni koji nas vode, vode te reke nisu oplakale Cara Lazara, ni Miloša Obilića. S opadanjem vode i srazmerno manjku, na ulicama se dogadjao višak naroda. Četnici su se složili. Valjalo je opet preko Drine. I predjose preko Andrićevog mosta razbarušeni, prljavi, pobesneli, zavijajući kao vukovi. Udarali su kundacima u plotove, prebijali pse, dizali stabla drveća pred kućama i bacali ih, malo dalje, u avlije. Iz tih krajeva je, posle, moja druga žena, Hrvatica po kolevci, meni pobegla. Sanjao sam je pre toga: lepu, nežnu voćku sa plavim očima i u njima sutonasto nebo sa kišom. Takva je bila još u gimnazijskim danima. Takva mi je i došla. Da nije bilo rata ne bismo se našli. Ona naša zemlja, prva, prava, ostala je na stanici Podlugovi, zavejana, u snegu. Tamo više ne smemo. Gledamo sada to tamo odavde. To tamo za nju više ne postoji. Ne sme ni da ga se seća. Ovde, gde je došla jednog aprilskog dana, na samom početku rata, traje godinama, nešto što se ne može nazvati ni ratom, ni mirom. Sve izgleda normalno a

- 10-

rat je svuda prisutan. U novinama se o ratu govori kao o nečem što je negde drugde. Nečemu što se dogadja nekom drugom. Kome drugom ako ne nama koji govorimo istim jezikom, i koji smo do juče gledali Isto. Istu državu, isto nebo, istog Vodju. To tamo je moje, njeno. I ovo ovde je njihovo i naše. Domovine više nemamo. Živimo u jednom izmeštenom prostoru nasilne geografije. I nasilne politike. I nasilne pesme. I nasilnog jezika. Na Sarajevo padaju kiše. Na Beograd, takodje. Na Zagreb. Na gradove, sela, polja i reke jednog nekada istog prostora. Našeg. Dobro! Neću više o tome. Treba biti veseo u čamcu. Voda nosi čamac prema svemu: nepoznato-poznatome. Nisam bio uvek tu. Nisam mislio da ću biti ribar. Živeo sam nekada u velikom gradu. Potom sam odatle otišao u svet. Živeo sam u Göttingenu, Freiburgu, Münchenu, Heidelbergu. Išao prema školama visokog znanja: Prema nemačkim gradovima u provinciji. Dobro sam se osećao tamo. Bio je to moj svet, sličan ljudima iz Panonije. Ugladjeniji, doduše. I mnogo je posećivao crkve. Male crkve na putevima prema šumama i rekama. Gradske crkve na velelepnim trgovima, prastare od samoće. Rozete i timpani sa svetlošću sunca pri kraju dana. Ljudi i gradovi koji su zaboravili na rat. Na bedu. Radost (koja je tu) pevanja reči iz Knjige Bozije. Deus qui est sanctorum splendor mirabilis. Radost pevanja. Radost kazivanja. Penjem se prema Hütte u kojoj je boravio Martin Heidegger dok je pisao Biće i vreme. Penjem se stazom koja vodi medju stoletna stabla u tmini Crne sume. Mala, od drveta sagradjena kuća čiji krov skoro dodiruje zemlju. Malo šta sam koristio iz Hajdeggerove knjige dok nisam počeo da pišem pesme. Za strepnju sam oduvek znao i nikada je se nisam oslobodio. To je situacija moja i

- 11-

mojih bližnjih. Čoveka. Boraviti u blizini Hajdeggerovoj nisam mogao, nikada. Bio sam premlad dok je on svoje poslednje godine provodio izmedju Freiburga i Todtnauberga. Čitao sam ga. I čitao Hölderlina. I obojicu razumevao iz svoje vlastite blizine. Bilo me je malo u svome životu. Mnogo više u pisanju. Oduvek sam bio sam. Jedino sam gledati i ćutati smeo. I pisati. Ali ovo napisano nisam napisao ja. Ko ovo piše, ne znam. Moj Makondo sastavljen je od imena ruže, od pashalove sfere, od elegija kapija, od istorije noći, od bele mitologije. Mnogo godina živeo sam u verovanju da se beskonačno pisanje nalazi u jednom čoveku. Taj čovek bio je Jorge Luis Borges, Jacques Derrida, Rabelais. Video sam i napisao ono što mi je Gospod Bog poslao. Suočio sam se sa tim. Bez bojazni. Pisanje mi je ostalo samo kao pisanje. Bez sižea. Samo nizanje reči i rečenica. Toliki smisao sveta ulazio je u smislenost i izražajnost jedne knjige. Toliki Pascali, Montenji. Kant postoji bez nas. Hegel, takodje. Svaki sistem je jedna samoća. Svačija samoća može stati u jednu rečenicu. Sve ono što smo izgubili može stati u jednu reč. Jedan život izgubiti znači ući u smrt. Dovoljno da se više ništa ne kaže, da se više ništa ne napiše. Toliki sistemi!. Tolika železa reči. U kome sistemu se nalazi moja svest, moje ja? Moje cogitationes? - U sistemu u kome se nalazi moj svet oko mene. Ležim na dnu camca. Zaboravio sam tačan broj godina koliko sam u njemu. Na pesku nekadašnje vode. Morao sam se tu naći. A voda je davno presahla. Samo belo, od peska, dno. Niko ne vidi gde sam. Na obali je svetina. Odlaze na Vukovar, prema Brčkom, Doboju. Hrle u svoj mit. Grlati reže i gube. Domovina je moja u mome jeziku. Njihova u onome što nemaju. Zemlja čuva i život i smrt.

- 12-

Svačiji. Kako to ispričati? Kome? Zašto? Pa ipak pričam. Ne da sebi olakšam. Pričam i pišem kao što sneg pada. Ne pričam o sebi. Moje ja je on. Ovaj tekst što se slaže na tekst ne sadrži konsistentan lik koji gradi svoju superiornu ulogu u odnosu na tekst. Flaubert je naslutio ovakvo pisanje, govoreći: Un livre sur rien. Izgleda da postoji pisanje nenapisanog. Jedno krotko pisanje bez gramatike, pisanje sastavljeno jedino od reči. Reči bez potpore gramatike. Izgubljenih. Tamo, napisanih. I odmah napuštenih. Pa ipak kada je ovo neko napisao, taj neko nije mislio na moju situaciju. Pisanje nenapisanog ovde nastaje iz očajanja. Svi sižei su besmisleni. Svaki otpor je jedan korak prema grobu. I svaki neotpor isto tako. Mi ništa ne biramo. Sve nas bira. Pisanje bez gramatike. Doduše, ovo ovde je pisanje sa izvesnom gramatikom. Ali gramatike, zapravo, nema. Jedno Sarajevo više ne pripada Gramatici. Nego rečima. Jedna reč je dovoljna za Sarajevo. To je njegovo ime. I za Auschwitz, isto tako. Pišem i posle Sarajeva. Laž je da se više posle Auschwitza ne može pisati, pevati, voleti. Teodor je bio samo duhovit kada je to napisao. Apsurd je u svemu. U nepotrošivom životu. U nepotrošivoj smrti. I jedno i drugo nam se dogadja samo jedanput. I na temelju otpora drugih beskonačno nas puta obnavlja i prevazilazi. Pisanje ostaje jos samo pisanje. To je kao biće i vreme, biće i ništa. Ovdetamo. Pisanje je nepoznanica. - Govoriću ni o čemu. - Ni o čemu! Lako je Evropi, onoj na Zapadu, da ponovo rodi Imanuela Kanta. Pogledajte Derridu. Čitajte ga. Jacques Derrida, filosof; rodj. 1930. u Alžiru, sazda slavna i čudesna dela čiji je sav smisao zasnovan samo zahvaljujući kretanju razlike preko pravaca rasutosti i

- 13-

ukrštanja i koja podučavaju da nema ničega izvan teksta osim onog unutar njega, u njegovim presecima, prostorima i u onome što nije rečeno boravi izvor (réserve) njegovog porekla. Jedna pedagogija koja daje autoru tu neograničenu vlast da beskrajno ispisuje tekst o gramatologiji, diseminaciji, pisanju i razlici, pozicijama, ekonomimesisu, shiboletu, chora, jedan lavinom potopljen Choral Work. I u tom ludilu reči ima sistema. On ne ume da govori ni-o-čemu. Govoriti ni-o-čemu to je dar. To je prava vesela nauka. - O čemu neko piše? - Ne znam. - Znam! Ni-o-čemu. Da znam odavno bi bilo odjeka i reagovanja čitalaca, policije, vlade, zbira i generala. Zato ja i nemam potrebu da pišem o nečemu posle Sarajeva. Možete li, uostalom, da zamislite da to što se dogodilo tom gradu dogodi, recimo, Innsbrucku? - Innsbrucku se može dogoditi samo sneg i fön. I skijanje. I hop-hop-hop slalom. Innsbrucku se dogadja skočiti 120 metara. Treći dan posle Nove Godine. Trideset hiljada gledalaca. Popevke. Bubnjevi. Bodrenje. I sneg koji je, na zadovoljstvo gradjana napadao uoči Božića i Nove Godine. I to je radost. Tirol. Jedina pustolovina ovde je sneg. Pakao Trakla je zaboravljen. Trakl počiva na groblju u Mühlauu. I njegove pesme počivaju negde u nekakvom večernjem vetru. I njegove reči o pesmi i peseniku počivaju ispod tamnih Alpa. Da! Alle Dichter sind eitel und Eitelkeit sei widerlich. Mitteilen könne man sich auch nicht mit Gedichten. Man kann sich überhaupt nicht mitteilen. Das sei alles Ausspruch. Traklov pakao sastoji se u toj neverici da se išta može saopštiti, poručiti. Nekome. Ja, ribar, sa Dunava, idem posve suprotnim putem. Nosi me matica. Ali, nose me i reči. Upravo kroz

- 14-

reči mora se sagledati beskraj, ništavilo. Kroz Pascala, kroz Konstantinovića R., kroz Staru Evropu. Taj čovek iz Sarajeva, Vukovara, iz Innsbrucka, iz Nancyja, Strasbourga je ništavilo u pogledu na beskraj, sve u pogledu na ništavilo, sredina izmedju ničega i svega i podjednako nesposoban da uvidi ništavilo iz kojeg je izvučen, i beskraj u koji tone, šta dalje da učini čovek osim da nazre neku prividnost sredine stvari (quelque apparence du milieu des choses), taj osećaj, to iskustvo iste ove prividnosti sredine stvari, kao same prividnosti stvari, koje su prividne jer su izmedju dva beskraja … Tome me uči i Pascal i Montenj. I Dekartova smrt. Ova knjiga koja me piše, ovaj Spis koji pada u nekakvu zamišljenu dubinu, koji raste iz ničega, iz zrna peska - nikada ne znamo kada počinjemo da pišemo kuda ćemo stići, jer neko ko piše, ko počinje da piše, uglavnom je praznih ruku i od svega mu je poznato samo golo pisanje, bez budućnosti, bez nade - jos se preda mnom ljulja, mreškaju se talasi. Rečima bodem tamu: tako rade zidar i skulptor. Tražim smisao. - Ali izbor raspleta je moj. - Još ne znam kako će se ova priča završiti. Još sam sasvim bezazlen i andjeo mi čuva pamćenje. A beležiti ovo mogu jer još ne znam kuda ću stići. A da na tome putu mogu naići na metak, i to još od onih koji su od nekakve moje vere i moje crkve, to mi još nije bilo jasno. U svakom slučaju, ne ubija veroispovest, već čovek. Uskoro ću ležati na dnu čamca, na dnu nekadašnje vode, na čistom pesku pobelelom od sunca, na mestu reke koje više nema, jer nema ljudi koji bi je zaslužili da je imadu. Od despotove poruke na Vidovdan kada je uvideo da

- 15-

neće moći smaći toliko sveta koliko mu se usnilo i kada je uvideo da je svačiji od postanja a nekmoli od Kosova, i kada mu se zavrtelo u glavi da On može biti dogadjanje naroda i da bi zaslužio slavu ne mora raditi, već da mu je dovoljno samo da ratuje, tek onako uz gusle i tenkove i kada su mu divlje i zadivljeno klicali, na trgovima noseći transparente sa njegovim okruglim, dupetastim licem, e, tek tada je pizdarija uspela a Dunav se počio isušivati. Preko njegovog bezvodnog korita prelazile su ratničke horde idući Tamo a sirotinja iz spaljenih hrvatskih i bosanskih kuća išla je Ovamo, svome Spasiocu. Slušao je preko radija da su ga odsekli od sveta ali je On svetu poručio da je svet On, dodajući: kome je tesno u miru može u rat. Noću je preko svojih mnogobrojnih "bankara", odanih mu dušom i telom, upadao u tudje bankovne i devizne račune, skidao koliko mu je trebalo, za dom i za rat, žvalavio o nacionu koji mu je uzdanica, preseljavao se iz dvorca za lovove u dvorce za kraljeve kao onaj predak mu, knez i svinjar Miloš, vraćao se sa slikom i trobojnicom na tv ekrane kako bi On i njegova porodica ponovo i ponovo hvatali dizgine stvarnosti, preuzimajući odgovornost da tumače narodnu volju, obnarodujući da idu u mir onda kada vode sveti rat za tron, stolicu i srpstvo. I niko ga se nije setio u Svetom Hagu. Evropa se zadovoljavala da ga crta sa Hitlerovim brčicima dok su u Bosni i Hrvatskoj praštale prskalice i orila se vesela svirka svatova. Rat je bio nekome brat, nekome svat. Vraćam se u čamac. Vreme je da mislim jos uopštenije i još konsistentnije bez Führera i naroda na sceni. Oni su samo plač. I Führer i narod plaču. Prvi zbog naroda koji ponekad neće što On hoće, drugi zbog Njega, jer On uvek hoće samo sve i više ne zna šta neće u pomrčini svoje neistražive noći, baš kao onaj Markesov

- 16-

Patrijarh. Ali, onaj Markesov, bio je već u svojoj jeseni kada ga je ovaj Kolumbijac portretirao a ovaj od Kosova tek je preko sebe prevalio prvo proleće i tek sriće dok ga Milica Srpkinjica u njenoj učionici uči azbuci vladanja a On, pevušeći sriće tetka šetka dva petka bez metka, uvidjajući da izmedju njegove marksističke skamije njegove ratne ekonomije nema drugog vremena osim vremena njegovog uspaljenog seksa sa narodom dok ga narod mazi, od Lajkovca do Morave, a on svojim stegonošama i policiji poručuje niko ne sme da bije moj narod dok je moga naroda, jer ja kralj sam svakom i volim zakon. Mogu da me pišu zahvaljujući kolektivnom pamćenju koje me piše. Mogu da me pišu i zahvaljujući novinama koje me potsećaju svakog dana šta se sme pisati o mojoj domovini. Mogu mi, doduše, i legije policajca reći šta je dozvoljeno da mislim, pa ja, onda, o tome, neizostavno, i mislim. A samo iz nepažnje i nehata, jer sam odrod i pasji sin, pišem ono što ne mislim, jer zemljom vlada mir i poredak i samo caruju čovekova prava, jer mi nikoga ne napadamo, ni sa kime ne ratujemo, izbori su pošteni i svi u Vladi Narodnog Jedinstva odbacuju nepravedne i ničim zaslužene sankcije Evropske Zajednice. Ja mogu samo to da pišem. Da sanjam. Da plačem. Mogu tome i da se smejem. Jedan Rabelais je potreban mojoj domovini. Tek će ga dobiti jednog dana. Dotle domovina može da šetka po ulicama, kao policajci: u paru. Može da sanja. Može da sanja nekakvog pisca koji će je opisati. Može da sanja san o piscu koji sanja stvarnost svoje domovine. Može, taj pisac, u to da se upusti dok ranom zorom čeka na hleb i mleko. Dok, malo posle, čeka na jestivo ulje. Dok kurs nacionalne valute vrtoglavo opada. Svaki gradjanin ima

- 17-

po nekoliko milijardi u džepu. I za taj novac kupuje šibice i pastu za zube. Dok sluša i gleda prvi kanal domaće tv stanice. San kao ogledala. Ah, ogledalo! Vodo ledna koju čama smrznu u okviru. Spavati. Možda sanjati. Kada te nateraju da u zemlji u kojoj si rodjen razmišljaš pisući, onda toj domovini ne ide dobro. I tebi ne ide. I tvojoj okolini ne ide dobro. Sedas i započinješ svoj Spis. Za početak ti je potreban izvestan impuls samopouzdanja, izvesna energija zablude. Verovanje da se delom mogu prevazići: razbojništva, klanica, logori, ubistva, silovanja, otimačine, osakaćeni ljudi, spaljeni domovi, uništena imovina. Kako taj lavirint ljudske nesreće učiniti celim? To je nemoguće. Učiniti ga transparentnim? Ali za to nedostaje saučešće. Nedostaje moć toga što se naziva umetničkim delom. Proza - to je lavirint spojeva. Ona se sastoji od mnoštava koja stvaraju protivrečnosti smisla. Da. Vidite i sami. U ovom Spisu odlučio sam se da u isto vreme ono što pišem komentarišem. Pisanje koje bi u isto vreme bilo i svoje čitanje. Teško ostvarljiv oblik pisanja. O tome je pisao Ačin govoreći o Montenju. Ali, ja pišem o ratu i teško dokučivom miru. Ne na dramski način. No iz jedne stabilne perspektive ležanja na dnu čamca koji, opet, leži na dnu korita nekadašnje reke. Voleo bih da ovom Spisu ne znam poreklo. Stoga i odbijam tvrdjenje da ga ja pišem. Ne samo da ga ne pišem ja, već to "ja" ovde je "on". Ja ovog Spisa ne pripada ni Autoru, ni junaku. Nekakvo "on" je improvizator mišljenja koje govori "ja". Čitalac se vežba u refleksiji. Opisivati rat zahteva što bezličniju formu. Da bezbrižnim duhovima izgleda kao da ga nije ni bilo. U ratu nema nikakvih strahota niti lepote. Sve je razumljivo

- 18-

već na prvi pogled. Sve je tako jednostavno. Usred rata, sećam se, bio sam na letovanju. Zimi sam obavezno išao na skijanje. U glavnom gradu pratio sam sve važnije festivale. U novinama budno pratio kritike o njima. Smrt nas ne sme zateći u krevetu. Već u svevaženju. Setite se Parmenidove Moîra. Isto je, naime, umirati i biti. Misliti i biti je tek samo poezija bivstvovanja. Ili, što izlazi na isto, misliti i biti jesu trajuća gorčina poezije. Stoga samo opis sna o poreklu ovog teksta može da razblaži ove udare filosofije u prozu, ovu neočekivanu a neprestano prisutnu hermeneutiku u tkivu Spisa. Stotinu godina pripreman je ovaj san o Spisu. Moglo je u koritu reke biti i ne biti vode, biti i ne biti riba, rečnog rastinja i šumeće trske. Mogao je biti i ne biti led na reci. Kada sam legao na dno čamca na dnu reke bio je konačan broj zrna peska. I konačan broj dana išao je prema istoriji koju ovde mlako opisujem. Kada su mi iz Belog zdenca poručili da više ne postojim - nisam postojao. Drugima su iz vicekraljevske četvrti poručili da se imaju boriti protiv varvara, protiv onih koji u Srednjem veku nisu znali ni za viljušku ni za kašiku a sveto srpstvo sa svoga oltara i sa svojih ikona, vidimo, proždiralo je jagnjad i telad, svinjske polutke i guske viljuškama i noževima. Tako su se u to doba engleski kraljevi i biskupi, bavarski carevi i francuski lujevi pred srpskom vlastelom toga jako stideli. Prednost srpstva je bila tolika da se u njima, posle mnogih i burnih vekova, bila raspirila tolika čežnja za strahotnim ratnim noćima i uznemirio ih zadah sugave ratne psine i u dušama im se začela ratnička pesma - hej, niko nema što Srbin imade - ždrali su i pucali, svak je iz svojih ćutura pio, svak je svoju rakiju cevcio, krv je liptala iz zidova, u potocima silazila niz stropove kuća,

- 19-

kuljala kroz hodnike i kancelarije, sve više što su ih revnosno ribali ne bi li zabasurili strahote pokolja, krv je brizgala iz ćilima ma koliko da su ih cedili. Pili su i pili od jedne do druge zore širom Bosne i Hrvatske a jedno jutro, u nekakvom selu gde su zanoćili, prethodno utovarivši u kamione i kola sve što se u naselju od vrednosti našlo, zatekla ih je jedna hrvatska vojna misija i poklala ih sve, osim jednog. Dan i noć, proticala je široka i ustajala reka. I u njoj, njena sen. Samo jedan Srbin, nekakav Isaković, izadje iz sela. u prazno, zvezdano jutro, na zelenu travu, grejući se u isparivanju konja, do nekog obližnjeg drveća, da osmotri put kojim je hteo da ide. Putem je prolazio svakav narod. Jedni su išli u jednom, drugi u drugom pravcu. Nebom su promicali beli oblaci. Na horizontu je potmulo tutnjalo. Putevi se ljudima ukrstiše. Bilo je Seoba i biće ih večno, kao i porodjaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema. Iz toga sna potiče ovaj Spis. Iz jednog sna koji se nekome, jednom, već bio usnio. I iz tih opisa ratova i seoba, iz tih spisa, u isti mah okrutnih i nežnih, ne nastade nista. Kao što i iz ovog nikakva pouka neće nastati. Kao što ni iz kakvog spisa nikakva pouka ne nastaje. Ni iz onog Božijeg, niti iz onih okrutnih spisa ljudskih. Postoje samo Biblioteke koje čuvaju nesmisao i reč. I iz te reči ne proishodi ništa do večno ponavljanje istog. Ponoviču to. Ponoviču to bezbroj puta. Kada sednete za što da nešto zapišete, potrebna vam je uistinu, spram sveta koji je cvetni pakao, izvesna energija zablude. Verovanje da se posle vašeg pisanja nešto može

- 20-

promeniti, da nešto može poći drugačijim tokom. Ne. Stvari teku uporedo. I ponavljaju se. Zato i ja zapisujem svoje reči bez reda i ponavljajući se. Zapisivaću svoje misli bez reda, i možda ne u nenamernoj zbrci: to je pravi red, i koji će uvek baš neredom obelodaniti moj smer. I ovo zapisivanje dogadja se u isto vreme kad i ovaj rat. - Šta rat? - Ratova nema! Sve se svodi na čisto proizvoljni poredak jednog pravila igre. Nema strašnog suda koji bi razdvojio Dobro i Zlo i pomirio stvari sa njihovom suštinom. Nismo više mi ti koji svetu dajemo ili ne dajemo smisao, prevazilazeći ga ili razmišljajući o njemu. Čudesna je ravnodušnost stvari u odnosu na nas. Čemu, dakle, govoriti da ima ratova? Čemu ih spominjati? Oni su tu u svakom slučaju. Jer i blistavost sveta, da smo razboriti, morala bi nas razbesneti svojom ravnodušnošću. Samo pisanje o ratu mora preduhitriti sopstvenu sudbinu. Bolje je da okrene samo sebe, da se okrene samo od sebe. Ako polaze pravo na neke posledice istine, mora je pomračiti sopstvenim pokretom. Pisanje je stvoreno za to. Ono što pisanje može da učini jeste da rat izazove da takav bude još i više: objektivniji, ironičniji, zavodljiviji, stvarniji … Pisanje ima smisla samo u tom egzorcizmu. Ono tako dobija snagu fatalnog znaka, još neumitnijeg nego stvarnost, koja nas možda štiti od neumitne stvarnosti i objektivnosti sveta. Sećate se kako Kamijev (Camus) junak Mersau iz romana Stranac ubija onog Alžirca. Sunce koje nemilosrdno peče u podne na obali Sredozemnog mora olakšava izvršenje užasnog ljudskog čina svojom svetlošću. Kada pišemo u svetlosti rata tada samo pisanje prepoznaje svoju nevinost: iskazivanje fatalnog i samo je fatalno, inače ono ne postoji. Wovon man nicht sprechen kann, daraber muß man schweigen.

- 21-

U svakom slučaju, ja mogu pisati iz bilo koje perspektive. Sedeti za stolom ili ležati u čamcu. U prvom slučaju pišem ja, u drugom neko me piše. I misli su, dozvolićete, tada, drugačije. Neudobno je pisati u čamcu. Ležim na dnu čamca. Neko me je našao tamo i opisuje me. Opisuje mesto gde ležim. Leži na dnu čamca, na dnu bivše reke, kaže. Hoće da nagovesti da možda ne postojim. Ili da sam utonuo u nekakav budan san. Da više ne pripadam stvarnosti ovoga sveta. Sasvim mi je svejedno da li će biti ili neće biti razjašnjeno čemu pripadam. Čemu sam pripadao. U svakom slučaju, ne pripadam nečemu ili nekome koji može reći: ja Ich bin nur zufällig ich. Drvo koje možda iznutra misli, drvo koje se obuzdava, podajući se polako obliku koji otklanja opasnosti vetra. / Arbre qui peut-être/Pense au dedans./ Arbre qui se domine/se donnant lentement./ La forme qui élimine/Les hasards du vent/. Umreti. Možda sanjati. Prepustio sam se obliku koji me opisuje. Mogu za sebe da kažem on. Mogu biti jedno mi ili oni. Kolektivna svest. Kolektivna nesreća. Kolektivna krivica. Kolektivna radost. Kolektivno ubedjivanje da u svoj ovoj nesreći niko nije kriv. Da se krivice mogu podeliti. Ja to nikada neću razumeti. Ali ne mogu da preuzmem ni ulogu sudije. Iako nisam neutralan. Znam šta sam učinio. Otkako pišem ili otkako me neko piše duša mi se oseća slobodnijom, spokojnijom nego što se osećala ranijih godina, kao da sam u jednom sveopštem pisanju stekao mir. Dok me pišu. Ne dopusti, Bože, govorio sam, da priča o mome ratu potekne sa tudjih usana, umesto sa mojih. Polako slediti put rečenica, uz saznanje da rečenice nisu ništa drugo do prepoznatljivi tragovi na

- 22-

putu. Izmedju njih su pukotine, provalije, i ako skok ne uspe, neko vreme nećeš napredovati. Ali moraš dalje. Sledeća rečenica je, ipak, dostižna. Mir. Rukopis koji leži na dnu čamca koji leži na dnu korita bivše reke. Sa mnom. Šta će pokrenuti rukopis? Da li se sećamo knjiga iz detinjstva za čije se rukopise tvrdilo da su pronadjeni u bibliotekama i čiji su autori neznani? Tako isto i nenadano prikazuju nam se prividjenja još nenapisanih knjiga. Možda upravo stoga što se želimo osloboditi mnogih i davnih krivica pa se bacamo u polja znakova, a ovi u neka druga kako bi se na njima vežbala reč Božja ili molitva odgonetanja. Bacamo se u ono što želimo da opišemo a što je neuhvatljivo neiskazivo. Spoljašnjost živi paralelno sa Spisom ali je jača od njega i za njega ne mari. Pisanje je oko koje ne sudeluje, jer u njemu nema nikakvog početka ni kraja, izdvojeno je od svega postojećeg i još postojećeg s kojim je vezano još samo putem pretnje i pretećeg očekivanja. Neko je zapisao ove moje dane; protekle i koji će doći. A oni koji će doći biće isti kao oni pre njih. Rat je pocepao dane. Isitnio ih u ne-dane. Potresen sam onim što dolazi nezaustavljivo. I taj odsećak toga vremena-tu koje pretstoji neko će zvati: bio-jednom-jedan-rat. Ili, štavise, rat je bio bolji. Čitaoče, mene nema. I ovo što je zapisano nije zapisano da bi se u tome ogledala nečija mudrost. Toliko je mudroga i pametnog rečeno o ratu! Kao što je svako pisanje, pisanje-ni-za-koga, tako je i pisanje o ratu zabeleženo ni za koga. Neko živi danas u Münchenu, Dijonu, Klagenfurtu, Oslu … Neko se spušta skijama niz Alpe. Ovaj Spis napisan je za mene. Neka niko spisima

- 23-

ne uznemirava gradjane, koji žive u miru, u redu i poretku. Srpski tenkovi idu prema Kosovu. I ono što sledi videće se preko tv ekrana. I Kosovo ide protiv mene. I ono što će se dogodit imaće razmere kuge. Rat mi ulazi u dušu, u nozdrve. Širi se po samoći mojoj, po gladi mojoj. U svemu tome, ipak, rata nema. On je tamo i tamo će i ostati. Mi bdijemo nad pojavama koje će biti i koje će morati da budu i čije ključeve da ih zaboravimo, da im zabranimo izlazak, nemamo. Ono što će se dogoditi, dogodiće se. Danas je 13. mart 1999. Oni koji traže ključeve razrešenja krize na Balkanu imaju ih. Pred nama je rat! I svi smo žrtvovani. Svi su u pravu i niko nije u pravu. Došlo je vreme da se to dogodi. I dogodiće se. I dogodilo se. I ko ovo piše ne zna u kome vremenu pise: prošlom, budućem ili sadašnjem. Budućnost, prošlost i sadašnjost su isprepleteni. Sve beše i jeste ne-slikom. I ništa se ne može odražavati na oknu stvarnosti. I izvan toga je žalosna opustelost simbola; žalost neprostora. I stvarnost koja je u sebe sanjivo uronjena u sve što je stvoreno prostorno, žalost sna koja počiva na dnu svakog pojedinog oka … kao da neprostor počinje u žalosti i žalost odmah u neprostoru, kao da je u tom jedinstvu neizmenljivo niknula prakob svekolikog stvaranja, nesreća koja prasudbinski preti svemu ljudskome i svemu božanskom, njima oboma zajednička sudbinska kazna, strah krivokletnika koji je unapred osudjen na otpad, i pokada dosudjena, već unapred za nepočinjen čin, za nepočinjeno nedelo, pokora putem koje sudbina vlada čak i bogovima, dosudjena kazna gubitka spoznaje i napuštenosti u kavezu sleponužnog smrkavanja do uminuća što ju je dosudio nespoznatljiv zakon, napuštenost nespoznaje u nespoznatljivoj nužnosti. (.. als

- 24-

höbe der Unraum in der Trauer an und doch zugleich auch die Trauer immer wieder im Unraume, als ware in diese Einheit unabänderlich das Ur-Verhängnis aller Schöpfung eingekeimt, das Unheil, von dem alles Menschliche und alles Göttliche urschicksalhaft bedroht wird, ihrer beider gemeinsame Schicksalsfurcht, ihrer beider gemeinsame Schicksalsstrafe, die Furcht des Meineidigen, der von vorneherein zum Abfall verdammt ist, und die von vorneherein für ungetanes Tun, für nicht begangene Untat verhängte Sühne, mit der das Schicksal selbst die Götter beherrscht, die vom unerkennbaren Gesetz verhängte Strafe des Erkenntnisverlustes und der Verlassenheit im Kerker des blindnotwendigen Dahindämmerns, die Verlassenheit der Nicht-Erkenntnis in unerkennbarer Notwendigkeit). Izvan toga ležim i čekam. Dogodjeno. Dogodiće se! Žalostan sam, Bože. I sve očekujem. I od prijatelja i od neprijatelja. Ali prijatelji moji, nema neprijatelja i nema prijatelja. O prijatelji moji, nema prijatelja. Citat u citatu. Pa opet citat. Montenj koji citira Aristotela i Derrida koji citira obojicu. Neko ko me piše, citira svu trojicu. A ja bih dodao - pošto pisati ne mogu i pisati ne smem, jer me, naprosto, nema, jer sam kolektiv na neutralnom dnu jednog čamca, na dnu neutralne bivše reke - još bezbroj citata iste misli koja se gubi u pradavnoj svetskoj zimi. Dodao bih toj trojici jos Kanta, Blanchota i Nietschea. Ovaj poslednji - citat navodi Derrida - je rekao: A mozda Svakome takodje ponekad dodje radosniji čas, kada on kaže: - Freunde, es gibt keine Freunde! - so rief der sterbende Weise; - Feinde, es gibt keinen Feind! - rief ich, der lebende Tor.

- 25-

Nema prijatelja. Nema neprijatelja. Nema mira, nema ni rata. Gore u Tirolu sada, sredinom marta, ljudi se skijaju. Bivstvujuće je napušteno od svake istine bivstvovanja. Spustimo se niz padinu. Miris hladnoće. Miris borovine. Spuštamo se u doline. Miris jelovine u kuhinjama. Miris proleća koje nadolazi. Ruf ich, der lebende Tor. Pošto je svet postao nesvet a bivstvujuće napušteno od svake istine bivstvovanja pojmovi rat i mir pali su u zabludelost i postali neprepoznatljivi, izgubivši sopstvenu suštinu (zu ihrem Unwesen abgeändert). Sanjam otvorenih očiju ono što će da dodje. Ništa zapravo neće doći. Realno se povlači pred realnijim. Simulacija se suprotstavlja reprezentaciji. Znaci su ubili svoje reference. Sve je počelo od objekata, ali više nema sistema objekata. Postoje još samo sistemi predmeta-znakova. Nema više transcendencije i dubine, postoji samo imanentna površina. Opscena ponavljanja rata i mira. Prostori kruženja nasumičnog u priči. Prostodušno poverenje u priču više ne postoji. Jer kada se sve njene funkcije dokinu u jednoj jedinoj njenoj dimenziji, dimenziji nasumičnog, metafikcionalnog, tada to više nije priča, već ekstaza. Rado ležim u čamcu. Bdenje. Ko bdije u svetu, nad snom smrtnoga sveta, nada mnom bdije. Da, to zvuči kao Rilke. Nikada nisam bio sposoban za bdenje. Nikada za držanje govora. I ovi citati za koje se veruje da sam ih ja naveo, naveo ih je neko drugi, s razlogom ili bez njega. To je, očito, plod nečije lektire, one od juče i ovih dana. Neko ko me izmišlja traži me onakvog kakvog me on zamišlja da jesam. Možda ja, doista, i jesam nekada čitao Deridu, Crnjanskog, Brocha, Baudrillarda, Borgesa, Pascala, Konstantinovića, Montaignea, Markesa, Tolstoja … Vrlo

- 26-

verovatno da jesam. Ali ko bi to mogao da zna da sam ih čitao? I ko to zna da sam ih zapamtio? - To je onaj koji me piše i koji sad pokušava da stvori nekakvu priču o priči. Sve je, verujem, moguće stopiti u jedno kao što jedno i jeste. I početak i kraj, i izvor i iskon, i život i smrt su jedno. Dobro se osećam u prirodi. Zapravo, priroda me dobro podnosi. Leži u čamcu. Na dnu korita nekadašnje reke. Leži i leži. Jedna pasivnost koja ljuti i uzbudjuje. Uznemirava. Zvezde su leti tako živahne. Želim da što pre dodje zima. Da me pokrije sneg. Led - on je moj početak. I moja slova nastala su u ledu. I svet će skončati ne u ognju, već u ledu. Stalno mi dosadjuju oni mudraci koji me pišu. Narušavaju moju privatnost. Moja privatnost je zagarantovana čovekovim pravima. U ime čovekovih prava se i ratuje. U ime čovekovih prava sve se može oteti i dati drugome. Onaj drugi kome se oteto daje postaje sluga onome koji je oteo. Tobože, zahvalan je Velikom bratu. Veliki brat je prljav i dosadan. Ratoboran. Stalno me potseća da moram da ratujem za njega. I onaj Vodja na Balkanu je takav. Čas hoće da neće da ratuje, čas neće da hoće. Složiće se, najzad, da hoće. Rušvaj će projahati po plećima državnih podanika. Vodja će postati još veći, budući da je zaratio sa bratom koji je moćniji. Takva njegova hrabrost biće naplaćena još većom odanošću naroda. U Njemu će uvideti nepomirljivog borca za prava njegovog naroda kako bi isti taj narod živeo u miru i vedrini, spokojstvu i redovitom politiziranju. Podržavaće ga iz svojih sirotišta u njegovom naporu da zarati sa svetom, iz svojih opustelih domova, sa neposejanih njiva vikaće mu: Živeo. Pa opet: Živeo. To je na ovim prostorima valjda nekakvo loše nasledstvo. Pozdravljaće ga na svojim grobljima zasejanim njegovom mudrom rukom. U

- 27-

jednom momentu Vodja će se predomisliti. Više neće hteti da ratuje sa višestruko jačim bratom. - Nećemo više rat. Mi smo uvek bili za mir. Isti kojima je nedavno bilo stalo do rata koliko i Njemu, sad će ga podržavati u plemenitim nastojanjima za traženjem mirnog rešenja. Vodja će postati pobednik u izgubljenom ratu. - Nije mogao sa jačim, odobravaće mu. Ali je zato pokazao slobodarski otpor. Spasena je čast otadžbine. Vodju će s njegovim napupelim obrašćićima opet vucati na transparentima po terenima za podršku Osloboditelju. Opet će neko deci tutkati cveće u ruke da mu ga predaju nekom zgodnom prilikom. Opet će se razleći razdragana zvona crkava, zapraštati praznične rakete a svečana muzika najaviće novih stotinu godina mira, gotovo je, sunce mu krvavo, završi se i ovo sranje! Još jači, Vodja će ostati pod opsadom danima mesecima. Opsada će otići sama kada uvidi da ih je pobedio svojom odlučnošću i nepokolebljivošću. - Uvek sam vam govorio, braćo i sestre, nismo se trebali ni tući sa njima. Nismo trebali prljati naše svete ruke. Ali je sada i čast i greh. Možete sada sa tim da radite šta vam je volja. Ja se u vaše poslove nikada nisam mešao. Ispunjali ste me radošću kada ste onako goloruki išli na tenkove mojih neprijatelja. Sada vas je jos manje nego pre toga rasipnog i bosonogog izleta. Ne moram više o tolikim ljudima da brinem. Dovoljno vas je tu oko Lajkovca i Smedereva. Za seme i bolja vremena. A sada idemo da otkrivamo spomenike. - No, na te svečanosti išli su njegovi ministri i njegova policija, jer u javnosti ga niko nije video još od vremena kada se po sopstvenoj zelji, dobrovoljno i opušteno, našao u onoj bazi koja mu je bila tako potrebna da sebe pretstavi kao mirotvorca i sposobnog diplomatu, uvek spremnog na brza i jasna odlučivanja. No, tu javu

- 28-

sanjaću ponovo. Jer ta java je unutar beskrajnih java. I sve pripadaju jednoj priči. Onaj koji me priča ne ostavlja me na miru. Postepeno postajem ono što jesam: priča koju niko ne priča. Postajem jezik kojim se ništa ne saopštava, ali je tu da kaže bilo šta. Baš kao situacija na koju se odnosi. I ona je, verujem, nepostojeća. I sam samome sebi drag u svome nepostojanju. Drag sam sebi, jer me neko priča. Pričaju me u odlomcima. Krhotine ovog zapisa nisu njegov nedostatak, već znak da se one mogu proširiti neznano kuda i neznano kada. Krhotine su uvek kružne. I bezgranične. Fragmentizovati totalitet znači imati ga celog u malom. Dok me pišu idem prema svom beskonačnom ponavljanju. Prema rizomu koji je moja uteha. Prema prstima koji će jednoga dana otvarati istu ovu stranu na kojoj si i ti čitaoče sada. Idem prema onima kojima neće biti potrebna hermeneutika. Nikakvo tumačenje neće im biti potrebno. Svakom čoveku će biti jasan svaki tekst. Sve će biti transparentno u čitanju koje se beskrajno predaje prirodnosti koja se pridružuje prirodnome. Kroz beskrajno prelamanje talasa-tekstova pristupićemo stvaranju koje je nekad bilo i opet će biti. Ime neka mi bude Niko. Ulis. I onome koji ga proganja ime je Niko. I svakoj strasti ime je Niko. I svakoj ruži lutanja ime je Niko. I ovim strastima će proći vreme i sva odanost vremena. I smeh onih koji se sada na skijama spuštaju niz Alpe u večna utrnuća pivnica i kafea, pred noć, - i njima će proći odanost vremena. I odanost gladi za životom. I odanost snega. Doći će april i svi će se putnici-skijaši vratiti u gradove, u svoje čitaonice. U svojstvo nagnjilih tresanja, u junu. U čamcu. On. Nagledao se tolikih kutova sadašnjeg evropskog

- 29-

blagostanja da je odavno tu hteo da umre. Čak i na njihovim grobljima cvate dostojanstvo i nada. Video je to. Kao u njegovom detinjstvu. kruškovo stablo. Rodio se u jednoj velikoj nepoznanici na obodu evropskih puteva. Mladalačko doba učenja dovelo ga je u blistave gradove. U mirisne biblioteke. U otezale kuće visokog znanja. Hölderlin i Heidegger, dva prijatelja, dve podjednake blizine, osvetljavali su mu dane i tumačili mu postojeće. Freiburška katedrala smerno nalegla na Schwarzwald. Heidelberg na Neckaru. Poljski putevi mišljenja. Znajuća vedrina mišljenja. Uvek je u toj znajućoj vedrini bio april, uvek je to bilo mišljenje korenskog. Uvek Blagovesti. Prilazio je tome korenu s ushićenom pažnjom. Bio je to njegov put izgubljen, nekada, davno, u Vizantiji. U manastirima koji su ga vodili žutom vosku, žutoj voćki istrajnosti i bremena trome duhovnosti. Ne kažem da su oni, zapadni hrišćani, bliskiji ortodoksiji Bogomladenca, ne; ali da su bodriji mnogo više, u to ne sumnjam. Na tim putevima uvek sam nalazio jedan i isti poljski put. Širina svih izraslih stvari, koje oko poljskog puta prebivaju, daruju svet. (Die Weite aller gewachsenen Dinge, die um den Feldweg verweilen, spendet Welt). U vazduhu poljskog puta koji se menja promenom godišnjih doba uspeva znajuća vedrina, čije lice često izgleda šetno. Ovo vedro znanje je blagost. (In der jahreszeitlich wechselnden Luft des Feldweges gedeiht die wissende Heiterkeit, deren Miene oft schwermutlich scheint. Dieses heitere Wissen ist das "Kuinzige"). Biće da dosta dugo ležim tu gde sam sada. Crno obrubljen rub iznad mene. U njemu, zvezda. Nekad je bilo vremena za mene. Beli prsti aprilskog svitanja sa tek procvalim kruškovim stablom. Ah, lirski pasaži života u

- 30-

oticanju, u krvarenju. Stojim pred grobnim spomenikom oca i majke. Stojim pred nemošću sopstvenog porekla. Bio sam jedno sa jednim. Isus sa Isusom. daj mi ruku, oče. Hladno je na zemlji. Sneg koji pada od jednog do drugog Božića. I opet preko večitog snega i leda. Preko reci koju otkravi vatra u peći. Beskrajna ravnica. Moja ravnica. I crkva sa ikonostasom živopisca Uroša Predića. Taj ikonostas je zov suprotnosti spram Belog Andjela u manastiru Mileševa. Dva krila srpskog roda: jedno sa severa, drugo sa juga zemlje. Udaljena jedno od drugog četiristotine godina. Udaljena rekama, pejsažima. Jedno u ravnici, drugo u zabitima šuma, pokriveno travama. Bili smo nekad jedno. srpstvo. sada nas ima dva. I moj svet pripada onom kasnijem, severnom i baroknom. Uvek sa postojanom nadom da će se severno krilo ponovo sjediniti sa drugim. Ali reke stoje izmedju nas, planine i istorija. Oni koji nas primiše u ovu ravnicu naučiše nas drugim običajima, drugačijim nazorima. Muzici drugačijoj od svirke gusala i truba, Goethe i Lenau, i ona uvek bliska čežnja za Rusijom, za konačnim mirom, preko Karpata. Seobe koje su nas ovde dovele, patrijarši i trgovine, ostaviše nas u ovim travama, na crnoj, plodnoj zemlji i udaljiše od kolevke. Bagremovi, trave, ravnica i zvonići crkava, baroknih, koje podigoše njegovi preci, ikonostasi i portali. Kuće ušorene u redu okrečene u belo, djermovi i jata belih gusaka - to beše sada njegov dom. Onaj na Jugu, izgubljen u dolinama Morave, medju brdima kosovskim, beše njegova kolevka, tajanstvena i daleka. Ljudi, tamo, njegova braća, behu mu slični samo po pokrovu istog jezika, šumnog i mekog kao trave u aprilu. Iz još daljih i dubljih ravnica nego što se on za vreme seoba skrasio i ukotvio, na potezu izmedju Dunava, Tise, Tamiša i Moriša, iz još daljih i dubljih

- 31-

ravnica sa gornjeg Dunava dolazila su pisma onih njegovih predaka koji su se bili sklonili u Beč, Budim i Peštu, Kijev i Petrograd i otamo davali novi pravac njegovoj savesti i veri njegovoj. I njegovi su u velikim ratovima ginuli: za srpske knezeve i voždove, za austrijske careve, za ispošćene i podivljale careve Rusije, pod Sevastopoljem, pod Strasbourgom, pred Kijevom, u Galiciji. Prošlost je grozan, mutan bezdan; šta u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikad ni postojalo. Imena despota i episkopa - Stiljanović, Branković, Nenadović, Čarnojević - ostaše samo na poledjinama ikona upisana, u pričama i u srcu. Tako, bezdoman, su dušom na raskršću, stojim i gledam. Iza mene kao nekakva tanka nit koja se vuče za mnom, opominjući me na moje poreklo stoje seobe. Ispred hleb moj svakidašnji koga samo o Božiću stavljam pred ikonu, nadajući se da ću se jednog dana, ako dana bude bilo, pridružiti onima u Srbiji. Vojvodina je ovde, zarasla u travu, darovana jednom, davno, od jedne raskalašne ali bolne carice, bezimene po plemenitosti, divlje i raskošne. Još stojim pod mladim bagremima i gledam kako cela istorija miriše na ništa, na deobe i seobe, na divlje plodove i još divljije horde, na odelo prostoga vojnika vučenog po smetovima i snovima ratova, od jednog do drugog rova. Morao sam da dodjem ovamo, na Sever, medju ove bagremove, medju ove trave, na ovu plodnu zemlju koja je sada moja i u kojoj je moj dom. Za praznike odlazim u crkvu i zagledan u ikonostas (on svetli pozlatom kao ime moje majke i ime moga oca, pred njim sam kršten, tek se beše jedan veliki rat završio) vidim oslikano Rodjenje Hristovo, Krštenje, Ulazak u Jerusalim, Vaskršenje, Vaznesenje i Duhove potom likove svetitelja Svetog Simeona, Nemanje, Stevana Prvovenčanog, Stefana

- 32-

Dečanskog, Cara Uroša, Kneza Lazara, Mitropolita Maksima, pa onda opet scene iz Svetog pisma - Preobraženje, Rodjenje Bogorodice, Sretenje, Uspenje, Skidanje sa Krsta, Sveta Trojica, Blagovesti, pa opet pogled mi pada na likove Svetog Save, Svetog Djordja, moga zaštitnika, Device Marije, Isusa, Svetog Jovana, Svetog Nikole i iz svega toga crpem utehu i pouzdanje, i u svemu tome vidim jeku svoga ostvarenja u zemnome, svoju neizmernu odeljenost od onoga gore da bih se tek po neki put dokopao blaženog uznesenja koje me vodi, umornog i setnog, ka nebesima i večnome. Ali to ne potraje dugo. Kao ni moje stajanje pred svetim ikonama. Zapalim sveću, okrenem se i odem. Prate me crkvena zvona sve do moga doma. Podne je. Na ručku sam sa majkom, u kući. I u tom parčetu sećanja toga što se ponavljalo bezbroj puta u toku moga života ostade samo štrudla sa makom u njenom mirisu sunca i bulki na poljima, u Panoniji. I biće jos letâ, proleća i jeseni, i moj će život biti samo to: seobe i deobe, nedelja u crkvi, tiho uspinjanje prema mojim precima, materino lice i njenim rukama napravljena štrudla sa makom koja će mi obasjavati sve moje dane i biti kao reka koja me deli od moje sabraće, tamo dole na jugu gde huči Morava, o kojima ne znam ništa pouzdano da kažem osim da smo jedno i isto, presečeni jednom rekom i istorijom. I seobama. I seobama koje će doći. Zovem se Mihajlo Z(et). I moje ime je Vuk Isaković. Pred ovom istorijom isprepleten sam i obujmljujem je kao puzavica stablo. I u mome srcu ima jedan medaljon-tekst koji me piše, jedna tužna zamisao o metafizičkoj istovetnosti ljudskih sudbina i ljudskog zivota u kojoj je sve uzaludno i besmisleno. Ako je uopšte uzaludno i

- 33-

besmisleno. Možda je to još više, za šta reči nema, kao ni tumačenja. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Prazno je, dakle, bilo preda mnom, zauvek, i uzaludno, za mnom, sve što beše prošlo. Prazno je dakle, bilo, pred njim, zanavek, i uzaludno, za njim, sve što beše prošlo. Ništa nisam postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to moje hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Ništa nije postigao, ni u ovom ratu, kao ni ostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednako nastavljalo. Do dna medjutim, u sebi, osećao sam da je nemoguće da sve to tako prodje, i kako me vuče glas neki, u meni, obećavajući mi nešto vanredno, po svršetku. Do dna medjutim, u sebi, osećao je da je nemoguće da sve to tako prodje, i kako ga vuče glas neki, u njemu, obećavajući mu nešto vanredno, pri svršetku. I, eto, sve je jedan tekst, jedno beskonačno i uzaludno rasprostiranje, jednog hiperteksta, jedno žalosno taljiganje za sprovodom koji teče. Pobode se krst, i gotovo. I nastavlja se, dalje. Jedna uzaludnost beleženja, svega, stoji, u svemu. Jedno ponavljanje i jedna razlika, makar sasvim mala i jedva vidljiva, da bi sve na kraju bilo isto, lišeno ukusa, mirisa; sve samo zato da bi se što pre dokopalo do biblioteke u kojoj tone svaki Spis kao u živo blato, bez svedoka, propada u istoriju. I sa pisanjem, kao i sa životom, dešava se isto. Sve je već ranije vidjeno, dogodjeno, napisano. Sve rečeno otiskuje se u ništavilo i pretvara u utvare. U beskraju napisanog, pisanje je još mogućno jedino kao ponavljanje. Pisanje opstaje kao ponovljeno pisanje, citiranje. Možda se u tome pisanju i u govorenju o njemu može ići još dalje. U izvesno, rekao bih, varirajuće samotrošenje. Ili u pisanje koje se održava ne samo u jedva zapažljivim razlikama, već u ponavljanjima samoga sebe, upornim i korenskim,

- 34-

koje ne ponavlja samo svoj sopstveni diskurs, već iz pisanja curi u život, ne oponašajući ga, već bivajući život sâm. Po toj spasonosnoj verziji, ispisivanje već napisanog u novom kontekstu vodi do drugačijeg ishoda, ponavljanju neponavljanja. Onom, dakle, ishodu koga crpemo iz presokratovske zore, pod blagom noći Heraklita Mračnog koji nas čini vedrijim, govoreći da nama koji zagazimo u jednu istu reku - (stalno) druga i druga voda pritiče. Pierre Menard koji piše Don Kihota čiji je autor Miguel Servantes da Saavedra koji piše Don Kihota kojega će tri veka kasnije ponovo ispisati Pierre Menard čiji je autor Miguel Servantes da Saavedra koji piše Don Kihota koga će ponovo ispisati Pierre Menard … Da li su to uistinu dva istovetna teksta iz dva različita istorijska vremena? Ili se može govoriti o melanholiji ponavljanja koja sve vidi i sve raseca po šavovima koji kada su jedanput bili nužni, postaju neophodni zauvek. Videći, po širokim, praznim poljanama, do reke, i, iza nje, do brda u plavetnilu, osetih i to, u toj daljini, da nisam ni ja rodjen za svu tu neizrecivo otužnu dosadu i prazninu u kojoj sam se našao. Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima sa sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečeg nebeskog za mene. Videći, po širokim, praznim poljanama, do reke, i, iza nje, do brda u plavetnilu, oseti i to, u toj daljini, da nije ni on rodjen za svu tu neizrecivo otužnu dosadu i prazninu u kojoj se našao. Negde, kao i taj snop sjaja što je stajao na vrhu voćnjaka, iznad varoši, sa zvezdanim nebesima za sobom, u tami krovova što su u dubini bili puni golubova i lasta, mora da ima nečeg nebeskog za njega. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde na nečem čistom, bistrom, glatkom kao površina

- 35-

dubokih, gorskih jezera … Živeti po svojoj volji, bez ove strasne zbrke, idući za svojim životom, za koji sam se i rodio. Idući nečem vanrednom, što sam kao nebo osećao da sve podriva i završava. Tako da mi se sve što sam dosad činio, ne čini ludo i uzaludno, a budućnost da mi bude shvatljiva i u njoj da se ovo prazno, grozno čekanje na mir jednako ne produžava. Odseliti se treba zato, otići nekuda, smiriti se negde na nečem čistom, bistrom, glatkom kao površina dubokih, gorskih jezera … Živeti po svojoj volji, bez ove strasne zbrke, idući za svojim životom, za koji se i rodio. Idući nečem vanrednom, što je kao nebo osećao da sve podriva i završava Tako da mu se sve što je dosad činio, ne čini ludo i uzaludno, a budućnost da mu bude shvatjiva i u njoj da se ovo prazno, grozno čekanje na mir jednako ne produžava. I ovo ponavljanje i ponavljanje ponavljanja i sve njihove razlike samo su jedna nemoguća metafora, kao san na dnu svekolikog pisanja, da bi se ono moglo svesti na prisnost i blizinu, na jedno srediste zajemčene čitljivosti prisutnog. To ponavljanje ne svodi se na vlastitu sintaksu, već u njoj rasporedjuje svoja odstupanja i stalno otplavljuje, pa može da bude ono što jeste samo kroz brisanje u beskrajnom gradjenju svoga rušenja. Kao život. Kao rat u životu. Kao istorija. Putevi ponavljanja imaju svoje puteve. I svoja odredišta. I dokle god ima puteva - nema središta. Tako u odsustvu središta ili porekla sve postaje put, diskurs, ulazeći u prostor razgovora, u tekst, u puteve. Ono što treba da bude sredisno označeno nikada ne biva potpuno prisutno izvan sistema razlikâ. Ponavljanje govori o tome da je ono prirodno i - neophodno. Ponavljanje u duhu oponaša prirodu i istoriju. Zar neko ko ovo piše ne ponavlja ono što je napisao pisac Seoba? I što je nužno da se ponovi,

- 36-

sada. Kontekst je uvek prisutan, on je uvek na delu i ne postoje utvrdjene granice njegovog uticaja. Iznad moga čamca postoji nebo. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Ležim. I sve me piše. Spis označen samosvesnom bezgraničnošću, vokabularom bez margina, posedujući mogućnost da bude unutra i ostane spolja, ima moć svakog potpisa, ukratko jedne povesti čiji su akteri svuda a posledice samo u beskonačnosti pisanja. Toj činjenici medjunarodni sud u Hagu ne može ništa. Sarajevo, Vukovar, Srebrenica. Zločini bez kazne. Neko me piše. Pokrenuo me je. Pokrenuo je moje sećanje. Biologiju moga mišljenja. Na obalama bivše reke opada lišće. Jesen, i život bez smisla. Uskoro će sneg. Preko neba preleću sive ptice. Spuste se na moje rame. Slete mi na dlan. Od mene me ponovo odvoji nečije pisanje. U jednom Sve-tekstu nalazim se i ja. U trajanju koje me oživljuje. U ponavljanju mene. U ponavljanju istorije koja me je stvorila. U ponavljanju moje matere i moga oca. U pokazivanju puta onima koji su došli posle mene. U onome što je bilo i što će biti. A sve je jedno neprekidno sada. Bar za mene. Preleću ptice nebom. Noć. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. Ponavljanje. Paralela i protivteza. Neko ko me piše gradi na tome svoje diferencirano sećanje. Nekakav božiji arhivar i zapisničar koji u času smrti vodi veliki protokol postupaka i iz njih čita već zapisane postupke, misli i ideje piše me. Svejedno što je i on primoran da se ponaša kao arhivar, kao zapisničar, jer je i on izmišljen. Samo Božiji tekst koji piše sve knjige i sve tekstove nije izmišljen. Govorim o Božijem tekstu i mome koji je moj samo stoga što je najpre Božiji. Moje ja je nečije on. Čije, ne znam. Neko me piše. Ko piše ovo neko me piše? Čije je to ja na vrhu ledenog brega? Izvesno, nečije koje

- 37-

želi da istraje u svome biću: da bude nepoznato-poznato ili poznato-nepoznato ime koje me piše. Ja moram ostati u Autoru da bih bio Mihajlo Z(et) koji me piše. Ne znam ko sam od te trojice. Činjenica je, kažem, da ovde neko ima svoje genealoško stablo, grb svoga porekla i da je u tome poreklu pohranjen i ovaj palimpsest. I bezbroj mogućih autora ovog Spisa. Ipak, kada bi to bilo moguće, kao autora ovoga Spisa najradije bih označio Vreme. Živim i umreću u ovoj tamnici koju zovu vremenom i mnogi ljudi videće me bezbroj puta u mojim danima od rodjenja do smrti, i da me ne bi zaboravili, kao što i ja njih nisam zaboravio, stavljaju me u lik i simbol jednoga Spisa koji zajedno sa mnom i sa tim ljudima zauzima tačno odredjeno mesto u svetskom toku. I moje drugo ime je Niko. Želim da vidim svoju priču konačnu i celu. Da vidim Spis dovršenim. Da ga potom neko pretvori u kristal. U ružu. U metaforu koja može da bude svetska istorija koja se održava različito, intonirajući nekoliko metafora od kojih, jedna, pripada meni. No, nisam li se na taj način i ne želeći pretvorio u priču koju, vidi se, ne želim da ispričam. Jer da priča htela je samo knjiga. Knjiga? Ležim u čamcu. Na dnu korita bivše reke. On leži. Zove se Mihajlo Z(et). Svi oni koji hoće da legnu u čamac na dnu bivše reke zovu se Mihajlo Z(et). Mihajla Z(et)-a je napustilo njegovo sopstveno ja. Možemo li započeti sa pripovedanjem? Ležim u čamcu. Na dnu korita bivše reke. Tu sam. Pišu me da bih se oslobodio svoga egoizma. Da bih, konačno, ustao i video široko, ogromno ratno polje, zastave i trube. Klanicu. Veličanstvene proboje. Veličanstvene pobede. Parčiće istorije. Čime se zanosim? Spisom protiv dogadjaja! Doduše, to ne mora

- 38-

biti baš sasvim tačno. Jer, ipak, tačnije bi bilo reći da dogadjaj priprema budući spis. Ali i Spis je dogadjaj. A dogadjaji u Spisu su dogadjaji u Spisu. Epopeja boravi najpre spolja a potom se uvlači unutra. Sasvim na koncu svega je hartija. Papirus. Ali vratimo se ponavljanju. Kažimo: kao što Spis ponavlja Spis i kao što se tekst umeće u tekst, tako isto sadašnji dogadjaj sadrži deo prethodnog. Nema središta. I samo pisanje je dogadjanje koje u sebi sadrži nit izvornog zakašnjenja. Pisanje je zakasneli svet. Posle Vukovara, svaka priča je beskonačna i - zakasnela. Kažimo: postoji nizanje dogadjanja u koje se uklapa i Vukovar-dogadjaj. I Sarajevo-dogadjaj. I Kosovo-dogadjaj. I zašto ne, Beograd-dogadjaj. I padanje lišća u jesen-dogadjaj. Gledao sam tugu u njenim očima-dogadjaj. I lepotu tih očiju koje gledaju mene-dogadjaj. I gledao sam reči svoje-dogadjaj. I decu svoju-dogadjaj. I u pozno leto kupao sam se na reci-dogadjaj. Živeo sam-dogadjaj. Pričaju me-dogadjaj. Pisanje-dogadjaj. Ovaj čas. Ispisaću ga, dok ga ispisujem, dok me ispisuje neko u jednom gradu, u Alpima, dok sjaji veče i neko misli na tamo, na sutra koje može da bude konačno sutra, koje će doneti svoju istoriju, svoje porušene gradove, svoju bedu, svoj slom reči, svoju neprolaznost i nužnost, svoju utkanost u sudbinu, svoju najnepromenljiviju zbilju. Čovek, sudionik carstva nužnoga, spreman da se svrsta u nova znanja, u nove oblike smrti i zdravlja, prisutan je u toj graničnoj ravnoteži izmedju njega i svemira koja traje koliko i pev, ali ne duže. Reći ću vam kako je bilo. (Ovom Spisu potrebna je priča). Poživeo sam pedesetdve godine. Doduše, i sada živim, tamo, u onom čamcu. Nemojte mi reći da

- 39-

postojim. Nedostaje, možda, par reči koje bi me opisale. Potom sledi priča. Visok oko 186 santimetara, sirokih ramena, smedje guste kose, brada smedja, lice ovalno. Nacionalnost: Srbin. Školska sprema: maturirao u rodnom mestu; elitnu vojnu skolu kopnene vojske završio u Lenjingradu, sadašnji Petrograd, čin: pukovnik; dodatno obrazovanje: filolog, doktor književnih nauka, pisac, autor brojnih knjiga. Prva služba u jedinicama specijalnih snaga u blizini Kijeva. Potom vojni logor za neposlušne oficire u Avganistanu. Beg preko Kine i Male Azije u pravcu svoje zemlje. U toku bega zarobljen u Turskoj čije su ga vlasti potom predale francuskim. U turskoj vojnoj bazi mučen, no više reda radi, no istinski. Imali su običaj da opale u glavu, da šutnu u stomak i na taj način vas omekšaju pre nego što bi red došao neko drugi, sledeći. Šest meseci pošto su ga turske vojne vlasti predale Francuzima vratio se aktivnoj službi i u njoj proveo još šest godina. Odlazio je, povremeno, na zadatke u Alžir i Hrvatsku i Bosnu gde je većinom obavljao poslove za Inteligens Service. Definitivno je napustio Francusku 1996 da bi se nastanio u jednom malom mestu u Srednjoj Panoniji. Mihailo, kažem ja. Vode Dunava su sve manje. Rat. Iznad naših glava jure oblaci, skriju se iza Fruškog brda, sunce se potom sakrije, takodje. Pada kiša, potom. U duboke trave i na crnu zemlju pada kiša. On stoji. Posmatra nešto u daljini. Otsutan je. Ledja mu pomalo povijena. Ona ga posmatra. U kasno popodne on će ući u kuću i počeće da piše svoj prokleti Spis. Vetar miriše na kišu. Lice mu miriše na kišu. Seda za sto. Blagi Bože, rekao joj je, da li ikada poželeti da čuješ priču o mome životu. Njegova druga žena stoji kraj njega. Plava. Veoma lepa. Ponositog držanja. On sedi, ona stoji u ukočenoj, jezivoj

- 40-

praznini. Samoća koja počine. Samoća koja počine da udara u glavu. Da boli. Ako nemaš dete sa mnom to je stoga što smo suviše stari. Kada ih je sudbina zbližila oboje su imali preko četrdesetpet godina. Zatim on uzima pero u ruke. Ona se vraća u svoju pustoš. To je mesto koje će ona zadržati i kada on ode. Kada se on bude konačno približio onom čamcu, na dnu bivše reke. Potom ga je neko počeo da piše. Proleće je i život se čini kao pustoš. Rat koji je bio i ovaj koji tek što je započeo. Mirisala je na vlagu sobe i vlagu mojih očiju. Sledeća rečenica je ipak dostižna. Ovde je vreme izrečenog, ovde zavičaj njegov (Hier ist des Säglichen Zeit, hier seine Heimat). Reci i ispovedi. Više no ikad pre ruše se, gube se stvari koje se doživeti mogu, jer čin je bez slike to što tera i smenjuje njih. /Sprich und bekenn. Mehr als je/fallen die Dinge dahin, die erlebbaren, denn,/was sie verdrängend ersetzt, ist ein Tun ohne Bild/. Jesmo li mi možda ovde da kažemo: Gospode, cvetaj. Ima jedan Spis koji je nedeljiv. I jedno pisanje koje je nedeljivo. Šta se posle dogodilo? - Mirisala je na moje rano mladicstvo. Ugledao bi je kako izlazi iz škole, kako prolazi ulicom, onda nestaje iza vrata svoje kuće. Sutradan bi se to ponovilo. I tako danima, nedeljama. Nekoliko godina. Prvi put ju je ugledao kada je imala petnaest godina. Već je bila uhvaćena u luk njegovog života. U plavoj školskoj kecelji. Plava. Visoka. Nedostižna zbog svoje okrutne lepote, u pojnom dočaravanju blagosti koju vredi slediti kroz životne promene. I biti sa njom, jednom zauvek. Nekad. Mirisala je na sva rana mladicstva čovekova. Bila je biće i sopstvena uloga: miris života napojenog sunčanom kišom. I više od toga: jedna uporedost, paralelnost koju je

- 41-

on, nekada, bio čuvao samo za pisanje. Za život i pisanje. Sada: pisanje i Ona. Snovito jaka i sama nije bila nikakav zov i ne nešto što bi dolazilo odnekud i odnekug ga sustizalo, jednostavno ga je odjednom ispunila kao što je ispunila san, kao san utonuo u sjaj, prozirnost u prozirnost, i nije prizivala san u istinu, niti mnoštvenost smerova u jednoznačnu usmerenost, ona uopšte nije bila povratak, ni gubljenje stvaralaštva, ni ponovno stesnjavanje, ne, premda je prevladavala san i poticala na prevladavanje, ona je ostala u snu, zopovedala je ostanak u snu, beše on poziv: znanjem sna dospeti do novog znanja; bila je tu u ćutljivo ozarenom sećanju, nikad vidjena a ipak prepoznata, ipak shvaćen snoviti joj nalog /Traumstark sie selber, war sie kein Ruf und nicht etwas, das von irgendwoher kam und ihn von irgendwoher erreichte, sie hatte ihn bloß plôtzlich erfüllt, wie sie den Traum erfüllt hatte, als Glanz in den Glanz gesenkt, Durchsichtigkeit in die Durchsichtigkeit, sie rief nicht den Traum zur Wahrheit zurück nicht die Richtungsmannigfaltigkeit ins eindeutig Gerichtete, sie war überhaupt nicht Rückkehr, nicht Schöpfungsverlust, nicht Wiedereinverengung, nein, obwohl den Traum überwindend und zur Überwindung auffordernd, verblieb sie im Traume, hieß sie im Traum verbleiben, war sie Aufforderung, im Wissen des Traumes zu neuem Wissen zu gelangen; in schweigend strahlender Erinnerung war sie da, niemals gesehen, trotzdem wiedererkannt, trotzdem verstanden in ihrem Traumesgebot./ Sada je trebala da bude jedna celina: pisanja i Njega. Trebala je da bude ono što je on oduvek želeo da ona bude: diskretan pratilac njegovog rada onda kada je pred njim ležao svet, tih i umirujuće prepoznat kao jedna beskonačna zadanost i danost koja se može ispuniti bilo

- 42-

čime, jer ma šta činili, ispuniće se. I u tom ispunjavanju dogadjanja svakome će proći doba njegovog zemnog života, bogateći prazan prostor izmedju ljudskog bića i Boga izvesnim davanjem čovekovog truda nemilosnom i ravnodušnom redu stvari; poretku življenja na zemlji kome isprepleteno služe i taština i zov svekolikog ponosa čovekovog, i buka i bes, sve do granica sfera. Sve. Vaga svemira nikada se konačno neće umiriti. Nije li ono što se poslednjih godina izmedju njih dogodilo - ljubav - u njemu navešćivao jedan novi govor, ćutanje, predjek jednog novog zvuka, utiskivanje svetlosti u prozu, u jednostavnu zbilju svakodnevice utiskivanje svačijeg života. Makar taj život bio nigde, u praznosti svega ispražnjenog od smisla, od dela, od poverenja, od nade. Trebalo je, stoga, i svoje ja isprazniti. Čak i u njihovom najjednostavnijem značenju, čovekove reči potiču iz smrti, a iznad svega potiču iz svoda tog ništa što radja zbilju; one potiču iz neizmerja /Selbst in ihrer schlichtesten Bedeutung, es entstammen die Worte des Menschen dem Tode, aber darüber hinaus stammen sie aus dem wirklichkeitsgebärenden Nichts-gewölbe; sie stammen aus dem Unermeßlichen/ i zato onaj ko ih prima ali i onaj ko ih daje gotovo da i nisu više oni sami. Ko je ja? Ja sam samo slučajno ja. /Ich bin nur zufällig ich/. Ne ja, neko drugi. Računam sa tom slučajnošću. Sa neprekidnim dodavanjem mene mome slučaju. I udeljivanjem slučaja meni u ruke. Ne želim ga. Podnosim ga. Otrovno dešavanje dogadjanja. Bespotrebno dogadjanje mene. Dešavanje značenja. Dogadjanje i značenje. Dogodjeno i označeno. Dakle, ja jesam uz sebe. Pa, ipak, to jesam sebe nema. Moja situacija je rat. Ja sam deo te situacije.

- 43-

Ona me poklapa. Kao kišobran čoveka. Ja to ne želim. Ja to neću. Dogadjaji teku. Priležu jedan uz drugi. Ja treba nešto da misli. - Da li drugi ljudi misle? I otkuda ja to mogu da znam? Ne znam ni da li drugi postoji. Ja sam fikcija. Ja jeste fikcija. Sanjam reči približene do negramatičkih dodira. Sanjam muziku. Ne smisao. Svaki smisao vodi do nerazumevanja. Čiji smisao, kakav smisao, ko smisao, gde smisao, šta smisao. Promislimo to, dakle, do kraja. Prihvatimo, potom, konsekvence. Dalje se ne može. Terminus. über mein eierbrett herrscht heute eine stimme des lobes und zwar vierstimmig erstens mit einer stimmberechtigen stimme zweitens mit einer fistelstimme drittens mit einer baßstimme und viertens mit einer stentorstimme: arps patentierentes eierbrett ist gewissermaßen der phönix des tennisspieles und hat sich die herzen aller sport- und eierliebhaber erobert. /nad mojom jajodaskom odjekuje danas glas slave doduše četvoroglasan prvo glasom prava glasa drugo piskutavim glasom treće basovskim glasom i četvrto stentor-glasom: arpova patentirana jajodaska donekle je feniks za tenis i osvojila je srca svih ljubitelja sporta i jaja/. Eto zakona slučaja, koji u sebi sadrži sve zakone i ne može se shvatiti … Najpre, sasvim bi bilo tačno reći da je neko na ovaj Arpov tekst naišao posve slučajno, i to dok je taj neko nastojao da me piše. Drugo ja ili neko ko me piše odlučilo je dok pisanje ovog Spisa traje da ovaj Spis razvijâ umetnost citiranja: sve što padne na pamet mora po svaku cenu biti ugradjeno u projekat na kome se u to vreme radi. - Već smo u citatu. Citirajući Benjamina, mi navodimo sami sebe. Work-in-progress. I to radi beskonačne istine dela. Spis oponaša svet.

weh unser guter kaspar ist tot . wer verbirgt nun die brennende fahne im

- 44-

wolkenzopf und schlägt täglich ein schwarzes schnippchen. wer dreht nun die kaffeemühle im urfaß. wer lockt nun das idyllische reh aus der versteinerten tüte. /jao, naš dobri kaspar je mrtav. ko skriva sad plameni barjak u pletenicama oblaka i svakodnevno podvaljuje crnim psinama. ko okreće sad mlin za kafu u praposudi. ko mami sad idiličnu srnu iz okamenjene vrećice od papira./

Rambouillet! O dvorci, o dela, čija je duša sada skamenjena? Nevesela. Razbudi me snažnog Gospode za bitku sa smislovima! Bezvodno korito reke ljulja se pod mojim ledjima. Gledao sam u tamno nebo i video vodu. Ovde baš na ovom mestu. Harms će mi reći formulu stvaranja nepostojećih predmeta. - Harms ili Paskal? Na koga da se oslonim prilikom izlaska u jezik? Prilikom šetnje u jezik? Na dadaizam ili na kartezijanstvo? Na rat ili na mir? Ja sam ova proza (ako je to proza) ili ova rasprava (ako je to rasprava) koja me piše. Sve me je stislo u jeziku. Istočavam se u njega. Puštam da budem govoren, ipisan. Pasiv je jedini oblik koji me objašnjava i koga onaj koji me piše može upotrebiti legitimno a da od mene ne napravi karikaturu. Pasiv je način postojanja. Naspram l'homme revolté stoji sad oblik pasivnog otpora. Kada pomislim na toliko razvijenih zastava. Na tolika klicanja! Kako je otužno živeti, Gospode, na svetu. Razvijati pripovest. Ne! Dogadjati se! To znači biti pri sebi. I bez našeg aktivnog pristajanja - dogadjamo se. Dogodjeno nam je rodjenje. Dogodjena nam je smrt. Pripremamo svuda ono nenadano, neočekivano. Zatičemo se ovde ili na nekom drugom mestu. Zatečeni smo. Mi smo čvrsti

- 45-

kao predmeti, jer smo postojeći. Predmet je čvrsto postojeće. Da li neko može da utvrdi da sam predmet? Možda onaj koji se predstavlja za moga Vodju? Nikad nisam bio onaj koji misli. Mene misle, ovde. Dopušteno mi je da me misle. Znaju moje potrebe, moje ciljeve. Veruju da sam, odnedavno, poželeo da menjam granice svoje domovine. Da vršim raseljavanja. Da hoću svakoga da vratim u njegovu otadžbinu, u njegov jezik, u njegovu crkvu. Na njegov stadion. U njegov logor. Na njegovo groblje. - Mene misle! Leži tamo ukočen. Ne od studeni. Rečnog toka više nema. Samo korito bivše reke sa konačnim brojem zrna peska, vodepeska. Ko ovo zapisuje? Da li će se ova knjiga ikada razlistati po nečijem pamćenju? Stvarnost o kojoj ovaj Spis govori bila je mnogo rasipnija. Ona će biti upamćena. Hoće li biti? Neka ne budemo u to sasvim sigurni. /Danas je mozda nekakav dan. Na Srbiju padaju bombe. Klanica. U Beogradu, na otvorenom prostoru, rock koncert. Poneko na zvuk sirene potrči u sklonište. Ko su ovde psi rata? Da li je to baš svakome jasno? Kome je Kosovo domovina?/ O tome priča ovaj Spis. Svet i Spis postoje paralelno. I ničega nema za pamćenje. Kapi egzistencije koje padaju na čovekova pleća padaju s pera na hartiju. Ljudsko pamćenje ne menja svet. Postoje dogadjaji-čestice. Dela umetnosti su pozlata tih čestica čije su putanje započete neznano kada i gde a koje cilja nemaju, nikakvog. Ono što je zapisano u Spisu ostaje zapisano. Do kraja vremena. Ali samo to - ništa više i ništa preko toga. Onaj koji me piše gotovo da ne može da dodje do reči od vlastitih misli. Kontroverze se, dakako, mogu proširiti. Uvek se može uporedjivati Spis i Svet. Ali to ne vodi nikakvom rezultatu. Sa stanovišta Spisa nedostaje svet, a sa stanovišta sveta nedostaje Spis. Pisati, pisati, pisati

- 46-

bilo šta pisati dok se ne dogodi Svet. Pisati (pisanje kao Orfej), ne osvrćući se. U tome je smisao toga - pisati. Pisati bilo šta od jutra do sutra - to radi i onaj koji me zapisuje. Tobože, razočarao se što rat uopšte postoji. On bi da ga nema. Otkuda rata tamo gde god ga ima? Treba nastaviti serije, proći kroz više nivoa, preći pragove, nikada se ne zadovoljiti odvijanjem fenomena i iskaza po horizontalnoj ili vertikalnoj dimenziji već obrazovati transverzalu, pokretnu dijagonalu, po kojoj treba da se krene onaj koji me piše. To sam učio u jednoj školi u Bezanconu. Gilles Deleuze je tada govorio o Foucaultu. Ko me to piše? Čije ja kaze ja? Nečije ja kaže da sam ja – ja. Nema toga mene - Sve je rastvoreno u ratu. Rastvoren sam. Rastvoriću ga. Vidljivost koja se stalno uvija u sebe videći. Vraćanje vidljivog u sebe. Izbacivanje vidljivog iz sebe. Praznik unutrašnjosti bića. Vidljivost mimo pogleda preko nekoga ko me opisuje ko me kaže ja, misleći na koga?: na sebe, na kao sebe, na mene koji tobože kažem ja, na nekog trećeg (autora?) koji tome "ja" pridružuje apsolutnu otsutnost?! Ne zadovoljiti se odvijanjem fenomena! - Možda treba biti odsutan? Kao što je otsutan Rat, kao što je otsutan Mir. I kao što je odsutan njihov ne-odnos spram toga tu, ovde i sada. Spolja! Kako ući spolja? Preko sile? Tako se rat nameće egzistenciji. Makro-politika želje: rat. To pisati znači da je govorenje situacije dostiglo vlastitu granicu i prelilo se u pisanje sâmo. Kada se leži u čamcu može se videti samo unutrašnjost spoljašnjeg, samo zamišljeni pokreti ruke koja piše. Zvezdano nebo i prazan prostor u njemu. "Ja" ili "on" (zašto ne i "ti") zarobljenici su najslobodnijeg i najotvorenijeg puta, staze, za beskonačna raskršća. Dok se sećam onoga šta je bilo mislim na ono šta je bilo. Uvek sam poznavao to iznutra

- 47-

mišljenja. Guštinu povučenu u sebe. Za tako nešto potrebna je rečenica spolja; njeno ponavljanje u jednoj drugoj rečenici; sasvim mala razlika izmedju to dvoje: uvrnuće, udvajanje ili udvostručenje jednog u odnosu na drugo. Tako se ovaj Spis razvlači do nepoznatog kraja. Prati ovaj rat. To tu, danas, kraj marta 1999. Sve bliži opisu rata. Haosu! U-ovom-pisanju-se-vidi-rat. Aficiranost pisanja ratom. Pa ipak, onaj koji me piše zeleo bi da neko izmedju pisanja i onog Spolja otkrije trag razlike, izvestan nabor koji odeljuje moj Svet od spoljašnjeg sveta. - Ja sam odnedavno ribar. I zato kažem: moraju se bacati mreže. Bacati mreže smisla. Bacati mreže na smisao. Bacati mreže na spoljašnjost. Bacati mreže - iskazano. Kada bacim mrežu pa je potom posle izvesnog vremena iz vode podignem - voda curi. Voda pada na vodu. U mreži je ili riba ili praznina. Tako je bilo nekada. Sada je uvek praznina. U koritu bivše reke nema vode. Samo praznina. Gledam u nebo. Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda. I svi mogući životi. I sve moguće rečenice. Tamo gore nalazi se sve to. Ali smisao svega toga - gde je? U čemu je smisao toga pitanja? I ko to tu zapitkuje? Pisanje - svako pisanje - obraća se beskrajnosti. Pitanju! - Leži ovde. Leži tamo. I ležaće. Mihajlo Z(et). Reč je o meni. I za njega reč je. I o njemu. Dok sam bio Mihajlo Z(et) poznavao sam nekakvog pravnika, nekog Josefa K. koji me je kada sam ga jedanput pitao usred nekog predela gde smo bili zalutali kako ja da stignem kući on reče da će me odvesti pa krenu još neko vreme sa mnom po ravnom, pravom putu. Stigosmo na kraj toga puta i tada mi se moj prijatelj obrati. A sad jos samo da pronadjes put do kuće. Možda se neko ko me piše u ovom trenutku setio Ludwiga Wittgensteina. - I danas tragam za kućom (kao

- 48-

Wittgenstein za izvesnošću). Tragam, dakle, u slavu Wittgensteina. Imao sam kuću. Kuću! Svetlo, veliko zdanje sa puno prozora. Puno svetlosti. Tišine. Bile su dve breze ispred kuće. Moja ih je mati još zasadila. I dve lipe. Kuća. To nije samo ova kuća za kojom tragam. To je kuća svih kuća: prisnost. Biti-u-kući. Primećujete li kako to zvuči kao nekakav filosofski pojam. Toplina. Napolju pada sneg. Teško je razumeti pojam kuća. Plitko shvaćen - ovaj pojam ostaje prilično neshvaćen. Štaviše, kod nekih naroda dogadja se da vam udju u kuću i kažu: "Ovo nije tvoja kuća, već je, od sada, moja!". Dalje: kuću mogu da miniraju, mogu da je zapale. U pogledu spram duševnih teškoća koje je imao Wittgenstein u formulisanju svojih stavova - koje je glavobolje imao samo taj čovek, Bože moj!, - prijatno je, čak veselo gledati kako vaša kuća nestaje u plamenu. Kada u vašoj okolini imate dug, plemenit i iznad svega koristan rat, onda se na takve sitnice čovek ne sme osvrtati. U nekim krajevima zemljinog šara kuće ispod zemlje su najsigurnije kuće. Takve kuće imaju i pretsednici mnogih slavnih država. Da. Izgled i raskoš tih kuća-podruma-bunkera, jednak je njihovim kućama gore, na zemlji, kada se uspuzaju iz zemlje, s dupetom nazad. Takva vrsta ljudi moraju imati čvrsta utočišta i gore i dole kako bi mogli čvrsto da misle, svojim čvrstim glavama, i dole i gore. Da čvrsto vode narod iz jedne sigurne pobede u drugu. Boljitak jedne države srazmeran je čvrstoći tih gradjevina. Da li je to tačno? – Ne. To je samo napisano. Jer naši iskustveni stavovi ne čine homogenu masu. Zato kada neko piše a hoće ujedno logički i da misli neka skloni Wittgensteinove sveske. Jer, prilikom pisanja zatečeni smo Wittgensteinom - tim morem logike i logičke veštine da kada neko kaže da kuća mora da

- 49-

izbriše želju za pisanjem, ili obrnuto, što je svejedno - onda ipak tolika logika sveta (ili svetska logika) ne može da shvati da ja kuću nemam pa se onda u tom slučaju mora da razume da su pisanje i kuća samo zavodničke namere pomoću kojih subjekt modeluje svoju oniričku besedu. Je li jasno? Vratimo se jednostavnijem govoru. Evo, sada ću reći da ja uopšte ne mogu da slušam kako vatra pucketa u kaminu dok napolju pada sneg. Ne mogu, štaviše, da vidim nijednu kuću nigde. Jer, o kako smo se raznežili, niko nema svoje kuće kada je neko, negde, u svetu, nema. Zvuči kao nekakva pesma. Baš lepo. Ali nije tačno. Zbog toga ne smemo da optužimo Wittgensteina. Dobro, posle ove diskusije, nastavimo da pišemo. Čovek je stablo koje piše. Ili čamac … (O, melanholijo, ljudsko dostojanstvo je mnogo bespomoćnije od tebe.). Tuga je izlet u inteligenciju. Tako kažu. Posle to napišu. Za to vreme ja tragam za skloništem. Ali, imam utisak da ću ponovo početi da pričam o ratu, miru, kući, nagvaždajući o tome, akademski. Neću. Evo, to svečano obećavam. Brže, pronadji sebi neko mesto. Nepristupačno, bezizlazno, bezbedno mesto. Ne kao Eden. Pronaći mesto u kome ćemo boraviti u smirenom prihvatanju svega što dodje. Sve ono što na našem putu po nama pada. Mora da postoji nekakav smisao izvan svakodnevne logike. Haos je u tom smislu nespoznati red i najprirodniji poredak dogadjanja. Gospode, koliko u svemu tome što je ovde napisano nema reda, nego nužnosti koja otkriva nered u svemu. Važno je ne buditi u sebi nadu da ćemo se ikada vratiti u poredak koga je samo detinstvo donosilo. Treba se samo mirno raspeti. Prihvatiti sa hvalom i molitvom sve što pada.

- 50-

Veruju da sam još na dnu čamca i da još ležim. Ispred njih teče gusta tamna matica danâ. Njen glas govori nam o ratu koji upravo započinje. Ili je bio započet. Ili je trajao pa prošao pa opet započeo. Ili već traje, opet. Stajali su tamo na obali očiju uprtih u mesto gde bejah. U mesto gde su verovali da se nalazim. I jedna žena, vitka i plava, sa uskrsnjom kotaricom hrane preko jedne ruke, stajaše. I beskrajna svetlost koja se rasprostire preko njih koji su tu bili da bih ja to video. Povlačim rukom preko njihovih lica znak krsta. Masa se ustalasa, i svetlost sa njome. Videh majku svoju i za sada samo plod svoga zemnog tela. A oni videše kako se uznesoh i kako se sa mnom vinu trag svetlosti. Ja idem Ocu svojemu … I nadjoh se, iznenada, iznad, pored, ispod, iza, unutar ove svoje misli. I primiše me u kuću njihovu uteha i pouzdanje. Beše to moja tišina zagledana u nebeske dvore Oca moga. Bio sam tu, ponovo, iako, prema knjigama koje nijedna knjiga nije zapisala, od iskona. I u tom iskonu behu stvari i ljudi, priroda i nebesnost, duša i telo, vazduh, voda i vatra, formule visokog znanja, um i taština, duh i ispraznost, rat i mir. Moglo se gledati dole. Sagnuti malo glavu i gledati dole. Polja i zvezde, nebeska tela i komete, životinje, ribe, insekti, pčele, vode morâ i okeana, reke, jezera, bare, šume, snegovi, ljudi, njihove oči, alatke, nebesa, ako ja to gledam, onda je to to, dakle ničega novog, jedna dosada me obuzme dok gledam sve te prizore koji se vrte u nebeskoj prašini, moje rodjenje tamo dole, u jaslama, pa Vaznesenje, sve isto, ista tepanja i iste molitve, da nije možda tamo raj dole u jednom kutku svemira, ne vidim dobro, ili je svakodnevica koja se spušta na polja. Bili su u crkvi, ljudi. Proleće je, vidim. Cvatnja će ili rat? Vidim narode i vojske nekakve. Pa moj nebeski narod, zgranem se, opet ratuje. Obavestim o tome

- 51-

Oca svoga. On ćuti. Pa zinu od dosade. Ćutim i ja. Zna, mislim, Otac šta čini. Ja bdijem. - Izoštrimo sliku. Pogledajmo je ljudskim očima. Jedno parče zemlje. Nekoliko miliona stanovnika. Jedan pukovnik. Vojska, policija. Oružje, avioni, tenkovi. Prolećna jurnjava. Zimske parade. Najpre balovi u dvorcima. Letnji vatromet. Jedan brojniji narod satire manje brojniji. Ali je najpre ovaj prvi satirao onaj drugi. Posle se to u dugoj i raskošnoj priči svetske istorije zaboravilo. Onda jedna ogromna zajednica nekih naroda povika na onaj malo veći narod u onoj zemlji. Pukovnik toga malo većeg naroda ne mari za viku i dreku velike zajednice naroda. Svejedno mu je. Neka viču. Vičite. Pokaže lakat. Onda je preko jednog velikog mora jedan jako veliki narod sa Vodjom čiji su preci gonili krda bivola po pustinjama zapreti onom pukovniku. Dobije i Vodja lakat od pukovnika. Neće ni da čuje ono o čemu treba da se govori. Moja kuća, moj dom, moja vešala, moja istorija, slavna. Onaj najmanji narod razbeža se po dolinama, pliva po rekama, trči prema tudjim granicama, spušta se niz brda. Doduše, i taj mali narod hoće i da ratuje i da beži. Pukovnikov narod, ohrabren pukovnikovom ambicijom i njegovom glavom, pošto je to sada potrebnije no ikad za dobrobit otadžbine i slavu oružanih snaga, baci se na onaj narod što pliva niz reke i trči prema tudjim granicama. Onda se elitni narodi sjajne istorijske tradicije, umetnici reči, virtuozi na violinama, znalci matematike i ogledala, alhemije i botanike, sjajni konjušari i jahači, usred proleća, dok su prolećne svečanosti ševale u čast onoga što je iz groba ustao, usred cveća, sa poljana zemaljskih, sa koncerata, iz sportskih hala, sa snegom zavejanih pista, iz operskih sala i konzervatorija - veliki jedan narod, divne kulture, osobite

- 52-

tradicije, sjajnih običaja, basovi i tenori, filharmoničari, sitni filistri, njihovi generali osobitih manira tek izašli iz elitnih kupatila i sauna - e ti, sada, zauzeše položaje pa iz daleka na daleko bacaše na glave i malog i srednje malog naroda svakovrsna orudja, kašike i viljuske, gudala i kompjuterske tastature. Valjda samo zbog toga da bi pukovnik prestao da pokazuje lakat i da bi naučio da to nije lepo u finom i otmenom svetu. U pukovnikovim gradovima goreše vatre, prstaše prskalice, a i sveće po običajima kako nalaže tuga i slava, behu paljene. Vlažno je bilo na zemlji. Grančice su pucketale u velikim kaminima širom zemlje, kao za Božić. Vatra ne mora da znači ništa, vatra ne mora nužno da bude baš ona s kojom nekako valja okončati, ona može da bude konačna baš kao što i ne mora. Ali svetiljke kojima se niko ne služi neće svetleti večito, naprotiv, ugasiće se, postepeno, ako ne bude imao ko da ih napuni, utrnuće na kraju. A onda će sve biti crno. Neće, ipak, ništa utrnuti. Još ništa nije utrnulo. Prema proleću poleće narušena tišina. I sve se to vidi iz jedne besprimerne udobnosti. Samo malo dalje svetle uskrsnje svetlosti, održavaju se baletske pretstave, koncerti, orgulje i uznošenje do nebeskih sfera, zvone crveni tramvaji, turisti mašu zastavicama, opšte je stanje lepote, smeha i zaborava. Smrt se može gledati kroz kamere, kroz tv aparate, kroz snajpere. Pukovnik se predaje. Gone pustinjsku lisicu mamini sinovi u kravatama, flegmatično, lenjo, na njihovim okruglim stolovima stoje mikrofoni, instalacije, more ozbiljnih potrčkala guši svoje glasove u dimu, filmski snimatelji vide sve, snimati reklame, snimati rat sa bezbednih odstojanja, najmanji narod se raduje i nada, biće mira, u svoj toj lepoti, zanosu i trčanju ima i takvih čija hladnokrvnost ide toliko daleko da odlaze da svečano

- 53-

otvaraju tudje dvorce obrasle nekadašnjim razvratom a sada, u ovom trenu, istorijom, prašinom i slikama kontesa na zidovima, o, Rambouilleti, o dvorci, traži se mir, traže olovke koje će opisati budući rat ako napor za mirom ne uspe, razgovara se preko posrednika, pretnje, ručkovi, šamari, osmesi, sve je tu stvoreno za zabavu dokone gospode, za izlet u pijanstvo i tvrdoglave besmislice. I u svemu tome postoje trojica zbog kojih se sve to vodi: jedan koji iz dosade crta nove geografske karte, drugi koji iz dosade pravi rat, treći koji iz dosade želi lepšu i svetliju budućnost. Ovaj poker je, štaviše, zanimljiv i podanicima ove trojice. Dok njihova dosada uspesno traje, oni uporno zele da se zabavljaju, obavljajući svoj prljav posao, ne, ne da se zabave, da se umire, ma ne ni to, da se uteše, još manje, nije važno, ne uspevaju ni jedni ni drugi, ni treći, ni u onom što žele, ne znajući tačno šta žele, ni u toj mračnoj raboti koja im je poverena, stara priča … I svaki od njih ima svoj narod. Pivnice tih naroda su pune, šarenilo izloga, šarenilo vatri, samo malo dalje od izloga, dim, pepeo, bašte na jugu, detonacije na severu, i sve ide, uporno, u sretenje Gospodnje, šarenilo i metež, uzdizanje i pad valuta, berzanski izveštaji, dau jonsovi, banke rade, change, bolnice su radom još zasićenije, rade radari, okreću se oko svojih osa, narodi se mešaju, ambasadori napuštaju tudje zemlje, sele se, ozbiljni, zabrinuti, orgulje po crkvama idu u susret Vaznesenju, sveće, mnoštvo sletanja, uzletanja, slike opasnih tovara, naneseni gubici prijatelju, neprijatelju, meni, tebi, obe strane demantuju gubitke, sve teče kao podmazano, baš kako je planirano, nema iznenadjenja, na frontu sve cveta, limuzine prolaze otmenim četvrtima grada, ljudi menjaju tv kanale, iste slike, ista dosada, ratni filmovi su spram ove stvarnosti (šta je stvarnost) sada

- 54-

prava komedija, pukovnik uvek ume da napravi pravu stvar, ne dam svoju teritoriju, kada udju neće nikad izaći, to je okupacija s beskonačnim brojem slika, osvesti se moj narode, veruj mi kad ti kažem, narod veruje, kliče, nosi zastave, priprema istoriju pukovniku, ne zid, no istoriju, na drugoj strani prosedi Armagedon kome su mnoge Armagedonke bile spremne da ga popuše stoji iza mikrofona i najavljuje još žešću ofanzivu, još radije poklanja svoju mušku moć kome hoće, to su njegova prava, tu su i medjunarodna prava čoveka, stara magna charta više, izgleda, ne važi, ne mari biće stvorena nova još bolja, još pravičnija, sreća je da je On tu, da su tu oni, svi oni koji moraju tu biti, na toj svečanosti, pred taj ničim pomučeni jubilej, pred to opšte slavlje bojne gotovosti, na šta trebaju svi da budu ponosni, svi da kupe ulaznice za proslavu koja upravo za koji dan pada, baš kao i ono svetsko čudo od tehnike, onaj nevidljivi vazduhoplov, onaj bog sa nebesa koga su, slučajno ili ne, nije važno, iznenadili manji bogovi, pa je pao u kukuruz, proleće je i valja izaći malo na vazduh, dati podršku demokratiji usmeno, vojno, sa okruglih stolova, iza mikrofona, sjajan vatromet, da li će biti izmamljen još koji, da li se pukovniku tresu gaće, ne, to je dobar znak, za sledeću fazu, označimo je brojem dva, pukovnik ima svoje sokolove, svoje orlove, svoje stomake, preko radara ga posmatraju, pitaju se šta radi u svojoj zemlji, šta radi svojoj zemlji, dokle će, kada će mu biti dosta, vide ga kako čuči, kako skida gaće, neprestano priča kako je moja zemlja njegova a da su njegovi neprijatelji i moji neprijatelji pa treba da se branim od njega samoga, a i sav taj ološ što dolazi u talasima u tornadima, u tomahavcima, šta će mi, ko ih je zvao, ko im je, molim vas, dozvolio, a i onaj ološ što sada beži, a hteo je svoju

- 55-

državu, samo me je time uznemiravao, eno ga sada slikaju ga u svojoj bežaniji, u exodusu, onaj Veliki, prosedi stoji za mikrofonom, i stoji, kao da će večno stajati, tako izgleda, potom pravi prijeme, sačekuje svoje pajtaše pristigle iz pozorišta, sa koncerata širom sveta, sa Mahlerove Sedme, sa Bramsovog oratorija, sa šekspirovog sna letnje noći, konferencija za štampu, brifing, kratak izveštaj o naletu oluje nad glavama pukovnikovih podanika, sa odobravanjem primećuju kako pukovniku nema ko da piše, ima li živih, ima, još ih ima, još vatre gore prema nebu pa nije još sasvim jasno da li je Vaskrsenje, ili to šume gore koje je neki obesni turista, iz nehata zapalio. U jednoj prodavnici kupio sam tuce šarenih jaja, tri zeca od čokolade, nekoliko žutih pilića od vate. Okrepljen snovima pokloniću te sitnice za Vaskrs svome sopstvenom duhu, svojoj nadi, preostaloj. (Da li je ima još, nade?). Došao je mir, sanjam. Negde opet cvate krv. To će trajati dok bude trajalo. A onda ću Vaskrsnuti i ponovo početi. Eto šta ću dobiti za sve ove muke gledanja, opisivanja, tugovanja. Osim ukoliko ovog puta ne nastane prava tišina. Možda sam spasao sve što je trebalo spasti, a da to ne znam. Možda je, ipak, tako trebalo da bude. Ali ko to treba da zna ako ne ja. Mislim na to da možda to nije trebalo da bude, a možda je trebalo, ko to treba da zna ako ne ja. Moja ljubav cveta kao krv. Kada nakon svega sve na zemlji bude zaraslo u mene, plakaću i ja. Ali moram da produžim, bar jos malo, večito ovaj boravak na zemlji moram da produžavam. U svoje ime. Sačekaću. Doći će i moje vreme. Na svetu ima bezbroj pripovednih tekstova Ja ne pričam ništa. Pričaju me. Kažu da sam ja - ja. Kažu da se uvek priča priča o sebi samom i o drugima. Ne znam. Rat je,

- 56-

ponovo. Mihajlo Z(et) leži u čamcu. Samoga sebe vidi kao mali čamac na dnu korita bivše reke. Stalno mesto boravišta, stalnost prostora i neba iznad čamca, stabilnost dna, pesak, talasi kojih nema ali ljuljaju čamac, izjednačavaju ovaj prostor sa unutrašnjošću nečijeg tela - čijeg? - majčinog? - gde mora da ima, da postoji nekakvo utočište. Realnost kaže: tako može biti. Tako ne mora da bude. Tako jeste. Sećam se da sam uvek mogao da razumem postojanje čiste i jednostavne realnosti. Neko ko me piše daje na doslovan način ime nečemu što je za mene pretstavljalo čistu i jednostavnu realnost. Govorim o Imenu-Rata. Kao Eco o Imenu Ruže. Mihajlo Z(et)-Rat. Gleda nebo. Plavo. Čuje. Urlanje aviona. Avion je rat. Mihajlo Z(et) ide u rat. Ono što posle niko nije video kratke prizore, kratke nazore svesti, svetlosti, samosaznanja, samosvesti, rat ratom protiv sebe, na plavičastom svetlu savesti, mir ,dragi Mihajlo Z(et) vratio se iz živih, neko mu je dao taj pasji život, uzmi i ostavi, mi ćemo te dati nekom drugom, tako je rekao glas, očaj, kako da veruješ svim tim stvarima, neotporima, primanju jednostavnosti, gradjenju aviona, raketa, davanje nevinih imena avionima, soko, orao, tup, mig, jak, kako očuvati svet o Vaskrsenju sred svih tih nevinih imena, kako bojiti jaja za Uskrs, zašto ukrašavati dom, zeleno, ljubičasto, žuto, boja kiše, boja trave, zgarišta, boja rane smrti, raspadanja, blata, boja kompjutera, radara boja ekrana predivne svetlosti za oči, pritisneš dugme, posle nema nikog, nema bića, kost, trup, vrat, glava, urlanje sirena, skloništa, detonacije, ne razumem, ne znam, ono što želim treba da mi vi preporučite, donesite na tanjiru rat, viljušku, nož, salvetu, hleb moj nasušni, sve ide glatko samo treba da se nastavi, nastaviće se. Možda tek sada treba pričati. Jedan čovek stoji spram drugog čoveka. Ili

- 57-

mogu biti posve udaljeni. Dogovarali su se nedeljama, mesecima o ratu ili o miru. Nisu se ništa dogovorili. Izašli iz dvorca. Razišli se. Svako na svoju stranu. - E, sada će biti kako ja kažem. Morate da napustite vaše gledište, ne marim ja da vi imate vaše ali morate da imate moje, demokratija, ljudska prava, magna charta, ne smemo trpeti na našem tlu exodus jednog naroda, voleti našu sreću i naš mir radi njihove nesreće i njihovog rata, zaustaviti humanitarnu katastrofu, silom ako ne može milom, neotudjivo pravo, nepromenljivost granica, šlic onog najznačajnijeg Vodje, usta one vrlo značajne gospodjice, alijansa, eksperti za jedno poluostrvo, eksperti za Istok, high tech., ekrani, ozbiljnost, vešta diplomatija, jezik, rečnik, epolete, znači sve se može gledati iz fotelje, priredili smo vam rat, sada gledajte, to se ne može videti više od dva puta u jednoj nedelji života, niko neće uzalud krvaviti ruke, gledam ta lica koja odlučuju o meni, znaju bolje od mene, fin je to i otmen svet, brčići, frakovi, leptir mašne, demokratija je reč, ona nešto znači u ovoj civilizaciji, ona je isto tako jedna reč kao što je i pesma reč, očuvanje demokratije, očuvanje moje slobode, odbrana slobode svih mojih, moje dece, moje žene, moje tetke, moga pradede, moga praunuka, velike zgrade gubitka, poniženje za čoveka, Descartes, Montaigne, Pascal, Lomonosov, imena, ime, moj dragi Hitler, moj dragi Staljin, nečiji dragi Eichmann, svetla lica vojnika alijanse dodjose da se igraju sa svojih nevinih igrališta, sa praznika Vaskrsenja, iz svojih crkava, iz svojih pizzeria, iz kreveta svojih bračnih dužnosti, u bazu su se vratila sva četiri tornada, svi kliču uspesno obavljenom poslu, tu su i naše izbeglice, njihovo je da beže kako bismo ih mi uspešno mogli da sačuvamo, one, izbeglice, silaze prema svom Kolonu, prema

- 58-

propisanoj sudbini, to je tako, to se mora činiti, šta ćeš, spasavati ako ne život, rečeno im je - vi ste izbeglice - i to je dobro, kako bi znali da to jesu, istrebićemo vaše neprijatelje, gde vam je taj neprijatelj, ko je to, zapravo, sve je jasno, ništa nije jasno, tok istorije teče, teći će, i ovo će se jednog dana nazivati iskustvom, historia est magistra vitae. Svet će reći iskustvo onog rata kojeg, gde Kosova, Balkana. Šta-Kosovo, Kome-Kosovo. Najpre on. Najpre oni. Najpre oboje. Najpre oni treći iz alijanse. Najpre svi. Zasićen jednim pogledom na svet. Zasićen drugim pogledom na svet. Gde niko. Gde nikad. Ovde misao. Tamo misao. Drugi primeri po potrebi. Puni pogoci. Sklonište. Vičem sklonište. Gde je sklonište? Više loše promašeno. Sjajno bolje pogodjeno. Još. Što loše to gore još. Što loše to gore da gore još. Reči sve iščezlo. Sve iščezlo u lobanju. Sedi u bombarderu. Noć. Dole svetlosti velegrada. On sedi. Otac iz Texasa. Majka iz Ohio. Petnaest sati leta. To treba izdržati, a onda još i bombardovati, pa onda još i što pre pod okriljem noći pobeći. Sve su to ozbiljni zadaci za ozbiljne ljude. Imate li strah, gospodine kapetane? - Ja?, ma hajte, gospodine generale. Sendvič? Dok je tako plovio prema cilju odjednom ga je uhvatila glad. Stalno gledanje u komande aviona izludjuje. Stalno gledanje u nebo. Prema dole. Niti zna kuda leti, niti zašto. Otac bankar. Mati domaćica. Tri bucmaste sestre, jedan brat. Ranch u Texasu. Baciće svoj tovar, na koga?, na Descartesa, na Pascala, na Schrödingera, na Kafku, na Jevreje, na um, na dete, neću imati sutra šta da jedem, kiosci zatvoreni, Mc-Donalds zatvoren, svi su u skloništima, Beograd, Priština, Podgorica, Novi sad, 27. mart 1999, 13 časova. Kosovo isti čas, isti dan. Paris. Jelisejska polja. Isti čas Venezia. Isti čas katedrala u Innsbrucku, molitva. Ručak. Ručkovi.

- 59-

Kupovine pred Uskrs. Dovoljno je da se zna. Dovolno je da se ne zna. Dovoljna je savest. Dovoljna je savest za sve. Dovoljna je demokratska savest. Gde je razmak? Ništavilo najbolje. Najbolji najgori. Nistavilo ne najbolje najgore. Penji se u avion. Ali ne u putnički, pazi da ne pogrešiš. Za sada ne u putnički. Koje reči za čega onda? Izvesna meka suština. Evropa će se sada nagledati Balkana. Odozgore. Balkan nije u Evropi. Ko zna gde je. Jeste. Balkan je na Balkanu. Potom promašiti. Potom pun pogodak. Na našim ekranima se sve vidi. Gledajte. Dole je Batajnica. Ali, najpre sendvič, molim. Tako. Kaficu?. Može. Bez šećera. Brzo ćemo se vrati. Obavljena posla. Neobavljena posla. Ima kuća. Nema kuća. Nečijih ima. Nečijih da ima nema. Sve može odozgore. Panorama. Kada se vrate sa borbenog zadatka, a uvek se svi vraćaju, nema nestalih. Može piće? Može. Drugovi. Spustio sam se zdrav? Živ. Bog? Ne - ja! Svi nemački piloti vratili su se zdravi i čitavi. Oni znaju zašto se bore. I izbeglice znaju zašto beže. Yu-generali znaju za šta se bore. Zna UCK. Što loše to gore još. Povratak za povratak u bazu. U sigurnost. Opasni odbranbeni sistem. Ruske proizvodnje. Povratak za što loše to gore još. Na radarskom ekranu polusenka, praznina, senka. Reči izčezle. Do neprimetnog izčezavanja još i još. Sada govori ekran. Ovde slobodni ekran. Naši napreduju. Moji napreduju. Ne naši napreduju još. Vidljivost dobra. Tenk ulazi u selo, u reči, u majku, u dete. Srediti im majku. Jedan i drugi jezik. Oba. Čas jedan, čas drugi. Silazenje sa Kolona. Silazenje sa Kosova. Ulazenje na Kosovo. Zaista, konkretni geografski pojmovi. Konkretan život. Konkretna smrt. Obadva. Oni šta rade to ne znaju to. To je svet. Tu smo. Izgubljeno kuče, pincher, juče oko sedamnaest časova u Mariahilferstraße. Poštenom

- 60-

nalazacu sledi nagrada. Uskoro će ordeni, medalje, zasluge za narod, jedna zvezdica, dve zvezdice, zlatne srebrne, plombe sa ukrštenim mačevima padati izdasno na mnoga ramena. Kopaće se grobovi. sanduci će leteti s kraja na kraj sveta. Prvi, drugi, treći. Skoro isto loše. Isto loše. Isti rezultat. Isti kraj. Isti početak. Plemenit. Plemenitiji. Najplemenitiji. Moja su prava da sam čovek. Ne, ja jesam čovek. Ponosan. Poluponosan. - Ne znam šta sam! Ne mislim. Heraklit i gospodin Clinton. Lako se može naći veza. Obrazovani, lepi, pametni, sretni, nasmejani. Parmenid i Milošević. Ista slika. Bože, kakav šarm! Kakva sigurnost. Kakva laž. Kakvo biće?! Parmenid je pod zemljom. Milošević u bunkeru. Pohvaljeni su generali. Odbrana je bila sjajna. Golman nije imao strah od penala. Nastaviti treba do poslednjeg čoveka. Vidite koliko me moj narod voli. Pogledajte koliko pati zbog mene. I koliko samo ume da pati!. Nisam to mogao da verujem. Odmah silazim u bunker. Naredi tamo: prvi korpus, drugi korpus, paravojne snage. Svima dati slobodu preko neba. Sada me još više volite. Još više ste se zbili oko mene. Znao sam da će tako biti. Zato i nisam hteo da one iz alijanse pustim na Kosovo. Znao sam da će me narod još više zavoleti, kada im učinim to zadovoljstvo da se bore za sebe, za mene, za moju stranku. Za svetinje. Narode moj, hvala ti. Ješćete vi korenje. - Ješćemo!. Eto Gospode, hvala ti na nebeskom bankaru. Zajašio, čovek. Neočekivano zajašio. Smišljeno zajašio. Uzroci i posledice toga zajašivanja. Razlozi plemeniti. Ciljevi dalekosežni. Njegovi generali ničega da se sete. Nikakve probe. Svi odani dušom i telom. Ničega da se sete. Epolete su to. Svaki general ima decu svoju. Da, reći da. Razumem. Narod da ga počistiš sa ulica, sa trgova, iz kuća pa na groblje, sve to da učiniš

- 61-

narodu, on bi opet klicao slobodi, konačno-beskonačnoj slobodi. Osloboditelju. Više nema naroda. Gde je moj narod. Praznina. Čas jedna. Čas druga. Čas obe. Neočekivano iščezli. Sve do ne. Što loše to gore još. Bog, ponekad za trenutak odsutan, ali ovi dani, baš su pogodjeni: uskoro Uskrs. Farbajmo jaja. Puna kotarica jaja. Miris proleća. Čamac. Nebo. Reka. Bivša. Bog. Oni. Mi. Ja. On. Poredak stvari. Nema govora koji nije jezik. Jedan psihoanalitičar mora lako da razabere temeljnu razliku izmedju označitelja i označenog, i da počne da radi sa dvema mrežama, što ih oni organizuju, odnosa koji se ne preklapaju. Navedeni psihoanalitičar može da radi i sa trima mrežama. Može da radi šta hoće. Izjasniti se za neki cilj ovde je pogrešno. Niti je to način da se otarasimo dubine. Stablo, vlat trave. Prema kojima oluja postupa univerzalno. Stresti sa sebe krhotine. Bog spava. Sve spava. Kandid obradjuje svoj vrt. Beket je umro. Oni me pišu. Nemaju drugog puta osim da to što žele reći kažu sebi i hartiji. Svako piše svoje o meni. Takva su vremena. Nema istraživanja, nema proučavanja gradje, biografije, nacrta sižea, nema nikakve teze, postavke, dokaza, nikakvog sistema. Pišu. Leži u čamcu. Sve zabeležiti kako je bilo. Onako kako je bilo. Nesumnjivo je da je nekako bilo. Ali da bi bilo ispričano to što se dogodilo ne mora nužno da se ima nekakav red. Možda čak ne mora ni da ima nekakav kraj. Uvek se može reći: Živote zaustavi se ovde. Izvesna gospodja Ramsay koja je jednom tako nešto rekla pretvorila je taj čas u nešto trajno. Na isti način se može

- 62-

objasniti i nečije idiotsko ležanje u čamcu uz objašnjenje da isti prati atome dok padaju na svest redom kojim padaju i slede šaru koji svaki prizor ili dogadjaj urezuje u tu svest. Onih nekoliko šturih podataka koje je ostavio o sebi Mihajlo Z(et) (o kojima je na ovim stranicama nešto već bilo kazano) bili su zabeleženi u više njegovih privatnih svezaka u kojima je on na mnogo opširniji i detaljniji način zapisivao svoje utiske o pročitanim knjigama (medju kojima se nalazi i jedan neobičan zapis o Pešćanoj knjizi velikog Argentinca J.L. Borgesa kao i jedna posve kratka beleška o tekstu Borges i ja istog autora o čemu će ovde biti nešto više reči kasnije); dalje, u navedenim sveskama Mihajlo Z(et) je zabeležio i razgovore sa ljudima sa kojima se u životu sretao, medju kojima je bilo i ljudi od izuzetnog autoriteta i ugleda; takodje, tu se nalaze zabeležene povesti drugih ljudi koji su ga iz samo njemu znanih razloga zanimali; kao i većina osetljivih osoba i on je zapisivao svoje snove, doduše, sudeći po broju zapisa retke, ali neobične. Dnevničke zapise, izgleda, da nije vodio, nikada. Činilo mu se - to čitamo iz jednog njegovog zapisa - da ih je besmisleno voditi, jer kako kaže, stvarnost nam izmiče svakog trena, pošto nam se u životu zapravo ne dogadja ništa, već se mi dogadjamo bez našeg znanja i na temelju božanskog milosrdja koje nam ne dozvoljava da poznamo istinu nijednog našeg trena. Voditi dnevnike na temelju takvih ubedjenja uistinu je tada posao posve uzaludan. Nijedan tren našega zivota nije istinski naš, već pripada božanskoj milosti i njegovoj promisli. U Alsterovoj (T.B. Ulster) dvotomnoj vojnoj enciklopediji (New Haven, 1990, p. 1018) medju osam

- 63-

hiljada i šestodvanaest autorizovanih biografija značajnih oficira bivšeg Sovjetskog Saveza nalazi se i njegovo ime. Ti podaci za ovaj Spis nisu važni. Recimo samo to da se medju podacima nalazi i zapis o naslovima njegovih književnih radova, mahom nastalih u periodu izmedju 1980 i 1990 godine, a sudeći po naslovima radi se o knjigama iz oblasti književne teorije i nauke o književnosti. Zaista neobičan podatak koji govori u najmanju ruku o tome da je ovaj čovek bio u posedu dvaju posve različitih zanimanja, te da su ista u potpunosti odredila njegov životni put, ma koliko da je ovaj po nekakvom uobičajenom redu stvari bio duboko protivrečan. Posle 1990 ovaj se čovek gubi iz javnog života Rusije. Ono što o njemu znamo do tog perioda ovde je bilo rečeno. Praznine u njegovoj biografiji dopuniće sticajem okolnosti on sam u pismima majci. Ma koliko ta pisma sadržavala takodje nepotpune podatke o njemu, ipak ono što se u njima nalazi, njihovim pažljivim slaganjem na temeljima te korespondencije, moguće je osvetliti ovaj život ne toliko neobičan da bi ga vredelo ispričati i zapamtiti, koliko običan u neobičnim okolnostima, pa ga tek stoga i zato valja još bolje upoznati. Jer biće nespretan u svome prebivanju na zemlji svako onaj koji ne dopusti da se Božija jednostavnost ne prelije preko svih drugih i mnogih života i ulije se u jednu svetu Opštost i zajedničkost koju valja ne zapamtiti, već dati. Jer tek svi mi jesmo jedno ja i to naše ja sa kojim hodamo kroz svet tek je samo tada naše ukoliko je Opšte i zajedničko. Samo nepotpune gramatike svetskih jezikâ poznaju gramatička lica. Sa stanovišta božanske gramatike ona prva, gramatika lica, samo je upad fantastičnog sveta u eliptički i rizomski stvarni svet.

- 64-

Kako u životu, tako i u pisanju, apsolutnost ljudske bezličnosti, ljudske konačne i istinske bezličnosti koja prebiva u čovekovoj ontičkosti, saglasna je sa činjenicom da smo mi ljudi iz roda vremenitosti, pa stoga i sami vreme datiramo iz bića. Svako pisanje, kako nas uči život, mora najpre da piše ono dato, učeći u hodu kako da ga primi. Ono što u pisanju vodi izvesnom davanju kontinuiranog postojanja sveta, nije dekartovsko ja mislim (ili cogito ergo sum), već unutarvremenskost u kome je smesteno svako vreme i svako biće. Ležati u čamcu. Govorio sam ocu, majci, supruzi, deci, svim ljudima koje sam u životu sretao – ja. Ja. Ja Mihajlo Z(et). Jesu li svi oni ja? Jesam li ja jedan i zaseban? Ima li pregrade izmedju drugih i mene? Izmedju njih i mene nema nikakvih pregrada: ja je mi. U jednom posuvraćenom svetu gde pojam rata tako žestoko postoji moglo bi se bez ustručavanja reći da još nismo dovoljno zreli, niti dovoljno snažni da nosimo svoj identitet na koga smo, sasvim bezrazložno, toliko ponosni. Ležim u čamcu. Ležao je u čamcu. Ne znam da li moje reči ikome išta kazuju. Dok me neko opisuje da li taj neko - možda ti, moj čitaoče, - može upotrebiti reč mi? Reći: Ležimo u čamcu. U okretanju svoda nebeskog, beskrajni, plavi krug; Bog. Nad čamcem beskrajni hram. Beskrajni oltari koji čine jedan oltar, beskonačni krst, visok, širok portal, na sredini ciklična knjiga. Nikome nije dato da upozna beskonačnost gradjevine. Svako je tu na svome mestu. Gradjevina je jedna, trostruka, hiljadostruka, iz nje curi dan i noć. Zidovi hrama izgledom potsećaju na stranice

- 65-

rukopisa. Gradjevina je toliko obična da je niko ne primećuje. I čiji god da je rad i napor bio u stvaranju gradjevine ugradjen, ona je toliko savršena, da se mora reći da nikakvog rada na njoj nije ni bilo. Na taj način svakome je omogućeno da pretstavi da gradjevina sadrži prirodnu egzistenciju, čija nam bit izmiče svakog trenutka. U okvirima jedne daleke asocijacije moglo bi se bez okolisenja navesti sličnost gradjevine sa tekstom i onim čime tekst biva stvaran, naime sa pisanjem. Ipak, najbliža i najodredjenija sličnost Gradjevine ma sa čime u svetu duha sadržana je u činjenici da ju je posve lako porediti sa logosom. Tako znam da sam postojao i da postojim. Brzo ću saznati ko sam. Zašto bi sve ovo što se dogadja (ako se uistinu dogadja?) dogadjalo meni? Onaj koji me piše zaboravio je svakako na sebe i na svoje "ja", pozajmljujući meni njegovo. Ili sam ja njemu pozajmio svoje? Nema Pripovedača ovog Spisa. Ne zna se ko ovo piše. Svaki čas se tekst dopunjuje novim tekstom pa ovaj, kao i prethodni, ide svojim putem kao i dogadjaji za koje je on samo slučajno vezan. Sve, naime, može biti zapisano. Takav je zakon. Izmedju dogadjaja i Spisa nema korespondencije, niti selekcije. Dogadjaj bez Spisa može a Spis može pisati dogadjaj, bivajući donekle čak sâm dogadjaj, ali ni u jednom spisu nema dogadjaja koji se poklapa sa dogodjenim, već ostaje zauvek jedna razlika koja je klica svake sumnje i svake melanholije. Nema dogadjaja, ali nema ni pisanja. Piše se uvek po dijagonali dogadjaja, ne obuhvatajući u svoju žižu jednoznačno niti pisanje, niti dogadjaj. I pisanje i dogadjaj, svako na svoj način, postoje u svojoj neprobojnoj nezavisnosti. Svet pisanog tela je jedna sumorna naknadnost kojoj ni sam jezik, makar nam on i od Boga bio poslat, ne može biti od pomoći, niti time išta

- 66-

može biti oživljeno, niti prizvano u javu. Povest haosa ne postoji. Tako nešto ne postoji. Nikakvog središta nema, nikada, ni u čemu. Nikakvog odmorišta na putu nema. Nema ni puta, ni ivice puta ma koliko oni čak i golim okom bili vidljivi. Verujemo da je, nečega, nekad, bilo. Ili čak verujemo da sada nešto jeste, da upravo teče, da idemo prema nečemu, ali ne znamo prema čemu. Povest nečijeg života ne postoji ili se u tom slučaju radi o enciklopedijama, leksikonima, zbornicima biografijâ, hronologijama. Dogadjaj je biologija i mehanika, čiji se konci ne mogu udenuti u iglu pisanja. I dogadjaj i pisanje idu svako svojim putem. Dogadjaji se nizu na dogadjaj a svaki se Spis večno piše ovde i sada, a aktera nema, jer nema krajnjeg cilja ni pisanja, ni Spisa. Ja sam funkcija. Ja sam funkcija jednog nepostojanja, jedne ne-potrebe za postojanjem; takodje, ja sam funkcija jedne ne-potrebe za pisanjem. Valja se prepustiti, jer i samo dogadjanje ovde i sada, i svuda, postoji za Svakoga i Nikoga koji svojim jezikom progovaraju kao što progovara Sve i Ništa. Tolika je moć dogadjaja. Svako ko me piše, život (čiji?) koji me piše mora da ima iskustvo svog ništavila. Na moje mesto reči su postavile vrstu ne-mene-sama. Jer sumoran je moj Bog i moram izmedju sebe i onog što mi se dešava (šta.?) pustiti da klizi iskonska tišina, tišina svesti sa kojom u svaki od mojih trenutaka dospeva osećanje koje me lišava jezika pomoću koga bih se probio što bliže realnosti i stigao do ljudskog postojanja. Ležao je u čamcu. Mihajlo Z(et). On. Ja. Ležati, spavati, možda sanjati. Ili je čamac odavno prazan pa tu nema ničeg osim tela, mrtvog, opruženog, i u čije oči, otvorene prema nebu, pada kiša i olovo, bleskovi neba i bleskovi ljudi, vreme od jednog rata čovekovog do drugog …

- 67-

Jednog dana, jedne godine (gde?) sedeli smo, Ona i ja, i razgovarali. Bila je savim smirena. Posve u sebi i posve upućena na sebe, kao gotovo uvek tokom ovih godina, a ipak željna da razgovara; željna govorenja kojim se ništa ne tvrdi i ništa ne opredeljuje. Gleda prema jednom malenom ormanu sa knjigama, iza koga se nalazi prozor. Tako, dok razgovaramo, obično predveče, biva mi još bliža. Iz dana u dan sve bliža, sve nedeljivija od mene. Ona, ili moja duša? Nikada se nije bila oslobodila, još od prvih znakova rata, kada je boravila negde daleko od mene, jednog osećaja primarne nesigurnosti prema svemu tudjem, čak i kada je, izbegavši ratno ludilo tamo, u svom novom prebivalištu ponovo stekla izvestan imetak i dom. Svakim danom sve bliži rat se doseljavao i tamo gde je sada bila. Gledala je u pravcu ormana, prema prozoru, prema meni, ja sam joj govorio, "Sve ovo što imamo ovde ne pripada nam sasvim. Pripada nam samo trud i znoj, napor i izvršenje toga napora kako bismo uz pomoć toga delanja izvršavali Božiju volju i naše zadatke na zemlji." Govorio sam joj tako, jer se ona suviše lako vezivala za stvari, za predmete, za svrhe njihove, za čvrstinu njihovih obrisa na koje je oslanjala svoje biće. Govorila je: "Želim da budem stablo sa svim danima njegovim i godisnjim dobima, čvrsto ukorenjena u zemlju." Kazao sam, "Kretanje je jedina stvar koju u životu možemo pridobiti sasvim za nas. Kretanje i gledanje. Duša je sa nama uvek …" Govorio sam, a znao sam da to što govorim nije ni meni sasvim blisko, jer svako kretanje mora da ima svoj cilj, nekakvo odmorište koje na koncu dobija svoj miris i sve više, što smo duže tu, miriše na nas same, na tekovinu naših ruku. Ona je odgovorila: "To je ta stvar koja mi treba i koju, krećući se ili bežeći, ne mogu poneti, a time,

- 68-

u toj stvari, na njoj, ostavljam deo sebe, odbranu svoju pred ne-bićem. Dovoljan je taj pokret, pokret bez moje volje, koji me obeskorenjuje i koji čini život prolaznijim nego što on doista jeste. U ovoj stvari (pokazala je na neku vazu za cveće) prebiva moj Bog i moj osećaj svekolike sigurnosti, deca naša, sve naše." - Ne znam da li je čitala Rilkea! Predmet koji ste uzeli nekad zastupa mnoge, mnoge … (Ein hiesig einmal ergriffenes Ding gälte für viele). (…) Veličaj andjelu svet … Reci mu stvari … Pa mu pokaži koliko stvar može biti srećna nevina i naša … I ove stvari, što žive od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprolaznije … (Preise dem Engel die Welt … Sag ihm die Dinge … Zeig ihm, wie glücklich ein Ding sein kann, wie schuldlos und unser … Und diese, von Hingang lebenden Dinge verstehn, daß du sie rühmst; vergänglich, traun sie ein Rettendes uns, den Vergänglichsten, zu.). A meni se, kao Konstantinoviću u Descartesovoj smrti, vraća Pascal: Ništa se ne zaustavlja za nas … iako mi gorimo od želje da nadjemo neku čvrstu podlogu, i neku krajnje postojanu osnovicu. - Krajnje postojanu osnovicu: gde naći to, danas, u ovim danima razaranja: kuća, most, vratnice, prozor … Negde toga, uistinu, i danas ima. Postoji. Ali, koliko je i to, tamo, čvrsto i postojano? Oni koji seju rat, rat prema svemu, bićima i stvarima, ni njihova kuća više nije sigurna. Svetska kuća. Vratnice. Prozor. Kazala je: "Disati sa stvarima, svesna sam svog greha, ali ja sam koren i iz sebe hoću svima da prepustim svoje žilice, rizome …" Rizom može da se prekine ili prelomi na bilo kom mestu, ali će se nastaviti po ovoj ili onoj svojoj liniji, po nekim drugim linijama … Govorila je dalje: "I pisanje, ono, i samo je izvesno zaustavljanje, pokušaj zaustavljanja, ono

- 69-

neizrecivo koje pokušava da zaustavi poredak stvari, da im obezbedi sigurnost; ono samo je privrženost izvesnom prekidu, izvesnoj čežnji za konačnom čvrstinom, za konačnim tlom … Ideal jedne knjige bio bi da svaku stvar postavi u takvu ravan spoljašnjosti, na jednoj jedinoj stranici, na jednoj istoj stranici … Ideal knjige je mirovanje. Postati stvar koja kaže to i to, tačno, jasno, nudeći čvrste poretke, zakone koji dopuštaju spas, smirenje i utočište …" Govorila je mojim mislima, prepisivala ih je iz moje njoj nevidljive knjige koja je bila u meni i do koje je ona tako odlučno (intuicijom, darom) dopirala. Knjiga-stvar koja će biti ono prvo, neutralno, iz vremena pre praroditeljskog greha, koje raskriva prisustvujuću svetlost stvari, usaglašenost bića (Sein) i stvari u uzajamnom sa-pripadanju. Govorila je još: "Preko zakona vratiti se stvarima samim u jedno apsolutno neizbežno prisustvo. I u tome neizbežnom prisustvu prebivale bi sve stvari, čvrste, u svim mogućim porecima i u njima beskonačna sadašnjost jednog bezličnog ima, postoji (il y a), koje je moglo biti izvesna drevnost bivstva, njegovo romorenje." Kazao je: "Onaj čamac tamo - to je to." Gledao je gore prema nebu. Ostala je u onoj kući, njegovoj i njenoj, njihovoj, čekajući ono što obično sa ratom dolazi. Sedela je tamo u svome ponosu i u svojoj veri da stvar ne može bez Božije volje postati ne-stvar, da poredak ne može bez iste te volje postati haos, da čovek ne može prognati čoveka u ne-svet. Ali, šta je Božija volja a šta čovekova taština, to dvoje da odeli, nije mogla. Sedela je sa svojom verom kao što je on ležao u svome čamcu, tamo dole, na dnu, u koritu bivše reke. Ne bi umela reći koliko to dugo traje. Da li je trenutak ili stanje? Java ili san? Noću su nebom tutnjali avioni; na zemlji, eksplozije. Nebo je gorelo. Noć

- 70-

je bila kao dan. Vrišti. Da bi razbila led u kom se smrtno ukočio ceo taj prizor. Ratnih hordi nije bilo. Stajale su na nevidljivoj granici i čekali mig da u gomili krenu. Kao razbesneli psi. Kuda? Prema čemu? Ti, jedan drugom nepoznati ljudi, čekali su iza linije. Na terenu koji im je bio nepoznat. Pred ljudima koje nisu toliko mrzeli, koliko su ih videli kao zid koji treba biti pregažen, smlavljen. Jer odnekud je bilo rečeno da to tako treba da bude. Tako mora. Šta mora? Ko je u toj hordi išta o tome zašto mora znao više od svog bližnjeg? Moglo se putovati i uzduž i popreko po mozgovima tih ljudi niko o tome zašto mora to što neizostavno mora da bude, da se dogodi ne bi umeo da sastavi jednu celu smislenu rečenicu. Sa one strane zida bilo je isto tako. Iščekivao se napad. Svako se spremao nešto da brani. Mnogo je bilo onih ponesenih patriotskim osećanjima. To je bilo tako. Nad svim tim nadvijala se beslovesna moć. Stajao je neko ko je mogao reći bilo šta, obrazložiti do pojedinosti zašto i zbog čega toga čina, te odluke i opet bi i Bog i čovek vapili za odgovorom. Odgovora nema. I svaki od-govor bi bio ne-odgovor. Jedan izmeštaj, jedno rasprsivanje čestica koje se nikad na jednom mestu sakupiti ne bi mogle. Ljudska povest veoma dobro poznaje prirodu izdajstva istog. Pomak u nešto drugo, u nešto sasvim drugo svega u ljudskoj prirodi. Možda u čitavoj novijoj evropskoj povesti nema ničeg tragičnijeg od toga što su Pascal, Montaigne i Descartes za ljudsku prirodu zauvek postali mrtvi. Ili, možda, baš suprotno, što su odveć živi. U to možda ili jednog ili drugog upisan je jedan nečitak, neidentičan tekst, jedan posve drugi Tekst, jedna mistika i mistagogija beztemeljnog utemeljenja, nasilje svačega

- 71-

nad svačim koje se uvek beskonačno, apokrifno, ponavlja kao druga priroda. Izmedju Dobra i Zla postoji jedna jedva vidljiva pauza, nesto neodlučivo, jedan apsolut slučajnosti, pri čemu nikakva čovekova predostrožnost u toj stvari ne doprinosi ništa i ničemu. Dobri stari Montaigne, ne tako davno (vremenski razmak izmedju našeg i njegovog veka u ovoj stvari je nebitan) jasno je sagledao savršenu saglasnost izmedju podzemaljskog načina života i nadnebeskog mišljenja. Pojam razlike (différence) tu igra jedva primetnu ulogu. Mogućnost prevodjenja te razlike, iako ne sasvim poništena, izgleda, načelno, ograničena. Označitelji se mogu zameniti ali zadržaće se isto označeno, uvek prisutno uprkos ovom ili onom odredjenom označitelju. Ipak, interpretirajmo, pišimo! Te dve delatnosti mogle bi biti izvor nade. Postoje smo interpretacije (stvarnosti ili knjiga), koje se primiču svom jezgru, svom beskrajnom središtu, u osvitu govorećeg bića. Svako interpretiranje je ponovno pisanje, dopunjavanje. To je moja nada. Pismo (kao i uopšte svako pisanje) uvek stiže na mesto na koje je upućeno pošto se njegovo odredište uvek nalazi tamo gde stiže. Ali, u toj činjenici leži i moj strah: pismo uvek stiže na svoje odredište. Ono, rekao je neko, strpljivo i uporno vreba svoju priliku. Ono što je tu, proizvoljno je, ali mi nije nametnuto. Ja postajem odredište toga pisma zbog toga što u njemu prepoznajem sebe. Pismo mi ovih dana piše rat. Pismo je upućeno. Primio sam ga. Ono ga je zateklo u čamcu na dnu korita bivše reke. Drugome se to dogadja. Ne meni. Tako je moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada zaboravu ili onom drugom. Jos uvek ne znam čije je to ja koje me piše. Istorija gramatičkih lica je isto što i istorija metafizike.

- 72-

Onaj sam koji piše i koji je upisan u trag nekog drugog koji me piše. Malo po malo dovršiće me Spis ili Rat. Uveren je da dogadjaj, bilo kakav dogadjaj, krupan ili beznačajan, sam po sebi ne sadrži mnogo više smisla od pisanja, niti pisanje, ono samo, sadrži više smisla od dogadjaja koji se zbio. Oboje imaju samo vrednost činjenice koja u poretku stvari ne menja nista … Živa grobnica u koju se bio uvukao Mihajlo Z(et) pre i nakon što su srušeni brojni mostovi na Dunavu, ležala je u peščanom oklopu medju raspadnutim ili rascvalim školjkama, posuta lišćem, kao svaka druga humka širom zemljinog šara. Bez ikakve oznake, poput kenotafa. Rat koji se bio digao i koji traje gotovo devet godina, više nije imao telâ (telo je zemlja i ništa) koja bi mogla biti progutana i bačena u zemne grobnice. Usled dugog trajanja rat se preobrazio u dušu. Kao da u toj zemlji više nije bilo ljudi od kostiju i od mesa i kao da su sva ljudska tela bili oglodali psi rata. - i oni kojima tobože do rata nije stalo i onima kojima je do rata bilo jako stalo, i onih izmedju, koji i jesu i nisu hteli rat, koji ga jesu i nisu priželjkivali. Kao, dakle, da je sve telesno, svi mišići, sve kosti, svo meso i sva voda, u samrtnom ropcu isteklo u ono najvise i večno, u, kako reče jedan naš poznati pisac jedne isto tako poznate grobnice, u dušu, alfu i omegu sveg našeg bivanja na zemlji. Celim svojim telom Mihajlo Z(et) bio se preselio u dušu. Niko ga nije mogao da vidi, niko se na zemlji više nije sećao njegovog lika, ako je takvih, posle svega, jos bilo preostalo. I svi su ljudi u tim danima, u tim godinama bili On. I On je bio Oni. I kao što nikakve pregrade izmedju života i smrti nije bilo, tako nije bilo pregrade izmedju tela i duše, izmedju ja i on, izmedju mi i oni. Premošćivanje razlikâ bilo je važno kao što su za život bili važni vazduh, voda i hrana. U tom

- 73-

drugom prostoru gde su svi zakoni poljuljani a zakoni gramatičkih lica ponajviše, kao i zakoni biologije, sve se rastvaralo, sve se ukidalo, jednom unutarnjom negativnošću koja poništava ne samo objekt, već i subjekt. Konsupstancijalnost reči i stvari beše ukinuta, pa je slepa nadrealnost libida razbijala princip stvarnosti i prozirnost jezika. Zar njegovo ime ne beše ime koje se suprotstavlja Imenu, ne beše li njegovo ime legija? Zar se ono ne oslanja na naprslinu pra-pisanja? - Prebivao je u razlici koju je, nagonski, veoma dobro razumevao, kojoj je pripadao po nalogu božanske sile prisutne u njemu. I koja je bila tu da ga spase. Da ga, eventualno, (ako tako biva sa nama na zemlji) vaskrsne! Njegovo stanovanje u razlici, ma koliko na prvi pogled izgledalo samo simboličko, bilo je, uistinu, znak njegove zdrave pameti koja mu je nalagala da se nikad ne prepušta zapovedanju neke stvari, niti nalogu neke situacije. Prinudjen da udje u izvesnu drugost, u drugost sa kojom treba pregovarati i pregovarati pod okriljem opštih pojmova, on se sklonio u nešto najnevinije i, istovremeno, u nešto posve staro, arhaično, a čija je drevnost gotovo samerljiva drevnosti ljudskog bića. Njegova Nojeva barka bila mu je bliža od vlastite spremnosti na smrt, čiju je neotklonjivu vlast odbacivao, znajujući da će bilo kada uspeti da iznudi povratak u svet, da će savladati granicu zla i osluhnuti mu glas, štaviše i oponašati ga, te ga oponašanjem pridobiti i pobediti. Ležao je u čamcu, kao što je ležao u otkucajima svoga srca, jer će samo tako, brzo kao kucaj srca, u trenutku biti u stanju pojmiti spoznajno jedinstvo bića, on, taj glas nepojmljivosti što izražava nepojmljivo, nepojmljiv biva, nedohvatljiv ljudskom jeziku, nedohvatljiv zemnom simbolu, praslika svih glasova i svih simbola zahvaljujući najnedostižnijoj neposrednosti,

- 74-

on toj nezamislivoj graničnoj onkrajnosti može udovoljiti samo onda, samo je onda moguć, ako i sam nadmaši sve zemno (weil sie nur so die Erkenntniseinheit des Seins herzschlagrasch, augenblickrasch zu umfassen imstande sein wird, sie, eine Stimme der Unerfaßlichkeit, das Unerfaßliche ausdrückend, das Unerfaßliche seiend, unerreichbar der menschlichen Sprache, unerreichbar dem irdischen Sinnbild dank unerreichbarster Unmittelbarkeit, sie kann solch unausdenkbarer Grenzjenseitigkeit bloß dann genügen, ist nur dann möglich, wenn sie selber alles Irdische übertrifft) i privije se na nepotkupljivi lanac razlikâ, istinitih i trajnih kao vazda trajna ravnoteža kruga koja titra oko otvorene granice simbola uzajamnog ogledanja i ponovnog radjanja čiji je zakon donesen radi svladavanja slučaja, ukočenja i smrti (das den Zufall, die Erstarrung, den Tod zu überwinden gesetzt ist). U prisnom prebivanju u čamcu (kao u nekakvom Zakoniku čija reč izbavljuje), u tome ležanju medju neprobojnim zrnima peska dole i neprebrojnim brojem zvezda gore, bivajući, dakle, izmedju tih dvaju polova prebivanja, Mihajlo Z(et) imao je, činilo se, isto toliki broj danâ, pa je u svojim premišljanjima mogao da izvuče zaključke koji ni u kom slučaju nisu bili jednostrani i jednoznačni, već polifoni, često suprotstavljeni jedan drugom. Mogao sam, odavno, izaći iz ovoga sveta i mogao sam živeti. Ja živim da bi neko mogao da smišlja ove rečenice i da me naziva svojim ja, da me zamenjuje sa sobom kao da ovo ja nisam ja, već neko drugi i kao da se ovome ja ne dogadja to što se dogadja, već nekom drugom. Možda me neko stalno falsifikuje, govoreći da sam ja - on, mada je sasvim izvesno da on u ovom Spisu kada kaže ja misli na sebe, a nikako ne na mene koji ne postojim. Ili stvari

- 75-

stoje posve obrnuto. Ja jesam u sebi koji izmišlja ili ponavlja samoga sebe. (Ako uistinu ponavljam sebe i ukoliko sam uopšte neko. Ko je u ratu uopšte Neko?, to je pitanje o kome ovde govorimo, iako se čini da ne govorimo o njemu uopšte, da ga, štaviše, previdjamo. No neka se to tako i dalje pričinjava; to je deo pisanja, jer zakoni pisanja kažu da to tako mora da bude, ako se drugačije ne kaže). Jer izvan ovog Spisa nema ničega. Stvarnost je negde drugde. Stvarnosti ima tamo gde je ima. Ta stvarnost nikada ne dospeva do Spisa, ma koliko stvaralac bio vešt. Postoje dve ravni stvarnosti u kojima živimo i umiremo. Zbir reči koje nas sačinjavaju i zbir padanja dogadjaja po nama jeste nešto posve neodlučivo za bilo koju istinu na zemlji, jer se tu ništa ne dâ shvatiti po prostoj (binarnoj) suprotnosti, niti se tome ikada pridružuje nekakav treći clan (kao istina nastala po dijagonali) koji nešto razrešava u vidu izvesne spekulativne dijalektike. Postoji samo pisanje. I postoji samo dogadjanje. Postoji ja autora i ja junaka. I nikakvog sukoba svega toga u ovome Spisu nema. (Ovaj Spis se i stvara u potrazi za razmakom /espacement/ i razlikom /la différence/). Ukoliko obe ravni pokušamo da razumemo kao nekakvo dvostruko pismo sveta, raslojeno, pismo koje je odmaknuto i koje odmiče, onda u tom slučaju cilj bi trebao da bude obeležavanje razmaka, pokušaj upisivanja razmaka u jedno udvojeno pismo u koje nije moguće staviti tačku, jer je u biti svojoj neodlučivo. (U toj dvostrukosti u-pisivanja dogadja se pisanje rata; pisanje bez tačke, jedno udvojeno pisanje: pisanje zla i pisanje pisanja). Takodje, ovde nikakav potpis autora tu ne izgleda realan, jednoznačan i nesumnjiv. Da. Konfliktnost udvojenog teksta nikada se ne može sasvim izbeći, jer se po prirodi stvari, takav tekst nikada ne

- 76-

prepušta zopovedanju referenta u klasičnom smislu, zopovedanju neke stvari ili transcendentalnog označenog. Njegov totalitet se ne sabire u istini njegovog smisla, već uvek luta, ne dovodeći nikada, ništa, do neke iskonski proste prisutnosti. Ništa se u ovom Spisu ne može zatvoriti, niti sabrati. U nekakvom zamišljenom mogućem razmaku toga udvojenog teksta (teksta i života, života i teksta) izvesni beleg beleži u isti mah ono obeleženo, šupljinu i nabor a da, uistinu, nikako ne može biti sabran zbir njegovih tema, njegovog označenog, njegovog da-hoće-reći. I kao što on, Mihajlo Z(et), prebiva u jednom posve neodredjenom prostoru, i kao sto prebiva u jednom posve neodredjenom stanju (ne mora se u to sve biti siguran), koliko i u jednom posve neodredjenom licu i prisutnosti, sasvim neizvesnoj (ukoliko ovo što kažemo nije nekakvo veštačko protivrečje), tako i sam Spis koga neko beleži (Mihajlo Z(et) ili neko ko je on, ali ne kao on) pripada izvesnom preobilnom toku i putanji jedne opšte tekstualnosti koja je više od žanra i koji se kroz taj višak žanra prelama u odnosu na sebe sama. Niko ne odgovara za ovo preobilje, kolikogod da niko ne odgovara u jednoj naturalizirajućoj i istorizirajućoj logici za preobilje dogadjanja koje se, ponekad, može nazvati i ratom. I niko ne odgovara za upravo rečeno, jer i to što je sad rečeno, moguće je - ko zna - da ne odgovara stvarnosti niti dogadjaja, niti Spisa. Isto tako, ova neodredjenost kojoj pridajemo toliko važnosti u ovom Spisu, možda je upravo jedino moguća odredjenost koja, kako bi rekao onaj veliki Argentinac, nastanjuje samo ogledalâ. Jer, ono sto je rečeno u Spisu izmiče nam svakog trena, buduči da nikada ne vodi do transparentnosti koja bi uvećala našu sitost za jednoznačnošću i prisutnošću koju su toliko neophodne

- 77-

upravo u vremenima kada strah, puki strah, uvećava našu nesigurnost. Bilo bi lepo - makar samo to - da verujemo da u Spisu neko sanja kako ga neko sanja. Ali omiljenoj slici pomenutog Argentinca ovde nema mesta, jer neko naprosto sanja da ovo nije san. To, medjutim, niko ne može niti da potvrdi, niti da porekne. Tertium non datur. Horde jos stoje na granici. Oni drugi, patrijarhovi ljudi, čekali su na drugoj strani. Mirni, pripremljeni. Unapred žrtvovani. Sve je tako složeno da bolje ne može da bude. Niti gore. Okolo, a ipak u centru zbivanja, nalaze se obični ljudi, porodice i deca, koji beže. Tako se ti ljudi zovu, sada. Tragediji je dato ime. Nesreća je imenovana. I jednoj i drugoj strani ti su ljudi potrebni. Što gore, to bolje, još. Priča nekako teče, vijuga, izmedju reči. Na njihov Uskrs bombardovali su patrijarhove gradove. Vojne ciljeve. Civilne? Na Uskrs patrijarhovog izbezumljenog i nesrećnog naroda biće jos granatiranja. Zašto to tako, baš kako jeste, ne bi moralo da bude? Padaju dogadjaji. Jedan zečić na ekranu jedne strane tv stanice, sa predivnom njuškicom, medju šarenim aprilskim cvećem, skakuće. U zelenoj travi. Medju šarenim uskrsnjim jajima na granama. Možemo preći na drugu tv stanicu. Jedan ozbiljan Sir, nadodoljen znacima i odličjima, u posvemašnjoj sigurnosti puke i proste sile koja stoji iza njega, u senci, delatna i ratoborna, e taj Sir pokazuje na monitoru uspehe njegove vojske. Vojnički hladno govori šta treba dalje preduzeti, ukoliko … To ukolilo neće doći. Ono je prosto na prosto nemoguće da dodje do njegovog uha, niti do ičijeg uha njegove strane, jer nikada neće doći, jer nema šta da dodje, jer onaj drugi, patrijarh, ne gleda na dogadjaje iz istog veka, iz istog razgovora, iz iste cvetne ravni. Zid. Po tom zidu padaju

- 78-

dogadjaji. S jedne i sa druge njegove strane. Drugo od istoga. (L 'autre par lui même). I šta ako se stvarnost pred našim očima rasplinula? Ne u ništavilo, nego u nešto stvarnije od stvarnoga? Da. To je u ovom slučaju pravo pitanje. Biti pred tv ekranom. Da li uistinu tu jesmo, gde jesmo? Daleke slike bele svetlosti prikazuju nesreću i razaranja, negde. Ne ovde! Negde. Ne tu. Tada, ali ne tu. Fotelja je udobna. Ispred nje stočić. Na njemu popodnevna kafa, kolačići. Tu smo. Tamo je tamo. Ne mi. Oni. Da li je istina da ko tamo razara, ovde razara. To ne znamo, još to nismo iskusili. Za kim zvona zvone? Tamo, ovde. Tamo-ovde. Ne potiču li svi ti tamo spektakli i tamo ceremonije iz osnove jedne logike bez subjekta? Šta ukoliko sve te gomile informacija o Golf Krieg, o Balkan Krieg ne upućuju na neki dogadjaj, nego na promovisanje same informacije kao dogadjaja? Šta ukoliko je sve samo jedna glatka površina, bez ikakvih nabora, bez dubine? Nešto što niti izaziva potištenost niti oduševljenje, nego je naprosto fatalno? Jadni Baudrillard! Ničega nema, uistinu. Samo padanje čestica dogadjanja. Bez komentara. Mi nismo više u sebi, već izvan sebe. Sa nekih drugih nebesa gleda se ovo beskonačno ponavljanje istog, koje nikad nije isto, ali je apsolutno nepomućeno u svojoj neprozirnosti, kao staklo. Napolju, izvan ovog sveta, padaju suze stvari. Lacrimae rerum. Kiša će ili rat. Da li se sve ovo što se dogadja, meni dogadja? Ležim, bezimen, u seobama mrtvih, opakih voljâ, u koritu bivše vode. Sa mnom je moj Bog, sa mnom, ponovo, opet, u strahu, ludilu, gromici. Apsolutnoj samoći Pascalove noći. Da li će se ikada na ovo dno, na ovaj beskonačni pesak, spustiti Blagovesti? Marija? Ne još. Ili još, da.

- 79-

Toliko silno želi da me vidi moj Gospod, tako silno želi da me primeti. Pa šta me onda sprečava da u tome vidim dokaz moje stvarne neranjivosti, moje beskonačne ukorenjenosti moga istog stanja u svim vremenima? I makar vaskrsnuo, On ili ja, ništa se time ne okončava, niti preobražava. Ništa ne menja. Ležaću ovde i pobrinuti se za ostatak ležanja, ovde, za sva vremena, pod uslovom, naravno, da vremena još uvek ima. Bože, vidiš li me kako sam na dobrom putu!? Vidiš li kako moj put ne vijuga, ne vrluda medju vodama tvojim i zemljom tvojom, već put stoji stalno tu. Kao da je to put bez puta. Kao da ja nisam tu. I kao da si ti tu stalno. Tačka. Ali da uspem da umrem, usvojimo li najprijatniju pretpostavku, a da nisam mogao da poverujem ni da sam živeo, iz iskustva znam da to nije ono šta si Ti naumio sa mnom. Nećes Ti, moj Gospode, dozvoliti da predahnem medju mrtvima pre nego što se opet nadjem na bojnom polju. U klanici. Za čast i otadžbinu. Za patrijarha ili kralja. Nosiću zastavu trobojnicu, biću prvi medju prvima. Dah klanice. Biću: rane tvoje. Medju alpskim cvećem cvetaju tv mreže. Na Kosovu božuri i hrizanteme. Cveće leda i mrazeva. Moj čamac pripada toj svetlosti. Toj svetosti. Neko ga vidi, neko ga ne vidi. Meni, medjutim, nije ni na kraj pameti da poričem da je moje svetilište zaista tu, niti da je ono nekakva fikcija onog ja koje me opisuje koga ja opisujem. Veruje li uostalom iko da ja verujem da sve ovo on doživljava? Da ja? Da on? Najpre samo ja a za mnom svi ostali. Oni. Doživljava li se uopšte šta? Ko? Najpre ja. Najpre drugi. Najpre svi. Najpre koliko bez mene. Koliko bez njih, posle? To je jedan od razloga što sam pobrkao sebe i njih. Ono što se dogadja samo su reči. Govorim ono što su mi rekli da kažem, nadajući se da će im jednoga dana dosaditi da mi govore. Ja sam

- 80-

samo slučajno ja. Ne ja, neko drugi. Racunam sa tom slučajnošću. Ko traga za svojim pravim licem, neka se uteši, pronaći će ga, zgrčenog od zebnje. Ko žarko želi da zna da je živeo dok je živeo, neka se umiri, život će mu reći kako. Budi onaj patrijarh koji vodi tvoj narod. Budi najmanje on. Budi tako uporan u proizvodjenju Ničega i Ništa kao on. Videćeš kako je divno rukovati se sa ljudima. Saznaćeš kako se može izmišljati istorija, kako se mogu stavljati na glavu ljudske glave, kako krv može potocima da lije. Šta ja imam sa time što ne mogu biti On? Imam li i ja udela u njegovom delanju? U delanju onih drugih? To je pitanje. Jesam li sa Njim na Njihovoj strani? Ili je stvar sasvim obrnuta? Možda sam sasvim sam u svome svetilištu sa Gospodom nad vojskama. Gde sam, Gospode? Jedno pismo Mihajla Z(et)a majci iz Vukovara krajem 1991. razotkriva izvesne detalje koji iako ne sasvim medjusobno povezani, svakako stoje u vezi sa onim što nekoga u ovom Spisu obavezuje zbog potrebe da se, s jedne strane, istakne izvestan sklop značenja, koliko i da se, s druge strane, prošli dogadjaji, u nekakvim, sada već ne važnim pojedinostima, iznesu kao odjek dogadjaja kojima smo svedoči ovih dana. Čitajući pismo, naime, nije lako oteti se utisku da je beskonačnost ponavljanja crisis-a slična prirodi ogledala. Ponavljanje o kome je ovde reč ukazuje na izvestan odnos dogadjanja prema svojoj spekularnoj slici, pri čemu je povratnost procesa izmedju jednog i drugog zajamčena opažanjem osnovne strukture toga šta se ponavlja. Dogadjaj koji preslikava dogadjaj, detalj koji odražava detalj, zbivanje koje ponavlja zbivanje - sve to skuplja se kao u žižu, u izvesnoj istorijskoj vrtoglavici koja, pretpostavimo samo

- 81-

to, ponavlja kosmičku vrtoglavicu. Zato i kažemo da u pismu o kome je reč nije nemogućno ne nazreti bar senku, kao u nekakvom bezdanu, udvojene povesti hrabrosti i beščašća kojom teče crvena krv poput luka čistog vremena. "… Da li znaš, majko, ko ti ovo piše? Tvoj sin? Ja? Da li sam to ja sada isti onaj iz kolevke, koju si ljuljala? Da li sam, uistinu, to ja pod bedemima ovoga grada? Da li sam primoran da tu budem? Ili sam od svoje volje tu? I čija me je volja nagnala da ovde budem, ako ne moja? Moje drugo ja, zar? Od kada znam za sebe pripadao sam Internationali. Ne komunističkoj. Svojoj privatnoj. Dve crkve su nam, mati, zvonile podne i večernje. To znaš i sama. No, ostavimo se ovog kriptičnog pisanja, sada. Ovih dana na dva dana prebačen sam, po zadatku, iz Francuske, na bojište u blizini grada Vukovara. Pre ovoga rata više puta sam, kao mladić, posetio taj barokni grad na obali Dunava. Sada on nestaje pred mojim očima. Jedna crkva urušava se u drugu. Većnica se urušava u bunar. Ulice tonu u živo panonsko blato. Divno su osvetljene robne kuće. U njima mnoštvo sveta. Kupuju potrepštine za Božić. Veštačke jelke, ukrase. Tih dana imao sam strahovitu zubobolju. Otišao sam kod lekara. U čekaonici, beloj i svetloj, sede još nekoliko ljudi. Čitam najnovije brojeve "Politike". Mislio sam da svratim u Beograd pa sam iz novina hteo da saznam pozorišni repertoar. Neko je stalno granatirao grad. To mi je smetalo. Iz novina se to teško moglo saznati. Ova zubobolja, pa još granatiranje! Da bih prekratio vreme u svojoj priručnoj torbi pronašao sam i jedno pismo mog drugara V.R. iz Vukovara koji mi je nekako baš uoči ovih uličnih borbi uputio jedno pismo u Pariz. Biće mu drago, piše, da se nadjemo u Vukovaru. Priča se da će ga Srbi i

- 82-

Hrvati granatirati. Doduše, posle moga dolaska, nadao se. Neophodno je da dodjete, veli, da ga pre toga dogadjaja (on to naziva "dogadjajem") fotografišete. Trebaće Vam to jednog dana kako biste mogli u miru da uživate u fotografisanim vedutama grada. Svratite, dakle, sledećih nedelja, pre očekivanih dogadjaja i pre nego što dobri Bog napusti ovaj grad. I dok je Bog upravo napuštao grad, baš kako je prijatelj proročanski navešćivao, ja sam molio Boga da poslednji pacijent izadje iz lekareve ordinacije i da me ovaj konačno primi i umiri mi nesnosne bolove. Najzad me je primio. Dao mi je injekciju u bolno mesto. Potom izvadio zub. Hteo sam da se vratim u hotel u kome sam otseo. Noć je rano pala. 28. novembar, 17 časova i trisetdva minuta. Spustio sam se uz pomoć konopca u prizemlje lekareve zgrade. Na ulicama je promicao prvi sneg. Mislio sam usput da svratim u crkvu. Nikakve crkve više nije bilo. U gradu je vladala izvesna dosada. Topovska i tenkovska kanonada iz jednog dela grada monotono je urlala. Prošao sam pored bezbrojnih sanitetskih vozila. Grupice vojnika stajale su u zaklonima preostalih zidova zgrada. Malo sam se bio pognuo, za svaki slučaj. Usput se setih da bi bilo korisno baš sada da svratim kod jedne gospodje kojoj sam, jos prilikom polaska iz Francuske, bio obećao posetu čim dodjem. Adresu te gospodje znao sam napamet. No, većina ulica u gradu bila je u tolikoj meri razrušena, da je bilo malo verovatno da je upravo njena kuća u kojoj je stanovala ostala čitava. Moja pretpostavka se samo delimično obistinila. Ulice, doduše, u nekadašnjem izgledu nije bilo ali je njen dom, pa i on ne u celosti, ostao čitav. U suterenu je, naime, još moglo biti nekoga. Sidjoh niz drvene stepenice. Pokucah i sačekah. Najpre sam pomislio: "Nema tu nikoga." No, nakon

- 83-

izvesnog vremena, pojavi se Ona. Gospodja Renata, poznanica iz starih, dobrih vremena. Bila je ushićena nenadanom posetom. Videlo joj se to na licu i gestama. Gospodja ima oko četrdeset godina. Deca su joj negde na ratištu. Poprilično lepa, stasita, privlačna, još uvek, sedela je na kabeu, ruku nemirnih. Glasom, radoznalim, znatiželjno se raspitivala o meni i mojim poslovima, o mojima … Potom smo zajedno pili čaj. Pokazivala i je crteže svoga muža. I on je bio tu negde na frontu. Prilikom razgovora sa njom trudio sam se da rat ne spominjem. Trudio sam se da govorim najjednostavnije i najlakše misli, najblažnim tonom, da se ne bi shvatilo da pravim dosetke. Ali misli su ispadale ili dosadne, ili glupe, meni se činilo čak neumesne, a povremeno grube. Makoliko da sam se trudio, neke misli su ispadale i suviše višesmislene. Bio sam nezadovoljan sobom. Gospodja Renata me je zadržala u kući. Stalno mi je ponavljala dobroćudno i nekako prisno: "Ta kuda ćete, gospodine Mihajlo, sada, po ovoj ružnoj kanonadi, može vas šta strefiti, ne daj Bože." - Nisam se dao dugo nagovarati. Ona je prešla u kuhinju i čitavu noć nije spavala. Kada sam ujutro otvorio oči s moje leve strane nebo se cepalo. S te strane, naime, nebo se cepalo, pucao vidik na nekakav voćnjak. Sinoćnjeg zida beše nekud nestalo. Zaključih: to je zbog onoga. Pošto smo popili čaj, ovoga puta u maloj kuhinji, jedinom tužnom ostatku, nekada, sudeći po ostacima, udobnog stana, oprostio sam se od drage gospodje Renate i krenuo u pravcu svog hotela. Pomislih: noć bar nisam proveo sam, iako, što se izmedju redova, nadam se da naslutiti, izmedju mene i drage gospodje nije bilo ničega. Usput pomislih da bi bilo dobro da kupim novine i obavestim se u jučerašnjim uličnim borbama u ovome gradu. Ali kioska nigde. Okolo

- 84-

se vucaju vojnici, neki pužu, neki hvataju zaklon, neki leže, tiho ječeći. Kola raznih hitnih pomoći, domaćih i stranih kruže gradom i kupe one koji leže. Blagi Bože, kakav tužan prizor. Najzad, gotovo bez problema (ne računajući jedno neprijatno legitimisanje) stigoh u hotel. Hol hotela bio je prepun ljudi. Novinari ili turisti, teško je bilo da se zaključi. Svima su visle kamere ili foto aparati na ramenima. Da nije bilo okolne žestoke pucnjave, lako bi se dalo zaključiti da bi to mogli biti i turisti. Ali, sada se na tu varijantu ne bih kladio. Popeh se, uz pomoć merdevina (liftovi, obavestili su me, od sinoć nisu funkcionisali, jer spratova u zgradi gotovo da i nije bilo čitavih i celih) u sobu. Presvukoh se na brzinu. Uzeh kofer i izadjoh iz sobe. Portir primeti mene i moj kofer, pa namah uzviknu: - "Kuda Vi to?" Nazad, kući, u Francusku, rekoh mirno. Dobro, račun ćemo Vam ispostaviti poštom. I kao da doda: Znate, ova vremena … I svratite nam opet. Da - rekoh. Izašao sam na ulicu, noseći kofer na ramenu i tako, bar malo, zaštićujući glavu od lutajućih metaka. Na železničkoj stanici gotovo se i nije dalo nekoga primetiti. Sedoh na jednu klupu. Voz je trebao da stigne za oko jedan sat. Imao sam dovoljno vremena da se priberem. Izvadih iz kofera jednu knjigu koju sam još prilikom dolaska ovamo počeo da čitam. Behu to Duhovne vežbe Svetog Ignacija Lojole. Počeh da čitam. Zastadoh na onom mestu na kome ovaj prevejani i dragi jezuita deli savete učeniku koji se odnose na korišćenje mašte. Setih se da se i Ćeslav Milosz u svojoj knjizi Zemlja Ulro prisećao istog mesta. Treba, kaže Lojola, stalno da se vraćaš mišlju na vreme kada je Isus poučavao po Galileji, da zamišljaš tamošnje gradiće i puteve, da

- 85-

zamišljaš sebe medju slušaocima, i tako da ga pratiš na njegovom zemaljskom putu, kao i da budeš prisutan pri njegovoj smrti. Ni manje ni više Lojola savetuje da se pliva protiv struje vekova civilizacije, zaobilazeći pokolenja za pokolenjem, od starosti onih ljudi pa do njihovog rodjenja, odmeravajući u obrnutom pravcu čitavo neobuhvatno mnoštvo ljudskih zivotâ, koje se slaže u ono što nazivamo istorijom. Voz je upravo pristizao u stanicu Vukovar, toga 29. novembra 1991. godine. Bilo je tačno 10 časova i 21 minut. Tada, tu, prvi put videh Bogočoveka i doticah njegovu odeću. Udjoh u voz. Vagoni behu prazni. Sedoh. Nemalo zatim lokomotiva pisnu. Voz krenu. Kroz prozor umesto stubova električnih vodova, primetih topovske cevi na poljima oko grada. Bože, pomislih, čitava ova dva dana nisam ih vidjao. Doduše, oglašavali su se ritmički i, rekao bih, žestoko, pa ipak, bilo je kao da ih nema. Uvek me je čudila diskrecija vojske. Uzeh ponovo u ruke Lojolinu knjigu. Od pre izvesnog vremena uobičajio sam da na kraju svake knjige dodajem svoje beleške o knjizi, vreme kada sam je čitao kao i mišljenje koje sam o celini stekao (Montaigneov savet mi je tu bio od koristi!), ne bi li me to potsetilo makar na ideju i opštu sliku koju sam dobio o piscu dok sam je citao … Ovde bih završio pismo, mati. Ne znam kada ću ponovo u ove krajeve. Pismo ću ti poslati iz Pariza. Tako će biti izvesnije da ćeš ga dobiti. Srdačan pozdrav, dobro zdravlje i svako drugo dobro želi ti tvoj sin, Mihajlo." Pišući poslednje rečenice pisma Mihajlo Z(et), umiren ujednačenim kloparanjem točkova voza, predao se okrepljujućem snu.

- 86-

Spis koga Bog ili neko drugi piše - uvećavao se. Pre izvesnog vremena, medjutim, do pisca ovih redova (koga?) (ili pisca koji ovaj Spis uvećava, bogateći ga neophodnim činjenicama i opisima) dopro je glas nekoga (čije ime u ovom slučaju nije dovoljno značajno) da pismo koje je u celosti navedeno na prethodnim stranama nije bilo napisano rukom Mihajla Z(et)a. Sumnju u verodostojnost pisma potkrepljuje i činjenica da ono nikada nije nadjeno u kući njegove pokojne matere, već negde sasvim drugde. Ono što ga je pisalo i stavilo nevidljivom čitaocu pred oči nije bilo pisano rukom nijednog od junaka ovog Spisa. Njega je, za verovati je (a ne samo za pretpostaviti) pisala izvesna dvojina: naime, prizor pisanja (čije se granice ruše u ponor) i glas čitanja (kojim se uspostavlja uvek novi beg teksta). Obe strane odnose jedinstvo Spisa u tok koji beskonačno odmiče, naplavljujući ga na neznani broj zrna peska na kojima počiva čamac sa Mihajlom Z(et)om. Neomedjeno pisanje otiče u ono u šta se survava i rat i mir, bivajući podredjeni novoj geometriji izvan one uobičajene, euklidovske. Ništa ne počine, reklo bi se. postoji samo puko odmicanje od koga se nikad ne udaljujemo. Stoga bilo kakav potpis na koncu pisma o kome je reč, kolikogod i potpis na koncu ovog Spisa, jeste, uistinu, potpis unutar navodnih znakova. Pismo je (kao i ovaj Spis) pisala mogućnost pisanja, a materijalnost u ovome Spisu nije ništa drugo do prizor koji ima i nema svoju doslovnost, izvestan suvišak koji naprosto postoji, a da nije potrebno da mu se znaju počeci i krajevi, i čiji razlozi nemaju korena. Nigde. Osim ukoliko, nekome, na ovaj nespretan način nije, posredno, objašnjena mehanika Spisa u šta se ne može biti uveren. Njegov sadržaj je letimična pojava nečega; izvestan susret koji se čini kao

- 87-

bljesak. On je vrlo malen, vrlo malen, taj sadržaj. Da. Iza toga da bilo je potrebno staviti tačku. Dok je voz išao kroz Slavoniju prema Zagrebu i dalje, prema Sloveniji, Mihajlo Z(et) je sanjao da ga neko sanja i da se taj neko, u snu, muči pitanjem porekla ovog Spisa, dakle, stvarima sličnim onima koje se i na javi, a fortiori, uvek iznova postavljaju. U dubinama svih dogadjaja i u auri svih dogadjanja, u stvarnosti ili u pisanju, uvek se nalazi jedna anafora koja onemogućava napredovanje dogadjaja prema njegovom očekivanom kraju, na isti način na koji biva onemogućen i hod pisanja prema njegovom završetku. Umesto da prizove stvarnost (ili kako bi se jednostavnije reklo: "Stvari" i "dogadjaje") ova anafora stalno priziva sebe, tvoreći stasis. Rat je. I ova pomenuta slika anafore govori upravo o njemu. Rat je, dakle, da. Vreme je dugo kao vreme u noći. Kao u magli je vreme. Kao pri mećavi u kojoj nikakvog prostora nema, već postoje samo Biće i belina. Pritisak Bića na sama sebe. Mihajlo Z(et) sanjao je da ga Neko sanja te da se taj Neko u snu muči poreklom ovog Spisa za koga, opet, nejasno sluti da nije dovršen, ali da je već dovršen. Taj Neko je sanjao da Mihajlo Z(et) - koga nije poznavao i koji je za Njega bio Neko - sanja upravo o Spisu koji ne postoji u svojoj konačnosti, niti u svojoj ishodisnosti (početnosti), već samo u nekakvom nagomilavanju reči i rečenica, koje ne napreduju nikuda, na isti način kao što ni samo vreme niti ljudska istorija ne napreduju, već cvatu, bujaju poput ćelije zloćudnog tumora ili na način kao što se u zemlji rasprostire ne koren, već rizom. Spis poput kružnog polja sličnosti u pravcu savršene besmislenosti. Neko je sanjao da Mihajlo Z(et) ne postoji.

- 88-

Da je Mihajlo Z(et) samo jedna prisilna tačka u nečijem umu - u čijem? - ne zna se. Ako je Mihajlo Z(et) jedna tačka, onda je On svi ljudi i sve njihove mogućnosti. A ukoliko je Spis rizom, onda on zapravo nema početak, sredinu, kraj, te da je on, može biti, samo ubačen medju sve do sada ikada napisane knjige, i da poput Finnegans Wake jeste samo nekakva simultanost, čiji je rezultat dekonstrukcija istorijske svesti. Lepo. Ovo što je rečeno ne može biti san, nego java, opis i ratio. Može biti, što bi bilo najsramnije, puka dovitljivost, i to ne veštog, već posve neveštog Autora od krvi i mesa. Sve ide ka tome da je Spis nekakva metafora (kakva?) a da Autor ipak vrši nadzor nad razvijanjem Spisa. Drugim rečima, sve je ovo puka artificijelnost, zanat, možda nevešt, mlačenje prazne slame u samoći. Sve ovo što pišem, iznenadjuje me. Tolike sumnje. Tolika nesigurnost. Gde? U koje vreme? Potsetimo se na to. Potsetio sam ga. (Vreme je potsećeno). Uostalom, koga ovo iznenadjuje, neka izadje iz Spisa. Eto, šta drugo da kažem? Neka, na primer, prestane da ga čita. Na isti način kao što ja, na primer, nikada ne gledam CNN program. Ne dopadaju mi se njihove lepe spikerke koje time što govore to što govore, tako odoka, mogu da ubiju bezbroj nedužnih ljudi. I to na zanimljiv način. Šta su naspram toga Staljinove čistke, reći će neko. I neko bi odgovorio. Čistke onog sa strašnim brcima nisu ništa. Šala, eto šta su. Neko ne zna šta čini. Ništa se i ne zna šta se čini. Čini se. Postoji. Postoje samo leksički elementi činjenja i zbivanja sa kojima svako razgovara iz svoga tora, iz svog zabrana, iz svog Čistilišta. Postoje samo priče bez zapleta. Priče bez potrebe za tumačenjem. Svako tumačenje već jeste priča a priča ne zahteva tumačenje. Ne postoje implikacije bilo čega. Sve je čisto fabuliranje, mit, glatka površina,

- 89-

stvarnija od stvarnoga, jedna čista basma. Tek se samo dislokacijom jezik može da prisili da izrazi ne smisao, već Ništa. Kada se ta tačka dosegne (ako se ikada dosegne), onda će se morati veoma oprezno poći unazad, možda sve do Homera. U tom lutanju prema napred i nazad čovek će u ovom obliku i pri ovakvom stupnju svesti, nestati. I Bog će tu vest primiti sa olakšanjem. - Moglo se primetiti kako pri drmanju voza i telo Mihajla Z(et)a podrhtava Moglo se to i ne videti. Ko to vidi da telo Mihajla Z(et)a podrhtava ne mora da se zna. To vidi, reći će se, pusti stid priče, nevešto ispripovedane. Neko će reći: Mihajlo Z(et) je sanjao da ga neko sanja. On sanja. Spis je bio taj koji se utapao u Spis koga je on pisao u svim gramatičkim licima. Reći pesak. Reći vetar. Spis poput peska. Poput vetra. Popot vetra-rata. Leksički elementi ratnog područja. Rečnički elementi izbeglištva. Bogatstvo leksike haosa. Gramatički elementi reda i poretka. Nadgramatički poreci simulakruma. Perfidnost simulacija. I iznad svega nevinost svega. Nevinost je u svemu. Nevinost je pomirenost i simetrija. Bog spava. Sve spava. Dovoljno je samo zagledati se u nečitka mesta ovog Spisa da bismo u tami njegove leksike nazreli pulsiranje protivrečnosti, brojne neodredjenosti, da bismo, dalje, sagledali nemogućnost da se u Spisu igde nazre početak i kraj svega i svačega u Svačemu, priča, te da nas ona priča, dovede do ogledala. Do reke. Do proletnje cvatnje. Do Vaskrsenja. Do zvona svih katedrala sveta koja raznjihano zvone Gloria i gloria mea, tua, nostra. Cosa nostra. Orgulje koje natpevavaju i samo božanstvo. O licemerstva! O gladi! Mihajlo Z(et) disao je ubrzano. Voz se zaustavljao na cvetnim stanicama. U njegov kupe niko nije ulazio. Odavno je već bio ušao u Sloveniju. Medju Alpe. Ko će, uistinu, znati da li on

- 90-

sanja da ga neko sanja? U medjuvremenu, u Spis je upisano još nekoliko strana. Tamna mesta Spisa bila su zalog njegovog porekla, neiscrpnog i neodredivog porekla koje se svaki put umnožava sa svim onim što se jos uvek ne može videti u Spisu upravo kao da je odloženo u mračne uglove i pokriveno crnim ogledalima. I poreklo ovog Spisa može u tom slučaju biti samo san o poreklu Spisa koji se suprotstavlja ne samo tumačenju i imenovanju, već Imenu uopšte. Moje ime je Niko. Moje ime je legija. Jer takvo je i poreklo sveta. Spis je tamo gde nekakvo bezlično "ono" govori pre njega. Njegovo poreklo je tamo gde mu "ono" ukupnosti sveta govori gde on nije, ali da mora da uspe da govori kao da je tu i kao da postoji, makar uvek bio izvan središta u kome ne samo da nema nikakve istine, već i da rečenog i napisanog uopšte nema. Kao svetlost koja prelazi preko stvari i nestaje a one će, stvari, to što jesu, biti i u mraku, dok će Spis biti beskonačno deljiv, beskonačno umnožen, tako, u besputnosti kruga, sasvim nepostojeći, jer niko nikakve volje za onim što jeste nema. Postoji samo padanje dogadjanja. To - postoji. Treba li da bude kazano nešto više, još? I ko da to kaže? I ko ovo govori? A ovo pitanje nije postavljeno na temelju puke retorike, niti na temelju besmislene zagonetke, već na temelju istine, kakva god ona bila, i kakva god ona jeste, i koja se nalazi u Spisu. Mihajlo Z(et) odavno više nije spavao kada je voz ušao na stanicu Gare de Lyon. U Parizu je on proveo sledećih pet godina zivota. Leži u čamcu. On. Ne ja. Vetar miriše na kišu, na proleće. Horde stoje još na granici. No, njihova produžena ruka je već u nečijoj zemlji. Mojoj? Dvadeseti dan. Zemlja razorena. Ne ratuju protiv naroda. Ali jedan je narod u

- 91-

zbegu. Drugi u skloništima. Neko na još preostalim mostovima. Možda teraju nekakvu pustinjsku lisicu u ime demokratije (koncepta za koga niko ne ume pouzdano reći šta je to i čemu treba da služi, osim ukoliko nije za lokalnu upotrebu), ali su za sobom ostavili samo pustoš. Pustoš. Oni koji vode te horde, njihove vodje, izgledaju sasvim pristojno. Lica su im obična, reklo bi se ljudska. Stoje iza govornica, iza pultova i pričaju svoju priču pred svojim podanicima. Podanici, kao i svi podanici, o svemu tome ne misle ništa, jer ih se to jedva tiče ili gotovo nikako. Istorija ljudskog beščašća ravnomerno je rasporedjena. U maloumnim društvima svet se i gradi za maloumne. Istoriju pišu drugi, jer je svaka istorija priča o naknadnosti. Danas horde leže u šatorima. Izbeglice u šatorima. U podrumima i skloništima sede oni kojih se sve ovo što se dogadja najviše tiče. U ovome ratu, kao i u svakom, očigledne su samo dve stvari: oni koji rat žele i oni koji rat trpe. Nikakvog razloga za rat nema. Rata ima. Cilja, jasnog, pogotovo iz perspektive onih koji stoje iza granice, nema. Postoje izgovori, koji su privid kao i svaki izgovor. Privid čini suštinu ovog rata. Rat je negde drugde. Možda u Madleine, u Fizičaru, u Billi Boy-u, u Joschki? Postoji discours ali postoji i méthode. Sve je u svemu krajnje zbrkano. Možda stoga što sam ja ribar. Neuk, jednostavan čovek, sada. Ne, ja sam Joschka! Kako bih voleo biti zelen. Kao trava u aprilu. Voleo bih da i ja nikada ne bacam otpatke po travi. Da čuvam prirodu. Kada u prirodu ili u neko prelepo bavarsko jezero bacite jednu kutiju tetrapaka, onda se ta otrovna masa koja šteti ravnoteži prirode rastvara u vodi čitavih sledećih dvestotine godina. Srećom, kada jedna nemačka bomba sa "Tornada", te perjanice i ponosa nemačke avijacije, padne na neki srpski grad, njoj da se rastvori

- 92-

potrebno je samo pet sekundi. Gradovi ne pripadaju ne jednom vodji, niti sam ja siguran da mene iko ikuda vodi. Znam samo da više nikada neću bacati kutije tetrapaka u Weißensee, niti u Starnbergersee. Pokušaću i ja da budem fini kao Joschka. Gde ću bacati svoja lako rastvorljiva, ali opaka sredstva, ja ne znam. Meni se ona ne bacaju nigde. Mom planu za mir ona nisu potrebna. Zeleno, volim te zeleno … kaže jedan pesnik. F.G. Lorca. Ali njega ne treba citirati. Njega su ubili. Pesnike ubijaju posvuda. Najpre sam bio mislilac, pa pisac, pa političar, pa pesnik. Suviše za jedan kratak ljudski život. Za jedan maleni odeljak proze. I ko me piše posve je nespretan. Ali ja se nemam kome da žalim. Mene grade, vajaju, opisuju. Ja sam mrtva stvar. Papir. I u svemu sam preterao o čemu god da sam razmišljao. Bože, kakav bih samo ja bio političar!. A tek vojnik! Sjajan u hordi, u kohorti, u legiji, neustrašiv paravojni dečko. Ne bih bio loš ni kao patrijarh. Sve uloge bi mi odgovarale. U svaku mogu da se uživim. Uopšte ne znam šta da kažem o sebi. Jednostavno, opet mi se nešto zamotilo u glavi. Bilo bi dobro da me napuste oni koji me pišu. Sve što sam stariji sve sam zahtevniji i nepredvidljiviji. Ponovo mi je potrebna samoća. Samoća u kojoj neću ni o čemu razmišljati. Čak ni o pisanju koje je za mene najviši oblik praznine. Neču razmišljati ni o čemu. Neka me razmišljaju. Neka tragaju za mnom. Na taj način biće primorani da tragaju za sobom. I to je već nesto. I to je već nekakav usputni rezultat. Neka tragaju za tim za čim tragam, za čim tragam, mora da je to, ne može biti ništa drugo, šta je to što bi moglo da bude, šta bi moglo da bude to za čim tragam, kažu da tražim šta je to o čemu pišem da me pišu, da pišem, pišem ih kako uspevam da pišem, nešto tu nije jasno, kako pisati u čamcu, iz čamca,

- 93-

po čamcu, u vazduhu, treba tražiti to što nedostaje, hartiju, sveću, šibicu, parče zvezde, vetar da goni ruku koja piše, kako uspevam pod takvim okolnostima ne da pišem, već da mislim, kako uspevaju da me misle, sada, oni koji me misle, kako je tek njima, mogu ja to da zamislim, kako je njima da kažu kako je njemu dok piše, da me misle, tako, moram da otkrijem kako ja to pišem kada oni misle da ja pišem, neka mi kažu kako to činim a ja ću pitati opet kako je to moguće, vidim da mi govorite piši, piši, opisuj to što vidiš, vidim, ne znam šta vidim, gomila leda i čelika, sve sleće na mene, na nas da mi osveže pamćenje, oni sleću, ono pamćenje staro više od pola veka, davno nisu, davno nisu bacali letke po ovim krajevima, davno nisu bacali ništa, mogao sam na miru ležati u čamcu, moglo je da bude mira, mogao je biti mir koliko hoćeš, širok kao ljudska duša, moglo je biti pisanja, beskonačnog, sada mi nude pamćenje zauzvrat, pospešuju mi pamćenje, čujem kako mi ga pospešuju, čujem kako uspevam da čujem svoje pamćenje, kosluškujem kako pamćenje prepoznaje detonacije, opet, znači, opet, došli su, ko je sumnjao da više nikada neće doći, nisu došli još, eno ih tamo, ne u ovoj mojoj suvoj vodi, već u moru, mome moru, plavom i onda samo tras, tras, tras, pamćenje osvežiti, da se ne zaboravi, da se ne oprosti, da se oprosti i zaboravi, ništa se ne menja, sve traje, kako je počelo traje, trajaće dok laje, laje dok traje, pisati pa zauvek zadržati u pamćenju, posle ove detonacije, posle ove digresije, moram da zapišem da pisanje postoji s jedne strane, da pisanje, takodje, postoji sa druge strane, svi pišu, beleže tačno što osećaju, šta bacaju, zašto bacaju to što bacaju, ruka leti ka peru, ka obaraču, sve je tu samo zbog toga, s druge strane treba sve to razmotriti polako i u miru, ne sada dok padaju

- 94-

mostovi, dok pada tišina, posle, dok nema ničega posle, ni Joschke, ni slobode, nemojte me zadržavati na ovim nesuvislostima, dajem to što mogu, iz sebe, pored sebe, ponad sebe, čujem da pišem, pero škripi po hartiji, ulazimo u dvadesetprvi vek a ja jos pišem rukom, nikakvog računara u blizini, kako uopšte uspevam da pišem, da uhvatim reč, rečenicu u ovoj zaglušujućoj buci aviona i sirena, eksplozija i samoće, šta čujem, ništa do samo pisanje, samo pisanje, glad, glad da sačuvam, sve ne samo sebe (samo sebe ne) od zaborava, da kažem kako je bilo, kako jeste, polako sve će doći na red, sve će biti kazano kako jeste, sada, danas, sve što mi se dešava, a ne dešava mi se ništa, ležim u čamcu, to ništa treba reći, to je najteže, ležim i neko me priča, led, dugu strelu ništavila, od oka do oka, ljuljaška, pesak, mahovina, kako jeste, piši kako jeste, budi pošten, samo to, koristi prostor za razgovor, bacaj mreže, žalosna opustelost simbola, nema više transcendencije i dubine postoji samo imanentna površina, nikakvog tumačenja, nikakve hermeneutike, postoji samo to što pada, postoji to što se dešava kada govorim da mi se to dešava, da mu se to dešava dok ga pišu, govore, postoji samo to što pada, to što zavija kada pišem, i to dešavanje koje zavija kao što zavijaju hijene (ponekad, samo ponekad, dešavanje pada kao sneg i prepokriva nas, ali to je retko, kažem), dešavanje pada po pisanju, po govoru, govorim dešavanje, pišem-dešavanje, piše se, govori se, možda će se samo tako naći mir, neophodan mir o kome sada svi pišu, svi ga žude, svi ga razaraju, disali su ga, ali ga nema, zatvoreni u kući, u skloništu, šetaju po mostovima, čuvaju mostove, tamo, na mostovima nema vrata, nema prozora, nema šta da popuca, ako ga pogode pašće se u vodu, plivaće se ko hoće i ko može i kome je sada do

- 95-

plivanja, kome ne bude bilo do plivanja laka mu plava voda, lako mu sećanje, neka oprosti neprijateljima svojim kao ja što opraštam dužnicima svojim. Može da se nastavi, mogu da nastavim, pišem, prestani, pišem, kažem prestani, prestaću, evo, još samo jedna reč, koja, koja, koja … Spasi nas, pomiluj nas. Ležati u čamcu i biti legija. Nad ovom bivšom vodom nema više mostova. Ujutro me pokriju slanom i mahovinom. Sunce je mahovina. Tek jedno ime oko koga kružim. Koliko godina? Koliko je godina nama prema suncu? Kada pomislim. Pomisli. Ostavi. Čekajući. Ovo neće proći. No passaran! Proći će. Nema veličine u mome znanju o mojoj nemoći. Sećam se Schrödingera i njegove formule. O, Ervine! U mome jeziku tvoje se ime rimuje sa ruine. Trag ovog što je zapisano sačuvan je samo na voštanoj pločici i čitljiv samo pod odgovarajućim osvetljenjem: ono zapisano može se čitati samo u prošlosti, jer pisanje nadomesta dogadjanje pre nego se ono samom sebi pojavi. Zato ovaj Spis postoji tako kao da ne postoji! Opet se zovem Mihajlo Z(et). Ili Vuk Isaković. Ili Eden. Kako li ću se sutra zvati? Možda Edička? Možda Eduard Limonov ili Vladimir Nabokov? No dobro. Ostavimo to.

- 96-

Ništa ovim nisam hteo da kažem. Udjimo ponovo u ovaj Spis. Dakle, zovem se Mihajlo Z(et). Nema me. Ko me priča, ne znam. (Da li ovo treba toliko puta ponavljati?). Poslednje sam po prezimenu slovo nemačke azbuke, imenom prvi u povesti naciona kome pripadam. Ležim na dnu čamca, na dnu toka bivše reke i nisam rekao ni reč a izgledalo je kao da govorim, čak pišem, čak mislim, pa je zato što on govori ja, kao da je on ja koji sam negde daleko ne mogu ni da se pomerim, ne mogu da me nadju ni horde patrijarha, nikakva gomila, nikakav snop greha, sve je ovde greh, granice su zatvorene, ustave reči i vode zatvorene su, dubokim koritom ne teče više ni tišina, zatvoren sam u koritu reke koju su zatvorili drugi i ini, svi, svojom beskonačnom i nepromenljivom voljom, snopom (fascio) slikâ kojima su potpalili temelje moga neba, moga logosa koji je koren oka Evrope i Heraklitov mač po vodi iste reke. U ovom Spisu postojalo je samo pisanje koje je oklevalo da ispriča priču. Umesto toga ono je pisalo, bez ikakvog središta za apsolutno usidrenje (U šta?, u čega?, u koga?, u kome?, sve sama pitanja, važna). Bilo je dovoljno samo otisnuti se. Bez cilja u ovom pisanju. Jer cilja ionako nema, nigde. L'horreur de vide! Ja sam ribar. Bacam mrežu. Bacam mrežu reči. Beskonačno pisanje nalazi se u jednom čoveku. I njegov put je beskonačan kao pisanje. Pisanje je jedna nepoznanica. Posle Vukovara, posle Sarajeva, posle raketiranja Jugoslavije da biste seli da pišete potrebna vam je energija zablude. Pa ipak, prikazuju vam se prividjenja još nenapisanih knjiga. Izvesno pisanje nenapisanog. Po seobama. Seda za sto. Blagi Bože, rekao joj je, da li ćeš ikada poželeti da čujes priču o mome životu. Njegova druga

- 97-

žena stoji kraj njega. Plava. Veoma lepa. On sedi, ona stoji u ukočenoj, jezivoj praznini. Želi da je pomiluje. Miluje je po licu, po očima. Ona ga voli onom jasnom tihošću, svojom, njenom, suzdržanošću, tugom Bogomajke. Mirisala je na moje rano mladicstvo. Mirisala je na sva rana mladicstva čovekova. I bila je puna rana. Bila je krst. I manastir. Mirisala je na prvi sneg. Bila je čist prostor izmedju njega i Boga. Samo je nju poznavao da leže jedno kraj drugog, mrtvi, u nekom grobu, u Panoniji. Da leže u životu i smrti, u životu-smrti koji ima put čovekov i ono što čoveka čeka. Sanja da sanja reči približene do negramatičkih dodira. Te reči su Ona. Bio je rat kada joj je rekao svoje ime. I ona ga je primila. Zašto bi sve ovo što se dogadja Njemu, dogadjalo meni? Mene, ovde, piše dvojina: izvestan prizor pisanja i glas čitanja, piše me Bog koga ja prihvatam i koji mene prihvata, piše me Ona i ja. Obe strane nanose na belinu jedinstvo Spisa, tok koji beskonačno odmiče na jedan malen, vrlo malen sadržaj: Leži u čamcu. Metafora. Rat. Metafora. Reka koje nema. Metafora. Beskonačan broj zrna peska. Metafora. Pisanje. Metafora. Nema ni jednog dogadjaja na svetu koji bi bio toliko čudovisno neznatan a da ne bi mogao da pokrene lavine ratova. I okeane Dobra. U ovim rečima poznao sam još kada sam ga prvi put čitao ovaj Spis. Zaista, imao je oblik jedne u sebi zarobljene tišine da bi se nizanjem reči i rečenica prometnuo u Tekst koga svaka rečenica može da započne ali i da ga dovrši. Ležim u čamcu, na dnu korita bivše reke. Bog spava. Sve spava. Kandid obradjuje svoj vrt. Beket je umro. Gledajući u nebo učini mi se kao da napuštenost

- 98-

nespoznaje počine u žalosti a nespoznatljiva nužnost u radosti. On leži. Ležim. Zatim se sve ponovo ponovo dogadja. Iako sam znao da se više nikada neće dogoditi. Rat. Treba ga pisati sve dok se ne usude da me traže, da me pronadju, sve dok ne počnu da pišu o meni, sve dok me ne dovedu na prag njihovog Spisa, pred vrata što se otvaraju u moju priču. Sve do raspadanja moga imena.

Innsbruck, 4. mart – 13. april 1999.

- 99-

POGOVOR

TRISTRAMOV MOZAK ILI O NEKANTOVSKOJ TEORIJI ALEATORNE

PRIPOVESTI

Fabula ove pripovesti svodi se na to da se ne ispriča priča koja je njome trebala biti ispričana. (Robert Musil)

Običaj autorovog pisanja predgovora ili pogovora njegovoj upravo napisanoj pripovesti ili romanu danas je u dobroj meri pao u zaborav, bilo što je ovaj autorov čin vremena Flauberta i Gidea bio smatran aktom lošeg ukusa, bilo stoga što su pisci stali na stanovište da su predgovori ili pogovori nešto što je spoljašnje književnom delu, te da autor pre nego što poželi da objasni svoju knjigu drugima treba da sačeka da je drugi objasne njemu. Smatralo se, takodje, da pisanje predgovora ili pogovora na opasan način ugrožava autorovu nepristrasnost kao i da u znatnoj meri unapred ograničava eventualno bogatstvo budućih tumačenja njegovog dela od strane za to kvalifikovanih tumača. Usudjujemo se da uprkos svemu rečenom napišemo Pogovor našoj prozi, mi veoma rado protivrečimo ovim navedenim stavovima, budući da je prema našem shvatanju pisanje pogovora na izvestan način produžavanje mimetičkog, dakle fikcionalnog pisanja, i

- 100-

to upravo u vremenu kada se za svako pisanje kao takvo smatra da stoji u znaku jedne beskonačne, nediferencirane tekstualnosti i kada je ono označeno pre svega samosvesnom bezgraničnošću, samosvesnom otvorenošću, samosvesnim otsustvom filosofskog zatvaranja (R. Rorty) u najširem smislu reči, pa stoga takvim stavovima valja pribaviti izvestan legitimitet unutar same prakse. Naš osnovni stav glasi: pisanje je pisanje je pisanje …, tkanje suprotstavljenosti sila bez prisutnog referentnog centra (J: Derrida). Mi želimo da pisanje učinimo svesnim, nama svesnim, misleći ga i razumevajući ga kao nešto što je bez prisustva i bez odsustva, bez istorije, bez razloga, bez archea, bez telosa, kao nešto što apsolutno remeti svu dijalektiku, svu teologiju, svu teleologiju, svu ontologiju (J. Derrida). Osvrnimo se sada za trenutak na našu temu u ovom kratkom romanu i pokušajmo je odrediti. U najkraćim crtama označimo je kao pokušaj konfrontiranja dve ravni pripovesti, dva totaliteta, dva prizora, dva vokabulara: sfere rata i sfere pisanja. I rat i pisanje sadrže potvrdjeni legitimitet izvesnog stanja i o njima se može govoriti kao o formi koja sadrži svoj vokabular, pri čemu su vokabulari obeju formi imanentno (i očevidno) beskonačni. Vokabular pisanja (o ratu) u našem Spisu nikako se ne može odrediti kao pokušaj da se bilo šta smisaono unese u praksu besmisla unutar koje se rat, kao takav, daje odrediti. Na protiv. Smatramo da upravo vokabular pisanja koji je samo prividno imao za cilj da potčini onaj drugi (vokabular rata, u najširem smislu reči) nije uspeo da zadovolji sopstvene kriterijume valjanosti jednog vokabulara (R. Rorty). Oba vokabulara ostala su da stoje svaki na svojoj strani, bivajući slobodni od forme. Pripovest je morala da bude sastavljena od brojnih

- 101-

sižea, napuštenih i lutajućih, pa stoga pripovest nije čak ni fikcija, već zapisnik fikcijskog karaktera toga o čemu se pripoveda, izvesna šuplja figura odsutnosti (G. Poulet). Priča nije mogla biti ispričana! I možda se rečima jednog autora koji se svojevremeno našao u sličnoj situaciji kao i mi, Kurta Vonneguta, može, donekle, ispripovedati naše sopstveno stanovište koje nam se učinilo ispravnim, naime da se tek pisanjem izvesnog anti-romana može da napiše roman protiv rata. Takav roman morao je biti tako kratak i zbrkan i neskladan … zato što se o pokolju ne može ništa inteligentno i smisleno reći (Kurt Vonnegut: Slaughterhouse 5, 1970). Ovo načelno polazište odredilo je sve naše potonje stavove. Od toga momenta mogli smo da radimo šta nam je bila volja. Pisanje je dobilo svoj potsticaj, našlo se u svom sopstvenom elementu, postalo je nešto apsolutno u odnosu na sve ostale druge činjenice u Spisu koji je nastajao. Forma onoga što je bilo slobodno od forme bila je pronadjena. Mogli smo da pišemo. Pogledajmo rezultate toga pisanja. U Pogovoru koga upravo ispisujemo ono, pisanje, može da bude posvećeno ponavljanju onog što je bilo napisano; Pogovor sa izvesne distance ponavlja napisano, razvija ga i uvija; on je istovremeno s ove i sa one strane, on je novi prazan prostor, izazov, koji se nadovezuje na prethodni prazan prostor; pisanje koje je istovremeno discours i méthode, metodičan diskurs unutar koga se sve što je fiktivno pokazuje ništavnim, a sve što je diskurzivno nedovoljnim. Stanje rata i stanje pisanja, tema rata i tema pisanja, ne mogu biti očiglednije pretstavljeni no upravo unutar same instance pisanja, ljudskog čina koji kao nekakav Descartesov Cogito biva i jest svest sebe sama, činjenica bića (M. Blanchot).

- 102-

Odavde pa nadalje, naš Pogovor može biti samo nastavak pripovesti. Nastavimo je. Pričajmo je. Mihajlo Z(et) leži u čamcu. Ležimo u čamcu. Ovde se razvija priča o pisanju. Ne, o ratu! Ne, o pisanju! O čemu? Zaustavimo se. Idemo dalje. Pužimo. Sasvim polako približavamo se cilju. Fabuli. Otkrijmo je, postepeno. Ne tražimo ništa više. Kažimo. Došlo je vreme za prikupljanje, za sabiranje rasute gradje, rasutog tereta, rasutog života i rasute smrti. Trenutak za prikupljanje Spisa u njegovu žižu. Ukoliko te žiže uopšte ima? Ukoliko po zakonima dvaju beskonačnih vokabulara, rata i pisanja, te žiže uopšte može da ima. Pišimo! Stojimo pred bezbrojnim mogućnostima Spisa, njegovim ogledalima. - Pamtim da je rekao: Mogu da me pišu zahvaljujući kolektivnom pamćenju koje me piše. I rekao je: Ja sam samo slučajno ja. Mirisala je na moje rano detinjstvo. Kao što sve rečenice jednog pisca mirišu na njegovo rano detinjstvo. Nema sižea, nema dokaza, nema rata, nikakvog sistema, nema. Postoji samo pisanje koje pada na svest, redom, onako kako padaju atomi, na svest. Ležim, bezimen, u seobama mrtvih, opakih voljâ, u koritu bivše reke. Sa mnom je moj Bog, sa mnom, poneko, opet, u strahu, ludilu, gromici. U apsolutnoj samoći Pascalove noći. Bilo je Seoba i biće ih večno, kao porodjaja, koje će se nastaviti. Ima Seoba. Smrti nema.

- 103-

Potrčao sam prema svetlosti, prema rečenici. Prema sledećoj rečenici. Kao da bežim od besmisla, od svekolikog beščašća svega koje se kao tamni letnji oblak valja tamo po dnu svih naših kolevki i po belini ove hartije. Vratimo se u ravan Pogovora. Fabula naše pripovesti svodi se na to da se ne ispriča priča koja je njome trebala biti ispričana. Spis je nasrtao iz nedostatka povesti. Pišemo Pogovor da bismo u naknadnosti pisanja pokušali da tu nit pripovesti negde uhvatimo. Želja nam da Pogovor ne deli Spis na dva dela i da se ne postavlja izvan njega, već da ostane unutar njegove semantičke strukture. Prilazimo, dakle, ostatku našeg pisanja koji je sada imenovan kao Pogovor sa nadom da uz njegovu pomoć zasnujemo izvestan neutralni supstrat koji je u stanju da se okrene pokretnom središtu Spisa i da objasni ne toliko njegov odsutni smisao, koliko drugu stranu njegovog bivanja (njegove bîti). Spis i Pogovor dele isti put, isto traganje, postajući jedno, iako dvogubo, delo: delo fikcije i refleksije o fikciji. Na prethodnim stranama istakli smo da stanje rata i stanje pisanja, odnosno tema rata i tema pisanja mogu na egzemplaran način da budu pretstavljeni upravo unutar same instance pisanja kao takvog. Tema rata, tema, dakle, klaonice, nereda i haosa u jednom apsolutnom smislu, može unutar pripovedne paradigme biti predstavljena isto takvim radikalnim poništavanjem načela reda u okviru jedne pripovesti i svedena na nejasan šum svog sopstvenog diskursa (G. Genette). Rat jeste samo po sebi nesaopštljivo iskustvo. U tom smislu (i zbog toga) i sama mogućnost pripovedanja mora ili sasvim iščeznuti ili biti svedena na minimum. Pripovedanje se urušava u samo

- 104-

sebe, postajući gomila nepovezanih fragmenata. S druge strane, samo pripovedanje zamenilo je svoj referencijalni odnos prema polju egzistencije i svetu delanja referencijalnim odnosom prema samom pisanju, odnosno prema postojećim pripovestima (P. Ricoeur). Pisanje se okrenulo samom pisanju kao takvom, izvesnoj metamimetici i samorefleksiji, kako bi eventualno ostalo u prilici da pokrene pitanja o odnosu izmedju fikcije i stvarnosti. Neprestano kolebanje Spisa izmedju fikcije i ne-fikcije, njegovo retko pribegavanje fikciji i gotovo stalno bežanje od nje u nešto što posve zasigurno fikcija nije, (već razmišljanje o fikciji, odnosno promišljanje čina pisanja samog), ukazuje na njegov metaprozni, odnosno nemimetički karakter. Sam tekst Spisa organizovan je kao "dvotekst", to jest, sastoji se od fragmenata fikcije i fragmenata komentara, pri čemu je taj odnos u svojoj biti neodlučiv. Neodlučivost u ovom slučaju jeste izvestan znak koji ukazuje na odsustvo zatvaranja, koliko i na suprotstavljenost pripovednih silâ koje nemaju čvrst referencijalni centar. Kao i u brojnim tekstovima Maurice-a Blanchot-a, i ovde sve započinje odsutnošću: Kada govorim ja negiram postojanje toga što govorim, ali ja isto tako negiram postojanje onog koji to govori: moja reč, ako ona otkriva biće u njegovom nepostojanju, tim otkrivenjem potvrdjuje da se stvara na osnovu nepostojanja onog koji je stvara, od njegove moći da se udalji od sebe, da bude drugi a ne svoje biće. Zbog toga, da bi započeo istinski jezik, život koji će nositi taj jezik treba da ima iskustvo svog ništavila … (Maurice Blanchot: La par du feu, p. 327). Ko i čije ja u ovom Spisu govori i kaže ja? Ko u Spisu komentariše samo pisanje? Ukoliko su u radu i rezultatu pisanja prisutni metatekstualni signali ko je, pitamo se,

- 105-

tada subjekt metateksta? Na ova pitanja može se odgovoriti ukoliko se pretpostavi da u Spisu postoji izvesno autotematizovanje njegovog sadržaja, pri čemu dolazi do prožimanja realizacije teksta Spisa i diskurzivno formulisanog teoretizovanja. Prilikom toga prožimanja formira se interpretativni tekst-kod koji na taj način postaje sadržajem poruke u celini. Sledeći Blanchota a na temelju činjenice da u Spisu uistinu postoji izvesno autotematizovanje kao forma supstancijalizacije teksta-kôda (Nirman Moranjak), moglo bi se reći da je u ovoj prozi pripovedač uistinu iščezao u ono što se zove "Holzwege" (termin je Heideggerov) teksta. Glavni junak Spisa nije ni Mihajlo Z(et), niti neko ko komentariše pisanje, već pisanje samo. Šta takvo pisanje može da kaže o svojoj temi (o ratu), to ono pokušava da sroči ogledajući se u samoj temi kao u ogledalu. Preostaje mu (pisanju kao takvom) da prilikom krčenja puta unutar tematskog okvira bude samo "nejasan šum". Zbog toga da bi se uopšte moglo doći do jezika teme, discours koji će nositi taj jezik morao je da uspe da progovori iskustvom Ništavila. Književnost je ta, kako je rekao Georges Poullet u jednom eseju o Blanchot-u, takoreći posthumna aktivnost koja sebi daje u zadatak da dodeli smisao onom što je prestalo da postoji i od čega je odvojena krstom prethodne smrti. Metatekstualni koncept Spisa zasnovan je na četvorostepenoj konstrukciji. Prvi stepen te konstrukcije zasniva se na činjenici da su unutar Spisa sazdana dva opoziciona diskursa, i to jedan koji se trudi da stvori izvestan stepen prozne iluzije dok drugi, njemu nasuprot, nastoji da razotkrije tu iluziju. U tom smislu moglo bi se reći da je u Spisu prisutan klasičan princip metaproznog ugovora: na jednoj strani radi se na stvaranju proznog štiva (teksta), a na drugoj postoje

- 106-

iskazi koji govore o stvaranju te proze. Drugi stepen metatekstualne organizacije Spisa sadržan je u činjenici da se u Spisu veoma često pribegava postupku pisanja o pisanju: pisanje, naime, za svoj objekat uzima samo pisanje kao takvo. Uloga i funkcija pisanja o pisanju u Spisu može se, izmedju ostalog, objasniti i samom temom Spisa, budući da se pojam rata kao takav uvek mora autotematizovati, dok se podvlači njegov besmisao. Da bi se zasnovao istinski jezik o ratu, jezik koji će ga iskazivati treba da ima iskustvo svog ništavila (M. Blanchot). Sledeći stepen metatekstualnog koncepta u našem proznom tekstu vidljiv je u okvirima citatne delatnosti sprovedene u Spisu. U ovom slučaju radi se o relaciji preseka: vlastiti se tekst delimično dodiruje sa tudjim, pri čemu se ostvaruje eksplicitna intertekstualna veza, intekst, u kojemu se vlastiti i tudji tekst podudaraju u sklopu vlastitoga (Dubravka Oraić-Tolić). U pozadini ove citatne semantike stoji izvesna intelektualna montaža kojoj je cilj da uspostavi dijalošku citatnu svest (Dubravka Oraić-Tolić) i u tom smislu ova je svest paradigma jedne civilizacije koja žudi za ledinom kulturâ. Konačno, uplitanje pripovedača u Spisu takodje je jedan od vidova onoga što se naziva "nadprozom" (ili "metaprozom"). Pripovedač koji svakičas stavlja u sumnju sopstvenu ulogu ukidajući je neprestano svojom distancom prema sebi samom, upravo razotkriva postojanje metaproznog postupka u konceptu Spisa. Ovaj postupak na samosvestan način neprestano slama i ponovo izgradjuje diskursnu formu Spisa, naglašavajući napetosti koje postoje izmedju konstrukcije i de-konstrukcije. Pripovedačeva uplitanja u Spisu označavaju drugu ravan konstrukcije Spisa i, pripadajući

- 107-

uslovno rečeno ravni zapleta, "'stvaraju fikciju' iz perspektive sadržaja zapleta" (Patricia Waugh). Sva četiri koncepta metatekstualnosti koja su prisutna u Spisu moguće je podvesti pod jedan i jedinstveni okvir autotematizovanja njegovog sadržaja koji nije ništa drugo do prežimanje realizacije teksta Spisa sa diskursivno formulisanim teoretizovanjem, prilikom čega nastaje izvestan tekst-kod koga je potom u celini moguće označiti i imenovati kao sadržaj poruke Spisa. Na temelju do sada rečenog pokušajmo da protumačimo naslov našeg Pogovora koji, mišljenja smo, na valjan način ukazuje na ono što je u vidu narativnog postupka ugradjeno u Spis. Pre svega recimo da je Spisu prethodila zamisao da se njime u neku ruku ostvari jedna knjiga šendijevka čija sintagma - čitalac može, nadamo se, da nasluti - aludira na pomati roman Lawrence-a Sterne-a: The Life and Opinions of Tristram Shandy. (Život i mišljenja Tristrama Šendija). Teorijske postavke koje se mogu izvući iz ovoga romana bile su izvesna osnova i uzor našem postupku sprovedenom u Spisu. Navedimo ukratko te postavke. To su aleatornost, proces višestrukih pripovesti i model nelinearnog rizomskog konekcionizma (nekantovska teorija pripovesti). Ove postavke je u svom eseju Putem kobnog narativnog zaokreta. Ka anarhičnoj teoriji književne istorije pomenuo i obrazložio Gerald L. Bruns (vidi: Modern Language Quarterly, 1996/57, 1, str. 1-23). Na nama je sada da protumačimo ove pojmove u sklopu onih značenja koje su ovi pojmovi imali prilikom izvodjenja naše zamisli u Spisu. Pojam aleotornosti (aleatorna umetnost, aleatorna proza) upućuje nas na postupak nasumičnosti kako bi se njime izrazila haotična i frenetična ravan iskustva življenja u

- 108-

savremenom svetu. Aleatorna proza, kaže Patricia Waugh, naprosto reaguje na način koji je u skladu sa pluralističkim, hiperaktivnim mnoštvom stilova od kojih su sazdane ravni savremene kulture. Ono što se u takvim romanima uglavnom ističe jeste jedan anarhični individualizam, haotičnost koja bi trebalo da predstavi izmicanje društvenoj kontroli, što naglašava nemoćnost njenog kategorizovanja ili asimilovanja čitaoca u okvire poznatih struktura komunikacije. (Patricia Waugh: Metafiction. The Theory and Practice of Self-Conscious Fiction, London, Methuen, 1984). Pojam procesa višestrukih pripovesti označava da je svaki tekst otvoreni horizont višestrukih nacrta, fragmenata čiji se opseg ne može omedjiti. Ovaj se pojam odmah nadovezuje na pojam modela nelinearnog rizomskog koneksionizma koji prema Gerald L. Bruns-u, oponaša polje neodredjenosti sa uočljivim kretanjem po bočnim i povratnim linijama, kao i pravolinijski, po neobičnim dijagonalama i različitim krivinama, tangentama, pa čak i po nasumičnim obrascima. Ovaj pojam odgovara šendijevskom modelu nelinearnog rizomskog koneksionizma utoliko što su pripovesti u šendijevskoj teoriji pripovesti prilagodjene nasumničnosti stvari i što se sadržaji nameću, potom bivaju revidirani doprinoseći tumačenju drugih sadržaja te u bilo kom trenutku izbijaju na videlo skice narativnih fragmenata sa svim alternativama čiji se opseg ne može omedjiti. Za razliku od klasičnih modela pripovesti, ovaj se model suprotstavlja aristotelovsko-kantovskom modelu. Nekantovski model pripovesti odgovara pojmu rizoma (rhizome) u teoriji kulture Gilles-a Deleuze-a i Felix-a Guattari-a. Pojam rizoma (rhizome) ova dvojica filosofa preuzela su iz botanike. Rizom je izvestan razgranat

- 109-

koren ili žiličast sistem koji se umnožava na temelju načela vezivanja i heterogenosti. Pojam rizoma za Deleuze-a i Guattari-a jeste veoma dobar primer da se označi haotičnost i fragmentarnost, kao i binarna logika savremene kulture. Na isti način slika rizoma prisutna je u poretku svakog tzv. postmodernog teksta, odnosno knjige. U tom smislu i tekst kao i rizom ne čine jedinice, već dimenzije, ili tačnije pravci u kretanju. Nema početka ni kraja, već samo sredinu iz koje raste i iz koje se preliva. Tekst u tom smislu gradi linearne a-dimenzionalne multiplicitete koji nemaju ni subjekta, ni objekta, koji se mogu prostrti na ravan konzistencije i od kojih se uvek oduzima Jedan (n-1). Za razliku od strukture, koja je definisana skupom tačaka i pozicija … rizom čine samo linije: linije segmentacije i stratifikacije kao njegove dimenzije, i linija putovanja ili deteritorijalizacije kao maksimalna dimenzija koja se nepredvidljivo širi da bi oblikovala beskrajni kontingent jedne neistražene i beskonačno privlačne ravni. (G. Deleuze & F. Guattari: Mille Plateau, 1980). Upravo u temelju prirode rizoma nalazi se praslika nekantovske teorije pripovesti tako da bi se moglo reći: nekantovska teorija pripovesti = rizom. Slično kao rizom i nekantovska praksa pisanja ne podleže nikakvom strukturalnom ili generativnom modelu. (G. Deleuze, F. Guattari). Tenzije izmedju kontinuiteta i digresije izmedju narativnih lutanja i izvesne zaokruženosti stoje u temelju nekantovske prakse pisanja proze. Spis se gubi u bezsubjektivnosti, bezobjektivnosti i haosu te se može okarakterisati kao knjiga-u-bekstvu. Spis poseduje beskrajnu mogućnost račvanja. U tom smislu on odražava i isijava jedan način pisanja gde se neprestano spram datog konteksta ukidaju ali i ulančavaju novi konteksti na

- 110-

način koji je apsolutno neograničen. Kao uostalom i sama tema rata prisutna u ovom Spisu. Rat, sudeći po činjenicama da je nabijen stanjem apsurda kao i u takvim okolnostima očitim osećanjem bespomoćnosti ljudskog bivanja na zemlji, može, takodje, biti smatran jednim ulančavajućim kontekstom življenja, pa stoga kao takav, na način apsolutno nepredvidljiv, takodje stvara nove beskonačne kontekste. Unutar pisanja uopšte i pisanja o ratu stoji jedno apsolutno pisanje nenapisanog kome je strana svaka ideja koherentnosti i genetičke ose. Tema rata ispunjava ovaj Spis ili, tačnije, "ona ga prazni", jer rat nije odraz punoće i življenja, već vid punoće odsutnosti i ničega, te ovaj Spis upravo to i pokušava da odrazi: odsutnost i ništost uzdiže u ravan vidljivoga i prisutnog. Jer: zar cilj pisanja nije da odsutnost učini prisutnom a ono što je prisutno fiktivnim? I to upravo radi toga da bi stvarnost pisanja bila prisutna i da ni u kom slučaju ne bi bila primećena sve prisutnija odsutnost stvarnosti.

- 111-

BELEŠKA REDAKTORA U okviru metaproznog Spisa "Zakasneli izveštaj jednoj Akademiji" nalazi se izvestan broj citata i referenci čija funkcija s obzirom na prirodu teksta nije ni argumentativna, ni ornamentalna, već oživljava jedan postav odavno uobičajen u fikcionalnoj književnosti, naime da su svi tekstovi delovi "teksta sveta" i da su svi ispisi već "citati bez navodnika" (R. Barthes). U Spisu su ti ispisi zabeleženi kurzivom. Za one čitaoce koji će pasti u iskušenje da te ispise identifikuju i dešifruju i želeti da ih vide u svetlosti eruditnih referenci, beležimo da ti kurzivni ispisi pripadaju sledećim autorima: Miloš Crnjanski (str. 8); Umberto Eko (str. 8); Marguarette Diras (Str.9); Le Klezio (str. 9); Georg Trakl (str. 10); Blaise Pascal (str. 10); Marguarette Diras (str. 10); Stefan Malarme (str. 11); Viktor Šklovski (str. 11); Gabriel Garsija Marques (str. 12); Miloš Crnjanski (str. 12); Blaise Pascal (str. 13); Jean Baudrillard (str. 13); Ludwig Wittgenstein (str. 13); Rainer Maria Rilke (str. 14); Jürgen Becker (str. 14); Hermann Broch (str. 14); Hermann Broch (str. 15); Friedrich Nietzsche (str. 15); Friedrich Nietzsche (str. 16); Martin Heidegger (str. 16); Jean Baudrillard (str. 16); Gabriel Garsia Marques (str.17); Martin Heidegger (str. 18); Miloš Crnjanski (str. 19); Miloš Crnjanski (str. 20); Jovica Ačin (str. 20-21); Miloš Crnjanski (str. 21); Jacques Derrida (str. 22); Miloš Crnjanski (str. 22); Rainer Maria Rilke (str. 24); Hermann Broch (str. 25); Hermann Broch (str. 26); Hans Arp (str. 26); Hans Arp (str.27); Gilles Deleuse (str. 28); Gilles Deleuse (str. 28); Miloš Crnjanski (str. 28); Ludwig Wittgenstein (str. 29); Semuel Beckett (str. 29); Semuel Beckett (str. 30); Semuel Beckett (str. 32);

- 112-

Rolland Barthes (str. 33); Semuel Beckett (str.35); Semuel Beckett (str. 36); Jacques Lacan (str. 36); Virginia Woolf (str. 37); Virginia Woolf (str. 38); Maurice Blanchot (str. 39); Rainer Maria Rilke (str. 40); Gilles Deleuse (str. 41); Barbara Johnson (str. 42); Slavoj Žižek (str. 42); Hermann Broch (str. 44); Jacques Derrida (str. 45); Jean Baudrillard (str. 46); Jean Baudrillard (str. 47); Semuel Beckett (str. 48); Danil Harms (str. 50); Michel Montaigne (str. 51); Willem de Kooning (str. 52); Jovica Ačin (str. 54); Semuel Beckett (str. 56). Ostali kurzivi su autorovi.