Zvonimir Majdak KUŽIŠ, STARI MOJ

biblioteka

EvergriN

36Ureduje

ZLATKO CRNKOVIĆ

Likovno opremio

ALFRED PAL

Zvonimir Majdak

KUŽIŠ, STARI MOJ

Četvrto izdanje

ZNANJE 1984

Izmeđ fakinov iz našeg firtla najviše sam se družil s Glistom, jer je uvijek ispadalo da se nas dvojica nađemo na istoj strani. Isprva mi je bilo čudno. Po­slije sam prokužio u čemu je štos. Ja se nisam dao vući za nos, niti si zapovijedati od strane pedera koji su htjeli biti glavni u klapi — a nisu mi ravni ni u kom pogledu — i da oni određuju kuda ćemo na čagu, kam piti, kam se pačati u ljetu, koje viceve slušati, i tak dalje, i tak dalje, dok je Glista opet furtim ostajao na klupi za rezerve kod neke frajerice, koja je otišla na spoj nekom drugom jeberu i bez milosti žrtvovala mu frenda Glistu, tako da bi se on poslije obaveznog polsatnog čekanja, za svaki slučaj, dovukao na ogradu parka te tu proveo veče pijucka­jući, psujući i zijevajući. Nekad bi zatekao samo mene, ili još kojeg fakina bez love za kino, pa bismo tu zajedničkim snagama raspalili po nesolidnim mač­kama koje uživaju da vas zaribaju. Tu smo se nekako našli, jer se i meni znalo dogoditi, iako da­leko rjeđe nego njemu, da naletim na govno bez ka-

5

raktera. Šta ćeš! Svagdje se takvog ološa nađe. Kažem, tu smo se našli i počeli plaziti van bez druge rulje. Puno fakina ne donosi sreću, u to sam se uvje­rio. Osim toga, ne podnosim više ljudi nego što je potrebno. Glista se slagao sa mnom. Ja najviše sve volim raditi solo, što je i normalno, ne, ali Glista se pokazao kao drug koji nikad ne istrčava pred tebe niti ti mačku otima iz ruku. On je znao što je red, a to je najvažnije. Umjesto da idemo čoporativno i po običaju se vraćamo čoporativno, nas dvojica smo cp •znanin nstnlih i nHIflziti r»aoia« -------------------- J” ------------------- --- -------- ----------- --------

mjesta gdje smo sto posto bili sigurni da nećemo sresti poznatu facu koja bi nas zagnjavila. I to nam je dobro upalilo! Da vidiš samo, kakve smo gerle tih starih dobrih dana hapavali! Da ti pamet stane! Nekad ti pođe: tako je nama pošlo. Čisto smo se pokvariii. Tko će s nama?! Samo prima robu kupu­jemo i liferujemo. Je, bilo nam je famozno.

Kad se danas sjetim kak nam je bilo odlično, čist ne zavidim klincima koji će za nekoliko let, ili već jesu, vrag ga znal, sve se pošemerilo, koji će, dakle, postati čageri i frajeri ravni nama, jer njima, koliko se god silili i napuhavali, nikad neće biti gala kak je nama bilo budući da se neki bog promijenio. Nešta se promijenilo a sve je drukčije! Oni misle da im je genijalno i da su nas prešajbali, ali si to samo utva­raju. Nek si utvaraju, ja im ništa neću reći, to je nji­hova stvar, ali ne priznajem da su nam ravni i da se zajebavaju kao mi nekad. To jednostavno nema jedno s drugim veze i kvit posla!

Fino smo ja i Glista to izvodili. Bili smo šegrti. Tko nam je što mogao?! Uveče vremena za izvoz.

6

Radi što te volja. Idi u kino na kaubojski filmić, idi nedjeljom na tekmu, zezaj se u slastičarnici ili ispred kućice u kojoj stari Jumbi peče koštanje, švercaj se na treski, štosa radi, pronjuši po tržnici, drpi koju breskvu ili naranđu, ščipni za guz koju kumicu, visi u bircuzu ili mlječnjaku gdje frajerice i frizerke piju kavice, pogledaj koga ima na tramvajskoj stanici, tko igra rukoš ili nogoš na školskom igralištu, nasloni se na »namu« i čekaj dok kiša prestane, kuži dobre pičke, pokušaj se ubaciti kod koje naivke, popuši jednu, dve pljuge u društvu kakvog platfusiste, do mile volje zijevaj i prostači —• Isuse, možeš li zami­sliti nešto više perfa?!

Starci su mi kojiput znali prirediti predstavu. Stari mi još i dan-danas dela na ciglani. Bolje reći rinta. Molim te, u što se tu mogu ugledati, ali mi on ipak tupi da se ugledam u njega, jer on još nije bio gladan a da ću ja biti. Po njegovom trebao sam otići u kle­sare (njegov šulkolega — no to je za popišati se! — pošten je majstor i ima radionicu gore kraj Mirogoja) a ne kaj gubim vrijeme s elektrikom. Po njegovom ljudski rod će uskoro zamrziti elektriku i izmisliti nešto drugo a onda sam ostao bez posla. Nitko me neće zvati da popravim kuršlus, da pogledam štekere ili da ugradim novu šuko-dozu. Kladim se da to nema veze. Ali me on ipak tupi i tupi kaj sam prezreo klesariju i njegovog šulkolegu! Ni ne pada mi na pa­met da ga preodgojim jer mu je ciglena prašina zaštopala mozak. Ne propušća moderne stvari. Ne ide mu u glavu kaj sam mrtav hladan što se buduć­nosti tiče. Stara mu u tom ne kontrira, slažu se kako se nikad nisu slagali od prve bračne noći. Valjda!

7

Da ne služim na ugled i čast familiji. Da sam najgori i najnezahvalniji od jedinaca kaj ih je svijet vidio! Moram priznati da mi puca prsluk jer ne vidim u čem je ta naša familija ikad bila ugledna i časna?! Stari od mog staroga bio je rob, bolje reći sluga na poljoprivrednom dobru nekog Švabe koji je osim toga imao i svoju pilanu i šumsku željezničku prugu. To je da ti pamet stane! Stari dedek je, dabome, svr­šavao kad bi razvezao o tim danima, fijakerima, lipi- canerima, volima težim od tone, krmačama koje su prašile trideset i tri pajceka ... uglavnom taj sistem. I sad tu meni moj starac dolazi s ugledom i čašću koju ne čuvam zato što hoću biti elektroinstalater a ne grobar. Jer za mene nema razlike između onog kaj kopa jamu i onog kaj je pokriva s debelo pla­ćenim kamenom, ne? Kažem, tu se nismo slagali, ali pametniji popušća. U društvu dečkih sve bih zabo­ravio. Mladost je haj doba. Niš te ne boli, niš te ne žiga, većinom si sit. Profači u školi digli su ruke. Na praktičnom radu sve šijem od reda i to nije bez kori­sti. Inače bih odvisio. Iz hrvatskog imam non-stop kolac koji pri kraju godine nategnu na dvojku. Onda su se Glista i njegov Tatek odselili nekam bogu za leđima, jer su im kućicu srušili da će graditi drugu traku autoputa, ali je još nisu ni počeli pa tu već nekoliko godina igramo viktoriju. Tako sam mog frenda skoro zaboravio jer se rijetko vraćao u stari kraj. Bilo je dosta drugih fakina s kojima sam se ze­zao ali mi je on ipak falio. Srel bi ga kojiput u tram­vaju ili u društvu Tateka kak mu pomaže gurati nje­gova kolica za skupljanje starog željeza i vrijednih otpadaka. Tada bi se malo ispominjali i svaki na

8

svoju stranu. Takav je život. Uglavnom svako ide kad-tad na svoju stranu i tu se ništ bolje ne može izmisliti.

Glista je htio postati automehaničar i imao je do­sta šansi, ali si ih je sam zabrljao. Uglavnom, izletio je iz servisa u Lopašićevoj gdje je već kopao prak­tični rad. Tko zna s kim se nije slagao i kaj im je priredio? Kladim se da je nekaj stravično zbrčkao kad su ga znogirali. No njega to nije pogodilo. Kla­dim se da je oduvijek o poslu svog starog, Tateka, mislio kao o rezervi, zlatnoj rezervi kojoj se može vrnuti ako sve lađe potonu. Bilo mu je blesavo ići u šegrtsku školu, kad te s posla mogu tako lako šupirati, pa je na kraju sve napustio. Čini mi se da je neko vrijeme rikal duge pred »kozarom«, ali bez većeg uspjeha. Fakini su ga zduvali jer im je kvario posao. Uvijek ga je hvatala trta da će mu puno du­gih ostati neprodanih, pa bi najavio rasprodaju daleko prije početka predstave. Zna se da to pravi preprodavač ne radi. On rade bude potrgal karte nego ih prodal po istoj cijeni. To je ko onaj štos sa kavom kaj je hiću u more. Dabome da su drugi pošteni frajeri, koji ne pune gaće sam tak, opazili kako im Glista konkurentski spušća. Osim toga, bio je novi. A takav seronja. Tu ni bilo kaj za razmiš­ljati. Dokaza je bilo i previše. Zšutirali su ga na brzac.

Sreo sam ga na streljani iza tržnice gdje se sada rulja skupljala. Kočio se s flasterima kojih mu je na faci bilo više nego kaj je potrebno. Izgledao je straš­no. Kao da se s nekim mrganom borio za titulu prvaka. Nije mu to smetalo da se šepiri i prodaje

9

folove. Stalno se gledal u ogledalce da vidi kak mu flasteri stoje. Osjećao se da je glavni u očima klinaca koji su se okolo natjeravali i moljakali kintu da mogu gađati. Sigurno je mislio da drugi vjeruju da je onaj koji je njemu promijenio lični opis već na Miro- goju. Pametan kit se ne bi pojavljival dok mu šljive ne nestanu. Ali on je superpametan, kit jedan, i flegma je kaj se tiče tuđeg mišljenja.

No preda mnom je brzo kapitulirao i priznao isti­nu. Sad mi ga je bilo žal. Ipak, frend mi je, ti boga! Moram ga žaliti iako mu nemrem pomoći. Tješio sam ga kako sam najbolje znao. — Kaj tu delaš — pitao sam ga — da nisi i ti u cirkusu? — Ma kakvi, ni govora! Žolfa mi je šapnul da su kite kaj poslužuju mušterije dobri komadi.. . Mogli bi im zafolirati? — Već je bio u formi! Pogled na dobru mačku njemuf-olr rimoIV/iV \_lCij V 7K1i;r 1 r> r*rl1ir»np» T*r\r>p»1i

smo naveliko gađati i sipati štosove iz rukava. Na početku nas nisu ni slušale, ali kako je vrijeme prola­zilo, srca su im se smekšala. Baš kad je crv proradio i one postale radoznale tko smo i što smo (Glista se od prve prodao kao boksač) lijeno smo se pokupili ne rekavši ni čao. Tu sam taktiku odavno proradio. U gostionici smo popili svaki po konjak, možda dva, prolunjali po »nami« a onda se uputili k streljani. Već je bila noć, mušterija slabo, što je nama išlo na ruku. Škicnuo sam mačke i vidio da sam bio u pravu. Bilo im je drago kaj smo se vrnuli! To mora paliti, pazi što ti govorim. Gazda, nekakav Srbijanac od Leskovac, sjedio je sa svojom babom u nekakvom razmrdanom autobusu. Nisu na nas obraćali pažnju. Tako smo se mogli slobodno dogovoriti s mačkama,

10

koje su isto bile od Leskovac, za spoj kad zatvore streljanu. Pristale su od šuba!

Čekali smo ih na mostu preko grabe i žderali šljive koje su visile preko plota i nije bio kumst dofatiti ih. Pao je dogovor da se brzo raziđemo, svako na svoju stranu.

Ali one se nisu dale rastaviti kao da su skeljene. Možeš ih drpati do mile volje, ali da je jedna dru­goj na vidiku. Kao, u stranom su gradu, neiskusne, tko zna, možda smo mi nekakvi barabe, možemo im ovo, možemo im ono. Nije bilo druge nego stvar iz­vesti kao da me se niš ne tiče što čujem kako Gli- stina odabranica stenje, uzdiše i škrguće zubima: — Mangupe jedan, kad dođeš u Leskovac raniću te ovakvim čevapčićima! Kud to švercuješ jezik, vidi ga, ne sluša me. More, što si navalio ko besan bik?! Ode mi čarapa, silniče moj. Ama čekaj, bre, strgat ćeš mi gaćice! E, jesi kurviš, jesi!

S druge strane moja meni isto tako sipa koješta. Pala u sevdah. Premda mrkli mrak, mjesečine nema. — Hajdučino moja, kabadahijo moj! Bože moj! Što te volim, mmmm! Voliš li ti svoju Cajku, a, hajde, reci joj da čuje. — Pola je ne razumijem, ali nema veze. Radim ko crnac. Ona cijelo vrijeme ne prestaje nadijevati mi nemoguća imena. Poslije mi se koljena tresu i klecaju, ti boga, stojećke je zbiljam forpas. Naćulio sam uho i čujem gdje Glista zapeo iz petnih žila, ali frajerica mu dala ultimatum: ili će joj odmah, na licu mjesta, dati pet glava za nove čarape, kaj ih je on svojim pandžama poderal, ili ona neće noge raširiti ni centimetar. Cerim se u sebi ko lud! Onda nastupi tišina. Zamišljam kako Glista odbrojava pet

11

stotki. A mačka uživa jer se vjerojatno i rodila u po­deranim čarapama. Samo Glista nije toliko bistar da nanjuši u čem je zajeb. Onda opet tepanje i maženje, Glista se sladi jer mu mačka da da radi s nogarima kaj ga volja, budući da je inkasirala pet stotki: pri­stojna amaterska tarifa.

Poslije, kad smo ih otpratili do autobusa i tu se još izdrpali kakti za rastanak, Glista me moli da mu posudim nešto kinte, jer mu je Brabonjak dužan tri soma što ih je dobio anjcajući s njim. Spomenem mu što sam čuo. On sc zaklinje i tri Časne riječi daje da mački nije dao ni pare. Dekintiran je sasvim slu­čajno. Dva puta po šest mjeseci godišnje.

Tako smo opet postali nerazdruživi. Ili je on dola­zio k meni, ili ja k njemu. Češće on k meni, jer ga je moja stara imala rad i bog te pitaj koliko je puta kod nas hasai. Pravio se vrijedan pa bi donio vode s hidranta. Dabome, po ugljen u podrum sam morao ja ići jer se ukenjal pred štakorima.

Ne znam koliko je profitira! družeći se sa mnom, ali znam da je sve to uništio onaj antikrist, ona ljud­ska nakaza Krumpiraš. Ja znam da sve skup ne valja i da čovjek mora biti strašno oprezan u svakom poslu i da žicari samo vrebaju da te dohvate, da pokvarene ženske nemaju morala, pa će te zeznuti kad se najmanje nadaš, ali isto tako znam da ima poštenjaka, ozbiljnih ljudi kao što sam i sam,.koji ne misle samo na korist, koji nisu crni vragi — da se tak izrazim. Glista je jako mekan, jako nesiguran. Možeš ga za čas zmotati, zavrtiti i skinuti do gola. Stalno se savjetuje i luplje po čelu da se treba uozbi­ljiti, i baš svakom ne reći sve što mu je na jeziku,

12

ali drugačije dela i što mu vrijedi što si daje najbolje savjete?! Ja sam ga za neko vrijeme uspio dotjerati u red. Skoro napraviti čovjeka od njega. Počeo je šacati ljude, tko je šta i kakav je. Opet, nije postao previše sumnjičav jer to može škoditi, jednako kao i prevelika naivnost. Dao sam mu ravnotežu i naučio par zgodnih malih štosova za svaku upotrebu.

Da se razmemo: Krumpiraš je manijak koji ni u šta ne vjeruje, po svemu pljuje, sve ruši i ismijava, na sve gleda samo isključivo s najcrnje strane, ždere se iznutra pa bi zato htio da i druge ljude zanita. On je već davno zglajzal — nema mu povratka. Star je preko četrdeset let, a kad je frajer dotle dogural da još nijedanput nije stal pred oltar, onda znaš koja je vura. S frajerom nešto ne štima.

Iako je o ženskima govorio da su gladna stoka, i u tom smislu, ipak se na njih hital kad je god mogal. Kad čekaju tramvaj, kad pregledavaju izloge, kad nemaju kišobrana a kiša pada (on ga nosi u torbi!), kad idu s placa, kad stoje u nekakvom repu.. . Nje­mu je bilo dovoljno da vidi samu, bez pratnje, žen­sku, i da je potrošabl, a rijetko koja nije bila, već bi se on zakašljao, ruke na leđa i pravac za tom žen­skom. Sve je pozdravlal sa ,zdravo, srce1 a većinu je prvi put u životu ugledao. Čuj, svi smo mi fakini i Startamo kojiput kak da nam je mrak pal na oči, ali za razliku od Krumpiraša, ne za svakom mač­kom, grdom, izgustiranom, ne u svako doba dana i noći, ne bilo gdje, već kad je situacija... kužiš kaj mislim reći? I ne pozdravljamo ih sve sa ,zdravo, srce1! Mi znamo biti fini, i ne ponavljamo se. Kad za kojom mačkom zapalimo, onda nam se ona sviđa

13

više nego druge, ili je baš zavladala suša, ne? Nismo svi manijaci, ne? Držimo do sebe i do svog ja. Krum- piraš je s tim bio na nuli. Ništa ga ne bi zaustavilo da proba hoće li uspjeti. Kao da je on jedini muška­rac na svijetu, tako se vladao. Nije stoga čudo što je jednom prilikom dospio pod tramvaj. Jer on ništ pred sobom ne vidi osim suknje. Tom prilikom suknja se nalazila na drugoj strani ulice. Kao da ga je nešto lansiralo, tako je poletio ne gledajući ni lijevo ni desno, što je svakom gradskom čovjeku prva stvar, pa ga je tramvaj srušio i malo prorolao. Kao uvijek, neki su mislili da budu vidli mrtvaca. Da je netko drugi bio umjesto Krumpiraša, drugčije bi se proveo, ali njemu ni sfalila ni las s glave. Samo je zglobove natukal: inače spreman za pokret.

Možda je otada još ljuće mrzio ženske, jer je zbog jedne skoro izgubio život, ali ga to nije zaustavilo i opametilo. Kit se nastavio baviti čopavanjem mački. Jedino je iz toga sudara s tramvajom izašao još luđi i poganiji. Takav prezir, blaćenje i mržnju prema ženskom rodu može osjećati samo netko tko dolazi pod kotače radi para dobrih bataka. Ili stvorenje koje su stotine i stotine mački popljuvale. Ne možeš znati je li Krumpiraš imao toliko uspjeha koliko se hvalio (nisam bedast da ga slijedim!), ali sumnjam u rezul­tate. Da nije on od onih koji samo napadaju i budu odbijeni, a onda sanjaju svašta?! Možda je koju, tu i tamo, ali je to ništa prema znoju i trudu.

Tog degena upoznao je Glista u birtiji i ovaj ga je svojim- lažima čist izludio. Prelio je malo tog svog otrova u Glistinu glavu, ali je ovom to bilo dovoljno, jer na njega djeluje. Odmah sam vidio tko tu ima

14

svoje prste. Odavna sam znao za Krumpirašov slu­čaj. U Glisti je našao plodan matćrijal. Njega nije teško pridobiti, naročito kad su na vidiku mačke i kad onaj koji ga pridobija zna fino mastiti. Glista proguta sve ko som!

Glista se i dalje sa mnom družio, tu se ne mogu potužiti, ali je počeo srati zbilja što ni pas s maslom ne bi popapao! Ja sam tih tjedana ozbiljno razmiš­ljao da se oženim i riješim sve probleme.

Kad se pravo uzme, biti oženjen ne znači potpisati kapitulaciju, kako neki fakini pripovijedaju, jer o tebi ovisi kako ćeš sve aranžirati i, najvažnije, kakvu ćeš ševu udariti od prvog dana. Treba biti lukav! Treba oštro, ali s ljubavlju. I stara istina: nikad ni za milog boga priznati da negdje honorarno delaš, to jest, da ga umačeš i u tuđe izvore slasti. Ako u tome uspiješ, a nisi truba da u tome ne bi uspio, onda ti je sloboda zagarantirana. A sa slobodom se može sva­šta postići! Dakle, bio sam dosta potkovan što se ženidbe dotikavlje, pobrao sam dosta toga od bo­raca kaj imaju većeg iskustva, i sve u svemu, činilo mi se, ženidba mi neće uopće naškoditi. Posebno zbog toga što je kita na koju sam slučajno natrčao bila zaposlena u tvornici krpica za žene, daklem šnajderica, a i doma nije dangubila nego je marljivo šivala na svojoj bagatici. Dali su joj na krštenju ble­savo ime — Štefa — i to joj je bila mana. Dobro građena, još pravo neopipana: kao da je mene čekala. Amo-tamo i već ne može bez mene živjeti. Kod žen­skih je to drukčije nego kod nas. One uvijek trebaju nešto uz sam život da bi mogle disati. Na sve je pri­stajala i unaprijed prisezala, samo nek odemo pred

15

matičara. Budući da je na sve pristajala i prije nego što smo bili pred matičarem, jako mi se svidjela. Kita ne trguje nego ljubi i ljubi, eto što joj je. Osim imena možda joj je falinga, kako za koga, bila i ne baš du­boka, ali solidna starost od trideset let. Nije da sam žalio što nisam prvi, ali imati ženu stariju od sebe ... Osjećat ću se kao šmrkavac kad budemo išli van u kupovinu. Zapravo, može ona u kupovinu ići i sama, a u drugim situacijama već ću se snaći.

Tako, kažem, ozbiljno sam razmišljao da kažem ,da‘ i da je usrećim, kad je Glista, našopan Krum- pirašovim mudrostima počeo u njegovom stilu špri- cati otrov i kiselinu po ženama, po braku, po nji­hovoj prirodnoj naravi, po svekrvama i rodbini, po njihovoj prepredenosti, kako uvijek rade iza leđa, kako svaka želi samo da se uda a onda nastupa nje­nih pet minuta koje kod nekih zvekana, kaj se. ne znaju osloboditi, traju vekivečno.

Gledao sam ga kao da je pao s oblaka. Je li frajer nanjušio pred kakvom sam važnom odlukom, pa me sad želi odgovoriti, ogaditi mi ženske a da me lično ne uvrijedi, ili, u to nema sumnje, netko ga je u međuvremenu preparirao. On sam, koliko god bes- posličio i tako razmišljao o svemu i svačemu, što običnom čovjeku koji rinta nikad ne padne na pamet, on sam to nije iz svog malog prsta isisao. Netko drugi se umiješao! Odmah sam i znao tko je taj drugi, to jest taj treći.

Ona propalica Krumpiraš!— Čuj, stari — započeo sam ispitivanje Gliste —

kaj ti se mozak ucrval? Otkad si pod hitno postal ženomrzac? Kaj nisi još sinoć rzal na šaku mačku

16

kaj ždrebec?! Čuj, stari, bolje se istuširaj, podreži nokte i iščačkaj kljove pa se burno lepo spominjali. Smrdiš ko futavac. U čijem si to društvu bio?

— Ja? — Baš je sličica!—• Da, ti! Bogme ne ja.— Ćoril sam skoro do podne ...I tak, drži lijevo, navali zdesna, sve mi je priznao.

No, iako je priznao, i dalje je branio Krumpirašovu filozofiju. On nije nikakvi ženomrzac, naprotiv! On njih z guštom voli opaliti ali ih ne ustoličuje, ne kla­nja im se, ne kupuje im veš, ne vodi ih na kolače u slastičarnicu, ni najkiseleši špricer ne priušti im. Da one njega izrabljuju! Pa ni s marsa aterirao. Po- štosati i — kvit. Nikad im popustiti. Jer kad te jed­nom čape, onda je samo pitanje vremena kad ćeš im pete lizati.

Gle, tko mi to govori, mislio sam, nemilosrdni ubojiti frajer kaj mesto srca ima hladnjaču, hladno­krvni bušač, teška flegma, ili, kak zapravo jest, moj mekušni frend Glista koji bi ženskoj u koju se zate­leba — a nema dana da se u neku ne zateleba — dao, dao .. . Šta joj samo ne bi dao! Košulju, kaput, zadnji zdravi zub, nekoliko centimetrov kože s leđa.

—• Stari, čuj, to ti uopće dobro ne stoji. Ti još nisi neizlječiv slučaj. Glavu gore! Za sve se nađe leka. Drž se samo mene i nek te ništa nije briga. Vidim da sam te malo zapustio. Obećajem da ću više brige vo­diti o tebi i tvom slobodnom vremenu! Tako se zeza­jući, napol u šali, napol ozbiljno, uspio sam ga učiniti ponovo normalnim, pravim fakinom koji zna da nije svaki dan svetak, ali opet ni petak. Da smo jednom gornji a drugi put donji. Da nekog mi zaribamo, a

2 Kužiš, stari moj 17

neko nas. Da su ženske prefrigane, ali da je to zakon božji, jer bi inače bilo dosadno potucati se po svijetu a nitko ti nije ravan, akamoli bolji. Uvijek pobjeđi­vati, a nikad platiti ceh.

Složio se sa mnom, znao sam da će se složiti, jer boljeg prijatelja od mene ne bu našel. Šteta je što nisam stariji da bih se mogao izdavati za njegovog fatera. Nije najljepši sin, ali je poslušan kad mu lijepo objasniš što želiš.

Što se tiče Štefe, teška sam se srca od nje rastao. Ali tako to mora biti u životu nas proletera! Prerano, prerano je još bilo za ženidbu. Gdje je još svršena armija. Pravi kupleraj tek onda nastaje!

Nije bilo druge: dal sam joj nogu al sam pri tom zuril nekam u stranu da ne vidim kak će to podnesti. Okrenul sam se i zbrisal da se još ne predomislim i odem u njenu sobu i legnem na, vanjkuše kaj ih je ona sama sašila i umjetnički obrubila.

18

Poslije, neko se vrijeme apsolutno ništa nije doga­đalo. Mrtvilo! Još više smo izgubili vezu s klapom do koje nam ionako nije bilo previše stalo. Kopčaš, ja ne dam da me netko vodi za brnjicu. Brabonjak je na primjer tip kakvog ne možeš zamisliti da misliš tisuću i jednu noć. On će ti spustiti kad se tome budeš najmanje nadao. Ja ti kažem da je pustio brkove baš radi toga da izgleda tajanstveno i ozbilj­no. Kit se samo kamuflira, i tko je tako blesav, neka mu vjeruje! Zato sam se malo primirio, jer sam vidio da nitko ne postaje slavan i da je moja situacija sa­svim solidna. Jedino sam mozgao kako da od nekog izmuzem lovu. Starci su obustavili isporuke i zamo­lili me fino da se snalazim kako sam znam. Bio je to loš aber jer mi je mu tka inače uvijek znala naba­citi koju stotku, naročito subotom kad bih joj zacvi- lio da sam dekintiran. Ali sada se i ona zakopčala do grla. Ni frend Glista nema više milosti kod nje. Pročitala ga je i radije sama odlazi na hidrant po vodu. Ne trza ni na kakav štos.

2* 19

Bili smo zbilja kiselo i pokakano raspoloženi. Ispalo je tako da smo baš sada zatupili s dvije nove mačke, mlade miče iz frizeraja, koje su mislile da smo studoši, jer smo se tako fino izražavali i svašta trabunjali o nauci i faksu. Tako smo ih gotovo pod hitno skuhali. Sve bi bilo haj da se jednom nismo htjeli napraviti važni i kavalirima, pa smo ko kakvi mutavci, bez opreza i razmišljanja, digli svaki po dvije naranče s jednog štanda na tržnici. Tobože da se pred micama napravimo galantni kad se pojave iiu. spoju, sto smo ga imalu u kutu parka gdje je najkmičnije. Ali teta sa štanda je stvar primijetila i počela kričati ko majmunica, kao da je kolju! Na­stala je gužva, i mi sprint, noga, a jedan tramvajac i još nekakvi svjestan tip za nama. Dabome, kidnuli smo im na vrijeme, ispred nosa, ali su tada na spoj dolazile miče frizerke i sve im je za čas bilo bistro, to jest, da nas dvojicu čopavaju kakti tate i da nikakvi studoši nismo.

Pohasali smo naranče i zaključili da od spoja nema ništa, propala stvar. To je tako jedna situacija s Glistom.

Fakin je veliki frajer i drug, samo nema sreće, i to mu je slaba strana.

Kad jednog dana, pošto se neko vrijeme nije pojavljivao, on se nacrta, dobro raspoložen, skakuće s noge na nogu, eskivira, hoće da se boksa. Nešto je! — Bog, stari, kak si kaj — pozdravili smo se. Od­mah sam vidio da negdje kopa jer je imao čist novi kaput i genijalne žute papke. Lova ne kaplje s neba, ne. A on opet nije mustra koja bi imala kuraže da

20

negdje nešto zdipi ili proda koju vuricu kakvom tuposlavu ili željezničaru.

— Čao, ništ nisi aktivan — pitao me i šepirio se kao maneken. Grizao sam nokte i kibicirao njegovu novu garderobu. Baš mi se dopadala! Tih sam dana hodao obučen ko frenter. Otkud fakinima lova za nove ancuge, to mi ni jasno!

— Kaj je s tobom, stari, negde si se na brzinu zaposlil? — pital sam ga ne vjerujući da se toliko srozao. Ili kaj ja znam!

— Baš zbog toga te i trebam.— Ne kužim.—• Samo polako, reći ću ti.Tako mi je stari Glista ispričao zbiljam nešto fan­

tastično. Radio je već tjedan dana kod jednog tipa koji ima servis za pranje autača. Nešto za bogove! Posao da ga delaš s malim prstom a drugu držiš u džepu i miješaš ... Nije mi sve bilo jasno pa sam udario ovakvu šprehu.

— A kakav je to servis?—■ Najmoderniji. Talijanski. Čekaj... Čekato, da.— Ne kužim te sprave.— Nema veze, sve automatski!— I kaj onda ti delaš? Zabavljaš mušterije?— Usisavačem furam van prašinu i smeće iz kola.— Usisavačem?!— Neg kaj. Sve podmazano i novo.— Mušterije daju tringelt?— Ne vidiš, pun sam love.— Ma nemoj. Idemo nešto popiti?— Vredi!

21

Zagrijao sam se kad mi je Glista sve do kraja ob­jasnio i predložio da mu se pridružim, jer gazda, ne­kakav kripl, gospon Ruda, kome je jedan talijanski brodovlasnik sa svojim jaguarčekom smrskao fićeka, udesio facu, odsjekao nogu sve do pimpeka i kao odštetu izrigao grdne milijune lira za koje je gospon Ruda nabavio kompletan servis, jer gazda traži još jednog dečka budući da je onaj otprije ispario. A stari Glista sjetio se mene, i kako se volim zezati, pa je gazdu utješio da će brzo dovesti najspretnijeg kita koji postoji, a ne tumpleka kakav je bio onaj što je ispario bez razloga. Gospon Ruda se složio i pustio ga da me angažira i što prije dovede kako servis ne bi stajao zabadava. Kužio sam da je prilika odlična i da ne smijem odugovlačiti, jer ima toliko fakina koji bi se dali ošišati na nulericu samo da dobiju ovakav moderan i vosnodski kon.■ ■ . - o Jr ■ x

— Onda, kaj da poručim gazdi, dolaziš sutra? — pitao me Glista i pri tom pravio facu kao da mu je mješina pokvarena.

— Nastupam odmah, — odalamio sam ga po ramenu.

—• Ti se zezaš?— Kad ti kažem, idiote!— Bojal sam se da ćeš me zaribati... Ne bi volil

delati s nekim kog ne poznam.— Ma hajde! Plati cugu pa naprijed!Tako sam se zaposlio kad sam se najmanje tome

nadao. Vredi imati prijatelje kao što je Glista. Nitko ga nije tjerao da baš mene potraži, ne. A on ipak je!

Gospon Ruda mi je na brzinu objasnio kako se rukuje spravama, i kak brzo kapiram, nije mi trebalo

22

dugo pa da ne moram ni gledati koju ručicu treba povući, koju podići, koju spustiti, koji šalter odvr- nuti. Stvar je počela hodati bez greške. Kad bi se auto popeo na željezno postolje, fino smo ga malo pošpricali i navlažili spužvom, najgora mjesta oprali šamponom, onda bih pustio da najlonske četke ope­ru karoseriju. Druga sprava, koja je izgledala kakti neki vražji slavoluk ispod koje auto mora proći ako želi da ga osuši, zbilja bi ga i osušila. Kod nje je sje­dio gospon Ruda i inkasirao od vlasnika lovu. Uvijek je bio red barem od deset automobila. Sve je klapalo kako treba, bez zastoja.

Od Gliste sam doznao da je gospon Ruda prije bio konobar i da perfektno govori nekoliko jezika.

— Taj čovo ima sreće — vrtio je neutješno gla­vom Glista kad bi poveli razgovor o milijunima koje je dobio od Talijana.

— Da je meni nešto takvo!— Hajde, nemoj bubati ko da te ufatilo — čudio

sam se — pa ne bi valjda htio izgledati ko on! Po­gledaj mu samo facu! Ni jedna ga ženska neće, dajem glavu!

— Briga te za ženske kad imaš toliko love!— Ma nemoj! Ti možeš bez njih, jelda? Ko da te

ne znam!— Osim toga, njegova bolja polovica je ista Dina

Lolobriđida — reče Glista i pozove me u birtiju da nešto poglođemo i pocugamo.

Gospođa Gizela, žena gazda Rude, mogla je biti i ministrova žena samo da je imala škole, bila po­znata i ostalo što treba, tako mi se činilo kad sam je prvi put vidio kako stoji uz štokl na kom je sjedio

23

gospon Ruda i čekao da se auto osuši a šofer kroz prozor dobaci lovu. Crnka, ali blijedo lice kao da ne izlazi iz podruma ili negdje gdje je stalno kmica. Kosa uvijek malo natapirana i oprana, sjaji se na suncu. Osim toga ne leti na sve strane kao kod onih musavih balavica koje nemaju pojma kaj je to higi­jena već misle, ako išta misle, da, ako imaju ono kaj imaju, mogu ne prati uši i ne brinuti se za kosu. Raz­lika ti je između udate, iskusne žene i klinke. Ništa ne vrijedi što je ova mlađa kad ti ne može pružiti ono što udata žena. U to sam se uvjerio. Onda dalje, gospođa Gizela je znala kako se treba obući. Uvijek neke haljine uz tijelo tako da joj mljekarstvo ispad­ne još rajcljivije nego što bi inače bilo. Na to se mora pasti! Od sala na trbuhu ni govora. Bokovi takvi da bi mogao sjesti na pojedini od njih. Tako izbočeni, ali ujedno i zaobljeni, bez ćoškova kao što ih imaju neke frajerice pa misle da su neodoljive. Za takve sto posto tvrdim da su mrtva puhala ili ne mogu imati djece. Jedan doktor s kojim sam se nalokao jedne noći otkrio mi je strašne stvari u vezi s tim. Gospođa Gizela je imala dvoje djece, klinca i klinku. Dogodilo se to u bolja vremena, jer kako sada stvari stoje, gospon je Ruda bogec nad bogcima. Onda njena bedra, Isuse blagi! Ništa ne opažaš naročito dok ne zakorači. Ali čim zakorači, nemreš skinuti oči s njih, jer ih uska haljina tako stišće, ocrtavlje da ti mozak u hipu zakipi. Bolje da više ne spominjem bedra, jer kad se sada sjetim, vidim da sam kreten i konj za salamu. Hodala je pravilno, nekako izuče- no i dovoljno je bilo nekoliko metara da prođe pa da se sva nekako uskomeša, uzbuni, zaljulja, kao da

24

je sastavljena od samih gumenih lopti privezanih na gumilastiku. Kad sam to rekao Glisti, gotovo je izgubio moć govora i samo je tepao: Ddddddaaaaaa, bbbbbbaaaaaaššššššjjjjjj eeeee tttttttaaaakkkkooooo!

Da, baš je tako!Nije se često pojavljivala u servisu, jer baš nije mi­

risala posao, ali je zato grizla na lovu. Sef Ruda je opet svu lovu držal u džepovima, tako da ga je za saki drek morala moliti posebno. Kad bi to zabora­vila, dolazila je u servis i tako smo je upoznali. Mogla je dignuti kojeg soma dok je gospon Ruda knjavao i čudim se zašto to i nije, jer su na kraju krajeva muž i žena i tu je on ne bi mogao ni za šta okriviti. Vrag bi znal čega se bojala, ali je vjerojatno stari kripl izmislio neki gadan način za čuvanje love dok on hrče. Uglavnom, to je bila zanimljiva stvar i mi smo se cerekali kad bismo je opazili kako gazi pravac štokla gazde Rude. Kažem, najprije smo se samo cerili. Sve dok Glista nije rekao da je ona žrtva i rob ovog našeg demontiranog šefa, da tako zgodna ženska nije zaslužila takvu sudbinu i da u životu kre­teni bolje prolaze od poštenih ljudi. Kad Glista počne tako cviliti i kad počne žensku žaliti, ja znam koliko je sati. Frajer se opet zatreskao. Opet će mi svaki dan tupiti, kako je ta ista baba i pol, kako o njoj sanja, kako bi bilo divno i krasno ići s njom u kino. Uglavnom, takve bedastoće koje ne bi ni pas s maslom pojeo, jer tko je vidio da se friška ženska vodi u kino kad još nemaš pojma hoće li od sve parade biti koristi?!? Ali to je Glistin sistem i baš me briga, nek se vozi i na britvi a jajcima neka koči!

25

Kad je netko od rođenja zajeban, uzalud se mučiti oko njega.

Frajer se toliko zatelebao da je na posao dolazio u onom svom prima kaputu i žutim cipelišima samo da bi bio zrihtan ako se gospođa Gizela slučajno taj dan pojavi. To mu nije bilo dosta nego je nabavio i kravatu i bijelu košulju koju je svake noći namakal i pral da bi ujutro bila suha! Kad sam ga prvi put vidio tako udešenog, mislio sam da nekuda putuje ili da je kapnula neka grdna lova pa je došao da nam kaže čao lavoratori. Ili tak. Samo sam ga kužio. Stravično! Htio sam copnuti na dupe kad se prihva­tio usisivača kao da ništa nije i počeo delati kao da je u najstarijoj koži.

Mislio sam da će i gospon Ruda opaziti tu pro­mjenu, ali njemu se živo za sve drugo osim za lovu i dd što višs kolci provežemo ispod sldvolukci. Nissm mogao izdržati da ga ne pitam, kaj on nešto slavi kad se tak zbigecao, ili tu ima spoj s mačkom koja će svoja kola dofurati na pranje — uglavnom počeo sam ga mrtvački zezati i cuclati mu krv na slamčicu — kad mi on odgovori da je sinoć u tramvaju zabo­ravio mrežu sa radnim odijelom u kom je sve do tada kupio prašinu. Da nema ništa prostije za obleći, da mu je ovo sve što ima. Tada još nije kupio kra- vatljina i najlonku pa se moglo povjerovati da je kit zbilja ostao bez preobleke, jer u tramvaju što ti ostane, nemoj se nadati da ćeš ikada više vidjeti. To si lijepo prekriži. Zbogom! Upravo da ostaviš zapa­kiranu ciglu, ima takvih bezmozgaša koji bi je zdipili i odnesli u svoj brlog. Zato sam, kažem, vjerovao Glisti. Bilo mi je krivo što on sada djeluje bolje nego

26

ja kroz čije su se hlače nalukavala koljena. Tip se čak šepirio i uopće počeo s nekim neviđenim bikso- vima i manirima. Naročito ako je mušterija bila žensko. U sebi sam se nadao da će brzo uništiti i kaput i cipele, tako da ćemo onda opet biti na istom. Jer nisi se mogao skloniti od sitnih kapljica koje su frcale s najlonskih resa kad bi mašina počela umivati karoseriju.

Kad sam ga vidio u košulji, i s kravatom k tome, skopčao sam da mi je masno slagao i da se to on rihće zbog gospođe Gizele. Vidiš, meni to nikad ne bi ni u snu palo na pamet da se zbog jedne babe počnem cifrati i delati jopca od sebe. Nis ponoril! Ako je ona trznula, onda je sasvim svejedno kak sam oblečen, jer ona na to ne gleda. Ona kibi druge stvari. Kako sam građen, na primjer, imam li dugač­ke noge, mišićave, da mogu dobro stegnuti, zdrave kljove, dalje, jak vrat, bubuljice, prhut, dlakava prsa. Ja tada baš namjerno ne oblačim ništa naročito da je iskušam i saznam je li spremna na sve, ili to ona samo glumi, maše repom da bi me poškakljala ispod nosa. Stari sam ti ja zec. Glista je u tim stvarima neoprezan i taktika mu je za isfućkati. Da mene slu­ša, bio bi glavni. Ali on tvrdoglavo, kao da je zabe­toniran, tjera svoje. Dobro, tjeraj, do besvijesti!

Prvo me Glista pitao ko prijatelja ne pikiram li ja slučajno na gospođu Gizelu, jer će on tada navaliti tek kad ja budem gotov. Bilo mi je drago kaj me to pita, i čak da sam planirao, prepustio bih mu da prvi navali jer se pokazao fer. Rekao sam mu zato da je ženska komad, ali da me ostavlja mrtvim hlad­nim budući da je crnka a ne plavuša. Moj broj su

27

plavuše. Rekao je da se bojao moje konkurencije, ali da mu je sada lakše. Poslije me pozvao na špricer. U redu, čekao sam da vidim što će se iz svega toga izleći.

Nekako u isto vrijeme sreo sam jednog fakina, sta­rog kartaroša, i, riječ po riječ, saznao sam da naš gazda, gospon Ruda svako veče obavezno dolazi u jednu sobu iznad kavane u kojoj je kao konobar crnčio i da tu hazardira do u sitne sate. Pitao sam fakina da li gubi ili dobiva. Tako, tako, ne bi se moglo reći da rulju plindra. Neko je veče izrigao dvjesta somova Skakavcu. Znači, tako stvari izgle­daju. Krasno. Već njušim kako će sve to skupa za­vršiti. Samo će nam jednog dana dojaviti da nema love da nas isplati i neka se malo strpimo. Neka on to priča kome god hoće, meni ne. Jer ja znam raču­nati toliko i na jednom listu iz noteza povučem za svaka kola jednu crtu. Lako je onda dalje pomnožiti. To su priče za malu djecu, meni neka ih ne servira. Baš sam bio zahvalan onom fakinu, jer tako bar neće biti iznenađenja. Šapnuo sam novost Glisti, da se do­govorimo kako ćemo ako stari počne izvoditi i tapšati nas po ramenu. Kak ste kaj, dečki, taj sistem. Na svoju krvavo zarađenu lovu nećemo čekati ni minutu. I mi smo radnici ko i svaki drugi, i mi se smijemo buniti. Radimo životinjski i nije pravo da se drugi razbacuje s našom kintom. On da se karta i, možda, kurva, a mi da hodamo praznih džepova.

Glista je opet mislio samo na jadnu zafrknutu go­spođu Gizelu, koja je nedužna i koja ni ne sluti kakva joj se propast svijeta sprema. Takav jedan manijak kao što je gospon Ruda u stanju je zakartati

28

cijeli servis, kuću s pokućstvom, ženu i djecu, ako mu jedne noći loše pođe. Takvi se znadu u očaju i ubiti. Što on još ima od života? Kartanje, a kad i s tim bude gotovo, ništ mu drugo neće preostati nego kugla u glavu. Glista me je uvjeravao da je kod sta­roga vidio cijev pištolja. Tko zna, ali ne vjerujem u ono što ne vidim svojim očima. Ali možda je Glista u pravu i možda stari zbilja nosi sa sobom revolver? Pljucu bar nije teško nabaviti!

Uglavnom, nije mi se više radilo kao prije i nekako sam samo priželjkivao da gazda objavi fajerunt, kaput, razlaz. Baš me boli, za ovu godinu dosta, i previše! Neću plakati što nemam posla. Samo neka nam prije isplati što smo zaradili, stalno mi se vrtjelo po glavi. Inače ću zaboraviti da je bez noge. Ništa jednostavnije, da Glista sada nije bio stravično zaljubljen u gospođu Gizelu. Ona je sve češće plazila k gosponu Rudi po lovu, tako da ju je Glista redo­vito gutao očima, popravljao friz, nastavljao se da ga ona bolje vidi. Kao kokot. Kad mene ne sluša. Onda ju je počeo pozdravljati i kreveljiti se. Ženama puno ne treba da nanjuše zakaj to delamo odjednom, a prije ih nismo abadirali. Nije s njima lako, kako blezgare da jeste neki tupoglavci, koji ih sve trpaju u isti koš, kao da su sve na isto brdo tkane. Jesu vraga! Treba se s njima malo duže baviti, pa da vidiš kako je svaka drugačija i da je baš zbog toga teško, jer moraš svaki čas mijenjati i izmišljati finte. Ali to arapu kao što sam ja nije problem, imam u malom prstu sve od a do ž što se tiče ljubavi i kurvanja. Ali Glista je malo teži slučaj. Ne, on jednostavno nema

29

sreće baš toliko koliko je ja imam. Šta se može kad mu je ne mogu posuditi.

Glista je kojiput pravi naivac i vjeruje onome što vidi, jer ga je tako bogzna koji mudrijaš naučil. Baš zgodno. Kad bi tako bilo, nitko nikoga ne bi prela­zio, sve bi štimalo, bio bi raj zemaljski, ne. No ne smiješ vjerovati svojim očima i ušima i uvijek budi spreman na najgori spust. Jedino se tako nećeš osje­titi kao da si popiškan. Važno je da se tako ne osjećaš. Ne trošiš živce i mirno uživaš gledajući kako drugi nasjedaju na najpliće štosove i spremni su na sve i sva ako im se kakva s dobrom pozadinom naceri. I ne sanjaju koliko će ih to koštati baš kao što je i mog trenda Glistu koštalo .. .

30

Jadni stari Glista, bilo mi ga je žao jer je prijatelj kakvih na ovom našem šugavom, ušljivom svijetu više nema. Prava stokaratna rijetkost! Naočigled je venuo kao kakav tulipan uronjen u octenu kiselinu. Gospođa Gizela dalje maše repom, zavada ga, pobire lovu, stalno nove haljine kurvinjskog kroja. Ni na kraj pameti joj nije da se zaljubljeniku smiluje i pri­pusti ga kroz rajske dveri. Nešta mi je govorilo da je ona zvrkasta i vudrena ženska, a takve je najbolje zaobilaziti kilometar daleko. Samo skojevac neki želi s njima imati posla. Najgora stvar je da se zacopaš u takvo štogod. Oprezno sam prišapnul Glisti što mi­slim kad zrelo razmislim i da mu je sto puta bolje, komotnije, da si priskrbi kakvu trgovkinju iz »na- me«, ili gdje mu se već potrefi, nego što srce troši ovako uzalud i još od toga može poludjeti. Poludjeti, da, tko nije čuo o tom ludilu koje frajere spopadne kad do mačke nemru dojti. Ali soli ti pamet nekome tko misli da je posrkao sve znanje! Savjetuj ga prija­teljski, on će odnekud zvleći sumnju da radiš za sebe

31

i da ga namjeravaš zgurati. S čovjekom koji se ovako teleći zatelebao nemoguće je normalno spominjati se akamoli išta postići. On tjera svoje, pita te kako danas izgleda, je li se kaj polepšal. Smrdi ko futavac po parfemu, čisti nokte sve do krvi, čačka zube i ne­prestano zalizuje kosu da bi izgledao kakti Klerk Gebl prije drugog svjetskog rata. Mučiš se s njim, ali bez koristi!

Osim toga, sve one loše vijesti o gazda Rudinom kockanju i gubicima koje nismo mogli kontrolirati, sve me je to strašno razdraživalo i tjeralo da pravim spaćke, baš kao što sam ih pravio onih dana prije nego sam se razišel sa svojim gazdom električarem i postao slobodna radna snaga. A, nećeš ti mene samo tako upregnuti, znam ja svoja prava i čitam cajtunge kad to treba, pa mi ga nitko ne može zatje- raii, ako ja to neću. Ali dosta s tim sranjem. Bil sammalko prenaštiman, jer sam vrebal čas kad će šef objaviti kraj sezone. Samo sam na to mislil. Gadno je kad nešto željno očekuješ a to ne dolazi, ne dolazi. A već si se navikao na misao da promjenu nitko ne može zaustaviti, da se valja po svetom voznom redu. Tako i ja, kad sam čekao da prestanemo delati, jer ako gazda Rudu plindraju na pokeru, ako on gubi, onda je već morao izgubiti ne samo ovaj servis za pranje autača (koji će rđa požderati jer je nepokri­ven), nego i onu ispranu i prežvakanu potkošulju u kojoj sam ga morao podnositi iz dana u dan. Ili me je onaj tip krasno zeznul a ja mu povjerovao kao najobičnija truba. Može i to biti. Možda gazda uopće ne karta, nego je to tip za stolom vidio nekog sličnog njemu, ili čuo jednim uhom razgovor o nekom inva-

32

lidu koga maheri obrađuju. Ako mi je namjerno to nafarbao i smutio me, neće biti zgorega da ga ja i Glista poškakljamo po rebarcima, jer takvim omla­dincima nije mjesto među nama.

Kad je gospođa Gizela s klincima otputovala na more, Glista se sasvim snuždio, počeo kantati ma­đarske romanse i preko kite čistiti unutrašnjost kola, samo toliko da mu se ne može prigovoriti da nije pokušao. Izgubio je volju za sve i ponovo se preo- bukao u one svoje vječne izlizane hlače, dok na kopita nije navlačio ni tenisice. Vukao se ko sjena, bosonoga i otpisana. Počel mi je, kad bi odahnuli u sjeni kućice, propovijedati svoju novu filozofiju da život nema smisla, da će kad-tad netko spustiti bom­bu i da su srodne duše rijetkost na kugli zemaljskoj.

— Srodne duše! — izbuljio sam se u njega, ni mi bilo jasno — stari, kaj si danas pocugal prije nego si sim doplazil. Nije ti dobro, stari? Imaš tempera­turu?

— Nemam love za pijaču. Bar da imam! Naljoskal bi se ko majka! Vino je zaborav. Kaj me spitavlješ?

— Tako, zbog toga kaj govoriš.— To je istina, ako baš hoćeš znati. Ja sam o sve­

mu dobro razmislil. Mi zaprav ne živimo. Sve je to fantazija, privid.

— Ma nemoj, a tko ti je to samo prišapnuo?— Nema veze, ti ionako ništ ne kapiraš!— Stari, ti već dugo ništa nisi i to ti je. Morao

bi pod hitno, ako ne želiš u mladim danima stići do Vrapča. Čuj, ja nisam pizdojalac i, ako si za to, sastanimo se večeras pa ćemo odgiljati na čagu u Dverce i dajem glavu da ćeš nešto ćopiti. Ne prvo­

3 Kužiš, stari moj 33

razredno, ali ljekovito. Glava će ti se izbistriti i pitat ćeš se, kaj je to samo s tobom bilo. Samo obavezno ponesi ono čemu se klinci smiju kad to vide na stazi u parku. Kužiš?

Da ste ga vidjeli kako me je bijelo pogledao, a onda se smrknuo kao da si je, recimo, pobljuvao naj­noviju kravatu. I kak me počel grditi i psovati! Mi­slio sam da se to zeza kad me nazivao pokvarenja­kom, manijakom, vragom u ljudskom spodobi, smrd­ljivim gadom i kaj ja znam kakvim sve stranim ime­nima — gdje ih je samo pokupio i s kim se družio?!— jer i ja koji put izvodim takvu predstavu, a u stvari jako mi je drago, samo se pretvaram da sam uvrije­đen, kao, tobože, ja si takvo što ne mogu zamisliti. Čekao sam da prekine šou i da mi čestita na ideji i, konačno, prijateljskoj brizi koju sam pokazao. Ali bijesa! Samo je naglo umukao. Tako je došao i auto pa smo se rastali. Kad smo idući put došli blizu jedan drugoga, on ozbiljno istisne iz sebe:

— Nemoj više biti tako gnusan.— Kaj to izvodiš, kaj ti je? — kažem.— Ništ mi nije, nisam spao na bilo kakve drolje

— kaže.To je trebalo čuti, tu šprehu. Ima ljudi koji ne

znaju gdje im je mjesto i zbog toga probijaju glavom zidove. Ali ga ipak ne nađu. Ja mirno kužim situa­ciju, pa nemam čvoruge na tintari niti loše spavam. Zdrav sam ko riba. Kako je govorio i kako je izgle­dao, iz toga se lako moglo zaključiti da je Glista, osim što je zaljubljen, pod nečijim lošim utjecajem, jer inače ne bi sramotio samoga sebe onakvim buda­laštinama kakve je sipao toga dana, a ja ih nisam ni

34

zapamtio sve, što je uostalom i bolje za mene i u mozgu imam više mjesta za važne stvari. Kit je zabo­ravio tko je i što je. Počeo si utvarati da je sinek kakvog lovaroša obrtnika, da se fura u rekordu i da mačke od miline samo zavijaju kad ih forfara. Zabo­ravio je, kit, da ga je napravil Tatek, stari žicar i zgubidan koga je moderno vrijeme pregazilo pa sad skuplja staro gvožđe, ako ne i smrdljivije stvari. I da mu je stara, ako mu to je stara, to nitko ne zna, neki tako vele, i da mu je ta stara nonstop pijana, da se vleče i psuje ko Židov po Kvaternjaku ako joj nitko ne plati nešto za dobro jutro a to bogme traje i do pol noći. No nisam ga htio podsjećati kaj je bilo u prošlosti. To ne bi bilo fer. Nikoga od nas nije isplju- nula majka Marija da bi bili bezgrešni sveci i bogu dragi dečki kojima je dozvoljeno bradu mu čupkati — kao na kipecima. Nema veze, glavno da se gura. I uvijek pazi na pozadinu jer homići vrebaju. Zami­sli, kako bi bilo da još nije izmišljeno električno svjetlo? Ti boga, puzali bi po mraku, roktali, valjali se i tko zna tko bi se po kom valjal, pravi po pravom. Dobro, to sam ja samo onako. Ali hoću reći da je Glistu, ko bog!, sve to spopalo zbog neuzvraćene lju­bavi koja se u njemu užegla prema gazdarici našoj Gizeli. Kad je otišla s dječicom u moru plavom da namače svoje bijele batake, Glista je počeo sumnjati da ona ima svoga stalnog ljubavnika i da to gazda Ruda zapravo dopušća da bi u hiži vladao mir. Bolje jedan javan, nego tko zna koliko potajnih. Mirna Bosna. Svatko dela svoj posal!

Čuj, u tome nema ništa nenormalno, pa zašto pre­vrtati očima i cijeli svijet optuživati da je na rubu

3* 35

propasti, jer se ne poštuju stari zakoni, blud se širi, svima je fuk glavna briga, nitko se ne brine za dušu i što će biti kad odapne. Čuj, to su već bili folovi od kojih me koža svrbi. Ne podnosim ih. Skužio sam da to ne izmišlja sam Glista nego da ima vučitelja koji ga je ščapio u svoje ruke i šopa tim staromodnim štosovima. Bilo je sitnica saznati tko je taj frajer, budući da Glista ima uglavnom sve na jeziku i brzo izlaje i svaku i najmanju stvar. E, tu sam ga i čekao.

I zbilja, tip od koga je sve te mudrosti pobrao bio je propali studoš oženjen nekakvom udovicom iz Glistinog firtla, nekakvom čistačicom s fakulteta gdje ju je taj buzorant upoznao kad se na nju namje­rio u zahodu, dvije nule. Živa je istina da svatko na ovom svijetu dobije svoje i na mjestu koje mu najbolje paše. Ja ne mogu ni zamisliti da bih svojuHr\lin r\r»1r>x/ir*ii nnn7nnn cnrp^nn n c mnVrnm—m ~ r Viw~ ~ ~r~ —, - ----------- 1 ~—

krpom i metlom?! I da joj tu otpjevam serenadu? Ali propalom studošu to je glavni zgoditak, zna se. Eto, taj i takav kit imao je jak utjecaj na Glistu. Nije to čudo, najlakše je smotati nekoga tko ne vidi ni metar od sebe i stalno zamišlja da će doći do potresa ili poplave u kojoj će on spasiti žensku do koje mu je stalo, pa će otada i njoj stalo biti do takvog heroja. Budući da ništa takvog nije bilo na vidiku, Glista se raspekmezio i postao osjetljiv ko junferica. Baš tada ga je zgrabio Galilej, kako su prozvali udovičinog vječnog studenta. Nije bilo razgovora od pet minuta' a da ga ovaj ne bi pozvao iz groba za svjedoka, jer kak sam čul ili negdje pročital, taj Galilej je mrtav čovjek da mrtviji ne možeš biti. Ovaj živi Galilej počeo je obrađivati Glistu na štengama ispred birtije

36

»Dva fazana« oko koje se stalno vlekel i muval te pikiral na slabiće koji ga se nisu mogli otresti kad bi im jednom zasjeo na vrat, nego su ga sa sobom vodili u birtiju, plaćali piće, što je taj muktaroš i mućkaroš u stvari i očekivao.

Jednog dana nam je gazda Ruda pokazao pofar- banu razglednicu koju mu je poslala supruga s mora i pročitao nam usput kako joj je fajn i lijepo, kako je pocrnjela i kako bezbrižno živi i da se nada da će imati dost love za povratak, a ako ne, da će mu brzo- javiti. Ne znam, možda se Glista nadao da će ga ona posebno pozdraviti, ili u najmanju ruku gazdi napi­sati da »pozdravi ona naša dva hercik dečka«, ne znam što si je zamišljao i utvarao, ali znam sigurno da se taj dotični dan oblokao i drugo jutro izgledao je kao sažvakana krpa, blijed ko zid. Uglavnom, od tada je postao mudar i fin, gospon u rukavicama, rođen u svili i kadifi. čovjek je patio i izigravao vjer­nog ljubavnika dok se gazdarica tuckala na morskoj obali. Ali bolje ti je poludjeti nego postati vjeran ne?

Glistin novi prijatelj i ispovjednik Galilej bio je svojevrstan fulirant i krasna mustra. Zna se, Dalmoš. Tipu se nije radilo ni koliko crnoga pod nokat stane. On se tobože bavi nekakvim jebivjetarskim naučnim radom i piše nešto što će, kad se šampa, eksplodirati kao bomba. Bezvezarije! Dotle udovica rinta ništa manje nego i prije, nego čak i više, sada za dvojicu, honorarno, od jutra do sutra. Galilej ima dobar ape­tit i voli samo oblizeke. Voli samo ekstra stvari, na­reske, mesne salate, ljuto i papreno. Najradije bi klopao po restoranima, usuđuje se reći! Udovica da se pretrgne od posla, nema poštede, nema odmora.

37

Ni jednom da je odvede na pivo u birtiju kao što bi to učinio svaki zahvalan suprug, akamoli ne bi jedan učen, školovan čovjek. Uvijek se izmotava i moli je da ga ne smeta pri radu i razmišljanju. A kad sam uveče isplazi na ulicu i zajedri prema stalnom rad­nom mjestu — bircuzu — onda kaže da mu je po­trebno na licu mjesta saznati neke podatke iz života proletarijata u socijalizmu. Tip je zbilja pokvaren i osim toga nazadan, čak bi se moglo reći i lažljivac, jer tvrdi da kod nas postoji proletarijat koji on nauč­no obrađuje, u gostionici, za šankom, dabome. Na kraju bi ispalo da je Glista taj proleter, a u neku ruku i ja, na što ne mogu pristati. Kako može jedna slobodna ptičica kao ja biti proleter? Proleteri se uje­dinjuju a ja ne želim da se ujedinim ni s kakvom žen­skom, da je u pitanju i sama engleska kraljica, osim, parđon, koliko to priroda trazi, a ona je dabome jaca od mene. S rogatim se ne bodi. Priroda je puna ro­gova i bodlji. Bolje bodi ti nego da tebe neko. Što se tu može! Svi smo ispod kože kervavi. Izgleda da je i udovici sve to dozlogrdilo, prati Galilejeve po­srane gaće, šopati ga ko gusana, biti mu podložna i uvijek budna za njegove zapovijedi kad joj ovaj naučenjak zauzvrat nije pružao rajske slasti koje na­stupaju kad muško i žensko prilegnu. Ne, samo ju je koštao. Žene su u stanju da te miluju i maze, čuvaju ko mokrog vrapčića ako si muškarac a ne slinjo, ako, osim što pričaš ko navijen, i radiš bez zastoja ko tek zalaufana mašina. A Galilej je tu potpuno zakazao kao da se radi o kakvom ishlapjelom penzioneru sto- godišnjaku, iako se i među njima nađe još sposobnih. Jedva da je nekoliko puta obavio svoju supružan-

38

sku i kršćansku dužnost, i to dosta kilavo, jer je udo­vica imala prakse, znala kaj je mućak, jer je jednog muža već u grob spremila i od tada sigurno nije samo na jutranju mesu hodila. Mlad čovjek taj Gali- lej, ali mlakonja, niškoristi. Udovica je to trpjela dok od susjede nije doznala da joj muž baca lire kono­barici u »Dva fazana« i da ju je jednom već čekao u parku: fakini su sve vidjeli i čuli kad im je bilo naj­ljepše. Onda mu je ona lijepo dala ultimatum: Ili će raditi na tržnici kao ispomoć kod jedne njene pri­jateljice i s njome živjeti u slozi i u seksualnim odno­sima, ili neka kupi svoje prnje, jer ona to više ne može trpjeti! Ona da je stara koka, to priznaje, ali je od stare koke masna juha i ona zna njenu cijenu. Ona da se ne da izrabljivati ni od jednog učenjaka svjetskog glasa. Taj film više ne bu gledal. Šta si on misli tko je ona? Galilej pristane da kuluči na tržnici. Udovica mu za nagradu kupi nove hlače i košulju. Ali je on i tu neprestano filozofirao i s time tjerao mušterije, pa ga udovičina prijateljica brzo iznogira. Osim toga, pojeo bi bresaka, grožđa, čak i sirovog paradajza više nego što bi joj zaradio. Tko bi to na svoje oči gledao? Tako je ponovo pao na grbaču udovici, ali nije priznao svoje grijehe, nego joj je sla­gao da ga njena kuma, to jest prijateljica, nagovarala da pobjegnu preko granice, u Austriju gdje živi njena sestra s jednim Bosancem, cestarom. Koliko Galilej filozofira, ipak je pametan i zna šta valja, pa je ponudu odbio, hvalio se pred svojom udovicom koja se jednog dana pokefa na tržnici s kolegicom zbog preotimanja muške glave. Rastavile su ih pijačarke, ali se prolilo nešto vrhnja. Otada taj tip broji muhe

39

na stropu, a Glista kaže da najesen počinje davati instrukcije iz hrvatskog jezika komšijinoj kćerki. Jasno mi je kako će to izgledati.

S takvom propalicom, zabušantom i seksualnim manijakom družio se Glista a da ja o tom nisam imao pojma. Inače bih na vrijeme pomogao starom trendu da se otarasi čovjeka koji mu nije par, koji živi u oblacima i želi da i druge tamo uzdigne a usput da ih iskoristi. Jer on nije bio bedak za sebe. Poznam more takvih luđaka koji bi, da su ekonomi u ludnici, za godinu dana sagradili sebi vilu pod Sljemenom.

Priznajem da je Glistin slučaj malo teži — za to je on sam krivac — ali je trebao duboko udahnuti, zapaliti za gospođom Gizelom i pozvati je na spoj, pa kud puklo da puklo, hoće-neće, ili zaboraviti da ona postoji, poslušati moj savjet i pod hitno zadovo­ljiti se s nekom čagericom iz »Dverca«. Tatek, nje­gov otac, znao je govoriti (možda je samo izmišljal) da se dugo vremena valjao s jednom finom damom čiji mu je cucek razderao nogavicu hlača i ona ga pozvala u spavaću sobu da je sašije — kakve situa­cije prije rata, dame, buržuji, trgovci, frenteri, kuple­raji! — i da te namazane i nacifrane milostive nisu bogzna kakva premija jer su ga apašice s Trnja znale sto posto više iscijediti u kukuruzi od Crvenog mosta. Vrag zna jel taj Tatek bil takav švaler i jebač kao što voli pričati? Nema veze, ali je istina da ženska poza­dina, ili, recimo, mljekarstvo ništ ne garantiraju i da se neka mala žgoljava čačkalica pokaže prava maj­storica i ti ostaneš pat! Zato neka Glista ne prezire »Dverce« ili »Ribnjak« i puce od tam, jer svagdje

40

ima haj riba. Ali pričaj ti njemu kad je sasvim pao pod utjecaj Galileja.

Onda se i gospođa Gizela vratila s mora sva po­crnjela, nabijena, seksualna od nožnog palca do tje­mena. Kosu je poblajhala malo crvenkasto tako da je Glista dobio pravi napadaj kad se doljuljala u nekoj superuskoj haljini šavovi samo da ne po­pucaju. Moram priznati da sam u sebi zafićukao; ta baba zna kaj joj dobro stoji i kako će muškarcu za­vrtjeti pameću. Baš točno to se i dogodilo. Kad ju je vidio u ovom novom morskom izdanju, pregorjeli su mu svi ziherungi, a gumeno crijevo usisivača, koje je držao u rukama, počelo se tresti kao surla živča­nog slonića. Troja kola čekala su u redu, posla je bilo inače, jer je dva dana padala kiša, a sad je sunce sjalo i ljudi su htjeli da urede pošpricane i zablaćene karoserije. Umjesto da mirno nastavi čistiti slijedeći auto, Glista ostavi usisavač, ispravi se ko kolac i udari ravno prema gazda Rudinom štoklu gdje se nastavila naša crvenokosa šefica. Bar da je mene pitao ima li smisla predstava koju je namislil izvesti! Ni bijele. Sigurno ga je tako genijalnim manirima naučio Galilej, jer od mene to nije mogao, hvala bo­gu, kopirati, moj stil je drukčiji. Ako treba šamar, ja ga opalim i da vidiš kako mi ovčica poslije zoblje s dlana. Sve sam čuo, od riječi do riječi.

Zakočio Glista točno ispred gospođe Gizele i ceri se.

— Ljubim ruke, milostiva — kaže.Gazda Ruda zaustio da nešto izvali, ali mu zapelo

u grlo, ko da ga grom potrefio!

41

— Dobar dan — kaže gospođa Gizela i okrene glavu u stranu. U ruci je imala isto crvenu tašku, čitavu škrinju, kako je tada bilo mondiš. Malo ju je njihala, kao da se priprema da njime zvizne Glistu po njupalici.

— Ljubim ruke, milostiva — ponovi još jednom Glista i, to je trebalo vidjeti, čisto upišavanje!, ščapi je za ručicu, sagne se i počne po njoj sliniti, ljubiti gore-dolje, prevrtati očima, i taj sistem. Isuse Kri­ste, spopao me takav cer da sam mislio da ne bum zdržal. Komičnije nešto još nisam vidio! Onda ju je pustio, uspravio se i zapitao, kao da je njen prijatelj još od prije rođenja:

— Kak ste' se kaj sproveli na moru? Krasnu ste boju dobili! Kak su djeca, ni im sol naškodila?

Je, to je bilo za pet! Ona je samo gladila ruku kao da joj ie tkn knnrivom nrešao no koži. na se sad žari. i disala tako jako da sam mislio da će i šnajderica i doktori imati posla. Onda se sabrala i pogledala mog frenda Glistu kako nikog nije:

— Ruda, tko je taj balavac? Šta vam je? Kako se usuđujete? Što vam pada na pamet?! Ja sam poštena ženska! Šta mislite, tko sam ja! Ruda, kako to do­puštaš. Još malo pa će me nepoznati ljudi moći vrije­đati na ulici.

Onda je gazda konačno progutao svoju knedlu i sasnuo paljbu:

— Fačuk jedan, kaj ne delaš, ja neću zbog poradi tebe gubiti peneze, eno, mušterije čekaju, a mladi gospon se došel spominjati! Kaj se tebe tiče kako je mojoj ženi bilo na moru? Marš na posao! Da te ni­sam više vidio na ovom kraju. Nismo na balu da lju-

42

bimo ruke. Ovo je moja žena i ja sam tu da je pitam kako je. Tjeraj na posao, smjesta!

Glista je toga dana bio kompletno šenuo:— Nemojte, gazda, tako s jednim poštenim radni­

kom.— Čuj ga! Kaj ja znam, si pošten ili lopov. I ne

tiče me se, šta si da si. Samo delaj.— Milostiva, vi me razumete. Moje oproštenje.

Ljubim ručice!Onda se Glista vratio na svoje mjesto i, kao da se

ništa nije dogodilo, počeo raditi. Kola su već bila na postolju pa sam izašao van iz kućice i približio mu se s leđa. Pravio se da me ne primjećuje.

— Stari, lud si sto gradi!Šutio je i čisto kao da hoće prebaciti normu, od­

jednom!— Stari, plaćam ako me navčiš sve te grifove.— Aha, sviđa ti se moja nova taktika?!— Padam na dupe!— Čekaj, čekaj, pasti će mi ona ko zrela kruška

u krilo. Samo malo strpljenja. Sad sam joj pustio mrave u gaćice.

— Ma nemoj! Ko bi rekao!— Pravi se da joj sve to nije po volji. To je zbog

gazde. Pred njim špila sveticu. Mora, da ne bi po­sumnjao. Ali da smo nasamo, nas dvoje, ne bi se ljutila. Nema te ženske koja ne voli lijepo ponašanje i kavalirštinu.

— Kako meni to nije prije palo na pamet!— Samo se ti zezaj. Vidjet ćemo tko je u pravu.— Baš sam znatiželjan.

43

Auto je bio čist ko sunce, pun kapljica koje su drhtale kao bradavice na cickama.

Glista je cvao, u sedmom nebu.Onda je nastalo zatišje i u poslu i u Glistinim glu­

postima. Bilo je vremena za šprehu i spominjanje. Baš me zanimalo kako će se gospon Ruda ponašati poslije onih sumnjivih rukoljuba što su pali u njego­voj prisutnosti na ručice njegove zakonite bolje polo­vice. Mogao je mirne duše otpustiti našeg kavalira i umjesto njega pozvati bilo koga tko ima zdrave ruke, nrvop- fakina na koe naiđe kad skrene za ćošak. Kome bi odgovarao? Tko bi Glistu zaštitio, osim mene? I kaj bi ja tu mogal?! Pokazati figu, ili po noći preskočiti plot, prerezati žice, razbiti prozor na baraki i pokenjati se debelo na postolje. Niš više! Ali Glista bi ipak dobio nogu, tu ne bi bilo pomoći! Stojć jOŠ gOi'č Za. iijčga, gOSpi Cizdi IiiOgaO bi ZaUVijCk

mahnuti pa-pa! Ali ništa mu se nije desilo. Neko vri­jeme jako je malo razgovarao s gazdom: samo služ­beno. Nisu ni imali o čemu razgovarati. Uglavnom smo čuli sve gazdine priče i fantazije. On je spadao među majmune koji vas gnjave ponavljanjem, a vama je neugodno da kažete da sve već znate napa­met. Uglavnom, ljudi koji puno pričaju puno se i ponavljaju, to sam odavno već prokužio. Brbljavci su ta sorta bez kičme. Tako, sve to skupa nije bilo bog zna što. Kako mu je u vojsci bilo gala jer je kopao u domu armije, kako je svake subote imao frišku žensku, kako je živio ko lord od tringelta i kako još ni dan-danas ne zna rastaviti karabin. Pa kako se mogao oženiti kćerkom jednog veterinara koji je naj­bolje šofirao kad je bio pod gasom, ali je ta kćerka

44

bila nezasitna kuja, što je njemu najogavnije. Kako je, dalje, bio čašćen i gošćen u Italiji kamo ga je po­zvao onaj brodovlasnik pošto se oporavio i navikao hodati bez noge, s protezom. Taj signore ga je i savje­tovao da za odštetu kupi ove mašine, jer da je to naj­sigurnije uložena lova. To su bile priče s kojima nas je gnjavio. Čini mi se da je tu bilo malo, malo istine, izuzev jedne: da ga je digić propisno udesio i da ne­ma te odštete s kojom bih se ja zadovoljio. Naprotiv, Glista je mislio da je tip imao sreće, jer ga je isto tako mogao zgnječiti naš čovjek s deset kredita na grbači koji i sam vapi za kintom i jednom ovakvom stranjskom nesrećom . ..

Kad radiš jedan takav posao gdje face defiliraju ispred tebe cijeli dan, onda se svačega nagledaš i svašta doživiš. Tko bi rekao da se ljudi razlikuju jedan od drugoga? Svi su slični, samo je jedan crni, drugi brkajlija, treći ima platfus, četvrti se znoji ko balavi puž ... Ali to opažaš ako imaš vremena i zu­riš u njih dok oni klipšu ulicom. Tek na servisu sam ih bolje upoznao. Svaki zaljubljen u svoj auto više nego u žensku kojoj je prisegao. Svaki misli da je njegov najbolji, najjači i najbrži. Neki uopće ne izlaze iz kola kao da su trticom prirasli za sjedalo. Glista im barata črevom između nogu a ja se iz pri­krajka trgam od smijeha. Neki opet trčkaraju oko auta, mjere ga, njuškaju, pripaju lak, grebu noktima golublja govna, uspoređuju s tuđim, podmazuju bra­ve, navijaju radio da se čuje do centra, svaki put pitaju koliko košta pranje, iako su prali već tri puta. Nadaju se da će preko noći i zbog njih pojeftiniti. Jedan je sasvim ozbiljno gazdi predlagao da stalne

45

mušterije imaju svako četvrto pranje besplatno, a gazda mu odgovorio da neka mu prvo dovede pro­fesionalnu kurvu koja reklamira isto takve uvjete. Htjeli smo pući od kešenja. Onda ima takvih kojima nikad dobro ne operemo i prijete se da im je to po­sljednji put što su k nama došli. Ali mi smo bez kon­kurencije, drugdje se čeka satima. Gospon Ruda to zna pa nam namiguje ako je dobre volje, a ako nije, pravi se da nije čuo. U kolima možeš svašta vidjeti: izložba, velesajam! Kakve sve jopce ljudi ne objese naprijed i kakve sve životinje klimoglavce ne posta­ve odostraga! Frajeri se obično dovezu samo u košulji s malo olabavljenom kravatom dok im kaput visi na aufengeru, iza njihovih leđa. Jedan pjevač fura sa sobom magnetofon i sluša samog sebe. Svega i sva­čega!

Ipak bez konkurencije je bila jedna žena koja je na pranje dolazila s nogom omotanom u bijeli fer- bant. To sam zapamtio. Vječito je imala omotanu desnu nogu ispod koljena. Inače ona sama nije bila vrijedna pažnje. Imala je najnoviji tip Forda 2300 TS i šake pune crvenih desethiljadarki. Jednom sam ja morao otrčati u špeceraj da promijenim, jer gazda Ruda nije imao kod sebe sitnoga. Dakle, ta ženska je bila puna love. Radio-antena bila je visoka nebu pod oblake. Imala je sve i od dodatne opreme. Možda i kahlicu negdje u nekom pretincu. E, ta se luda ženska jednog dana pojavi s mini-televizorom koji joj još nije bio montiran. Mi smo se križali! Tada ona mene zapita da li znam radio-mehaničara koji bi joj ugradio televizor. Odmah sam skopčao da je to prilika za Žohara i dao joj njegovu adresu. I

46

šta sam čuo poslije od njega? Ne, ta žena ni normal­na. Kad joj je televizor montirao i pokazao kako se rukuje, fakin je očekivao da će kapnuti lijepa lova, ne, pa je zato otcvrkutao duplu cijenu nego što je tarifa. Ona je samo zaključala auto, upitala ga je li mu soba prazna i ko mutava krenula gore po šten- gama. Nije je ni stigao upitati što joj fali, je li žedna ili traži iglu da nešto prišije (ženama je uvijek nešto rasporeno kad se vama žuri), nije stigao, bio je zabezeknut pred jednom takvom personom koja u kola ugrađuje televizor. Žohar je i inače bez mašte. Kad su ušli u njegovu rupu od sobe, ona zaključa vrata, opsuje što nema zastora, baci mu zamazani jastuk u glavu a onda se stane svlačiti. Možeš li si zamisliti Žoharovu facu? Stajao je ko blento na sre­dini sobe, a sline su mu počele curiti. Frajer je na kraju skopčao što mu je ponuđeno na pladnju. U redu, opalio je jedan metak. Svidjelo mu se i htio drugi. Ali dama ga odgurne i bez objašnjenja se počne sada oblačiti. Šuti ko zalivena. On oko nje, ali bez uspjeha. Uzalud vitla buzdovanom. Kad joj se približi, ona ga odgurne. Bila je obučena, već je ot­ključala bravu kad Žohar smogne snage da je upita kaj je s lovom. Kaže da je digla haljinu i ovako mu spustila:

— Upravo ste je potrošili. Nisam znala da želite priznanicu!

Da sam bio na njegovu mjestu ne bih se dao tako lako preći. Jedno je plaćanje u naturi, a drugo s de­setak somova. Nismo u kamenom dobu?! Zašto smo se borili? Zašto smo gladovali, crkavali i fasovali na točkice? Da nam sad tu neke fukse daju lekcije iz

47

lijepog ponašanja i kako se poslovi vode. To su pravi neprijatelji države i socijalizma a ne nogometni kibici. Recimo hoću u kino a kinte nemam. Odem na blagajnu i blagajnici — ako je feš — ponudim da me pusti na pet minuta u svoju kabinu da zaradim jednu dobru ulaznicu, sedamnaesti red partera, tam gdje je široki prolaz, ne? Te se najviše traže. Kladim se da bi pozvala mileke. Digla bi takvu uzbunu da bi sutra u novinama pisalo kako manijak obilazi kina i napada bez upozorenja blagajnice. Jasno, imam toliko mozga da to ne napravim. Nešto se da progu­tati a nešto ne da. Tvoj je problem da otkriješ što tebi lično paše. Ali Žohar je pravi brojler, ne zna koja mu je lijeva a koja desna ruka. Jedino u što se razme to je radio-mehanika, lampe, osigurači, cijevi. Vidiš kakvo je zapravo zlo specijalizacija i kad ne-

drugim 70j ebancij ama. Tmalo bistriji kit snašao bi se kad mu je onako gadno spustila, revanširao joj se, bar riječima. Kad sve izgu­biš i izgutaš, ostanu ti riječi. Dobro ih natempiraj i stvar može upaliti. Da joj je rekao: okej, milostivica, možda bi vi od mene trebali tražiti priznanicu da bi doktoru mogli reći gdje ste zaradili triper! Jedna takva rečenica bi je oborila, garantiram. Vjerovala ili ne, prvom prilikom otrčala bi na pregled i ti bi imao svoje zadovoljstvo, jer nije sve u parama.

Nekada je savim lijepo uživati unutra, u sebi!Ali Žohar ne zna uživati iznutra i to je njegov

problem.Žohar je imao još više razloga da se pjeni kad

smo iščeprkali da je dotična dama u stvari naša za­grebačka flička koja je u Australiji bila udana za ne­

48

kog seljaka (ljubav se rasplamsala preko oglasa u »večernjaku« kome nije mogla dati potomke, bilo kakve, zdrave ili grintave, jer joj je cijela mašinerija izvađena davno, davno, kad nije mislila na buduć­nost i kad je sanjala da nosi brojeve u Varijeteu. Kako došlo, tako i prošlo, seljak je pljunuo u šake i zatražio rastavu makar morao ponovo plaćati put avionom iz Evrope nekoj drugoj zaručnici. Svaka škola košta novaca. Tako je naša dama s nogom u ferbantu bila ekspedirana natrag doma, ali s bogov- skom otpremninom u zdravoj valuti. Siguran sam da dočekuje strenđere pred Esplanadom i obavlja praksu u kolima. Usput rečeno, sicevi se mogu obo­riti. Rekao sam da su kola udešena tip-top, za svaku zgodu i upotrebu.

Nema šta, Žohar je fulao. On se s njom fino u rukavicama, jer nema njuha niti zna čitati face. Kita je mirno nastavila dolaziti na pranje svoga autača, a kad joj je gazda jednom nešto masno rekao, čuli smo kako je odbrusila, da neka je on ne, jer je sita muškaraca. Nije čudo!

4 Kužiš, stari moj 49

U međuvremenu Glista i Galilej postali su neraz- druživi, lonac i poklopac. Nisam ništa govorio, a ne bi ni vrijedilo, jer on je od onih koji ne pusu una­prijed nego tek kad se opeku. Što se mene tiče, ja sam svojski obrađivao Gretu iz željeznarije na ćošku. Loša strana bila je to što je stanovala u Gornjoj Du­bravi a to je kraj gdje možeš svašta očekivati. Poste­peno sam je privikao da je ne pratim dalje od Maksimira. Ionako nije poslije tumplanja u parku bilo razloga da klipšem s njom sve do dvorišnih vrata. Kad je rekla da me njen buraz mrzi, dobro sam to upamtio i tako dobio jak izgovor. U šali sam joj govorio da umjesto prstiju ima čavle od pet cola. Ti boga, nokte je zabijala u moja ramena da se i kroz košulju osjetilo.

U utorak gazda mi mahne rukom. Ni jednom me još nije izgrdio, imao je prema meni rešpekta. Pitao sam se na kakav me to sada raport zove. Rajcalo me je kaj hoće. Obrisao sam ruke, koje su mi bile od šampona, u krpu, i približio se. Pirio je vjetar.

50

Činilo mi se da u zraku točno raspoznajem neke zvu­kove, nešto kao bleh muzika, koji su mi ostali u pamćenju od prošle jeseni. Gospon Ruda je na­vukao šiljt svoje kape koju je dobio na poklon za­jedno sa strojevima od tvornice i lupkao štapom po betonu. Tog dana gospođa Gizela još nas nije obišla.

— Jesi li ti ikad išta ukrao — tresne Ruda. Malo me to razdrma, ti boga, kakvo pitanje! Još dublje na­vuče šiljt one cirkuske kape na oči samo da bi izgle­dao stroži. No s time me nije mogao preplašiti. Ne puštam ja samo tako u gaće, pred bilo kim!

— Moja je savjest čista — kažem.— Znači, za sada još nisi lopov.— Ja sam iz dobre obitelji — nakesim se i če­

kam što će reći na to zezanje. Kakvo je to policijsko ispitivanje, htio sam se tada pobuniti. Ali držalo me dobro raspoloženje poslije gableca od ekstravurštva i paprike, sve zaliveno pivicom, pa me stvar nije ni milimetar dirala.

— Poznam takve još iz vremena kad sam delal u kavani.

— Pa onda?— Dobro, ne zanimaju me tvoji grehi. Svi smo mi

pomalo u govnu, jel tako? Samo su različiti dušmani koji nas guraju još dublje, jel tako?

— Ne razumijem se u gnojenje, više mi je k srcu berba.

Gospon Ruda prečuje ovaj moj biks, ustane se i uhvati me nježno za ruku. Stali smo malo u stranu leđima okrenuti prema mušterijama koje su stajale uz automobile ili sjedile u njima, već kako tko. Gli­sti sam vidio guravu starku. Čistio je marljivo.

4* 51

— Moja žena čeka da joj neko donese ovu lovu — reče gospon Ruda i udari se po džepu. — Ja ne mogu jer ste vi lopovi i sigurno bi strpali kojeg soma sebi u džep da vas same ostavim. Evo tebi lova i odnesi je mojoj ženi. Znaš adresu?

Kimnuo sam glavom.— Stvar je hitna. To je za porez. Ogulili su me

do kože. Ako danas ne platim, sutra budu sve za- blombirali.

U glavi mi je škrebetalo kao u kompjutoru. Gazda je još mljeo i cmizdrio nad svojom hudom sudbi­nom. Tobože, obečali su mu da će ga prve godine osloboditi poreza i on je vjerovao. Sad odjednom mora izrigati silnu lovu.

— A tko će raditi umjesto mene — jako me za­nimalo.

— Ta tvoj kolega. Ima dvije ruke, ako nema baš puno pameti.

— Nitko ga nije htio stipendirati. Inače je priro­dno nadaren, ali nije imao vremena ni novaca da se usavrši. Je, Gazda, ali on vam ne zna rukovati. Ja ne mogu ići i ostaviti ga da vam pokvari sve mašine.

— Ma kako ne bi znao! Malo dijete bi znalo.— U tom je vic, on nije malo dijete. Vama i meni

to izgleda jednostavno, ali njemu bi trebalo bar sat vremena da se uhoda i shvati kojim redom treba povlačiti ručice, uključivati i isključivati. Bolje, lijepo njega pošaljite. Ja ću usput raditi i njegov dio posla, to s usisavačem.

Gospon se Ruda počeo propisno znojiti. Skinuo je kapu, počohal se a onda je ponovo nabio na glavu, dublje nego ikad.

52

— A kakav je on ... što se tiče poštenja?— Da ja određujem, namjestio bih ga kao bla­

gajnika, bilo gdje, u banci, na kolodvoru... bilo gdje.

— Znači, taj tvoj prijatelj neće klisnuti s lovom?— A kud bi klisnuo?— Šta ja znam, do vraga! Nemoj me nervirati!Svi ste vi isti, vidim! Pijete čovjeku krv na slam-

čicu, mast mu vadite. Dobro, daj ga pozovi, a ti preuzmi sve na sebe. Nemoj da posao zapinje i da ljudi počnu gunđati.

— Bez brige, šefe.Tako sam s malo glume i spretnosti namjestio Gli­

sti životnu šansu. Sad je sve ostalo bila njegova bri­ga. Više pomoći od mene nije mogao očekivati, ne? Ako sada zabrlja, ako se sada popikne, onda je sam sebi kriv i može se ubiti.

Fićuknuo sam mu i namignuo da se približi. Gle­dao sam ga onako štrkljastog i mršavog, kost i koža. Ali iz očiju mu je sjala neka blaga svjetlost, tako nešto što je sve ostalo bacalo u pozadinu i on ti se morao smiliti. Kit nije kriv što nije mister univerzum ili grofovski sin. Tu smo, zajebani za vijeke vjekov, zna se, i moramo se međusobno pomagati, ne vući svaki na svoju stranu, praviti se pametni, silni. Bar mi koji nosimo cipele jednako poderane.

Bez uvoda, s neba pa u rebra, rekao sam mu da je došao odlučni čas, neka meni dobaci usisivač a sam da skopa najzavodničkiju facu, da se moli bogu i malom Isuseku, kako se gazda ne bi predomislio i sam otprašio s lovom.

— Više ne vjerujem u boga — kaže on.

53

— Ma je li, što si hrabar. Tko te za to pita, ble­sane! Osim toga, bog ti nije priredio ovu stvar, nego ja. Meni bi se zapravo morao pomoliti, frajeru jedan. Ali svejedno. Glavna rulja diže revolucije u džun­glama, Izrael i Arapi škrguću kljovama, studoši traže svoja prava, rudari kopaju ko ludi, iako ne­maju pojma tko će im kupiti ugljen, svi skupa se borimo protiv unutrašnjeg i vanjskog neprijatelja, a ti na to prduckaš i busaš se u prsa kako ne vjeruješ u boga! Stari moj, Galilej će te upropastiti. Šta će biti s tobom? Nimalo nisi postao svjesniji. Trgni se dok je još vrijeme. A sada idi, eno, gazda se vrpolji. Nemoj slučajno zbrisati s kintom. Dao sam garanciju za tebe. Da se razumijemo, nije mi do tebe nego do reputacije koju sam stekao u gazdinim očima. Hajde, svrši to s gospođom Gizelom pa da poslije nešto po-

MotrplJ Arlmoli c r\ranrdIJ.1UIU11 UU1UUU U

S tim sam ga riječima ispratio, ili bar sličnim, jer nisam mislio kad sam govorio. Otišao je zbunjen. Činilo mi se da me želi nešto upitati. Ali vremena nije bilo. Ljudi su prokleti: možeš danima i mjese­cima raditi ko švicarska urica, a samo jednom za- stani, jedan će dobiti živčani slom, drugi će od sil­nog kopanja raskrvariti nos, treći će se opet zabušiti u auto ispred sebe. Za sve to bit ću krivac ja, jer ja perem njihova ovako i onako kupljena kolica, oni listaju novine, gledaju ko telci u mašinu ili se preda mnom pipkaju sa svojim buljama. Nema ni takvoga koji izgleda ko treći svjetski rat a da ne fura sa so­bom bar kakvu mačku. Sve više shvaćam da mi mo- torizacija ide na živce. Tako su i sada počeli prigo­varati da dugo čekaju. Dabome, ja sam to morao

54

slušati a za sve je bio kriv gospon Ruda koji je pre­kinuo posao. No mislio sam hoće li Glista konačno dokazati da je muško, ili će se sasvim srozati u mo­jim očima, pa sam nestrpljive kitove primirio.

Dotle se Glista bez pozdrava izgubio. Gledao sam dok mu je gazda pružao lijep snopić love zamotane u papir. Kao da je nekog boga oklijevao. Činilo mi se kao da će u zadnji čas smisliti nešto drugo i Gli­stu poslati natrag da čisti kola. Nisam čuo što mu je špikao, da li mu se prijetio ili ga zaklinjao da bude pošten ovaj put, ili ga je upućivao kako da se ponaša pred njegovom ženom, koliko puta da po­zvoni. Dosta dugo mu je tupio. Kad sam slijedeći put digao glavu, gazda Ruda je tužno sjedio na što- klu i buljio u vrh štapa. Naizmjence se pomagao šta­kom i štapom. Objasnio je da to prakticira zato da bude izvježban ako mu kakva hulja zdipi štaku i on spadne na štap. Ovako neće osjetiti promjenu i moći će živjeti bez problema dok ne nabavi novu. Ili mu ju je socijalno besplatno davalo? Tek sjedio je tamo i vjerojatno pred sobom vidio sve samo crno.

Delal sam i gruntal si, onak općenito, o porezima i nametima koje radni čovjek mora plaćati. Da sam radni čovjek i da me lupe po džepu, kao što su ju­tros gospona Rudu, ja bih se pobunio. Ali ja nisam ni u kakvom sindikatu, nitko ne zna da ja i postojim, osim milicije, dabome. Poštar bi se jako začudio kad bi meni morao isporučiti pismo. Pa da, armija me ima na svom spisku. Nadam se da me neće tako skoro pozvati u rezervu. Od mene više štete nego koristi, ali ako treba, ja ću i jurišati, aha, nego šta, jer jedno je živjeti slobodno frajerski, zezantski, a

55

drugo kad te netko stalno vleče za uha, prigovara, daje zaušnice i nogu u dupe. Zato bih se sa svim ostalim fakinima borio do zadnje kapljice krvi. Vo­lio bih da to bude u nekom vinorodnom kraju i da se prije boja malo nažveglamo. Tako sam razmišljao, i još svakojake gluposti su mi se vrzmale po glavi. Zaključio sam da što gluplje mislim, to lakše radim, ni ne shvaćam da sam upregnut, da netko na meni zgrče lovu. Koliko rulja kune kaj mora sipati porez­nicima lovu, toliko je Glista bio hepi što je porez izmišljen i što ga u socijalizmu nisu ukinuli kao što su obećavali. Kažu da je oslobođen narod poslije rata i na takve štosove nasjedao. Hihihi! Glistu će porez, kužiš, odvesti možda ravno u sam rajski vrt. A da je drukčije i da ga gazda Ruda kao invalid i stoposto zakrpan čovjek ne mora plaćati, moj bifron/1 nriifoA nrocinii i ro7tlo mtrleo ImtiVs imo i n noi11VUU g U I.UV7 J^/X UUXJUU A A X X X X X lUV X X X S J X X X X X X X X X X X X x x x x j

skupljim kolima, kao što ja to njušim, jer sam pri­jatelj i konj. Na svijetu zbilja nema pravde ni jed­nakosti. Uvijek je netko zaguljena stranka. Dobro je što se kotač okreće. Sporo, ali za budalu koja se nada to je dovoljno brzo.

Gospon Ruda se pridigao i primio soma i pol od tipa čija su se kola upravo osušila. Onda je valjda brojio ona što su čekala u repu i to množio sa hi­ljadu i petsto.

U isto vrijeme Glista je bio najsretniji i najnesret- niji čovjek na kugli zemaljskoj. Sve više ga je pekla debela lova u džepu. Vukao se prema tramvajskoj stanici s toliko misli u glavi koliko ih za života nije imao. To je bilo za njega previše! Počelo je s time da je zaboravio skrenuti na uglu i dospio pred vrata

56

tvornice radijatora. Uplaši se da to nije prst božji. Portir je stajao raskoračen, odostrag prekriženih ruku. Pogledi su im se slijepili. Glisti bude bistro da ga ovaj ne šmeka i da bi ga svaki čas koji tu provede mogao zapitati koga i što traži.

Vraćajući se nastojao je da ne ubrzava korak sve dok nije zamakao iza ugla. Bilo mu je vruće!

Na tramvajskoj stanici bilo je dosta rulje, kao da je utakmica. Prošlo je više od pet minuta a treska se nije pojavljivala. Radni je narod izlazio na cestu i zurio u daljinu. Ni iz suprotnog pravca ništa bolja situacija, tramvaji kao da su izumrli. U Glistinoj bli­zini netko reče da čeka više od pola sata. Svi su na­gađali što je uzrok zastoju i pljuvali po Zetu. Jedan tip ošišan kao jež, s crnom taškom ispod ruke, stajao je mimo oslonjen na drvo i čitao novine.

— Danas je u Zagrebu na ručku jedan Afrikanac — reče on upirući prstom u novine. — Kaj ne čitate najbolje novine na svijetu? Evo, pozivaju nas da izađemo na ulice i pozdravimo ga!

Jedan dosta mlad čovjek objasni da je penzioner pa da ga se to ne tiče. Riskirajući život on pređe preko ulice i u trafici kupi pismo s markom. Reče da će u ime ogorčenih putnika napisati oštro pismo novinama. Tko želi može se potpisati na dnu. Svo­jom čistom i neokaljanom prošlošću jamči da neće zloupotrijebiti i da će kritizirati isključivo upravu gradskog tramvaja. On pođe od čovjeka do čovjeka da skupi potpise. Svi su se nekako izgovarali i tjerali ga dalje od sebe. Glavonja, koji je stajao metar da­leko od Gliste i tvrdio da je stambeni referent koga čeka važan sastanak, sa zadovoljstvom otkrije svima

57

da je nepismen. Smatrao je to velikim štosom, ali mnogi su mislili da to nije daleko od istine. Osim penzionera pismo su potpisali samo čovjek poduprt o drvo i Glista. Sad su ga svi promatrali ko čudo. Ali njega to nije zbunilo.

Kad su tramvaji počeli pridolaziti u grupama po nekoliko, tako da je mogao birati i voziti se neko­liko stanica sam s kondukterom, opazio je da su se svi malo odmakli od njih trojice. Penzioner je mar­ljivo sastavljao pismo a čovjek oslonjen o drvo i dalje čitao novine.

Sabrao se i zaključio da prvo mora kući, doma, jer se u ovakvom stanju ne može nacrtati pred gospo­đom Gizelom, ona je dama i pazi na svaku sitnicu. Budući da su sve njegove šanse baš u tim sitnicama, jer joj krupan zalogaj ne može ponuditi, važno je da one budu kak bog zapoveda. Mogla bi se uvri­jediti i ne pustiti ga dalje od predsoblja. A važno je da prodre malo dublje u stan i, pošto ga ona ponudi, sjedne u njenu blizinu, ne predaleko. Smiš­ljao je birane riječi koje će upotrijebiti u razgovoru tako da će ona jedva čekati njegov prvi zahvat! Iz daljega će joj dati naslutiti da umije šutjeti ko zaliven, ali da to do sada nije mogao pokazati, jer su ženske koje je zavađao bile ispod svake kritike. Osjećao se jako poletno, kao na krilima, kao da mu neprestano uz uho svira ploča s dobrim migoljavim ča-ča-ča. Stao je sanjariti. Pokušao je unaprijed pogoditi dokle će napredovati u osvajanju gđe Gizele. Da li će se samo žvaliti na kauču ili će ona biti još popustljivija kad joj jezik gurne do grkljana. Na ča- sak bi vidio samo njene našminkane usne kako lebde

58

ispred njega, tu gdje je tjeme putnika, rastežu se, smiješe, skupljaju na prefrigani mangupski poljubac, onda drhte od jeze i strasti koja joj trese cijelo tijelo. Cijelo tijelo! Zaboljele su ga sljepoočice od napre­zanja da predstavi sebi tu šefičinu golotinju, nevjero­jatna bedra koja žive sama za sebe posebnim i odvo­jenim životom, imaju svoj jezik, svoju filozofiju. I toplinu. Toplina, žarka klima vlada među njima, hvata ga omaglica, pada u nesvijest, izgubio je pri- sebnost, grči se, na podu je jer nije mogao izdržati. Pokazao se užasno loše. Pokazao je da dugo nije. Gospođa Gizela diže telefonsku slušalicu i zove svog ljubavnika da je dođe zadovoljiti jer ne može početi kuhati ručak ovako nadražena. Pokunjen, slijepljen, zgužvan, osramoćen Glista napušta stan bez nade da će se ikad vratiti. Ovakva se prilika više ne javlja. On je za to da usisava prašinu a ne da nosi kintu gospođi Gizeli, toj ždrebici koju će on primiriti i potkovati. Papat će mu s dlana i od sreće njištati.

Nije se usuđivao da prebroji novac koga je po nje­govoj procjeni bilo negdje oko dvjesto hiljadarki. Nikad ruke nije grijao na tako jakoj vatri. Dlanovi su ga palili i znojili se od svraba i muke. Umjesto gospođe Gizele sada je vidio sebe, na plaži, u crvenim gaćicama, okruženog s nekoliko fantastičnih gerli ko­je srču limunadu i mažu ga beskrajno dugo uljem za sunčanje. Kad se digne tamo gdje je ležao, pijesak je pola metra izbušen, zna se! Uveče na terasi poka­zuje kako jedan rasni frajer čaga. Strankinje ga hoće rastrgati. Neki misle da je baletan a neki prvak naše zemlje u gimnastici. U centru je pažnje. Ljubavi i gerli za izvoz! Onda se opet vraćao na gospođe Gi-

59

žele tijelo i ono je odnosilo prevagu nad tjelešcima mliječnih klinki, bezmesnih, ali krakatih balavica. Možda bi mogli zapaliti zajedno na plavo more i živjeti ko lordovi, dok lova traje. Ona sigurno jako voli more i teško joj je bilo vratiti se gore u smrdljivi Zagreb. Na tu žicu valjalo bi zasvirati. Šteta je ovo­liku lovu pljunuti za porez pa makar to bilo i za vlastito dobro. Uglavnom, nju neće strpati u zatvor nego gospona Rudu koji je gazda i na kom se to sve vodi. On je opet kripl i invalid kome ne smiju ništa. Samo će produžiti rok dok se nova lova ne skupi. I sve bu u redu.

O svemu tome mora odlučiti. Hitno!Bio je sretan što Tateka nema doma. Krzmao je

da li da se javi Galileju ili da drži jezik za zubima. Bolje onda kad se bude imao s čime pohvaliti. Ne, prilika jc genijalna, svakome bi porasle zazubice.Osim toga, ovolika hrpa love od prijatelja čini lopova. Nije li pametnije šutjeti a onda jednog dana, kad sve prođe, sve ko po žnorici ispričati, na sitno, nek frajerima eksplodiraju muda.

Dotjerao se tako da mu se dobro raspoloženje još samo pojačalo i učvrstilo. Na kaputu vidjelo se ne­koliko masnih flekova. On isproba da li je bolje ako je zakopčan. Ne, manje ih se opažalo ako ga je držao otvorenim, raširenim. Tako je dolazila do izražaja i plava kravata koju je vezao u jedan strašan ciketan- ski čvor. Kosu je smočio i napravio božansku ceza- ricu. Crno ispod nokata izvadio je špicom kuhinj­skog noža. Neće biti zgorega ako jednog dana kupi rašpicu. Nokti ga otkrivaju. Malo više pažnje s njima i u tramvaju nikome neće padati na pamet da ga s

60

visoka odmjerava. Na kraju, za sve to za što se sprema potrebno je imati čiste podrezane nokte. Prvo ženama pružimo nježnosti, a onda im u ruke tutnemo obelisk, sjetio se jedne Galilejeve mudre izreke. Šteta što nije zapamtio kaj je to obelisk.

Budući da nikada nije prao zube i da taj dan još ništa nije bacio u kljun, Glista popije čašicu rakije umjesto kalodonta. Duhnuo je na dlan i dah se odbio u nosnice. Vonjao je muški, po rakiji. I ta sitnica trebala bi odigrati svoju ulogu i pomoći mu da uspije.

Ponovo se popeo na tramvaj osjećajući učinak ra­kije. Lagano se oznojio što zbog kaputa, što zbog želuca koji se stiskao i tražio bar mrvicu kruha pod- staknUt rakijinim škakljanjem. Ogleda se za praznim mjestom držeći neprestano ruku u džepu u koji je spustio gazdin porez. Svi su blaženo sjedili i nitko nije imao namjeru da ustane i siđe na prvoj stanici.

Kad je pritisnuo zvonce utisnuto u prljavi zid stu­bišta, Glista osjeti da mu kugla trte skočila s dna navrh grkljana, kao na onoj spravi na kojoj bilderi mjere snagu mišića. On se strese kao pokisao pas da se oslobodi kapljica od kojih mu je nelagodno. Iznutra je hlapjela tišina. Od nje se još više izbezumi. Ruku je i dalje držao u džepu. Da pokaže kako je miran i kako ga čekanje ne živcira, on se okrene i baci pogled u dubinu kroz os spiralnih stepenica.

Tada se vrata odškrinu. On se trgne. Gospođa Gi- zela držala je u ruci špulju konca i iglu.

— Ja sam donio novce — reče promuklo Glista.— Isuse, šutite! A, to ste v i . . . Hodite unutra da

nas ne čuju.

61

Gizela zaključa vrata i skupi kućnu haljinu. Nema kućne haljine koja se u hodu ne rasklapa.

— Aha, stanari — s kasnim paljenjem reče Glista.Stajao je u namještenoj sobi i mlatarao rukama.— Da, samo stalno vrebaju. Baš je proklet taj da­

našnji svijet. Zavide nam strašno.— Evo, prebrojte.Vidjevši novčanice, gospođa Gizela uhvati se za

glavu i sjedne. Koji joj je sad bog?, pitao se Glista.— Bože, bože, rekla sam mu još jutros lijepo:

petohiljadarke daj. Kuda ću to strpati?— Pa neće trebati nosač — usudi se on.— Malo pa bi bio potreban. Ali šta ja tu . . . Sjed­

nite, zašto stojite, nemojte stajati.Glista se brzo baci u stolicu i prekriži noge. Netko

se gadno hračnuo na njegov lijevi papak. U sobi je™ 1 «/\lrn1rT?r\»v» »(AMl ^PO Tll tCiiiutbaiv JKW nv/Aaivvv/m »uvu, ovxivu ii*jv vvjivuiu

je počela brojiti lovu. Često je pokrivala koljena s kojih je klizila haljina vezana širokim pojasom. Nije imala čarape. Lijepe plave vene ukrašavale su joj kožu. Stopala su joj skrivale kljunaste turske papuče.

Kad bi se pomakla, kauč bi zaškripao. Sigurno se nije tako glasao kad je bio nov. Stražnjice, koje su se na njemu hincale, učinile su svoje, dumao je trend Glista. Nije mu bilo lako. Istjerali su dušu iz njega, ili je on iz njih?!

Pošto je završila brojenje, gospođa se Gizela načas izgubi u susjednoj sobi gdje je stajala nekakva psiha a na njoj vjenčana fotografija. Dabome, lovu nije zaboravila, ponijela ju je sa sobom. Šta je drugo i očekivao?

Ubrzo se vratila.

62

— Baš vam hvala — reče. — Šta se može, porez je porez!

— A novac — novac.— I to je istina. Nikad ga dosta.Glista mahne rukom kao čovjek koji zbog novaca

noću ne sklapa oka, koji svakodnevno izdaje velike sume na razne troškove.

— Hoćete li da vam skuham kavu? Ili ste za ra­kiju? Jedno i drugo?! Samo se raskomotite, vi ste gost.

— Bolje samo rakiju — odluči se Glista. Jako se prijateljski vlada! Bit će svašta, ti boga.

— A zašto ste vi meni onda izljubili ruku?Glista osjeti da se male vatrene strijele probijaju

prema površini njegove kože, paraju mu tkivo nemi­losrdno. Peče ga. Oblije ga zbog toga takva vrućina kao da je trgnuo tri rakije za redom. On u nedoumici opipa bradu. Sad bi trebalo navaliti, tjerao je samog sebe, svaki frajer bi navalio. Ona ga mami! Ona to sigurno očekuje. Sami su. Izazva ga, u stvari. Klince je nekamo ekspedirala da joj ne smetaju. Znala je da će to on doći. Sve je uredila . ..

— Muž me je kod kuće toliko gnjavio, ispiti­vao ... Sumnjao je da je među nama nešto .. . Jedva sam ga umirila . .. Strašno je ljubomoran . . . Kao da biste vi bili toliko neoprezni!

Ona se nečega sjetila što ju je nasmijavalo. Smijala se odlazeći u kuhinju po rakiju. Prilijepio je pogled za njena pleća i već se s njom rvao, obarao je na leđa, hvatao sise koje su kao na gumilastici obješene odskakivale i pravile ga lazarom nad lazarima. Ni­kako ih nije mogao ščepati! Lovio je razjapljenih

63

ralja tako da poslije osjeti strašnu glavobolju, jer je luđački mahao glavom.

Gospođa se Gizela vratila noseći na tacni dopola napunjenu flašu Bađel konjaka i dvije čašice.

— Ne smijem miješati s konjakom — reče Glista pročitavši etiketu na flaši.

— Ali unutra je prava prepečenica. Grom rakija, ne bojte se. Nešta sasvim prirodno. Kad me zaboli trbuh to mi je najbolji lijek. Niste probali?

Držala je dlan na trbuhu i lagano ga masirala.Glista reče da ga nikad ne muči trbobolja.— Poslije poroda me često bolio — objasni gđa

Gizela. — Doktori kažu da je sve dobro, da to nema veze.

— Doktori — posprdno će Glista.— Kad sam razmislila što bi to moglo značiti...

4-/-v 1inK1<ar)ia fi lira LVS JLJ UUIJVUJV X lAAVV'j com Hcj ctr* '7q1 inHIipnipvmioinu Liuiii mm -jiv

u mene?Pa o tim se stvarima ne govori tako otvoreno,

zgražao se u sebi Glista. Ja mogu reći Fanfuli ili Brabonjku koga sam okinuo, i kako je bilo, ali jedna poštena ženska ne smije čovjeka tjerati da joj prizna kako je u nju zateleban. To onda nema čara. Neki bog mora biti sakriven. Umrli bi od dosade da sve znamo, naročito sve unaprijed.

— Puno ih je bilo u mene zaljubljeno — sjetno se oglasi gđa Gizela. Glista naćuli uši i žmirne jako ozbiljno očima kao da ga ispituju na televiziji. Pustio ju je da se isklepeće. Nikad ne bi vjerovao da će se nalaziti gdje se nalazi! I stvar još nije svr­šena, glavno tek dolazi. Liznuo je iz čašice i prstom pokazao da to i ona učini. Ne prekidajući svoje bla-

64

bla, gđa istrusi rakiju u sebe ne trepnuvši. Glisti se već činilo da je malo u švungu. Voda na njegov mlin!

— Moji su starci bili jako strogi ljudi. Šta mislite, do koje godine sam ja bila nevina? To ne bi nikad pogodili. Do dvadesete! On je, znate, bio golubar, mislim, eto tako, uzgajao je i golubove, ne za plac, i tako, ne za prodaju. Volio je životinje. Jako me je imao rad. Stanoval je u istoj ulici gdje i mi. Slao mi je ljubavna pisma po golubovima pismonošama, za­mislite! Rekao je da ću biti njegova ili ničija. To se nekad tako govorilo. Inače, mene nisu puštali da sto­jim na prozoru i gledam na ulicu. Oslobodi bože! Tako kurve mame svoje mušterije, vikao je moj japa, to je, znate, tata. Zvala sam ga i japek. Nekad bilo, sad se spominjalo. I taj dečko od golubova, imao je plave plave plave oči i crnu crnu crnu kosu. Cijeli je bio krasan. I ja vam se u njega na kraju zaljubim. Ni samarne znam kako i kad. Ko grom iz vedra neba. Nisam išla u škole, samo sam mami doma po­magala, radila ručni rad, učila kuhati, pospremala stan. Moj tata je dobro zarađivao. On vam je bio tišljar. Imao je i dva pomoćnika. Meni je za udaju napravio cijeli mebl. To je u onoj sobi. To je bilo prije nego sam se zaljubila i prije nego se on naljutio. Tako se ja strašno zaljubim u tog dečka. Poslije se nikad nisam tako zaljubila, iako mi je bilo lijepo, i svašta sam vidjela i okusila, finih ljudi, elegantnih, kojima nije do novaca, imaju svoje tvornice, jahte, vile. Znate, sve sam ja to mogla imati. Ali živjeti u tuđem svijetu, na tuđoj zemlji, tuđi kruh jesti. To ja nemrem! Razapnite me, ali nemrem! I sad prvi sastanak. Kako to izvesti? Gdje da se sretnemo, mi

5 Kužiš, stari moj 65

još neiskusni. Šta da kažem mami i tati? U kino sam išla uvijek samo s jednom starom tetom. Inače ni čuti! Sama? Zatvorili bi mi vrata i ne bi me više puštali u kuću. Mislim i mislim što da uradim. On već postao nestrpljiv, golubovi svakog časa dolijeću u naše dvorište, na moj prozor, tako da je to postalo sumnjivo. Strašno grizem nokte, jel da? To mi je ostalo od prije. Inače ja nikad nokte ne režem malim škaricama nego velikim, onim s kojima se kroji. Šta kažete na to? Sviđa vam se? Čekajte, gdje sam ono stala. Ah, da. Onda umre neka naša rođakinja. Ne bliža, neka daljnja. Samo malo, njena mama i moja mama bile su kćerke dviju sestrični. Nešto dosta da­leko. Umre ona i sad sprovod. Poslali su nam poštom osmrtnicu, a tih je dana bilo jako grdo vrijeme, ni kiša ni snijeg, nego onako, bluzgavica. Bila sam se malo prehladila, mala hunjavica. curilo mi više iz nosa nego što sam bila bolesna. Ali ja se dosjetim da iskoristim priliku! Pravit ću se više bolesna nego što jesam. Kao da je danas bilo, sjećam se, krasno sam se pretvarala! E, prva se ljubav ne zaboravlja. Sprovod po podne, tata još u jednaest sati prekinuo rad. Ručak ranije nego obično, sve ranije. I tata i mama spremaju se na sprovod toj rođakinji. Spre­maju se, oblače crninu. A šta se ti ne spremaš, šta čekaš, dođe k meni mama u moju sobu gdje sam spa­vala i gdje sam se sad uvukla pod blazine. U pol bijela dana! A nikad ni od čega nisam bolovala, a ka­moli ležala. Osim kao sasvim malo dijete. I to neke fleke, proljev, ništa ozbiljno. Mama, ja sam ti be- težna, strašno bolesna, oblijeva me vrućina, kažem, a samo mi brada viri. Ne mogu na sprovod ako ne

66

želiš da u kući imaš i ti sprovod. Vi idite, ostavite me doma. Skuhat ću čaj s medom i potrpati se dobro, da se izšvicam. Joj, kaže mama, što to govo­riš, kad si se prehladila, baš se sad to moralo desiti, moram i ja ostati da te liječim. Joj, protrnem, moj plan, kud da ona ostane, to ne valja! Ne, idi ti, šta će narod reći, nije mogla doći ni na sprovod, buncam ja tako, hodi, sama ću se pobrinuti. A vi se odmah autobusom vratite kući, brže je nego tramvajem. Bi­jesa je brže, ali moram lagati samo da što više vre­mena imamo, ja i moj dragi. Tako smo se natezale. Silom je htjela da ostane sa mnom. Ipak, nekako se dala nagovoriti, ali mi je prije ona sama skuhala čaj, dala da progutam dva acisala i turila termometar pod pazuho.

— Jel napeto? — upita Gizela Glistu. On je pijuc­kao rakiju i zamišljao razne slasti koje ga čekaju.

— Da izludiš! — potvrdi on. Nema toga što on u taj čas ne bi potvrdio. Svoju smrtnu osudu! Ženama samo potvrđuj i radi tako da što prije stigneš na cilj, bila je još jedna od Galilejevih mudrosti.

— Čekajte, još nije došlo ono glavno!Produžila je dalje smješkajući se jer je, jasna stvar,

ona znala kakav je svršetak i šta je glavno:— Kad su moji otišli, ja hop iz kreveta i brže-

-bolje se uredim.. Poravnam malo krevetninu da se ništa ne vidi. Onda otvorim prozor i stanem čekati. Kad, eto ti doleti jedan golub s pismom. Moj dragi je inače stanovao preko puta, malo ulijevo i uvijek bi me vidio kad bih se pojavila na prozoru. Brže mu naškrabam da mojih neće biti jedno dva sata doma i da bi se mogli naći u tatinom verštatu, radionici,

5* 67

gdje je bilo toplo i sve je mirisalo po firnajzu. Meni je to najljepši miris. Čisto mi se zavrti u glavi, mogla bih svašta napraviti. Mislila sam, ako moji naglo banu, reći ću da se u peći utrnula vatra pa sam išla po trijeske da s njima podložim. Moj dragi će već strugnuti u vrt, i dalje, plotovi su niski a negdje ih ni nema. Pustim goluba, pomilujem ga i obučem se malo deblje jer se vani počelo stezati blato i stvarati led. Uzmem ključ, zaključam kuću i začas se nađem u verštatu. Bojala sam se da slučajno ne naleti ona stara teta koja me je vodila u kino. Nisam imala pojma šta će onda biti! Natrag više nije bilo kuda. U najgorem slučaju japa će me izlemati, ali ima i gorih stvari, zatvor ili prisilni rad. Čekam i vrtim se po radionici, tuckam lješnake čekićem, stalno gu­ram u limenu pećicu blanjevinu tako da sam se sva zacrvenjela. Vruće kao u kupaonici. Nestrpljiva sam, nema moga golubara, vrijeme ide, mrak se polako spušta. Znate kako brzo pada u zimi. Četiri sata a već se pale svjetla. Već sam mislila sva očajna da se vratim i nikad ga ni ne pogledam, kad eto ti njega, šulja se ko lisica. Stanemo se ljubiti i grliti ko prvi ljudi. Bila sam neiskusna, šta sam znala, koliko sam godina imala, svojih sedamnaest godina, ali razvi­jena, davali su mi najmanje dvadeset, a on navalio ko sulud. Svi ti ljudi koji se nečim previše bave, kao taj moj recimo golubovima, nemaju baš sve šarafe u glavi! To je tako, kažem vam. Ja to tvrdim. Srušio me na blanjevinu i počeo raskopčavati, ništa ne pazi, ništa ne pita, pa rukom pod haljinu, ja mu ne dam, on tada gore, otrgne se jedan gumb na bluzi, molim ga da me pusti, da ne mogu disati, da ću se ugušiti.

68

Već sam se uplašila da će me silovati, a ništa još nisam znala o tome, to mi se još nije dogodilo. Sve onako nejasno, dovoljno da te bude strah. Nekako se otrgnem i poletim prema vratima, prijetim mu da ću zvati u pomoć, da je to prvi i posljednji puta, da nisam znala da je takav, zaplačem, kosa mi puna strugotina, frizura uništena, sva sam raščupana, visi mi haljina, otišla očica na čarapi, bože, što mi je bilo da se zaljubim, a nisam imala pojma tko je i kakav je čovjek. Zaista ima budala i ljudi kojima se ne da dokazati. Kako su vrata bila zaključana, on me tu dostigne i nastavi ko pomaman ljubiti, stiskati, priča nešto što ne razumijem, ali shvaćam da me hoće prevaliti. Tako smo se mi rivali i rvali, stopu po stopu, dok me nije svalio na oblibank. Gotovo, pomislim, gotovo s ljubavlju, neću više nikad da ču­jem tu riječ! Ni sama ne znam kako, ali pokušam još poslednji puta da mu se otmem. Kako sam naglo ispružila nogu, pogodim cipelom u cijev dimnjaka, dimnjak izađe iz svoje rupe, cijev ostane visiti na stropu a verštat se začas napuni dimom. Počnem vi­kati da se svaki čas može zapaliti vatra i da ćemo živi izgorjeti ako me ne pusti. Onda se on sabere. Radionica sva u dimu, počeo nas gušiti. Vidim da sam spasila svoje poštenje, ali ću izgubiti život. Na­đem nekakve stare krpe, brže ih namočim u kanti vode i namjestim dimnu cijev gdje je bila. Radila sam to pa nisam ni marila za svoga golubara. Ogle­dam se, kad njemu ni traga ni glasa! Uplašio se vatre pa odmaglio ko najveća kukavica! Tako sam se, eto, spasila ljubavi i još stigla urediti za krevet. Kad su moji došli sa sprovoda, pitaju koliku imam

69

temperaturu a ja kažem da mi je već pala na 36 sa sedam. Poslije me još salijetao, pisao pisma i slao golubove, ali ja sam se ponašala kao da za mene ne postoji. Ćula sam od prijateljica da je jako pokvaren, da je bio čak u bolnici, jer ga je zarazila nekakva barska dama. Zamislite, u koga se čovjek sve ne zaljubi! Ali tu nema pomoći dok vas nešto ne lupi po glavi!

Prestala je pripovijedati svoje ljubavne uspomene i cupkala končiće na pokrivaču. Glista zatvori usta koja su mu se osušila od toplog zraka.

— Tako je to u životu — reče on.— Ah, vi ste još mladi! — mahne rukom gospođa

Gizela.Glisti se učini da to ona zove njega, njegovu mla­

dost njegova puna muda da joj se priključe, da ništa ne dangube jer vrijeme prolazi hitro ko lasica i ništa ti ne ostavlja na ispruženom dlanu. Činilo mu se da ona od njega očekuje nekoliko riječi utjehe i sve ostalo što ljudi misle da koristi u časovima tuge za prošlošću. Pa jasno, upalila joj se sijalica! Shvatila je da je on gala kit i da je neće razočarati! Pružit će joj najbolje stvari, on, ovako mlad i neistrošen. Sve je kod njega jestivo i uzbudljivo, njegova slina hrani, njegove ruke griju ko termofori, čvrsto stišću, samo nek se oslobode prve drhtavice, njegova se koljena mogu ukopati kako treba duboko, raskrvarit će lak- tove na grubom pokrivaču kauča ako treba, ostavit će tu krvi koliko ljubav zahtijeva. Njeno vrijeme pro­lazi brže nego njegovo, kužio je, ženska se opametila, zato je onako tužno mahnula rukom i tako ga po­zvala da je napadne. Sjetila se gospođa Gizela svih

70

svojih promašenih, trulih trenutaka, glupih raspolo­ženja, svih lijepih stvari koje su joj bile nadohvat šapice, ali ih nije uzela, jer je u posljednjem času nešto iskrslo, ispriječilo se između, ona je morala povući ruku, skupiti skute i pokunjeno se povući. Nikad nije izvukla glavni zgoditak. Kakav je to usrani zgoditak udati se za konobara u socijalizmu, konobara koji nikad neće postati ni zamjenik šefa sale, nego će doživotno juriti samo pretovaren tanju­rima, prvo praznim, onda punim, onda polizanim, i nikad neće ni naplaćivati od gostiju, jer su za to određene druge face. Možda se toga sjetila gospođa Gizela. Kad je bila mlada i kad je željela živjeti kao što žive gospoda, koja ljetuju i odlaze na odmor kad ih je volja, onda je trebalo prati pelene, vozikati klince u kolicima, ići na plac i svađati se s kumica- ma. .Mladost je skuhala kao juhu od sitneža, spekla kao mršavog piceka, napravila od nje temfani krum­pir. A sada lova sigurno kaplje, može živjeti ko milo­stiva, no mladost je odmaglila, ne možeš je više ni namirisati. Ne da se dozvati. Ne odaziva se. Ali zato može pozvati u pomoć tuđu mladost, tuđe krakove i plosnat mišićav sportaški trbuh, mislio je Glista prije nego što se neočekivano, i samome sebi, rasku- ražio i bacio ko mačak na gospođu Gizelu, zakonitu suprugu šefa gospona Rude. Nasrnuo je na nju kako nije nasrnuo ni na Gretu, mačku s kojom je mijau- kao po vrbacima na savskoj obali i za koju je znao da je radodajka i narodna širiteljica nogu, eksplo­dirao je kao rezervoar pun avionskog benzina nakon tolikih onanija i polucija, savršeno stručnih barata­nja svojim besprizornim udom, nasrnuo je, nije više

71

mogao izdržati prefriganu glumu te vragometne babe, nije idiot da ne bi shvatio njenu ispovijed i kokodakanje o prvoj ljubavi! Sumnjiva je ona njemu bila od prvog dana! Takve se samo pretvaraju i tobož odbijaju da bi ti još žešće i sumanutije jur­nuo. Žele te izbezumiti, strašno narajcati. Tek onda dopuštaju. Da bi stvar bolje ispala!

Gospođa Gizela pala je na leđa sasvim opuštena, bez lomljenja leđa, kao netko kome je kralježnica izvađena. Glista ju je zatekao nezaštićenu i roman­tičnu, obuzetu ironičnim, ali ipak ugodnim prisjeća­njem na mladost u maloj ulici, njena nastrtljivog go­lubara i razočaranje u verštatu. Ipak je to sada sve skupa izgledalo lijepo, naivno i nevino naspram uvreda koje je otrpjela hodajući s drugim muškar­cima koji nisu slušali što ona frflja, već da li sopće ubrzano ili sporo. Kad je dovršila svoju priču, ona shvati da joj je krivo što golubaru nije pomogla, uči­nila sa svoje strane neprimjetne pripreme i dala mu se u tatinoj stolarskoj radionici, mjestu kao stvore­nom za skidanje jumfa, ako ni zbog čega, a ono zbog vonja firnisa i smole za keljenje. Možda bi fakin fakinski znao sačuvati njihovu tajnu, a možda bi i do ženidbe došlo. Mogla mu je postaviti ultimatum prije nego dopusti da joj skine gaćice, ako ćeš me zaručiti — dam, ako ne — ništa, do viđenja, sjećat ću te se do groba. Tko ne riskira, taj ni ne profitira, mislila je gospođa Gizela kad se taj dečko po kom je Ruda poslao novce za porez iznenada ustao od stola i bacio na nju ko jastreb. Slično se ponio i njen golubar, samo što je bio zgodniji od ovoga, uhranje- niji i jači. U tren našla se na leđima, noge su beziz-

72

gledno zakoračale po zraku a slabo pritegnut šlafrok rastvorio se kao korice kakve starinske knjige, od samo dva lista, ali zato ispisana od vrha do vrha najuzbudljivijim sadržajem što ga mogu godinama sakupiti dvije zrele ženske noge. Starinska knjiga puna vragometne bestidnosti uvezana u korice koje mirišu po spolu. S vražićima u zlatotisku.

— Isuse, što ste vi nasilni — začudila se gospođa Gizela čim joj potiljak udari o kauč čije opruge za- brundaše. Kao da joj je to prvi put u životu da prima nasilnika. Glista je samo šutio i svladavao njene ruke kroz koje se morao pošto-poto probiti da bi približio svoje usne njenima. To mu je bila fiksna ideja! Uhva­titi njene usne svojima, svojim zubima i ušutkati je. Zatim prijeći na pravi posao.

Ona se branila dlanovima, laktovima, stvarala ne- prelazni bedem na koji se Glista bacao prsima kao neki borac za narodna prava, izlažući se opasnostima i nuđajući život, uz ostalo.

— Vikat ću, čut će susjedi, a onda vam ne fali zatvor — prijetila je, iako još nikad nikoga nije strpala u zatvor.

Onda je htjela dirnuti njegove ljudske osjećaje i samilost koju izaziva nemoćna žrtva:

— Zašto ste takvi, mislila sam da ste fin dečko. Držala ga je na rukama iznad grudi kao da čuva neko naročito slabo mjesto. Ako je slomi i pusti ga da joj prignječi grudnim košom sise, onda ga neće zaustaviti ni crvena armija. Izgledalo je da u gru­dima čeka izdaja, da su u njima slabosti i ujedno slasti predaje što su poput bjesova zatvorene u tim sudovima s ventilima-bradavicama.

73

Borila se protiv same sebe.— Mrzim vas, uopće mi se ne sviđate, gnjido, uši

mrzim te, zašto me ne pustite, ubit će vas moj muž, gade jedan, bijednice, vidjet ćeš ti svoje, pogledaj se u ogledalo, rugobo, nakazo ... pusti me!, čuješ, kad ti kažem! ...

Užlijebio se između bedara, golih, kako je mogao vidjeti krajičkom oka, glatkih, kako je osjećao nad- lanicom, te crnke kao da se kupaju u magaričinom mlijeku, koža im je uzročnik ludila. Šiljata koljena zabado je u butine koje su se sljubljivale grozničavo kad bi na tren istisnule ovaj dosadno uporni klin. Ponovo bi on prodro u nutrinu i grubo ih razdvajao, dovodio do dvoumljenja zbog čudnog učinka koji je na kožu ostavljao trljajući dodir tkanine hlača. Grč bi na trenutak popustio. Mozak se odjeljivao od udova i po nekoj inerciji nalagao jeziku da se buni. Prve kapljice znoja rasvijetliše se na Glistinim slje- poočicama. Ali on ih nije otro niti uopće opažao. Nijemo se pripijao uz njeno tijelo kao životinjica, kao nametnik uz svog hranitelja i zaštitnika kome usput siše krv. Obline gospođe Gizele razišle se i raspuzle u ležećem položaju, pa je on ispao još mršaviji i isprešaniji, slamka na trbuhu koji se ne­prijateljski valja, diže, divlje burka i nastoji ga zbaciti mišićima, mržnjom, prijetnjama. Kravata mu stezala vratne žile a kaput ga sputavao u ramenima. Lakše bi mu bilo da se pravovremeno raskomotio. Možda bi joj bio dopadljiviji u košulji, zasukanih rukava? Ah i ovakav kakav je on će pobrati vrhnje!

— Mogla bih vam biti mama, stidite se — poku­šavala se izvući. Njega to nije diralo.

74

— Bože, kakvih sve ljudi nema. Vi niste nor­malni!

On se ponašao kao jedan od najgorih, najupornijih napasnika koji je zemljom hodao, pravi osvajač ko­ga čvrsta obrana samo ražešćuje, nesmiljen i krvo­žedan, napet u svakoj žilici podjednako. Uspio joj je skršiti ruke. Bijesno je vrtjela glavom koju on zgrabi objema rukama i izbačenih usana dočepa se njenih, nadnaravno vrelih od daha što je sukljao preko drhtavih ivica iz dubine. Slinav dodir bijaše samo slutnja dobrovoljno datih poljubaca. Onda je opet oslobodila glavu i stala njom mahati, ovamo- -onamo, nije mogao pogoditi tako njene usne u po­kretu pa poče usisavati joj jagodice, podbradak, kožu iza uški, vrat, štogod bi uhvatio u letu. Učinilo mu se da gospođa Gizela malakše.

— Ruda će vam kožu oguliti, balavče jedan! Gnji­do, pusti me kad ti kažem. Majko sveta, dođi mi u pomoć! Šta sam ti zgriješila. Gdje mi je bila pamet da sam vas unutra pustila!

I dalje je mučao. Neka ona cvili. Pomišljala je da ima posla s luđakom koji je može unakaziti. Nigdje nikoga tko bi naišao i spasio je. Da poštar po­zvoni . ..

— Zar ne znate nikako drukčije nego snagom? — upita lukavo i opusti se. Olabavila se, samo joj je srce tuklo. Na zajapurenom licu popustili su grčevi borbe.

Zaustavio se na njenu tijelu, ostao je ležati onako kako ga je zatekao u času kad se prestala odupirati. Dahtao je kao mali izšutirani cucak negdje iza po- piškane birtijske ograde. Oprljivao joj je ogoljela

75

ramena najvrućim dahom koji je i njegove usnice spa­ljivao. Njen pogled odjednom je stekao čudnu bi­strinu, hladnu prozirnost zimskog podneva. Nije ga vidio, žmirio je da bude što ljepše. Ruke su joj mi­rovale položene uz tijelo. Nije je bilo briga je li šlafrok skupljen ili je otkrivena sve gore uzvodno do ušća.

— Odmah sam se u vas zaljubio, odmah čim sam vas ugledao, kad ste prvi put došli. Ja sam siroma­šan, ali nisam lopov. Najlakše je to postati. Puno mojih prijatelja su gadovi i svinje. Ali ja sam se u vas zaljubio. Nisam znao što da radim. Čekao sam i mislio kako ste fantastični. Zbilja, najozbiljnije vam kažem. Vi ste za mene najljepša ženska, časna riječ, ni jednoj još nisam rekao da je najljepša. To vama prvoj velim. Nemojte se ljutiti, nisam ja htion!lrt*v» «rtln<4J/\ nr»*v» T«nXa monm otMili nnpnn *•!orrvjuij ^wiuuiw oum. iiiuvv moum gruiz, c-uoriu njwv.

Nikad se fizički ne tučem. A danas je većina ljudi takva, huligani i životinje. Ja nisam razbijač ni ba­raba. Izučio sam automehaničarski obrt, ali sam se posvadio sa šefom servisa. On je tamo htio biti bog, a šta je sa mnom? Nismo se od početka trpjeli, znate kako je kad se gledate poprijeko. Mislio sam otići u Njemačku i vratiti se s njihovim alatom, ona­kvim kakvog kod nas nema i stati na svoje noge. Prvo u nekoj šupi a onda polako dalje. Ali su me ćopili na granici. I tako, valjda je to moja sudbina. Nitko mi neće pomoći. Nitko me ne savjetuje. Ja bih ga slušao i radio kako valja, siguran sam. Da sam bar nekoliko godina stariji i da vi hoćete . ..

Zagnjurio je svoje zbrčkano siromašno lice, svoju ružnu facu u njene grudi, razgrnuo šlafrok i udahnuo

76

miris zagrijanih, pregrijanih bluzhaltera, uparene gu­ste vate, strašni miris zrele domaće žene u njenu vlastitom domu. Stavila je ruku na njegovo tjeme i zatreperila prstima. Njemu pade na pamet da je voljen, da će biti uslišan, da će se svlačiti skupa s gospođom njegovom Gizelom i onda se prebaciti na plahte, milovati gdje trenutačno zaželi, vidjeti je svojim očima obnaženu, ne više zamišljati, a ona će i nadalje biti nadohvat ruke, nepomična i njemu po­dložna, stvarno tu, ne samo onda kad zatvori oči i dozove njenu sliku u pomoć svojoj lakomislenoj ruci. Ležat će na njenu moćnom trbuhu, vrškom jezika čistiti joj pupak. Od danas pa na dalje, uvijek u za­kazano vrijeme ona će se pojavljivati. Tko bi to slutio!

Tako je sanjario frend Glista i pretraživao joj naj- stidnije dijelove prstima. Žurio je s jednog kraja na drugi. Skinuo je hitro kaput, razuzlao kravatu, hlače su mu spuzle po mršavim bedrima. Kosa je stršala na sve strane, ko slama. Podbuhlo lice kao da je izašlo iz zaparene veš-kuhinje. Ostao je u iznošenoj potkošulji i zmazanim žućkastim flekama umrljanim gaćicama. Na nogama je zadržao čarape. Drhturio je i nešto šaputao, ona ga nije razumjela, naglo se osvješćavala šireći stravično zjenice, suha grla, bez glasnica i sposobnosti da krikne. Vidjela je nakazno strašilo kako palcem zalazi u gaćice i snima ih. Onda ga je iznenada gurnula, i rukama i nogama, tako da je odletio na pod, uz kauč na kom se go­spođa Gizela sklupčala, stiskala krajeve svog šlaf- roka i pokrivala golotinju, među noge ga turala kao nekakav tampon skupa s crvenim gaćicama, a on je

77

pokunjen, oborene glave, tako da se vidio njegov crni potiljak i blijeda leđa izbočenih lopatica, u gro­tesknoj toj pozi štrcao svoje prezreno i neprimljeno prokleto sjeme, po tepihu, nemoćan da prekine bla­mažu, uzalud posežući rukom za zgužvanim hlačama koje su visile preko ruba kauča. Onda je zaridao i počeo čupati kosu.

78

Kažem ti, ja to ništa više ne kužim! Ni tko pije, ni tko plaća. Tko je pošten a tko kurva. Tko laže a tko maže. Zašto je ovako a ne onako. Jer tko je, na primjer, imao pojma da će moj štićenik Glista doživ­jeti onakvu tragediju, onakvu sramotu kad sam mu onako velemajstorski namjestio životnu šansu i po­slao ga skoro po zakonu ispravno, i s privolom samog gazda Rude, ne zaboravimo!, da na kraju krajeva poštosa taj svoj ljubavni san, tu majstoricu nad maj- storicama — gospođu Gizelu. Ja ne znam, ali tu mi je nešta sumnjivo. Nešto smrdi. Neće to samo tako završiti. To se ne slaže s mojim računom. A ja se rijetko prevarim. Svijet se mijenja. Okrenem se lijevo a na desno za to vrijeme mačke, koje su hodale bez gaćica, već prošupljane i zrele za staro gvožđe. Ka­žem, tko da tu onda bude pametan i siguran da će biti onako kako si je zamislio. Zar to znači da još malo pa će me uskoro svaki klinac prešajbati i tepati mi, striček, kaj vam se još diže?! Ne, ne, to me je samo malo ufatilo ovo raspoloženje zbog sveg tog

79

dreka kroz koji je Glista prošao u posljednje vri­jeme ... Još sam uvijek bez falinge i samo neka netko pokuša da me zeza!

Stari moj Glista, čist mi ga je žal! I to da baš on mora doživjeti. Ali kad nekoga ne ide, onda ne ide, postavio se ti na glavu.

Vratio se u servis snužden i pokunjen kao da je dobio nogu od najvećeg gabora u Dvercu.

— Stari, sav si ižmikan, kak je bilo? Daj pričaj!— ščapio sam ga za ruku čim se pojavio. Volim slušati kad drugi pričaju o fuku, ali ne svakoga. Za razliku od drugih, Glista krasno priča i upravo čov­jeka rajca. Možda je to zato što većinom laže? Ovaj put sam vjerovao da se omastio i da će mi sve po redu, onak picikato, ispričati.

— Pusti me.Šta je sad, koji mu je bog? Zar ie toliko nezahva­

lan? Zar starom prijatelju s kojim je prešao brda i doline neće ni riječi otcvrkutati, na što je sva ta parada... ti boga?! Pripreme su bile kao za prvo­majsku paradu! Tu ni najzbrčkaniji bogec ne fula . ..

— Hajde, kaj se ponašaš kak da ti je tko skinul jumf — nastojim ga odobrovoljiti a sumnja se pola­gano penje, već je prošla visinu pupka.

— Mogao bi se ti meni skinuti...— Ma šta ti je?!— Posudi mi nešto kinte ako si čovjek — veli

Glista.— Hoću, ako mi sve po redu otkantaš kak je bilo

— hvatam ga ja. Vidim, drugačije ne ide. Dobro što baš u to doba kola nisu dolazila na pranje pa sam jezik mogao uvući unutra i ohladiti ga. I gazda

80

se Ruda nekamo izgubio. Ništa mi nije rekao kad će se vratiti. Lova koju je morao izrigati za porez gadno mu je pokvarila raspoloženje.

— Nemam ti šta referirati — kaže Glista, i ja da mu to vjerujem?! Frajer me radi, vidim. Osim toga cvili da mu posudim nešto kinte. Ti boga, pa zar sam ja tu najbedastiji?! Prvo priču na sunce, a on­da su na redu financije. Koga će mu vraga lova, dumam dalje, kad ionako mora ovdje sa mnom de- lati do mraka. Ovo je za mene previše. Naglo pre­stajem razmišljati jer ću, ako tako nastavim, dospjeti u ludnicu.

— Dobro, hoću samo jedno znati: jesi ili nisi?Glista pogledom miluje šiljak svojih starokramskih

špičoka i prodaje mi zavjet šutnje, tu, na licu mje­sta. Samo dvoje može biti: ili se strahovito zatreskao pošto ga je konačno umočio, ili je uopće nije potum- plao. Trećega nema! Bar sam tako filozofirao. Ali ne valja filozofirati. . .

— No, imaš tvrdu stolicu, udostoji se pa nešto istisni.

On šuti ko kreten.— Isuse, najrađe bi te zviznul po toj tvojoj pre-

klapači! Zar me držiš za norca? Koliko dugo ću te moliti. Ponašaš se kak da si samu kraljicu Mariju!

— Ako si gala fakin, rikni mi kintu. Treba mi. Kaj me spitavlješ. Ima vremena. Nigde ne gori!

— Čuj, prodaji ti to kome hoćeš. Meni ne. Brat se ne da preraditi samo tako na suho. Imam prakse za izvoz. Šta je, kaj smo kolege ili nismo? Kakve to tajne imaš prema mnom? Jesam ti ja pomogao više nego bi ti i najbolje socijalno na svijetu? Nemoj tu

6 Kužiš, stari moj 81

kilaviti. Uskoro će doći gazda Ruda ili neka kola pa nećemo imati vremena do večeri. Daj, ispričaj na brzinu pa ću ti nabaciti svu lovu kaj imam kod sebe. (Kao da doma imam punu čarapu, hi, hi, hi, nekad se znam odraziti kao veliki!) Daj, stari, nisi valjda takav pizdojalac! Osim toga, jesi li predao lovu za porez, to sam te zaboravio pitati.

— Ne brini. Kaj misliš da sam ja tat?!— Ma tko to misli. Pitam samo onako, bez veze.

Daj sada, no?Isus Krist, koliko sam ga samo dugo morao moliti!

Dabome da sam uha naćulio ko zec kad je počeo mljeti svoju ispovijed bez svetog pričešća. Mislio sam da će mi jaja eksplodirati! Takva se prilika čovjeku pokazuje jednom u sto let! Sjedjeli smo na preokre­nutim kantama tako da mi se dupe navlažilo i hladilo me kroz nafaithtane hlače. Inače bi me i najmanja iskra zapalila i izgorio bih kao barut. Glista se sve više uživljavao. Stao se vraćati na početak, pa ume­tati ono što je zaboravio, sve se više zalaufavao. Samo koliko mi je trebalo da mu dam početnu brzinu, frajer jedan. I kad je konačno opisao svoj poraz i sramotu, ja sam mislio da se šali, da se pre­tvara i pravi važan, kakti, tko će sad s njim njemu puca prsluk, on je započeo svoj slatki život a raja nek zijeva. Ili je pak htio da me još strašnije narajca sa svojim odugovlačenjem i okolo kere ne bih li ja kompletno pošizio i u takvom stanju bacio se na prvu koja naiđe.

Skoro sam pao u nesvijest, časna riječ, kad se za­kleo da se nije omrsio i da je gospođa Gizela, što se njega tiče, nevina ko od majke rođena. Dabome,

82

to su gluposti, to je njegov usmrdjeli mozak tako mislio. Pet minuta nisam mogao doći k sebi. Biti tako blizu! Ponuđeno kao na dlanu. Da, ali treba znati baratati s oružjem i razlikovati lažnu od pra­ve uzbune. Ne puniti cijev čim ti netko prvi živac poškaklja. Ne navaljivati ko suljo. Ne raspekmeziti se i pokazati da ti je ko ruka debelo stalo. Iako se svijet mijenja, neke stvari čvrsto stoje, to me nitko neće razuvjeriti i navesti da promijenim kure. Ja plovim kud hoću. Moj jarbol se ne svija na prvom povjetarcu. Da, lijepo je sad meni mudrovati i kako bih ja da sam slučajno bio na Glistinom mjestu. Znam. Znam! Zato ga ni ne kritizeram kao što bih da je u pitanju bila druga, bezvezna ženska. Shvaćam ga dobro. Ni na kraj pameti mi nije da to okolo raz- lajem pa da se još gori paceri Glisti smiju u brk. To se svakome može dogoditi kad se previše zateleba.

— Pa ona je obična roksa — usudio sam se reći kad je Glista pod zakletvom rekao da govori istinu.

— I ja mislim — složio se sa mnom nakon kraćeg razmišljanja. Još je na nju trzao!

— Tako rade profesionalke — uništavao sam je.— To je najbolje. Za lovu.— Možda je čekala da joj platiš? Mudra je ona!— Ne vjerujem. Nije nešto takvo ni spomenula.— Baš si truba! Ti si trebao spomenuti. Neće

valjda ona. Ona je fina gospođa.— Vidiš, to se nisam sjetio.— Da, sad se možeš ugristi za bradu. Prošo voz!— Ne znam šta da radim. To me je upropastilo.

Moram na promjenu zraka. Ovdje ne mogu ostati.

6* 83

Nisam siguran da neće sve to i još koješta drugo, što nadoda, izverglati gazdi Rudi.

Onda je opet kratko vrijeme razmišljao.— Ne, ne, odavde se pod hitno čistim. Posudi mi

lovu kaj si mi je obećao?— Nađemo se uveče u Splendi — potapšao sam

ga po ramenu. — Nije ovo propast svijeta, stari. Imam nekih ideja .. .

Tako smo se nas dva stara borca rastali. Na vri­jeme. Ni minutu kako je Glista odmaglio u nepo­znato, dovukao se gazda Ruda. Bio je već malo cugoš i psovao je kao najgori kočijaš. I dalje sam sjedio na onoj kanti. Baš je svojski pripeklo. Ni žive duše da se pojavi s kolima.

— Onaj tvoj žgoljo još se nije vratio?— Nije. Valjda je zastoj tramvaja.— Bolje da sam sam otišao Svi ste vi looovi. Ova

je država puna lopova. Ne daju poštenom čovjeku zaraditi. Kako da platim porez kad već sat vremena nismo ni jedne mušterije imali?! Skotovi, lako je njima ispisivati cifre kako im koja padne na pamet! A ja neka dušu ispustim. Šta nekog boga ne radiš, šta si se tu ukipio?! — na kraju se izdere na mene.

— Pa sami kažete da nema posla.— Za tebe ima. Šta ne pokupiš ono smeće? Zar

ovo mora izgledati ko svinjac? Još mi treba samo sanitarna inspekcija na vrat! Šta se vučeš ko gladna godina! E, samo da je meni u ruke dati vlast, vidjeli bi vi! Punili bi tur!

Smijuljio sam se i, odi mi dođi mi, kupio papiriće. Dvije tri prazne cigaret-kutije, dva-tri novinska lista, par čikova. To je bilo sve smeće zbog kod se gazda

84

razvikao. Znao sam da ga zapravo muči izbljuvana lova pa me nikakva uvreda nije mogla izbaciti iz ravnoteže. Pa da, sve se na kraju svalilo na leđa gazda Rude. Iako mu nije potumplao ženu, Glista je nekako došao na svoje, jer je toj istoj ženi izručio gazda Rudinu lovu. Nije baš da je Glista bio osvećen, ali je bio blizu toga. Uglavnom, gazda je platio ceh.

Kad sam digao glavu, gazde više nije bilo u blizini. Nastavio sam dangubiti i iz dosade bubnjati po kanti. Jednom sam na jednoj čagi zamjenjivao bubnjara. Dečki su rekli da sam rođen za taj kop. Vrag bi ga znao. Možda sam promašio karijeru. Inače, jaz je muzika koja je zbilja nešto. Kad me čopi, slušao bih je vure i vure.

Osim toga, volim napredne i moderne stvari. Vje­rojatno bih bio ilegalac ili skojevac da me moj stari napravio na vrijeme. Ovako sam doživotno zajeban, čak sam i za radne akcije bio premlad. Kako sam blesav, htio sam ići, ali su me drugovi odbili zbog godina. Iako sam lagao, još uvijek ih je bilo pre­malo. Tako je to sa mnom, nemam sreće, ne znam se gurati, i uvijek nekako prekasno skopčam. Vraga, Glista misli da ja u životu bolje prolazim od njega. Ali za njega je život hvatanje ženskih. Neizlječiv je. Tada se ponovo pojavio gazda Ruda, nekako raspo- loženiji, kao da mu je netko na brzinu sjurio kakvu injekciju.

— Nije baš takva bitanga kao što sam mislio — reče mi keseći se kao da je to bog zna šta. Dabome da Glista nije bitanga. On je gala dečko, šta ste vi mislili da će ispariti s vašim posranim novcima i na­vući si plave na vrat?! E, kretenu stari, nisi ni ti

85

pozobao sve znanje ovog svijeta, mislio sam mu od­brusiti, ali sam se suzdržao, jer mi je to išlo u prilog.

— Samo što se ne vraća na posao?! — čudio se. Sjeo je na svoj štokl. Upravo se dofurao jedan tip u plavom opelu. — Žena mi na telefon kaže da je iz stana otišao još prije jedan sat. E, tako se nismo pogodili. Odbit ću mu taj sat. To neću trpjeti!

Počeo sam čistiti opel kao da mi je svejedno hoće li se Glista vratiti ili ne. Gazda se približi.

— Šta je tebi rekao, kad će se vratiti?— Nemam pojma!— Pa vi ste nekakvi vražji kolege! Kako da ne

znaš?— Jesmo kolege, ali smo i slobodni ljudi.— Šta? O čemu to pričaš? Ah, vas ste dvojica

malo šuknuti!U to vrijeme Glista se vozio tramvajem piema

Trgu. Nije znao zašto je baš tamo krenuo. Vjero­jatno zato što je kod sebe imao malo više love nego inače. Stalno ju je u džepu opipavao. Zanima me da li je razmišljao kako će mi je vratiti? Ma kakvi, njega ne boli glava zbog takvih sitnica. Pravi sin svog oca Tateka koji bi posudio da mu netko ponudi i milion. Od takve su oni sorte.

Uglavnom, tramvaj ga je lijepo vozio prema cen­tru. Izgledao sam sebi kao gospodin čovjek kog ne muče ni dekintiranost ni nedostatak dobrog fuka, pa je polagano zaboravljao što mu se prije nepuna dva sata dogodilo. To je tako kad čovjek ima love. Nema te tuge ni komplikacije koja ga neće proći. Samo treba od vremena do vremena pomilovati uskladištenu kintu i reći: kaj, kog vraga tu cvilim

86

kad mi je džep pun i mogu ući i u najskuplji lokal! To znači imati mozga. Ako se predaš tugovanju, onda je s tobom zauvijek gotovo. Postaneš špriceraš ili mrtvo puhalo koje se svakom vješa na rame i slini kako život nema smisla!

Na Trgu je Glista elegantno sišao, štengu po štengu, i osjećao se kao da je drugi čovjek. Sad je na njemu red da dokaže da je maher što se tiče ženskih i da je ono što mu se dogodilo s gospođom Gizelom puka slučajnost, popustile pimpeku kočnice, roman­tika, predug rok kako nije bio ni s jednom gerlom, i da će se odsada o njemu pričati isključivo kao o velikom jepcu! Kad je tako, kad ženske ne mare za njegove osjećaje, kljuju, guraju ga s nogama na pod, kad odbijaju poštenjaštvo i iskrenost, tada će on okrenuti ploču i zaguditi nešto sasvim opako. Bez milosti, od sada će biti bez milosti! Ako mora platiti, platit će, ali će iz nje izvući i mast. Satima neće sila­ziti. Uzimat će suhu hranu i tako nadoknađivati izgubljenu energiju. Kopat će po nosu kad mu dođe milo, samo da ne svrši. Zapamtit će one tko je Glista! Neka, ženski je to rod zaslužio. Sve su one jednake. Ma kakvi jednake, jedna je gora od druge. Ponašaju se kao svetice, kao da ne znaju do tri nabrojiti, a u odsudnom času spuste ti tako da zaboraviš kako se zoveš. Gospođa Gizela! Uzorna supruga, tobože. Šteta je što će sigurno još koji gala fakin, kao što je on, naletjeti na minu i dobiti udarac u trbuh. Ona je takva, uživa da čovjeka muči, da mu daje nade, sluša ga što joj priča, prevrće očima, raskopčava namjerno šlafrok, otkriva butine, a kad čovjeku mrak padne na oči i baci se na nju, onda ona trijumfira da ga

87

ponizi i šutne. Žmirkao je na suncu ne znajući kamo da prvo krene.

Kako tog jutra nije pravo ni gablao, dajući ljubavi prednost pred svim ostalim potrebama, on odluči da se prvo dobro nahaše, popije dva deci crnjaka a tek tada da pođe u lov na slatku pticu jarebicu! Pa da, to je odlična ideja. S punim želucem bit će još ne- odoljiviji, jer kad ti creva izvode koncert, onda se ne možeš ni kontrolirati kako treba, samo misliš na klopu, šta bi bilo dobro baciti u kljun. Jelo nije naj- zadnia stvar na svijetu. Dobra žderača podiže čov­jeku moral, vidi se po svakom pokretu da je našopan najfinijim stvarima i da mu se stoga ne žuri: zna da će nešto pasti na lijepak a on će mirno: ham!

Katkad je Glista bio nastran i ni Isus ga ne bi prokužio. Što se tiče klope, tu se s njim ne mogu

lajv. 6'1 1 UUj o

basama! Čist su mu sline curile kad bi vani na crnoj tabli pročitao: »Danas vam nudimo: grah s kranj­skim . ..« Šta vidi u grahu, to mi ni jasno, osim da poslije pezdiš ko veliki i u stanju si potući sve re­korde. Jednom riječju, grah s kobasama, posebno kranjskim, bio je njegovo jelo broj jedan. Mogao ga je jesti svaki dan tri puta. Siguran sam, da doma ima frižider, po noći bi se budio i jeo ga bez obzira koliko je sati. Ali njegova familija i frižider . . .! Na sveto nigdarjevo!

Tako se Glista fićukajući prebacio na drugu stranu Trga kunući mater i oca nekom idiotu koji ga je sa svojim abartiranim fićekom štrajfao. Malo je falilo da mu ne pređe preko nožnog palca, jednog od naj­osjetljivijih dijelova Glistinog tijela. Imao je svako-

88

dnevne muke s noktom na tom palcu. Nokat mu je rastao u meso i Glista nije dao sebi dokazati da su za sve to krive preuske špičoke u kojima je malo još pa i čorio. Uglavnom, dobro je prošao. Za svaki slučaj zapamtio je fićekov broj, iako još nije stvorio odluku kako će se tom mamlazu revanširati. Odjed­nom je bio predobre volje da se bavi osvetničkim planovima. Žurio se na tanjur pun graha u kom se guši par kranjskih.

U gostionici »Zagreb« ispod Dolca njupa nije loša. Platiš za nju onoliko koliko vrijedi. Tako je Glista mislio samo zato što je nekoliko puta na tom mjestu hasao kranjske s grahom i poslije toga ostao živ. Fra­jer si utvara da ima gospodski želudac i da ne pod­nosi svakakvo smeće.

Provukao se kroz onaj sumračni, triperašicama ispunjeni prolaz ne obazirući se što su ga neke od njih direktno zvale da im posveti malo pažnje. Za danas hvala na pažnji, cerio se u sebi, možda koji drugi puta, danas ciljam na prima robu. Pogledajte se u ogledalo, mizerije, poručivao je tim raštimanim facama, starim akrepicama čiji je lični opis od silnog flundranja tako izmijenjen da im svake godine treba nova slika na legitimaciju! Danas vas ne poznam! Osim toga, prvo je na redu klopa, a onda slijedi obi­lazak tržnice ako je u samoj gostionici situacija loša. Jer danas ga moram umočiti. I to ne bilo kome, da se razmemo!

S konobarom Ambrozom nije se baš dobro slagao pa zato se baci na stolac na suprotnom kraju sale gdje je posluživao Francek. Za stolom su sjedjela dva seljaka i cugala rakiju. Žderali su salamu i pa­

89

prike. Glista skoro naglas frkne jer ga je miris salame nadražio. Tek tad je skopčao koliko je gladan. Fran- cek mu se flegmatično približi.

— Izvolite, mladi gospon?Zinuo je da mu odbrusi, da ga upita kaj misli od

njega budalu praviti i kakvi su to folovi, kakav »mladi gospon«, kaj s time hoće postići kod njega, zar ga želi dići na taj jeftin štos, ali ga je pustio da kenja što hoće i nek mu se obraća kao da je sam princ nebeski. Konačno, tko se danas sve ne smatra gospodinom?

— Francek, jedne dobre kranjske s grahom i dva deci crnjaka. Jesu to friške kranjske? Nemojte mi donesti pokvarene jer ću vam ih inače vrnuti!

— Kod nas pokvarene?! Pa mesnice su nam prek puta, mladi gospon! Jutros su nam ih isporučili. Francek nešto nadrlja na svoj konobarski blok i ostavi Glistu da šnjofa miris salame koju su seljaci kurjački trgali. Usta su im radila kao mješalice. Na jedno uho Glista je čuo da razgovaraju o nekakvoj prometnoj nesreći što se dogodila prošle nedjelje popodne i u kojoj je odapeo električar Marko. Na trenutak Glista se oneraspoloži jer ga je razgovor o smrti gnjavio više nego išta na svijetu. Koga boga, zar nemaju ni o čemu drugom se spominjati nego gdje je i kako je tko smrskao lubanju, umro na putu u bolnicu, iskrvario dok je stigao doktor ... I to baš sada kad se on sprema da navali na svoje omiljelo jelo! Glista nije mogao vidjeti krv. I slušati o tome kako je nekome pišala iz žile, štrcala iz vrata, kako je natapljala najlon košulju, kako se čisto dobro čulo kad je kost pukla, kako je sve zube lijepo ispljunuo

90

u šaku, kako je glava otišla na jednu a truplo na drugu stranu, kako su žile još drhtale, kako je drob visio po volanu i kako je na šoferšajbi bilo mozga koliko hoćeš — i slušati o tome bilo je previše nego što je on mogao podnijeti. Oni kao da uživaju, kao da im to otvara apetit! Njemu se povraća. Ako ne prestanu dok Francek donese kranjske, porigat će im se na njihovu salamu i paprike.

Na svu sreću, došao je još jedan koji ih je hitno odvukao sa sobom jer da je počelo vaganje. Valjda krumpira. Uglavnom, očistili su se na vrijeme i sad je Glista sam sjedio za stolom. Duboko je disao da dođe k sebi. Laktom gurne sa stola papire pune ko­žica od salame i oglodanih paprika. Gdje je taj Francek? Dokle ga on misli ostaviti čekati?!

Želudac se javljao. Glista se nalakti na stol i stane tupo zuriti u degenerike što su se zatekli u gostionici. Nijedna poštena faca. Čitaš im s lica da su ništ ko­risti, da bi vlastitu mater prevarili, oca prvom prili­kom strpali u grob a prije toga mu pažljivo prevrnuli džepove. Krasno društvo!

U kutu polusakriven musavom zavjesom lokao je Čombra u društvu dviju tak-tak mački kojima Glista ne bi ništa računao. Sad ga je tek spazio. Izgledalo je kao da Čombra namjerno skriva iza zavjese svoju malenkost, jer kako inače objasniti stalno zagledanje kroz prozor, kao da čeka nekog neugodnog posje­tioca koji u stvari i nije posjetilac nego netko tko mu je na tragu. Ni prvi ni zadnji put! Čombra je takva mustra. Šta taj nije prodavali Od dugih u ono zlatno doba kad je rulja ko mutava plazila u kino do vurica u Gajevoj i Ilici kad se omikron mogao

91

utopiti kao da je originalna švicarska doksa. Izgleda da se Čombra sada specijalizirao za kuplerajske po­slove. Ove dvije sigurno su radna snaga koju prodaje.

Konačno se pojavio Francek s grahom tako da se Glisti iskreno zaiskre okoslavi. Spustio je farove na nabuhli par kranjskih. Izgledale su bogovski.

— Još nešto? Za piti?— Francek, Francek, pa naručito sam dva deci

crnjaka! Kaj ste postali zaboravljivi?! Zar tako sa stalnim gostima?!

Francek obiesi doniu usnu ko idiot.— Od takvih stalnih gostiju kao što ste vi lijepo

bi mogli zaprti i pinklec na pleća!— Samo se šalim! Da je po mome, svaki dan bih

tu ostavljao lovu. Ali, šta se može, nije mi usput. Pa putovanja — slaže Glista. Bio je perfektno ras­položen za zezanje. Ali Franceku je danas vcc netko stao na žulj i sve je shvaćao odvratno ozbiljno.

Glista navali na klopu i nogama i rukama. Grah mu se nije baš sviđao, nije bio dovoljno podgrijan ali su ga zato sočne i debele kranjske spašavale. Da­bome, sok je špricnuo po stolnjaku kad je zapilio nožem što je bolje nego da je usvinjio kaput. Čekaj dok napunim rezervoare, madam Gizela, pa ćeš vi­djeti kakav ću strašni španung udariti s nekom od ljepotica, poručivao je gospođi Gizeli. Sve je više vjerovao da se onako pokakao zbog gladi koja je radila protiv njega, a da on toga nije bio ni svjestan. A kaj bi drugo moglo biti? — skromno se pitao.

Pijuckao je crnjak. Vino ga je fino milovalo po crijevima. Osjećao je kako ih razmekšava i oslobađa grča. Već sažvakane kranjske nije spuštao dolje u

92

sebe gdje će početi da se vrte u želučanoj centrifugi nego ih je zadržavao u ustima, muljao, sisao, bućkao, prebacivao slijeva nadesno, zalijevao vinom, tako da je svaki zalogaj još gore temeljito iscijedio i nauživao se njegova okusa. Prvorazredna okrepa! Ne bi se sada mijenjao s ministrom koji je osim svega, sigurno i čiraš.

Potamanio je sve do ambalaže: jedino je ono drvce i plombu ispljunuo na tanjir i potiho se podrignuo. Gozba! Posegnuo je za čačkalicom i opušten na na­slon stolca zamagljenih okica počeo je čistiti zubalo i spremati se za glavnu stvar.

Sve je češće pogledom počašćivao mačke što su cugale u Čombrinoj sjeni i ozbiljno postavljao sebi pitanje šta bi se tu dalo izvesti. Štopao se i savje­tovao da ne žuri. Lovu će riknuti samo u slučaju ako ga napusti njegov osvajački donžuanski dar. Ocjenji­vao je koliko bi mogla vrijediti crnka s tragom brči­ća iznad usne. Šteta što joj ne vidi hodaljke. Mljekar­stvo srednja žalost. Nos orlovski kao u kakve brđanke. Ali to u krajnjoj liniji ne smeta: neće mu njime valjda iskopati oči! (Glista je užasno trtario da će iznenada izgubiti vid, oko, ili obadva, pa će mu se najgrđa gaborica moći prodati pod mis svijeta.) Bogzna kakva joj je kanta?! Tu neće odstupiti ni koraka. Nikakvo »da me vidiš kad se skinem u bi- kini« foliranje! Kanta se kod poštene ženske mora na prvi pogled raspoznavati a ne da je tražiš pod mikroskopom ili čekaš da padne kiša na suho ali plodno tlo. Pusti ti to! To su priče za malu djecu. Ako bude već dopustio da mu ruku zavuče duboko u džep, onda želi lijepo uhranjenu nabijenu kantu u

93

zamjenu. Ali to je samo »ako«. Jer on će u toku današnjeg dana dobiti što traži bez ijedne potrošene pare! Neg kaj!

Ne bu on tu ništa našao ako ne bude aktivniji. Nitko mu neće donijeti na tanjuru! Mahne rukom Franceku, a ovaj se ko raketa sjuri prema njemu. Čovjek je volio naplaćivati, ne jedan frajer mu je zbrisao a on je s računom lijepo mogao rit brisati. A sve ih na oku nije mogao držati da se razapne! Zato je i bio tako hitar. On usmeno reče Glisti ko­liko ga je koštala klopa. Glista plati.

— Francek, vi ste se nekaj promijenili. U zadnje vrijeme vi ste drugi čovjek. Kaj je z vama?

Francek je lovu zamišljeno sortirao u crni buđelar.— A šta vi mislite?

Glista se nađe u gužvi, jer ništa nije mislio. Ob­ratio se Franceku tek tako, bez veze.

— Ste bolesni?— Ma kakvi! Bar da jesam.Glista stavi prst na čelo kao da spaja dva vodiča

elektriciteta. Siknula je nevidljiva iskra i mozak proradio.

— Onda zbilja nemam pojma — reče nesposo­ban da se sjeti još nečega što kvari ljudsko i kono­barsko raspoloženje.

Francek raspali svojom salvetom po stolnjaku i zbriše mrvice kruha. Onda skoro kroz plač povjeri:

— Prekosutra putujem na rad u Švapsku . . . Po­slije će za mnom doći i stara. Ali svejedno, ne ide mi se pa ne ide. Sve se bojim da će se neki bog pošc- meriti. A moram pojti! Penezi, mladi gospon, penezi!

94

— Pa vratit ćete se u merđi — zadivljeno će Glista videći već Franceka kako preko Trga fura najnoviju tipu a šef sale u Gradskom podrumu trči za njim sklopljenih ruku moleći ga da sada radi kod njih. Znao je da Francek strašno trza na Podrum u koji Glista lično nije ni privirio.

— Je, vratit ću se, samo kada? A ako dođe do rata?!

— Pa i u ratu će trebati konobare.— Ah, vi ste mladi i neozbiljni — uzdahne Fran­

cek i požuri prema susjednom stolu gdje se nekakvo društvo spremalo da digne sidro. Ceh vjerojatno još nije bio plaćen.

Tog časa u gostionicu se ušulja stari Tatek, Glistin zakoniti otac. Glista brže zabije nos u stolnjak kao da čita svoje ime u svetom pismu. Ti boga, samo mu je još Tatek falio! Ako mu sad sjedne za vrat, neće ga se riješiti do ponoći. Stari je po običaju bez kinte i ko bog morat će mu platiti gemištec ili one njegove fileke od kojih se Glisti bljuje. Kako je samo nanjušio da mu je sin na gozbi?! Sigurno ga je netko od fakina poslao. Ne možeš danas biti miran ni od vlastitog oca.

Tatek je nekoliko trenutaka zvjerao po gostionici u kojoj se sve više bučilo i vikalo. On turi prst u uho i pročisti ga kao da mu galama smeta da vidi svog jedinca. Istu operaciju izvede i sa drugim uhom. Stajao je između stolova i tražio među gostima svoju sliku i priliku. Svog nasljednika, ti vraga! Pa nego šta! Kome će ostaviti kolica i ona četiri zida? Onda se osmjehne i vukući noge po podu, kao da su mu pune gaće pa se boji muški zakoračiti, on pođe

95

prema stolu za kojim se Glista još čas prije tako bo- govski osjećao. Sada je pokrio i lice rukama (kao da nešto ozbiljno Studira) samo da bude još teže raspo­znatljiv, ali Tatek ga je brzo pročitao. Naopako, tko će ako ne otac sina. Iako danas ni u šta ne možeš biti siguran.

Dosmicao se k stolu i stao iznad potonule glave. Glista je u sebi kleo sve po redu! Stari vrag ima njuh za pet! Osjećao se blesavo, bilo mu je nejasno što bi bilo bolje napraviti: dići glavu i iznenađeno ga pozdraviti ili klisnuti van iz gostionice?! Nijedno ne valja.

Tatek ga spasi na način kojemu se najmanje nadao. — Ee, ee, tko je vidio piti dopodne?! Sinko, sinko, kaj će iz tebe ispasti?! Zar da to doživim, ja, siromašni. . .

Lupkao je s dva prsta po Glistinom suhonjavom ramenu i tako cvilio. Kak da je na karminama!

— Ma šta izvodiš! Znamo se ... — mahne Glista rukom ne gledajući u Tateka od čije je face naprav­ljena i njegova faca.

Onda se preko volje okrene i odmjeri ga.— Tko te zvao? Tko te poslao? Uhodariš me?— Oslobodi bože! — Tatek stavi ruke na grudi

kao najveći pobožnjak. Istog trena privuče stolicu i strelovito se spusti na nju kao da bi je netko u po­sljednji čas mogao odvući. Glista je kužio manevre svog staroga, ali su mu kranjske tako divno sjele dolje u mješini da se osjećao kao drugi čovjek, pre­porođen, i nije imao srca da otjera tu svim mašćama namazanu figuru, svog japu, kako ga je nekad davno dozivao kad su ga stariji dečki ispod mosta svukli

96

i pljuvali mu po pimpeku. Gdje je onda bio, vrag stari, da ga spasi od sramote?! Istovremeno sjeti se, po tko zna koji puta, svog dopodnevnog poraza, go­spođe Gizele.

— Ma šta mi tu cifraš — bjesnije će nego što je i želio. —- Kaj pripovedaš! Stalno si mi za petama. Ne mogu se u miru ni najesti. Hoćeš napismeno da ti se zahvalim što si me napravio?!

Tatek zavrti glavom.— Već si zaboravil na svoje greje — digne Tatek

kažiprst. Je, sve kaj še danas ne odigra, to ti ne uračunavaš. Tak se nismo pogodili, sinko dragi. A ono što si bez mog privolenja naredil z onim vojni­kom i njegovom frajlicom, kaj si im prodal moju hižu dok mene ni bilo doma, dal im kluče i da se po mojoj postelini valjaju i hincaju, to ni ništ, to smo zaboravili, to je lanski sneg, kaj ne?! Sinko, sinko, ti tak brzo zaboravlaš kaj sa svojim tatom uglaviš. Malo se priseti pa buš videl ko je v pravu!

Glista se vrpoljio na stolici i lupao po glavi. Čim se nahasao, trebao je ispiriti van i ne bi morao slušati predeke od grešnika koji ima najmanje prava da ga šopa s njima.

— Dokle ćeš mi to stavljati pod nos! Smo napra­vili obračun ili nismo?! Kaj još hoćeš?

— Ništ, samo da me poštivleš kak svog oca.— Kaj to ni previše?— To je premalo, to ni nikakva pokora. Ne bi

niš rekel da si posudil kuću nekom civilu, nekom svom pajdašu. Ali vojniku! Vojnom licu! K tome skroz-naskroz nepoznatom! Ja sam mislil da će mi srce pući od tuge. Jer bil sem pre sveg tužen, tužen,

7 Kužiš, stari moj 97

sinko moj! U toj kući ja sam živil s tvojom mamom ko grof. Mama ti to nikad ne bi oprostila, da znaš! Prekinuo je govoranciju i zalijepio pogled za kono­bara Franceka.

— Ali ja ti opraštam — reče kad vidje da im Francek prilazi. — Da ti pokažem da i u ovo vreme, kad sam antikrist hodi po zemli, imati dobrog i uzo­ritog oca je najbolša nagrada!

— Dobar dan, gospodo — pozdravi ih ozbiljno Francek.

Glista ga bijelo pogleda. Ovaj bi trebao otići prije na pregled nego što sjedne na vlak za Njemačku. Gospodo! Pa to je zajebavanje u zdrav mozak! Šta uopće hoće? Tko ga je pozvao? Da mu nije stari grof dao znak? E, onda će i platiti!

— Izvolite, gospodo?— Kaj ćeš me častiti? — upita Tatek Glistu. —

Pasal bi mi jedan pelinkovac, za promjenu.Ne sumnjajući da će se Glista smekšati, Francek

se izgubi u hodniku koji je vodio u kuhinju.— Kako ti to .. . Samo onako. Bez pitanja. Tko

ti je prišapnuo da ću ja platiti tvoju pijaču?!Tatek izusti mirno, nevino, kao da mu anđelak

sjedi na ramenu. S njim izaći na kraj!— Još taj pelinkovac pa smo kvit. Više te neću

podsjećati na to kaj si učinil pokojnoj mamici i meni.Glista htjede planuti pa Tatek brzom brzinom

završi:— To je sad zravnato! Kao da niš ni ni bilo!Glista je htio oglodati sebi bradu što se dao pre-

driblati od Tateka koji je proučavao društvo skup­ljeno u gostionici.

98

— Kakva se bagra ovdje proteže i ljenčari. Tati i ćoškarice! Poštenog čoveka možeš svećom tražiti — strašno ocijeni Tatek.

Znalo je Tateka tako koji put ufatiti, prisjeti se Glista i čvrsto odluči da se s njim ne nadmudruje. Francek položi pelinkovac na stol i ukipi se. Stane brojiti muhe po stropu. Glista mu baci lovu preko volje, ljut na sama sebe.

— Dobro bi mi došel jedan perec — javi se Ta­tek. Rekao je to onako, kao da govori bez hude namjere.

— Francek, još i jedan perec.I prije nego što je Francek donio taj unaprijed

plaćeni perec, Glista ustane da se riješi Tateka dok ga nije potpuno oglobio. Ovo je sasvim nepredviđeni trošak. Mora pripaziti da mu u najnezgodnijem času ne pofali love.

— Servus — pozdravi oca.— Pa ti već ideš?— Kaj ću čekati da mi ti počneš krv na slam-

čicu?!— Sad si ljut na mene. Nećeš sa mnom popodne?— Ma kakvi! Jesi li ti lud? II ti noge smrde!

Imam pametnijeg posla nego gurati kolica. Još da me netko vidi s tobom!

— Tak, stidiš se.— Pusti, ne sviraj na sentiš žicu. Bog, stari.— Eh, lako je vama mladima. Samo se španci-

rate. Servus, sinko. Ne zaboravi da sam ti ja otec.Ne slušajući više Tateka, Glista prođe između sto­

lova i u prolazu stručno odmjeri crnku što je tu tru­nula s Čombrom. Druga mačka je već nekamo ispa-

7* 99

rila! Velik promet danas, izgleda. Pa crnka ima fajn kantu, vidio je na brzinu. Ili joj se to samo raspuzla od silnog sjedenja? Ili nečeg drugog? Uglavnom, on danas želi prima robu. Anjc a!

Na vratima, na suncu opazi poveću masnu mrlju na reveru kaputa. Ipak se usvinjio!

Kad će mu jednom uspjeti da ne usvinji?!

100

Kurbla je stajao oslonjen na stup Centralne apo­teke i preživao »večernjak«. Glisti srce počne odmah jače pumpati. Sresti Kurblu značilo je biti na pragu uzbudljivih i neobičnih doživljaja na koje je taj fra­jer bio pretplaćen. Rijetko je bio solo i još k tome zadubljen u novine. Uvijek je bio u centru pažnje okružen famoznim mačkama i uvijek je bio fanta­stično skužiran. Nitko nije znao kaj dela, ali to vjero­jatno zato jer je to pitanje postavljati u njegovoj klapi bilo zabranjeno. Love je imao ko pljeve, činilo se Glisti. Nekoliko je puta bio u njegovu društvu i Kurbla mu se strašno svidio. Da mu je biti kao on! Da mu je biti na njegovu mjestu! (Uvijek me gnjavio s pričama o Kurbli. Meni frajer smrdi od glave do pete i dajem glavu da nešto ima istine kaj drugi fra­jeri zuckaju, da Kurbla radi za udbu i da ga se treba čuvati. Sve je to sumnjivo, dragec moj, ali dok Glista skopča, treba mu godina dana. Ja sam mu lijepo rekao što mislim. On misli da sam ja lud, naravno!

101

Za njega je Kurbla gala kit, pravi arap kome bi cipe- liše polizal samo da naredi.)

Što se mene tiče, ja mislim da Kurbla laže koliko je dugačak i širok i da sve te fukove, žurove, tulume, žderače i pijače, mačke kak mu se na svakom uglu hicu pod noge, kak se fura u kolima s ženama raznih diša i ostalih biciklista, ja mislim da sve to zmišlja i napuhava se pred bedakima koji nisu ni toliko pa­metni da znadu izmišljati i lagati. Ali ako mu oni vjeruju, baš me boli kar!

Glista se uzbuđen ko iumferica približio Kurbli i piskutavo salutirao: ti boga, skoro su mu glasne žice popucale.

— Bog, živio!Kurbla digne novine u zrak kao na predaju. Ka­

žem ti, prodaje štosove na veliko. Onima koji padaju na njih.

— Ah, to ste vi, doktore.Svakog je tipa titulirao s doktor, i uopće, bio je

pun te gospocke kenjaže. Da ti se smuči! Ali Glisti je to laskalo.

— Kako žena, kako djeca, doktore? Probava? Stolica? Poslovi na fukodromu?

Glista se na sve te zezove u zdrav mozak cerio od milja, previjao i gledao u Kurblu kao u boga! Kao da mu je ovaj prišapnul da je postao generalni diša Ine! Ili tak. Uglavnom, ponašao se blesavo i ponižavajuće da bih ga najradije s nogom u guzicu. Nekad zbilja ni ovoliko ne drži do svog dostojanstva.

— Ide ko po loju — pravio se da je u devetom nebu.

102

— Bravo, bravo, doktore! A šta radi ostalo dru­štvo? Gdje su? Ne vidim ih u zadnje vrijeme.

Tako je Kurbla lijepo Glistu preslušavao a da ovaj nije imao ni pojma na kakav je lijepak pao. To je još jedan dokaz da je on udbin čovjek. Samo od Gliste nema kaj doznati. Bez veze su se spominjali i ubrzo su došli na žensko pitanje. Glista je sav zap­jenjen hvalio zgodne pičke s kojima je Kurbla nepre­stano u društvu i sigurno ih povaljuje kad zaželi.

Kurbla se lukavo smijuljio slušajući ovu spiku.— O, doktore, vi pretjeravate! Nisam ja tako neo­

doljiv! I ja kojiput ostanem suha ... — ne dovrši, jer je pazio da se pristojno izražava, što je još jedan dokaz za ono od malo prije.

— Istina, doktore, ne bi bilo zgorega negdje se istresti? Točno! Vi ste me podsjetili da od juče još nisam!

Servirao je to Glisti koji je pak hapao otvorene menze! Kit je našao nekoga pred kim se može praviti važan, to ti je.

Glista zakmeči kako je teško doći do dobrog ko­mada. Da su gerle takve i takve. Da nikad nije bila takva suša. Da je platiti jedini izlaz za čovjeka s pre­punim jajcima.

Kurbla je samo slušao i cerio se.— O, doktore, šta mi niste odmah rekli?! Pa smo

prijatelji, kaj ne?! No, sad mi burno odmah nekaj na brzinu sfrigali! Čekaj, imam ideju! Pa da! Siguran sam da će stvar hodati. Bez brigeša! Se bu v redu kak vu Beču!

Uhvatio je Glistu ispod ruke i poveo ga preko Trga u pravcu Gradske kavane.

103

Glista se popikaval u hodu jer si ni mogal zami­sliti da će ga veliki Kurbla tako ljubazno primiti i, po svemu sudeći, od šuba riješiti ono što mu je još od jutros najpreča briga. On nije, kreten i klipan, vjerovao onome što je čuo, Kurbla se ponudio da za sebe i njega (dakle, drži ga ravnim sebi!) pribavi neki slasni zalogaj. Kad on to naumi, sigurno sve ide ko podmazano. Kaj je to istina?!, pitao se moj zaluđeni frend, zagrcavao, blebetao, previjao, lukao okolo da li je netko poznat na vidiku i da li mu staklenke ispadaju. Jer retki su svetki, mislio je on, i retki su fakini koje Kurbla tako preštimava i ponuda im svoju pomoć!

Kao da mu je sunce rastalilo mozak.Približili su se terasi kavane na kojoj je sjedjela,

u debelom hladu, sve sama haj rulja, koja, ako baš hoćete znati što mislim, baš mi se fućka!, s radnim narodom nema veze, ali koja zato ima više vremena za dangubu i love za spiskati nego cijeli taj radni narod da se postavi na glavu i istrese džepove jednu vuru poslije isplate plaća. Cuj, ja to znam. Ja to njušim!

Među takve mustre ga je Kurbla dopelao, ti boga! Moj ti je Glista malo trtario što će ispasti ako tu bace sidro i počnu, recimo, lokati, častiti neku po- trošabl mačku koja, recimo, nije baždarena, kojoj, recimo, deset somova ni nikakva lova. Bilo mu je žao svakog dinara što ga je potrošio. Radije bi zije­vao gladan nego da se u društvu Kurble legitimira kao slabo potkožen, dekintiran frajer. Ali tko je znao s kim će se još danas sresti?! A i Tatek, ta pijavica

104

i nabiguzica, učinio je svoje cmizdreći da mu plati pelinkovec i perec. Uvijek neki bog!

Glisti je bilo vražje vruće u kaputu, dinstao se sve u šesnaest dok se Kurbla upicanjen u nekakvu sportsku košulju s kratkim rukavima očito osjećao kao pod ventilatorom. Poslušno ga je i bez riječi sli­jedio. Prolazili su između stolova za kojima su sje- djele tako dobre gerle da je Glisti šum jelo u ušima od pritiska koji mu je naglo skočio sigurno na dvjesto!

Kuda ga to veliki Kurbla vodi? Zar tu za njih ima mjesta? Neće li ih konobari šupirati? Nekoliko je sekundi sumnjao da se radi o zajebu, ali se odmah sjetio s kim je u društvu, tko ga to vodi i kakvog bi razloga taj imao da mu spusti? Nikakvoga! Tako ga je i dalje s jednakim povjerenjem slijedio sve do kraja terase gdje je bilo nekoliko praznih stolova, a za jednim od njih sjedjela je, kao da ih očekuje, ona, Emina iz Sarajeva.

Čim su se spustili na stolice, ne tražeći dopuštenje i ne rukujući se (Glistu je prokleto svrbio dlan) Kurbla je započeo sa šprehom. Kako je u Glistinim očima porastao! Do oblaka! Kužiš, frajer ne pozna mačku, nikad je nije vidio, i to mu nije prepreka da toj mački stane bacati lire, folirati, mijaukati, šla- tati je usred bijelog Zagreba a neprestano, nesebično, kao pravi prijatel obrađivati tu bulju u korist Gliste koji se propisno švicao i sjedio kao kakva pizda. To će biti najfamozniji dan u njegovom življenju! Kad bi se čovjek mogao uvijek družiti s Kurblom! Vidio je sebe skužiranog, novi papki, novi anjcug, košulja, kravata!, vidio je sebe s njegove lijeve strane

105

kako njih dvojica giljaju Ilicom i svak im se sklanja i klanja. Kako postati Kurblina simpatija? Ima li fra­jer kola? Mogao bi mu ih besplatno oprati na servisu gazda Rude. S nekom uslugom morao bi se pojaviti pred njim.

— Doktore, ona će postati najveća zvijezda. Za­pamtite kaj vam kažem! — reče Kurbla i tako u stvari Glistu upozna s Eminom. — Ona će njih sve prešišati, garantiram!

Glista nije znao kako da se ponaša i kako da to shvati.

— Čestitam! — Činilo mu se da će biti na mjestu ako kaže.

Ona ga blagonaklono pogleda, ali ne otvori usta. Glista je već bio gotov! Mačka mu se užasno sviđala.

— Ona je iz jedne bogate stare sarajevske obitelji — davao je Kurbla dalje podatke Glisti koji je upi­jao kao bugačica.

Emina se bezglasno smješkala. Možda nema dobre kljove, dosjećao se Glista. Nema veze. Ni moji nisu za reklamu.

— Ona je plemenito biće — sipao je dalje Kurbla kao iz rukava. Čovjek bi pomislio da ima tri fakul­teta.

— Ali ona je i jako šutljiva. Stidljiva. Pametna . .. Glista je tek sada skupio hrabrosti da je otvoreno pogleda. Izgledala mu je bajno! Možda joj kosa nije bila najčistija — ali sve se da oprati i urediti — no zato joj je dužina bila baš kak se šika, boje svijetlo- braun malo je vukla na med, ravna, padala je kao kiša na gola ramena i prianjala uz vrat. Kad bi gla­vom pošla naprijed, pramenovi, kao dva zida, zaštitili

106

bi joj jagodice podosta istaknute, slatko izobčene i bakrene. U tom času samo trokut čela bio bi otkri­ven, ali Glista ni onako nije vidio neki specijalni raje u ovakvom ili onakvom čelu. Ne pada mu na pamet da je cmalji po čelu kao što neki fakini prepo­ručuju u slučaju da vam ženska ne vjeruje. Oči je imala modeme, razmaknute, boje bosanske šljive (Glista je zglajzao u romantiku, kažem ti!) i prilično bistre. Izgleda da nije cugala. Pred njom je u čaši još bilo malo soka od kajsija. Obična fuksa nije, to se odmah lijepo vidi. Što se tiče usana, Glistu su odmah podsjetile na jutrošnje usne gospođe Gizele, samo daleko mlađe i neizribane poljupcima, napete i sočne kao kožica na onoj stvari, s krvlju koja kao da je u njih došla pod kompresijom. Kad bi ih razvukla u jedan od onih svojih bezglasnih osmijeha s kojima je odgovarala na Kurblino foliranje i poslije, popu­štajući gumilastiku, malo ih otprla, Glista je mogao vidjeti unutrašnju, sigurno vraški toplu stranu donje usne koja je bila još nježnija i glatkija, uvijek vlažna a ne sušena vjetrom. Zubi su joj bili zbilja otišli k vragu, to je poslije vidio, ali tu se ništa nije dalo promijeniti: nećeš valjda žensku otpisati zato što su joj zubi u blagom stanju raspadanja, naočigled kli­mavi i šuplji sa svih strana, crni i istrošeni, meso svu- čeno s korijena i nezdravo plavkasto? Što joj fale i dolje i gore? Tko je takav gospodin i izbirač kad je Emina u svakom drugom pogledu bila anjc a, pića i pol, k tome iz druge republike, a Glista se do tog dana nije mogao pohvaliti da je štosao ikoga drugog osim Hrvatica, od kojih možda neke ni nisu bile prave Hrvatice nego nekakav mešung, a drugi su fa-

107

kini na svojim popisima imali skoro kompletnu sred­nju Evropu. Tu je bio u grdnom zaostatku. Zato mu se Emina učinila još dragocjenija i skuplja!

Niz vrat je samo kliznuo jer se tu nije imao na čemu zadržavati. Nije kapirao. Druga rulja ćurliče i svršava čim se spomene kako ta i ta koza ima dugačak, visok, alabaster vrat, dok njega to uopće ne dira, i što se njega tiče, ženske bi mogle biti bez vratova ili ih nositi umotane u farbante! Drugo su uha. Na uho joj sipaš stvari iz milošte, grickaš je za resicu, vrtaš ga i bušiš jezikom dok ne bude vruća pećnica. Ako stvar zapne kod uha, onda je malo vje­rojatno da ćeš se omrsiti. Eminina uha nije vidio, ali je bio siguran da nije invalid. Tako je dospio do ramena i ključnih kosti u koje je dva-tri puta zagri­zao, otro nos i ponjušio miomirise što se dižu iz izmeđsisja. Ti boga, ravne i budne cice. Haljina na kopčanje sprijeda. Kaj budu puce frcale! Glava mu je bila ringišpil kad se s cica bacio dolje na skupnu ocjenu kante i bedara. Krakovi za bogove! Kanta mlada, nabita, supersočna i nerazrađena, potpuno sačuvana bez obzira na kilometražu. Emina je na njoj sjedjela kao na dobro napumpanim gumama: samo na jednom uskom dijelu površine. Kakva tvr­doća! Došao je k sebi s bučom u njenom krilu, šnjo- fajući istočnjačke miomirise a onda je još samo, da zaokruži pregled, nekoliko trenutaka boravio na nje­nim listovima i pipkao joj nožne zglobove. Na bosim nogama imala je plave sandale. Zmazanoća peta i prstiju, namanikiranih kao što su bili i nokti na rukama, dala se opravdati općom prljavštinom grada i zabušavanjem smetlara. Tko je takav zaguljeni sit­

108

ničar da ga smetaju neoprane djevojačke nožice ako su inače u redu?! Glista nije. On je već bio gotov. Mogao si s njim raditi što hoćeš. Jedino ga opravda­va što mu se taj dan zbilja puno toga pripetilo.

Ponovo se ukopčao baš kad je Kurbla ovako špi­kao: — Doktore, gospodična Emina nema nikaj pro­tiv, kaj ne, da je nas dvojica danas zabavljamo. To je lijepo od nje, kaj ne? A mi se moramo pokazati jer ona je naš dragi gost. Nema smisla da se vrati s neugodnim dojmovima i utiscima. Makar se rastr­gali ... Zato predlažem pokret. Ne, ne, ja ću srediti sve s konobarom.

Kurbla đipi na noge i izgubi se u kavani.Glistino srce udari u galop.Prvi put u životu s takvom zgodnom, zapravo

stranjskom gerlom, sam samcat, s dobrim izgledima.Prebirao je bisere svojih misli i ni jedan mu se

nije činio prikladan za ovu zgodu.— Ja nisam nikad bio u Sarajevu — izjavi po­

vjerljivo. Zapravo htio se ulizati i iskoristiti gužvu dok Kurble nije bilo na vidiku! Bosanka je šutjela i gledala gore uz Bakačevu.

— Ima li u Sarajevu puno kina?Odakle je spuknul to pitanje, jebomubog mater —

to mi ni jasno?! Kao da se misli preseliti i dolje započeti sa svojim povremenim šeftom, utapanjem dugih.

Mačka i dalje bulji uz Bakačevu kao da će svaki čas sam presvetli biskup cipelcugom spustiti se njome da na Trgu izvede striptiz! Glista se naglo rastuži. Mačka ga ne abadira i to ti je. Ponovo mu se sve učini crno najcrnje. Nije on rođen za ovako fine

109

gerle. To će pripasti Kurbli u dio a on u najboljem slučaju može držati svijeću a drugom rukom udarati majmuna.

Ipak pokuša još jedanput.—• Znate, ja sam rođeni Zagrepčanin.Rekao je to tako ponosno i važno da je mačka

nekako uplašeno promijenila smjer i radoznalo ga pogledala. Samo je falilo da se udario po prsima. Kao da je on jedini stanovnik Zagreba rođen u nje­mu! Kit se grdno prešao, kažem ti.

I tako su njih troje zapalili s terase. Mačka šuti, ili za promjenu odgovori na neko od Kurblinih non- -stop pitanja. Glista se blesavo vuče uz njih, kuži da je za sada prva rezerva. Vruće je, Glista svlači kaput i prebacuje ga, kako je vidio u kinu da rade razba­cani tipovi, preko ruke. Ti boga, košulja je zgužvana kao da su je krave žvakale! Svejedno, tjeraj dalje. U hodu Glisti padaju na pamet neke jako bistre misli, zapravo sumnje. Da li Kurbla Eminu poznaje od prije ili ju je prvi put spazio malo prije na terasi? Tko je zapravo Kurbla? Je li Emina zbilja član bogate stare familije, ili su to priče za malu djecu? Kog boga onda dela u Zagrebu? Koliko ima love u novčaniku? Zašto joj je torbica tako nabrekla kao da je u nju ugurala svu svoju imovinu? Zašto je Kurbla rekao da će predstavu izvesti u studentskom domu? Kojem domu? Kakve veze s tim imaju studoši? Hoće li se njemu, Glisti, htjeti dići u studentskom domu kad nije pravo završio ni osnovnu? Je li Kurbla vječni student, kaj on čori u domu? Ili ima ključ od nečije sobe. Sve ga je to nasitno kopkalo i on se osjećao kao da je vođen na lancu a zakrpa na dupetu

110

je otpala i nitko u njegovom slučaju ne vidi muče­nika nego smijeh i cirkus. S druge strane, opet, on je u sebi rzao i njištao kad bi se malo oslobodio sum­nji. Mačka je genijalna! Tijelo joj je čista fantazija. Slina mu štrca kao zmijski otrov kad malo odluta. Onda se ponovo raspekmezi jer će u najboljem slu­čaju biti samo drugi. Inače bi se u mačku fatalno zatreskao i ponudio joj jedno hodanje na dužu stazu. Eto što je život. Uvijek ti drugi poberu vrhnje, a ti papaš njihove zbrčke. Kako bi on s tom mačkom krasno vodio ljubav! Svu bi zarađenu kintu na nju trošio. Vodio je u Lovački rog, Split, Dva goluba, Drinu, Hungariu, kud bi god ona htjela. Ali od svega toga ništa se neće obistiniti. Bit će gala ako će biti drugi! Valjda je Kurbla ipak drug? Bolje i ne misliti kako bi sve moglo fino i krasno biti, vraćao se Glista sa svog izleta i puštao na sebe hladan tuš da se pri­bere. Hodali su ulicama u kojima do sada možda još nije nikad ni bio. Rođeni Zagrepčanin, ti boga!

Dom za studoše bijaše pust i jezivo prazan. Kao stadion kad navijači odu doma poslije tekme. Na porti su, istinabog, visila dva frajera i čačkala surle. Dakle, tako to izgleda ljeti. Glista je mrzio studoše a posebno ovu dvojicu, jer su izgledali moćno samo u potkošuljama i trapericama. Pomalo tip bildera, nekakvi jebeni športaši. Takvi se mačkama dopa­daju. Bio je siguran da su se dopali i Emini. Vidio je kako su gladno motrili njihovu trojku dok je pro­lazila uz portu, zdenim i šupljim hodnikom. Izgleda da je Kurbla ovdje kod kuće, jer niti je on ikoga išta pitao, niti su njega oni bilderi, koji su možda i vratari, upitali što traži. Ili je studoš, ili je možda

111

čak direktor tog doma?! Zašto to ne bi moglo biti istina? Uglavnom, sve je išlo glatko kao naručeno. I Kurbla je postao manje razgovorljiv valjda zato što se za danas dosta našprehao, ili zato što su bili blizu cilja, što na svakog normalnog čovjeka djeluje. A ovo nije bio običan cilj, biciklističke utrke ili tak, nego nešto posebno. U hodniku je bila fina muktaška hla­dovina i to je svima godilo. Eminine potpetice su kuckale, kuc, kuc, tu smo, još malo pa smo ... Gdje smo?, Glisti još nije bilo sve bistro. Gdje će to obaviti? Valjda u sobi, mislio je naporno, ne u gimnastičkoj dvorani. Onda su se popeli širokim izglodanim štengama na prvi kat gdje također nisi mogao vidjeti ni mačku, ako mačke smiju loviti po studentskim domovima. Studoši su veliki gladuši, odnekud je Glista spuknuo tu informaciju. Nisu se zaustavili na prvom katu već su samo dalje napredo­vali, do drugog kata. Ne kucajući, Kurbla ih je ugurao u nekakvo vlažno, zagušljivo i pljesnivo pred­soblje u kom je smrdjelo po zmazanim okovratni- cima i znojnim čarapama. Bilo je previše kmično da bi se moglo raspoznati kakve su stvari nabacane u kut i da li iz njih dopire smrad. Emina i on zastali su u predsoblju. Nije vjerovao da će tu ostati. Sve to ide previše lako. Samo će ga odjednom nešto zviznuti po tintari i zbogom ostaj mili rode! Emina je stajala uz njega mrtva hladna. Onda je u prostoriji koja je izgledala kao kuhinja, a u starim dobrim danima to i bila, spazio frajera golog do pasa, u crvenim gimna­stičkim gaćicama. Na žilavim mišićavim nogama samo niske cipele s odrezanim zadnjim dijelom. Fra­jer je u svakoj ruci držao par utega i slušao što mu

112

Kurbla šapuće. Niz ruke mu je tekao znoj. Trbuh se grčio i skakao kao da mu je tu srce. Zatekli smo ga na poslu, mislio je Glista gledajući zavidno i nehotice zakopčavajući kaput. Ti studenti ništa drugo ne delaju osim što okolo zijevaju, čopavaju ti ispred nosa najbolje mačke, izvode gimnastiku kad pošten svijet plazi jezik na poslu. Imaju čak svoje domove, svoje menze, svoje tramvajske blokove, svoje zabave. Ti boga, mislio je Glista, tako bih i ja znao živjeti! Kurbla ih je pozvao da stupe u kuhinju i rukuju se s Gezom, kako se zvao golišavi frajer rodom iz Osi­jeka. On je najbolji bacač koplja među studošima, navodno. Tako ga je prikazao Kurbla, i Glista se već počeo papati jer svatko je tu bio neka fora i hvalio se time. Jedino je on bio nitko i ništa. Jedino on za sebe nije ništa izmislio. Sumnjao je da je istina da je Geza takav šampion, ali daj ti dokaži suprotno?! Glista pomisli da je sebe lako mogao prodati pod nešto veliko, velikog šprintera ili pli­vača, samo da je unaprijed znao s kim će se sresti. Sad ga fućkaj! U stvari, bojao se da ga Emina neće pripustiti i da će on potpuno ispasti iz igre zbog svoje totalne nevažnosti. Međutim, ona jedva da je disala. Ništa nju nije diralo. Geza je mogao biti unuk Marije Terezije, ona bi i dalje špilala nezain­teresiranu mačku. Tako je Glisti malo laknulo. Na stolu je stajala puna flaša vode i on je bez pitanja, jako kuražno, uzme i raširenih krakova, zabačene glave počne iz nje gusliti. Kranjske su bile strašna podloga za pijaču.

— Kad si se vratio iz Celja? Sinoć sam te tražio. To je Kurbla pitao Gezu koji je u kut vrata spuštao

8 Kužiš, stari moj 113

svoje utege. Emina je buljila kroz prozor koji je gle­dao u drugi pakpapirom zalijepljen prozor.

Gdje je tu ulica?, dumao je Glista.— Noćas u dva — reče frajer.— Kako je u Celju — uplete se Glista. Izletjelo

mu je. Bio je svjestan da je to blesavo da ne može blesavije biti.

— Zašto, imaš nekog tamo? — pitao ga je Geza.—■ Ma ne. Koliko je to od Zagreba?— Nemam pojma — reče Geza gledajući ga paž­

ljivo. — Kolima oko dva sata. Imaš ti kola?Glista teškom mukom procijedi:— Nemam.Frajer se okrene prema Kurbli.— O, doktor je simpatiko — stane ga ovaj braniti.— Imat će on jednog dana i alfu. Nego šta!

Jeste šta vježbali ovih dana — pitan je sadGeza Kurblu.

— Izgubio sam petnaest somova s Trticom i Palom.

— Već sam željan — trljao je Geza ruke. Glista skopča da to špikaju o kartanju. Da ne misle sada sjesti? Emina je položila torbicu, koja kao da je u drugom stanju, na stol i čekala. Glista je postajao nestrpljiv. Ovoj dvojici izgleda da se nije žurilo. Razvezli su o prvenstvu na kom je Geza bio u Celju, počeli se dogovarati za novu partiju, onda prešli na ljetovanje i more, na nekakvu konobaricu Grozdanu, zabrazdili u politiku, spomenuli nekakvog obrtnika Sireka koji pravi stvari od plastičnog materijala, uglavnom toliko su dugo tupili o svemu i svačemu kao da im je sve to preče od fuka. Glista se čudio

114

da se Emina nije pokupila. Tek kad su se ispričali, Kurbla duboko uzdahne i uhvati Eminu za mišicu. Bar da je i riječ rekla! Ništa!

— Onda, idemo, zvijezdo — pozove je on. Ona poslušno korakne. Tada se ponovo Kurbla zaustavi.

— Znaš da će ona postati naša najveća zvijezda?— Gledao je sasvim ozbiljno Gezu koji baš nije

kapirao. — Nisam ti rekao? Ispričat ću ti poslije. I filmove će snimati, pazi što ti kažem! Kad si pro­mijenio plahte? — upita ali ne sačeka odgovor već se s Eminom izgubi u sobici i zaključa vrata.

— Majko sveta — zavapi sklopljenih ruku Geza — gdje ste je pokupili? Nikad je nisam vidio!

— Jasno, kad je iz Sarajeva.Geza izbulji oči i skoči ko ofuren. Glisti se činilo

da će ko ispaljen iz topa suknuti van.— Kurbla mi to nije rekao! Znaš što to znači?

Znaš koliko je sifilis raširen u Bosni? Pa je li on pri sebi!

Glista nije ništa od toga htio vjerovati.— Pa nije on s kruške pao, čovječe. Zna šta radi.

Sigurno se on prije raspitao ...— Kako, na Supu, u ambulanti?! Lijepu će mu

uspomenu ostaviti! Isuse, takvo šta on vuče sa sobom! Ne kužim.

Glista tobože ko slučajno zapita:— Kaj ti onda nećeš?Geza lupi prstima po čelenki.— Imaš ti temperaturu?! Dabome, da neću. Ra­

dije ću drkati.Bilo mu je drago što Geza odustaje! Znači, odmah

sad je on na redu. Ti boga! Počeo je drhtati. Dlanovi

8* 115

su se fino švicali. Kurbla će svakog časa isplaziti iz sobice. Ništa se ne čuje .. . Dogovaraju se kako će. Stresao se i poželio da može iščohati leđa gdje ga je nešto svrbjelo.

— A ti?Geza je opet radio sa svojim utezima. Preko u

sobici nešto se pomaklo. Glisti je to bilo dovoljno da zamisli najfantastičnije sličice. Skine kaput i položi ga na stol.

— Još nikad nisam dobio nikakvu bolest — slaže on.

— Znači, ti izazivaš sudbinu. Dobro, radite što hoćete — reče Geza i stane žešće dizati i spuštati utege. Mišići su naočigled rasli. Zatim se ču nervo­zno okretanje ključa u bravi. Otvore se vrata od sobice i kroz njih se nagne Kurbla, gol golcat. Geza

_ : „ -.4. :________________________ :---------------j tt i:,,., —at- zaustavi a uic-zima iziiau giavv. utu uvwi jv.u

Čitina stražnjica.— Stari, hodi kupi litru crnjaka i jedan kruh. Po­

slije se burno raskusurali — reče Kurbla i povuče se. Izgleda da je skočio na krevet jer se sve treslo.

— Majko sveta, sve će mi porušiti.Geza se brže-bolje obuče u staru mornarsku ma­

jicu i hlače umrljane bojom, izlije vodu iz flaše u slivnik i odlazeći slegne ramenima:

— Još ne znam točno što ću odlučiti. U svakom slučaju, ti dolaziš na red poslije njega. Moram s Kurblom ozbiljno razgovarati. Čuj, ja hoću biti si­guran. Kad već griješim, bar da znam da neću morati za nekoliko dana k doktoru ...

Geza zatvori vrata. Ćulo se kako preskakuje štenge.

116

Glista obiđe oko stola i sad kaput pažljivo stavi preko naslona stolice. Onda malo prouči kuhinju. Iz sobice su dopirali šumovi od kojih Glisti planu uši. On odskoči u suprotni kut kuhinje, spazi utege. Ono dvoje se primirilo, ali to je bilo još gore nego da su dizali paklensku buku. Sad im je najljepše, domišljao se Glista. Zatim dohvati utege i stane vježbati. U sobici nešto pljesne na pod. Kao da se krevet ra­stavlja. Da mi je malo vate, poželi Glista, ili voska, svejedno. Ovo neću izdržati, počeo se znojiti jer su utezi bili teži nego što su mu izgledali kad je Geza s njima radio. Isusa ti boga, istegnut ću jaja, bolje da se ostavim ćorava posla. Disao je ubrzano, oči su ga pekle, osjećao se slabijim nego ikad prije. Poleti prema prozoru jer mu se pričini da će rigati. Ne, samo to ne! Kroz prozor nije dolazio bogzna šta svježiji i čistiji zrak, ali se tu ipak smiri. Barem nisu dopirali glasovi iz sobice. Na jednom od prozora koji nisu bili u pakpapiru sjedio je neki kit i čitao sport­ske novine. Također je netko navijao radio tražeći svoju muziku. Sve je to zaglušavalo hincanje Kurble i Emine pa se Glista oporavi. Samo da sam povratio kranjske, pomisli s užasom. Ne, to nije mogao ni zamisliti!

Vrati se Geza s crnjakom i kruhom.— Još nije izašao! — reče zaprepašteno i pre­

križi se.Glista slegne ramenima. Geza je prao šalice za

kavu i tužio se kako je vruć dan. Zatim su se on i Glista malo bolje upoznali, skoro sprijateljili. Glisti se počeo sviđati, nije se pravio važan i nije svakih pet minuta spominjao, kao što bi drugi netko na nje-

117

govom mjestu, kako je studentski prvak u bacanju koplja. Onda je Glista malo smunđao o svojoj pro­šlosti i sadašnjosti ne spominjući, dabome, gospođu Gizelu i kako se jutros popiškio. Servis za pranje autača pretvorio je ne trepnuvši okom u servis za mercedese i bmw-e gdje je jedan od glavnih autome­haničara. Sada je na godišnjem odmoru i život pro­vodi zajebavajući se. Kad mu dojadi, brisnut će na more da malo dobije boju i opere papke. Nije loše, reče na kraju ove hrpe laži.

Geza ih je sve progutao bez i jednog pitanja. Gli­sta je trtario ako ga zapita da li u servisu pozna tog i tog kita, koji tu također kopa, ali Geza izgleda nije imao veze o mehanici i motorima i servisima, iako je preokrenuo oči kad mu je Glista nabajao kako je tobože isprobavanja rada ventila radi malo dohvatio bmw »2002-ti« i malo ga razigravao na autoputu za Ljubljanu. Kao i uvijek u takvim slučajevima, na kraju je vjerovao da je zaista sjedio za volanom 2002-ti. Bio je zadovoljan. Geza nije od frajera koji provjeravaju činjenice.

Cugali su crnjak iz kavenih šalica. Pustili su vodu da curi i hladi flašu jer je vino bilo mlako. Baš su se fino ocugavali!

Tada je iz sobe, isplažena jezika i jezivih dubokih podočnjaka, izašao Kurbla. Ništa nije govorio. Samo je prstom upro u Glistu i pokazao mu kamo mora poći. Sam je stao ispred slivnika, digao se na nožne prste i počeo prati marka.

— Hajde, doktore, šta čekaš. Požuri, zaćorit će inače — okrene se Kurbla prema Glisti koji nagne šalicu, salutira i ode u sobu.

118

Još se Glista nije temeljito ni isprao a već se Geza izvlačio iz sobice. Izgledao je istovremeno prepla­šen, uvrijeđen i očajan. Rukom je sakrivao svoj po­nos. Kao da nije mogao smoći riječi kojima bi ob­jasnio tako brz izlazak. Glista je osjećao da ga je crnjak ufatio, naročito ova druga flaša koju im je Kurbla na rastanku poklonio. Frajer se izgubio osta­vivši Eminu da s njom rade što ih volja. Samo ništa nasilu! Otišao je cereći se tom svom štosu. Geza je cugoš, ko bog, mislio je Glista zakopčavajući šlic i prepuštajući mjesto bacaču koplja.

— Majko sveta, ona je zaspala! Zaspala je prije nego što sam doživio orgazam! Bože sveti, što sam to učinio! Zašto je nisam ostavio? Zašto sam udo­voljio svom životinjskom nagonu?

Geza je ovo srao pokušavajući doprijeti iznad ruba slivnika. Ali je bio premalen. Zato dovuče ne­kakav rasklimani štokl, popne se na njega. Sada je bio previsoko. Zato, napokon, klekne na štokl i počne s pranjem.

119

Glista upita šta se zaista zbilo. Ništa nije razumio Gezin govor, osim da se zbog nekog boga kaje i žali. Nije pri tom spominjao sifilis, stvar koja se sada Glisti poslije obavljenog posla najviše vrzmala po glavi. Iako se Kurbla nasmijao njegovim sumnjama. Čak mu je na pamet palo da ih je Kurbla zeznuo, onako propisno, da on nije maloga ni umočio, samo se pravio kako bi njih povukao za sobom. Lako može biti! Ti boga! Lijepa parada! Zezat će ih na svakom koraku. Ali tu je Geza. Ne bi valjda i svog prijatelja ako bi njega, Glistu.

Ovako ili onako, bio je na sve spreman. Sad je kasno cviliti. Lepe je bile, bogibogme. Previše vlažno i mokro, što je dokaz — pazi, kako se nisam sjetio! — da se i Kurbla istresao. Je, to obara svaku sum­nju! Ili će se grepsti sva trojica, ili nijedan.

— Daj mi malo nalij — zamoli ga Geza, na kolje­nima, ne prekidajući sapunjanje.

Glista natoči i sebi i njemu.— Stari, to je nevjerojatno. Ne-vje-ro-ja-tno! Ku­

žiš, to još nisam doživio. A ja nisam od juče! Ali da mačka poda mnom zaćori — to je apsolutno fan­tastično! Vjeruješ ti u boga? — iznenada upita Geza Glistu. Ipak nije prekidao ispiranje sapunice.

Kaj me on misli zezati, nije znao šta da odgovori. I šta će mu to? Kakve to veze ima s Eminom?

— Ja, da — reče Geza ne čekajući Glistin odgo­vor.

— I zato mislim da sam napravio neoprostivu svi­njariju. Kako sam to samo mogao učiniti?! Baš sam bludnik. Kreten. Svinja. Podlac. Majmun. Primitivac. Neandertalac. Četnik. Ustaša. Da, ja sam ustaša! A

120

Kurbla je već davno svoju dušu crnom vragu prodao, to sam trebao znati! Najgore je što sam znao a nisam ga se čuvao! Stari moj, vidiš s kim imaš posla. Naj­gora propalica i vucibatina. Vraćam se s prvenstva gdje sam osvojio prvo mjesto, i bez ikakvog prijelaza odajem se gnusu i poroku. Takav sam! Kako da to sperem s duše, to se pitam, ne pitam se kako ću oči­stiti tijelo? Ono će sagorjeti u vječnoj vatri. Ali duša, moja gadna ustaška duša, kako da ona opet bude bijela golubica?! Kužiš, stari, u tom je biks! Ali tebe to ne pogađa, ne?, ti ne vjeruješ? Blago tebi! Zašto ne ideš i ne ispališ još jedan metak. Njoj je svejedno, nevinom, snom obezoružanom čedu je svejedno, jer je nesvjesno što se oko njega zbiva. Nećeš? Propen- tala je da već tri dana nije spavala pod krovom. Kopčaš? Tri dana! A meni se pucalo. Rekao sam joj da može ovdje otćoriti nekoliko rundi a onda sam potražio svoje grešno zadovoljstvo, obljubljujući tko zna čiju kćer, tko zna čiju sestru. Moju sestru, tvoju sestru, našu sestru, sestricu! Nisi na to mislio dok si joj ga turao? Pa jasno, ti si isto animal animalis, sa­mo si oslobođen grijeha jer ne vjeruješ, jer si poga-

■ nin, dijete prirode. Blago tebi!Uzdahnuo je duboko, duboko, i zaljuljao se na

koljenima tako da zamalo nije ljosnuo. Onda se ipak učvrstio na nogama i počeo brisati salvetom koju je bog zna otkuda spuknuo!

— Ja nemam tih problema — izusti Glista. Ovaj Geza je ćaknut. Možda je nekada bio u sjemeništu kad ga to drži? Nije shvaćao da jedan športaš može biti pobožan. Kao kakva baba. Osim toga, čistokrvni je naivac. Ne poznaje žensku glumu. Kao, ona je

121

pod njim ćorila. Kao, tri dana nije oka sklopila. Kao, treba je pustiti na miru. Mačka je frigidna, hladna ko hladetina, u tom je štos a ne u pospanosti. Geza ne kuži. Kurbla nam je tu spustio. Frajer se nije htio natezati, vidio je kakva je roba i ostavio nam je da je zagrijavamo. Ti boga! ni zagrebačka toplana ne bi je odmrzla. Trebala bi imati ugrađen uređaj za od­mrzavanje. Ne utječe ni to što je ljeto. Ležala je ko klada sklopljenih očiju i ni okom nije trepnula kad se on zaustavio uz bolnički krevet. Čak se nije ni pokrila.

Geza je sebi točio, polako i napeto.— Trebali bi joj lizati pete, majko sveta! — Opet

je imao napadaj. Šuteći Glista napuni svoju šalicu.— Trebali bi nad njom bdjeti kao dva pala an­

đela čuvara koji hoće da iskupe svoje grijehe. Slažeš sc, stan moj? Bijesa, U si se namirio i duševne patnje tvojih bližnjih te se ne tiču. Pravi predstavnik anti- kristovog tabora. Hedonist i erotoman. Stići će te strašna kazna. Munja će ti spaliti sve između nogu i uzalud ćeš rukom tražiti svoj spol. Pazi što ti kažem!

Glisti je bilo neugodno slušati Gezina proročan­stva. Iako je znao da to ovaj pijano trabunja, ipak mu se kosa malo naježila kad je zamislio sebe, mu­nju, smrdež paljevine i opekotinu umjesto marka. Ma, to su gluposti, branio se. Pio je da se okuraži i rastjera žalosne misli koje je Gezina špreha izazivala. Cuga se razlijevala i blažila mu jetra. Osjećao je da ga ništa ne može baciti na leđa, nikakva sila na ovom svijetu. Ni na onom!

122

— Ma, stari, kaj je tebi?! — obratio se Gezi. — Čuj, mene se to nikaj ne dotikavlje, ali ja bi štel znati koji ti je bog? Čuj, pa nismo mi socijalno ili stanica za hitnu pomoć?! Nek se kita ispava pa burno vidjeli. Osim toga, sve su to folovi!

— Točno! Nikakav drugi odgovor nisam ni očeki­vao! Oprostite, mladiću, ja vas dobro ne poznajem, ali ovo nije lično. Da se razmemo! Tipično je da danas nitko nikom ne vjeruje. Svatko traži neki pod- smisao, skriveni zajeb. I tako dalje. Ama zašto bi ona nama folirala kad nam se dala kao na tacni! Zašto, pitam ja vas! Pa mi smo je zgazili, mi smo se na njoj iživjeli, uprljali je kao tri razbojnika, kao tri totalna neznabošca i pokvarenjaka. Ona nam više ne može dati. Sve je tu, već se zbilo. Sad tamo preko leži i sniva možda čistije snove nego što mi tu razgo­varamo. Nama ne preostaje nego da se pokajemo. Zdušno, duboko i iskreno. To nas može spasiti. Inače ćemo pasti još niže.

Isuse, Geza nije mislio prestati do jutra. Moglo je biti negdje oko tri sata popodne, doba najveće vru­ćine, kad se svi kitovi i s malo soli u glavi, a bez stalna zaposlenja, pačaju na Bundeku ili Savi. I u domu je vladala još veća tišina. Svi spavaju ili se sunčaju, samo njih dvojica tu izvode svoj šou. Geza mora da je kompletno šašav jer se inače ne bi sra­motio i pričao pred nepoznatom osobom takve beda­stoće. Ili pijan.

— Čuj, stari — započe Glista. Vino ga je bez par- dona obaralo. Nije se mogao sabrati. Šta je ono htio reći?

123

— Čuj, stari, ja nisam učen. Ja nisam išao u to­like škole. Ali... Čuj, ja mislim da je to pizdarija. Šta se tu natežemo? Nismo je ubili. Nismo je silovali. Ja prav zaprav nemam pojma kakve farbe su joj dlake dolje! Ja sam, kad već hoćeš znati, bio brz ko zec. Molio sam je da mi pomogne. Nije se ni po­makla! Mogla se bar oprati, bar obrisati poslije Kurble! I kaj da se tu ja onda kajem i u prsa lup- ljem?! Ne kužim! Čuj, daj bolje pij pa će te valjda proći. Nismo mi krivci. Krivac je Kurbla a on je ispario ...

Međutim, Geza je svu krivnju htio primiti na sebe. Nije htio ni čuti o raspodjeli. Za Kurblu ga nije bilo briga. Sjeo je na štokl i nalaktio se na stol. Polako je cuclao crnjak i bacao blato na sebe.

Glista ga je pokušao tješiti. Ali nije išlo. Geza ga je otjerao rukom i nastavio. Ubrzo su ispraznili flašu. Ostalo je malo kruha koji se počeo sušiti i mrviti. Kad Geza otkrije da u flaši nema cuge, on ponovo navuče bojom umrljane hlače i reče da ide u vinarski podrum. Glista ga pusti da radi što ga je volja jer je sad bio sto posto siguran da je šizik. Bilo mu je čudno samom u kuhinji pa počne žvakati kruh. Pot­pora kranjskih već je slabila. Posrče malo vode držeći dlan pod pipom. Onda sjedne na Gezin štokl i nalakti se. Puno toga nije mu išlo u glavu. Bila mu je teška i zapetljana. Kao da se nekoliko ping-pong mrežica smiješalo i zavuzlalo. Da li se svaki školo­vani čovjek nakon fuka osjeća krivim i ide nekamo, u crkvu valjda, da se pokaje? Ma kakvi! Kakva kriv­nja, kakvo kajanje! Pa prirodno je da želiš imati posla s ženskom. Onda je ostavljaš. Ti svojim a ona

124

svojim putem. Nećeš je valjda ženiti ili doživotno potpomagati! Ne, Gezi se neki bog pošemerio u glavi, još davno prije, i povremeno ga ufati. To ti je. Desilo se da je to baš sada slučaj. Prvak u bacanju koplja! Taj će jednog dana hitnuti koplje u publiku! Glista se prošeće kuhinjom, nagne na prozor, ali nigdje ništa što bi ga moglo zabaviti. Dosadno je ovdje živjeti, pomisli. Ko u samostanu. Hodnici, zidine, bez namještaja, vlaga. Prije ili kasnije zahiriš i ni sveti Petar ne bi te ispravio. Uzdahne i htjede da proba kako će mu sada ići dizanje utega, ali baš tada u sobici nešto se pomače. On na prstima priđe vratima, oslušne. Ništa, samo pravilan šum koji nije mogao biti ništa drugo osim disanja. Poželi da je vidi kako spava, kakva je kad spava. Kad je ušao poslije Kur- ble, sve se tako brzo odigralo da je zaboravio pipnuti joj cice, poljubiti je u uho, uopće, udariti jednu stru­čnu predigru. Imala je sklopljene oči i on bi se kladio da ih ni jednog trenutka nije otvorila! Dakle, ona ne zna kojim su redom skakali! Glista oprezno odškrine vrata i provuče glavu. Oguljeni i izvoženi bolnički krevet na kome je ležala raširenih ruku, pre­ma desnom ramenu zabačene glave, s bokovima uvi­jenim u plahtu, nije se micao iako je Glista pomislio da se rasklopio i visi na jednu stranu. Uz Gezu ću još i ja poblesaviti. Emina se ne pomakne kad on či­tavim tijelom krene u sobicu. Izgledalo je da spava strašno dubokim snom i da je nikakav zvuk ne bi uspio probuditi. Glista se tiho, samo tarući nogavicu o nogavicu, primakne krevetu i stane je pregledavati. Strast ga je ponovo čopavala! Gola gerla pred njim! Tišina, nitko ga ne smeta. Usne su joj se nadimale

125

pri svakom izdisaju. I kosa se odmarala rasprostrta po jastuku, plosnatom i tvrdom. Mjerio joj je tijelo i s nekim ponosom ocjenjivao da ima batake i pol. Sise se nisu razlile kao kod mački kad se godinama hapavaju. Naočigled, nije trebao ni prst spustiti na njih, opažao je tvrdoću i zbitost koja ih je držala uspravno. Naravska stvar, noge su joj bile zmazane i crne oko gležnjeva, tu se ništa nije dalo pomoći. Osim da ih izriba i opere na slivniku. Nekad je imala namazane nokte na nogama, pa da. Sada se to jedva raspoznavalo. Dalek put je prošla! Ma šta radi ona u Zagrebu? Kako ju je ono Kurbla nazvao? Zvijez­da? Pa da! Film da će snimati. Kako će s kljovima, pitao se pošavši pogledom uz listove, preko koljena, zadržavši ga zamišljeno dugo na plahti koja je skri­vala svu tu strašnu žensku mašineriju. Da je otkrije? Krzmao je, nakanjivao se ali ga je neki strah zaustav­ljao. To ne bi bilo taktički. Možda bi se naljutila, skočila s kreveta i otišla zanavijek. Bolje je ostaviti je neka se dobro naspava. Onda nahraniti, odvesti u gostionicu i gospodski našopati. Neka se cura opo­ravi, duševno i fizički. A onda ponovo na jebodrom! Tako je Glista smišljao i zamišljao buduće dane života s Eminom. Kurbla je kurva i strašno nesoli­dan, u njega se ne možeš pouzdati, Geza je opet zatucan, šašav i lud, više ga zanima bacanje koplja nego žene. Ostaje samo on, Glista, da se s njom po­zabavi, upozna se njom, temeljito predstavi. I izvine ako treba što ju je iskoristio dok se njoj u stvari spavalo. Ona će to razumjeti! On će također razum­jeti što je morala s drugima. Život je takav, čupav i dlakav!

126

Odlučio je da to zadrži za sebe. Može se Geza pre­domisliti. Bolje bez natezanja.

Ali ona će biti njegovalPomisao na to ga je ščepala i nije je se mogao

osloboditi. Stajao je iznad nje sanjareći kako će se osjećati kao njen jedini vlasnik. O, oprat će je, on osobno, tako da će joj se koža crvenjeti. Bit će čista kao na krstitkama. Sve će on zaboraviti. Neka samo netko otvori labrnju i počne kenjati! Začepit će mu pa bio prvak države u boksu. Jasno, zaposlit će se. Kinta će polako kapati. Bit će to život bog bogova.

Ti boga, Geza bi mogao svakog časa banuti. Spu­stio se na koljena i stavio obraz uz otkriveni dio nje­nog finim maljicama prekrivenog bedra. Miris je bio čisto ženski. Ostao je u tom položaju par časaka a onda se uspravio i ponovo sagnuo samo zato da joj izljubi čašicu koljena.

Vruć dah kao da ju je rajcao jer Emina privuće nogu k tijelu i tako mu rasiječe donju olabavjelu usnu. Okusi nešto slano u ustima i pognut se izvuče iz sobice. Pažljivo pritvori vrata. Ni govora, nije se probudila. Spavala je poput malog djeteta, kako se Glisti činilo.

Oprao je usnu hladnom vodom i čvrsto je stisnuo uz zube. Nema veze, ona može raditi s njim šta hoće. Ona na to ima pravo! Šta Geza sere o pokori i poka­janju?! Šta će on njega učiti kako da se očisti?! On je to već učinio. Nikoga nije čekao. Dopustio je da mu ona pusti krv! Šta još treba? Kad se Geza vratio s flašom crnjaka, krv je prestala teći. Samo je s unu­trašnje strane, prelazeći jezikom, osjećao da je nabu­brilo i da se neki bog promijenio.

127

No, sve je išlo ko po žnorici! •Već su bili fajn nažveglani kad je Geza naredio

pokret, da on više nemre zdržati i da se pod hitno mora pokajati. Glista je također već trabunjao ko­ješta. Uglavnom, kako je zatreskan u jednu mačku, ali da Gezi neće reći koja je to. Dabome, Geza ga nije ni slušao i baš mu se živo hoće li ili ne isplju­nuti ime te famozne gerle.

Emina je knjavala ko prvi čovjek.Tako su se njih dvojica našli na ulici. Uvjeravali

su jedan drugoga da se odlično drže.— Stari, ti si gala kit! Bog i bogme! Pokajat ću se

i za tebe ako si ti nepismen. Zato, jer si drug.Zato, jer me cijeniš i ne ostavljaš samog.Glista je pak hvalio Gezu, općenito, jer se nije

mogao sjetiti ni jedne njegove dobre osobine.— Čuj, ti se meni sviđaš. Kaj ja znam. Ti si čo­

vjek, to je ono. Ti nisi hulja, recimo.Ulice su još uvijek bile puste kao da je bačena

atomska bomba. Samo se čulo rondanje autobusa

128

čija je stanica bila iza ugla. I vlak je fućkal, tko zna koji.

Geza je silom htio da se pokaje u crkvi, a ako bude pri ruci pop, da se i ispovijedi.

— Hoćeš li i ti?Glista odskoči ko ofuren. Ne zato što se ne sjeća

kad je zadnji put bio u crkvi, i da li je uopće ikad bio u crkvi, nego zato što sebe nije mogao zamisliti kako sipa ko iz rukava svoje grijehe kad ih misli još počiniti. I osim toga, on ne osjeća nikakvo kajanje. Kad je on s Eminom, ona je bila apsolutno budna! Nije se micala, nije ga grlila, nije izvodila nikakve kerefeke — on to nije ni tražio — ali je bila pri svijesti, premda pospana. Ona to neće poreći! Dakle, njegov i Gezin slučaj nisu isti. Geza se ponio ko pra- sac, on ju je iskoristio, gnjavio dok je ona već skoro spavala i njegova je dužnost, ako mu je do dužnosti, da se pokaje. Premda... Do bijesa i takvo kajanje! Ništa se tu ne da pomoći. Stvar je izvedena i šlus!

— Čuj, ja ću ti praviti društvo.— Ako ti se svidi, možeš se i ti pokajati. Ništa

te ne košta.— Ne znam, stari, burno vidjeli.Na prelazu preko raskršća sunce ih je skoro spa­

lilo. Noge su im se počele zapletati. Iako bez kaputa na sebi (ostao je u Gezinoj kuhinji, lukav potez!), Glista se znojio ko balavi puž. Gezu je držala nje­gova sportska kondicija a možda je imao kondicije i iz cuganja. Glista je tu bio čisti amater. Kad su ko­načno svladali blještavo raskršće na kom su automo­bilske gume ostavljale trag u razmekšanom asfaltu,

9 Kužiš, stari moj 129

počeli su se kajati što su u ovaj sat napustili hlado­vinu. Geza je znao za izlaz iz situacije.

— Stari, imaš još kaj kinte kod sebe? Stari, ja ću ti vratiti. Starci mi još nisu poslali lovu. Ali ne brini. Znaš šta? Idemo dolje tu u jedan podrum na ribice i malo pijače. Sad je tamo fino ugodno. Slažeš se?

Glista nije imao ništa protiv toga da mu Geza vrati lovu pa je zato pristao da se spuste u podrum. Za svaki slučaj ostavil si je jednog soma, kak rezervu, ak bi još večeras izašal van s Eminom. Bio je sigu­ran da je voli! Sve se više rastapa od miline. Siroče, našla se u ovoj džungli i nije čudo što je pala u šape tipa kao što je Kurbla. Bez doma, bez kreveta, osim toga neispavana i, sigurno, strašno gladna. Nahranit će je kad se ispava! O, kako će je nahraniti i napo­jiti! A onda s njom ravno doma pred Tateka kome će reći tak i tak, to jc Emina, od sada nas dvoje živimo i spavamo u sobi a ti seli u kuhinju. Ako sve bude bilo kako treba, možda će se i oženiti. Zašto ne? Nije on prisegao da će ostati neženja?! Već mu je dosta frenta, bezveznog društva i klateža s kojim se kvari.

Bio je sretan pri pomisli na Eminu koja se odmara, sniva, proteže, okreće na stranu, tjera kosu s lica, zavija u plahtu. I nije mu bilo teško što ne sjedi uz krevet. Stići će natrag još na vrijeme, jer ona se neće tako brzo probuditi. Bio je zadovoljan sa svojim po­stupcima. Konačno! Valjda više neće imati peh. Go­tovo da je zaboravio prijepodne i gospođu Gizelu.

Takvim se mislima zabavljao dok je Geza na šanku naručivao ribice i politrenjak, dakako, crnja­ka. U podrumu ih nije dočekala očekivana svježina,

130

ali i bez toga se može živjeti. Da su ostali na ulici, mozak bi im prokipio.

— Ovdje se osjećam ko doma — lupao je Geza po Glistinom ramenu. — Nitko te ne uči kako se trebaš ponašati. Možeš govoriti glasno, možeš pod- rignuti, pezditi i držati čačkalicu u ustima. Nikom ništa. Slobodan si, platiš poručeno, nitko te ne tjera van. Čuj, stari, naš narod je divan. Samo smo se mi pokvarili, špilamo velike gospone i izvolijevamo bog te pitaj šta! Čuj, stari, ti si nešto zamislio?! Ne­moj, stari. To ti nema apsolutno smisla! Burno se lepo pokajali, burno se lepo klekli pred oltar i tražili milost, oprost grehov i se bu v redu! Onoj curi... Kak se zove? Emina? E, njoj ćemo se fino izviniti, objasniti kak je bilo i ja sam siguran da će shvatiti. Stari, daj, pij!

Opet su stali cugati ko veliki. Vino je bilo fino zdeno, baš im je pasalo. Ribice su bile genijalne. Geza je glasno pohvalio kuhara i zapljeskao kad se on pojavio na prozorčiću. Nisu vjerovali da se u nji­ma skrivala tolika glad. Jeli su i znojili se. Ulicom je prošla cisterna i polila asfalt tako da je uparen i po prašini smrdeći zrak ispunio podrum. Drugima je to smetalo, ali njima nije. — Čuj, stari, sve ti je to život. Kaj se pravimo fini?! Ako ti ni lepo u gradu, hodi i živi negdje u selendri, hrani praščiće i gledaj kako guske drišču! Meni je ovdje dobro. Ne možeš svakome ugoditi. Jelda, stari? Mi se razmemo!

Glista je cvao, kimao glavom i rskao ribice. Zadnji čas da se nešto baci u kljun. Jebeš lovu! Love će biti i onda kad nas neće biti. Jedanput ti se potrefi ovakvo šta!

9* 131

Jednostavno je nevjerojatno kako se u njihovom društvu našao, to jest kako im se prikrpio onaj ke- pec, zbigecani i ražalošćeni gospon Milček! To si ti ne možeš objasniti! Nitko ga nije pozvao. Jeli su i pili na svoj račun, nisu gledali druge goste, a naj­manje ih je zanimao Milček. Nisu ni opazili kad se spustio u podrum. Jednostavno, tip se preselio sa svojom čašom za njihov stol i počeo navaljivati ko blesav da on hoće za njih nešto naručiti! Ti boga, tip se ustao i svečano zahtijevao da ih počasti. To je neki luđak, kaj smo spali na društvo luđaka?, zabri- njeno je vrtio glavom Glista sad već sto posto cugoš. Inače bi gospona Milčeka ekspresno ekspedirali, ma­kar s nogom u guzicu i ne bi trpjeli njegove slinave, plačne govorancije. Kog vraga je baš njih izabrao?! Nisu oni njegov par! Stariji je bar dvadeset let i kaj hoće od njih? Ali tip se prilijepio. Igra kavalira i plaća pethiljadarkama. Pun je love. Nek sere kaj ga volja!

Zapravo, gospon se Milček nalazio pred najozbilj­nijom odlukom u svom življenju. Plavo odijelo, bi­jela košulja i kravata govorili su sami za sebe, jer tako se obući po ovakvoj zapari znači nemati maloga mozga ih biti na to prisiljen, krvavo prisiljen! — Dečki, dečki, kak je vama lepo! Vi ni ne znate kak vam je lepo. Joj, da mi je biti na vašem mestu. Joj, da mi je se započeti iznova kak bi mudar i sparne- ten bil! Dečki, dečki, na kakvim sam ja mukam! Ne, ne, vi si to ne možete zamisliti. Vi ste mlada genera­cija, vi sve brzo, ho-ruk! i peljate se dalje. Joj, tko je mogel računati da se bum našel pred takvom dile­mom u svojoj pedeset i sedmoj! Tko, za boga milo-

132

ga?! Milček, Milček, to ti ni trebalo! Muke Jezušove, još gore, dečki, dečki dragi! Ženske, ženske, kaj od mene navek iščete? Kaj mi moje telo bunite i znemi- ravljete?! Prošla baba s kolači, dečki dragi. Kesno je, kesno. Nis vam ja sposoban za dužnosti koje na moja leđa hoće navaliti. Puščajte me, velim, puščajte me s milim bogom, kaj ne znate kulko mi je let?!

A taj koji ga nije puštao, stalno ga zvao u kvar i znemiravljal mu telo, bijaše nekakva udovica, štos- -baba koja je svom silom s Milčekom htjela uploviti u bračnu luku. Stara ga je stručno prišarafila. Već je cijelu familiju obavijestila o njihovoj ženidbi. Mil­ček nije znao šta da s udovicom radi. Milček onak općenito nije znao kaj da s ženama dela. Nije, zme- tenec zmeteni, imao s njima pravog iskustva, onog kaj se računa.

— Joj, dečki moji lepi dragi, sad, u ovim godina­ma ispred mene repom mahati i norije delati čist je opasno, jer moje zdravlje ni najbolše. Jen prijatel, doktor, mi je rekel: .Milček, tvoj tlak nije za ženidbu. Čuvaj se! Ja ne bih štel zgubiti staroga pajdaša po­radi jedne uspaljene babe!* Točno mi je tak izdekla- meral, dečki moji. Kad bi ona to znala ... Ja mislim da bi mi oči skopala, kaj ne, to se događa? Joj, joj, kad vam meni ni do toga, prav za prav, istinu govo­reći. Imal sam ja ideale, kak se ono veli, je, krasne i lepe sam ja ideale imal. I ženske sam rad imal. Ni­kad ja s tim nis oskudeval, ali sam navek pazil na formu i kaj se šika a kaj ne. Nijena se na mene ne mre potužiti da sam joj naškodil ili kakvu glavobolu nanesel. Ne, ne, ne! To od Milčeka ne bute dočekali, dečaki dragi! A imal sam ja prilika, ohoho! Mogel

133

sam biti najvekši Donžuanuš od Đurđevca do Va­raždina! Mogel sam, bog i bogme sam mogel. Ali to ni bil moj ideal. Za ženskama hoditi... Toliko cajta pak nis imal. Klimali su glavama koje bi padale na stol da se i nije imalo šta potvrđivati, jer je jezik bio tako natopljen vinom, glava tako obamrla i odrve­njela da se s njom moglo bilo šta raditi: zabijati čavle, mrviti kamen i, od svega najbolje, klimati. Geza se trudio da zaustavi pogled na glatko izbri­janom podbratku gospona Milčeka čije blebetanje ni nije bilo tako neobično i strano, ali su mu kapci padali kao najteži roloi. Trudio se, ali najviše što je uspio to je da je ličio na miša koji gleda iz posija.

— Jenput pak, vu vlaku zmed Koprivnice i Križe­vaca. Krasno i da mi vreme projde spominjem se s ženskom na svom mestu. Oko me ne vara! Do tad. Ni na kraj pameti mi ni! Vlak juri, slanice prolaze. Skoro smo si seukupnu povest živlenja ispripovedali. Joj, vidim ženska me gledi, gledi. Čist mi neugodno. Znoj me obleva. Pa dajte se još nekaj setite, pričajte samo dalje, nagovara me ta prekrasna plavuša, vi tak zanimljivo, uzbudljivo i sa... strašću pripovedate, oh, ah, najte prekidati, još, još, zašto ste baš sad zašutjeli, nikad još nikog nis čula tak z žarom, ^ tak­vom snagom, kao umjetnik ... Gleda me ko u boga! Zahvaljujem se svim svecima kaj smo sami u kupeu i kaj nikog poznatog nis vidil vu vlaku. To ne bi pre- živel, dečki dragi. Ni mi lako. Ženskoj se sviđam, ona teško zrak pribavla, nosnice joj drhte kak da joj neki beteg je! Još bum ja kriv ako je nekaj ozbiljno i komplicirano. Sav sam spuntan, odmičem se od nje,

134

rad bi pobjeći u drugi vagon. Ona uzdiše nek joj još jenput pričam kak je jogenj zel mlin vu Đurđevcu. I kak su u svatima u Kalinovcu mladu našli u kiljeru z barjaktarom kad se posle pola noći išla preobleći. Sve takve teme da joj opisujem i cifram. Ni do čega mi ni samo do slobode. Gotov si, Milček, ovoj ne buš pobegel, već se vidim zaprt i okovan.

(Glista sluša naćuljenih ušiju koje se pomiču ko radar! Onda više ne može izdržati.

— Zašto joj ga niste zbičili, šefe, zašto joj ga niste do balčaka. Kaj ste kratkovidni? Ženska je bila u grdnom deficitu?! Vi ste običan mučak, šefe! Tre­bao sam ja biti u tom kupeu! — i Glista šakama prigrče zamišljeno žensko meso na svoja kokošja prsa, zagnjuruje glavu među zamišljene dude, grize, rokće, koluta očima . ..

— Joj, dečec dragi, ali vi niste bili na mom mestu i vi ne znate kakve su to muke bile. Ja znam kaj je to kad te hudi kuša!

Milček šuti i podignutom rukom traži da može nastaviti.)

— Onda mi ona najenput veli da iziđemo u ganjek. Malo friškoga zraka da si udahnemo. To mi je pasalo. Valda se tu na propuhu bu ohladila. I pri­je neg je završila, već sam bil u hodniku. I sad baš eto ti ko ustruc i ganjek prazan. Nigdi nikog kak da je svet izumro! Izađe i ta dotična ženska. Gledam kroz prozor. Lepo obrađena zemla, kravice pasu, neki muž kleplje kosu, djeca se kupaju u grabi. Naš hrvački kraj, naša hrvačka priroda i vredni gospo­dari, poljodelci. Dotična plavuša pretvara se da je isto tako zanima ono kaj i mene pa se naslonila na

135

moje rame i škaklja me kikom. Joj, kaj to ui bilo se isplanirano?! Zakaj ni otišla na drugi oblok i kroz njeg se nalukavala neg je baš izabrala onaj isti na kom sam se ja oporavljal od njenih čari i uroka? Ali to su ti ženske politike. Dečki dragi, pazite kaj vam je sad došlo. Da se razmemo, povoda joj nikakvog nis dal! Sad ti ona mene počne kuševati, grliti, stis­kati se uz mene i šakaj fantazirati! Ja nis mogel k sebi dojti! Ne bi veroval da mi je to netko drugi pri­čali Vu vlaku! nepoznata ženska! navaljuje na muš­kog! To nije bil kraj, joj, bar da je bil! Vlak je naglo druknul, nagnul se na zaokretu i ja sam poietei na­trag. Ona kao da je to čekala. Povuče me k sebi i ni pet ni šest svom silom hoće me da idem s njom u šekret. Ako sad kondukter dojde, propal sam, prija- vil nas bu a onda pitaj tko je štel a tko ni, tko je krvi. Muški je kriv, zna se. Smijali bi mi se u brk na sudu. ,Odi, odi, prelubleni moj, samo na kratak čas, zlato i srce moje, ne boj se, niko ne bu došel, tvoja bum do smrti, svukud bum za tobom išla, vema ti bum, tvoja bum, samo odi, ne burno se dugo zadrža­vali* ... tak ona mene mami i vleče u šekret. Joj, vidim ženska ni svjesna, vrag odnio šalu. Rinul sam je tak da je skoro pala i odjuril ravno u prvi vagon, što bliže k službenim kolima. A na peronu me isto napadala, tražila atresu, pa da se najdemo i spomi­njemo, da me zovu na večeru ... Vrag ti dal takvo spominjanje i večeru! Neke su ženske zbilja nasilne, dečki dragi, i takvih se treba odmah na početku resiti, jer što dalše to su više kuražne.

A prava, zaistinska lubav ni kuražna i nasilna, prava lubav doma sedi, hekla ili štrika, ruho sprema,

136

mamu i japu za savet pita. Prava lubav crveni obraz pokazuje kaj kraj onog koji joj je rad projde. Imao je gospon Milček i takvu ljubav, jedinicu kćerku ga­zde iz Starog Gradca, i sve je već bilo uglavljeno, sloga je vladala i kršćansko razumijevanje, ufal se gospon Milček da će smoći kuraža, ali ga ni smogel, grintavec grintavi, osel i kukavica. Već je lepo za- rađival, mjesečnu je plaču dobival kao pisar u kata­starskom uredu, a i njegovi doma dali bi mu nekoliko rali zemlje u del. Sve u svemu, stajao bi na svojim nogama. Hrabrost ga izdala! Nikad curu nije ispro­sio! Nikad curu nije dodirnuo, a kamoli veći greh. Živio je ni ne znajući za ženske, osim kad ga ne bi koja napala, kao ona vražica u vlaku, sve dok mu na put nije stala, preko stazice njegove sudbine prešla, ova sadašnja, današnja, tvrdoglava i po šaku cenu udaje željna udovica, Udovica. On pedeset i sedam a ona pedeset i dve. Ne, od tih drv jognja ne bu! Makar se oblekel u ganjc novo kamgarn liht plavo odelo i klonula duha pošao da joj se vlasto­ručno izruči i preda na milost i nemilost uz priznanje da nikad sa ženskim stvorenjem posla ni imal, on, Milček, s prihodima od 93 hiljade zahvaljuje joj, kak zafaljuje, zaštitnicima nebeskim kaj je sreo dečke koji su mu pomogli da sa sobom raščisti račune i ponovo promijeni odluku koju je već promijenio, ali sad nepobitno, za stalno: da se ženil ne bu, k vragu i udovica i njena rodbina, i njene filane paprike i buhtli. On svoj tlak dalje upropašćavati neće! Važ­niji mu je život nego čiste gaće. Fala bogu, on ni posranec i izdržat će dalje kako je do sada izdržao! Živili, živili, dečki dragi, kak vas rad imam, to ni

137

za reći! Se bih vam dal! Hajde, pitajte me nekaj, kaj iščete? Se, se je vaše. Danas se burno razveselili i pobjedu moju slavili! Da nis vas srel v udovičinom reštu već bi tugoval. Pijte, dečki! Zakaj ne pijete?! Ili bi morti da promenimo bircuz, kak se ono veli?!

Ti boga, dečki su bili pijani ko lojtre. Mrtvi pijani! Ni sudnjeg dana trumbenta ne bi ih razdrmala. Glista je postajao sve više zelen i falilo mu je zraka. Geza je i ovaj puta sačuvao moć govora, ali ne i raz­mišljanja. Gdje se pri vragu naučio gusliti crno vino?, nije išlo Glisti u glavu. U Osijeku! Je li Osijek negdje na moru? Čekaj ...

Milček ih je gledao pozorno i s iščekivanjem, jer već dugo ni jedan od njih nije progovorio. Kaj će dečki reći na sve ovo što je on pretrpio? Hoće li mu dati za pravo?

Trr/v1/><4n sin l»v\ »»I I n V\!lrt si /-\ i\i-A»ninnA x u a 11x1 inju cniO uu ^/jl unuj uxau i/iiujv.

Geza razveze:—• Fino ste sve to izveli, direktore. Čestitam!

Dajte mi ruku! (Ustadoše i rukovaše se.) Tu nema prigovora. Svaka čast! Vi ste čovjek na svom mjestu. Poštenjačina! Zavidim vam na čvrstoći i željeznom karakteru. Vidite, direktore, pogledajte nas dobro . ..

Geza zastane i raširi ruke, pokaže sebe i Glistu. Milček ih uze ozbiljno promatrati kao da će ga pi­tati što je zapazio i vidio. Svjedok bijahu nabori na čelu. Geza pljesne dlanovima a Milček se prene, za­tim ponovo udobi.

— Jeste li nas dobro pogledali? Jeste? I šta ste vidjeli?! Ništa posebno! Dva mulca, dva frajera ka­kvih ima pun Zagreb.

138

— Ne, ne, dozvolite — prekine ga Milček — ne­mojte se previše švanjiti, da kažem, ružiti po sebi. Ja vas poštujem! Ja vas volim i meni je to dosta!

Ne tiče me se ostalo!Geza upre prste u sebe:— Mene cijenite? Mene poštujete? Onda poštujete

osječku svinju, svinju svinjitis, mrcinu i prasca, ne­rasta, pardon! Običnog selskog nerasta! Jer, direkto­re, znate li što sam ja danas napravio? Govorim za sebe, razumije se. Drugi će k.ad na njih dođe red! Ja sam danas skočio, da, skočio!, na jednu pospanu dje­vojku koju sam prvi put u životu vidio! Bez izvinje- nja! Ja sam svoju sebičnu strast, nerastovu požudu, iskalio na tom mladom stvorenju! Ja sam se na njoj izdovoljio i ni hvala nisam joj rekao. Da, ni hvala! Kao da nisam kršćanin. Pobožan i vjeran kršćanin sam ja! Međutim, tada, kušnja me je zgrabila, prese­lila se ravno dolje i crva iskoristila. Požuda! Strast! Gola ženska! Na krevetu! Tek nekoliko koraka do nje! Začas sve je obavljeno. Sve je zagađeno. »Ja sam, oče, najprljaviji od sinova tvojih.« Znate tu?

Milček je izgledao prestravljeno, užasnuto, vidjelo se kako mu se kosa diže na glavi dok sluša Gezinu ispovijed.

— Ja sam krivac! Ja sam pokvarenjak! Popljujte me, molim, evo, popljujte me i nogom ritnite! Po- serite mi se na tjeme! — nuđao se i zahtijevao isto­vremeno Geza.

U podrum se spuštao sumrak i ljudi razdrljenih košulja, zasukanih rukava i nekakve istrošene picmil- ke s tonama karmina i pudera. Stari večernji pokret­ni kupleraj.

139

— Stari, meni je baš sila — nakesi se Glista i opipa Gezino tjeme. — Prilično je ravno. Mogu?

— Zaboga, dečki, ne tu! Molim vas! Sve će biti u redu! Sve se da izgladiti. Eto, ja, do malo prije oča- javal sam. Sad sam drugi čovjek. Važna je sloga, dečki. Vi ste meni pomogli, ja ću vama. Krv ako treba...!

Geza je gurao stol od sebe. Ustao se i počeo predeku:

— Došao je čas. Osjećam. Moj me pastir zove da mu položim račun. Što sam danas obrstio. Koga sam uvrijedio. Samo u tišini crkve naći ću svoj mir i pri­baviti san. Za noć otkupljenja. Od grijeha bluda. Obljube zvjerske. Idemo. Amcn!

Izgleda da je ovo obuzelo malog Milčeka jer on spremno skoči.

— Kuda? — izbulji se u njeg Glista. — Koji vam je bog?! Koga vi to hoćete zajebati? Vidim, ja, vas dvojica tu nešto spremate protiv mene. Ali nisam ni ja bez mozga! Evo vam! Ako nemam škola kao vi, ipak znam kad me netko hoće zanitati. Ja sam pošten radnik i sve zaradim rukama. S njima ću vas ako bude trebalo! Vi da se meni smijete i iz mene spr­date?! Ha, ha, ha! Poškakljite me po trbuhu! Nikud! Ostajemo ovdje makar do sudnjeg dana. Konačno, ti, stara frajlo, tko te zvao? Ja i Geza smo ovdje fino cugali kad si se ti prilijepio. Nikud!

— On pati od kompleksa neobrazovanosti — zijevne Geza. — Ali inače je dušu dao za društvo. Amen!

— Nemojte se svađati, vi ste tak zgodni dečki — mislio je Milček da ih mora miriti. — Kolegijalnost,

140

to ja cijenim. Ak ste zato, ja bi da si još nekaj popi­jemo.

I popili su. Nesposobni da vode razgovor, uzimali su po nekom šašavom redu riječ i špricali slinu ofar- banu vinom, lupali da ti se bog smiluje!

— Ja idem. Išli vi ili ne! — ustao se Geza. — Amen! Gospon Milček je sve uredno platio i htio zagrliti Glistu, ali je ovaj bio viši nego što je to Mil­ček mogao doseći, pa ga uspije samo zabalaviti ispod pazuha.

— U katedralu, stoko! — naredi im Geza kad su se izvukli iz podruma, znojni ko miševi, žmirčući.

— Znam jedan mali podrum preko puta katedrale — pjevušio je i namigivao gospon Milček.

— Nema od toga ništa! Dok se ja ne iskajem. Hoću čist da započnem. Amen!

— Amen — ponovi Milček i izvede neki kretenski grif rukom.

Zaletavali su se u prolaznike i klatili od ruba ploč­nika do zidova zgrada na koje su se naslanjali uzima­jući kratak predah. Prolaznici su ih rastavljali pa su se dovikivali, psovali i zaustavljali promet. S prstom preko usta prošli su uz saobraćajca na raskršću. Netko se glasno začudi kako tako sitan i nizak čova ima dva tako visoka i jednog krasno razvijenog sina. Dok se drugi sigurno ulekao na mater. Milček je uži­vao u toj primjedbi. Uhvatio je dečke ispod ruke, uguravši se u sredini, i vodio ih na kolače. — Svaki se greh može isprati — tješio je Gezu.

— Ja sam običan gnus. Gad. Nakaza. Smeće — čupao je Geza kosu. — Kako sam mogao popu­stiti ...?!

141

— Svakom se jednom omakne — uvjeravao ga je Milček.

— Samo tebi ne — spusti mu Glista.— Ja se tim ponosim!— Svega mi je dosta — reče Glista. — Htio bih

se pošteno popisati i zaćoriti do jutra.Sjeti se Emine i kaputa koji je ostavio kao zalog.— Možemo spavati svi trojica kod mene — pred­

loži gospon Milček. — Imam šunke i kobasa ...— Prvo pokajanje!Geza nije htio ni čuti da se to odgodi za neki drugi

dan. Pred katedralom počne se tući u prsa i dizati oči prema nebu. Ljudi su se snebivali nad takvom pobožnošću mladića u majici, obojenim hlačama i starim cipelama koje mu služe umjesto papuča. Geza jednu djevojku nazove »sestro« i htjede joj poljubiti haljinu dolje pri rubu. Ona odskoči ko ofurena. Geza se spusti na koljena. Glavom dotakne beton. Kon­dukter autobusa za Bijeničku cestu i Mirogoj skoro proguta čik.

— Ja ne idem unutra — odlučno objavi Glista.—• Dobro — ostavi ga Geza — pakao te čeka!Gospon Milček kimne glavom.— Dečki, ja sam s vama dušom i telom!— Idem preko piti — reče Glista, okrene se i

uputi u gostionicu na Kaptolu.Kad su se privikli na polumrak katedrale, Geza i

Milček zaredaše od oltara do oltara. Geza je nešto šaptao, mrmljao, stenjao, udarao se po trbuhu, čelu, prsima, sklopljenih ruku, s pijanim suzama u očima gledao anđele i svece, onda se spuštao da usnama poljubi sveto ruho, hladni kamen, sve što bi se za­

142

teklo u blizini. Gospon Milček mu je sekundirao kao neki čudni ministrant i pratilac. Neobični vjernici. Mnogi su mislili da su stranci koji izvršuju zavjet ili tako nešto.

—• Ne vidim ni jednog popa? Spreman sam za ispovijed. I svetu pričest. Zašto ih sad nema?

— To bi mogli sutra — obazrivo će gospon Milček.

— Natašte. Ne smijemo ništa jesti!— Dobro — složi se s njim Geza. — Ja mislim

da sam pošteno i skrušeno molio za oprost?— Nema prigovora. Čist si ko ljiljan, dečko dragi.— Sestro, nepoznata sestro, oprosti mi što sam te

oskvrnuo, oprosti bludniku i razvratniku, izdanku prokletstva! Nemani u ljudskoj spodobi! Sportašu, bacaču koplja! Oprosti rekorderu! Oprosti jedincu sinu rodom iz Osijeka. S Retfale! Oprosti potajnom mađaronu koji ne zna jezik djedova! Sestro, okupat ću tvoje tijelo u suzama, isprati tvoju hladnu mater­nicu istim tim suzama, ljubit ću ti stope, dat ću ti da spavaš u domu. Koliko dugo hoćeš! Ja ću na podu! Čuvat ću te! Pas! Lajat ću! Au, av, av! Sestro! Snivaj okrepljujući san! Skupi snagu koju ti upuću­jem kroz sve ove molitve, molbe i kajanja! Sestro, mučenice mala! Neznanko! Otjerana kćeri! Primi moja izvinjenja! Amen!

Otvorenih usta buljio je Milček u Gezu dok je ovaj sipao posljednje rafale. Je li ovaj dečko huli, moli ili tjera šegu?! Ništa mu nije bilo jasno!

—• Naš prijatel nas čeka — prišapne Gezi koji je s bradom na prsima zapao u duboko razmišljanje.

143

— Ah, da! Naš mali divljak. Bog neka mu oprosti! Dat ću mu blagoslov u Njegovo ime. Nepis­men je, čini mi se.

— To je strašno. Stalno zaostajemo. Koliki po­stotak! —• mrmljao je više za sebe gospon Milček.

Kad su izašli na plac pred katedralom, sunce je zapadalo za krov jedne od kurija a Glista se cerio sjedeći na ogradi fontane jer je bio švorc, što je skopčao pred šankom, na vrijeme, prije nego je išta poručio ...

144

Čovjek se pita dokle to tako može ići?!Geza je naglo postao šutljiv i nerazgovorljiv. Iz­

gleda da je pokajanje na njega djelovalo. Stalno je prelazio dlanom preko čela i nešto kao za sebe mrm­ljao. Pio je, istina, ali ne s onakvim guštom. Glista je trtario da mu nešto ne šune u glavu i da se ne počne praviti važan, student, i kaj ja znam, tko mi šta može!, da ga jednostavno više neće priznati za prijatela, frajera, borca s kojim je u kratkom roku i po kratkom pdstupku svašta doživio. To je Glistu stalo peći! Znači, kad se tip rastrezni, onda svaki na svoju stranu, je, lepo je bilo. Ali bez daljnjeg dogovora. Burno se vid’li ili ne, tko to zna?! Znači, opet natrag u servis. Opet natrag pod upravu gazda Rude. Sigurno, neće valjda udariti trajno prijateljstvo s ovim blesavim Milčekom pa da bude ostalim fraje­rima dobar materijal za zajebavanje?! Kako da ne!

Mutno se nadao da će ga gazda Ruda primiti na­trag. Konačno, nikakav zločin ga ne tereti. Jedno­

10 Kužiš, stari moj 145

stavno što si je uzeo jedan dan dopusta; i to je sve. Goni gospođu Gizelu!

Ali bio je tužan, počeo ga neki bog čopavati, jer Geza je, uza sve mane i bijesne gliste kaj izvodi, gala fakin. Sve će ti dati. Sve će s tobom podijeliti. Neće ti ga samo tako smjestiti pa se poslije s visine ceriti. Kurbla je, zapravo, te fele.

Odlično bi bilo kad bi on i Geza postali pajđaši. Kad bi svuda išli zajedno. Na kupanje. U birtije. Na čagu. U kino. U bar. (Kurva stara, tako je on plani­rao i već ie mene, svog najboljeg i najvjernijeg kole­gu, škartirao! A da mu ja nisam posudio lovu s ko­jom je sve to zakuhao, nikad Gezu Eminu i sve te kretene ne bi upoznao. Tip to zaboravlja, dabome. Ali čekaj ...!) Odlično bi bilo naći neki drugi kop. Možda bi mogao raditi na porti u studentskom domu guje Geza stanuje. Pa da, on bi to mogao izmajmu- nirati! Ništa lakše. Tada bi bili nerazdvojni! Poslije radnog vremena priređivali bi u njegovoj sobi strašne žureve. Šta sve ne!

Tako je on, u tom stilu, razmišljao gledajući čas Gezu, čas gospona Milčeka koji mu je sve više po­stajao sumnjiv. Ti boga, tu ni sve čisto! Kak su bili bedasti i dali mu da se prikrpi. Sad ih ne pušta sve kad bi mu i platili, kad bi mu vrnuli svu lovu što ju je pocoltao na njih. Milček je nekako veselo, stalno se premještajući s noge na nogu pogledavao u svoje društvo. Malo su razgovarali jer je u vinari vladala užasna zbrka i galama. Svatko tko voli malo više povući izgleda da je bio tu! Sve one podbuhle sive vodenkaste face držale su čaše kao da će im ih netko oteti iz ruke.

146

Nikad ne smem postati solotrinker, davao je sebi naredbe Glista. To je čista propast!

— Dečki, kaj bi mogli nešt prigristi? — Gospon Milček bio je perfektno raspoložen.

— Ono kaj sam rekel vredi! Posle idemo k meni!— A ako nas pred vratima čeka vaša udovica?!

— plašio se Glista a zapravo mu je bilo svejedno. Vrijedilo bi vidjeti taj susret! Samo ako gospon Mil­ček nije sve to izmislio? Oči mu se svijetle ko mačku.

— Ni govora! Apsolutno ne! U moj stan ona nema pristupa! Kod mene smo sigurni!

Glista je čekao da Geza nešto kaže. Neće li se Emina do tada spakovati i odmagliti? Dok oni budu glodali šunku i slušali tupljenje gospona Milčeka. Zapravo bilo bi najlukavije vratiti se u dom, malo othrkati, u kuhinji, i oprezno čekati dok Emina ne otvori prozore. Onda se ušetati u sobicu i započeti zavodničku šprehu. Ponuditi joj sve i sva, obećati lju­bav do groba. Što bi bila, i jeste, istina.

Čisti med silazio mu je u creva. Podigao je čašu kao da nazdravlja i društvo je prihvatilo. Ali samo je on znao o čemu se radi i čemu čaše dižu. Kao da dela nešto iza leđa! Najslađe! Nemaju blijedog poj­ma! Fino ih radi.

— Dečki, dečki, zakaj čkomite? Kaj sam vas se zameril? Ako sam šta napravil, recite mi. Slobodno!

— Ma kaj vam je, direktore?! — prodrma ga Gli­sta. — Sve je bog bogova. Nismo djeca, ne?

— Ali zašto onda šutite! Ja bih vam sve dal. Sve. Košulju, kravatu! A vi šutite — cvilio je Milček.

— Ja ne znam — reče Glista — ali ja nemam ništa protiv vas. Što se mene tiče, ja šutim ... Kaj ja

10* 147

znam! Valjda zato kaj sam u švungu! Kaj mi se vrti! Ko ringišpil.

— A kaj je vašem kolegi? — navaljivao je dalje Milček. Pa sad nema razloga. Bili smo u cirkvi. Fino smo to, ko ljudi. Sve je oprošćeno. Možemo raditi kaj nas volja!

Napokon se Geza udostoji.— Ovaj tjedan idem doma u Osijek. Dosta mi je

svega!— Možda bi i ja mogel z vama. Bil sam jednom

vu Osijeku. Grad mi se sviđa. Moja kuma živi vu Osijeku. Budete mi rekli točan datum pa ćemo istim vlakom? Upoznat ću vas i s jednom opaticom koja je dobila premještaj u Vukovar, pa brzo u Osijek. Što rade s ljudima! Htjela ih je podmititi čokoladom. Ali nije išlo.

Glistu zabole sljepoočice od muke da prokuži što to ovaj melje. Otkud je spuknuo opaticu?! S kim sve nema posla. Da nije on dekster? Sad ih lijepo vuče za nos! Možda opatica znači neku šifru? Isuse, završit će u Petrinjskoj, ko bog!

— Osijek ima odlične atletičare. I boksače.Mogao je očekivati da će se Geza početi napuhavati.

— To smo znali — odbrusi Glista.— Ali to je moj rodni grad! Imam pravo.— U Valpovu je jena snaša htjela da uđem kroz

prozor. Uhvatila me za kosu i vukla, vukla. Jedva sam se izvukao iz smrtnog zagrljaja. Oduvijek su ženske na mene imale pik. Ja ne znam kaj je to v meni, kaj ih smućuje! Muški misle da lažem. Ali dokazal bum ja to jednog dana. Vidli budu oni!

Šta je previše, previše je!

148

Glista se nagne k Gezi i prošapće:— Pa ovaj tip ni normalan ...! Pa on govori bez

veze. Si čul?! Ili pravi iz nas norce.Geza je gledao nekud daleko, daleko, bog te pitaj

kamo i ništa ne odgovori. Valjda je mislio na atle­tiku, šta drugo. Glista slegne ramenima. Bio je uvri­jeđen. Obadvojica se napuhavaju i prodaju mu svoju inteligenciju. Tako ti je to: nađeš nekoga tko ti se svidi, piješ s njim, gubiš vrijeme s njim, a onda ti on okrene leđa i ne prepoznaje te. Tko sam, tko mi šta može, hoćeš mi cipeliše izbiksati, uglavnom taj sistem. Ne, prijateljstvo je otpravljeno u staru kramu. Nitko nikoga ne prizna.

Opet ga je to peklo i vino kao da je kapalo na ranu na koju je već prije izlivena flaša solne kiseline. Ništa nije pomagalo! Ali to boli! Znači, sve je propast?!

— Sam vam pričal dečki, kak su me podmićivali da postanem špijun? To je bilo prije nego kaj sam na radiju uhvatil tajnu poruku između Vašingtona i Pekinga. Psst! Da nas netko ne čuje! Taj pukovnik je dolazil k meni šake večeri u drugom autu. Bil je mješanac, ali crljene, crljene kose! To još niste videli! Ne, odbrusil sam mu, ni za kakvu plaču ja se ne prodajem. Nikome! Ni jenoj zemli, ni jenoj vladi! Tu sam ga strašno blefiral jer sam poslije teden dana več bil u Švedskoj i pogodil se z šefom njihove obavještajne službe. Rusi su poživinčili kad su doznali. Ali se je bilo kasno. Novci vu džepu a moja koža na sigurnom mjestu. Tak se to dela! Dečki, za- kaj ne pijete? Ja se bum najozbiljnije uvredil, pazite!

149

Glista je jednim uhom slušao kaj Milček frflja a jednim okom gutao šunku na šanku s koje je kono­barica odgrnula najlon te sada nožem otfikarila (spretno, nema šta!) nekoliko lijepih komada. Kome? Nekom zulukaferu čija su leđa bila uska, uska a i sav je inače bio dravina šibica. Kaj je s tom šunkom o kojoj gospon Milček napikava i spominje je? Nije valjda zaboravio obećanje? Kakav je, ne bi bilo čudo! Dosta mu je rulje koja se razbacuje s obeća­njima i stalno ga demfa da se strpi, da pričeka, da je premlad, da su drugi prije njega na redu, da školo­vani i s kvalifikacijama fakini imaju prednost (jebes kvalifikacije, samo da mu je skopati dobru vezu, opet bi lepo delal kak mehaničar, ali gdje naći vezu kad ti je fater — Tatek, a mutka savska magla!), da ima vremena... uglavnom soljenje pameti i zezanje u zdrav mozak. Tko da u to vjeruje?! Nije pao s marsa!

— Tko ide sa mnom u Osijek? — pitao je Geza. Digao je kažiprst kao da je pred njim regimenta iz koje će iskoračiti frajeri zainteresirani za put u Osijek.

— Ne idem nikuda. Kakve su to bedarije. Šta vam je odjednom? — uzrujavao se Glista slineći nevid­ljivo. Šunka je već bila pokrivena najlonom a neki su se kreteni fino gostili. To ti je socijalizam, to ti je pravednost!

— Mladi moj prijatel, ja idem z vama. U Osijek, u Osijek, u boj, u boj! — počeo se drati gospon Mil­ček. Ali nikoga to nije uzbuđivalo. — Mi, Hrvati, smo guzice — izusti i nagne iz čaše.. — U te vode ne plivam s vama — ogradi se Glista.

150

— Ako tako nastavite, ja se čistim. Hvala na dru­štvu, molim! Ja u rešt ne idem zbog bilo čega, da se razmemo! Ja sam Hrvat, to ću pred svakim ponoviti, ali to je moja stvar, to ni nikog briga. To ja zadrža­vam za sebe. Je l’tak?

— Preko Koprivnice ili Vinkovaca?— Kaj?— Kojim putem idemo u Osijek, to — žestio se

Geza.— A, meni je sejeno — reče gospon Milček. —

Samo oprez! U pograničnoj zoni traže legitimaciju! To ni bez vraga. Nekoga traže. Samo da mi je znati koga?! Sigurno je netko pobegel.

— Ma kaj vam je?! — razdere se Glista. — Ide­mo jesti tu šunku ili ne, hoću da znam. Nemam više nikakve podloge za lokanje.

— Je, pa da, šunka! Pa da. Idemo k meni. Dečki, samo da platim!

Vani je bilo friško veče, čist ugodno, znojenju ni traga. Crkvena tišina na popovskom Kaptolu. Neg­dje neki čovjek ili frajer s mačkom na koju se obje­sio. Ili kakva stara podrtina koja se valja u svoje krpe, u domaću rupu gdje ga čekaju babji brabonjci i špotancije. Krasno živlenje! A zvezdice na nebu se blešće. Gore, prema njima, uz Bakačevu neki mani­jak penje se najmanje sa stotkom. Ti boga, baš im je lepo, tim dečkima.

Vjetrić sa Sljemena hladi Glistina gurava prsa. On i Geza čekaju gospona Milčeka koji se naknadno sjetio da mu je sila.

— Čuj, pitam te onak ko druga, ne, kaj ti je bilo da si se moral ići pokajati — pita Glista bedasto.

151

Geza se proteže, raširen, raskoračen, pravi macan.— To je tebi nejasno, ha?— Časna riječ, ja to ne kužim — s rukom na srcu,

pravednik, iskreno će Glista.— Odgovor ću ti poslati poštom — predlaže Geza.Gospon Milček skakuće i dirigira. Glista osjeća da

mu je Geza spustio i da definitivno ništa ne bu od njihovog prijateljstva. Počeo je špikati s visoka, izi­grava mudraca, uskoro će stati dijeliti mu savjete za budućnost. Pun mu je kurac tih školaraca i gospode, lovaroša i obrtnika, nogometaša i pjevača. Svi oni samo tupe i jako su pametni. Strašno pametni, fan­tastično pametni ako su uspjeli. O, mudrost im frca iz buča! Lako je biti pametan kad ne nosiš poderane čarape i kožu kupuješ u Trstu. To svatko zna. Ali on, Glista, on je baš u dreku. Iz jednog izgazi u drugi ugazi.

Tako je Glista dumao čekajući da se gospon Mil­ček smiri i izdirigira pa da već jednom konačno krenu. Dojadilo mu je čekati. Bojao se da će mu svakog časa biti zlo.

Isuse, nisam smio toliko cugati, pomisli prestraše­no prisjećajući se kako mu zna biti gadno mučno.

— Taksi, taksi! — stao je kreštati luđački go­spon Milček pošto je završio svoj koncert. Geza se odmakao kojih deset koraka. Onda ga je Glista vidio kako šprinta prema prvom zidu, oslanja se ru­kama o nj, kao da će ga netko pretresti, ti boga, a zapravo raspali rigati.

— Kaj da si kupujem auto kad mi je taksi jefti- nejši — objašnjavao je gospon Milček. — Znam ja to, stari sam ja zec! Dečki, ništ se vi ne bojte. O nama

152

se brinu moji tajni čuvari! Kako vam se to sviđa?!Geza im se pridruži, bez riječi. Gospon Milček mu

posudi maramicu da si obriše bradu.Dolje na uglu stajale su dvije krntije od taksija.— Tu su, tu su! Znao sam da nas čekaju! Hoće­

mo li svi u jedan ili ćemo uzeti obadva? Drugi može ići prazan za nama, ako nam slučajno zatreba — predlagao je gospon Milček život na visokoj nozi. Geza htjede u dom, na ćorku. Izvlačio se da mu je slabo i da se mora naspavati jer sutra bez odlaganja ide u Osijek. Dosta mu je Zagreba! U Osijeku se ni­kad ne upušta u svinjarije kakve ovdje radi bez grižnje savjesti. Vraća se doma, k mami.

To je strašno pogodilo Milčeka koji mu počne pri­govarati da nije čovjek, da stare prijatelje ostavlja bez žaljenja, da to nije fer i u redu, da je to uvijek s nama tako, u odsudnoj vuri se pokakamo a ne ko drugi narodi o kojima on može sve samo najbolje reći. Treba ići do kraja, ne prekidati u polovici. Vidjet će, neće požaliti, jer šunka je takva kakvih danas malo ima. Ne, ne, ni govora da se sada rastanu! To ni pošteno i ljudski.

Pa je gospon Milček, koji se strašno osilio, jedno­stavno Gezu ugurao u taksi kao kakvu sramežljivu miču. Zabranio mu je da išta govori, nije ga htio slušati. Isto je tako smjestio i Glistu, ali na prednje sjedalo a sam se ubacio odostraga k Gezi, jer da mora na njega paziti.

Bio je to neki pretpotopni kapiten. Tapecirung se raspadao i neki bog je osim toga smrdio po trulim jajima. Šofer reče da je to takav parfem. Upravo je istovario žensku i frajera. Glista otvori prozor, od

153

parfema mu se mutilo. Zažmirio je jer mu je tako uvijek uspijevalo zadržati droba poslušnima. Začepio je i uši samo da bude što dalje od svega toga skupa. Po tko zna koji puta u glavi mu je sijevnulo da je on sada frajer koji hoda s mačkom na dugu prugu. Bio je siguran da će se Emina baciti na njega čim ga ugleda. Adio dani soliranja! Što se tiče gospođe Gi- zele, u svakom zlu ima neko dobro. Ako bi kome sve ispričala, grdno bi se zeznula, jer on je nju skoro skinuo golu, ti boga! A to je isto kao da su tri dana i tri noći isprobavali pozicije.

Kad je taksi krenuo raspoloženje mu se ponovo vratilo (valjda zbog toga, kad se sve zbroji i oduzme, on nije na gubitku, dapače!, i kad pomisli da je sve počelo jutros ...!) i bio je spreman dušu dati, sve za njihovu tročlanu klapu koja ipak nije tako loša kad dobro razmisli, premda svatko ima svoje mušice. Ge- za je pobožnjak i slabić koji se odmah mora pepelom posipati; a bavi se atletikom, nastupa na prvenstvima, studira ... I kako sad sve to složiti?! Inače je gala kit samo ga od vremena do vremena malo ufati, ali na to se privikneš. Gospon Milček je bez diskusije propao slučaj, njega motaš oko malog prsta kako ti se svidi. Najbolje da vjeruje njegovim fantaziranjima! Fali mu nekoliko daski u glavi, o tome nema nikakve sumnje! Ali zna biti zgodan gospon, priča zanimljivo i veliki je kavalir. To je danas premija. Ako nije iz­mislio tu šunku i ako zbilja ima tako lijepo uređen stan, onda zbilja mora biti zaposlen u ... ti boga, gdje je ono rekao?, negdje na Gornjem gradu, da svaki dan prolazi kroz Kamenita vrata, ne?, da je tajnik, koji bog?! Da, ima još ljudi koji se vole dru-

154

žiti s običnim prostim svijetom. Sve u svemu, nije loš, premda mu je seksualni život strava božja!

Prvo su se otfurali u Gornji grad — sigurno po Milčekovom naređenju, kit je sasvim poblesavio! — tu su neko vrijeme kružili pustim kmičnim ulicama, Milček je nešto tumačio Gezi, lupao se u prsa, po­nosno i divljački, hvalio se da mu nitko niš ne more, da će doći njegovih pet minuta kad će on prirediti specijalnu tarapanu, i slične prijetnje. Da on zna što nitko ne zna. Ali je mudar pa čkomi. Glista nije shvaćao čemu sve to, u čemu je vic da se prije klopa- nja šunke moraju vozikati Gornjim gradom, ali je mirno sve podnosio: odavno se nije furao taksijem, možda svega skupa jednom u životu. Palo mu je na pamet da je Gornji grad ko stvoren za liru i obrađi­vanje mačkih koje padaju na sentiš stvari. Jednog dana, ako taj dan uopće dođe, pošto dade Emini nogu, ili ona njemu, tko zna, kad je se zasiti, jer on je takav da bi se i same mis zasitio, zapalit će s no­vom friškom frajericom, nekom štos babom, drito na Gornji grad.

Toliko se zanio da nije obraćao pažnju kaj to go- spon Milček vergla i tupi, a da tupi, to mu je bilo jasno. Šofer je fićukal i pravio se da sluša rad motora. Raspalili su dolje Mesničkom tako da je mislio da će se krntija razletjeti u božju mater, ali ti stari autači nisu pravljeni na ho-ruk. Izdržali bi još jedan drugi svjetski rat! Zanimalo ga kud će sad krenuti, Ilicom ili lijevo u Frankopansku. Gdje uop­će stanuje gospon Milček? Ovaj će ga luksuz grdno koštati, ali to je njegova stvar, on plaća. Ipak su zavrnuli u Frankopansku, prošli uz Kazališće u Ma-

155

sarikovu sve do Preradovićeve, gdje je Milček šoferu naredio da pođe prema kolodvoru. Ne, čovjek to ne može drugačije objasniti nego da je bio pijan ko čep i da ga je osim toga neko lupio mokrom krpom po glavi. Jer možeš biti naroljan a da te ne spopadne kako je gospona Milčeka spopalo kad su se zausta­vili uz pločnik na Svačićevom trgu a neka fuksa odmah doštajgala.

—• Stop, stani! —• bacio se gospon Milček na šofe- ra iako je ovaj već to učinio. Spustio je staklo i naluknuo se van cereći se fuksi koja je zauzela pozu. Svi su napeto pratili kako će se stvar početi razvijati.

— No, kak je? — To je gospon Milček pitao fuksu koja je pušila i ogledavala se okolo kao da je sama na svijetu.

— Nije loše — odgovori fuksa još uvijek ne aba- dirajući ih i ko tobože pazeći da li će se pojaviti bolja mušterija.

— Koliko?— Sedam somova, u autu.Šofer se kesio ko lud. Glistu je jako zanimao raz­

govor između zulfe i gospona Milčeka. Vidi ti njega, mislio je, izgleda da je česta mušterija, jer postavlja precizna pitanja. Znači, sve što je do sada nabajao je laž. Krasno! Šunka je možda još na nekoj prasici.

— Imaš triper? — stručno će dalje gospon Mil­ček. Kurva pljune na krov auta i odmakne se jedan korak.

— Mama ti ima triper — raspali ona — ja radim na gumu, dragi moj Rista, ako hoćeš znati!

— No, bez uvrede i vrijeđanja. Onda hoćemo?

156

— Tata, nisi ti ozbiljna mušterija a ja tražim samo ozbiljne mušterije — obriše ga lijepo fuksa i da će poći, kad gospon Milček otvori vrata, tako da se što bolje vidi, te rokćući i smijući se ko uštrojeni ždrebac, bijesno zaviče:

— Evo ti ga, evo ti ga, pogled ga, pogled ga, nikad takvo što u životu nisi imala u rukama, da, da, nikad u životu. Ali ti ga ja ipak ne dam, ne dam i ne dam!

No, to je bio vrhunac, to se nitko nije nadao. Šo- fer je razbečio reflektore i ko idiot zurio tamo gdje je i Glista, ali bez iznenađenja, također zurio: u ras­kopčani šlic iz kog je virio ko šmrkalj iz nosa gospon Milčekov pimpek koga je ovaj uzalud nastojao na- brundati udarajući majmuna kao kakav klinac pošto se vratio doma sa nekog seksualnog filma.

Profuknjača se prezrivo sagne, ko tobože da bolje vidi, onda stavi dlan ko štitnik na čelo, nekoliko tre­nutaka zadubljeno je proučavala to što joj gospon Milček odbija da da, a onda se odmakla, bacila glavu natrag i stala kreštati, grohotati, lupati se po trbuhu pokazujući prstom u šlic gdje je stanje bilo nepromi­jenjeno. Šofer joj ustrtareno naredi da zaveže. Sigur­no se bojao da odnekud ne izrone plavi jer, nevid­ljivi, kuže situaciju. I Glistu je nekaj preseklo. Bolje bez gužve, koju će kurva, ko sveto, izazvati, ako na­stavi svoj cer. Izgleda da se jedino Gezu sve to skupa nije dotikavalo: on je hrkao!

— Kuš, stara krava — s tihom mržnjom će šofer — ako ti plasiram jedan po frnjoklici ne bu te ni jen serviz repariral.

Onda se obrati gosponu Milčeku koga pošpota:

157

— Ja nis kuplmajstor i svoj auto sam pošteno za­radit. Ne dopušćam to! Ja nemam cajta za takve cirkuzarije. Ja neću da mi policija oduzme dozvolu. Tak i tak imaju pik na taksi šofere.

Gospon Milček nije se micao. Ni riječi! Sjedio je ko okamenjen; Glista je pomislio da se nešto s njim događa kad se tako naglo primiro. Šofer mu ko kakvom invalidu gurne nogu u auto i zapre vrata, a onda gas. Jasno, fuksa je sada psovala ko veliki. Šta im sve nije nadijelila!

Ali oni to nisu čuli. Prašili su doljnjom Ilicom. Glista se pitao da li šofer zna pravu adresu. Bilo mu je glupo pitati i tu nekaj sumnjati, pa je šutio, kao što je uostalom i cijelo društvo šutjelo. Klafravom gosponu Milčeku kao da se zavezao jezik. Kaj još da­nas neće biti?!, u sebi je gruntal Glista, a onda se prebacio na drugi kolosijek, na Eminu.

158

U drvoredu u koji su poslije duže vožnje zaokre- nuli bilo je specijalno tamno. Taksist upali duga svjetla i sav se nagne naprijed da bolje kuži cestu. Kiša je škropila uspavljujuće. Počela je pri kraju Ili­ce ali ju je on opazio tek kad su zaškripali brisači po šoferšajbi. Baš sam te željan, zijevao je Glista trtareći da je ljeto već reklo svoje i da jesen dohaja. Geza je blaženo ćorio, gospon Milček nešto mrmljao, ali bog bi ga razumio, taksist se nekamo žurio, samo da ih što prije istovari. Ti boga! Ovakvo društvo odavno nije vozio.

— Šefe, znate vi kud nas trebate otpeljati? — priupitao Glista prije nego što su ušli u taj specijalno tamni drvored. Možda se i njemu pod Milčekovim utjecajem pomutilo u glavi. Bolje ga na vrijeme upi­tati, ne, nego da ih odveze u krivom pravcu, ne.

— Bez brige, šefe — primirio ga taksist. — Sve sam shvatili Ovaj gospon, vaš kolega, mi je sve fino razjasnili

Glisti je to bilo dovoljno. Ipak ga je mučilo to što su se previše udaljili od studentskog doma i Emine

159

koja se sada već pet puta probudila i ništ joj nije jasno. Za krepati! Život ti je za krepati! U stvari, izgleda da čovjek sanja po danu a ne po noći. Čist nije za vjerovati što je on, nitko i ništa, danas već doživio. I sad budi siguran kad spavaš a kad si bu­dan?! Za krepati!

Koliko god je bio mračan i taman, toliko je taj drvored bio na sreću kratak. Po danu možda stvara fini hlad, ali po noći baš je zgodno mjesto da te hahari dočekaju i narede ti da pjevaš. Glista je bio iako zadovoljan što tu ne stanuie i što svako veče ne mora njime prolaziti. A plaćati si taksi može samo gospon Milček kome lova nije problem. Odakle mu — to je pak njegov problem.

Lagano su prošli kroz neka visoka i široka vrata od željeza. Još je uvijek bilo kmično, ali su sjale neke okrugle svjetiljke kao da su na nekom, recimo, šetališću ili na morskoj obali. Okolo je bilo visokog i dosta starog drveća kakvog ima po gospockim par­kovima i uopće po parkovima. A ispred njih, ravno, kao da se nalaze na drugom svijetu, dizala se dosta visoka zgrada s dva krila i ponekim osvijetljenim prozorom, valjda, kuhinjskim. Osim toga, nije li vidio nekakav bazenčić pun vode?! Glista se počne ogledavati lijevo-desno ništ ne kopčajući. Kaj je to? Gdje se to on nalazi? Taksist je sigurno krivo skre­nuo. Odmah mu je bilo sumnjivo, čim su se našli u onom mračnom drvoredu. On je rođen Zagrepčanin i zna gdje se nalaze mračni drvoredi, ali ovoga još nije vidio! To je neka zabuna. Gdje tu, do vraga, sta­nuje gospon Milček? Sigurno ne u toj zgradurini koja

160

ima haustor kao kakav dvorac ili bolnica? Jedan lijep rikverc, to šofer treba izvesti.

Umjesto toga šofer parkira kola točno ispred ulaza gdje su na klupi, prekriženih nogu, kao da im se fućka za cijeli svijet, sjedila dva tipa i pušili. Zar po njima kiša ne pada?, nije bilo jasno Glisti. Kaj se tu luftaju, luftiguzi jedni?

— Zadnja stanica — nakrevelji se taksist. Glisti je zadnjih desetak minuta zbilja išao na jetra. Ne zna objasniti, ali, čini mu se kao da je previše siguran da će ih nekako zajebati. Kako, zašto, zbog čega, na koji način — nije se dospio upitati. Ali siguran je da se taksist ponaša malo previše podrugljivo i s neke visine.

— Bravo, već smo tu, dečki! Idemo van, čekaju nas. Kaj to kiša pada? Pazi, ni jednog oblačka nis videl. Dečki, šunkica nas čeka. Šteta kaj nema hrena, baš šteta!

Gospon Milček se izvukao iz autača i veselo lupao dlanovima kao da se igra s djecom. Glista bezvoljno izađe za njim da im ne bi slučajno taj luđak u po­sljednji čas kidnuo pa da on i Geza moraju platiti vožnju. S čim?! Sad je bilo muke s Gezom koji je još uvijek bio totalno nacugan i moralo ga se sa oba­dvije strane pridržavati. Polagano se budio i pitao gdje je krevet, ni manje ni više, i takva sranja. Tko bi rekao da su ti športaši tako slabo izdržljivi. Taksist je ostavio motor raditi, ali se prikeljio Uz gospona Milčeka od koga je čekao isplatu. Ali ovaj izgleda nije žurio. Ili se samo pravio lud?

— Dečki, mi sad burno glumili tri kralja, jeste zato? — reče gospon Milček gledajući nekako pre­

li Kužiš, stari moj 161

vše blesavo Glistu dok je Geza samo žmirkao i nešto si tumačio. Taksist se ne miče. Ona dva tipa na klupi , mirno puše. Sve im je ravno, očito.

— Kaj, kaj vam pada na pamet?! — prekipjelo je u Glisti. — Ja nisam cirkusant ako vi jeste. Hajde, na kom broju stanujete, idemo ravno u stan da vi­dimo tu šunku.

— Čuj, ti glavni fakin — stane pred njih taksist — meni se ovdje ne stoji. Gdje je lova?

Gospon Milček se nasmije glasno ko da ga tkoškaklja.

— No, ni meni se ne stoji, to se zna. Moram prvo ići na razgovor s ambasadorom — reče on uozbi­ljivši se.

Kao odsječeno prestao se smijati.— Idete i vi s nama na šunku. Pozivam vas. Samo

prvo moram javiti o uspjehu misije. Tu sam za čas!— Ne kenjaj nego izbljuj lovu!— Gospon, kaj ste vi prosti! — pogleda ga tobože

stidljivo gospon Milček.Tako su se natezali, nadvikivali i gurkali ni ne

opazivši da su se oko njih skupili nekakvi ljudi. Gli­sta je samo slušao kako motor radi i kako ga zove da pritisne gas. Odavle bi se trebalo pod hitno izgu­biti, kužio je, ovo neće dobro završiti. Prelijep dan da bi se dobro završio. Čao, Emina, već se od nje opraštao. Kaj je drugo mogao?!

— Mene se ne tiče da li je on luđak, bolesnik, kaj ja znam, ili nije, ja hoću svoje novce koje sam zara­dio — pjenio se taksist objašnjavajući jednom tipu obučenom ko bolničar kuda je sve ovu gospodu vozi­kao i šta je sve morao podnijeti. U stvari je bio još

162

jedan u bijelo obučen tip i taj si je kopao nos i na sve gledao ispod oka.

— Bit će vam plaćeno, ništa se vi ne uzrujavajte, on ima novaca, strpite se časak, zar ne vidite s kim imate posla! — govorio je tip u bjelini.

— Ali tu su njegovi prijatelji, neka oni plate, i oni su se vozili — pokaže taksist na Glistu i Gezu. Od­vratan tip!

Sad je prilika da se poberem, računao je Glista, nek se oni svađaju ako hoće do jutra. Prvo se postavi iza jednog čovjeka u plavom radničkom odijelu (još ih je bilo isto tako obučenih), a onda se počne pri­premati za skok. Nitko ga neće uhvatiti! Kad jave miliciji, on će već biti na drugom kraju grada. Kola će se riješiti jako jednostavno: izaći će iz njih, nitko neće potrčati za njim. Kola nisu sat ili rupčić da vam ga vraćaju ako ga izgubite na ulici. Glupo je o tome i razmišljati.

Pošao je prema autu kao da je on njegov rođeni vlasnik. Žurba tu ne koristi. Samo polako i stručno! Odgegao se do vrata i pružio ruku prema kvaki kad ga netko pljesne po ruci.

— Ne, ne, to se ne smije, dobra djeca to ne rade. Isuse, kaj mu je postalo vruće i gusto! Bio je to onaj drugi tip obučen u bijelo. Sada više nije čačkao po nosu nego je stajao s rukama na kukovima. Svi se samo prave važni. Taksist zamalo da nije pao u nesvijest kad mu bolničar ispriča gdje je uhvatio Glistu. On uđe u kola, ugasi motor, onda ga ponovo upali i zatrubi da se razmaknu. Tada dade takav gas da je kamenje samo frcalo ispod kotača!

n* 163

Gospon Milček je odlazio u društvu jednog grbav­ca i drugog tipa s fesom na glavi. Na ulazu u haustor on zastane, odsalutira i poviče:

— Dečki, burno se vidli, ne zaboravite lozinku!S Gezom su mogli raditi što su htjeli, on se uopće

nije odupirao, uopće se nije izvlačio iz govana u koje su upali. Samo je kmrkao i busao se u prsa da on nije kriv, da je on bio u katedrali i zatražio oprost. Tko je to mogao razumjeti?! Tko ga je mogao uhva­titi za glavu a tko za rep? Student, pametnjaković, intelektualac, tobože, okreni kako hoćeš, taj je prije njega bio gotov. Pošao je za njima poslušno ko ovči­ca. Bar da se prepirao i dokazivao, kao on, Glista kome je mozak radio da se sve pušilo. Zajednički možda su mogli zboksati da ih puste još istu večer pošto im se malo razbistri u glavama no ne da osta­nu do jutra. Đo jutra, ti boga. u ludnici! Možda je Geza navikao na ludnicu, možda on ima kakve veze s ludim kućama pa mu se to činilo kao da je doma. Možda je on također dobio izlaz na par sati kao i gospon Milček, možda on uopće nije nikakav bacač koplja... Glisti puno toga nije bilo jasno i sve je više bilo stvari na svijetu u koje je sumnjao. (Dabo­me, sjetio se i mene, mojih prijateljskih savjeta na koje je odmahivao rukom, ali bilo je kasno, u lud- ničke teftere bio je zatefteren! Za vjeke vjekova!)

Jedan mladi doktor koji se pojavio brišući očale i podrigujući — sigurno poslije dobre bolničke klo­pe, šunke s jajima, tko zna! — jako je dobro s njim postupao i ne trepnuvši okom slušao ga čak i onda kad je s nekim razgovarao telefonski. Ali sve to nije koristilo! Uzalud se kleo i davao časne riječi da nije

164

ima haustor kao kakav dvorac ili bolnica? Jedan lijep rikverc, to šofer treba izvesti.

Umjesto toga šofer parkira kola točno ispred ulaza gdje su na klupi, prekriženih nogu, kao da im se fućka za cijeli svijet, sjedila dva tipa i pušili. Zar po njima kiša ne pada?, nije bilo jasno Glisti. Kaj se tu luftaju, luftiguzi jedni?

— Zadnja stanica —• nakrevelji se taksist. Glisti je zadnjih desetak minuta zbilja išao na jetra. Ne zna objasniti, ali, čini mu se kao da je previše siguran da će ih nekako zajebati. Kako, zašto, zbog čega, na koji način — nije se dospio upitati. Ali siguran je da se taksist ponaša malo previše podrugljivo i s neke visine.

— Bravo, već smo tu, dečki! Idemo van, čekaju nas. Kaj to kiša pada? Pazi, ni jednog oblačka nis videl. Dečki, šunkica nas čeka. Šteta kaj nema hrena, baš šteta!

Gospon Milček se izvukao iz autača i veselo lupao dlanovima kao da se igra s djecom. Glista bezvoljno izađe za njim da im ne bi slučajno taj luđak u po­sljednji čas kidnuo pa da on i Geza moraju platiti vožnju. S čim?! Sad je bilo muke s Gezom koji je još uvijek bio totalno nacugan i moralo ga se sa oba­dvije strane pridržavati. Polagano se budio i pitao gdje je krevet, ni manje ni više, i takva sranja. Tko bi rekao da su ti športaši tako slabo izdržljivi. Taksist je ostavio motor raditi, ali se prikeljio Uz gospona Milčeka od koga je čekao isplatu. Ali ovaj izgleda nije žurio. Ili se samo pravio lud?

— Dečki, mi sad burno glumili tri kralja, jeste zato? — reče gospon Milček gledajući nekako pre­

li KužlS, stari moj 161

vše blesavo Glistu dok je Geza samo žmirkao i nešto si tumačio. Taksist se ne miče. Ona dva tipa na klupi . mirno puše. Sve im je ravno, očito.

— Kaj, kaj vam pada na pamet?! — prekipjelo je u Glisti. — Ja nisam cirkusant ako vi jeste. Hajde, na kom broju stanujete, idemo ravno u stan da vi­dimo tu šunku.

— Čuj, ti glavni fakin — stane pred njih taksist — meni se ovdje ne stoji. Gdje je lova?

Gospon Milček se nasmije glasno ko da ga tko škaklja.

— No, ni meni se ne stoji, to se zna. Moram prvo ići na razgovor s ambasadorom — reče on uozbi­ljivši se.

Kao odsječeno prestao se smijati.— Idete i vi s nama na šunku. Pozivam vas. Samo

prvo moram javiti o uspjehu misije Tu sam za čas!— Ne kenjaj nego izbljuj lovu!— Gospon, kaj ste vi prosti! — pogleda ga tobože

stidljivo gospon Milček.Tako su se natezali, nadvikivali i gurkali ni ne

opazivši da su se oko njih skupili nekakvi ljudi. Gli­sta je samo slušao kako motor radi i kako ga zove da pritisne gas. Odavle bi se trebalo pod hitno izgu­biti, kužio je, ovo neće dobro završiti. Prelijep dan da bi se dobro završio. Čao, Emina, već se od nje opraštao. Kaj je drugo mogao?!

— Mene se ne tiče da li je on luđak, bolesnik, kaj ja znam, ili nije, ja hoću svoje novce koje sam zara­dio — pjenio se taksist objašnjavajući jednom tipu obučenom ko bolničar kuda je sve ovu gospodu vozi­kao i šta je sve morao podnijeti. U stvari je bio još

162

jedan u bijelo obučen tip i taj si je kopao nos i na sve gledao ispod oka.

— Bit će vain plaćeno, ništa se vi ne uzrujavajte, on ima novaca, strpite se časak, zar ne vidite s kim imate posla! — govorio je tip u bjelini.

— Ali tu su njegovi prijatelji, neka oni plate, i oni su se vozili — pokaže taksist na Glistu i Gezu. Od­vratan tip!

Sad je prilika da se poberem, računao je Glista, nek se oni svađaju ako hoće do jutra. Prvo se postavi iza jednog čovjeka u plavom radničkom odijelu (još ih je bilo isto tako obučenih), a onda se počne pri­premati za skok. Nitko ga neće uhvatiti! Kad jave miliciji, on će već biti na drugom kraju grada. Kola će se riješiti jako jednostavno: izaći će iz njih, nitko neće potrčati za njim. Kola nisu sat ili rupčić da vam ga vraćaju ako ga izgubite na ulici. Glupo je o tome i razmišljati.

Pošao je prema autu kao da je on njegov rođeni vlasnik. Žurba tu ne koristi. Samo polako i stručno! Odgegao se do vrata i pružio ruku prema kvaki kad ga netko pljesne po ruci.

— Ne, ne, to se ne smije, dobra djeca to ne rade. Isuse, kaj mu je postalo vruće i gusto! Bio je to onaj drugi tip obučen u bijelo. Sada više nije čačkao po nosu nego je stajao s rukama na kukovima. Svi se samo prave važni. Taksist zamalo da nije pao u nesvijest kad mu bolničar ispriča gdje je uhvatio Glistu. On uđe u kola, ugasi motor, onda ga ponovo upali i zatrubi da se razmaknu. Tada dade takav gas da je kamenje samo frcalo ispod kotača!

n» 163

Gospon Milček je odlazio u društvu jednog grbav­ca i drugog tipa s fesom na glavi. Na ulazu u haustor on zastane, odsalutira i poviče:

— Dečki, burno se vidli, ne zaboravite lozinku!S Gezom su mogli raditi što su htjeli, on se uopće

nije odupirao, uopće se nije izvlačio iz govana u koje su upali. Samo je kmrkao i busao se u prsa da on nije kriv, da je on bio u katedrali i zatražio oprost. Tko je to mogao razumjeti?! Tko ga je mogao uhva­titi za glavu a tko za rep? Student, pametnjaković, intelektualac, tobože, okreni kako hoćeš, taj je prije njega bio gotov. Pošao je za njima poslušno ko ovči­ca. Bar da se prepirao i dokazivao, kao on, Glista kome je mozak radio da se sve pušilo. Zajednički možda su mogli zboksati da ih puste još istu večer pošto im se malo razbistri u glavama no ne da osta­nu do jutra. Do jutra, ti boga, u ludnici! Možda je Geza navikao na ludnicu, možda on ima kakve veze s ludim kućama pa mu se to činilo kao da je doma. Možda je on također dobio izlaz na par sati kao i gospon Milček, možda on uopće nije nikakav bacač koplja... Glisti puno toga nije bilo jasno i sve je više bilo stvari na svijetu u koje je sumnjao. (Dabo­me, sjetio se i mene, mojih prijateljskih savjeta na koje je odmahivao rukom, ali bilo je kasno, u lud- ničke teftere bio je zatefteren! Za vjeke vjekova!)

Jedan mladi doktor koji se pojavio brišući očale i podrigujući — sigurno poslije dobre bolničke klo­pe, šunke s jajima, tko zna! — jako je dobro s njim postupao i ne trepnuvši okom slušao ga čak i onda kad je s nekim razgovarao telefonski. Ali sve to nije koristilo! Uzalud se kleo i davao časne riječi da nije

164

pijan i da bi mogao na prstima hodati po vrhu krova. Uzalud. Doktor ga je utješio da će svi prije ili kas­nije tu k njemu doći, neki već mole protekciju!, i da nije nikakva sramota provesti noć na tako sigurnom mjestu gdje neće dobiti ni uši ni spolnu zaraznu bo­lest, niti će morati platiti za prenoćište, jer je tu nje­gova općina i radni narod. Uglavnom, tupio je spretno, i Glisti se činilo, s dosta veze, tip kuži stvari. Načas mu je izgledalo da će ga cvikeraš otpustiti, samo kad se izdovolji i osuši jezik pričajući markove konake. Vraga, to su njihove metode, to da te uvje­ravaju pa i sam misliš da je bolje kako oni kažu. Čekao je samo da mu doktor kaže da je alkohol nje­gov smrtni neprijatelj, i taj sistem, pa da ga pošalje u božju mater. Ali nije. Uopće nije spomenuo njego­vo pijanstvo. A sigurno je smrdio ko neoprana bačva. Umjesto toga počeo ga je uvjeravati da je strašno umoran, da je do grada daleko, više ni auto­busi ne voze, pa nema smisla da kišne na kiši koja sve jače pada (odgrnuo je zavjesu i pokazao kroz prozor park, naćulio uši da čuje kapi kako prebiru po lišću). Glista se branio da uopće nije umoran, da to njemu nije ništa pješačiti nekoliko kilometara, ko­liko je puta zakasnio na zadnji tramvaj, još po gorem vremenu! On nije slabić kao ovaj športaš tu do nje­ga, mamina maza. Dabome, Geza je i u ordinaciji već tražio mjesto gdje bi se mogao ispružiti. Samo ga je sramotio! S kakvim sroljom je on htio biti prijatelj i desna ruka, s kakvim bogalj om on je bio, zamalo da nisu pili i bruderšaft, ti boga, samo je to još trebalo! Liže oltare, kaje se zbog bilo čega, nema kičme ni ovoliko ... Tip iz Osijeka! Nema ništa do dečkih iz

165

Zagreba. Zagrebački dečki! Bio je ponosan što nije iz tamo neke Virovitice ili Gospića, jer to je isto što i Osijek, isti klimavci i dupelisci, nemaju kuraže da se odupru jednom ćelavom doktoru. Naučeni da slu­šaju i skidaju kapu. Ne, nema ništa do fakinov s Trnja i Peščenice!

Doktor je mljeo svoje. Zato je plaćen, tumačio je Glista, zato je dežurni. Nije ga više ni slušao. Svega mu je bilo dosta. Naglo je postao razočaran i tup tako da ga se ništa nije ticalo. Uhvatili su ga na štos, čestita im! Čestita prefriganom gosponu Milčeku. To je tako kad luđaci slobodno šeću uiicama našega lepega belega Zagreba i vuku te za rukav da piješ s njima. A kaj drugo možeš nego pristati jer si dekinti- ran, jer je to tak, da luđaci ne znaju kam će s lovom. Čestita Kurbli koji ga je upoznao s ovakvom nulom kao što je Geza! Čestita bolničaru koji ga je ščapio na vrijeme! Čestita ovom doktoru koji melje ko da je navijen! Čestita ovom vekteru koji ga moli da se ustane i pođe s njim do zajedničke sobe gdje ćore pravednici kao što je Glista. Čestita cijelom svijetu koji je konačno uspio da ga mrtvački zariba i smjesti u Stenjevec!

I pošao je mirno za vekterom kao da ga ovaj vodi u‘ jednu bijelu sobu s jednim velikim bijelim kreve­tom i ostalim što se nalazi u bračnim spavaćim so­bama, a na njemu leži zagonetno se osmjehujući go­spođica Emina. Sve počinje iznova, samo što je on sada njen prvi i jedini frajer za kog se ona čuvala duboko u Bosni. Njene su noge također bijele, oprane i mirišu po solea kremi kakvu je mazala po sebi ona mačka na obali Save. Sve miriše, diši, ko

166

u rajskoj parfumeriji a kišica također pada, fino je friško, baš temperatura da se čovjek podvuče pod malo deblju plahtu .. . Lipe, to lipe puštaju svoj mi­ris natopljen kišom. Vekter ne govori, samo grabi uz njega asfaltiranom stazom. Tišina, nikad ne bi vjero­vao da se nalazi u krugu ludnice! Hoće li mu obući onu njihovu košulju? Hoće li ga tuširati hladnom vodom? Bilo mu je sve svejedno! Valjda je to dobro za poljoprivredu!

Prije nego što su ušli u zgradu, zamolio je vektera da se slobodno popiša po rosnoj travi i ovaj je ne­što promrmljao da je to nehigijenski i protiv propisa, ali je ipak zastao i pričekao ga dok se ne isprazni. Zakopčavajući šlic, Glista prisluhne. Isti njemu dobro poznat šum. Malo podalje i vekter je puštao pijevcu krv.

Svi smo mi ispod kože kervavi, pomisli Glista mimo gledajući kako isti vekter priprema injekciju.' A u sobi u koju ga je uveo bilo je neko veselo dru­štvo. Iako je jedan tip, još balavac, u kutu cmizdrio, a drugi, s malim brčićima, pažljivo ga gladio.

167

Ima neki bog u tome ako jednu noć provedeš s luđacima, pravim, koji imaju potvrdu od doktora da ne zabušavaju, da nisu švindleri, i koje treba pošto­vati jer je malo toga pravog i neprefarbanog na tom svijetu ostalo. Nije lako biti luđak, dok su budali potrebne teške škole. Ima neki bog u tome ako te registrirani luđaci prime u svoje društvo i dopuste da slušaš njihove razgovore. To ti je kao neko novo, neobično iskustvo koje ne možeš steći družeći se s normalnim frajerima. A iskustvo je ko zdrave noge. Što ga više imaš, to čvršće stojiš na nogama. Vidiš dalje nego drugi. Ne daš se santo tako lako preve- stati! Kužiš puno kompliciranije stvar nego kako doći do love i dobre ženske. Uglavnom, na sve gle­daš drugim očima.

Glista se kao i svaki drugi čovjek mijenjao, ali je to bilo nekak neprimjetno, podnošljivo, mogao si ga uhvatiti i za glavu i za rep, naročito ako si mu prijatelj, kao ja, ali poslije one noći s njim se više nije dalo pošteno razgovarati a da on ne zglajza

168

i zatjera se u bog te pitaj kom smjeru! O tom da se ponovo zaposli na pranju autača ni govora! Gazda Ruda bi mu oprostio što se nije popodne javio, jer je bio zadovoljan što je gužva s porezom sretno za­vršila. Čestitao mi je na poštenom prijatelju. Priz­nao je da se pokajao i oznojio sve do pupka čeka­jući vijesti od supruge, gospođe Gizele.

Najljepše je u čitavoj stvari da se on više uopće nije ni nacrtao u servisu, kao da on ne postoji, kao da ja ne postojim! Dva-tri dana nigdje ga nije bilo. Kurva se naveliko, kombinira! sam tiho, dobro, bar će biti podnošljiviji, zaboravit će šeficu, lakše burno delali ako stalno ne bu uzdisal i za srce se fatal. Je, to ti tako kombiniraš, misliš da imaš posla s lju­dima kao ti, s kojima se dade, koji nisu proveli noć, zna se gdje! Ali ja to još onda nis znal! Otkuda?! Ni mi tičica prišapnula, ne.

Mislim i Studiram kaj se to s njim zbiva, gdje je, hoće li doći, hoću li ga sresti kad se naveče vraćam doma. I tako. Međutim, sve uzalud, ništa se ne slaže. Nešto se ozbiljno dogodilo kad ga nema ni u birtiji, nigdje! Možda je u zatvoru, ili su ga fakini. Nisam znal kaj bi drugo moglo biti.

Dabome sreli smo se na mostiću gdje se sastaju ovi iz mlade generacije. Uglavnom pijuckaju u vodu i gađaju šoderom štakore. Krasna zabava! Tu se i on među njih umiješao i nešto im tumači. Vidio sam izdaleka da ga ne slušaju, da prave iz njega bedaka, ali da on to ne spaja, nego tone sve dublje u disku­siju. Ovi mladi znadu biti veliki zajebanti, a sve mrtvo-ladno, teško ih pročitaš, vidi se što znači napredak i bolja ishrana. Specijalitet im je da te

169

zafrkavaju a ti nemaš pojma. Hoćeš ih izvesti na pravi put. Kažeš im da se ne ugledaju u tebe. Tako špikaju svi frajeri kad se oroljaju i kad ih capi tuga za dušu. Ako to su frajeri stariji od četiri banke, stari šajseri koji su se kasno sjetili i opametili. Ali da frajer manje od tri banke, kao što je to slučaj s Glistom, udari takvu tupažu, to još nisam doživio. Ali što nisi još doživio, nadaj se da ćeš brzo doživjeti. Ništa te neće zaobići, ne brini! Nije me ni vidio kad sam se došuljao i zastao na mostiću među tim balavcima. Što ie razvezao! Kako je dobro slušati svoje starce, pa nastavnike, pa majstore, čak i mileke, kako je dobro završiti školu, ne tući se, naučiti neki kop, oženiti se i preštimavati bolju polovicu! Isuse, ni ve­lečasni ne melje s takvim zanosom, ni on ne spo­minje odjednom sve te dobre i potrebne stvari, nego svake nedjelje jednu, točno po porcijama.

Fakini tobože povlađuju, jako ih zanima, klimaju strašno ozbiljno glavama, lupaju se po čelu, kako im to nije prije sinulo, kud su vrijeme trošili, evo, odmah će doma i mamici poljubiti ručicu, kleknuti pred staroga, upisati se u škole, bubati od jutra do mraka, samo se fino i kulturno izražavati. Vidim da je to njihova gluma, da ga lukavo navađaju da još dublje zabrazdi pa da mu onda izliju kantu hladne vode na glavu i osvijeste ga nekim teškim biksom. Kažem da su pametniji od nas, ali mi ne vjeruju ... Glista ništ ne kuži, sav se zapjenio, frca pljuvačka, crven u licu, diže ruke k nebu pa ih onda pruža u daljinu, prema ulazu u tvornicu. Žene se vraćaju s mrežama s placa i smiju se jer misle da je to neka predstava. Poštar stao, sluša, a onda ode dalje vrteći

170

glavom. Kako da ga prekinem? mislim, još dok nije kasno, još dok mu nisu izlili onu kantu zdene vode. Naljutit će se ako samo tako upadnem jer misli da govori ko papa. Misli da će promijeniti svijet, naivac jedan.

Nek se izdovolji, mislim, neka ga lupe po glavi, lakše ću onda ja s njime, bolje da ga drugi trijezne nego ja. Nasmijat će mu se u brko i kvit. Ili će ga propisno iznervirati, nadij eliti mu štošta, dati mu nove ime, ceriti se ko ludi svaki put kad bude pro­šao pored njih. Možda je sve to potrebno, tko zna? Ne, nisam računao s time da su ovi bubuljičavci tako otrovni, takva žgadija i da planiraju nešto tako pokvareno. Jer Glista to nije zaslužio. Nikad ni jednog od njih nije ni za uho nategao. Znao se raz­nježiti i dati im deset, dvadeset dinara kad bi ga pred kinoblagajnom uhvatili za rukav i pitali: striček, imate kaj sitnoga.

Ali oni su jedan sasvim drugi porod.Tko bi, recimo, slutio da su, tako reći, minirali

ogradu na tom mostiću i da će se Glista, kad im ga već bude dosta, strovaliti u potok, bubnuti pred mo­jim izbečenim očima na leđa u blato i mulj tako da će voda i ostalo štrcnuti jedan metar u vis!? To ti je podmuklost! To ti je prava gadarija! Ne ono kaj smo mi delali, otvoreno, pa tko je jači!

Sekund, dva gledali su tobože začuđeno što se od­jednom dogodilo, kud je to njihov učitelj odletio (kukavice su se već stale povlačiti), a onda ih je uhvatio smijeh, jer zbilja je situacija bila za popi- škiti se. Glisti, razumije se, nije bilo jasno koji je to bog sada s njim, otkud on dolje u dreku. Normalno,

171

očekivao sam da će početi kleti na vagone, da će srušiti sve po spisku kad im se ne može drukčije osvetiti. Možda, jednog dana, uspije ih jednog po jednog (uz moju pomoć) pofatati i naučiti pameti kako se poštuju stariji. Ali oni su se razbježali. Čuo sam kako se cere ko blesavi. Za čas će svi znati o njihovom junačkom djelu, to se moglo očekivati. Kažem, zbog svega toga sam čekao da počne kleti kako on zna. Nema tog ispovjednika koji bi mu oprostio!

Unatoč svemu Glista je dobru minutu sjedio u bla­tu a ruke, na koje se podbočio, polagano su grezale. Kao da je začaran ili kao da ima deset novih anjcuga pa ga nije briga! Ili nešto slično. Činilo mi se da se pravio kako razmišlja koju nogu prvo treba pomaći. Kao da je to važno kad si u takvom sosu. — Stari, kai se ne di*pš imi ti ie hop?! — viknuo sam mu. Bilo mi ga je žal po ko zna koji put. Možda sam mogao spriječiti to najgore, malo me je pekla savjest.

— Kaj bi štel nosila da te na njima iznesemo, si lud?

On se ne javlja.Onda, kad mu je već valjda dojadilo izigravati mu­

čenika, polagano se počeo izvlačiti iz blata, ali ne kao što bi se normalan čovjek izvlačio, pazeći da se još više ne zagadi, da spasi ono kaj još nije uđe- šeno, nego ko mjesečar, baš ga briga kud stupa, u govno ili drek. Tako je ispalo da se zamazao do guše, i to kao da mu je bio cilj, ti boga! Tja, onda još nisam znao da je noć proveo u ludnici.

Uzveral se četveronoške na stazu i stao stresati blato s nogavica i udarati se po turu.

172

— Pa, dobro, šta je s tobom? Gdje si? Kaj iz sebe delaš norca, bik stari! To ti je i trebalo! — ljutim se, čitam mu lekciju. Žal mi ga je, žal, ali s njim treba oštro!

On međutim šuti.— Kaj si pregrizo jezik?— Kaj ti znaš — kaže on napokon — kaj se

pačaš u moje stvari! Ni sve u čistim gaćama.

173

Od tog vremena pa na dalje postao je zbilja nemo­guć. Ja sam mu lijepo govorio da se sabere, da to nije za njega, da mu ludilo uopće ne paše. To pali pametnijim frajerima, a takvih, mora se priznati, ima i bez njega dosta. Konkurencija je velika. Osim toga, sve mu se to neće isplatiti. Kako će živjeti? Odbijao je da se zaposli. Nije htio ni čuti! Jednom u životu pošteno je zarađivao i šta mu se dogodilo?! Dopro je čak do ludnice. Ali nije mu žao. Bar je shvatio, sve je shvatio. On kuži sve te finte! Nitko više njega neće zajebavati. On se neće dati!

No, krasna parada. Gdje je moj stari frend Glista? Gdje su oni lepi cajti kad smo bili nerazdvojni? Kad smo se slagali bog bogova. Znao sam njegove falinge, znao je on moje i tu smo se našli. Mislili smo ko rođena braća, još složnije! Moglo je tako i dalje ostati, mogli smo se jednog dana oženiti s dvije kole­gice iz našeg starog firtla, s dvije mačke koje bi cvale što ih hoćemo, mogli smo nastaviti i dalje biti kolege, i nerazdvojni, kartati, napucavati lopte iza magazina,

174

baviti se pomalo fušom i bogu krasti dane. Kaj to ne bi bilo famozno? Samo kad si pomislim ... Čopava me neki bog kad ga gledam kako satima bulji u isto mjesto, ni da se pomakne. Nije ga briga kak je oble- čen. Sve se pretvara u conjke. A do malo prije i na posel je dolazio u najboljoj koži. Vidiš, sve zbog ženske. Tko bi rekao? Je, gospođa Gizela mu je zabi- berila, ni sama nije svjesna koliko. Sve zbog toga što je previše mahala repom a nije dala da ga moj prijatelj ufati. Žene su majstorice!

Kao da me je počeo izbjegavati. Nije se držao do­govora i samo je šutio kad sam ga pitao kaj dela ćeli bogovetni dan kad ga nema k meni. Slijegao je ra­menima. Riječi si morao kliještima čupati van. Kao da su zlato pa ih čuva za sebe. Mislio sam da je sve to slučajno, da potajno gura kolica svome sta­rom Tateku i tako zarađuje koju kintu. Ili tako neki bezvezni kop. Nisam mogao vjerovati da bi on mene, svog starog i jedinog pravog frenda'izbjegavao. Zbog čega? Ja da njemu nisam dosta dobro društvo? Smi­ješno! Možda nas neko hoće posvaditi pa je nalajal koješta. Kužio sam da ga ostali frajeri prilično zafr­kavaju, Gumbek i kompanija, ti koji nisu ni sanjali da će takvo šta doživjeti. Postajali su sve bezobraz­niji. Još malo pa će ga po cigarete slati. Kakav je, veliki propovjednik, on će ići, na svoju sramotu.

Dabome, odavno sam gazdi Rudi i servisu za pra­nje autača dao nogu jer mi se samom nije radilo. Na Glistino mjesto namamio je nekog klinca iz Stubice s kojim se nisam imao šta spominjati. Bio sam mu u svemu profesor. Shvatio sam da je dosadno i da

175

je to kop ispod mojih kvalifikacija. Zapravo mi je Glista falio. Nije sve u lovi, ne.

Zato sam opet postao slobodna radna snaga. Mo­gli smo do mile volje pripovijedati i istjerati mušice iz njegove glave — samo da je htio, da mi je rekao, tak i tak, stari moj, to me muči, daj mi pomogni. Čuj, sve se da istjerati iz glave a kako ne bi jedna obična ludost s kojom se zarazio preko noći. Ali on meni ni riječi. Sve sam morao saznati slučajno i s teškom mukom, lupajući glavu kaj bi moglo biti to što on bunca. Nisam ja nikakav doktor, ne, da rje­šavam luđačke križaljke?!

Zbilja se sasvim srozao. Mačke su ga zaobilazile. Bilo ih je strah da nije manijak i da ih ne napadne. Kad bi se sreli, najviše je vremena šutio ili pak ružio po ljudima koji su ovakvi i onakvi. Stari, kaj ti je, pitao sam ga kai ie to tvoia briea. kai si ti dušo- brižnik, kaj si ti zato plaćen, kaj ti hoćeš popraviti kuglu zemaljsku? Nemoj me nasmijavati! Daj, ide­mo neke mačke zgrabiti pa da vidiš kako se ravna karakter! Si zato? On kao da me nije čuo. Šuti i od­lazi bez zdravo.

Kog je boga delal te večeri u Ilici samo da mi je znati! Jebeš život! Kaj nije mogao biti malo oprez­niji s njim i čuvati ga još malo, zbog mene, ako ne zbog sebe, idiot jedan. Kažu da je ostao na mjestu. I u novinama je pisalo da mu hitna pomoć nije tre­bala. Uvijek oni zakasne, znam ja. Baš bih volio znati hoće li im pasti na pamet da i mene zaribaju?! Netko će to onda platiti. Kao što će netko platiti

176

mog frenda Glistu. Kud je gledal onaj kreten tram­vajac? Miješal je muda, ne, zato nije mogao na vri­jeme zakočiti. Znam ja to! Nije to slučajno. I još neki tvrde da se Glista dobrovoljno hitio pod tresku. On?! On koji se od malena furao na puferima skup sa mnom i koji je tresku u djetinjstvu više volio nego svoju mamu? Kaj god! Dohvatio ga je tip, eto što je. Zločinac! Skot!

Čuj, sve mi to skup ni jasno. Ne mogu si zamisliti da više nema moga prijatela s kojim sam bio kuhan i pečen, s kojim sam toliko toga doživil. Je 1’ ti to kužiš? Ma kakvi! Kak bi kužil ti kad ne kužim ja koji već davno kužim sve te finte, frajeru jedan!

177

DOSAD IZAŠLO U BIBLIOTECI

EvergriN

Giovannino Guareschi DON CAMILLO Arsen Dedić BROD U BOCIOriana Fallaci

PISMO NEROĐENU DJETETUMomo Kapor ADAAlbert Camus STRANAC Ephraim Kishon NIJE FER, DAVIDE Jerome K. Jerome TRI ČOVJEKA U ČAMCU a o psu da se i ne govori

Slobodan Novak IZGUBLJENI ZAVIČAJ i dvanaest novela

Ljubivoje Ršumović ZOV TETREBA Henri Pierre Rochć JULES I JIM Ephraim Kishon NIJE FER, DAVIDE Ivan Slamnig

BOLJA POLOVICA HRABROSTIFitzroy Maclean PIJESAK ORIJENTA Jaroslav Hašek RAZGOVOR SA CENZOROMRichard Bach

GALEB JONATHAN LIVINGSTON

RASPRODANO

RASPRODANO

300 d

RASPRODANO

RASPRODANO

RASPRODANO

120 d

120 d

RASPRODANO

RASPRODANO

RASPRODANO

150 d

150 d

RASPRODANO

Mostar - Stemmle PUAŠKAŠI CRKAVA Aleksandar Solženicin JEDAN DAN IVANA DENISOVIČA & MATRJONINO DOMAĆINSTVO Mark TvvainNOVINARSTVO U TENNESSEEJU I DRUGE PRIČEFrancesco Petrarca PJESME LAURI Milan Kundera ŠALAHenry Rider Haggard ONAJohn Steinbeck TORTI LLA FLAT Charles Baudelaire SPLEEN PARIZANenad BrixyMRTVACIMA ULAZ ZABRANJENGabriel Garcia MarquezPUKOVNIKU NEMA TKO DA PIŠEPavao PavličićVEČERNJI AKTMomo KaporOD SEDAM DO TRIDragoslav AndrićSVAŠTARAMomo KaporFOLIRANTIMomo KaporUNABohumil HrabalSTROGO KONTROLIRANI VLAKOVIH. H. Munro SakiSREDNI VASHTAR I DRUGE PRIČEMomo Kapor PROVINCIJALAC Ephraim Kishon KOD KUĆE JE NAJGOREMomo Kapor ZOEZvonimir Majdak KUŽIŠ, STARI MOJ

150 d

180 d

180 d

150 d

RASPRODANO

250 d

240 d

180 d

240 d

150 d

300 d

250 d

300 d

300 d

300 d

220 d

NAKLADNI ZAVOD ZNANJE, ZAGREB ZA IZDAVAČA: DRAGUTIN BRENČUN

KOREKTOR: ŠTEFICA KONJEVOD TEHNičKi UREDNIK: SREĆKO JOLIć

TISAK: čGP »DELO«, LJUBLJANA! 1984