Koreni Aleksandra Smalcelj

SAVREMENA KNJIŽEVNOSTI

UVOD U ROMAN ,,KORENI” DOBRICE ĆOSIĆA

Aleksandra Šmalcelj IVf1Ekonomska škola NišProfesor Sonja Petković

UVOD U SAVREMENU KNJIŽEVNOST

Naša škola- Koreni

Istorijsko razdoblje u kojem živimo najčešće se označava kao razdoblje posle Drugog svetskog rata. Svetska književnost, i pored mnogih spornih određenja, označava uglavnom književnost čitavog sveta, za razliku od pojedinih književnosti nekih zemalja ili naroda. Nazivom savremena svetska književnost određeni su neki osnovni okviri književnosti u vremenu i prostoru: tim bi se nazivom mogla označiti književnost čitavog sveta posle Drugog svetskog rata. Književni istoričari našu epohu označuju kao modernizam, pa se otuda savremena književnost shvata kao najnovije razdoblje unutar epohe modernizma, kao razdoblje koje obuhvata drugu polovinu XX veka.

Savremena svetska književnost


Karakteristike savremene književnosti:

Pojava novih književnih tehnika Razaranje fabule Nepouzdanost i iščezavanje pripovedača Sklonost prema menjanju pripovedačkih perspektiva Uvođenje naučne građe i naučnih postupaka u organizaciju teksta Često napuštanje tradicionalnih humanističkih vrednosti

U savremenoj književnosti zapažena je pojava egzistencijalizma, socijalističkog realizma, ekspresionizma i nadrealizma, koji su nastali znatno ranije.



Avangarda predstavlja izvorište savremene poezije, savremenog romana, razvoj novih tehnika i karakteristika egzistencijalističke proze, produžavanje tradicije realizma, puteva drame, savremene drame i savremenog pozorišta, pozorišta apsurda, teorije epskog pozorišta, uspon eseja, ulogu književne kritike i slično.

Prilikom razmatranja savremene književnosti treba imati u vidu i složeniji kontekst, tj. ne zanemariti pojavu raslojavanja književnosti, ni utica novih medija- radija, televizije i filma kao moćnih sredstava masovne komunikacije.



SAVREMENA SRPSKA POEZIJA


Obeležja savremene sprske poezije

Savremena srpska književnost zauzima vremenski period od 1945. godine do danas, mada prava savremenost srpske književnosti, posebno srpskog pesništva, počinje od početka pedesetih, tačnije od 1952. godine, tj. od pojave prvih pesama Vaska Pope i prve knjige Miodraga Pavlovića 87 pesama, koja se pojavila navedene godine, da bi joj se 1953. pridružila i znana zbirka pesama Kora Vaska Pope.Za ovaj period, bilo da je reč o prozi, drami ili poeziji, karakteristična je tzv. utilitarnost– književnost je u funkciji istorijskog trenutka, ideoloških zahteva i kolektivnih raspoloženja. Angažovanost jeste osnovno obeležje poezije, a njena inspiritivna područja su: revolucija i harizma, rodoljublje i sloboda kao osvit i imperativ trajanja, polet življenja, horizonti stvaranja.


Obeležja savremene sprske poezije

Savremenu srpsku poeziju obeležili su: Desanka Maksimovic, Vasko Popa, Branko Miljkovic, Miodrag Pavlovic i mnogi drugi.

Desanka Maksimović

Vasko Popa

Branko MiljkovićNaša škola- Koreni

MODERNA PROZASTRUKTURA

MODERNOG ROMANA

Moderni roman

Roman je velika prozna forma, pa zato i mogućnost i nastojanje pisca da se u njemu što svestranije i sveobuhvatnije prikaže stvarnost u kojoj se živi ili svet koji se imaginira. Roman zahvata život na takav način i u takvom obimu da mu se nigde ne vidi kraj. I dok pripovetka mora da ima strogi plan, da se usredsređuje na jednu temu i da prikazuje samo jednu akciju ,,roman može da teče kao bujica i da sa sobom nosi sve što dođe u njegove tokove“. Otuda toliko raznolikosti u pristupu pisaca stvarnosti i životu, i velike slobode da se različitim postupcima i jezičkim sredstvima objave ,,mnogi slojevi života” i sve njegove haotičnosti. Naravno, on ih daje u kontinuiranom toku ili manje-više fragmentarno, bivajući usmeren čas na radnju, čas na vreme i prostor, a često i na male lične doživljaje od kojih pravi ,,veliku mapu” unutrašnjih dešavanja, bez kojih ne može da se uđe u skrivene odaje pesničkog života, u intelektualne i moralne probleme i dileme savremenog čoveka, na čemu mnogo insistira moderni roman.


Postoji različita tipologija romana: Roman lika Roman prostora Roman vremena Roman vremena i prostora

Prema načinu komponovanja roman može biti: Stepenasti Prstenasti Paralelni

Moderni roman


Istaknuti pisci savremene srpske proze su: Danilo Kiš, Milorad Pavić, Desanka Maksimović, Ivo Andrić, Borisav Pekić i drugi.

Moderni roman

Milorad Pavić

Ivo Andrić

Borisav Pekić

Danilo KišNaša škola- Koreni


Koreni Dobrice Ćosića su tematski slojevit roman, moderan i po tematici koju obrađuje i po umetničkoj metodologiji kojom je građen .Tematski slojevi romana celovito predstavljaju srpsko selo u njegovom sporom preobražavanju tokom 19 veka. U mnoštvu motiva i tema naročito se ističe sledeće: tradicionalno slobodarstvo srpskog seljaštva, izraženo u otvorenoj borbi protiv domaće despotije i apsolutizma; radikalizam kao idejno-političko uporište borbenog seljaštva; održavanje kultova srpske srpske nacionalne mitologije konstituisane još u davna vremena; problem preranog gašenja porodicnih stabala; patrijarhalna despotija kao kult; evropeizacija srpskog intelektualca; raslojavanje srpskog sela; materinski nagon;psihologija suvišnog čoveka;problem identifikacije ličnosti, itd.Ćosić je pokazao kako svaka generacija, gradeći sopstveni život, plaća velike dugove onome što nasleđuje od predaka.


Novina Korena je, pre svega, u postupku i stilu. To je poetski psihološki roman, umnogostručene subjektivne perspektive, u kojem se nalaze dramatični sudari među ličnostima osvetljavajući iz više uglova, sa stanovišta svih aktera radnje.Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine.

KOMPOZICIJA:PrologRaskid Aćima Katića sa Vukašinom i porodična agonija KatićaPrerovska buna i Aćimovo hapšenjeRađanje Aćimovog unuka AdamaEpidemija i Simkina smrtEpilog


GLAVNI LIKOVI

Aćim KatićĐorđe KatićVukašin KatićSimkaTola DačićAdam Katić

Narator:Starac Nikola; sam pisac


PORODIČNO STABLO


Aćim Katić

Aćim Katić — despot i gospodar porodice. Acim Katic bio je seljački sin,gazda,domaćin i radikalski prvak.Ističe se u jednom planu kao vođa naroda ,domišljat i sposoban ,sa jasnim političkim ciljevima koji su izgrađeni na tradiciji i jako tradicionalnom osećaju .S druge strane ,on je skrhan saznanjem da ne može da se uhvati u koštac sa problemima koje donosi novo vreme ali i sa porodičnim problemima ,te preživljava niz poraza koje ga jos više oslabljuju.

Aćim Katić je bio sin Kate i Luke Došljaka ( sluge Vasilija koji je prvobitno osnovao imanje). Predstavljao je odraz iskompleksiranosti, jednostranosti, snage, moći i oličenja ličnog poraza. Oduvek je bio u sukobu sa drugima al pre svega i sukobu sa samim sobom, posedovao je taj osećaj nesigurnosti jer je bio sin sluge što u njemu budi dubok osećaj bezvrednosti i straha.


Njegov poraz se ogleda u tome što odbacuje unuke sina-političkog neistomišljenika a prihvata za nastavljača loze sina svoga sluge, baš kao što se desilo i sa njim. Tih teskoba se nije uspeo osloboditi do kraja života ali je nastojao rešiti ih se tako što će živeti taj neki drugi, gospodski život kroz Vukašina svog mlađeg sina. Vukašin je bio njegov miljenik , njega je slao da uči visoke škole, on je bio njegova ideja savšenosti, on je bio sve ono što Aćim nikad nije uspeo, međutim tu doživljava poraz kad Vukašinovu ženidbu sa Tošićevom ćerkom shvata kao napad na njega i tu dolazi do rušenja njegovih snova i želja. U tom trenutku, i mračnom času za njega okreće se Đorđu i traži u njemu poslednju nadu za naslednika jer u Vukašinovoj deci nikad nije gledao svoje unuke, već unuke Tošića njegovog političkog neprijatelja. Njegovi principi su bili jači od ljubavi, porodice i upravo u tome leži kako tragedija koja se odražava na celu porodicu , tako i lična tragedija Aćima Katića, velikog političara, gazde, vođe ali ne i ostvarene ličnosti.

Aćim Katić


Đorđe Katić

Đorđe imponuje i snagom volje, i poslovnom veštinom i smislom za posao. Ali on je, istovremeno, zamišljen kao tip impotentnog i sterilnog muškarca, što je u romanu dublje i analitičnije prikazivano. U Đorđu je veoma jaka čežnja za porodom, nagon očinstva, nagon za produženjem porodice: on u tome vidi smisao življenja. Strah da će ostati bez poroda rađa u njegovoj svesti stravične slike pustoši na njihovom posedu. Ovaj strah dobija skoro patološke razmere i snagu, Đorđe se opija, tuče svoju ženu, pa je, u časovima dubokog pijanstva, nagovara da mu rodi naslednika, makar ga začela i sa slugom. A kad se to i desi, kad mu Simka posle petnaest godina jalovog braka rodi sina, počinju nova Đorđeva stradanja zbog sumnji da li je on zaista otac tog muškog deteta, Katićkog naslednika.


Tu dolazi do novih sukoba i previranja, ali duboko u sebi, znajući da on ne može imati naslednika, pogotovo ne tako visokog i razvijenog još u detinjstvu on nastoji da promeni Adama i beži od suočavanja sa činjenicom da to stvarno ne može biti njegovo dete. Na taj način pokušava da zavara sebe al to nikad nije uspeo. Posle Simkine smrti , ono što mu je ostalo bio je Adam, ono što je posle Simke ostalo to je bio on,pa ga Đorđe i njegov otac Aćim na kraju prihvataju za naslednika. Na kraju romana vidimo ga razjedenog i upaničenog od straha da u strašnom epidemičnom pomoru Prerovaca ne ostane bez naslednika, ali i veštog da tuđe nesreće iskoristi da bi uvećao bogatstvo svome detetu.

Đorđe Katić


Uz pomoć unutrašnjeg monologa Đorđa Katića pisac daje odmah, gotovo celu njegovu ličnost. Saznaje se, iz tog monologa, mnogo: položaj Đorđa Katića u društvu; njegov način života; njegov odnos prema ocu i njegov odnos prema ženi; njegov strah i njegova nemoć; uzroci toga straha i uzroci te nemoći. Đorđe Katić, koji većinu dana provodi po drumovima i većinu noći u mehanama: odlazeći u trgovinu i vraćajući se iz trgovine; koji je nesrećan što je nemoćan ljubavnik i koji je očajan što ne može da bude otac; koji je nezadovoljan i svojim bogatstvom, i svojim položajem, i svojim životom, — tu je, sav, pred čitaocem. Uznemiren, neodlučan, osoran.

Đorđe Katić


Vukašin Katić

Đorđe i Vukašin su dva lika koje veže zajedničko poreklo ali ih mnogo više razdvaja .Vukašin predstavlja izdanak novog bremena novog doba i misli. Francuski đak se vraća u Srbiju koja još nije uspela da se oslobodi turskog nasleđa koja se nalazi pod teretom neprosvećenosti i siromaštva.On stremi ka evropskom duhu ali se istovremeno budi Vukašin zadojen tradicionalnim i seljačkim, što dovodi do unutrašnje borbe ,mučenja i preispitivanja.

U sećanju su mu Prerovo, detinjstvo, odlazak u Beograd da postane, po očevoj odluci gimnazijalac. Đak profesora Andre, da bi potom postao pariski student prava.Seća se i očeve želje: da troši dukate kao knez, ali da gunj i opanke ne skida.


Tada početkom XX veka, mladi Vukašin Katić pripada generaciji koja značajno utiče na politički život Srbije. Teži velikim političkim promenama: da sve bude prilagođeno evropskim merilima.Razlozi njegovog sukoba sa njegovim ocem Aćimom su sledeći: On ne želi da sledi očevu radikalsku politiku, ne želi da učestvuje u tom zavaravanju neukog, primitivnog seljaštva. ‘Narod nije tražio ustav,tražio je hleb. A vi ste ga obmanuli da je ustav-hleb.”

Odluka da se oženi Tošićevom ćerkom, da se orodi sa političkim protivinikom Tošićem, pogađa Aćima mnogo više nego činjenica koju su videli Simka i Đorđe a to je da se Vukašin vratio da podeli imanje.

Vukašin Katić


Starac Nikola

Starac Nikola ima ulogu naratora u ovom romanu. Sa početka romana saznajemo da se Nikola javlja u trenutku kada je egzistencija ugrožena. Duga brada i nož su njegova obeležja.Duga brada nam pokazuje na njegove godine i zapuštenost, a nož na njegovu hajdučku prirodu. U samom tom početku govori o kući gde se nalazi , o Aćimu kao čovečini al ne otkriva njegov identitet. To što ga je Aćim prihvatio je Nikoli značilo te je postao slepi izvršilac njegovih volja i mračnih poslova.U prologu Nikola počinje priču o sebi. Kroz dalji tok romana dočarava situaciju u kući, i njegova osećanja prema Simki, u koju je bio iskreno zaljubljen. Završivši priču o sebi u epilogu, Nikola se direktno obraća Adamu (u kojem je video delić Simke), budućem nasledniku, da i o njemu kaže još jednu istinu,prorokujući mu bogatstvo i porod.


Prolog i epilog, romana koji čine monolog letopisca Nikole imaju posebnu funkciju u delu. Najpre je to specifično dramska funkcija — da informiše, da najavi ili nagovesti ono što će se dešavati i one koji će u tome sudelovati, da govorim o sebi — kako to čini Nikola — poveća napetost i interesovanje za one koje on na početku samo ovlaš pominje; to je u prologu; a u epilogu — kao u klasičnom tipu romana — dobijamo "odjavu" komentar i zaključak ipak što u Korenima kraj ne znači počinak, definitivno smirenje nego i jedno novo, iako možda samo uslovno i simbolično, otvaranje prema beskraju i neizvesnosti života.

Starac Nikola


Nikola jeste tip čoveka hajdučkog mentaliteta, ali čitavo Nikolino biće ispunjeno je tragikom života u ropstvu pod Turcima. Njemu su u mutnom sećanju ostale pojedinosti očeve smrti, koga su Turci, posle pada prvog srpskog ustanka, nabili na kolac a seljacima zabranili da ga skinu i sahrane, pa je Nikolina mati morala da sedi kraj mrtvog muža da ga ne bi psi unakazili. Na tim doživljajima lične i kolektivne nesreće formiran je Nikolin mentalitet. U njegovoj svesti često se roje vrlo zagonetne slike, nastale svakako na osnovi narodnih legendi o stradanjima i borbama u toku robovanja pod Turcima. Ćosić je Nikolu, čoveka bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta i datuma smrti, neukorenjujući ga nikako i nigde, podigao do simbola i pokazao da čovek ovog tipa predstavlja dotrajavanje jedne mitske vrednosti.

Starac Nikola


Kad se završe uvodne reči starca Nikole, reči prologa i reči epiloga čitalac je uključen u situaciju čiji su nosioci dve ličnosti od kojih je jedna centralna: Đorđe Katić, bogati trgovac, i Tola Dačić, njegov nadničar.Ovim dvema ličnostima pisac je odmah odredio njihovu ulogu, i to društvenu ulogu: trgovac i nadničar, gospodar i sluga, onaj od koga se zavisi i onaj koji zavisi.

Starac Nikola




STILSKO-JEZIČKI POSTUPCI U OBLIKOVANJU POETSKOG

PROSTORA ROMANA “KORENI”

Roman Koreni je porodični roman, ali i socijalni i poetski roman. Kad govorimo o poetskom, moramo naglasiti da je mnogo stilsko-jezičkih postupaka koji vode u izuzetnu poetizaciju romana, naročito kada se na umu imaju neka poređenja, metafore i personifikacije-reči sa konotativnim značenjem, čime se ostvaruje visoki učinak oneobičavanja ili pak očuđivanja, tako da nam se Ćosićev svet pored Morave nudi kao velika senzacija.Mesta na kojima je postignuta poetizacija predmetnog sveta:-”... Njene ruke svađale su se s posuđem.”-”... Napipao je kesu, prstima gnječio dukate, a oni su bežali i penušavo cičali.”-”... Košava jedne noći pobegla sa beogradskih ulica, uplašena mlakim jugom i ralicama po polju.”


Primeri pokazuju da se jezik konotacije (prenesena značenja) stalno uključuje u jezik denotacije (doslovnog značenja), ali uvek kada čitalac treba da oseti novi doživljaj sveta kao velike zagonetke. Ono što ovaj roman čini modernim jeste umetnički postupak u personalizaciji (karakternom obeležavanju) likova.Pored dijaloga kada su u pitanju dramske scene, Ćosić vešto koristi i unutrašnji monolog, čime naglašava unutrašnje tokove svesti ( to je upravo ono što ovaj roman čini romanom toka svesti) ili duševnu dramu čoveka, naročito u sukobu jednih sa drugima. Unutrašnji monolog je prisutan i kada su likovi prividno izdvojeni i u samljeni. I tada je u njima tok misli, slika, scena, oživljenih dijaloga i prizora iz prošlosti.


U prvom slučaju imamo kombinaciju dijaloga i unutrašnjeg monologa:- A ako ja neću?-reče- Ja imam pravo da to zahtevam. Uostalom, sutra putujem .

Služba...(Ne, večeras se mora sve svršiti.)Rečenice u zagradi čine tok misli dok traje nelagoda, psihološka pauza ili dilema kako dalje nastaviti.Drugi slučaj-direktni monolog:“Isteraću Simku . Zar je to neka žena kad noćas može da spava? Tako je. Nerotkinja nema dušu.. Oženiću se devojkom. Neću. Oženiću se poštenom udovicom koja je rađala decu. Mušku decu”.Treći slučaj kombinacija unutrašnjeg direktnog i doživljajnog govora:-Od mene počinje život naše loze. Ja sam i koren i stablo. Uvek je tako mislio. Nije to rekao”.


Funkcija unutrašnjeg monologa je:- predstavljanje toka svesti- da se odredi ličnost i njen karakter- da se podstakne razgovor i radnja- da se sadašnjost i prošlost što više integrišu u jedinstvenu sliku junakovog doživljaja i svesti.


ZAKLJUČAK

Roman ‚,Koreni” Dobrice Ćosića vezuje sled hronoloških događaja (na jedne događaje

nadovezuju se drugi), ali su svi oni povezani i porodičnim stablima, pojedincima, njihovim

potomcima,čije sudbine dosežu do naših, posleratnih dana, otkrivajući nam se kao

utemeljitelji porodica, kao ljudi velikih ideja, zabluda , poraza i stradanja.

Education

Koreni Aleksandra Smalcelj