Momčilo Gavrić iz sela Trbušnica, kod Loznice, u

podnožju planine Gučevo, bio je najmlađi podoficir na

svetu u toku Prvog svetskog rata. Imao je svega 10

godina kada je peške prešao Albaniju i postao kaplar,

učestvovao je i u proboju Solunskog fronta, gde je

ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12. godini unapredio u podnarednika.

Momčilo (1906 – 1993) je bio osmo od ukupno jedanaestoro

dece Alimpija i Jelene Gavrić. Jednog dana, na početku rata, u

njihovu kuću došla je grupa austrougarskih vojnika, pa je

osmogodišnji Momčilo otrčao da javi stricu da pripremi volovsku

zapregu za beg. Kada se vratio, zatekao je razbacane leševe po

dvorištu – majka, otac, četiri brata i tri sestre bili su ubijeni.

Najstariji brat, Dragoljub, imao je 16, a najmlađi, Milivoje, samo dve godine.

Mali Momčilo je tada pobegao ka vrhu Gučeva, gde je naišao na položaje

Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, kojim je komandovao Stevan

Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Istog dana, srpski vojnici osvetili su

njegovu porodicu, tako što su u iznenadnom bombaškom napadu pobili

Švabe koji su pijani šenlučili oko Gavrićeve kuće, a Momčilo je postao

borac srpske vojske. Po naređenju majora Tucovića, vojnici su mu od tada

davali da svakog dana tri puta opali iz topa kako bi svetio svoju braću i sestre.

Između svoje osme i dvanaeste godine, Momčilo je sa Šestim

artiljerijskim pukom Drinske divizije prokrstario sva ratišta. Bio je

učesnik čuvene Gučevske, a onda i slavne Kolubarske bitke

1914. Dočekao je napad nemačkog feldmaršala Augusta fon

Makenzena, a potom preživeo albansku golgotu i stigao do Krfa,

izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Na Krfu je i dobio čin kaplara.

Posle toga, Momčilo je krenuo na Solunski front. Na položajima na Kajmakčalanu ranjen je u ruku. Dok je boravio na Solunskom frontu završio je i kurs za opismenjavanje, a vojvoda Živojin Mišić, načelnik Štaba Srpske komande, naredio je da se Momčilo unapredi u čin podnarednika. Tada je imao svega 12 godina – objašnjava Goran Vilić, istoričar u Muzeju Jadra u Loznici.

Prema njegovim rečima, Momčila su posle rata poslali u Englesku na školovanje. Pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u Feveršemu, u grofoviji Kent, gde je nakon tri godine dobio svedočanstvo o završenom školovanju. U Srbiju se vratio 1921. godine.

Prvi posao dobio je kao šegrt u železničkoj radionici u Šapcu, ali je zbog krize otpušten. Zatim je kraće vreme radio kao kondukter tramvaja u Novom Sadu, a onda se vratio u Beograd, gde je zarađivao za život kao ložač i šofer. Ubrzo potom zaposlio se u veletrgovinskom preduzeću „Hartija“ i nastavio školovanje za komercijalistu. S tom diplomom osposobio se za samostalan život.

Momčilo je doživeo veliko iznenađenje kada je 1924. godine dobio poziv na odsluženje vojnog roka. Služio je u garnizonu Slavonska Požega 18 meseci. Naime, kada je pokušao da dokaže da je učesnik Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu, to je okvalifikovano kao pokušaj izbegavanje služenja vojnog roka, pa je osuđen na tri meseca zatvora – napominje Vilić.

Momčilo se po odsluženju vojnog

roka vratio u Beograd i nastavio da

radi kao šofer, a kasnije i grafički

radnik. Tri puta se ženio. Iz braka

sa prvom suprugom, Kosarom Ilić

iz Mladenovca, dobio je dva sina –

Branislava (1940) i Aleksandra

(1945). Umro je u Beogradu 1993. godine.

Momčilo Gavrić, u sredini, 1983, u Guviji, mestu iskrcavanja Srpske vojske na Krfu posle albanske golgote

Inače, u Momčilovom rodnom selu Trbušnica, i danas mu živi dosta rodbine, od njegova dva brta koji su preživeli pokolj – Svetozara i Bogosava.

Od sinova Branislava i Aleksandra, Momčilo je imao unuke Dejana, Anu i momčila (Dejan je profesor na Konzervatorijumu u Esenu, a Ana i Momčilo su grafičari, kao i njihov deda).

Svojevremeno je šabački pisac Dragiša Penjin napisao knjigu „Sin Drinske divizije“ koja je posvećena Momčilu Gavriću. Čini se, međutim, da je u svom kraju skoro zaboravljen, jer nijedna loznička ulica, škola ili ustanova ne nosi njegovo ime, a nema ni spomenik.