Ko su ti junaci koji mogu da se podice da su zaduzili jedno od najvecih odlikovanja na svetu?

To su seljaci, to su Srbi, tvrdi na muci, skromni, nesalomljivi, to su ljudi, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, pretvarali su se u najhrabrije vojnike, najistrajnije, najbolje od svih. To su Srbi!

O Srbijo moja krvlju napojena, moj plavi raju gde bezbroj dusa vecno sanja, ti raju sa andjelima srpskim uspavanim. Ponosni orlu sto sa bratom gledas, sto svoj grb u srcu nosis, drzim ovo slovo vama. Vama sto ste neuspehe jeli istom kasikom, vama sto ste zivot dali da otadzbina bude laksa za tonu poraza. Vama sto ste disali kult muskog. Kuda nas vode nasi koreni? Svaki covek ima poreklo koje na neki nacin odredjuje njegovu sudbinu ili bar dobar deo nje. Na balkanu je ta uloga istaknutija kao nigde drugde na svetu. Kako ti je prezime? Odakle dolazis? Ko su ti bili dzedovi? Cesto je mnogo vaznije od onoga sto si ustvari. Covek bez korena je nula bez proslosti i buducnosti. Ja imam moje i ponosim se njima! Ponosim se svakom suzom sto je za ognjiste prolivena. Drzim pocast na mestu gde se valovi ljube i gde su u crno zavijene trube, na grobu brace moje. Vremenska linija u nazad, opet je Srbin patio. I ceo puk i daleka Francuska, i Vuk Isakovic. On tako ziveci strasnim zivotom, ostavljao je komade svoga bica nataknute na razne kuce u krajevima kud mu noga nikad vise nece krociti. Njegov put vodi na sasvim drugu stranu, po tudjoj volji. Sa onom strasnom ranom sto mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, lezao nepomican nad utokom Dunava, lebdeci iznad zivota. Ima neceg krvavog u istoriji jednog naroda u bedi i privitimizmu ka necemu visokom, plemenitom i svetom. Seobe su svedocanstvo borbe naroda i njegove kulture. U namucenom narodu se javlja nada koja je zvezda vodilja, zvezda budi optimizam za dalje uspehe i volju za pohode. Oni su vodjeni zvezdom pod okrivljem beskraja plave kape nebeske. Srbin voli svoje drvece, kao sto Svajcarac voli planine, kao sto Danac voli more. Kao dzin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja saveznika. Zeleni, lisnati zastor granu pruza se iznad dece koja se igraju. Grana je pustila korenje i ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rasce smelo kao jedno od pravih kraljevskih drveca Evrope. Srbin zivi svoju poeziju. Ja zivim ovu nasu. Ne dam mog Boga, grizem za svoj koren, palim svecu i darujem dusu onima sto su pali za moje sunce, a njihovu majku.