Година 2018, Број 6 Лист ученика и наставника

ОШ’’Вук Караџић’’ у Бору

‘’Вук’’

2 ‘’Вук’’

Реч директора школе Кажу, да су често успомене и сећања тачнија од стварности. Живот можда и није оно

што се десило, већ оно чега се сећамо и како се тога сећамо.

У живот једне школе уткана су и сећања на одрастање и безброј прича из школских

клупа.

У живот једне школе уткани су и животи оних који су се бавили и баве се једном

дивном професијом у којој се спорије стари, јер кажу, радити са децом, значи бити увек на

извору младости.

У живот једне школе уткани су и животи оних који нису носили дневник, али су

бринули о деци, да не седе у прљавим и поломљеним клупама, и да нису гладни.

За нашу школу кажу да је добра, а нема добре школе без добрих професора, и нема

добрих професора без добрих ученика.

Школа своју образовну мисију обавља од давне 1937 године. и увек су на првом

месту били ученици. Желимо да ученицима школа буде занимљива и безбедна, али и да им

пружи знање које ће им користити у даљем школовању, али и животу. Поред редовних

наставних активности, можемо се похвалити и великим бројем ваннаставних садржаја, где

деца показују сву своју креативност и надареност.

Рекло би се да је школа у својој 81.години рада достигла своје циљеве што се тиче

техничке опремљености саме установе и да су услови за рад у школи на завидном нивоу.

Но, овде се не завршавају захтеви, ни амбиције ученика, нити наставника.

Можемо рећи да смо од изласка прошлог листа ''Вук'', учинили доста за побољшање

услова рада у школи. Извршили смо реконструкцију ограде око спортског игралишта,

урађена је ограда око школског игралишта у издвојеном одељењу у Слатини, окречене су

све просторије, спуштени су плафони и постављена је нова електро расвета у целој школи

издвојеног одељења у Слатини. У фази је завршетак радова на фасади матичне школе.

Закорачивши у нову школску годину, школа је пружила корак у нове изазове,

поставила пред собом више и строже циљеве. Плански, с много воље и елена, спремни на

стално даље стручно усавршавање, уз примену методичких новина, наставници настављају

своју мисију.

‘’Вук’’

Наши успеси у школској 2017/18.години

3

ПРЕДМЕТ

НИВО

ТАКМИЧЕ

ЊА

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ

РАЗРЕД ПЛАСМАН НАСТАВНИК

енглески

језик

Општинско

такмичење

Јон Барбуцић VIII 3.место и учешће на

окружно

Маријета

Тодосијевић

енглески

језик

Општинско

такмичење

Душан Станковић VIII 3.место и учешће на

окружно

Маријета

Тодосијевић

Француски

језик

Општинско

такмичење

Теодора Цветковић VIII 3.место и учешће на

окружно

Милица Марковић

Физика Општинско

такмичење

Анђела Радосављевић VI 3.место и учешће на

окружно

Данијела

Стојчевски

математика Општинско

такмичење

Теодор Петровић IV учешће на окружно Биљана Станковић

математика Општинско

такмичење

Андрија Живковић IV учешће на окружно Биљана Станковић

математика Општинско

такмичење

Анђела Балашевић IV учешће на окружно Благоје

Цветановић

математика Општинско

такмичење

Јана Урошевић IV учешће на окружно Благоје

Цветановић

математика Општинско

такмичење

Никола Бузејић IV учешће на окружно Биљана Станковић

математика Општинско

такмичење

Анђела Радисављевић VI учешће на окружно Милена

Михајловић

математика Општинско

такмичење

Душан Станковић

VIII учешће на окружно Миодраг

Михајловић

српски језик Општинско

такмичење

Никола Ицић

V 3. место и учешће

на окружно

Милан Станковић

српски језик Општинско

такмичење

Никола Трајковић

VI 2. место и учешће

на окружно

Милан Станковић

српски језик општинско

такмичење

Ања Перовић

VI 2. место и учешће

на окружно

Милан Станковић

српски језик општинско

такмичење

Ђурђина Стаменковић VI 2. место и учешће

на окружно

Александра

Миловановић

српски језик општинско

такмичење

Никола Костић VI 3. место и учешће

на окружно

Милан Станковић

српски језик Окружно

такмичење

Фабиола Бајрами VII 2. место и учешће

на републичко

Јасмина Ристић

Голубовић

књижевна

олимпијада

Окружно

такмичење

Фабиола Бајрами VII 1. место и учешће

на републичко

Јасмина Ристић

Голубовић

биологија општинско

такмичење

Словић Вања

V 2. место и учешће

на окружно

Марија Тодоровић

биологија општинско

такмичење

Трајковић Никола VI 3. место Марија Тодоровић

биологија општинско

такмичење

Јаношевић Катарина

VI 3. место Марија Тодоровић

биологија општинско

такмичење

Стаменковић Ђурђина VI 3. место Марија Тодоровић

''Шта знаш о

саобраћају''

Општинско

такмичење

Теодор Илић

VIII Пласман на

окружно

Маријана

Мишковић

национална

еколошка

олимпијада

Државно

првенство

Давид Рајић

VIII 3.место Дамњановић

Катарина

Тесла инфо

куп

окружно

такмичење

Јон Барбуцић

VII 1.место окружно Катарина

Милутиновић

Да ли се још увек радо

сећаш основне школе и

свега што си у њој

доживео?

Да, наравно, то су још

увек свеже успомене, мени

врло драге. Свих тих

доживљаја кроз школовање

врло се радо сећам и кад год

их се сетим, увек ми је жао

што је тим ђачким

пустоловинама дошао крај.

Коју си средњу школу

уписао и да ли си сада, када

је већ неко време прошло,

задовољан својим избором?

Уписао сам Средњу

медицинску школу у

Зајечару, општи смер, и тим

избором сам врло задовољан.

Имаш ли у новој школи

другове из старе школе?

Да, неколико, а мој друг

од првог разреда, Теодор

Илић, је и сада са мном у

истом одељењу.

Шта те је навело да

упишеш баш ту средњу

школу?

Да упишем средњу

медицинску школу навела

ме је љубав према тој

струци, помагање другима и

ношење белог мантила.

Имаш ли планове и за

наставак школовања,

факултет? Како видиш

себе у будућности?

После средње школе

планирам да упишем

факултет и још више

проширим своје знање, али је

за све даље планове још увек

рано.

Учествовао си у

основној школи на разним

такмичењима, из разних

предмета. Који су били

највећи успеси и шта ће ти

остати у сећању?

Највеће успехе доживео

сам на такмичењима из

биологије на којима сам уз

подршку и напоран рад са

наставницом Катарином

Дамњановић освајао трећа

места на републичком нивоу.

Да ли је тешко бити

с в е с т р а н , и м а т и

различита интересовања?

Признајем, понекад је

било тешко издржати све

захтеве, али вредним радом

се све може постићи.

Музика је била једна

од твојих љубави. Свирао си

н а ш к о л с к и м

манифестацијама. Да ли си

ту љубав задржао?

Музика је била и

остала део мене, она ме

испуњава, чини ме срећним и

увесељава.

Постоји ли нека

анегдота, духовита згода,

која ти је остала у сећању

из основне школе? Да ли би

је поделио са нама?

Кроз основну школу са

својим одељењем сам

проживео мноштво

пустоловина и све су ми

једнако драге.

Који би савет дао

млађима, онима који

основну школу тек треба да

заврше?

Вредним и марљивим

радом се сваки задатак може

обавити, и важно је само

никада не губити наду.

Анђела Радисављевић 7-2

Анђела Димитријевић 7-2

4

Давид Рајић, ученик генерације у ОШ „Вук Караџић“ у Бору у школској 2017/2018. години

ВАЖНО ЈЕ НИКАДА НЕ ГУБИТИ НАДУ

Уписао сам Средњу медицинску школу у Зајечару и тим избором сам врло

задовољан...После средње школе планирам да упишем факултет и још више проширим

своје знање, али је за све даље планове још увек рано – истиче прошлогодишњи ученик

генерације у нашој школи

‘’Вук’’

‘’Вук’’

Ствари које сигурно нисте знали о биљкама „месождеркама“

СВЕ ЈЕ ТО ЖИВОТ

Природа је пронашла начин да све уреди... На најбољи начин. Зато нас не чуди када видимо

панду како одушевљено једе трску, или краву како сочно пасе детелину.м С друге стране, фасцинирају

нас оне ретке биљне врсте које затворе своје меснате „чељусти“ када у њихову унутрашњост слети неки

инсект. Изабрали смо најинтересантније детаље о животу и свакодневном поншању ове најчудније

биљке на свету.

Углавном живе на киселим земљиштима, која су сиромашна минералима, па им овакав начин

исхране помаже да порасту и да се развију, без обзира на земни недостатак.

Од свог постанка па до данас прошле су, каконаводе научници, чак 9 еволутивних фаза.

Метаморфне активности односиле су се углавном на методе лова.

Неке врсте тропских карниворних биљака, како се научно зове ова врста, хране се чак и мањим

рибицама и колибријима.

Постоји више од 700 регистрованих, различитих врста ових предатора које припадају свету

биљака, што су да су брони начини и тактике на који маме свој плен.

Инсекте, којима се највише и хране, привлаче својим јарким бојама, мирисима и нектаром, који

луче како би их привукли да се залепе и упадну у чељусти.

Поједине врсте користе и лажне длачице на које слете инсекти који се приликом покушаја бега

упетљају и бивају одвучени у дигестивни тракт.

Такође, неке врсте ових грабљивица способне су да лове инсекте испод земље. Мирују док се

инсект не приближи кореновој грани, која је шупља те усисава радознале бубе и транспортује право до

„стомака“.

Нове врсте ових биљака се у континуитету проналазе. Оно што је научницима посебно

занимљиво, јесте да прате биљку током њеног еволутивног развоја приликом којег постаје месождерка.

Противно свим убеђењима, биљке месождерке не могу да науде човеку, из једног простог

разлога. Наиме, оне имају веома спор метаболизам, па све и када би човек претрпео „напад“ ове биљке,

повреда би се залечила пре него што би биљка уопште и почела да вари оброк.

Мада ретко, али постоје и врсте које живе испод површине воде. Ови „лоши момци“ међу

биљкама хране се ларвама комараца тако што затворе своје чељусти када постану довољно близу, а са

друге стране, постоје и оне месождерке које преживљавају у пустињским условима.

Одељење 6/2

Теодора Мирошевић 8.раз.

ЗАНИМЉИВА БИОЛОГИЈА

Ко би рекао... (преузето из Малог забавника)

Четвртина костију у телу одраслог човека налази се у

стопалима.

Машину за прављење шећерне вуне измислио је зубар.

Од једног грама злата може да се направи нит дугачка 165

метара.

Бубашвабе су старије од диносауруса.

Језик плавог кита може да буде тежи од слона.

У Француској се сваке године поједе око 30.000 пужева

5

Нађа Милев 7.раз.

Марија Пауњика 8.раз.

6

ЈУНАКИЊЕ ЕПСКИХ ПЕСАМА ПОКОСОВСКОГ ЦИКЛУСА

‘’Вук’’

Епске песме покосовског циклуса настале су после Косовског боја у коме су

погинули многи српски јунаци, великаши, војсковође. До тада се, углавном, у епским

песмама певало о мушкарцима, њиховим борбама, јуначким мегданима итд. Али у

покосовском циклусу ту улогу делимично преузимају жене јер су тада, у поробљеној земљи,

морале да чувају породицу и да покажу моралну снагу.

Два најупечатљивија лика у овим песмама су Анђелија у песми „Диоба Јакшића“ и

Јелица у песми „Смрт војводе Пријезде“. Оне показују велику мудрост. Анђелија је успела

да помири браћу, а Јелица је прва уочила оно што њен муж, војвода Пријезда, није, иако је

било од животне важности, а то је да Турци копају тунеле, лагуме испод Мораве како би

ушли у опкољени Сталаћ, јер другачије нису могли. То је приметила запазивши да се вода у

Морави замутила.

Обе ове жене покушале су својом разборитошћу да победе мужевљеву тврдоглавост.

Анђелији је топошло за руком, јер је успела да помири браћу, али Јелица није јер су

Турци продрли у град.

Осим мудрости њих две красе још неке особине: несебичност, част и достојанство,

сналажљивост.

Анђелија јеспречила убиство свог девера тако што му је дала молитвену чашу, своју

најдрагоценију ствар. Анђелија је, иако су је чекали срамота и стид на једној страни и

мужевљев бес због неизвршеног наређења на другој, мудро помирила браћу Дмитра и

Богдана, и тако удовољила и Богу, и људима, и мужу.

Јелица је поступила као свака Српкиња и часно умрла са својим мужем само да не би

доспела у руке злом турском цару и да не би изневерила своју веру.

Њихови ликови показују да, иако су имале лоше услове у патријархалној породици,

успеле су да сачувају породични углед и заслуже велико дивљење.

Никола Костић, 7/2

‘’Вук’’

Марина Усеиновић 4.раз

Марија Пауњика 8.раз

7

У многим епским песмама главну улогу имају мушкарци, јунаци, зато што су јачи и

ратоборнији од жена. Међутим, има песама у којима су жене кључни ликови.

У народној песми „Диоба Јакшића“ јунакиња је Анђелија, жена Дмитра Јакшића. То

је мудра, верна, али и сналажљива жена. Глава и размишљање су њено оружје, а моралне

особине јој не дозвољавају да било коме нанесе бол. Њена доброта и мудрост су дошли до

изражаја оног момента када је добила од мужа наређење да убије девера. Анђелија није

желела то да уради јер је поштовала и волела свог девера па је уместо отрова однела свој

највреднији свадбени поклон, молитвену чашу, из које су само она и муж могли да пију.

Сипала је вино у ову вредну чашу и отишла да девера моли за коња и сокола, који су били

предмет спора између два брата. Из тог поступка видимо да је она била спремна и себе да

понизи како би браћу помирила.

У песми „Болани Дојчин“ имамо две јунакиње које су веома одлучне и часне жене.

Анђелија је жена која, иако зна да ће врло брзо остати без мужа, одбија љубавну понуду

Петра ковача и одлучује да то време док њен муж живи проведе са њим и буде уз њега. За

другу јунакињу у овој песми, Јелицу, видимо да је спремна да себи чак одузме живот како

не би укаљала своје име одлазећи код Арапина који кињи цео Солун. Има у свим овим

песмама један епитет који треба упамтити: „верна љуба“.

У песми „Смрт војводе Пријезде“ такође је једна мудра, добра, часна и поштена

жена. Зове се Јелица. Видимо да је она врло пожртвована и да не жели да свој живот сачува

тако што би била робиња турскога цара. Јелица је одлучила да је боље часно да погине, уз

свога мужа, који већ има смртну пресуду, него да живи и да буде слушкиња. Избор за њу

није био тежак.

Некада женска доброта, мудрост и пожртвованост могу бити пандан мушкој снази и

јачини.

Јована Бугариновић, 7/3

ХЕРОИНЕ НАШЕ ЈУНАЧКЕ ЕПИКЕ

Госпођо Пешић, били сте наша учитељица, волели смо Вас и поштовали. Од недавно сте у пензији. Како Вам

је?

Мало досадно, недостају ми деца.

Рад са децом...

Не рад, недостају ми деца.

Хвала Вам! Мило нам је да је тако! Ми који смо сада седми разред били смо једна од Ваших последњих

генерација. Која Вам је била некако најдража?

(када смо учитељици поставили ово питање, насмејала се и рекла: „Ви!“)

У којим местима сте радили током Ваше каријере?

На југу Србије, у Трговишту, у околини Београда и Неготина, а завршила у

Бору.

Колико година сте провели у нашој школи, „Вук Караџић“?

Тридесет и четири године.

Колико сте генерација извели?

Извела сам седам генерација у потпуности, а остали део провела сам на

заменама.

Који сте предмет највише волели да предајете?

Па ви ваљда знате! Математику.

Имали сте успехе са ученицима на такмичењима?

Наравно. Било је доста успеха из математике, као и на литерарним и ликовним конкурсима.

Каква је била атмосфера на часовима, из Ваше перспективе?

Могу да кажем и радна, и креативна, а постављени задаци су се испуњавали.

Да ли Вам је било тешко да одржите дисциплину, она је веома важна?

Не, зато што је постојало узајамно поштовање и љубав. Ђаци су, без разлике, били жељни да науче

нешто ново и да заједнички победимо многе изазове.

Је ли икада постојао неки ученик са којим нисте могли да нађете заједнички језик?

Међу људима, били они млади или стари, увек постоје понекад и проблеми. Али, важно је да

ниједан проблем не остане нерешив. Речи су јако важне, као и љубав...

Шта можете да кажете о Вашој последњој ученичкој генерацији у школи?

Разговарам са њима и видим да су многе моје савете прихватили и усвојили, често ме на то

подсећају. Врло паметна, весела, искрена и вредна деца.

А Ваша порука оним колегама који ће Вас наследити била би...

Да се потруде да им однос са децом буде као што је мој данас са одељењем 7/2, дакле са вама.

Анђела Радисављевић 7/2

Анђела Димитријевић 7/2

8

Шећерина Пешић, учитељица

РЕЧИ СУ ВАЖНЕ, КАО И ЉУБАВ

Међу људима, били они стари или млади, понекад постоје проблеми. Али

важно је да ниједан проблем не остане нерешив... Никада ми није било

тешко да одржим потребну дисциплину, зато што је постојало узајамно

поштовање и љубав. Ђаци су били жељни да научимо нешто ново и да

заједнички победимо многе изазове – истиче дугогодишња и, нама омиљена,

учитељица

‘’Вук’’

‘’Вук’’

Занимљива етимологија (порекло речи)

9

ФАКИРИ – АВАНТУРИСТИ И ЛУТАЛИЦЕ

Многе речи су у наш језик ушле из других језика, што је и нормално, и логично, јер је језик жива

творевина која се непрестано обогаћује и допуњава. Такав је случај и са другим језицима, у њима има

наших речи.

Постоји у језику једна категорија која се зове „локални сленг“. То није дијалекат, јер је дијалекат

говор и скуп говорних специфичности једног краја, то је нешто уже од дијалекта.

Може се рећи да и поједини градови и места имају нешто што се може назвати локалним сленгом,

жаргоном, говором. Ту постоје карактеристични изрази који дошљаку, у први мах, док се не навикне,

могу деловати чудно и натерати га да се запита одакле они потичу.

Да ли постоји локални, борски сленг, предмет је једне амбициозније анализе, али да постоје неки

изрази који су особени за наш град, и можда за још неке, то не треба порицати.

Једна од таквих речи је именица „факир“, са специфичним краткосилазним акцентом на

последњем слогу, што није у складу са акценатском нормом, али је жаргонски тако усвојена. Шта она

значи у локалном сленгу?

Она, пре свега, означава мушкарца, од младих до средњих година, који немирно и пустоловно

живи, не марећи много за сутра, неку врсту градског мангупа који није покварењак, већ има изражен

етички кодекс и понаша се у складу са њим. Он је животно способан, зна многе вештине, занате,

спортове, галантан је, није циција, увек занимљив и иновативан за друштво у којем се креће, али и увек

непредвидљив.

Факир, дакле, не може да буде свако ко то жели и ко се девијантно понаша, јер су за ово звање

потребне способности, витешки и авантуристички дух, креативност.

Факири су неретко свирали неки инструмент, најчешће гитару, и другима показивали своје умеће,

подучавали их. Волели су девојке, и девојке су волеле њих. Били су џентлмени у односима са супротним

полом. Борили су се за исконску правду где год су могли, и то их је често скупо коштало. Знали су начине

како да без много пара пропутују светом и да се свуда снађу. „Кликери“ су им радили беспрекорно.

Поштовали су старије од себе, родитеље и наставнике и често у томе били узор другима. Презирали су

показивање снаге јачег над слабијим и потказивање зарад интереса, мрзели све што унижава човека да би

се дошло до неке користи. Користољубље им је било страно. У сукобе су улазили са витешким

правилима. Они се нису уклапали у праволинијске друштвене токове, и били су као неки антихероји, али

нису били криминалци.

Златно доба борских факира било је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Данас се

овај израз употребљава, али често означава некога ко се само девијантно понаша без свих осталих

атрибута које подразумева.

Занимљиво је да је факир заправо страна реч, и да је у наш језик вероватно ушао још у турско

доба, преко Турака, али није чист турцизам. Какво му је порекло?

У Индији речју факир означава се аскета који упорним вежбама и одрицањем, снагом воље,

постиже медицински немогућа стања (лежање на ексерима и сл).

У арапском свету факир може, као и у Индији, бити аскета, али и артиста који изводи разне

вештине по вашарима и циркусима. Факир у оријенталном свету такође значи и сиромах.

Једно од значења речи факир код Турака и Арапа је луталица, онај који је стално у некој потрази.

Биће да је ово доста блиско нашем сленговском значењу и авантуристичком духу који је факире некада

красио.

Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина

великих светских сила, груписаних у два сукобљена војна савеза: Савезника (окупљених око

Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од

тога више од 60 милиона људи у Европи било је мобилисано у до тада највећем рату у

историји.

Последице рата су биле да је убијено више од 15 милиона људи, 20 милиона рањено,

а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и привреда. Први светски

рат познат је и под именом Велики рат.

Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија, Француска, Велика

Британија, Грчка, Румунија, САД, а 1915. године прикључиће им се и Италија. Централне

силе биле су Немачка, Аустроугарска, Османско(Турско) царство, а од 1915. и Бугарска. Од

европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале

званично неутралне.

Непосредни повод за рат био је атентат у Сарајеву на аустроугарског

престолонаследника Франца Фердинанда, 28.јуна 1914. године. Извршио га је Гаврило

Принцип, Србин који се, са својом организацијом, борио за ослобађање Босне од

аустроугарске окупације. То је моћној Аустроугарској послужило као повод да за главног

кривца оптужи Србију и пошаље јој понижавајући ултиматум, који Србија није могла да

прихвати. Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су

покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи део Европе нашао се у

рату.

Узроци рата били су дубљи, а везани су за расподелу моћи и утицаја великих сила.

Рат се водио на неколико ратишта која су пресецала Европу: Западни фронт, Источни

фронт, Балкански фронт, Блискоисточни, Италијански...Непријатељства су се одвијала и на

мору и, по први пут, у ваздуху.

Рат је окончан потписивањем неколико мировних споразума од којих је најважнији

Версајски мир 28.јуна 1919. Силе Антанте су иначе примирје са Немачком потписале пре

тога, 11. новембра 1918. Најуочљивија последица рата била је нова територијална подела

Европе, у којој су неке државе нестале, а створене су нове.

10

Стогодишњица потписивања примирја у Првом светском

рату

О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

‘’Вук’’

‘’Вук’’

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула

1914. године када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до капитулације Аустроугарске 3.

новембра 1918. године. Прве године рата српска војска је потукла аустроугарску Балканску војску,

Церска битка била је и прва савезничка победа у Великом рату, а бриљантна победа, о којој се учи у

војним уџбеницима, остварена је у Колубарској бици. Наредне године српска војска суочила се са

тројном инвазијом. Не желећи да се преда, српска војска, коју је пратио велики број цивила, повукла се

преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је

пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. забележила успехе.

Борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. Српске и друге савезничке снаге

пробиле су фронт и убрзо је Бугарска била принуђена на предају. Српска војска незадрживо је

напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд.

Најпознатији српски војни команданти и војсковође у Великом рату били су: краљ Петар Први

Карађорђевић, регент Александар Карађорђевић, војвода Радомир Путник, војвода Степа Степановић,

војвода Петар Бојовић, војвода Живојин Мишић, Павле Јуришић Штурм...Небројено је много осталих

хероја, обичних људи, сељака који су живот дали за слободу отаџбине, а међу тим обичним људима

посебно место припада Милунки Савић, српској Јованки Орлеанки.

Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Према подацима Конференције

мира у Паризу 1919. изгубила је милион двеста четрдесет седам хиљада четири стотине тридесет и пет

људи, односно 28 одсто од целокупног броја становника који је имала по попису из 1914. Што се тиче

цивилног становништва, губици су износили 845 000. Изгубљено је чак 62 одсто мушког радног

становништва између 18 и 55 година. Толике губитке, у односу на број становника, нико није имао.

Према попису предузећа из 1916. на аустроугарском окупационом подручју онеспособљено је

58 одсто индустријских предузећа, а слично је било и у бугарском окупационом подручју где су

руднике експлоатисали Немци. За време рата у Србији су оштећени рудници метала са 50 одсто, а

рудници угља са 100 посто. Однето је 1610 тона злата, 3100 тона сребра, велике количине бакра, олова,

каменог и мрког угља. Приликом повлачења непријатељ је многе руднике и индустријске објекте

потопио, порушио и запалио.

Сточни фонд у Србији је уништен за 70 посто, пољопривредна производња смањена за 70

посто, механизација и инвентар преполовљени.

Број радника у Србији је тек 1923. године достигао број из 1910. године.

Стогодишњица потписивања примирја у Првом светском

рату

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

11

Колико дуго радите у Основној школи „Вук Караџић― у Бору?

По завршетку Педагошке академије за образовање васпитача у Београду наставила сам студије на

Дефектолошком факултету и апсолвирала на одсеку за логопедију. Стицајем неких животних околности вратила

сам се у свој град где ми се одмах по доласку указала прилика за запослење у примарној струци. Ове школске

године, 2018/2019. навршило се 35 година мог службовања на месту васпитача у подручном одељењу у Слатини.

Шта Вас највише мотивише у раду са децом?

Опште је познато да је предшколски период темељ будућег развоја детета и да су деца активна бића са

великим развојним потенцијалом у чијем остваривању им је потребна помоћ, подршка и подстицај како би се

правилно усмеравала и оспособљавала за живот.

У томе сам увек видела профеисонални изазов да увидим шта је аутентично код деце, шта то она носе у себи као

неуобличени развојни потенцијал, да бих на његово испољавање утицала на најбољи могући начин у позитивном

и конструктивном смислу. Посебно ме мотивише то што у мом послу нема краја, стално се нешто учи и то

двосмерно, ја учим децу, али учим и од њих.

За позив којим се професионално бавим више од три деценије могу слободно да кажем да је тежак и одговоран,

али без обзира на све, доноси велико задовољство.

Шта млађа деца највише воле?

Игра је убедљиво најомиљенија дечја активност и то са једним или више блиских вршњака, како у радној

соби, тако и у дворишту. Воле да сами одлучују којим ће се активностима и којих се игара играти у слободним и

јутарњим активностима. Воле да уче и, како кажу, то им је најважнији разлог доласка у школицу. Важно је да уче

кроз игру јер деца овог узраста све доживљавају као игру, али добро вођена игровна активност буди код деце

радозналост, креативност и жељу да сазнају нешто ново или продубе већ постојећа сазнања.

Каква је сарадња са родитељима?

Од самог почетка свог рада у васпитно-образовном систему неговала сам партнерски, сараднички однос

са породицом, односно родитељима деце у групи. Свесна значаја тог тимског рада, увек сам инсистирала да се

међусобно допуњујемо и помажемо за добробит деце. Увек сам родитељима, још на првом заједничком

родитељском састанку, наглашавала да тај наш однос мора да се базира на узајамном разумевању, поштовању и,

пре свега, искрености. Родитељи су то у мени препознавали јер сам увек била спремна да помогнем саветом,

укажем на евентуални проблем и подржим, свесна да је квалитет тих односа у интересу деце.

Родитељи схватају да је школа место за размену искустава између њих и васпитача, као и свих запослених у

школи. Осим заједничких и групних родитељских састанака, као и свакодневних индивидуалних разговора са

родитељима, често практикујемо заједничка дружења када се родитељи радо укључују у васпитно-образовни рад,

нарочито у периоду адаптације детета на колектив, приликом обележавања празника , када заједнички износимо

идеје за реализацију прослава на нивоу групе и школе.

Родитељима су посебно занимљиве активности радионичарског типа где они дају допринос својим ангажовањем,

где је акценат управо на учењу кроз дечју активност и игру. То је увек имало позитивне ефекте јер су родитељи

боље разумели посао васпитача и увидели значај подстицајне средине, значај боравка у вршњачкој групи, као и

значај интеракције и сарадње међу децом.

Шта бисте поручили младим људима који крећу Вашим професионалним стопама?

Рекла бих, пре свега, да је то један племенит посао, а истовремено одговоран и нимало лак. Од васпитача

се очекује да буде добар организатор, еластичан у приступу деци и захтевима које им поставља, да стално прати

резултате свог рада и да се стално стручно усавршава. Мора пре свега да буде стрпљив и сналажљив у решавању

проблема и способан да ту вештину преноси деци. Осим тога, врло је важно да буде спреман за преузимање

одговорности за њихово напредовање у развоју и учењу.

Будућем васпитачу поручујем да је веома важно да му тај посао доноси задовољство и да мора да воли децу, да се

добро осећа у њиховом друштву, поштујући у сваком детету јединствену људску личност која се развија.

Деца морају да знају да је васпитач на њиховој страни, да их уважава, цени и да се радује њиховим успесима и не

осуђује њихове неуспехе јер верује у њихов позитиван развој.

Увек треба да буде предусретљив и осетљив на дечје потребе и очекивања и спреман да радо удовољи дечјим

реалним захтевима. Тај однос мора да буде обострано пријатељски, сараднички и да се заснива на међусобном

поверењу и уважавању. Блискост са децом омогућиће му да постигне много више за дечји развој и учење.

Мила Белић 7/3

Александар Николић 7/3

12

Весна Ивић, васпитач

У НАШЕМ ПОСЛУ СТАЛНО СЕ НЕШТО УЧИ

За позив којим се професионално бавим дуже од три деценије могу

да кажем да је тежак и одговоран, али, без обзира на све, доноси

велико задовољство – каже дугогодишња васпитачица у

подручном одељењу наше школе у Слатини

‘’Вук’’

‘’Вук’’

Енигматика није само забава и разбибрига, енигматика је гимнастика ума и стваралачка игра духа. Она

служи за стицање нових знања, али и за проверу колико смо већ научено запамтили. Постоје много различитих

енигматских задатака.

С обзиром на то да сама реч енигма значи загонетка, можемо да кажемо да постоји више од хиљаду

врста и подврста најразличитијих загонетки. Занимљиво је да се свакодневно појављују сасвим нове врсте

мозгалица.

Најпознатија врста енигматских задатака су- укрштене речи, скандинавке, беле укрштенице, клинови,

пирамиде, осмосмерке … Овакви задаци спадају у групу такозваних мрежастих загонетки.

Задаци, који у себи садрже игру речи и слова, попут анаграма, палиндрома, чаура, логогрифа, шарада …

спадају у загонетке са преметањем слова. Загонетке овог типа могу бити и у стиху.

Ребуси могу бити сликовни, словни или комбиновани.

Постоје и ликовне загонетке чија се решења крију у цртежу.

Математичке загонетке заснивају се на логици и математичким законитостима, док су шаховске

загонетке засноване на правилима шаха.

Судоку је новијег датума и спада у логичке загонетке, али не припада класичној енигматици.

Многи људи уживају док решавају најразличитије мозгалице, али има и оних који воле да их сами

стварају. Постоје енигмате који састављају укрштене речи или остале мрежасте загонетке, док је другима

специјалност постављање загонетки чија се решења добијају преметањем слова.

Драга децо, волела бих да покушате да сами смислите неки енигматски задатак. Верујте, није тешко како

се чини на почетку. Ако желите да саставите магични квадрат у коме се све речи читају подједнако и водоравно,

и усправно, покушајте прво са квадратом 4 x 4, саставите их неколико, а онда покушајте и са 5 x 5. Ко зна, можда

једног дана успете да саставите и магични квадрат 7 x 7 који представља изазов и за искусне енигмате. Уосталом,

правило и јесте да се креће од једноставног ка сложенијем.

Пример магичног квадрата 5 x 5

Палиндромне реченице су реченице које се исто читају и с лева у десно, и с десна у лево. Најпознатија је,

свакако Ана воли Милована, али постоје их на хиљаде и хиљаде. Свако може да смисли нову палиндромну

реченицу, ако се потруди. У почетку није ни мало лако, али касније постаје све лакше и лакше.

Најједноставнији начин је узети неку реч која када се прочита уназад оставља могућност да се на њу

надовеже нека нова реч. Да бисте смислили палиндром неопходни су папир и оловка. Ево неких примера:

*Тасо, Иван навио сат.

* Анка, Јани фина јакна.

* Каже тата- Бата тежак!

Анаграмирање је такође врло занимљиво. Потребно је да се од једне речи, преметањем слова, дође до

друге. На пример: РОМАН- НОРМА; ПАСУЉ- ЉУСПА; ТРУБА- БАРУТ; РАПСОДИЈА- ДИЈАСПОРА…

Анаграм је загонетка до чијег се решења долази премештањем слова. Најбољи анаграми су они који јасно

указују на решење. На пример: О, ЗАР ПЛИЋЕ ЈЕ?!

( решење: Језеро Палић )

Чињеница је да су видео игрице много заступљеније и популарније од решавања и/ли састављања

разноразних мозгалица, али је важно развијати мождане вијуге- не само рефлексе.

Марина Раичевић

ЕНИГМАТИКА- СТИЦАЊЕ И ПРОВЕРА ЗНАЊА КРОЗ РАЗОНОДУ

13

В И Д Р А

И Д Е А Л

Д Е Л Т А

Р А Т А Р

А Л А Р М

Лорд Сендвич живео је у 18. веку. Био је веома утицајан и богат човек. Под његовим покровитељством,

Џејмс Кук је опловио многа мора и океане. Кук је открио Хаваје и у част свога доброчинитеља назвао их

Острва Сендвича- Sandwich Islands. Ипак, Лорд Сендвич није упамћен као доброчинитељ већ је у

историју ушао захваљујући свом великом пороку- коцкању. Толико је био обузет коцкањем да је играо

сатима без престанка. Једном прилком наредио је свом слуги да му донесе парче говедине између два

парчета хлеба. Ускоро су његови саиграчи почели да траже за јело исто што и Лорд Сендвич.

Реч кенгур се по први пут појављује 1770. године када је Џејмс Кук споменуо ову реч наводећи да је то

врста једне необичне животиње. Када је овај чувени енглески морепловац стигао у Аустралију, видео је

ову животињу која није постојала ни на једном другом континенту. Упитао је Абориџине, староседеоце

Аустралије, на енглеском за њено име, а они су му одговорили- gangurru што на абориџинском значи-

Не разумем. Како није знао језик Абориџина, капетан Кук је прихватио овај назив за, до тада, непознату

врсту животиње.

Тинејџер је енглески назив за особе узраста од 13 до 19 година. Реч се састоји од teen ( бројеви између

13 и 19 завршавају се на teen- thirteen, fourteen, fifteen... ) и именице age која значи доба.

Ове три речи не користе се само у енглеском и српском језику, већ и у многим другим језицима широм

света.

Приредила Марина Раичевић

Tамара Миловановић 5.раз Александар Илић 5.раз

14

Порекло речи сендвич, кенгур и тинејџер

‘’Вук’’

Јесен у мом крају

Септембар је месец када се полази у школу. Тада почиње јесен.

Дани постају хладни и краћи. Често пада киша, а јутра и вечери су магловита. Лишће

мења боју и опада. Птице селице одлазе у топлије крајеве.

Свуда се шири мирис зрелог воћа и поврћа. У сваком дому се спрема зимница. Сваки

сунчан дан се користи да се заврше пољски радови.

Јесен је лепа и шарена. Сваки топао дан користим да се играм напољу.

Хладно време тек долази и помало ми је жао јер ћу све више времена проводити у

кући.

Јефимија Јовановић III- 3

‘’Вук’’

Као што звезде на небу сијају, тако је и моја машта препуна идеја и циљева.

Шта је то плава звезда ? Плава звезда је оно што нас обасјава, тајна знана само мом срцу. Да ми

је неко ово питање поставио пре две или три године, рекао бих „нови мобилни телефон, бицикл или

патике“, али сам схватио да су то ствари које буду и прођу.

Највише бих волео да постанем добар човек, знам да то некоме није на првом месту, али мени

јесте јер кад си добар човек, онда си најбогатији, не у материјалном, већ у духовном смислу.

Ми, иако смо још увек деца, морамо да будемо обазриви, стално на телевизији гледамо убиства,

крађе, отмице и слично.

Мој пут ка плавој звезди је животни пут кошаркаша који је и поред славе, новца и популарности

успео да остане добар и помагао сиромашним људима, а посебно деци, донирао бих новац и никада не

бих био зао ни према коме.

Своју плаву звезду ћучувати и неговати, али и не дозволити да се њена светлост засени.

Новак Стефановић, 6-1

СВАКО ИМА СВОЈУ ПЛАВУ ЗВЕЗДУ

Плаву звезду има свака особа, али је до ње врло тешко доћи.

Плава звезда је један посебан део нас, односно посебан део нашег срца. Плаву звезду можемо

видети само у нашим сновима и у машти. Она представља симбол маште, симбол сањарења, доброте, и

најважније она је симбол љубави. Она нам помаже да нађемо прави пут када се изгубимо, да пронађемо

нашу праву љубав која се нађе само једном у животу.

Плава звезда се не може описати, већ се може само осетити и то док спавамо и маштамо. Када

би неко покушао да опише плаву звезду, то би изгледало овако: имала би све добре особине, била би

плаве боје и лепог облика, помагала би сваком коме је помоћ потребна.

Пошто је плава звезда симбол наде и жеље да права љубав постоји и да се уз пуно труда она

може и мора наћи, до ње долазе само оне особе које се јако труде и којима је стало до љубави и среће.

Јер права љубав налази се само једном у животу.

Вук Жункејевић, 6-3

БЛИСКОСТ ДАЛЕКИХ ПРЕДЕЛА

Неке ствари остављају на нас велики утисак, па чак и кад се трудимо да их заборавимо, оне некако остају

урезане у сећање и увек их се присећамо кад угледамо нешто слично томе.

Тако бих описала свој доживљај Шведске, у граду Сундсвалу . Интересантно је да се Шведска увек некако

подразумевала код мене, јер моја бака, тетка и њена деца живе тамо преко десет година. Увек су они долазили код

нас, а мени је увек било далеко, непривлачно и превише хладно место. Онда сам претпрошле године отишла тамо

и схватила да сам јако грешила свих тих година жалећи што нису смештени у неком већем граду попут

Штокхолма, Малмеа или Гетеборга.

Сада мислим да је управо то што сам боравила у малом граду омогућило да Шведску и њен народ доживим

на прави начин.

На Арланд, аеродром у Штокхолму, слетела сам око девет сати, био је мрак. Од Штокхолма до Сундсвала

сам ишла аутом. Док сам се возила према северу, било је све ведрије и ведрије. Залазак се преплитао

наранџастом и житом бојом до предвечерја када се још видела дневна светлост. То нисам никада доживела до

тада.Беле ноћи су нешто прекрасно тамо.

Овом пределу се некада нисам дивила, али се сад свакако дивим, јер праве ствари добију своју вредност тек

онда када у њима више не можемо да уживамо.

Фабиола Бајрами, 8/1

МОЈА ПЛАВА ЗВЕЗДА

15

У којим установама сте до сада радили, у претходних 20 година?

Први мој радни однос био је у ОШ „Ђура Јакшић“ у Кривељу на месту наставника разредне наставе, а

после низа година, као професор разредне наставе, прешла сам у ОШ „Вук Караџић“ у Бору 2009. године, на

место библиотекара.

Радили сте и у настави, и у библиотеци. У прилици сте да процените колико ученици читају. Да

ли је то само лектира, или постоје интересовања и за другу литературу?

Када сам прешла у ову школу, библиотека се налазила у доста лошем стању и била је ван школе.

Оплеменили смо је новим књигама, а старе и дотрајале расходовали. Библиотека је почела да ради у пуном сјају.

Деца радо долазе по књиге и читају. Осим стандардне лектире читају и другу литературу која их привлачи:

одређене романе прилагођене свом узрасту, научну фантастику, песме, историјске књиге, енциклопедије,

сликовнице...

Осим читања, ученици долазе и на креативну секцију, обично правимо разне макете, пишемо или цртамо на

паноу о некој теми која је прикладна за одређени датум, на пример Осми март, Ускрс, Дан школе... Могу рећи да

су деца веома вредна и као читаоци и као ствараоци.

Да ли се позајмљене књиге на време враћају?

Позајмљене књиге се углавном на време враћају. Постоје неки ученици нижих разреда који понекад

забораве, али сам ту ја да их опоменем да врате књигу на време.

Колико је богата наша школска библиотека? Имате ли податак колико отприлике има књига?

Библиотека броји око 4500 примерака књижне грађе, али се сваке године тај број повећава, оплемењује

новим издањима.

Да ли је посао библиотекара тежак, треба стално водити евиденцију о књигама, ученицима,

мотивисати децу да читају, али и враћају књиге?

Ништа није тешко кад се нешто воли, нарочито посао који волите, и децу која су наше највеће благо. Зато

сам ту ја да их мотивишем на читање, да водим евиденцију о књигама, али и опоменем кад треба да врате књигу.

Сарађујете са наставницима српског језика и другим наставницима?

Веома добру сарадњу имам са наставницима. Они су такође чланови библиотеке који позајмљују

стручну литературу.

Шта бисте поручили млађим колегама који имају жељу да закораче у библиотекарске воде?

Млађим колегама који имају жељу да буду библиотекари поручила бих да никада не одустану због

потешкоћа и препрека које наиђу, него да се боре да их их отклоне љубављу и разумевањем. Највише зато што

су сви радници школе друга породица деци. Веома је важно усадити им основну културу читања јер се праве

склоности и таленти за српски језик и књижевност , као за друге предмете рађају управо тако што ћемо ученике

мотивисати да читају. Укључени смо у тај важан посао, а он резултира успесима и образовањем ђака, што је наш

главни циљ.

Невена Стојадиновић, 7/1

Ђурђина Стаменковић, 7/1

16

Весна Стојановић, библиотекар ОШ „Вук Караџић“ у Бору

ДЕЦА СУ ЧИТАОЦИ И СТВАРАОЦИ

Деца радо долазе по књиге и читају. Осим стандардне лектире читају

и другу литературу: романе прилагођене свом узрасту, научну

фантастику, песме, историјске књиге, енциклопедије, сликовнице...

Осим читања, ученици долазе и на креативну секцију – истиче

дугогодишња библиотекарка наше школе

‘’Вук’’

‘’Вук’’

ТАТА

Мој тата мени само звоцка

Стално ме испитује кад са

Посла дође. Пита хоће ли

Та тројка једном да прође.

Та тројка ме је скупо коштала

Продао ми телефон да бих боље

Учила, од сада ћу да учим и

Боље пазим, да поверење мог

Тате не згазим.

Поверење је за мене много

Скупо, а телефон и тројка –

То је много глупо!

БАКА И ДЕКА

Моја бака Зорица на селу

Живи, у селу близу Бора

Тамо је срећна она.

Ту је дека Драган, шеф

куће наше и увек води

стоку на испаше.

Ту је и бака Роса и

Њена седа коса.

Ја их много волим и

Богу се молим да још

Дуго живе и да ору њихове

Њиве.

ЗИДОВИ ШКОЛЕ ПРИЧАЈУ

ПРИЧУ

Зидови школе причају, причају

Прелепу причу.

Ја ту тајну знам и ја ту

Тајну кријем. Они моје тајне знају

И они моје тајне крију.

Када бих рекла Каћи,

Она би рекла Нађи.

Нађа шапнула Валентини,

Валентина Алмедини.

Алмедина би писала Милици,

А Милица Невени.

Невена би њима,

Друговима свима!

Зато се тајна крије

Та тајна душу ти мије.

Зидови школе причају причу

Прелепу, тајну причу.

Кристина Журкић 5.раз

МИЛИЦА

Милица,

Камилица.

Лечи ти душу,

Лепо мирише

И увек те инспирише.

Ту је увек за мене,

А кладим се да је и за тебе.

Ако је ниси упознао

Немаш среће.

Прелепа је као мајско цвеће.

Волим је пуно

Неколико тона, волим је

Зато што је ОНА.

Нађа Милев 7.раз.

МОЈ ПЕСНИЧКИ КУТАК

17

Edit Pjaf (19.12.1915. –

10.10.1963.) bila je čuvena

francuska pevačica šansona

i nacionalna ikona. U svojim

ranijim nastupima bila je

poznata kao "la Môme Piaf"

- vrapčić. Francuski muzički

repertoar zadužila je

pesmama kao što su „La vie

en rose“, „Non, je ne

regrette rien“, „Hymne à

l'amour“, „Milord“ i druge.

Kao izuzetna ličnost bila je

inspiracija brojnim

kompozitorima i mentorka

mnogim mladim umetnicima.

Iv Montan (13. oktobar 1921 — Pariz, 9. novembar 1991). Nakon

burnih ratnih godina stigao je u Pariz i 1944. upoznao Edit Pjaf

koja ga je skrenula sa dotadašnjeg repertoara i odgajala kao

pevača šansona, ubrzo jednog od najboljih druge polovine 20.

veka. Postaće sjajan filmski glumac i najsupilniji interpretator

poezije u šansoni. Nenadmašne su mu interpretacije Žaka

Prevera.

Nikola Janković VI-2

18

Édith Piaf

Les feuilles mortes - Yves Montand

C'est une chanson qui nous ressemble

Toi, tu m'aimais et je t'aimais

Et nous vivions tous deux ensemble

Toi qui m'aimais, moi qui t'aimais

‘’Вук’’

La vie en rose

Quand il me prend dans ses bras,

il me parle tout bas,

je vois la vie en rose.

Il me dit des mots d’amour,

des mots de tous les jours

et ça me fait quelque chose.

Zanimljivosti Da li ste znali da su osnovnu školu ,,Vuk

Kardžić’’ izgradili Francuzi? Naime, školu su

sagradili 1937. godine i do drugog svetskog rata

nosila je naziv osnovna škola ,,Kralj Aleksandar I

ujedinitelj”.

Stefan Dimić VI-2

‘’Вук’’

Ми који учимо стране језике, поготову енглески, често то чинимо из најпрактичнијих разлога.

Треба нам за посао, за баратање рачунаром, за сналажење на интернету, за игрице, одлазак код рођака у

иностранству...Неки ипак воле да енглески знају и због уметничких дела којих је на овом језику безброј.

Најчешће се то везује за музику, за нове хитове, за велике звезде популарне музике. Ал, има и оних,

додуше ретких, који би да на свој начин препевају неку песму, за коју има или нема препева, свеједно,

или неки занимљив прозни текст, причу, одломак из романа.

Занимљив би био покушај да се нека песма нашег познатог песника, можда и у школској

лектири, препева на енглески језик. Група ентузијаста из наше школе управо је то покушала, а циљ је

био да песма не буде баш једноставна и да препев буде захтеван.

Стеван Раичковић сигурно је један од наших најбољих песника друге половине 20.века. У

нашим читанкама заступљен је са више песама, а нама се најзанимљивијом учинила његова мисаона

песма у читанци за седми разред која се зове „Небо“. Пред нама је прво оригинал песме на српском

језику, а затим покушај нашег препева, у шта смо уложили приличан труд, јер песма треба и на другом

језику да сачува основни тон и боју. И још нешто: песма никада не може, и не треба, да буде превођена

на други језик реч по реч, буквално, јер онда губи на вредности. Да би била добро препевана,

преводилац и сам мора да поседује поетски нерв.

КАКО БИ ТО ИЗГЛЕДАЛО… ПЕСНИЦИ НА ДРУГИМ ЈЕЗИЦИМА

THE SKY

The blue depth,

With no border to be seen,

I was looking for a dove

Where the lazy clouds

Should have been.

But everything has disappeared

In that high sea,

Only blue color

Has remained with me.

I’ll be looking for a dove

Diving into the dizzy sphere,

Even though if I lose my eyes

In the sky

So clear.

НЕБО

У тој дубини

Плавој

И без руба

Тражио сам, одавно,

Голуба.

Ал све што се изнад дигло

Нестало је.

Горе су још само плаве боје.

Тражићу га још по кругу

Вртоглавом:

Макар очи изгубио

Сам

У плавом.

19

Које све послове обухвата радно место шефа рачуноводства?

Сам назив радног места звучи некако заповеднички, „шеф“, међутим радно место шефа

рачуноводства у школи обухвата доста међусобно повезаних послова и то: обрачун зарада

запосленима, пријем и обраду такозване књиговодствене документације, благајничко пословање -

пријем новца за екскурзије, ужину и сл, послове планирања (израду финансијских и планова

набавки), сарадњу са Управом за трезор као и са Школском управом. Да би моји послови били

успешно обављени, неопходна је добра сарадња, како са директором и секретаром школе, тако и

са свим осталим службама и запосленима у школи.

Ви сте свих 20 година радног стажа радили у нашој школи?

Од 20 година радног стажа у нашој школи сам провела 18 година, тј од 2000. године. У

почетку сам била секретар школе, док од 2002. године прелазим на садашње радно место.

Да ли је Ваш посао тежак и, када се деси грешка, шта треба урадити?

Сваки посао у почетку уме да буде тежак. За мој посао рекла бих да, осим што носи своју

тежину, веома је и одговоран . Волим свој посао и уживам у њему, цифре су велики изазов. Као и у

сваком послу, грешке су неминовне, а и свака се грешка да исправити , јер „ко ради, тај и греши“.

Ваш посао је везан за радно време или је некад неопходно остати дуже?

Посао шефа рачуноводства је пре свега везан за осмочасовно радно време . Међутим, у

зависности од тренутних обавеза, захтева и додатна ангажовања после радног времена.

Кажу да ко ради са младима, и сам се осећа младим. Је ли то и Ваш случај?

Иако нисам у настави, ја остварујем свакодневне контакте са ученицима, а како се у

народу каже „с ким си такав си“, тако да иако спољашњи изглед одаје моје године, у души сам

само велико брбљиво и несташно дете.

Шта је у Вашем послу најзанимљивије а шта Вас највише замара?

С обзиром да сам већ напоменула да волим свој посао ни у једном моменту не могу рећи да

ме замара.

Приметили смо да сте увек лепо дотерани и лепи, да ли Вам треба много времена за

то и да ли је тешко бити такав?

Сматрам да рад у просвети захтева лепо и прикладно облачење тако да и мој свакодневни

изглед проистиче из тога. Што се тиче времена, могу напоменути да је с годинама мени то постала

рутина и задовољство и заиста није тешко бити такав. „Све се може кад се хоће“.

Невена Стојадиновић 7/1

Ђурђина Стаменковић 7/1

.

20

Сузана Станковић, шеф рачуноводства ОШ „Вук Караџић“ у Бору

ЦИФРЕ СУ ВЕЛИКИ ИЗАЗОВ

Иако нисам у настави, остварујем свакодневне контакте

са ученицима, а народ каже: „С ким си, такав си“, тако да

сам и ја у души једно велико дете – истиче у шали Сузана

Станковић, која је у нашој школи већ пуних 18 година

‘’Вук’’

‘’Вук’’

Школа какву замишљам и желим—друга награда на литерарном конкурсу

Признајем, школа је досадна. Не само мени, већ сваком детету. Али, свако од нас може је променити захваљујући

својој машти.

Школа из моје маште имала би три базена у дворишту, који би заменили досадни бетон на ком не можемо скоро

ништа да радимо. Унутрашњост школске зграде испуњена је прелепим сликама и статуама познатих спортиста.

Питате се зашто баш слике и статуе спортиста? Зато што у овој школи не постоје учионице, већ само сала за

физичко. То значи и да не постоје други часови осим физичког васпитања.

У сали је нека справа која мења под. Када хоћемо да тренирамо ватерполо, под се претвори у базен, кад нам се игра

фудбал, претвори се у траву, кад пожелимо да играмо одбојку, притиснемо дугме и добијемо песак.

Када је лепо време излазимо испред школе где су она велика три базена и тамо се играмо и тренирамо. А ако нам то

досади, идемо иза школе где се налазе терени за све спортове – кошарку, фудбал, одбојку, голф…

Пошто у овој школи нема учионица, то значи да нема ни других часова, нема књига, па ни тешких ранчева који нам

сметају. Све што нам треба је опрема за часове физичког васпитања, која нас чека у свлачионици.

Часови физичког васпитања трајали би два сата, као и одмори. Прва смена не би постојала, јер нико не воли да

устаје рано.

О оваквој школи машта свако дете. Али када погледамо реалност и плод наше маште, схватимо да су то два

различита света која не могу да се пореде.

Лазар Николић, 6-3

И ствари имају душу Свако је у свом детињству имао неки предмет или играчку коју је више волео и ценио од других. Тако и ја. У мом

случају била је то играчка пса.

Он је имао светло и браон крзно, тамне црне очи, дугачак реп и назвала сам га Сјајни. То име је добио по веома

сјајном крзну. Можда ће ово некоме бити помало блесаво, али када сам ја разговарала са њим, имала сам осећај да

ме чује и види. Понекад, када бих била тужна, узела бих га у руке и када бих га погледала у његово ведро и

насмејано лице, одмах би ми било боље зато што сам мислила да ме теши својим насмејаним лицем. Шта год бих

радила, и он би то радио са мном. Где год бих ишла, и он би био уз мене. Барем сам ја тако осећала. Третирала сам

га као правог љубимца пошто нисам имала услове да добијем правог. Чешљала сам га, купала, хранила и шетала...

Он и даље стоји међу мојим играчкама. Неке старе навике са њим су ми остале иако сам одавно прерасла играчке.

Мој савет је да никада не заборављамо своје драге ствари из детињства јер су оне увек биле са нама и разумеле нас.

Неке ствари можда заиста имају душу.

Милица Китановић, 6/1

Особа којој се дивим

Особа којој се дивим је моја сестра Невена. Она је после свих тешкоћа са којима се сусрела успела да остане јака.

Невена је јако успешна. Учествовала је на разним такмичењима и готово увек је освајала дипломе и медаље. И баш

када је помислила да је њен живот савршен, њену породицу је задесила несрећа која је све потресла. Невена је тада

изгубила једног родитеља.

Трудила сам се да што више будем уз њу. Сви смо је охрабривали и говорили јој да мора да настави даље и да је

живот тек пред њом. Било јој је тешко да се помири с тим, али је успела. Остала је јака и наставила да нижи успехе.

Када се само сетим колико је била тужна а како је сада насмејана ја јој се дивим. Поносна сам што је баш она моја

сестра и зато што сам успела да будем уз њу у једном од најтежих тренутака у њеном животу, баш као што знам да

би и она била уз мене кад год је потребно.

Ја се Невени дивим због тога што је остала ведра, насмејана и јака после свега што јој се десило.

Милица Јовић, 6-3

21

Били су деца и живели на селу. Кућа до куће. Одрастали су уз мирис цвећа, јабука, покошеног сена и

дуња са ормара. Уз мирис ораница. Рано су устајали, и рано ишли на спавање, као и сви у селу. Играли су се

са осталом сеоском децом и били здрави као дрен. Образи су им се руменили, а они су јели сирову шаргарепу

и першун. Причали са животињама и хватали голубове које би потом пуштали.

Она је Драгица, а он Стојан. Ишли су у малену четвороразредну сеоску школу и ту стекли прва

знања. На њему се од малена видело да ће бити наочит и леп младић, док она није била толико лепа колико је

била здрава и вредна, али и некако одлучна.

Њему је школа много боље ишла. Истицао се у одељењу, био далеко испред осталих. Она је била

просечна, али га је у свему подржавала. Касније, када су пошли у средњу школу, били су нераздвојни.

Допуњавали су се.

Од малих ногу његова страст била је глума. Прво је волео да рецитује дуге песме, које је учио

напамет, потом је, када су прешли у град на школовање, заиграо у драмској секцији, па у аматерском

ансамблу, где је убрзо засенио све остале. Просто је био рођен за то. Приметили су га на једном фестивалу,

позвали га да са још незавршеном средњом школом упише глумачку академију, и он је то урадио. Још на

студијама успешно је заиграо у првом филму. Уследиле су телевизијске серије, бројне позоришне представе...

Још као млад, Стојан је постао славан. Свуда су га позивали, играо је и у иностраним филмовима

озбиљне улоге, али највише оне чврстих момака са осећајем за правду, његово лице и грађа су то

омогућавали, популарност је била све већа. Са славом долази и богатство, путовања, проводи...Умео је да

живи у великом свету, стекао манире светског човека. О њега су се отимале најлепше девојке и жене, и

штампа је пунила ступце његовим авантурама. Није много марио за новац, јер га је имао напретек. И трошио

га.

За то време Драгица је остала у својој породичној кући на селу, завршила је средњу школу и радила

негде у граду за невелику плату, али је све што јој је било потребно имала на сеоском имању, које је

обрађивала са својим старим родитељима. Није оскудевала, само је некако још више огрубела. У лицу и по

рукама. Али је сачувала свежину погледа.

Он је ретко долазио у село, код својих. Док му је каријера била на врхунцу, готово никако, а касније,

када је популарност пала, чешће. Једном, када је изненада дошао, после велике паузе на филму, видео ју је у

суседном дворишту. Разговарали су, он се осмехивао, она се осмехивала... Као да до тада нису ни били свесни

међусобне симпатије.

Долазио је све чешће, док је чекање на улогу било све дуже. И све више су били заједно, дуго шетали,

смејали се, сећали се ђачких анегдота, маштали...Он је био речит и умео је да кроји лепе приче, а она га је

слушала претварајући се у уво. Једном приликом, потпуно спонтано, он ју је пољубио. Није спавала ни те, ни

наредне ноћи.

Некако у то време, она је постала наследница поприличног иметка једне своје тетке која је живела у

Америци и није имала деце. Драгица је све наследила. Постала је богата. Самим тим и интересантна многим

удварачима. Одједном су почели да је салећу. Била је збуњена, није на то навикла. Али се брзо прибрала.

А Стојан је сада већ веома често бивао у старој кући. Улоге му готово никако нису давали, говорило

се да је имао и неку аферу, а новца је било све мање и мање.

Прошла је зима и кад је грануло пролеће, они су се венчали. Повео је са собом у велики град, његово

злобно друштво ју је исмевало на вечерњим седељкама, али је он чврсто држао у загрљају. Говорили су му:

„Боље живети сто година као милионер, него седам дана у беди“, али он није много марио за те злобне

коментаре доконих велеградских дендија.

Његова велика страст била је брза вожња, учествовао је и на тркама. Једна га је скупо коштала.

Тешко је страдао и остао непокретан, везан за колица. Родитељи су му умрли, никога више није имао. Осим

ње.

Иако још увек није била стара, и могла је, са својим богатством, да започне нови живот, она је остала

уз њега. Није га напустила и као да га је још више волела.

Сећала се често оне две непроспаване ноћи и некако јој је само то било више него довољно...

Ања Перовић 7/3

22

„НИЈЕ БЛАГО НИ СРЕБРО НИ ЗЛАТО, ВЕЋ ЈЕ БЛАГО ШТО ЈЕ СРЦУ

ДРАГО―—Прва награда на литерарном конкурсу

‘’Вук’’

„ФОРЕ“ ТРЕБА ДА СУ НОВЕ, ИНАЧЕ ДОСАДЕ—Слово о језику

-У нашем свакодневном говору често смо суочени са неправилностима и грешкама које су нам

понекад толико постале навика да их и не доживљавамо као грешке, стилске или језичке, свеједно.

Ми, наравно, имамо право да се у одређеним ситуацијама жаргонски изражавамо, да се шалимо, да

карикирамо, због тога нас нико неће отерати у затвор, али треба увек да знамо и оно што је правилно,

односно прописано нормом књижевног језика.

Често око нас чујемо људе како кажу: „Не могу данас да дођем код тебе, много сам радЕо...“, или

„РадЕли смо целог дана математику...“ или „Ниси урадЕла домаћи, добићеш лошу оцену...“

Инфинитиви ових глагола које смо употребили у претходним реченицама гласе: радИти и урадИти

(никако радети и урадети). Из тога произлази да и радни глаголски придеви, који су у оквиру перфекта

употребљени у нашим реченицама, морају бити: радио, радила, радило, радили, радиле, радила. У мушком,

женском и средњем роду једнине и множине. Никако другачије. Ова разлика у једном самогласнику јесте

важна јер ћемо у животу бити у различитим приликама, у којима ће бити неопходно да знамо како се

изговарају правилни облици појединих речи.

Често у нашој свакодневној комуникацији чујемо када неко каже: „ћу идем, ће идеш, ће идемо, ће

иду...“ Дијалекатски, жаргонски, када се шалимо, то је оправдано, а већини је, претпостављамо, познато и да

је неправилно. Глаголски облик који се зове футур први (будуће време) гради се од помоћног глагола хтети

(енклитичких облика) у презенту, односно садашњем времену(ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће) и инфинитива, а не

презента. Дакле, није ћу идем, већ ићи ћу, није ће стигнеш, већ стићи ћеш, није ће пишемо, него ћемо писати

или писаћемо.

У неким приликама чујемо како, ту око нас, неко каже: „Био сам данас цео дан у школу“, или „Био

сам на тренинг“, или „Идем на сајму књига“. Зашто је неправилно овако говорити, осим, наравно, ако се

шалимо? Зато што није употребљен падеж коме је у истакнутим реченицама место. У првој реченици

употребили смо акузатив тамо где је место локативу. Како ћемо то знати за убудуће? Тако што ћемо научити

да је акузатив (КОГА (видим), ШТА(примећујем)) падеж правца, односно циља кретања, дакле падеж који

јесте везан за неко кретање, а локатив(О КОМЕ, НА ЧЕМУ) је падеж места мировања, где је кретање

завршено.

Треба, дакле, у првој реченици, употребити локатив уместо акузатива и рећи: „Био сам данас цео дан

у ШКОЛИ“, као и у другој где треба рећи: „Био сам на ТРЕНИНГУ“. А ако хоћемо да се крећемо, да некуд

идемо, онда кажемо: „Овог тренутка полазим у школу“ или „Идем на тренинг“ и употребљавамо акузатив. Из

тога логично произлази да ћемо у трећој реченици, у којој се крећемо, рећи: „Идем на САЈАМ књига“, и

употребити акузатив, а не локатив.

Да се вратимо мало на глаголе. Често на растанку некоме кажемо: „Видимо се“, а онда се можда у

себи запитамо да ли смо погрешили и да ли је требало употребити будуће време и рећи: „Видећемо се“ . Да ли

смо погрешили? Нисмо. Зато што у поменутом случају можемо уместо футура првог употребити императив

који осим заповести може означити и молбу.

Недоумице некад, пре него што дођемо у осми разред, могу изазвати глаголски облици и њихова

употреба тамо где нам се чини да им није место. На пример каже се: „Сутра ујутру идем на трчање“ или „Јуче

тако пролазим ја твојом улицом и сретнем Божу“. И у првом и у другом случају употребили смо презент,

садашње време, глаголски облик којим, чини нам се, не можемо означити будућу или прошлу радњу које смо

навели у претходне две реченице. Да ли баш? Одговор је да ништа нисмо погрешили, јер глаголски облици,

осим свог правог, или апсолутног, значења, имају и неправа, односно релативна значења. Тако и презент. У

првом случају употребили смо презент за будућност, а у другом презент за прошлост, или приповедачки

презент.

И још неколико реченица о лепоти и правилности говора. Годинама уназад чује се, рецимо, као

одговор на питање: „Шта сте тамо видели“ – „Свашта нешто!“ То је пре више од две деценије било „откриће“

које се појавило у велеградском сленгу, као „фора“ или „фазон“ , као нешто што се појави, буде, иако

неправилно, занимљиво извесно време, јер је необично, па онда брзо и нестане. Али, пракса показује да није

баш тако. Та „фора“ је можда и нестала тамо где је настала, али се у другим срединама, где је касније дошла,

одлично „примила“ и сада се употребљава и где јесте и где није „фазон“. Мало, мало, па чујемо „свашта

нешто“.

И онда то престане да буде занимљиво, а што је још горе, за разлику од твораца ове „форе“, многи

који је употребљавају не знају да је она заправо неправилна. У питању су, дакле, две именичке неличне

заменице, општа и неодређена, којима у реченици није место једној поред друге. Или се користи једна, или

друга, обе, овако спојене, не могу. Може се рећи: „Свашта смо видели, а нешто смо и купили“, али никако:

„Видели смо свашта нешто.“ Чак ни са становишта чудног духовитог склопа, то више није занимљиво.

„Форе“ имају рок трајања. Треба знати када је истекао. Као и лек коме је рок трајања прошао, не делује више.

Звучи усиљено и досадно.

23 ‘’Вук’’

‘’Вук’’

А када смо већ код пречестог понављања неке речи или израза, морамо да се осврнемо на једну узречицу

коју многи млади имају данас у готово свакој реченици. И то не само они којима је улица блиска, већ врло често и

академски грађани, студенти, па се тако неретко појављује у серијама и емисијама које говоре о животу младих.

То је именица у вокативу „брате“. Рецимо: „ти ћеш, брате, данас да дођеш, па ћемо, брате, у шетњу, па

ћемо, брате, нешто и да пазаримо...“ И тај „фазон“ , дакле ова реч која се у реченици пречесто употребљава, имао је

своје „откриће“ пре неколико деценија и тада је, ако и тада, могао да прође као новина. И тада је, пречесто

понављана, оптерећивала реченицу, утицала на прецизност комуникације, а о лепоти да не говоримо. Међутим, све

се истроши, па и ова „фора“. Прође време, досади, ваљало би штогод ново. Поготову што ова реч, иначе врло лепа,

када се по сто пута понови на малом простору, многима дође као заклон јер заправо немају шта да кажу и тако

прикривају сиромаштво свог речника.

Милан Станковић, проф.

НЕКАД ЈЕ БОЉЕ УМЕТИ НЕГО ИМАТИ

Често се питамо – да ли је богатство нужно да би се успело у нечему? Одговор није баш лак. Ако кажемо да није,

лагали бисмо, јер је свима јасно да оно доноси велику предност на самом старту трке, а ако кажемо да је пресудно, опет то не би

била истина. Јер, да је тако, од давнина се међу људима ништа не би мењало, они који су богати били би увек богати и успешни,

а сиромашни би стално били у мукама. Можда одговор лежи у следећој причи.

Јован и Станко били су другари од раног детињства. Тачније, прво су били другови, а касније све више само комшије

из истог краја. Зашто? Зато што, кад су били мали, за њихову игру и дечје несташлуке није био важан новац и статус њихових

родитеља. Што су били старији, то је постајало важније.

Јован је био веома сиромашан. Рано је остао без оца који је погинуо у саобраћајној несрећи кад је Јован имао четири

године. Мајка чистачица требало је да прехрани троје деце. Сама. Помагала им је родбина, али то није било довољно. Јер, деца

расту...

Станкови родитељи били су веома богати. Док је Јован живео у малом радничком стану, Станко је живео у пространој

кући са базеном у дворишту. И мајка и отац имали су своје аутомобиле, а Станко је био јединац. И њихови на селу били су

богати, имали су кућу и на мору, где је Станко проводио цело лето. Редовно је ишао на зимовања, викенде проводио на излетима

ван града.

Јован је зиме и лета проводио код куће.

Фудбал је био његова једина и највећа забава. Од малена се упознао са магијом ове чудесне игре. Стално је био са

лоптом, некада је и спавао са њом у наручју. Брзо је савладао тајне вештог баратања лоптом, жонглирао је боље од свих и први

научио „пребацивање петом“. Био је убедљиво најбољи играч међу вршњацима у крају, где се фудбал стално играо.

И Станко је играо фудбал. Солидно, али не тако добро као Јован. Али, сви су га поштовали и дивили се чак и оним

потезима које је свако од њих могао да изведе. Није баш лако замерити се господину Г. – Станковом оцу који је много полагао

на сина и његове спортске успехе.

Једном, били су при крају основне школе, десило се да Станкова мајка, излазећи из аута, тешко угане ногу. Није могла

да хода. Ту се нашао Јован који јој је помогао да дође до куће. Допратио ју је, она је откључала врата, ушла и није се ни

захвалила. Он је неколико тренутака сачекао, да види да ли јој још нешто треба, а она се потом појавила и зачуђено рекла: „Још

си ту? Па да, сиротиња увек очекује да им се нешто да.“ Вратила се у кућу, ваљда да нешто донесе, али је Јован већ отишао.

Погодило га је то.

Станко и Јован заједно су почели да тренирају фудбал у локалном клубу, још као млађи основци. И ту је Јован био

бољи, на чему му је Станко завидео све више и више. Оговарао га је код тренера, хушкао играче против њега, понижавао га.

Када би му овај одговорио, јер га се није плашио и био је јачи од њега, тренер би њега укорио, јер није једноставно замерити се

господину Г, Станковом оцу. И сви ти другари, саиграчи, сви су одједном били против њега, Јована...

Једном су се тако посвађали да га је тренер на најважнијој утакмици оставио на клупи за резерве, док је Станко играо

на његовом месту у тиму. То је баш била утакмица на коју је дошао специјални изасланик једног великог клуба, „ ловац на

таленте“. Хтео је да види талентоване играче у малим клубовима како би некога ангажовао и повео да игра за подмладак великог

клуба, уз плаћен смештај и стипендију. Јован је живео за ову утакмицу, а и Станко је о њој сањао.

Још од почетка видело се да место које је Станко добио, а које је тражило маштовитост и добру технику, није било за

њега. Није се снашао. Шкрипало је на све стране, „промаја“ у екипи. Примили су гол од екипе која је лошија, која је требало да

буде „спаринг – партнер“. А тренер је на утакмицу позвао челнике клуба, угледне људе, да покаже како је припремио своје

„бебе“. И будућност школе фудбала у малом месту зависила је од те утакмице…

Није имао избора. Извео је из игре збуњеног Станка и увео Јована. Станко му је на изласку показао прст на доле што је

значило – пропао си после овога. Господин Г. се мрштио и претио из публике... Јован је указану шансу искористио до краја.

Друго полувреме било је његово. Три гола је сместио у противничку мрежу и било га је свуда на терену.

Изасланик великог клуба љубазно се представио. Тренеру је рекао да ће Јована повести на сок и мали важан разговор...

Станко више никад није разговарао са Јованом. Господин Г. је направио „лом“ на седници управе клуба. Претио је,

викао на тренера који се „вадио“ да се бојао да се Станко не повреди... Све је прекинуо телефонски позив из великог клуба...

Убрзо, Станко је пронашао нови спорт у који се заљубио. И све се некако слегло.

Живот лепим чине преокрети.

Немања Поповић 6-2

24

‘’Вук’’

Значајна годишњица

Двеста година Вуковог ,,Српског рјечника''

Ове године се навршава два века откако је Вук Стефановић Караџић објавио први ,,Српски рјечник''.Ово

дело је имало шири значај од речничког.Сведок је народног живота и представља значајну етнографску

грађу. Тим поводом редакција нашег листа доноси цитате из Андрићевих текстова о Вуковом ,,Српском

рјечнику''.

,,Одавно је примећено колико је Вуков ,,Српски рјечник'' богат реалистичким описима наше

патријархалне друштвене делатности.

Потражите, на пример, реч шегрт. Опширно објашњење те речи почиње овако:,, Шегрти су у нас, особито у

Србији и у Босни, као прави робови. Они носе воду, цијепају дрва (код гђекојих мајстора иду с коњем у шуму те и

сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јела, перу судове, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају ђецу и

запиру их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове и кошаре, тимаре и поје коње итд. Кад који

овако послужи, па дође у кућу нов, онда онај нови онога замјени, а овај стане тобоже радити што око заната''. Вук

показује овај древни феномен експлоатације човека.Требало би цитирати толике друге речи, нпр. поп, кнез и друге,

са сличним објашњењима. Требало би , уопште, посветити много више пажње, рада и простора Вуковом

књижевном делу...

Његовом оку није измицало ништа од заосталости земље, непросвећености људи, тежине свих друштвених

услова живота, нити је он сматрао да ма шта од тога треба да крије или улепшава.

То је оно што је Вук у Рјечнику означавао кратко и карактеристичном речи ,,онамо''. Та реч се понавља код

њега као нека скраћеница за тај живот, за све тешко и наопако што он садржи у себи..Код свих негативних појава

враћа се та реч...

Кад хоће да приступи објављивању ,,Рјечника'' који је израдио уз Копитареву помоћ, он поносно пише

Мушицком:,, Ал' ја се бринем о општем благу – ,,Рјечнику'' – с мои' опанци''. Затим узајмљеним новцем даје дело у

штампу, а пријатељима шаље пробне табаке са мирном и чврстом поруком :,,Такови ће бити Српски рјечник''. И

Јакоб Грим је имао право кад је доцније писао за Вука :,,Сам својим снагама он је извршио оно што иначе само

скупним напорима полази за руком''.''

25

Изазов за основце – „кликераше“

НАША ШКОЛА – ОРГАНИЗАТОР КВИЗА

Шта је ново? Па нови квиз! Тако би, уз мало шале, могла да гласи најава за прави

правцијати квиз који од прошле године, за борске основце, организује Основна школа „Вук

Караџић“ у Бору, а у оквиру Дана школе који се традиционално обележава у новембру.

Да је то била изузетно добра идеја показао је прошлогодишњи одзив ученика шестих

разреда из свих осам основних школа борске општине. Још једном – сви су имали своје

представнике у Народној библиотеци у Бору, дакле осам школских екипа, са по четири

представника, и, што је још важније, шестаци су показали одлично знање и дар за

сналажење и размишљање јер су разлике између школских тимова биле веома мале.

Тематски, квиз је био везан за живот и дело Вука Караџића, али су ту, осим квиза знања,

биле и друге игре, као што су асоцијације, склапање мозаика, проналажења најдуже речи од

задатих слова, долажење до задатог броја уз помоћ рачунских операција. Било је и напето, и

драматично, баш као у правом квизу на телевизији!

Како је квиз тематски био везан за нашег великог просветитеља логично је да су

најзапосленији били наставници српског језика који су добар део квиза припремили и

појавили се у улози водитеља. За учеснике, борске шестаке, школа је, уз помоћ

покровитеља, обезбедила пригодне поклоне.

Ове године посла ће имати опет наставници српског језика, али и наставници

историје, јер је повод за квиз стогодишњица завршетка Првог светског рата, а тема квиза

„Србија у Првом светском рату“. Питања ће бити историјска, али и књижевна, пошто је

Велики рат нашао одјек у књижевним делима наших најбољих стваралаца.

Нема разлога да учешће у квизу не буде поново стопроцентно, дакле да присутни не

буду представници свих осам борских школа, само што је овога пута квиз намењен

ученицима седмог разреда. Он ће им послужити као увертира, али и обогаћивање знања о

ономе што их из градива чека у осмом разреду. Зашто да не, и једна од проба пред малу

матуру.

План је да наредних година квиз постане не само тематски, већ и разноврстан у

смислу носећих предмета, дисциплина и научних области, са питањима из математике,

физике, биологије, географије, информатике, спорта...То ће обухватити већи број ученика

који свој таленат за одређене области желе да искажу и провере и кроз конкуренцију,

такмичарски. Квизови су увек били добар начин да прораде „вијуге“ и „кликери“.

У исто време могао би то да буде и начин да се подстакне и развије ученичко

предузетништво. Ако је квиз популаран, а већ после првог видело се да то може бити јер је

интересовање било велико не само за учешће, него и за присуство у сали, ако као такав

завреди медијску пажњу, а нема разлога да тако не буде, ако ту буду и родитељи, и

пријатељи, и знатижељници, није искључено да се као покровитељ појави неко ко ће можда

школи победнику даровати рачунар или неко друго слично „сокоћало“. Зашто знање и

размишљање не би било на цени? Можда се међу такмичарима крију будући вансеријски

стручњаци?

Машта може свашта, рећи ће неко. Али од маште све и почиње...

‘’Вук’’ 26

ул. Моше Пијаде

бр.6

ОШ’’Вук Караџић’’

телефон: 030/424-588

030/425-782

фах: 030/424-588

e-mail/osvukkaradzicbor@gmail.com

www.osvukbor.edu.rs