Глас са Цера 4 број

Bilten hrama Svetog cara Nikolaja broj 4

1

Богопротивним људима злим, који се дрзнуше на убиство Помазаника Божјега, св. Цара-Мученика, АНАТЕМА.

Гонитељима Цркве Христове, нечестивим одступницима, који подигоше руке своје на свештенослужитеље Божје, онима који рушише светиње, разорише храмове Божје, мучише браћу нашу и оскрнавише Отаџбину нашу, АНАТЕМА.

(Синодик православља Руске православне заграничне цркве)

Фељтон: ЧУДА

СВ. ЦАРА – МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА (4)

Почетком фебруара 1997.

разболела сам се од грипа, после чега су почеле да ме боле очи, да нисам могла спавати. Нисам се дуго обраћала лекару, мислећи да ће проћи. То је трајало три недеље. Коначно сам пошла очном лекару. Док сам седела у чекаоници, очи су ме толико болеле, да сам их држала рукама, молећи се Царским Мученицима, да не нађе ништа страшно. Лекарка је дуго прегледала очи, а ја сам седела у страху, бојећи се да питам било шта. Рекла ми је да болести нема. Обрадована, пошла сам кући. Тек тада сам приметила да ме очи не боле. Стигла сам кући и није више било никаквих болова. Тада сам схватила да су ми помогли Царски Мученици, којима сам се молила свакодневно. Тешко је рећи како сам дошла на идеју монархије, јер је код мене то био пут од атеизма до вере, и од вере до монархије. Помогле су ми књиге, радио, сусрети са истинским патриотима. Осећам се кривом пред

Царским Мученицима и осталима, који су с њима убијени. Исповедала сам се. И још и данас свакодневно молим опроштај пред иконама Царских мученика...

30. марта 1997. Гусова В. Д.

55 год.

Када су процветали јоргован и бели глог, набрао сам букет и ставио пред иконе у својој соби. После недељу дана цветови су увели, а гранчица јоргована, која је додиривала ноге св. Цара-Мученика на икони, остала је свежа око три недеље. А када се осушила, сачувала је тако фини мирис, као од тамјана. 1997.

Саша Чебурков, 7 год. Московска област

(крај)

Превео и приредио: Бранислав Жорж

НОВА РУСКА ЦРКВА У АРГЕНТИНИ

У аргентинском приморском граду Мар-дел-Плата зида се храм светим Царским Мученицима. Строго се води рачун о поштовању канона. Апсида ће бити полуокругла у спомен две пећине, рођења и погребења Господњег. Типична руска купола неће бити лишена симболике, изображаваће пламен свеће и речи Спаситеља: „Ви сте светлост свету“. Унутрашњи зидови састојаће се из полусфера, сводова и аркада, који као да сједињују небо и земљу. Покриваће их живопис. Аутор је архитект Јуриј Владимирович Кузњецов, који је као шестогодишњи малишан почетком педесетих дошао са родитељима у Аргентину. У околини нема руских цркава, тако да су православни верници годинама принуђени да иду у Буенос-Аирес, удаљен око 400 км.


2

Месни Руси, Грци и Срби радују се будућем храму, у ком ће се окупљати на молитву. Младеж, углавном деца из мешовитих бракова, већ не говоре руски, али воле и цене духовност и културу својих предака.

Превео: Бранислав Жорж

РОДБИНСКЕ ВЕЗЕ КРАЉЕВСКЕ КУЋЕ

КАРАЂОРЂЕВИЋА СА РУСКИМ ЦАРСКИМ

ДОМОМ (2)

Царица руска, Катарина

Велика, имала је сина Павла. Цар Павле Петрович имао је два сина, Александра и Николаја. После убиства оца, на престо је сео Александар I, Благословени, којим епитетом је окићен због победе над „Галима и с њима двадесет народа“, како га је и Црква помињала. Победник Наполеона, на чудан начин је нестао са историјске сцене и наследио га је млађи брат, Николај I. Владао је Русијом 30 година. Имао је четири сина: Александра, будућег цара Ослободиоца, Константина, Николаја и Михаила. Други син, Велики кнез Константин, имао је старију кћер Олгу (1851-1926).

Она се 1867. удала за грчког краља Ђорђа I (1845-1913), сина данског краља Кристијана из династије Гликсбурга. Имали су седморо деце, чијим су се браковима ородили са дворовима широм Европе. Од њихових директних потомака познати су нам супруг енглеске краљице Филип, војвода од Единбурга, Софија, краљица Шпаније и грчки краљ Константин II.

Ђорђе је убијен у атентату. Као тетка руског цара Николаја, његова супруга Олга се вратила у Русију и живела у једном крилу дворца у

Павловску. У црквама је, с поносом, поред Цара и његове породице, помињана и Олга Константиновна, краљица Јелина. Њеног супруга је на грчком престолу наследио најстарији син, Константин I (1868-1923). Једном принуђен да абдицира, враћен је на власт, да би коначно био збачен 1922. године. Из брака са пруском принцезом Софијом имао је шесторо деце, међу којима чак три краља (Ђорђа II, Александра I и Павла I). Краљ Александар I владао је свега три године и умро је 1920. у 27. години. Он је био отац југословенске краљице Александре, узвишене супруге нашег краља Петра II. Дакле, краљица Александра била је синовица св. Цара–Мученика, кћи царевог брата од стрица. Она се у избеглиштву у Енглеској, за време Другог св. рата упознала са југословенским краљем и венчали су се 1944. године. Живели су у изгнанству у САД, Енглеској и јужној Француској. Одбачена од свог супруга, заборављена од сина јединца, окружена људима без трунке осећања и карактера, то је била судбина наше несрећне краљице. После краљеве смрти 1970. живела је у Венецији и Енглеској и упокојила се у једном старачком дому, пре 15 година, у Великој Британији. Сахрањена је у Грчкој, поред својих родитеља, по сопственој жељи.

Будимир Кокотовић


3

ПОМОЋ РУСИЈЕ

На апел Србије Савезницима да јој помогну у тренуцима агресије, међу првима се одазвала Русија. Крајем лета стигла је пошиљка од 120.000 пушака, а затим и 80.000 руских шињела. То је допринело да се како-тако униформишу и јединице Другог позива, које су дотле биле у свом народном оделу. Стижу и друге пoшиљке: топовска и пушчана муниција, чак и фураж за коњицу. Веома значајна помоћ стигла је из Русије и за заштиту Београда од снажне аустријске ратне флотиле, која је угрожавала престоницу. Руси су послали јаку ескадру из Црноморске флоте са групом стручњака за минирање пловних путева, три торпедна чамца, два маринска топа, доста мостовског и понтонског материјала. Групом је командовао командант фрегате Григоренко.

Богата опрема послата је и за медицинске потребе. У овој акцији значајну је улогу имао и руски цар Николај II, који је из своје личне апанаже издвојио високе своте за опрему болница и друге потребе српског војника. Он ће остати високи заштитник Срба и у најтежим тренуцима.

Преузето из „Добровољачког гласника“ бр. 15/2000.

СЛОГА

...Срби морају повратити своје изгубљено јединство. Срби партизани и комунисти отишли су са српског пута. Они се, истина, могу и вратити и ми се радујемо искрено сваком истинском преобраћању ових. Али Срби националисти не смеју остати поцепани. Буде ли и то, онда су планови Редитељеви потпуно, и на овом делу света, успели. Да то не буде, треба сви да радимо. Томе доприноси и сам рат који траје и који ће још трајати. И добро је што је тако. Треба и нама времена да се снађемо пред тим крајем. Јер ко зна какав он све може бити? А какав год да буде, народ треба да живи, а да би то могао, мора се снаћи, мора наћи себе,

јер је самог себе и свој пут изгубио. Први пак знак тога јесте слога оних који љубе Бога, верни су Краљу, а надају се у Домаћина. А они су дакле са Недићем и Михаиловићем. Та слога је уједно и најбоља борба против Тита и свих одиста паклених планова... Д. В. Љотић: Позадина рата и њен господар,

Београд, 1944.


4

Годишњице: ПРВИ

СВЕТСКИ РАТ

Новембар је месец везан за више годишњица из времена Првог светског рата. Тако је пре 90 година, 1. новембра, ослобођен Београд. Око 10,30 часова предњи делови Дунавске дивизије ушли су без борбе у престоницу. Војвода Петар Бојовић, командант 1. армије одмах иза челног одреда, ушао је у главни град.

Ослобођењем Београда, српска

Прва армија целим фронтом избила је на Дунав и Саву, а Друга армија 3. новембра на Дрину. Тако се тај датум узима као дан коначног ослобођења Србије.

Централне силе су, једна за другом, капитулирале: 29. октобра Бугарска, 30. октобра Турска, а 3. новембра Аустро-Угарска. Ради тешких пораза на Балкану и неуспеха на Западном фронту, Немачка је морала своје противнике да замоли за примирје, које је склопљено 11. новембра.

Пантелија Петровић

Посетите:

www.romanovi-srbija.org.rs

Јунаци! Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића (1915 година)

УДРУЖЕНИМ СНАГАМА

Нашим удруживањем

посведочили смо вољу да зидамо на Камену, који многи савремени зидари Вавилона одбацују. Повезали смо се још чвршће у заједницу идејом Истине, која нам и данас, као кроз векове наше историје, даје најпоузданије одговоре на сва животна питања. И даје снаге да останемо у добру и правди, којима су, откако је Највишега Откривења, као најсигурнијим мерилима одмераване вредности које човека чине – човеком.... Ово нас доба позива на зборну акцију, која кудикамо више вреди од усамљених потеза генија, чија нам златна усамљеност данас изгледа – луксузна. Ташт је, бесплодан, узалудан сваки појединачни напор ако се развија ван заједничке бразде коју само удружене снаге могу да заору...

(„Хришћанска мисао“ 1/1935.) Др Димитрије Најдановић1

1 Др Д. Најдановић (1897-1986), протојереј-ставрофор, еминентни српски филозоф и богослов


5

НАД ЋУТАЊЕМ РУСИЈЕ

Јеромонах Митрофан Матић

Обавештавамо наше цењене

читаоце да је у припреми књига о свештеномученику чокешинском јеромонаху Митрофану (Матићу), аутора Владимира Петровића. Књига ће по први пут српском читалишту понудити потпуну биографију овога великана као и његове одабране песме и прозне радова. Текст који следи је само један од чланака јеромонаха Митрофана (Матића) који ће бити публикован у овој књизи.

Под копреном греха дубоко скривено осећање недостојности у нама намах ишчили кад хоћемо да прошапћемо коју реч о Њој, Великој, Недокучивој, Мученичкој, Словенској Русији, чије грозно распеће већ двадесет година мучи хришћанске душе.

Чини нам се да смо ми, обични, мали, грешни, недостојни да говоримо о предивној Великомученици Русији, која је океане крви пролила за верност Богочовеку, у најтежим, инквизиторским и апокалиптичким данима. Али љубав, пламена љубав, која у нама букти за Матушку нашу, сили нас да дрхтавом руком у неколико редака испишемо веру нашу у Њу, јер се ближи крај њеним страдањима.

Кад човек о Њој говори мора и да плаче, рида и јеца, и да се радује, и да клекне на молитву, да је воли и да страда са њом заједно. Јер, Милостиви изабрао је баш словенску Русију за највећи социолошки експеримент откад свет постоји, да је кроз многе патње очисти, прекали, очеличи и спреми за велико дело препорода и уједињења човечанства.

Многи су већ посумњали у њезино васкрснуће и њено оживљавање из сатанског умртвљавања.

О, малодушници, нека се не спотиче вера ваша о мученицу Русију. Не сумњајте у Њу и њезину божанску мисију. Зар вам не боде очи њена Голгота? Зар не видите Њене предубоке ране? Зар сте заборавили Њено страдање за све нас? Не будите неверне Томе! – Јер „благо онима који не видеше и вероваше“. Бог је допустио да Мајка Словенства још испија горчину и жуч, да јој још тече крв из многих и дубоких рана и да јој се још смеје и руга избезумљена светина богоодступничке данашњице. У њој још траје сатански пир. Али он се ближи крају.

Русија ће васкрснути! Ви не верујете? Не тражите нам

разлоге и доказе разума? Русију је тешко разумом схватити. Један њен велики син рекао је: „Русију је немогуће умом појмити. У Русију се може само веровати.“

Да, веровати. И ми у Њу верујемо. Не смејте нам се ви, који све заснивате на разуму, а срце вам је замрло. Не може вам разум да схвати дубину и ширину Русије. Па ни значај њене беспримерне Голготе. Русија је сва у контрастима и крајностима. „Русија нерасудна и спокојна, злочиначка и светитељска, тамна и сјајна, што воли и мрзи, што обара главу као крилати Божји серафим и


6

дрско уздиже страшно лице сатане; што нариче као сироче на раскршћу и бесни страшним бесом и кикотом Стјењке Разина, страшног харамбаше; што плаче крвавим сузама Христовим и купа се у крви браће као татарски осветник“ (Осендовски).

Над Њом је завитлан мач Антихриста. Тама туђинско-јеврејске сатрапије још гуши јуначке синове мученичке Русије.

И црна, злослутна судбинска ноћ прострла се по широким, меланхоличним, бескрајним, тајанственим руским степама. Кроз ту мрачну и крваву ноћ, која оловно притиска, већ двадесет година, словенску Русију, одјекују крештави звуци „интернационале“, коју певају апостоли светског уједињења у знаку крви, рушења и изанђале науке Жидова Мардохаја-Маркса; чују се многобројни пуцњи, који прекраћују животе противника антисловенског колективизма, совјетског бирократизма и ропског комунизма; лепршају небом јауци невиних, прегажених и понижених и заносна, истинска, радосна, чежњива песма чудесном Богочовеку Христу, коме се предала, за кога у мучеништву и патњама живи, за кога страда и умире народна, словенска Русија.

Разлили се мутни, отровни, разарајући вали марксизма – бољшевизма, недоношчета европско-јеврејског, по пространом, непрегледном руском мору, по коме тече и пуши се крв, крв великог, питомог, широкогрудног, словенског, хришћанског руског народа. Цели свет равнодушно гледа распеће Русије, али неће да јој олакша муке око њезиног двадесетогодишњег распећа пирују разблудан пир модерни Нерони и Ироди, експоненти просвећене, цивилизоване, напредне, хумане, демократске, културне, либералне и хришћанске Европе и међународне

чивутарије и масонерије. А распета Русија, кроз патње, страдања и болове, кроз потресне крике, кроз заглушујуће вапаје и јецаје, у преданости вољи Божјој, кликће осана Богочовеку, као у првим вековима хришћанства.

Чудна је савременим људима та мученичка, болна али и радосна песма те, за Европу „варварске“, хаотичне и неразумљиве Русије. Песма голготских мука и васкрсне радости. „Песма Русије боловите и грчевите, широке Русије, у којој је много распућа, много цркава и много тамница“.

За сада, Русија је велико царство ћутања. Језивог, страшног, гробнога ћутања. Шта казује то ћутање? Цели свет то пита. Русија ћути. И стрепи Европа... Шта ће ћутање народне Русије донети Европи? И не само Европи. Пет континената муцају речи о Русији и не могу да реше руску загонетку. Шта је Русија? Чему иде? Шта ће она створити? Из њеног стварања шта ће се родити? И шта ће, најзад, човечанству рећи Русија са Словенством?

О није далеко дан, када ће се сви неверници уверити, сви малодушници застидети се, због својих ситничавих сумњи, а сви који су веровали небеском радошћу радовати се.

Доћи ће тај велики и Свети Дан. Он мора доћи.

То је Дан када ће препорођено Словенство на челу са народном словенском Русијом рећи Нову Реч човечанству.

Нову Реч, мада је она речена још пре скоро 2000 година. Вековима је била фалсификована, лажно представљана, скрнављена, попљувана. Словени ће је рећи правим језиком, истинску, свету, чисту, рећи ће је они намучени, прекаљени у патњама, усхићени, радосни, млади духом.

Ми заједно са Достојевским верујемо да ће уједињени Словени са „својим Христом“ донети спасење


7

човечанству. Ту гранитну веру нашу не могу поколебати „ни понор пакла ни ватра грома“, ни сва демонска и избезумљена дрека савремене обездуховљене технике и машинизације, чиме човек западне цивилизације хоће да испуни празнину своје душе и да заглуши сопствену агонију.

Из хаоса, из крви, из мука и патњи, из великог и крвавог ћутања из своје племените и велике хаотичне душе рађа се Словенско царство да духовно уједини изболовано човечанство.

Нек чују неверници:

Доћи ће доћи, словенско царство!

Из тмурне, прљаве и загушљиве данашњице ми му са пуно младалачке вере у сусрет хрлимо.

Васкрснуће Народна Словенска Русија и срушиће се безбожни бољшевизам, који је одавно банкротирао и само се насиљима и злочинима одржава.

Као сунце засветлеће Нова Русија, из које ће се родити Велика Славија...

Не сумњајте у то. Та вера наша није фантастична. Она ће бити жива и видљива стварност. Велики дани Словенства неминовно ће доћи.

И тада... „забрујаће замукла тешка звона

са Кремља, зачуће се још неисказана словенска реч, тако потребна души човековој. Биће то празник Неба и Земље. Празник хиљаду година мира и радости...“

„Вихор“ (бр. 11, 8.07. 1939, стр. 2)

Јеромонах Митрофан (Матић)

РЕХАБИЛИТОВАНИ РОМАНОВИ

Ове године као што је познато нашим читаоцима, обележава се деведесетогодишњица од мученичке смрти Свете царске породице Романов. Током ове, али и током прошлих година урађено је доста ствари на разјашњењу мученичке смрти царске породице, они су унети у диптихе светих Православне цркве, а сходно томе може се рећи да је култ Свете царске породице веома јак у Русији, као и у свим словенским земљама. Охрабрује податак да је у недавном истраживињу, које је спроведено на територији целе Русији, цар Николај проглашен за најпопуларнијег Руса свих времена. Но, повод за писање овога чланка је сасвим другачији. Наиме, како су све веће новинске агенције пренеле, 01. октобра 2008. одлуком Врховног суда Русије цар Николај је са царском породицом рехабилитован. Овакву одлуку Врховног суда Русије треба са великом радошћу прихватити, али увек треба имати у виду да је ова одлука само једна манифестација немоћне људске снаге, исте оне која је и убила Светог цара Николаја. Право прослављење цара мученика је једино оно прослављење светитељством, што нам сведоче многобројна чуда Светога цара, а свако прослављање од стране немоћних људи је ништавно и пролазно јер: „човек снује, а Бог одлучује“, што је и видљиво у животу и прослављању Светог цара мученика и царске породице Романов.

Владимир Петровић


8

БАЧЕНИ ЖИВОТИ

Пре писања овога чланка

запитао сам се: зашто ово уопште писати и зар ће моје реченице погодити некога и побудити га на добро? Веровали или не, ја ћу у једном часопису црквено-историјске тематике написати чланак о баченим и уништеним животима и да будем мало јаснији, написаћу чланак о људима који су одбачени и несхваћени, о људима коју су своју измишљену срећу нашли у измишљеном свету, у којем им нико неће приговарати како су обучени, какву „мјузу“ слушају или како се понашају. А, тај свет је дрога. Родитељи ће на ово рећи: „Ја сам био запослен, имао сам доста обавеза, нисам могао да контролишем своје дете, препуштам га лекарима, и за то ћу платити.“ И томе нема краја. А ја их питам, где су били кад је њихово дете упало у такву ситуацију и зар је све остало важније од човека на овоме свету? Достојевски је записао: „Лепота ће спасити свет“, а ја иако нисам компентентан да исправљам Достојевског, његов вапај ћу допунити следећим цитатом: „Пажња ће спасити свет“. Поставља нам се питање зашто су сви најбољи и сви најталентованији отишли, а одговор гласи: овај свет није био довољно нежан према таквим рајским душама. Сведоци смо одласка једне такве рајске душе, Соње Савић. Уста свих нас су нам била пуна хвале за њен рад, а да се нико уствари и није заинтересовао зашто је она отишла, шта је њу натерало да бољи и правичнији свет нађе у дроги и сконча у њему. Нама је важно да је она била велика, да је пала, отишла и да је сад више нема. А отишла је управо због тога што смо ми толико мали, што не знамо да ценимо њену мученичку смрт

и што не знамо да је за свако наше постојање на свету потребно много више пажње, труда и љубави. И опет на крају отишла је Соња, али у целој овој причи трагично је то што ми имамо још Соња, што ми имамо још Кристијани Ф., што ми имамо још „деце са станице Zoo“. И, ко зна, можда смо и ми сви уствари та „деца са станице Zoo“, само још увек не знамо и не мислимо на то.

Искрено говорећи и шта ће на крају бити. Ништа, то је најједноставније рећи и не огрешити душу. И тако до краја нашега века, који ће се опет преточити у живот наших потомака и њихових потомака. Зар не звуче предивно речи једне песме Џона Ленона: „Љубав је живот, живот је љубав“. Пред сами крај, ја бих вас замолио, ако сретнете негде Соњу Савић или Кристијану Ф. немојте побећи од њих, јер можда оне баш вас у том тренутку траже. „Шта вам значи та заштита човекове средине? Па то почиње с тим што људи уче да се опходе један према другоме. Најпре би то требало да научимо у овој школи. Да се човек занима за оног другог. Да не покушава свако да покаже што већу језичину и да буде што јачи од другог(...)“ (Кристијана Ф. - Ми деца са станице Zoo)

Владимир Петровић


9

СВЕШТЕНСТВО, МОНАШТВО И

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ

Владика Николај још у јесен 1941. године, послао је из манастира Љубостиње, где је био интерниран, свој благослов и крстиће за борце Равногорског покрета. Наиме, још у току лета, св. Владику су посећивали повремено и партизани и четници, питајући га за мишљење и савете. По сећању сестара, посећивао гa je и сам Дража Михаиловић. Светитељ Божји је молећи се за народ са сузама, стално молио и све Србе који су с пушком у руци, да не проливају крви људске, поготову да не проливају крв братску. Владика није поштеђен ни овде од малтретирања и шпијунирања, одвођен је у Крушевац, где је саслушаван и мучен. Из Љубостиње је крајем 1942. одведен у манастир Војловицу код Панчева, где му се придружио крајем маја 1943. и патријарх Др Гаврило Дожић. Септембра 1944. они су скупа наставили свој голготски пут у логор Дахау.

Доле наведени текст је објавио ''Глас старе планине'' који је уређивао штаб Књажевачког корпуса краљеве војске у отаџбини маја 1944. у броју 5.

„(...)Када је српска држава пропала на Косову и нестала са последњим деспотима, обесни агарјани били су убеђени да је српски народ завршио своју историјску каријеру и да се никада више неће појавити на историјској позорници. Они нису знали какву је моћ имао српски национализам у српском православљу. Држава је пропала, али је црква остала жива у народу, осталa је да живи, да народу вером душу чува, а надом да му срце блажи. Вера је Србину чувала и гајила само народно осећање, а цркве и

манастири били су огњишта на којима се жижак свести народне није никада гасио, и извори са којих се народ напајао самопоузданошћу и вером у бољу будућност. Због тога је српски народ успео да се одржи кроз вековне патње, да се с времена на време пробуди и да на крају васкрсне. Заслуга за то у прошлости припада народној православној цркви(...) Данас, када се народ налази у ропству, какву улогу треба да игра његова црква? Неоспорно исту коју је увек играла. А да ли она данас игра ту улогу? Не игра! Зашто? Зато што је она данас у много тежем положају него што је икада била. Док после пропасти средњовековне српске државе српски народ улази у ропство с пречишћеним појмовима вере, морала и народности, дотле од 1941. године пада у ропство, без тих врлина. Прошли светски рат, изазвао је велики духовни и морални поремећај у нашем народу. Поред тога што је морао да поднесе светску привредну и материјалну кризу он је морао да преживи опасну моралну кризу. Захваћен ратним вихором, народ је скренуо са Светосавског пута и упао у хаос неморала из чега су се као последице јавили безбожни и деструктивни комунизам, свирепи нацифашизам. Криминал, корупција, обесвећење породичног огњишта, неморал који је захватио и село и град, нестанак поверења и поштења, истине и правде. Отишло се тако далеко, да је српски народ изгубио поверење у самог себе, а то га може довести до потпуне пропасти. У периоду од двадесет и неколико година, српски народ успео је да преброди материјалну кризу, али моралну и поред извесних напора цркве, није могао да преброди...” (наставак у следећем броју)

Припремио: Владимир Ђукић


10

ПШЕНИЧНО ЗРНО

РРРРавница плодна благо таласа, клас жита од свог терета стење милиони зрна не дају гласа, тишина се увис пење.

Зрње зна да га жетва чека

земља за њег' живот више нема, неизвесност их прати од почетка различита судба им се спрема.

Нека од зрна однеће птице,

природа вечна о свем' се стара, многа чекају празне вилице живот свој круг увек затвара.

У плодну земљу која се врате с топлином сунца, што им даје

живот их поново прати пуноћа рода и даље траје.

Тек када зрно умре у живот нови полази

с' њиве Господње и сад и пре у смрт се никад не одлази.

ДУХ СВЕТОГ САВЕ

Будно нас прате очи твоје плавила пуне небеса део

векови прошли као да стоје, вечну Србију силно си хтео.

Жртву велику за то си дао примером светих апостола, шта Богу треба добро си знао земаљски живот са пуно бола.

Земног ти праха нема више,

само душа твоја бесмртна бдије од страха тело ти спалише

ал' сваки кутак Србије те крије.

Ноћу кад тишина земљом гази оживе иконе свете са зида, дух твој са неба силази

Србе док се не пробуде брижно пази. Пантелија Петровић

МИ ЗНАМО СУДБУ... Стевану Сремцу

Ми знамо судбу и све што нас чека,

Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи - Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигда уставити нико! Народ је ови умирати свикo - У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека, И силни, као планинска ријека, Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе, И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама!

(1907)

Алекса Шантић


11

ИНТЕРВЈУ СА МИЛОВАНОМ ЈЕРЕМИЋЕМ

У овоме броју доносимо

интервју са професором Милованом Јеремићем. Професор Јеремић је рођени Лозничанин и дугогодишњи професор књижевности. Тренутно се налази на челу Српске либералне странке.

Г. Миловане, можете ли нам

за почетак рећи како Вам изгледа наш Билтен и шта мислите о његовом садржају?

Билтен храма Св. цара Николаја је пригодним илустарцијама и текстовима прилагођеним читаоцима који су осећали потребу за таквом врстом информација, а није мали број оних који желе да сазнају нешто више о својој вери и светосављу. Билтен ће посебно помоћи младим људима да се приближе Православној цркви и да се код њих развија осећање поноса што припадају овој њој. Посебно је добро што Билтен тежи да се прилагоди широј читалачкој публици, која до сличне литературе није долазила.

Како по вама треба данас доживети веру, највећу ствар на овоме свету? Онако како су је доживљавали наши преци. Са крстом при устајању из постеље и при одласку на починак. При седању за сваки обед и пре почињања сваког новог посла. У цркву се улази уз осећај страхопоштовања и

понизношћу пред Богом. До чега су доведени они што запањено узвикују: „Ни Бога се не бојим“ или „Убићу Бога у теби“! Поставља се питање: да ли су свесни шта говоре и да ли смо сви, као људи, свесни колика и каква је помоћ потребна онима који се понашају у таквом маниру. Упознати сте са пројектом градње храма посвећеног Св. Цару Николају. Шта мислите о овом пројекту и уопште о односу српског и руског народа? Здање храма посвећеног Светом цару Николају, када се ускоро буде појавило блиставо и окупано јутарњим сунцем на падинама Цера у Јошеви, биће најбољи Божији дар овом крају, а ктитор благословен и у многим вековима помињан као узорни верник православне вере и велики добротвор. То ће бити споменик вере, не само његовом ктитору, већ генерацији која долази и која подржава овај подухват и биће доказ неизмерне и вековне сарадње и љубави између српског и руског народа, као и опомена да се више никада овим народима не догоди оно што се догодило Светом цару Николају и царској породици у време владавине бољшевика. То је било време када је човек погазио веру и изгубио памет. Да ли бисмо могли да Вас на крају замилимо за једну поруку? Поручио бих приређивачу и диструбутеру Билтена да нађу начина да он допре до младих људи у најудаљенијим крајевима нашег ширег завичаја: да развија осећање толерaнције међу људима, посебно међу младима, да им увек стоји као опомена да је вера у Бога пут на супротну страну од дроге, алкохола и других порока.

Разговор водио: Владимир Петровић


12

ХРАНА ЖИВОТИЊСКОГ ПОРЕКЛА

Постоје животиње које можемо јести у изузетним случајевима. Међутим, пре него што би се користило месо у исхрани, треба урадити две ствари: уклонити маст и крв. Зашто? Тиме се знатно смањује ниво холестерола и узрочника болести. Ако је месо једино што имамо за храну, оно треба да буде сигурно и чисто. Извадите сву масноћу и сву крв. Такво месо се зове "кошер месо" или "јеврејско месо". У њему нема никаквог укуса. Оно што је укусно у месу је мокраћа, крв и масноћа. Када то издвојимо из меса, то је као да једемо гуму.

Шта са другим животињским производима? "Јаја, сир и млеко су нам потребни да би нам кости биле чврсте." Тако каже индустрија тих производа. Да ли знате да људи који имају најчвршће кости једу најмање млечних производа? Људи у Африци скоро не једу млечне производе, а остеопороза је тамо непозната болест. Они имају прекрасне зубе. Људи који имају најлошије кости су Ескими који једу сушену рибу заједно са костима. Ту има много калцијума и много протеина. Како доћи до калцијума ако не пијемо млеко?

Погледајмо животиње са највећим костима: слонови, жирафе, носорози. Они имају велике и чврсте кости. Да ли сте их некада видели како пију млеко? Они не пију млеко. Одакле им калцијум? Из истог места одакле се и нама препоручује да га узимамо. Тело не може да искористи тај калцијум. Али биљка користи калцијум из земље преко корена. Када једемо биљке, добијамо калцијум користан за наше тело. Одатле слонови, жирафе и носорози имају тако чврсте и велике кости.

Ја не желим да вас наљутим, дајем вам чињенице. Када сам први пут ово чуо, мислио сам да је то лудо. Одрастао сам у породици медицинских радника који су цитали застарелу литературу (из 40-тих и 50-тих година). Потребне су нам књиге из 90-тих година за добар изглед и здравље.

Можда ове информације бришу из ваше исхране оно што највише волите. Чиме то може да се замени? Имам око 40 рецепата. Ако једемо све различите боје у различитим групама (воће, поврће, житарице, орашасти плодови) добићемо све. Не дајте да вас индустрија млечних производа заплаши да нећете имато довољно калцијума. Показите им слику слона који има велике кости, а користи биљну храну. Потребно је јести шаку орашастих плодова дневно. Две шаке су превише јер су они сувише концентрисане за тело. Храна коју не треба превише да једемо има тврду љуску. Међу најбољом храном јесу бадеми. Они су алкални. Већина хране која је нама препоручљива је алкална. Месо и млечни производи имају много киселине. ПХ вредност наше крви је алкална, а не кисела. Када узимамо храну која је кисела, наше тело се труди да крв одржи алкалном. Тело извлачи из наших костију алкалне материје да би крв одржала алкалном. Много меса и млечних производа зато може упропастити наше кости. Зато једите различито обојену храну. Житарице морају бити доста заступљене у исхрани (црни хлеб, пиринач, проја, качамак и др.). Ту храну наше тело највише воли. Мирољуб Петровић Центар за природњачке студије

(Редакција се извињава г. Мирољубу Петровићу због ненамерног скраћења текста које је урађено ради недостатка простора у

Билтену)


13

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

ППППариз - Почетком октобра

упокојио се руски Велики кнез Михаил Андрејевич Романов, близак рођак св. Цара-Мученика Николаја. Император Николај I имао је сина Михаила, по коме је овај огранак царске лозе назван Михаиловичима. Велики кнез Александар Михаилович, Сандро, блиски друг од детињства Цара-Мученика, оженио се његовом сестром, Ксенијом Александровном и имали су шест синова. Најстарији је био Андреј, отац кнеза Михаила. Иначе, три Александрова брата, Николаја, Георгија и Сергија убили су бољшевици и они су прибројани лику новомученика руских. Михаил Андрејевич је рођен у избеглиштву у Француској 1920. Живео је у Енглеској, потом у Аустралији.

ЈЈЈЈошева – Наше верне читаоце

обавештавамо да је наша Заједница преименована у Духовно – национални центар: „Свети владика Николај“, а при том напомињемо да се циљеви наше заједнице и даље настављају у Духовно – националном центру.

ББББеоград – Представници

Одбора за подизање храма Светом цару Николају присуствовали су постављању плоче и парастосу свим жртвама комунистичке репресије од 1945. године до данас, који је одржан 18. октобра 2008. године у организацији Српске либералне странке, Удружења политичких затвореника и Удружења припадника ЈВуО. Пре парастоса постављена је пета по реду спомен плоча жртвама комунистичке репресије на згради бивше Озне на Обилићевом венцу а потом је протојереј Благоје Крупниковић одслужио парастос у

београдској Вазнесењској цркви. Парастосу је присуствовао велики број јавних личности и верни народ.

ББББеоград – Одбор за подизање храма Светом цару Николају је у склопу своје издавачке делатности представио свој Билтен на педесет и трећем београдском Сајму књига који је у Београду одржан у месецу октобру ове године. Заинтересованим посетиоцима смо поклонили бесплатно наш Билтен као и наше брошуре.

ЈЈЈЈошева– Духовно– национални

центар: „Свети владика Николај“ у чијем склопу делује и Одбор за подизање храма Светом цару Николају најоштрије осуђују покушај атентата на главног и одговорног уредника београдског часописа „Геополитика“ Слободана Ерића. У саопштењу нашег центра каже се: “Овакав покушај безочног убиства нам показује колико је данас у Србији тешко борити се за слободну и национално друштво што је овај часопис до сада показао својом издавачком политиком. Г. Ерићу желимо да настави своју борбу а од надлежних институција тражимо да виновнике овога недела што пре открије и приведе правди“.

ЈЈЈЈошева – Обавештавамо Вас да

следећи број нашега часописа излази првог јануара следеће године, а не двадесетог у месецу какав је до сада био случај.

ЈЈЈЈошева – Приложници за

подизање храма Светом цару Николају овога месеца су: г. Владимир Ђукић из Београда и мр Славомир Дедић из Сомбора. Владимир Петровић


14

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Поштована редакцијо Билтена храма Св. цара Николаја, Пишем вам ове редове у жељи да са вама поделим велику радост и дивљење поводом излажења већ трећег броја Билтена... Ову лепу, сунчану јесен, још више обасјавају и греју својим топлим текстовима разни аутори из Билтена. Разноврсност садржаја, од прозе до поезије, допринеће да Билтен освоји још више читалаца. Због тога, Билтен се чита у једном даху, а песма „А са Цера рањен јунак виче!“ од г. Пантелије Петровића, чита се и два пута. Порука на крају песме: „Чувајте слободу(...)“ остаће записана у срцима свих добрих и племенитих људи. Такође, незаборавни су чланци о Цару-мученику Николају и његовим чудима од г. Бранислава Жоржа. Свеобухватност и богатство историјским чињеницама овог аутора, још више заокупља пажњу читалаца. Није никакво чудо, с обзиром да о овоме пише један врсни познавац тадашње царске Русије, а посебно

Цара-мученика и његове племените породице. Да у Билтену има и за сваког по нешто, а посебно за млађе читалаце, потрудио се млади г. Владимир Петровић текстовима из наше савремене стварности; нарочито интересантним текстом „Национално помирење“. За сваку похвалу! Разноврсном и богатом садржају такође доприноси и украшава Билтен (на 10. страни) интервју са високопреподобном мати Аном (Петровић), игуманијом манастира Чокешине. На крају, похвале и осталим прилозима у Билтену и све честитке за досадашњи рад. Са великом и искреном жељом нестрпљиво ишчекујем следећи Билтен и сваки следећи... Шаљем топао и искрен поздрав свим добронамерним људима великог срца из малог места Јошева под Цером.

Ваша верна читатељка Славица Станисављевић-Београд

Овај број Билтена угледао је светлост дана благодарећи прилогу проф. Александра Жоржа за покој душе његовог оца Андрије, инжењера агрономије и првоборца ЈНП ЗБОР, о 65. годишњици упокојења. Вечан му спомен!

Молимо читаоце Билтена храма Светог цара Николаја да у складу са својим

могућностима узму учешће у изградњи храма посвећеног Светом Цару – мученику. Имена свих дародаваца биће убележена на посебној плочи, а њихова имена ће бити помињана на свакој литургији која ће се служити у овоме светом храму. Број динарског жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. За све информације се можете обратити на следећe бројеве телефона: 015/849–268 и +41795411507, или на наше е–mail-ове: [email protected] и [email protected].

Documents

Глас са Цера 4 број