ЧЕТВРТА ГИМНАЗИЈА

БЕОГРАД

МАТУРСКИ РАД ИЗ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ

ПОЛ ГОГЕН

МЕНТОР : УЧЕНИК :

ПРОФ. ИВАНА ЗДРАВКОВИЋ АЛЕКСАНДРА КОНЧАР

ЈУН, 2009

САДРЖАЈ

Постимпресионизам...................................................... стр. 3-4

Пол Гоген – живот и рад.............................................. стр. 5-13

Закључак...................................................................... стр. 14

Репродукције.................................................................. стр. 15-25

Литература..................................................................... стр. 26

ПОСТИМПРЕСИОНИЗАМ2

На крају деветнаестог века јављају се многи уметници који означавају своју епоху, али на различите начине. Све њих , без обзира на сличности и разлике , заједно обележава један термин – ПОСТИМПРЕСИОНИЗАМ.

Постимпресионизам је покрет у Француској који представља даљи развој импресионизма и реакције на ограничења тога стила. То је један каснији степен развоја који је почео око 1862. године сликама као што је Манеов „Доручак на трави“. Ако бисмо се сложили са схватањем да се импресионисти служе само оком и осетљивошћу а не мишљу, ове тежње сликара пред крај 19. века могле би се окарактерисати као враћање интелектуализму.

Сам термин- постимпресионизам- је сковао британски критичар уметности Роџер Фрај (Roger Fry ) да би описао различите стилове у сликарству који су се појавили у Француској у периоду од 1880 – 1910. године. Џон Риволд ( John Rewald ) , један од првих професионалних критичара који се посветио настанку ране модерне уметности, ограничио је овај период на године између 1886 – 1892. у свом пионирском издању „Постимпресионизам : Од Ван Гога до Гогена“ ( 1956. ).

Постимпресионизам у исто време представља наставак импресионизма и напуштање његових ограничења. Постимпресионисти настављају да користе јарке боје, дебели слој боје, јасне потезе четкице и стварни живот као тему својих слика, али су више склони да наглашавају геометријске облике, да изобличе форму ради постизања експресивног (изражајног) ефекта, и да користе неприродне боје. Постимпресионисти нису били задовољни тривијалношћу и недостатком структуре у импресионистичким сликама, али не постоји једнообразни правац који су они даље развијали.

Најзначајнији уметници овог периода су : Пол Сезан, Пол Гоген и Винсент ван Гог.

Најбитнији међу њиховим циљевима су били :

повратак структуралној организацији сликовите форме наглашавање декоративне организације композиције у циљу целокупног јединства и више или мање свесно претеривање изгледа природе ради презентације

емоционалног односа према моделу

Може се рећи да Сезаново дело представља први од ових циљева, Гогеново други, а Ван Гогово трећи. Међутим, сваки од њих је у свом начину изражавања имао одређених примеса наведених одлика остале двојице сликара. Те сличности су биле разлог да их се сврста у једну посебну групу, иако за разлику од импресиониста имају, сваки за себе, веома наглашен лични израз и самостално су тежили сваки своме циљу.

3

Као супротност архитектонском и тектонском карактеру структуре Сезанових форми, сликарство Пола Гогена се сматра открићем живог, симболичног света схваћеног кроз декоративну организацију композиције. Њеегово сликарство свој посебан карактер дугује формама које срећемо у средњовековним фрескама и мозаицима, али и утицајем далеке прекоокеанске културе са Тахитија. Иако су његова инспирација били управо ти далеки егзотични народи јужних мора, његова дела увек показују извесну рафинираност типичну за европску уметност. Љупкост изгледа форме је стално присутна у његовом сликарству и даје му квалитет који подсећа на слике старих мајстора упркос жарким бојама и доста слободном цртежу. Декоративни стил и колорит у Гогеновим делима, ће постати једна од главних инспирација фовистима почетком 20. века. Сликарство Винсента ван Гога, трећег пионира постимпресионизма, представља почетак новог, снажног, субјективног израза који налазимо у многим облицима савременог сликарства.

Пол Сезан

Oдијон Редон Пол Гоген Винсент Ван Гог

ПОЛ ГОГЕН

4

ЖИВОТ И РАД

Пол Гоген се родио 7. јуна 1848. године у Паризу. Полов отац, Кловис , био је музички критичар у часопису Le National . Кловис са породицом одлази у Перу, али на путу умире, 30. октобра 1849. године, пошто је упао у утробу китоловаца при искрцавању у Магелановом пролазу. Сахрањен је где су се затекли. 1851. године досељавају се у кућу стрица Полове мајке Алине, у Лими. У Француској долази до државног удара 1852. године. Неколико година касније у Орлеану умире Полов деда Гијом ( 1855. ). Гогенови су тада позвани да се врате у Француску због поделе оставштине. Наредне године умире стриц Полове мајке и она добија ренту од 5000 сребрњака.

1860. године у Орлеану Полова мајка продаје имовину и прелази у Париз да живи а њега уписује у основну школу у Орлеану. За Половог старатеља одређен је Изидор Гоген. Две године касније Пол се сели код мајке у Париз, где уписује гимназију. 1865. године у Авру ступа у трговачку морнарицу. На броду Lucitano креће за Рио де Жанеиро.

У својој кући у париском предграђу Сен Клу 7. јула 1867. године Полу умире мајка. По савету старатеља ког му је одредила мајка, Гистава Ароза, ступа у војску (морнарица). Тада обилази најпре Медитеран ( Малта, Кикладска острва, Солун, Константинопољ; затим Варна на Црном мору, Лондон, Корзика, Напуљ, Крф, Трст и Венеција ). Следи експедиција у Северном мору, са принцом Жеромом Наполеоном и писцем Ернстом Ренаном као гостом. Они обилазе Шкотску, Арктички круг.

1871.године Француска објављује рат Пруској, Гоген је још увек у војсци али преко Алжира стиже у Тулон где скида униформу. Дознаје да су Пруси спалили мајчину кућу у Сен Клуу, па се досељава код Гистава Ароза који је преузео бригу о њему и имовини. Он му налази посао брокера посредника код свог ортака Бертина, берзанског посредника

5

(1872.). Пол брзо напредује, а кроз уметничку збирку свог старатеља развија љубав према сликарству. У његовој кући упознаје будућег учитеља сликања, Камија Писароа, али и Мету Гад, Данкињу која долази у Париз да учи језик.

Јануара 1873. године Пол Гоген се жени Метом. Већ следеће године рађа им се прво дете Емил, 31. августа. Сада већ успешни берзански посредник Пол се са породицом сели у луксузни 16. кварт, где изнајмљује кућу. Обузет новом страшћу, сликарством, ноћу слика, викендом одлази на обале Сене или у шуме на северу града где слика пејзаже.

На париском Салону прихваћен је и изложен Полов пејзаж „Шума у Вирофлеју“ (1876.). Убрзо даје оставку у брокерској фирми и посвећује се уметности.

24. децембра 1877. године рађа му се кћи Алина.

СЛИКАРСТВО ПОСТАЈЕ ЊЕГОВ ЖИВОТ

Следећи пример браће Ароза, 1879. године Гоген улаже новац у уметничка дела, правећи властиту збирку. Купује три платна Писароа, са којим се спријатељује и који га учи импресионистичкој техници. Писаро одводи Пола у кафе Nouevelle Athenes где се састају импресионисти и упознаје Дегаа, Сезана и Гијомена. Његова збирка сада садржи дела Манеа, Будена, Жонкинда, Домијеа, уз импресионисте Дегаа, Монеа, Реноара, Гијомена, Сезана и Писароа. На позив Писароа и Дегаа, у априлу излаже на 4. изложби импресиониста.

6

10. маја 1879. године родио му се син Кловис. Исте године на 5. изложби импресиониста излаже пејзаже Вожирара и Понтоаза, као и Метину мермерну бисту.

1881. године добија сина Жана.

У студију фотографа Надара, на 6. изложби импресиониста Гоген излаже „Акт служавке“ , коју запажа и поздравља критичар Ујсманс у часопису L´ Art Moderne. На 7. изложби импресиониста (1882.) противи се присуству сликара Рафаелија и тада се сукобљава са Дегаом.

Економска криза у Француској кулминира берзанским крахом (1883.) , који је коначно осиромашио Гогена. Крајем октобра одлази у Руан да посети Писароа, који тамо ради. Тада решава да се пресели са породицом у Руан.

6. децембра му се рађа син Пол. Његова супруга Мета, јуна 1884. године одлази са децом у Копенхаген да затражи помоћ рођака. Нешто касније и Пол им се придружује. Следеће године пријатељи му организују изложбу, али она изазива бојкот пуританске протестантске средине, тако да се Пол огорчен враћа у Париз. На његов захтев, сестра му доводи сина Кловиса да са њим живи. Да би преживели ради разне послове, лепио је чак и плакате. Уметник Феликс Бракмон средином 1886. године, купује једну Гогенову слику и тада га одводи код керамичара Шаплеа, који му даје сталан посао.

Лето и јесен проводи у Бретањи, у Понт – Авену. Сусрет у Бретањи са Емилом Бернаром подстакнуће Гогена да се коначно одвоји од натурализма тј. подстакнуће га да крене према оним сажетијим и затворенијим облицима који су потчињени захтевима добре композиције. Он брише и сенке ако сматра да је корисно, одбацује ваздушну перспективу и тек једва користи линеарну; дубину сугерише првенствено плановима.

Поред јапанских естампа, које су изазивале опште дивљење, он је високо ценио и наивне, шарене слике народне уметности. Иако је то била реткост за то време он није оклевао да из народне уметности црпи поруке.

Стварност му је давала само основу, на коју је његова плодна машта додавала стабла с аплавим лишћем, црвене воде, ливаде боје аметиста. Његов се посао упрошћавао, постизао је чистоту која се огледала исто толико у снажној и јасној хармонији линије колико и у чудесно узвишеној хармонији боје.

Крајем марта 1887. године, са Лавалом одлази у Панаму. Они обољевају од жутице и у јуну прелазе на Мартиник. Гогену се здравље тада погоршава и једва успева да преживи. Враћа се у Париз где поново ради код Шаплеа керамику. Децембра исте године открива га млади галериста Тео ван Гог и купује му три слике „Црнкиње“ за сопствену збирку, а Шуфенекер га упознаје са Данијелом де Монфредом.

7

Почетком следеће године Гоген одлази у Понт Авен и тамо проводи зиму. Те 1888. године Пол продаје Теу Сезанову мртву природу из своје збирке, да преживи. Он одлази у Арл где му се придружује Шарл Лавал као и Бернар. Тада настају слике „Бретонке плешу гавоту“, „Визија после проповеди“, „Рвање деце“, „Бретонке у житном пољу“.

Слика „Визија после проповеди( сл. 6 )“ је била један од првих потпуних исказа о боји као изражајном циљу по себи, а не нечему што описује известан вид природног света. Као таква она обележава један од највећих тренутака ослобађања у историји западне уметности. Гоген је овде толико збио простор да доминантно црвенило позадине просто хоће да изађе напред, преко изблиза виђених глава сељанки у првом плану. Главну мисао ове слике Гоген је објаснио у писму Ван Гогу : „Мислим да сам у тим ликовима постигао велику рустичну и „празноверну“ једноставност. Постоји контраст између тих стварних људи и борбе у том пејзажу који није реалан и неразмеран је. Ликови Јакова и анђела и јака дијагонална закривљеност дрвета базирају се на јапанским дрворезима.“

Изложба „Ван Гог и Гоген“ постављена је у Амстердамском музеју Ван Гог, 1888. године, на којој је било изложено 120 дела ова два велика мајстора; привукла је током прве недеље више од 60 000 посетилаца. Изложба прати њихово стваралаштво хронолошким редом, приказујући и неколико дела насликаних пре њиховог првог сусрета 1887. године, када су један другоме поклонили по једну слику. Ван Гог је добио слику урађену на Мартинику, а Гоген студију за композицију сунцокрети. Сваки од двојице генија успева да од свог колеге узме нешто и тако унапреди своје стваралаштво.

Период интензивног рада исцрпљује и њега и Винсента, који учестало запада у кризе. Сукоб кулминира крајем октобра, када Винсент насрће на Пола, затим себи одсеца уво.

Пред одлазак из Арла, Гоген је насликао портрет Ван Гога – „Сликар сунцокрета(сл. 7)“ ,који спада међу његова најуспешнија платна. Тео, Винсентов брат, изјавио је да је то најлепши братовљев портрет који је икада видео.

Гоген одлази у Париз. Из Париза, наставља да се дописује са пријатељем, а што је најважније, нека њихова дела и после растанка настављају да комуницирају међусобно. У Паризу су берзански ломови свакодневни (1889.) . Пол са „Двадесеторицом“ излаже у Бриселу и мада бива запажен, ништа не успева да прода. Зато у фебруару тражи уточиште у Понт Авену, бежећи од гужве због Светске изложбе у Паризу ( кад је завршена Ајфелова кула ) . На Светској изложби у мају, на Марсовом пољу је отворен изложбени павиљон посвећен „ стогодишњици“ француског сликарства ( изложена су дела Манеа, Монеа, Писароа ) . Група „одбачених“ решава да организује изложбу „Импресиониста и синтетиста“ у кафеу Волпини, што одушевљава Гогена. Међу стотинак изложених слика, 17 је његових.

8

Јуна 1889. са Серизијеом одлази у Пулди, где проводи зиму. Тамо настају његова дела „Агонија на Гори“ , „Бретонска калварија“, „Жути Христ( сл. 8 )“ .

После успешног периода рада, почетком фебруара 1890. одлази у Париз на кратко. Крајем јуна враћа се у Пулди и ту остаје до новембра. Дописује се са тешко болесним Винсентом, који 29. јула исте године у Овер – сир – Оазу извршава самоубиство. Крајем године Гоген се враћа у Париз, решен да оде на Тахити. Усељава се у Монфредов атеље на Вожирару, спремајући аукцију у Отел – Друоу, очекујући да распродајом слика обезбеди средства за пут и рад у Океанији. Аукција је одржана 23. фебруара 1891. године. 2.марта одлази у Копенхаген да се опрости са породицом и подели са Метом зараду од продаје. Симболисти му приређују опроштајну вечеру у кафеу Волтер.

Жељан да открије земље које су остале примитивне, Гоген се, бежећи из Европе 1.априла 1891. године, укрцао на брод из Марсеја, да би преко Аустралије и Новог Зеланда, стигао у Папеете, на Тахитију, 8.јуна исте године. Имао је четрдесет и три године.

ТАХИТИ

Стигавши на Тахити Пол Гоген се брзо скућио и од 1892. године почео да живи са младом Техуром, а у исто време отуђује се од француских колониста. Ту се налазио међу самим урођеницима. Усвојивши начин одевања Маора, живећи као и они, покушао је да проникне у интимну и дубоку тајну њиховог живота. „Ослобађам се помало цивилизације“, могао је ускоро са задовољством да напише. „Почињем да мислим једноставно...“

9

У пролеће те године Гоген пише пријатељу : „Насликао сам једну слику („La Orana Maria “ ; сл.9 ) – анђео са жутим крилима који скреће пажњу двема Тахићанкама на ликове Марије и Исуса, такође Тахићана. У позадини су тамне планине и процветало дрвеће. Тамно љубичасти пут и смарагдно зелени предњи део слике. Потпуно сам задовољан са овом сликом.“

Крајем 1892. године Гоген је писао својој супрузи Мети, са којом се био разишао : „Насликао сам акт младе девојке( „Manao T u papau“ - Дух мртвих бдије ;сл. 1). У таквом положају довољна је само ситница па да све испадне вулгарно. Занимале су ме линије и радња... Ти људи се веома боје духова мртвих. Морао сам објаснити њен страх минимумом учених средстава, не онако како се то радило у прошлости. Да бих то постигао општи склад је мрачан, тужан, застрашујући, те визуелно делује попут погребне звоњаве : љубичасто, тамно-плаво и наранџасто-жуто... У позадини има нешто цвећа, али будући да је замишљено оно не сме бити стварно. Код мене оно личи на искре. Полинезијци верују да су ноћне фосфоресценције духови мртвих. Верују у њих и боје их се. Коначно, насликао сам духа врло једноставно као малу, безазлену жену, јер девојка може видети само дух мртвога кад је он повезан са мртвом особом, тј. са људским бићем каква је она сама.“

Суочен са немаштином писао је директору Академије уметности да подржи његов захтев да буде враћен у Француску о трошку државе.

Марта 1893. године пише Монфреду да ће убрзо постати отац и на Тахитију. Ипак 14. јуна је кренуо за Француску, да би се у Марсеју искрцао 30. августа. Одлази код Диран – Ријела, код кога заказује изложбу своје „полинезијске уметности“ за новембар. Али, у септембру му умире стриц Изидор, он одлази у Орлеан где добија наследство. Тако намирује све дугове и, љут на Мету што му није довела децу шаље јој само мању суму новца, због чега она продаје Полову збирку коју је до тада чувала у Копенхагену. Изложба, одржана 4. новембра, изазива велику пажњу, али не доноси приходе какве је очекивао. И поред тога он изнајмљује велику кућу надомак станице Монпарнас.

Фебруара 1894. године излаже у Бриселу, а у новој кући ствара меку за књижевнике и уметнике. У то време живи са Јаванком Аном, која му је и модел и сапутница. Тог пролећа у Понт Авен одводи групу пријатеља, о свом трошку, али крајем маја у тучи са мештанима ломи ногу. Пуна два месеца проводи у болници, а Ана се враћа у Париз и напушта га, одневши све из куће што је вредело ( осим његових слика! ). Поново осиромашен остао је и без слика које је 1890. године оставио на чување у пансиону Глоанек , одаје се још раскалашнијем животу, што му доноси сифилис и нове трошкове за неопходно лечење.

У Француској га носталгија за Пацификом опет брзо обузима, и он 1895. године одлучује да заувек напусти Француску. Нову аукцију слика заказује у палати Отел – Друоу за 15. фебруар. 2. јуна, пун горчине, одлази из Париза решен да се више не враћа у Европу. Тешко би се могао замислити трагичнији живот од Гогеновог у тим годинама.

10

Почетком августа био је у Сиднеју, у Аустралији, да би се 9. септембра домогао Папеетеа, на Тахитију. Већ у новембру Гоген одлучује да се пресели на западну обалу острва, надомак дивних плажа, лагуне Пунауја, на 20 км од главног града. Жени се поново, четрнаестогодишњом комшиницом Пахуром, и одушевљен, поново слика. Када су га сустигле болести, последице раскалашног живота у Паризу, новац је већ био потрошен на смештај и прибор. Пол почиње да шаље слике у Париз, ужурбано тражи исплате и све више улази у сукобе са француским властима на острвима.

Лета 1896. године, Пол је примљен у болницу у Папеетеу. Исцрпљен, обраћа се угледном колонисти Гупилу који га запошљава као кућног учитеља сликарства своје ћерке и пружа му уточиште у свом дому. Гоген ту остаје до краја октобра, када се враћа свом дому, где му Пахура у децембру рађа девојчицу која умире после пар дана. Срећом, 27. децембра од галеристе Шодеа, стиже му већа сума новца што му је омогућило да настави са сликањем.

Аутопортрет назван „Крај Голготе“ (1896.) илуструје на потресан начин драму тих ужасних дана. Гоген је тада писао : „Данас сам клонуо, слаб, напола исцрпљен непоштедном борбом у коју сам се упустио; падам на колена и одбацујем сваки понос. Ја нисам ништа, мој живот је промашен.“

У овом периоду Гогенов живот је био право мучење. Марта 1897. године шаље већи број слика у Француску, пријатељу Монфреду. У исто време сазнаје из Метиног писма да му је 18. јануара, у осамнаестој години живота умрла кћи Алина, од упале плућа. И он сам , био је јако болестан у то време, бројни чиреви по потколеницама и деформитети костију услед ломљења отежавају му кретање и рад, а мештани га избегавају плашећи се заразе. Зато доста пише, све више се ангажује политички. Очајан, Гоген је крајем 1898. године одлучио да све то прекине и да се убије. Напустивши своју колибу, одлази у планину и употребљава арсеник, али прејака доза изазива повраћање, које спречава дејство отрова. Али, пре него што је то покушао насликао је слику под називом „Одакле долазимо? Шта смо? Куда идемо?“( сл. 10 ) . Он је настојао да схвати и оживи сам дух тајне. Тајну света, тајну човека, као што је назив ове слике која је једна од његових највећих слика ( 4,50 са 1,70 м ) . Ову велику слику Гоген је описао : „У доњем десном углу је дете које спава и три жене у седећем положају. Две фигуре обучене у љубичасто поверавају своје мисли једна другој. Огромна фигура која чучи, ван сваких пропорција, са подигнутом руком и са чуђењем гледа у ове две које се усуђују да мисле о својој судбини. Фигура у средини бере воће. Две мачке у близини детета. Бела коза. Идол, са мистериозно и симетрично подигнутим рукама, као да показује на оне који су испод њега. Девојка која седи (Гогенова „жена“ Пахура ) изгледа као да слуша идола. На крају, стара жена, која се појављује да прихвати све, завршав причу. На њеним ногама непозната бела птица... представља узалудност речи. Сцена је смештена на обалу мале реке у шуми. У позадини је океан, а испод њега планине суседног острва.“

11

На његове упорне молбе, дају му сталан посао у Дирекцији за јавне радове, па се сели у Папеете, али га убрзо напушта Пахура и враћа се на село. Септембра исте године, примају га у болницу исцрпљеног, као сиротињу, што га огорчује.

Пахура му 19. априла 1899. године рађа сина, коме даје име Емил. Али и болест и однос власти према њему и домороцима све више га огорчују, па средином године издаје први број сатиричног месечника Осмех, ручно штампаног и руком илустрованог.

Али, Тахити није био само острво тајне; он је био и Ноа-Ноа, „мирисно острво“, острво среће. Бића су ту живела за сам тренутак, без бриге за сутрашњицу, ослобођена од сваке стеге, у невиности једног друкчијег доба. Не допуштајући да га зауставе његове патње, Гоген није престајао да слави поезију живота Океаније. Ко би могао веровати да је уметник који је насликао „Груди са црвеним цвећем(1899; сл. 2)“ био изнурен, нервно исцрпљен човек? Та слика је ремек-дело уравнотежености, благе и озбиљне ведрине, у којој топли и хладни тонови воде изванредно префињен дијалог.

Гогенове тешкоће не само што нису постајале блаже, него су, уколико су недеље пролазиле, бивале све веће. Изнурен болешћу, постао је раздражљив, љутио се на све и свакога. Замарао га је и Тахити, који је, по његовом мишљењу, био превише „цивилизован“. Маштао је само о томе да још дубље продре у „варварство“, да оде на Маркишка острва, чији су становници били некдашњи људожедри, на острва изгубљена у Пацифику, више или мање удаљена од бродских линија.

Издавање сатиричног месечника Осмех, 1900. године скренуло је на њега пажњу власника часописа Осе, Карделе, који се надао месту градоначелника Папеетеа, па му нуди место уредника. Уследила је жестока кампања против гувернера Галеа, коју предводи Гоген. У априлу Пол обуставља Осмех, да би могао да удвостручи текстове у Осама. Болест, нажалост, узима све више маха. Гоген одлази у болницу децембра исте године. Екцем му је био потпуно обухватио обе ноге, тако да се једва кретао. Смену гувернера фебруара 1901. године дочекао је слављенички ( изашао је из болнице, да би се месец дана касније вратио назад).

Самлевен болешћи, ублажавајући болове у костима и рамену морфијумом, трагично је доживео обуставу излажења Оса објављену у августу.

Пошто је у септембру 1901. био у могућности да отпутује на Маркишка острва, настанио се у Хива - Ои ( острво Доминик ). Ово је била корисна промена. Острво Доминик, са својим веома неравним вулканским рељефом и бујном вегетацијом, било је стварно много дивљије од Тахитија. Оно је Гогену требало да пружи прилику за последњи препород, за последњи корак у суштину ствари. У сеоцету Атуани, где се настанио, могао је у почетку да ужива у миру, који му је био јако потребан. Надахнуће му се распламтело. „Овде“, узвикнуо је, „поезија зрачи сама од себе, и да би се представила, довољно је, сликајући,

12

препустити се маштању“. Журно је сликао дела богата бојом, као што је чувено платно из Лувра „И злато њиховог тела“, дела изванредно вешто компонована, чудесно ритмована, као што су „Коњаници на обали“, из Фолкванг – музеја у Есену.

Гоген се толико укључио у живот Маора, толико је од тада био један од њихових, да је постао за њих табу. Он је у ствари стизао до циља свог духовног ходочашћа. „Исцрпли смо све што реч може да каже, и ћутање нас обавија. Посматрам цветове непомичне попут нас. Слушам велике птице које лебде у простору и схватам Велику Истину.“ У неким од његових последњих слика, на пример, у „Позиву“, а можда још више у „Варварским причама( сл. 5 )“, има нешто што опчињава; оне воде у поноре сна.

Гогенови дани, били су тада избројани! Спор са властима опет му је помутио живот, грозничаво га узбудио и скршио га. Болест је у њему неумољиво напредовала. Једног мајског јутра 1903. нашли су га мртог у његовој колиби.

На његовом штафелају почивала је недовршена слика, која је веома изненађивала у том крају вечног пролећа „ Бретонско село под снегом“. Гоген је без сумње почео да слика обузет изненадном носталгијом за бретонском земљом, која га је некад надахњивала.

„Гоген је умро. Сада више нема човека“ понављао је јецајући у колиби најдражи сликарев пријатељ из Атуане, некадашњи људождер Тиока.

ЗАКЉУЧАК

Филм о Полу Гогену ме је подстакао да напишем свој матурски рад о овом, ако не највећем, онда најособенијем и најутицајнијем сликару деветнаестог века.

13

Пол Гоген, који је до своје четрдесете године живота био угледни пословни човек, отац петоро деце и умешан колекционар слика, 1884. године, је схватио да је сликарство његова судбина. Напушта посао, породицу и на крају Европу, да би отишао на Тахити где је, међу „дивљацима“ у материјално несносним условима, успео да наслика ремек- дела која су пресудно утицала на сликарство 20. века, мењајући и сама наша схватања о улози уметности у савременој цивилизацији.

„ Следити мајсторе! Али зашто их следити? Они су мајстори само зато што нису никога следили! Сви велики сликари су увек само то радили! Рафаел, Рембрант, Веласкез, Ботичели изобличавали су природу. Идите у Лувр, погледајте њихова дела, нема ни два слична; ако је један од њих у праву, сви остали греше... или треба допустити да су нас сви они исмевали!

Ја сам савршено помирен са тим да ћу дуго остати несхваћен. Радећи оно што је већ било урађено, био бих плагијатор и сматрао бих себе ништаријом; радећи друго, опходе се према мени као према беднику. Више волим да будем бедник него плагијатор!

Ја сам данас на поду, савладан бедом и нарочито болешћу сасвим преурањене старости. Хоћу ли имати мало предаха да довршим своје дело? Не усуђујем се да му се надам : у сваком случају улажем последњи напор одлазећи наредног месеца да се сместим на острво Доминик које је још готово људождерско. Верујем да ће ми ту, тај сасвим дивљи елемент, та потпуна самоћа, дати, пре него умрем, последњу ватру надахнућа која ће обновити моју машту и закључити мој таленат“ – Пол Гоген.

РЕПРОДУКЦИЈЕ

1. Манао Тупапау, Дух мртвих бди, уље, 1893. збирка А. Конгер, Њујорк

14

2. Груди са црвеним цвећем, уље, 1899. Музеј Метрополитен, Њујорк

3. Жена са манговим плодом, уље, 1892. Збирка Коун, Музеј уметности, Балтимор

4. Шта? Љубоморна си?, уље, 1892. Пушкинов музеј декоративних уметности, Москва

5. Варварске приче, уље, 1902. Фолкванг – музеј, Ес

6. Визија после проповеди

7. Сликар сунцокрета, портрет Ван Гога

8. Жути Христ

9. La Orana Maria

10. Одакле долазимо? Шта смо? Куда идемо?

15

Мanao Tupapao – Дух мртвих бди ( сл. 1 )

16

Груди са црвеним цвећем ( сл. 2 )

17

Жена са манговим плодом ( сл. 3 )

18

Шта? Љубоморна си? ( сл. 4 )

19

Варварске приче ( сл. 5 )

20

Визија после проповеди ( сл. 6 )

21

Сликар сунцокрета ( сл. 7 )

22

Жути Христ ( сл. 8 )

23

La Orana Maria ( сл. 9 )

24

Одакле долазимо? Шта смо? Куда идемо ? ( сл. 10 )

25

ЛИТЕРАТУРА

1. Henri Perruchot,Gauguin – Tahiti, Нолит / Београд, 1961.

2. Пол Гоген – Записи цивилизованог дивљака, Mono & Manana – Београд, 2004.

3. Roberts, Keith, Импресионисти и постимпресионисти, Интернет

4. Rewald, John, Пол Гоген, Интернет

5. Dorival, Bernard, Савремено француско сликарство I, Интернет

6. Пискел, Ђина, Општа историја уметности 3, „Вук Караџић“, Београд, 1966.

26