ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ КАТИХЕТИКЕ СА ХРИШЋАНСКОМ ПЕДАГОГИЈОМ

ТЕМА: ПОРОДИЦА КАО ТЕМЕЉ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА

МЕНТОР: ПРОФ. ДР ДРАГОМИР САНДО

У Београду Студент

10. 05. 2010. године Далибор Мидић

08/103

ПРЕДГОВОР

Православна хришћанска породица је по речима апостола Павла ,,домаћа Црква'' -

Црква, дом Божији, тј. породична атмосфера. Породична атмосфера је један уобичајени

термин, који се користи у свету, међутим, у православном поимању она има један други

значај, и слободно можемо рећи, задобија своју праву димензију. Реч је о једном

православном духу који треба да живи, и којим се живи у хришћанској породици, у којој

мир Христов одише од главе (= мужа), преко жене, на децу и на цело окружење.

Тај мир се неминовно преноси на све оне који долазе у додир са том породицом.

Свети Јован Златоусти вели: ,,Довољно је један који се разгорео Духом Божијим, хиљаде

да запали''.1 Врлина, небески мир, Божији Дух који почива на једној породици, немогуће је

да се позитивно не одрази на све оне који долазе у контакт са том породицом, чак и при

најобичнијим свакодневним сусретима. Постоји један лепи пример из отачког искуства,

који каже: ,,Онај који носи мирисе са собом, ма колико хтео да се утаји, не може, јер га

ти мириси одају'',2 или како каже Господ: ,,Не може се град сакрити када на гори стоји''.

Колико се само човек мило, радосно, спокојно осећа у присуству смирених особа,

код којих ништа није пренаглашено, које владају собом у сваком погледу. Ту је све могуће

остварити, и деца која се рађају у оквирима једне такве хришћанске православне породице

биће поучена примером своје породице, па ће се и она тако опходити према другима и

свету.

Појам породице и њеног васпитања, односно њеног духовног узгајња је велики.

Међутим, то је и велики проблем, а нарочито проблем данашњице. Данас се много ствари

око формирања једне породице одиграва ван Цркве. Тако нешто, слободно можемо рећи,

осуђено је на пропаст, на немир, на мучно саживљавање оних који су позвани да творе

живот- мужа и жену.

Појам породице је јако широк и јако компликован и просто човек не зна које све

аспекте да обради, да би у некој мери разјаснио шта данашњој породици, духовно 1 Свети Јован Златоусти, Против Јевреја, стр. 221.2 Старечник, стр. 108.

2

осакаћеној, дегенерисаној покаже и укаже на странпутице, где све застрањујемо и где су

корени нашег компромиса и нашег одвајања од правог пута, што значи лутање по мраку и

по беспућу.

У свом скромном раду, који је пред Вама покушаћемо да, колико је у нашој

могућности, представимо феномен породице и представимо њену улогу у, на првом месту

васпитању детета, а и њену улогу у религиозном васпитању детета, односно његовом

увођењу у живот Цркве.

РАЂАЊЕ ДЕЦЕ И ПОРОДИЦА

Иако су Адам и Ева погрешили, Бог им је оставио дар, који није сам по себи човеку

урођен, будући да ,,не може човек ништа примити ако му не буде дано с неба'' (Јн. 3, 27.),

а то је дар имања наследства. Псалмопевац Давид пише: ,,Ево наследство од Господа су

деца, пород је дар од Њега.'' (Пс. 126, 3). У књизи Постања стоји: ,,Ева затрудне и роди

Кајина, и рече: Добих човека од Господа.'' (Књига Постања, 4, 2-3). Тако су први људи које

је Бог створио постали породица. Рађањем Кајина и Авеља, Адам и Ева су се прошририли

на шире ,,ми'', и постали дародавци живота, који су и они сами имали као дар.

Породица нису само муж и жена, већ муж, жена и бар једно дете. Међутим, важно

је и из ког аспекта се посматра. Из аспекта детета, породици припадају оне особе које

стално живе са њима у истом домаћинству. Из аспекта родитеља, то су они и њихова деца.

Из аспекта бабе и деде, то су они, њихова деца, и деца њихове деце. Дакле, породица је

увек више људи, а не само муж и жена.3

Још код старих народа, и старих философија (као што је на пример

конфучијанизам) породица је сматрана основном ћелијом друштва. Као што је суштинска

и основна ћелија друштва породица, тако је суштинско својство породице љубав.

Породица почива на љубави, она је оваплоћење међусобне љубави неколицине људских

бића. Породицу не чине законске и правне дефиниције, нити је одликују сродна

3 S. Kačapor, N. Vilotijević- Školska i porodična pedagogija, str. 21- 23.

3

интересовања, укуси или животно доба, као ни број људи који јој припадају. Породица се

темељи на узајамној љубави мужа и жене, тј. на међусобној љубави родитеља и деце.

Суштина развоја породице је у жртвовању једног за друго, а понајвише у жртвовању

родитеља за децу.4

Долазак новорођеног детета на свет, представља долазак највеће радости у

породицу, али истовремено и долазак великог терета, који захтева велику жртву. Љубав

према детету као васпитни чинилац има огромну улогу. Детету највише одговара

породица као социјална микро- група јер се оно лакше привикава и лакше успоставља

интеракцију са мањим бројем особа.

У зависности од тога колико ће се породица жртвовати и колику пажњу ће

посветити детету, зависи цео даљи живот детета, његово психолошко стање и погледи на

Бога, свет и друге људе.

О ОДНОСУ РОДИТЕЉА И ДЕЦЕ

Покушаћемо да кроз призму јеванђеља, оног што је божанско, Небеско и вечно,

представимо рађање деце као највећи дар Божији који човек има. Живот се зачиње тамо

где Бог хоће, а тим пре када је реч о деци, о лику Божијем, не просто живом бићу, већ

лику Божијем у човеку, о најмилијем створењу Божијем, човек заиста, колико год има да

каже, толико остаје нем пред једном таквом величанственом тајном, каква је дете.

Скривена иза дела незнања у току читаве људске историје, деца су посматрана као

примитивна, субхумана бића, без осећања и без права; она су и данас једна од најширијих

категорија особа о којима се много не зна, која се злоупотребљавају и према којима влада

дискриминација.5

4 Православни Мисионар, Б. Петрић, ,,Православни брак као Света Тајна'', стр. 22-23.5 David B. Chamberlain, The Cognitive Newborn: A Scenific Upadate, British Journal od Psyhotherapy, Vol. 4,

1987, str. 112.

4

Човек просто није свестан величанствене тајне, како Бог по својој бескрајној

мудрости ни из чега ствара и обликује живот. Уместо да ово човека, у мањој или већој

мери, разумног, подстиче на благодарност, на хвалу Богу, оно га, на жалост тера у једну

другу крајност где он одбацује своје дете, још пре него оно стигне да угледа светлост

дана. Сведоци смо и савременици све већег броја абортуса.

Међутим, када је реч од деци, и уопште односу родитеља према деци, то је опет

једна тема за себе, о којој би требало много тога говорити, и питање је да ли би човек

могао до краја да исцрпи ту тему и да објасни све оно што би о детету требало да се каже.

Родитељи су ти који су, како каже владика Николај, послужили као ,,капија

Божија'' кроз коју Бог уводи човека и овај свет. Међутим, родитељи нису само нека

формална капија, која се може заобићи. Стога и деца имају велики благослов и заповест да

поштују своје родитеље, да би дуго поживела на земљи. Међутим, родитељи, нису

родитељи самим тим што су родитељи, већ су они родитељи због тога што они дају биће

своме детету.

Узмимо на пример мајку. Није мајка та, која дојивши дете њему даје само

материјалну храну. Она улива у њега једно ново биће, једну личност, коју само мајка

собом може да дâ. Отуда је крајње неприхватљив став да се дете храни, било којим другим

млеком, а не мајчиним. Незамисливо је да одбија дете од сисања, пре него што истекне

година дана. Јер оно што мајка може да му да, видиљиво преко свог млека, а невидљиво

преко своје душе хришћанске, детету не може нико да дâ.

Ту су, дакле, почеци, корени нашег породичног благостања, односно све наше

катастрофе и свега онога што следи за тим. Ако мајка то не схвати, ако се мајка правилно

не постави, ако мајка не испоштује све оно што се од ње као од хришћанке и боголике

душе очекује и ако буде занемаривала своје хришћанске и родитељске обавезе, самим тим

мртва духом, шта је то што ће она моћи да му дâ? Онда ће оно да буде њено одојче, као

некаква животиња, коју треба нахранити, напојити и пустити га да се игра. А зар је човек

то? Зар се човек тиме задовољава? Зар се тиме задовољава мало дете, коме нарочито треба

много љубави и пажње? Зар се и одрастао човек задовољава само храном и пићем?

5

Формирање дечије личности је велика и озбиљна ствар и велика одговорност

родитеља. Узмимо за пример, колико сва трвења мужа и жене, чак и на дете које је у

повоју, веома негативно утичу. Колико се оно штреца и колико оно примећује, колико

душом региструје, иако само није свесно шта се то све одиграва. Оно ипак примећује неку

ненормалу у односима, који се на њега неминовно односе. Наиме, оно својом младом и

малом и невином душицом осећа јасно једну аномалију, једну ненормалу која постоји код

родитеља, иако у дубини душе не схвата шта је то, али схвата да је то нешто негативно,

нешто што га не успокојава, нешто што га у његовом незрелом разуму забрињава, нешто

што га одбија. Отуда је невероватна велика одговорност родитеља према деци.

Када дете постане свесно, већ са годину, или две дана, ако га не буду формирали,

не просто као личност, већ као хришћанску личност, усадивши у њега страх Божији, не

буду га учили богопознању и побожности, од таквог детета ништа бити неће. Уколико се

религиозни живот детета заврши само крштењем, оно се само формално може назвати

хришћанином. Да до тога не би дошло, велика је и одговорност родитеља.

РОДИТЕЉИ КАО ЖИВА СЛИКА БОЖАНСКОГ НАЧИНА ЖИВОТА

Муж и жена, односно отац и мајка су жива слика једне стварности, жива слика коју

деца упајају у своју душу и која је најречитији проповедник свега онога што ће и једно и

друго да раде.

Породица, тј. отац и мајка, представљају најосновнију друштвену групу, која има

одлучујући утицај на личности које је сачињавају и у њој се обликују њихова колективна

свест и идентитет. Тако је породица главни уједињујући фактор људског рода. Самим тим,

породица је оквир почетног и основног увођења деце у друштвену заједницу и Цркву, као

једно заједништво. Међутим, и лични живот зрелих људи, не престаје да представља

главни чинилац у формирању и социјализацији човека.

Породица представља базу и полазиште за сусрет човека са људима око себе, и

због тога је заиста страшна једностраност ако се она сматра само потрошачком јединицом.

6

У том случају, игнорише се човекова потреба за заједницом, која се не заснива само на

економским односима, већ првенствено на друштвености и љубави.

Породица се по хришћанском учењу не може схватити независно од заједничарења

са Христом и Црквом. Посматрано из овог угла, породица добија свој смисао и постаје

колевка у којој се њени чланови усавршавају и постају целовите личности, док је изван

Цркве породица у опасности да се претвори огњиште разрастања групног егоизма и

себичности. У оквиру Цркве се остварује јединство хришћанске породице и хијерархија

њених чланова.6

Људи се рађају и одгајају у оквиру породице. У породичном окружењу се по први

пут манифестује човекова друштвеност и реализује се његово елементарно увођење у

заједницу, које одлучујуће детерминише и читав његов живот. Уз подршку родитеља, као

и осталих чланова из породичног окружења, дете образује прву представу о Богу, свету и

друштву. У породици оно обликује своју веру или било које виђење о свету, негује

поштовање или презир према људима око себе и тако развија дух солидарности или

индивидуализма.

Одговорност родитеља је најбитнија при образовању нарави њихове деце. Но,

нарав деце не образује се само речима и саветима, већ и животом, примером и

менталитетом родитеља и људи из њиховог окружења.

О овоме веома јасно и лепо говори и старац Порфирије Кавсокаливит: ,,Родитељи

треба да се предају љубави Божијој. Треба да буду свети пред својом децом и да то

показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов

почетак- да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју

ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу... ако су

односи и комуникација у породици поремећени, онда се ти односи и грешке преносе на

децу. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци

потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу. Дечије понашање је у непосредној

вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем

6 Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакас- Теме хришћанске етике, стр. 146- 147.

7

родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те

грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши''.7

Лако можемо да приметимо, да ако су родитељи нервозни и неконтролисано машу

рукама, да то деца несвесно приме, усвоје и све то пројављују, да се човек просто зачуди,

одакле сад одједанпут такви потези код деце, тако мале и тако невине.

Такође, ако се родитељи међусобно буду опходили једно са другим у миру и

љубави, без повишавања тона, све то једна мала душа упија и носи са собом, чак иако

касније када одрасте, посрне, понесена духом овога века, оно вечно и божанско које је

упијено у њу у малом узрасту, пре или касније ће проклијати и донети плода. Кључ за

формирање личности јесу здрави хришћански и по Богу односи мужа и жене, како у

њиховом међусобном држању, тако и у њиховом односу према деци и њиховом односу

према околини.

Још једно занимљиво питање које се јавља када говоримо о формирању дететове

личности, представља и питање да ли треба и како треба кажњавати децу?

ДА ЛИ И КАКО КАЖЊАВАТИ ДЕЦУ?

Премудри Соломон каже: ,,Ко штеди прут, мрзи на свога сина''. Међутим, можемо

ли тај прут увек да потежемо? Да ли са пуном свешћу и мирном савешћу можемо увек да

ударимо дете? И да ли смо ми увек у стању да мудро расудимо, да ли, дакле, владамо

собом да можемо да употребимо тај прут, а да он не буде одраз наше гневљивости, наше

несређености, наших судара на послу, на улици, на сва неразумевања која смо имали у

току дана од разних особа, или ће то бити једно по Богу расуђивање детета, његовог

проблема, и његовог прекршаја?

Не решавају се такве ствари ни љубављу. Када кажемо љубављу, мислимо на благ

став према детету. Колико пута дете, када види да му се често и скоро увек пропушта,

7 Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, стр. 414- 415.

8

крене у једном погрешном правцу. Оно то схвата као да му је све дозвољено и све може да

чини, и тако се и поставља. Потребно је код детета развијати једну свест и учити их да

праве разлику између правих и лажних вредности. Учити их да мисле; постављати им

питања, на која треба сама да одговоре.

Најбољи начин метод и начин васпитања је, да се код детета развија хришћанска

свест, где дете треба само да схвати шта је добро, а шта је лоше. Малу децу, која још увек

нису у стању да сама расуђују, треба понекада и ударити, и не учити их самовољи. Велика

је грешка родитеља што детету испуњавају сваку жељу. Мало дете које је тек проходало,

захтева нешто од родитеља, и ако му се жеља не испуни оно почиње да лупа ногама, да

плаче, а родитељи одмах трче да га успокоје. Међутим, то је грешка. Наравно да детету

треба дати и да једе, и да пије, и да се игра, али навикавати га да још у том узрасту да буде

свака његова жеља испуњена, равно је то дете осудити на смрт.

Родитељи пак, по својој савести, која је сасвим нормална, искључе здрав разум. То

што они чине да успокоје дете, уствари није успокојавање детета, већ њих самих. Када

дете добије оно што хоће, оно више не вришти, не лупа ногама, не бесни, али да ли ће

њему заиста бити добро таквим поступањем родитеља?

СЛОБОДНА ВОЉА ДЕТЕТА И ЊЕГОВО УВОЂЕЊЕ У ЖИВОТ ЦРКВЕ

Данас у многим породицама можемо наићи на став родитеља: ,,Нека дете одрасте,

па само одличи хоће ли ићи у Цркву''. Такав став и такво мишљење потиче углавном од

родитеља који нису дубоко у својој души хришћани и који у суштини не схватају шта је то

живот човеков, и који је крајњи циљ човековог живота, у његовом сједињавању са Богом и

крајњем животу у Есхатону. Упрљавши се до краја и навикавши се на грех, који је прожео

све поре нашег, и физичког и духовног бића, зар ћемо бити способни кроз једно такво

нехришћанско живљење, касније када одрастемо, да ли ћемо бити способни, да деламо

хришћански, да мислимо и да осећамо хришћански?

9

То би било исто када бисмо рекли неком детету које има шест или седам година и

треба да крене у школу: ,,Нека одрасте, нека му буде 20 година, па нека само одлучи да ли

ће бити писмено, или не''. Дакле, тако нешто можемо применити и када је реч о

хришћанском и здравом постављању према духовним вредностима. Обогаљивши га до

краја, родитељи кажу детету: ,,Е, сада када си богаљ, мисли здраво срцем и осећањем, и

душом и телом, сад буди човек, и размишљај и делај нормално''. Можда ово изгледа мало

грубо речено, али ка томе заиста води такав став. Корен свега је у њиховом хришћанском

посматрању шта је уствари Црква и какав је то живот по Богу, односно, шта значи не

живети по Богу. Колики је то мрак, колика је то пустош, колика је то празнина духовна,

која потрошачку и сваку другу потребу увеличава и живи такав живот ван Бога.

Због чега се то дешава? Због тога што створивши празнину у души својој, коју само

Бог може испунити и коју само Бог осмишљава, и коју све више потребујемо, односно све

већу жеђ и глад осећамо у себи, коју покушавајући да нечим другим попунимо, уствари

све већи јаз стварамо у својој души, све већу провалију, све веће незадовољство. Отуда и

из дана у дан, број самоубистава расте, наша омладина се све више формира, не у Цркви,

не у породици, него на улици. То доводи и до пораста наркоманије, алкохолизма и

пушача.

Све ово говори много за све оне који, бар мало умеју да посматрају човека као

човека, и човека као боголику личност створену за вечност.

Ново питање које се поставља, када овако сагледавамо ствари је, да ли родитељи

могу да парирају улици и медијима? Све оно што дете и у школи, и на телевизији, и на

улици видело и доживело, ако су родитељи хришћански васпитани, ако поимају праве

духовне вредности, онда ће они умети детету приступе са стране срца, и све оно што је

ствар разума што је површно, што је оно што данас јесте, а сутра није, успеће да искорени

из његове младе душе. Али ако родитељ буде у стању и умешан да приђе детету са стране

да у његово младо и неупрљано срце унесе живот, унесе праву суштину, зауставивши га

од евентцауалне реализације онога што је на телевизији, у школи доживело и видело, онда

су они достигли свој циљ. Онда су дете осигурали за цео живот, не само тиме што ће да га

бране, него тиме што ће да га васпитају да ослушкује глас свога срца, не као једино

10

мерило, већ и да га васпита да уме да прави разлику између правих вредности и свега

онога што га окружује у школи, на телевизији итд.

Све то детету изгледа сладуњаво, чеше уши, али дете не успокојава у души. Све то

својим спољним задовоствима и радостима, оставља траг пролазности у његовој души.

Родитељи су ти, који детету треба да усаде у душу печат богочежљивости, да чак и када

сутра у животу посрну, понесени духом овога века, оно што је вечно и непролазно у њима

заувек остане, а то је породично васпитање.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

11

1) Свети Јован Златоусти, Против Јевреја, Требиње, 2003. године

2) Старечник, Беседа, Нови Сад, 2004. Године

3) Православни Мисионар, Б. Петрић, Православни брак као Света Тајна

4) Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакас, Теме хришћанске етике, превела

Ј. Касапис, Каленић, Крагујевац, 2004. године

5) Јеротић Владета, Хришћанство и савремени проблеми човечанства, Богословски

Факултет, Београд, 1996. године

6) Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Сестринство манастира

Хрисопиги, превео еписко бачки И. Буловић, Беседа, Нови Сад, 2005. године

7) Танасијевић архимандрит Пајсије, О породици и породичном духу, Фонд свети

Прохор Пчињски Православне епархије Врањске, Врање 2001. године

8) David B. Chamberlain, The Cognitive Newborn: A Scenific Upadate, British Journal od

Psyhotherapy, Vol. 4, 1987, str. 112.

9) Kačapor Sait, Vilotijević Nada, Školska i porodična pedagogija, Filosofski fakultet

Kosovska Mitrovica, Učiteljski fakultet Beograd, 2005. godine

12