Збирка најлепших радова ученика ОШ „Иван Горан

Ковачић“

Песме ученица наше школе објављене у Зборнику међународног

фестивала дјечије поезије ,,ДЈЕЧИЈЕ ЦАРСТВО ТАМАРИС'', Бања

Лука, април 2009.

РОЂЕНДАН

Поклони ми пола дуге

И један сунцокрет жут из баште,

Даруј ми део пруге

И мисао лепу из твоје маште.

Донеси ми срећу

И слаткиша пуну врећу

Поклони ми сусрете честе

Са пријатељима мојим најдражим.

Даруј ми све осмехе овог света

И речи топле и нежне

Донеси ми срце од марципана

И љубав дубљу од океана.

Поклони ми цвеће најлепших боја

И сјајну звезду с небеског крова

Поклони ми цео свој свет

И крила за дуги лет,

Да обиђем све баште

У којима сам засадила успомене.

Даруј ми кућу од чоколаде

Да се сва деца света сладе.

Осветли ми свако

сутра,

Поклони ми љубав

Која греје к'о сунчана

јутра.

Весна

Тодоровић, ученица

VIII/7

ФИНАЛИСТКИЊА

ФЕСТИВАЛА

С В А Ђ А

Док гледам фудбал

чудо ме снађе,

међу играчима дошло до свађе.

Док гледам цртаћ,

диже се граја,

посвађали се Мики и Паја.

Променим програм,

за главу се хватам,

свађа у Скупштини –

ништа не схватам!

Телевизор гасим,

ту стављам тачку,

али у дворишту

пас режи на мачку.

,,Шта се то дешава?'',

питам се, тужим,

,,Од сад се само

с биљкама дружим!''

ЉУБАВ ЈЕ ВАСИОНА

МЕРКУР, је веома тајан,

к'о чежња леп и бајан.

После њега је ВЕНЕРА,

што на љубав све нас тера.

ЗЕМЉА кружи око Сунца

као срце око срца.

МАРС се често ратом хвали,

хоће љубав да поквари.

ЈУПИТЕР, планета највећа,

бескрајан је као срећа.

САТУРН свакоме оку прија,

прстен га златан обавија.

УРАН је срећни број седам,

оног ког волим, никоме не дам.

НЕПТУН је моја и твоја спона,

љубав је наша к'о васиона!

Драгана Цветковић, ученица VII/3

НИШ ЈЕ ИМЕ МОЈЕ ПЕСМЕ

Могу вам причати о било чему,

дечјим несташлуцима и шта се не

сме,

ал' овог пута срце ме води:

НИШ ЈЕ ИМЕ МОЈЕ ПЕСМЕ!

Пуно прича у њему живи,

дух предака наших њиме лута.

Храбрим јунацима народ се диви

да не скренемо сa правог пута.

Крај високих зидова тврђаве старе

Нишава река поскакује, жубори.

О љубавима, рођеним крај ње,

чува све тајне, не говори.

У сваком кутку мога града

дечји глас и смех се ори.

Принцезе, принчеве и вилењаке,

само дете може маштом да створи.

Децом се мери богатство града,

игра и песма су око њих.

Дечија радост Нишом влада,

у сваки осмех уткан је стих.

Путниче, сврати да доживиш

дечију песму и љубав сада,

искрене људе, топлину, понос,

нашега прелепог царског града.

Могу ти причати о било чему,

дечјим несташлуцима и шта се не

сме,

ал' овог пута срце ме води:

НИШ ЈЕ ИМЕ МОЈЕ ПЕСМЕ!

Јелена Ђурић VII/3

КАД ЉУБАВ У СРЦУ

ЗАТРЕПЕРИ

Дан за даном

лагано попут

пешчаног сата цури...

Од првог плача

којим те живот буди,

од првих речи и корака,

осетиш да живот као река тече

док ти као бреза

трепериш на ветру.

Буде те радост или бес,

туга или жеља,

али једног дана

први пут пробуди те дрхтај

као трзај птице,

неко чудно осећање да волиш све,

да делиш радост са свима.

То је дан када љубав

затрепери у твом срцу

и обоји ведрином дане

који ће тек доћи.

Тај први додир љубави

вечно се памти,

понекад боли,

он је путоказ

да и твоје срце

зна да воли.

И зато,

кад љубав у срцу затрепери,

чувај је!

Миљана Николић, ученица

VII/3

Песмe су награђене на 4. Медијана фестивалу деце

песника и песника за децу и штампане у Зборнику, у Нишу

23.03.2010. године.

ЗАШТО

Зашто се деца више не друже,

зашто чаршијске приче круже?

Зашто се чуји речи грубе

и зашто људи душу губе?

Зашто владају јад и беда

и зашто богат сиротом не да?

Зашто нема другарства среће?

Зашто у руци није рука?

Зашто је од шетње с пријатељем

важнија порука са Фејсбука?

Зашто нема сусрета, осмеха и топлог

лица?

Зашто се вештачка пријатељства рађају

преко жица?

Зашто су пушење, алкохол, дрога,

болести

зависности и опасност,

постали наша ружна стварност?

Зашто има толико кафића

где деци служе алкохолна пића?

И зашто новац све покреће,

зашто кад није мерило среће?

Зашто су пажња, љубав и радост,

напустиле и нашу младост?

Зашто су срца постала стење,

и зашто влада отуђење?

Ја сам још увек само дете

и не разумем те, данашњи свете!

Зашто? Зашто? Зашто?...

Драгана Цветковић, ученица

VIII / 3

СУМРАК

Лагано гасне сунца сјај,

дан клизи у други крај,

на небу се ватре стварају,

биљке цветове затварају.

Дечје граје звуци се стишавају,

птице се слободе лета лишавају,

пчеле изводе последњи лет,

опрашиле су сваки цвет.

С неба се смеши бели круг,

сунчев стари и добри друг,

пружа се жути Северњаче крак,

тихо је – влада сумрак.

Петар Јовановић VIII / 4

Прво место на литерарном конкурсу ,,ЂАВОЉА ВАРОШ – СВЕТСКО

ЧУДО ПРИРОДЕ'' 2008. године (награда – летовање у Пролом Бањи)

ЂАВОЉА ВАРОШ – СВЕТСКО

ЧУДО ПРИРОДЕ

Близу Пролом Бање и Куршумлије,

једна се тајна велика крије.

Да се диви и стар и млад,

од жутих стена створи се град.

Чудотворка свемоћна природа,

уз магију ветрова и вода,

вековима стварала је ове

од камена куле ђаволове.

Створила их и тиме се дичи,

свака кула на човека личи.

На врх главе капе им спустила,

да би тајна још и већа била.

Камене куле поносно стоје,

нестају, настају, трају,

и векове не броје.

Испод нестварно жутих стена,

вијуга вода к'о крв црвена.

Овде су ђаво и 202 свата

хтели да венчају сестру и брата.

Да не би несрећа велика била,

Богу се молила добра вила.

И док је хладна киша лила,

вила је сватове oкаменила.

Природа ствара, природа ваја,

легенда живи од давнина,

и преноси се с оца на сина.

СРБИЈА СВЕТСКО ЧУДО ИМА,

ЂАВОЉУ ВАРОШ ЗА ПОНОС СВИМА!

Снежана Матић VIII / 6

ЂАВОЉА ВАРОШ

– СВЕТСКО ЧУДО

ПРИРОДЕ

Ви сигурно мислите

да треба много труда

како бисте уживо

видели

неко од светских чуда.

Ал' у Србији нашој,

близу Пролом Бање,

налази се једно чудесно

природно здање.

То је стеновита варош

под којом се вода

црвена пени,

где је ђаво хтео

брата са сестром

да ожени.

Али зло је спречила

заштитница вила,

младенце и сватовe

све је скаменила.

Окамењени сватови

осташе да стоје

на планини Радан

и векове броје.

Горостасни стубови

жућкасте су боје,

тешке мрке капе

баш им лепо стоје.

Капа сваког свата

једну тајну носи,

а Ђавоља Варош

времену пркоси.

Наука и легенда

преплићу се тамо,

ал' природа чудесна

тајну чува само.

Окамењени сватови

осташе да стоје

на планини Радан

и векове броје.

Мистерија и лепота

ову варош красе

о њој широм света

прича се и зна се.

То што има Србија,

нико нема други,

нек се сваки путник

нашем чуду чуди.

Музика се чује

када ветри броде,

Ђавоља је Варош

светско чудо природе.

Владимир

Филиповић VIII /6

Моја школа

Школица је мени моја,

увек мила била,

у њу хитам сваки дан

да стекнем нови дар.

Учитељица наша мила,

према нама добра била,

нова знања нама даје

све док наша школа траје.

Петар Павловић II 1

Школа

Школе су као нежне мајке

под своје скуте

скупљају ђаке.

Школе су као најлепши друг

увек се нађу

у добру и злу.

Школе су као Божићно јутро

знање на поклон

оне дају.

Школе су као пролећни дан

миришу деца

ко најлепши сан.

Андреј Pистић II 1

Школа

Пуно клупа и столица

једна табла и кредица

чине једну учионицу.

Деца мала и велика

уче слова и бројеве

и воле своју учионицу.

Пуно таквих стварчица

звездица и значкица

чини једну школицу.

Исидора Кривокућа II 1

Крв живот значи

Крв црвена , тако драгоцена

Живот поклања , сузе отклања.

Сунце се рађа , живот се буди ,

И шансу добијају добри људи.

За дечији живот потребна је кап крви,

Да се њихов живот као пепео не смрви.

Али будите ведри у срцу и души ,

Јер се на крају све добро заврши.

Милица Здравковић VI2

Моја соба

Живим у двоспратној кући коју је

почео да гради мој деда, а још увек је

довршавају моји тата и стриц, свако

свој део.

И ја сам добила свој кутак. Собу

делим са братом, али може да буде и

забавно.

Од осталих просторија у кући је

деле дрвена врата браон боје. Са

унутрашње стране врата смеше се лица

познатих певача. Ту је изложба цтежа

два уметника: Мене и мог брата. Моја

соба подсећа на пролеће: зидови су

зелене и плаве боје, а на поду тепих са

дебелим бумбаром и цвећем. Преко

пута врата је прозор који пушта

поподневно сунце да окупа собу

топлином. Са завесе се смеше Вини Пу

и пријатељи. Испод прозора стоји

радни сто на коме су компјутер и

лампа. Ту проводим сате пишући

домаће задатке.Са леве стране налази

се ормар и полица са телевизором.

Између њих ушускана је уска полица на

којој се налазе све важне ствари из мог

детињства: од плишаних играчака,

преко књига, до разних кутијица, слика

и парфема. Десну половину собе

заузимају два кревета: плави – за брата

и црвени – за мене. По кревету су

разбацани шарени јастуци који су

упућени све моје танје и маштања.

Моја соба је мој лични рај.

Андријана Милошевић VI2

Субота,17.12.2011.

Драги Руни ,

Данас је један од оних посебних дана

када тражим неки мир, а никако да га

нађем.

Чини ми се да се нисам још ни поштено

пробудио кад сам зачуо звоно на

вратима. То је била мамина тетка тј,

моја бака. Још с врата је кренула на

мене, чудећи се како сам порастао,

смршао и бла,бла. Тако ме је загрлила

да сам мислио да ћу се угушити или,

ако будем имао среће, да ћу проћи само

са сломљеним вратом. Некако сам

успео да побегнем из собе. Пошто

суботом обично сређујемо собу моја

сестра и ја, кренули смо да што пре то

завршимо. Али моја сестра је увек

мајстор да све поквари. На мом кревету

је стајала велика гомила испегланог

веша који је требало да ставимо у

орман. Моја сестра је, извлачећи своје

ствари, моје оборила на под. Тако је

трапава. Кренуо сам и лупио је свеском

по глави. Јао, како је почела да плаче

и вришти као да сам је стварно

повредио. Отрчала је код маме и као и

увек ја сам био крив. Ја сам старији и

морам да схватим да тако могу много

да је повредим. Да, да. Ја сам крив а

она је фина мала девојчица која ће

увек бити млађа и заштићена врста. И

нисам је уопште јако ударио, па нисам

луд да је повредим. А онда смо сели да

ручамо. Бака је остала на ручку. Благо

је рећи да ми је пресео ручак. Све

време ми је причала и саветовала ме

како сам сада у таквим годинама када

су ми витамини најпотребнији : ,,Пуно

шаргарепе, грашке, бораније и меса а

што мање слаткиша ! " Ја сам

покушавао што пре да завршим са

ручком, да сам се неколико пута

задавио. Мама ме је само строго

погледала да више нисам био гладан.

После ручка отишао сам у собу да

учим. Нису ме узнемиравали, то морам

да признам. Сатима сам гутао лекције о

индустријској револуцији, нервном

систему, прелазним и непрелазним

глаголима и некако успео да нацртам

правилни многоугао-осмоугао.

Скоро је било осам сати када сам

сав исцрпљен, блед и помало

погубљен ушао у дневну собу. Ту је

владала опуштена, живахна атмосфера

а ја сам се осећао као исцеђени лимун.

Бака је већ отишла, није се поздравила

са мном зато што није хтела да ме

узнемирава док учим. Хвала јој на томе

! Позвао сам Милошка да се чујемо, а

онда сам сео и играо мало кошарку на

рачунару. Време је пролетело. Већ је

било десет и мама нас је такорећи

истерала из собе да идемо да се

припремамо за спавање.

Ево ме у кревету, покушавам да ти

завршим ово писмо. Моја сестра опет

гунђа смета јој светло не може да

спава. Ух, како бих волео да имам своју

собу. Јавићу ти се опет сада морам да

угасим светло, а надам се да ћу се

ускоро и успавати.

Твој Огњен

Огњен Златановић VII1

ПРИЧА О ПЧЕЛИ

На крају једне зелене ливаде, на

малом и тихом месту, у топлом

загрљају шуме лежи велико баграмово

дрво. Његове широке и расцветале

гране плешу уз нежни поветарац

стварајући диван хлад.

Испод багрема стоји, на први

поглед, најобичнија кутија. Међутим,

то није кутија – то је красна кошница

пчелице Маје.

Маја је вредна и педантна, смела

је и храбра, али је нажалост усамљена.

Друштво јој прави само дрво багрема.

Она му свакодневно прича приче, игра

се са њим и увек му пред спавање

пожели лаку ноћ, а оно јој за узврат

даје свој сок како би направила мед,

најслађи, најбољи и најукуснији.

Једне вечери Маја зачу страшну

лупњаву и фијукање ветра по својој

кошници. Забринута за багрем она

излете напоље. Имала је шта и да види!

Предивни цветићи баграма лежали су

свуда по трави, гране су се лелујале

попут морских саса, а дрво је тужним

гласом дозивало помоћ. Маја је била

веома тужна јер није знала како да

помогне свом пријатељу. Кроз сузе је

повикала: „Ветре Горјане, немој ми

уништити пријатеља!“

Горди ветар је био без милости.

Правио се да не чује јадну пчелицу.

Дувао је све јаче и јаче из минута у

минут, из сата у сат, из дана у дан

гледајући како малена пчела пати. Она

више није сакупљала сок, није водила

рачуна о својој кошници, престала је да

прави мед.

Када је видео да је њена патња

заиста велика а оданост бескрајна,

ветар Горјан престаде да дува. Рече јој:

„Не тугуј више пчелице, довешћу ти

другарице, излечићете заједно

уништени багрем, направићете мед.“

Маја је била пресрећна. Осмех

јој се вратио на лице, а телом је

прострујала нова снага.

Када су младе пчеле донеле сок,

она је без престанка радила да направи

лековити мед и врати дрво у живот.

Успех није изостао.

Једне ноћи зачула је Маја ове

речи: „Да није било вас, не би било ни

мене више. Вечно сам вам захвалан.

Узмите мој сок, правите мед, будите

заувек срећне, другарице моје!“

Тако је и било. И остало је тако

до данашњег дана...

Ако неки путник намерник прође

крај ове ливеде моћи ће да види

расцветало багремово дрво и у његовој

сенци белу Мајину кошницу.

Сара Савић V

Пролеће

Птице весело цвркућу

мрави вредно праве кућу.

У парку се чује вика

песма, смех па цика.

Дрвећу су процветале крошње,

ливаде су обукле шарене ношње.

Цвеће се на ветру њише,

деца се радују – престале су кише!

Сунце топло греје,

жути маслачак се смеје.

Небо је ведро и плаво,

све је младо и здраво!

Немања Недељковић III2

Школа

Школа је богатство света

од Тексаса до Тибета.

У њој се учи, црта и пише

а, понекад, и обрише.

У школи се игра,

у школи се трчи,

у школи се научи.

Волите школу

јер школа је лепа,

у њој се воли,

у њој све цвета.

Александра Минкић IV4

Догађај који ћу памтити

Живот чини сплет лепих и ружних ствари, па, чак, и ситница. Радо их се сетим

и окрепим душу. И тако сваки дан нови догађај потисне онај претходни. Ипак, има

нешто у мом срцу што се не да потиснути. Широки осмех, ведро и озарено лице, топао

и сунчан дан, пратили су мој први полазак у школу.

Мала, сићушна лица, покоји чуперак, вирили су из реда у који смо стајали.

Мирни и тихи, слушали смо нежни глас и говор наше драге учитељице. Цика, вриска

и граја красили су учионицу. Тако је и сада, али смо ипак, чини ми се, мало

озбиљнији и зрелији.

Сваки дан носио је са собом нове и лепе ствари, а ја сам их чекао са осмехом.

Но, понекад сам се и плашио. Успут сам се препитивао да ли су све књиге у торби, да

ли сам научио песмицу, урадио сав домаћи…

Знао сам да ће нам несташлуци и понеки заборављен домаћи задатак бити

опроштени. Трудио сам се да се то никад не деси и све своје обавезе извршавао сам на

време.

А Вама, драга учитељице, хвала на свему. Хвала на лепом времену, новим

знањима, васпитању… Показали сте нам прави пут којим се постаје човек.

Никола Станковић IV2

Прича о скоро свему

Здраво! Ја сам Ана и имам 16 година. Испричаћу вам једну причу. У ствари

животну лекцију која ће многима помоћи.

Било је то у осмом разреду. Имала сам браон косу, округле кестењасте очи и

осмех који није силазио са лица. Када бих се погледала у огледало, видела бих

особу црвених и чврстих јагодица, допадљивог лица… Али, остали су мислили

другачије.

У друштву сам се понекад осећала тужно. Приметила сам и да другарице

промене тему кад год им приђем. У почетку ми то није сметало, али касније…

Стигла сам у школу. Ишло се поподне. Закаснила сам на час. Када сам ушла у

учионицу, сва су места била заузета. Питала сам да ли неко има празну столицу, а

један дечак је добацио: - Теби треба више столица да би села!

Чуо се грохот. Било ми је веома непријатно, поцрвенела сам. Нашла сам

столицу и покуњено села. Тај дан ћу заувек памтити!

Од тада су ме сви гледали другачије, као да нисам била њихов ниво. У

почетку бих понекад чула њихове коментаре о мојој тежини, азатим све чешће.

Другарице су ме отписале, све осим једне, Саре.

Кад бих пролазила школским двориштем сви би ме посматрали са висине.

Знала сам да о мени причају, о мојој тежини. Све те ствари су ме свакодневно

повређивале, све то подсмевање.

Једног дана добила сам поруку: „Нађимо се иза школе, сви ће бити ту.“ Никола

Нисам могла да верујем, то је било први пут. Коначно ме је неко позвао да

изађем. Отишла сам.

Било је мрачно и нисам пуно тога видела. Само сам одједном осетила као се

нешто просуло по мени. Вода. Била сам скроз мокра. Чула сам смех Уплакана, отрчала

сам до куће, а онда ми је стигла нова порука: „ Ха-ха-ха! Трчи, трчи, можда смршаш!“

Била сам повређена, а у школи су ме немилосрдно исмевали.

Од тада сам почела да једем све мање, а и што поједем, потрошим вежбајући.

Мршавила сам.

Почео је и летњи распуст, а ја сам га провела код баке и деке на селу. Тамо

сам сваки дан шетала, возила бицикл, ролере, играла се лоптом са браћом и сестрама.

Њима није сметало што сам била мало тежа, волели су ме такву каква јесам.

И после дугог распуста дошао је тај први септембар. У школу сам отишла са

великим самопоуздањем. Кад сам ушла у школско двориште, сви су зурили у мене.

питали су се ко је то. Схватили су да сам то ја, Ана Станковић, мала буцка, само што

сам имала 10 кг мање.

Девојчице које су ме избегавале сада су ми прилазиле. Ја сам ухватила Сару за

руку и наставила даље. Ако ме не воле дебелу, неће ни мршаву. Чим су схватили да их

игноришем, почели су да причају да сам анорексична и да сам смршала да бих

привукла пажњу.

Али више нисам обраћала пажњу. Научила сам да се не треба обазирати на оно

што други причају и да нико не може да ме увреди ако томе не дам пристанак и

одобрење. Како рече Анштајн „када би људи причали само о ономе што разумеју и

схватају, на свету би било врло тихо“.

Милица Недељков VI2