Глас Црногорца, је недељник за политику и књижевност, званични орган Књажевине односно Краљевине Црне Горе.

Излазио је на Цетињу, као наставак Црногорца од 21. априла 1873. до 20. децембра 1915, изузев, због ратних прилика, од октобра до децембра 1877. и у току 1878. Неко време после атентата у Сарајеву излазио је свакодневно. Након што је забрањен лист "Црногорац" у Аустрији, исти лист излази под новим именом "Глас Црногорца" [1]

Први уредник Сима Поповић, затим Стево Чутурило (бр. 61—65, 1876). Године 1877. и од 6. јануара 1879. формлно је уредник Божо Новаковић, а стварно Јован Павловић, све до 1891, када уредништво преузима Лаза Костић. Од броја 22 исте године је Лазар Томановић. а затим се променило више уредника (Живко Драговић, Милош Живковић, Алекса Мартиновић, Филип Јерговић, Славо Радмановић, Милан Павловић, Иво Јовићевић, В. Милићевић).

Од почетка лист је уређиван по принципима савремене журналистике. Од броја 26 1895. уведена је рубрика Службени део. Сарадници су били многи књижевни, научни и јавни радници, домаћи и страни, с краја XIX и почетка XX века (Васа Пелагић, Љубомир Ненадовић, Јован Јовановић Змај, Валтазар Богишић, Стјепан Митров Љубиша, Вук Врчевић, Лаза Костић, Симо Матавуљ, Милан Јовановић-Батут, П. А. Ровински, З. Војиновић. Никола I и др.). Садржи богатиу грађу за проучавање политичке и културне историје Црне Горе. Дуги низ година је неговао књижевни фељтон, који је укинут 1907. године.

Наставио је да повремено излази од 22. јануара 1917. до 18. јуна 1922. (бр.96) у Паризу и Риму, као званични лист црногорске владе у емиграцији (Глас Црногораца — La voix du Monténégrin).

За време окупације Црне Горе, излазио је на Цетињу недељни лист Глас Црногораца — La voce del Montenegro као орган квинслиншког Привременог црногорског комитета, односно Цивилног комесаријата за Црну Гору, у почетку на српском и италијанском, а касније само на италијанском. Први број је изишао 19. априла 1941., а затим 18. маја 1941 — 11. септембра 1943. године.

У последњој деценији 20. века, Глас Црногорца обнавља своје излажење али се убрзо и гаси.

"Glas Crnogorca" u svojim je izdanjima od 1919. do 1922. citirao hrvatski tisak, listove Obzor), Hrvat, kao i Hrvatska zajednica iz Brazila koji su donosili izvješća o crnogorskim prilikama.

Glas Crnogorca piše kako je "milo spomenuti i list Hrvatska Zajednica, koji izlazi u Brasiliji i koji, ostajući vjeran tradicionalnom, pravom bratstvu Crnogoraca i Hrvata, energično i iskreno zastupa stvar Crne Gore".

List Hrvat, tiskan u Zagrebu, u svojim je brojevima 75. i 76. donio tekstove s temama iz Crne Gore, koje je Glas Crnogorca prenio.

"Stanje u Crnoj Gori je najžalosnije i to većinom zbog toga, što su etički osjećaji ovog plemenitog naroda najteže povrijeđeni, što su današnji upravljači narodu nametnuti protivu njegove volje", navodi Hrvat.

Zagrebački je Obzor objavljivao tekstove i o financijskoj pljački Crne Gore.

Glas Crnogorca crnogor.orig. Глас Црногорца, tjednik, prvi broj tiskan na Cetinju 21. travnja 1873. po nalogu crnogorskog državnog vrhovništva nakon što je prethodni službeni list Crnogorac prestao izlaziti.

Prvi urednik je Glasa Crnogorca bio Simo Popović, Srbin iz Vojvodine.

Tijekom crnogorskih oslobodilačkih ratova 1876.-1878. Glas Crnogoraca je tiskan i dva puta nedjeljno na ukupno četvero strana. Uobičajeno bi na naslovnici imao nepotpisani komentar koji je odražavao stavove crrnogorskoga vrhovništva.

Rubrike su bile: Dopisi, Domaće vijesti, Neslužbeni dio, Iz novina (press-cliping inozemnog tiska), Sedmični pregled, Dvorske i diplomatske vijesti, Listak (književni prilozi), itd.

Glavni urednici su bili i srpski pjesnik Laza Kostić, te Crnogorci Živko Dragović, Lazar Tomanović, Aleksa Martinović, Slavo Ramadanović, Ivan Jovićević i drugi.

Posljednji je broj na Cetinju tiskan listopada 1915. godine, a Glas Crnogorca je ponovno počeo izlaziti 22. lipnja 1917. u Francuskoj kamo su crnogorski monarh i kraljevska vlada bili izbjegli.

Od prvog broja tiskanog u Francuskoj pa do 83. broja tiskanog 1920. glavni je urednik bio Pero Bogdanović. Od 84. broja glavnim urednikom je bio Borislav Minić.

U Italiji je 1922. tiskan posljednji 95. broj Glasa Crnogorca u inozemstvu.

Od 1873. do 1922. je izašlo ukupno 2374 brojeva Glasa Crnogorca.

Pod naslovom Glas Crnogorca (talijanski La Voce del Montenegro) je izlazio list talijanskih okupacijskih vlasti od 1941. do 1943. na Cetinju.

1910 do 1914

Kraljevina Crna Gora je istorijski period u istoriji Crne Gore nastala 1910. godine, nastala je iz Kneževine Crne Gore. Jedini kralj je bio Nikola Petrović.Od 1852. godine bila je Crna Gora kneževina, a na čelu države je bio knez.

Crnogorci su obično svoga vladara nazvali Gospodar, što je bila stara titulacija iz sredjovjekovne istorije, za doba crnogorske dinastije Balšića i vladara Ivana Crnojevića.

Prije 1851. vladari Crne Gore bili su mitropoliti (ili vladike) na Cetinju. Istovremeno su oni bili i crkveni pravoslavni autokefalni poglavari. Takva je tradicija postojala od početka 16. vijeka.

Prvi knez je od 1852.-1860. bio Danilo I. Petrović. Pravni sastav sekularne države verifikovan je usvajanjem Zakonika Danila I. 1855. godine.

Knez Nikola I. Petrovićpostao je državni poglavar 1860. godine. Na blagdan Velika Gospojina 28. avgusta 1910., povodom 50 godina na crnogorskom prijestolju, proglasio se kraljem a Crna Gora je postala Kraljevina.Kraljevina Crna Gora je bila ustavna i parlamentarna, ali u biti apsolutistička monarhija. Prvi crnogorski Ustav je donesen 19. prosinca 1905. no on nije ostavljao mnogo demokratskih opcija i u stvarnosti je sva vlast bila u rukama vladara.

Monarh (knez, kasnije kralj) je bio i vrhovni zapovjednik oružnih snaga (vojska, policija i žandarmerija) i ličnost koja je odlučivala o objavi rata i savezništvima.Monarh je imao ovlašćenja da jedini saziva i raspušta parlament i da postavlja državno činovništvo, ministre i sudije.Prema Ustavu, kojeg je donio (oktroirao) Nikola I. kao vladar nije mogao biti podvrgnut nikakvoj odgovornosti.Zakonodavstvo su činili monarh i parlament.

Crnogorska narodna skupština, na osnovu Ustava, prvi put je konstituisana oktobra 1906. godine. Ona je imala ustavne, definisane relacije spram monarha, na način da ni jedan zakon u državi nije mogao biti izdat, ukinut i promijenjen bez njenog odobrenja. Monarh takođe nije mogao samostalno donijeti odluku o ustanovljenju i/ili izmjeni poreza, o zaduženju u inostranstvu, niti samostalo usvajati državni proračun, bez saglasnosti parlamenta. Na drugoj strani, crnogorski parlament nije imao pravo zakonske inicijative, niti je zakon uopšte bio usvojen dok ga monarh ne verifikuje. Parlament takođe nije mogao da pozove na političku odgovornost ministre ili vladu (Ministarski savjet) u cjelini, jer ih je mogao opozvati jedino monarh.

Ministarski savjet Crne Gore(Vlada) je kao dio izvršne vlasti u potpunosti zavisilo od monarha. Ministarski savjet se uglavnom sastojalo od šest resora: Ministarstvo vojno, Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo pravosuđa, Ministarstvo prosvjete i crkvenih djela, Ministarstvo unutarnjih poslova i Ministarstvo financija i graditeljstva.

Sudska vlast se sastojala od Velikog suda i oblasnih sudova. Veliki sud je bio najviša sudska instanca s ovlšćenjem da rješava u konačnom o apelacijama protiv presuda nižih, oblasnih sudova. Sve do 1902. u građanskim sporovima je u krajnjoj instanci mogao rješavati direktno crnogorski monarh, no to od toga perioda više nije bilo moguće, premda je monarh imao pravo davati pomilovanja i ublažavati kazne.

Državni savjet) je bio sastavljen od šestorice monarhovih izabranika koje je imenovao ukazom. Po Ustavu je Državni savjet bio najviše uprvno tijelo s ovlašćenima svojevrsnog upravnog suda za disciplinske prekršaje dužnosnika i prodaju nepokretnosti koje su pripadale lokalnim

organima vlasti; ovaj organ je bio pravni savjetodavac vladara i parlamenta kod usvajanja zakona, a odluke su mu bile punomoćne tek po monarhovom verifikovanju.

Glavna državna kontrola imala je po Ustavu ovlašćenja kontrole administrativnih računa i glavnog državnog proračuna. Po dvojicu članova Glavne državne kontrole birala je Crnogorska narodna skupština s liste koju je predlagao Državni savjet.

Ustav Knjaževine Crne Gore iz decembra 1905. je donesen, smatra se, pod pritiskom spoljnih okolnosti. U Carskoj Rusiji, crnogorskom istorijskom savezniku, su se zbile ustavne reforme i oktobra 1905. dozvoljeno je formiranje ruskog narodnog parlamenta (Duma). Crna Gora nije, uz Osmansko Carstvo, želila ostati jedina zemlja u Evropi bez ustava i parlamenta. Knez Nikola je Ustav oktroisao i prije izbornog sazivanja Crnogorske narodne skupštine a parlament na svojim zasjedanjima nije uopšte raspravljao o njemu.