УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ

Докторске уметничке студије

Студијски програм примењене уметности и дизајн

Докторски уметнички пројекат

Схимник – равноанђеоски свечовек

Аутор: Стефан Пешић

Ментор: МирославЛазовић, ред.проф.

Београд, 2019.

УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ

Ментор и чланови комисије за оцену и одбрану докторског уметничког пројекта

Схимник – равноанђеоски свечовек

студента Стефана Пешића, број индекса: 30 / 2013

Чланови комисије:

1. Слободан Кајтез, ред. проф. Факултета нпримењених уметности у

Београду

2. Мирослав Лазовић, ред. проф. Факултета нпримењених уметности у

Београду

3. др ум. Горан Јовић, доцент Факултета ликовних уметности у Београду

4. Десимир Денић, ред. проф. Факултета примењених уметности у

Београду

5. Мирољуб Драмићанин, ред. проф. Факултета примењених уметности у

Београду

Датум одбране:_____________

Садржај

1. Увод __________________________________________________________ 5

2. Предмет и уметнички циљ рада ___________________________________ 6

3. Уметност ______________________________________________________ 8

3.1. Акционизам _________________________________________________ 11

3.2. О револуцији ________________________________________________ 15

3.3. Умеће умирања или уметност живљења __________________________ 17

3.4. Икона ______________________________________________________ 21

4. Првоуметник __________________________________________________ 27

4.1. Проблем сазнања _____________________________________________ 32

4.2. Сликовито стварање __________________________________________ 35

Дан први _______________________________________________________ 35

Дан други ______________________________________________________ 38

Дан трећи ______________________________________________________ 39

Дан четврти ____________________________________________________ 41

Дан пети _______________________________________________________ 43

Дан шести ______________________________________________________ 45

4.3. Телеологија _________________________________________________ 48

4.4. Показатељи креатора _________________________________________ 51

4.5. Бог као неисцрпна инспирација _________________________________ 54

5. Схимник ______________________________________________________ 56

5.1. Крштење – преображење ______________________________________ 58

Агиазма – крстионица ____________________________________________ 61

Крст ___________________________________________________________ 61

Купола _________________________________________________________ 62

5.2. Љубављу до крста ____________________________________________ 65

5.3. Девство, послушност и сиромаштво _____________________________ 66

5.4. Реч, молитва _________________________________________________ 69

6. Схима ________________________________________________________ 71

6.1. Опис аналава ________________________________________________ 72

Текстови по рубову аналава _______________________________________ 73

Голготски крст __________________________________________________ 77

Текст између рубова _____________________________________________ 79

Анђеоске силе __________________________________________________ 82

Текст на крацима аналава _________________________________________ 84

Текст на леђном делу аналава _____________________________________ 87

6.2. Опис кукуље ________________________________________________ 88

Текст кукуље ___________________________________________________ 89

7. Закључак _____________________________________________________ 91

7.1. Допринос уметничког пројекта _________________________________ 93

8. Методологија истраживања и израде пројекта ______________________ 96

9. Процес креирања уметничког дела _______________________________ 101

9.1. Изложба Схимник – равноанђеоски свечовек ____________________ 105

10. Литература ___________________________________________________ 120

11. Биографија ___________________________________________________ 124

5

1. Увод

Свако у књизи пише оно што би волео да прочита, тако је ипредмет овог

уметничког истраживања заправо предмет личног интересовања и тема за коју сматрам

да је од суштинског значаја у времену у којем битишемо. Пред нама стоји пучина

неоткривених могућности за човечанство, као и велики мрак неизвесности, и стрепње

због могућих неспособности да се носимо са негативним последицама њиховог

откривања. Злоупотреба ниједно велико научно откриће није заобишла, а досадашња

достигнућа већ прете истребљењем живота наЗемљи.

Предмет уметничко-истраживачког рада Схимник пре свега је активистички

хуманизам чији је циљ да будућности пружи решење без негативних последица. Такав

акционизам је пут којим се ређе иде јер подразумева велика одрицања и условљен је

промишљу Вишњег.

Кроз обраду теме Схимник – равноанђеоски свечовек, у центру интересовања

откривам вечиту и непресушну инспирацију уметника и научника свих времена. Услед

дугогодишњег филтрирања научно-образовног система од стране државног

репресивног апарата атеистичко-материјалистичке идеологије дошло је до великог

затишја академског мњења. Пред сваким од нас стоји праг ка вечности кроз

незаобилазну смрт,мада најизвеснија будућност сваког без изузетка остаје тема пред

којом се затварају очи као пред ружним сном.

Тему смрти нико од великана историје није заобилазио,но у данашњем друштву

она је само део црне хронике. Како се постиже очување живота на Земљи и стицање

вечног на небу кроз сећање на смрт, на непосредан начин обрађујем кроз тему Схимник

– равноанђеоски свечовек.

Највеће достигнуће би било стварање живота ни из чега, али је оно изван наших

могућности. Ако живот евидентно већ постоји, онда свакако треба усмерити сву пажњу

на његовог Саздатеља, сазнати његове намере и усмерити своја дела у складу с

његовим нормама.

Comment [S1]: било би згодно да

се објасни, и с друге стране оправда,

употреба ове речи, у фусноти на

овој страници.

На пример: „Појам „свечовек“ је у

овом раду осмишљен ради

опојмљења идеје о човеку који се са

успехом труди, на свим пољима

његовог постојања, да буде човек, у

свему човек, Христолики човек,

насупрот могућности бивања

нечовеком. Ово је у уској вези са

великом мишљу и поуком

патријарха српског Павла: „Будимо

људи, а никако нељуди.“

Још, не треба доводити у везу појам

„Свечовек“ у делу „Речи о

Свечовеку“ Светог владике

Николаја који је резервисан

искључиво за Христа, већ се може

сравнати са идеалом „свечовека“ у

делима Достојевског као и у делима

св. Јустина Ћелијског и св. владике

Николаја у којима се они ослањају

на мисао Фјодора Михајловича

Достојевског.

6

2. Предмет и уметнички циљ рада

Предмет уметничко-истраживачког рада јестесхимник, монашка фигура, као

најближа слика хришћанског идеала кроз призму православља. Схимник,

равноанђеоски свечовек,дијаметрално је супротансавременим теоријским погледимана

еволуирало постхуманистичко друштво. Идеолошка становишта су на крајње

супротним странама јер се идеологија схимника заснива на теизму, док се

постхуманистичко друштво заснива на еволуцији, то јест на атеизму.

У савременим уметничким токовима центар интересовања и извор надахнућа

јесу уметност „акције” и футуристички свет роботике као производи модерних

достигнућа из области технологије, микробиологије и генетског инжењеринга. Поред

постхуманистичког света, духовно осиромашеног, каоинспирацију савременим

уметницима указао бих на неисцрпaн извор неиспитаног невештаственог1 света у

естетском и уметничком смислу.

Тежња данашњих научника да направе постхуманистичког човека, киборга2,

звучи нестварно, као научна фантастика, али на основу постигнутих резултата, рекло

би се да су надомак остваривања свог циља. Историчар Јувал Ноа Харари (Yuval Noah

Harari) са Јеврејског универзитета у Јерусалиму сматра да је „наша врста на добром

путу да постане више вештачка него биолошка”. Према његовим речима,

„еволуираћемо у киборге”.

Многекомпјутерске игре, анимирани и играни филмови испуњени су

креативним представама, развијеним на основу претпоставки како би могао изгледати

свет у блиској будућности. Њихови креатори су градили атмосферу постхуманистичког

киборг-света;путем једноставне логике, а сразмерно могућностима технологије јесу и

њихова очекивања. Сходно томе, у будућности, како су представили својим виђењем

социолози и уметници футуристи, свет преиспуњен мраком и насиљем, свеопштим

падом морала, формираће постчовечанство деградираних хуманистичких вредности.

Пад морала је условио пад вере и знања о невештаственом. Стога савремени

1 Вештаство – материја; невештаствено – нематеријално. 2 Киборг – кибернетички организам који се састоји од вештачких и биолошких дијелова, или,

како на то данас најчешће гледамо, организам који има побољшане способности захваљујући

технологији (Wikipedia 2015).

7

човек,немајући вере, очајнички вапи за овековечењем својег биолошког бића, с надом

да ће своју кончину отклонити или одложити пренебрегавајући свој теистички битак.

Насупрот грубо еволуираном егочовеку био би изворно саздан благи свечовек.

А изворно саздани благи свечовек, у начелу, била би идеолошка фигура монаха –

схимник. Схимник је теолошки идеолог специфичног стила живота којег се прихватају

само ретки међу људима.

Најскупоценији цвет на свету јесте орхидеја. Своју цену одређује првенствено

због реткости. Изузетно нежан цвет који опстаје једино у специфичним условима

посебно припремљеним за њу3. Природних орхидеја има веома мало и ретка је врста

мећу цветовима. Тако је и схимник, црноризац, благи свечовек, као орхидеја ретка

појава у својој врсти међу људима и као такав је најскупоценија и највећа вредност

коју човечанство има.

Схимник, изузетно благе нарави, продорна бистра ума, увидевши

прелешћеност4 обманутог света, читав свој живот посвећује задобијању истинске,

преизобилне, неугасиве пламтеће радости. Тај пламен радости се чува у срцу, у

специфичним и најзахтевнијим условима, под строгом пажњом и с великом

обазривошћу, јер га и најслабији ветрић сујете и егоизма може угасити. Зато схимник

као изванредна птица ној5 бди над својим плодовима

6 и усрдном позорношћу их чува

за кључни дан.

3 Природне, генетски немодификоване, орхидеје веома се тешко, готово никако, гаје у

вештачким условима. Прве орхидеје дошле су у Европу крајем 16. и почетком 17. века – каже биолог

Националног парка „Фрушка гора” Драгиша Савић. – Тада је било познато да ови егзотични цветови

расту на дрвету, те се дуго мислило да су паразити и да се не могу култивисати. Тиме је вредност

појединачних цветова толико порасла да су за њима у потрагу из Европе кретале експедиције у далеке

земље. Неретко се дешавало да ловци на орхидеје плате животом неке ретке примерке. Убрзо потом

почело је и издвајање хибридних врста, које лепотом превазилазе родитеље. Орхидеје које расту из

земље веома се компликовано развијају. У одређеној фази развоја семена ствара се протокорм, који

служи као магацин за храну за даљи развој. Ако се тај протокорм не веже за одређену врсту гљиве у

земљи, пропада. Симбиоза између орхидеје и гљиве траје све док не избију први листови. Неким

орхидејама треба чак 15 година да проклијају и обликују цвет. Због свега тога, ове орхидеје се тешко

узгајају у вештачким условима, док су њихове рођаке из тропа, које расту на дрвету, за тај подухват

захвалније (FlowerPower 2015). 4Прелест(одцрквенословенскоглест– обмана, лаж, заблуда), према православнојтеологији, јесте

стање духовнезаблуде. То је повреда људске природе лажју (Википедија 2015). 5 Птица ној је у православном свету симбол бдења. У периоду кад треба да јој се излегу млади,

женка ноја све време бди без спавања чекајући знак младог да би поломила љуску јајета. Понекад у

бдењу проведе и преко недељу дана. У супротном, ако мајка не чује знак, птић, немајући снаге да

пробије љуску, угине. 6 У пренесеном значењу, под плодовима се подразумева развијена молитва у срцу безмолвника –

схимника.

8

3. Уметност

Од целокупне творевине на Земљи човек је најузвишеније биће. Поред знања и

интелигенције којима се човек истиче, специфичне су још особине созерцавања7 и

стварања и те особине су одлика једино човека. Дакле, аутентичност човека је у

особинама созерцавања и стварања. Од огромног спектра испољавања човекове тежње

за стварањем најинтересантнија је тежња за стварањем уметничких дела.

У свом огледу „Каква врста предмета је уметничко дело“ Саша Радојчић се

осврће наизлагање америчког филозофа Артура Дантоа. Онкаже: „Уметничко дело је

интенционални естетски предмет; или: уметничко дело је артефакт са естетском

функцијом“ (Радојчић 2015).

Данто у каснијем разматрању Ворхолове „кутије” и кутије „брило” из

супермаркета долази до неких одредница уметничког дела. Према његовом мишљењу,

да би неки предмет (ствар или догађај) могао бити сматран уметничким делом, мора

задовољити два услова: (1) да говори о нечему и (2) да отеловљује своје значење

(Данто 1998: 130, према Радојчић 2015:10).

То да уметничко дело „говори о нечему“ или, како се такође формулише, да

јесте „о нечему“, не би требало разумети у смислу представљања неког предмета, тако

да је уметност једна врста симболичког система. Простор између уметности и

реалности је, сматра Данто, налик простору између језика и реалности, делимично и

зато што је уметност језик своје врсте, у смислу да уметничка дела говоре нешто.

Ако делу то и није примарни циљ, секундарни свакако јесте, јер хтели – не хтели, било

која појава у било којој ситуацији говори о нечему, а камоли уметничко дело које је

осмишљено и са намером настало.

У односу на то, Саша Радојчић закључује да су уметничка дела по својој

суштини – интерпретабилни предмети.Ако је уметност интерпретабилна, „говори о

нечему“, онда је стварање света свакако прво уметничко дело вредно пажње јер сав

створени свет говори о Првоуметнику језиком лепоте, сложености и

сврсисходности.Створитељ, стварајући своје ремек-дело, тј. читаву васиону, даје јој

7 Созерцање – мисаоно сагледавање.

9

сложеност и лепоту, али и телеолошку8 компоненту. Тако, на пример, орхидеја има

своју непосредну сврху у балансу еко-система, но индиректно својим егзистирањем

она још и указује на свог Створитеља који ју је интелигентно дизајнирао и дао јој

директну сврсисходност.

Уметностје у суштини само једна невероватна компонента (лепог) која се

пројављује у стварању као последица која има циљ да, поред нашег пуког биолошко-

механичког материјалног бића, пробуди, односно побуди,духовно, еонско,

невештаствено, оно суштинско „jа”.

У обичном сплету боја, замешане земље, тј. материје, распоређене на подлози,

може се пројавити дело које ће се истицати својом естетиком лепог тако да задржи

поглед сваког посматрача.Али, у зависности од делатника, естетска вредност дела

може се у драстичној мери разликовати. Иста земља – материја у рукама једног

делатника може довести зделану материју до мере непроцењиве вредности, до дела

које ће у погледу сваког посматрача изазивати осећање пријатности производећи

огроман публицитет, док у рукама другог делатника исту земљу – материју може

довести до мере безвредности која ће у посматрачима изазивати пасиван осећај, до

дела које неће имати никав публицитет. У првом случају, због естетске вредности дела

закључује се о делатељу као о оном који уме нешто да направи, који уме обичној

материји да створи позитиван публицитет – закључује се као о оном који је вредан

титуле „уметника”. У другом случају неће бити никаквог одликовања. Како психолог

Дубравка Радусиновић каже да један копа, копа и врати се са шаком песка, а уметник

копа, копа и донесе шкољку са бисером (Radusinović 2015).

Али уметник осећање лепог, осећање пријатности, може стварати не само преко

обликовања материје већ и у сваком свом акту, у сваком сегменту свог живота, у оку

посматрача.Тако, дакле, човек начином понашања и збиром активности, као и појавом,

може довести своју друштвену средину до осећања велике пријатности, изазивајући

велику позитивну магнетну пажњу, тако да ће сваки појединац гледати да се тискауз

њега. Друштвена средина као ситне честице бива привучена магнетном силом

привлачења његове личности. Други уопште неће бити предмет пажње. Први би био

пример вредан титуле „уметника живљења”.

8 О овом појму погледати више у поглављу ниже „Телеологија“.

10

С друге стране, делатељ може материју довести и до мере која ће у посматрачу

изазивати не пасивно већ активно непријатно осећање. Такво дело такође може имати

велики публицитет, али се такав публицитет мери у негативу на вредносној скали

чинећи тако негативан публицитет. Уметничко дело треба дадоприноси балансу а не

дизбалансу личности(Radusinović 2015).

Исто тако, активно осећање непријатности може се стварати не само преко

обликовања материје већ и у сваком свом акту, у сваком сегменту свог живота, чинећи

у оку посматарача велику непријатност својој друштвеној средини и као негативна

страна магнета одбијајући све око себе (изузев оних који су негативно наелектрисани).

Свет са свом својом лепотом и законима одувек је у очима научника био

предмет великог дивљења. Филозофи, књижевници, уметници као и сви остали

креативни људи, одувек су остајали без даха пред монументалним делом

Архиуметника.9Архиуметник, или Првоуметник, јесте делатељ чија материјална

творевина изазива осећање пријатности. Аосећање пријатности изазвано је сваким и

најмањим његовим гестом. Првоуметник је моделовање материје поставио као први

степен уметности, ањеговим оваплоћењем10

доноси други, далеко виши и важнији, а то

је уметност живљења.

Бог у телу, Исус Христос, где год да се појавио,пленио је својом појавом и као

мегамагнет све привлачио себи. У друштвеној средини у чијој би непосредној близини

био, стварао би осећање пријатности и свеопшти публицитет. Његов публицитет није

замирао кроз време након његовог одсуства већ напротив, експоненцијално се

увећавао. Људи су као ситне честице бивали привучени мегамагнетном силом. Народ,

у нереду од разних болести, услед хаотичног живљења биваХристовом силом уређен,

излечен од болести. Разгрнувши хаос, он обновиљудски дух и тело и послужи својим

примером за наук као првообраз, као првобитно назначење човеково.Као што магнет

има особину да приљубљени метал намагнетише, тако и Првоуметник Христос

преноси своје особине и силе на оне који се с њим сједињују у магнетној свези завета.

9 Аристотел, Паскал, Њутн, Мендел, Пастер, Максвел и Бојл, Кеплер и Галилео, Достојевски и

Толстој, Рафаело и Да Винчи, Ајнштајн и Пупин, Никола Тесла и многи други креативци, посматрајући

савршени ред и савршену хармонију у савршеној комплексности међузависности целокупног

универзума, нису приписивали њено настајање акту случајности већ делу Архиуметника Бога зато што

случајност и хаос немају стваралачку моћ и уређивачку силу. 10 Оваплотити се или отеловити се – добијање плоти или тела неког ентитета.

11

Схимници су они који се целим својим животом устремише ка Првоуметнику,

који се приљубише Богу као мегамагнету. А они намагнетисани заличише на свога

Саздатеља. Они су ти који су се од Првоуметника учили највећој уметности –

уметности живљења. У друштвеној средини у којој би обитавали зрачили би

позитивним публицитетом изазивајући осећање пријатности. Друштвена средина,

препознавши особине и силу Првоуметника код схимника, окреће се лицем и пажњом

ка њима и бива привучена силом привлачења стеченом од Мегамагнета.

Али као и код уметничких дела, друштвена средина тешко разликује

професионалне од аматерских уметника живљења. Мада код схимника постоји и

тежња да се сакрију од публицитета. Њима је једино битно публиковање њихових дела

пред Првоуметником, пред оним који једини зна да процени вредности дела, да

предочи недостатке, да их благо коригује и да ободри на даље усавршавање.

3.1. Акционизам

Данас појам уметност покрива многе појаве, ствари и догађаје,а спектар

предмета уметничког рада, теоретисањем постаје све шири. Кроз историју су

уметничка дела била предмети са употребном вредношћу или активном применом у

животу. Због начина израде, појединачно и „из руку“, сваки предмет је уникат и добија

„етикету“ уметничког дела.

Модерно схватање уметности шири палету уметничких дела од дела „из руку“

до дела „акције“. Перформанс, Ситуационистичка интернационала и Бечки

акционизамнеки су од примера уметности акције.Ту су и хепенинг и Флуксус, боди арт

и Нови дадаисти. У основи свих концепата акционе уметности речје о уметности тела

описујући своје активности као живе уметности, акционе уметности или

интерпретације са циљем давања ничег другог осим самог себе (Wikiwand). Она је

интенционално дијаметрално супротна уметности која је продајни, трајни облик,

подвлачећи пролазност уметничког дела (Wikiwand).Акциона уметност је уметност

акције, покрета и процеса и као таква критикујераздвојеност уметничког дела од

уметника(Wikiwand).

12

Пионир уметности перформанса јесте Ив Клајн,чије су кичице била осликана

тела модела карактеристичном плавом бојом, од којих је стварао своје

„антропометрије” (Blagojević 2016).

Родоначелник Ситуационистичке интернационале јесте француски филозоф и

филмаџија Ги Дебор (Guy Debord), познати револуционариста, експониран јавности

преко свог првог филма Урлици у славу Де Сада (1952). Филм сачињен од нарације

Деборових поетско-теоријских исказа, искрзане филмске траке и 20 минута ничега.

Уметност акције почиње кад публика револтирана напушта салу, а Серж Берна их

враћајући уверава да „на крају има нешто стварно прљаво”. За време негодовања

гледалаца,Мишел Бернштајн је испуштала урлике за које ни сама није знала одакле је

успевала да их извуче, док је Дебор са балкона публику посипао брашном. Поред

овога, познат је и по идеологији да није довољно бити револуционар ради неког циља

већ је потребна револуција зарад револуције.

Главни протагонисти бечког акционизма јесу контроверзниГунте Брус, Херман

Нич и Ото Мул. Сви чланови ове групе крајње су скандалозни. Оно што су они имали

да понуде као уметност заправо је окултизам, магија и порнографија. Најкрвавији међу

њима свакако је Нич, који животињском крвљу слика огромна платна, полива своје

нагеоргијајуће актерекрвљу и њоме их поји(Blagojević 2016).Себе назива свештеником,

акарактеристично за њега је још и да непрекидно једе.

Дела поменутих западних акциониста доводе до мере која у посматрачу изазива

не пасивно већ активно непријатно осећање чинећи велику непријатност својој

друштвеној средини и као негативна страна магнета одбија све око себе (изузев оних

који су негативно наелектрисани). Ова дела данас имају велики публицитет, али се

такав публицитет мери у негативу на вредносној скали, чинећи тако негативан

публицитет. Да подсетимо, према Радусиновићевој (2015) уметничко дело треба

дадоприноси балансу, а не дизбалансу личности.

Ипак одлике акционизма су заиста неприкосновене технике уметности. Давање

целог себе, подсећање на пролазност дела и синергисање уметничког дела и уметника

заправо су основе хришћанских начела. Познати физичар Алберт Ајнштајн рекао је

нешто врло занимљиво– да су га одувек од великих дела више занимали животи

великих научника. Тиме је истакао битнијим живот научника/уметника од самог

научног/уметничког дела. Изгледа да уметност прелази границе платна и залази у

13

сферу живљења где уметност стварања треба да се подржи и уметношћу живљења.

Насупрот поменутимзападним акционистима стоје уметници Источног акционизма.

Акционисти истока, који се користе истим техникама,врхунски су уметници чија су

дела непроцењиве вредности.

Уметност Источног акционизма јесте уметност живљења чији су заступници

монаси схимници. Родоначелник Источног акционизма јестесхимник Свети Пахомије

Велики11

који је био логичан наставак свога претече Светог Јована Крститеља.

Неисцрпна инспирација и центар уметничких интересовања схимникајесте сам Господ

Бог, Исус Христос, Оваплоћени, Распети, Васкрсли и на крају Вазнесени. Њега ради су

се схимници цели давали уметности живљења и, обукавши се у црну ризу, непрекидно

се сећали пролазности тварног дела, те се трудили само око нетварног.Чинећи добра

дела и сами супостајали добри, и чинећи света дела и сами постајали свети благодаћу

Духа Светога.

Тако преподобни Пахомијеоснива прву уметничку радионицу, атеље

акционизма звани „општежитељни манастир“ (Ћелијски). Сам Преподобни је живео

уметнички и следбенике своје је поучавао умећу умирања и уметности

живљења(Карелин 2012).

А уметност акције схимника заснивала се на акцији непрекидне молитве у

свеноћном бдењу и пошћењу. Трудећи се у рукодељу, које се састојало у предењу вуне,

ткању врећа и сликању икона, зарађивали су новац који би одмах раздавали

сиромасима, убогима и ништима неостављајући ништа за себе. Све што су радили

конструктивно је и јасно, организовано и корисно. А једна од главних акција било је

уздржавање од све остале хране осим хлеба, мало соли и воде. Ова акција би трајала до

краја живота, а у дане поста би јели само једном седмично. Узрок томе није био у

њиховој егоцентричности, већ у љубави према Првоуметнику.

Слично кошници и мравињаку,акционистичко друштво „монашко општежиће”

претворило се у обиталиште савршене хармоније и организације. Никада се нису

лењили нити празнословили и све су радили заједнице ради и ради очувања живота на

Земљи, башкао и пчеле. Сваком схимнику је драже било да не једе, само да његов брат

или било какав угодник божији или убожјак имају да утоле глад. Све подносе, све трпе

11 Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту, у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године, а

упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота (Ћелијски).

14

и увек се радују. Храбро су исповедали своју уметност и неговали је до смрти

(Ћелијски). Ови уметници су нашли подршку и у Леонарду да Винчију, који за њих

каже:

„Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у

тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогруди

посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова

дела, спремни су да следе своје принципе до смрти”(Еdukacija 2018).

Један припадник савременог бечког ационизма за врхунац уметности је

поставио самоубиство, што је јадник на крају и остварио. У савременој уметности

постоје још и правци који одбацују естетику лепог афирмишући естетику ружног

(Blagojević 2016).Тежи седеградацији, конфузији и хаосу. Уметничка дела беже од

лепог и конструктивног и од испуњујуће хармоније која ствара осет невероватног, осет

пријатног и умирујећег.Деструкција је начин живљења, а самоубиство врхунац који

треба досегнути.

Али уметност је заиста интерпретабилна и интенционална, и само је битно у

коју ће се сврху применити. У сврху хармоније или хаоса, конструктивног или

деструктивног, пријатног или непријатног. Уметност чија је сврха хармонија,

конструктивно и лепо заправо је у сврху живота, а оно што је у сврху живота –

Првоуметника је радијер сав живот на Земљи је он саздао и формирао. Све чија је

сврха хаос, деструкција и непријатно заправо је у сврху смрти, а што је у сврху смрти –

Антихриста је ради.

Дакле,сматрам да је уметност акције од суштинског значаја у смислу уметности

живљења. Уметност живљења је уствари умеће умирања. Леонардо да Винчи је рекао

да док је мислио да учи како да живи, у ствари је учио како да умире (Еdukacija

2018).Али није му циљ била смрт, већ вечни живот:

„Као што добро проведен дан доноси срећан сан, исто тако добро

проведен живот доноси срећну смрт”(Еdukacija 2018).

Уметност је у суштини лековита и користи се и у психотерапеутске сврхе.

Психотерапија се бави душом,стара се о њеној хигијени и здрављу. У једном

интервјууДубравка Радусиновић је изнела следеће:

15

„Ја сам психолог, психотерапеут, али ме је уметност одувек занимала, из

разлога што се и уметност и психологија баве душом. Само ми се чини да

се уметност на неки дубљи и комплетнији начин бави душом. Виктор

Франкл је рецимо лепо рекао: ’Психологија је наука о души, без душе’.

Негде успут су је заборавили”(Radusinović 2015).

Ако је уметност уједно и психотерапеут, онда мора бити врло опрезна да уместо

лека не понуди отров. Уметност Источног акционизма јесте психотерапеутска мера

која искључиво лековито делује на душу човека, уколико се њоме дише у, од Бога

предодређеном, простору хришћанске љубави према Богу и човеку.

3.2. О револуцији

О самој револуцији имадоста текста светих отаца. Задржаћу се на нашем

схимникуСветом владици Николају који је више од осталих посветио пажње тој теми.

Ево како у једном делу Свети казује:

„Ја сматрам Христову науку – у смислу учења моје цркве –

потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом

себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција

хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна

револуција.”12

Судећи по току историје, свет је у тренутку доласка нашег Господа Исуса

Христабио не мало морално опустошен. У том периоду велике Римске империје,

установиле су се разне баханалије по дворовима. Високи достојници државе приносили

би жртве какве би год жреци13

заискали радизадовољења њихових „богова”. Окултизам

и магија су били прераспрострањени. Римски император Хелиогаб је предсказивао

будућност на основу унутрашњости деце коју би убијао баш у ту сврху14

. Обичан

12 Свети владика Николај (Велимировић), „Хришћанска револуција и револуције”. 13 Жрец – служитељ – свештеник многобожачких, идолских богова. 14 Желећи то да провери, император Теодосије Велики (347–395) наредио је да се претраже

просторије незнабожачког храма Сераписа у Александрији. Но, незнабошци су се затворили у храму,

који је био нека врста тврђаве, и пружили отпор. Када је државна војска на јуриш освојила ту тврђаву, у

тајним собама и подрумима пронашли су одрубљене главе деце с позлаћеним уснама. Преко њих су

жреци Сераписа вршили своје обреде и предсказања.

16

народ доносио је сопствену децу на жртву демону Молоху15

, незнабожачком богу

богатства. А у изабраном народу израиљском, који је имао прави закон, од Бога дат,

свештеници су скренули с пута божијих заповести, а требало једа буду пример свету.

Наравно, није такво стање било у свему свету. Ту и тамо су понеки мудри људи

бриљирали начином живота и својом филозофијом, учећи људе са успехом, колико је

људском напору могуће.

У том тренутку свеопштег неморала, разврата и натапања земље крвљу, Бог

долази на Земљу с намером да ослободи од ропства своју творевину, од ропства греху.

Јеванђелска вест са којом долази као да је пробудила цео свет из дубоког сна греха

којим је опијен.

Долазак Христов је највећа револуција у читавој историји земаљској. У

тренутку када је људском роду претило истребљење од неизмерних ратова и од

самољубља побуњеног човечанства, Бог долази на Земљу и диже рат зарад

васпостављања мира. Рат који је дигао Господјесте рат против греха, убијајући сам

извор зла. Хришћанство се огромном брзином распространило по читавој васељени.

Истина, морало је много светих хришћана да положи живот не би ли се зацарили мир и

хармонија. Култура модерног друштва саздана је на тровековном мору проливене крви

хришћана, који су миром ратовали за мир, извојевавши га.

„Христос је био револуционар, и Христос је био проповедник

револуције. Револуција, коју је Христос извео у свету, највећа је и

најуспелија од свих револуција. Христос је почео своју револуцију с

упаљивањем пламичка унутра у душама неколико верних. Ти пламичци

су се постепено разбуктавали и ширили, запаљујући друге пламичке у

близини, док се најзад није створио пожар, у коме су сагоревала моћна

царства незнабожачка, и из кога су се подизале нове творевине и

политичке и уметничке и социјалне”16

(Велимировић 2001).

Још Свети владика Николај каже:

15 Идол Молох се налазио у Картагини. Био је израђен од бакра и сребра. У њему су палили

ватру као у каквој пећи и кад би се метал усијао, онда би на испружене руке идола стављали децу коју су

родитељи добровољно доносили. Убиство детета је сматрано највећом жртвом демону. Да би надјачали

врисак и јаук деце, жреци су свирали на разним музичким инструментима, певали и плесали. 16 Свети владика Николај (Велимировић), Изнад греха и смрти, 2001, стр. 104.

17

„Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против

оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против

својих ближњихради отмице било права, или власти, или части, или

хлеба.

Више може учинити молитва једног светог човека него бунт

једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.

Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису

ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе

ближњима? Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан

кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих

крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје

постеље да лече остале болеснике.

Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!”17

Закључак доноси владика:

„Револтирајте се прво против себе па онда против света – та би се

девиза могла извести из главне Христове проповеди.”18

3.3. Умеће умирања или уметност живљења19

Идеје које су носили чланови групе Ситуационистичке интернационале не би

биле у тој мери страшне да у те манифестације не укључују и остале људе. Као на

примеру првог филма Гија Дебора. Какву год да је високу уметничку вредност и

интересантну или дубоку мисао филм имао, крајњи исход био је исмевање публике

која је одвојила драгоцено време за њихов„труд”. Људе таквог духа нико не би ни

спутавао у њиховим креативним идејама нити би то иком сметало да се уједно не

дотиче целокупног света који функционише у савршеној синергији где свако од

свакога зависи. Само уз уклапање у хармонију природе могуће је одржати живот на

Земљи.

17 Свети владика Николај (Велимировић), „Хришћанска револуција и

револуције”.(Велимировић). 18 Свети владика Николај (Велимировић), Изнад греха и смрти, 2001, стр. 105. 19Умеће умирања или уметност живљења јесте наслов књиге архимандрита Рафаила Карелина.

Насловну мисао налазим као суштину дисертације Схимник те је и позајмљујем као мисао коју није

могуће боље изразити јер је и сам аутор поменуте књиге схимник.

18

Револуција је некако увек била симбол слободе. Али физичка револуција

омогућује једино телесну слободу док духовну заробљава. Ако се човек и ослободи

оних који врше пресију на његову личност на било који начин, схватиће да заправо

опет није потпуно слободан. Да опет не може радити у потпуности шта хоће јер је на

Земљи у телу потчињен природним законима. Роб је ваздуха и хране. Роб је

сопственом телу које тражи своје. Још, је немогуће ослободити се времена које

незауставно пролази у сигурни неповрат, и смрти која нам је за петама. На крају човек

робује страстима и стеченим навикама.

Уметност коју су начинили покренула је читаву лавину нових идеја које су

тражиле да нађу своје место у историји. Аутријски уметник Херман Нич, који себе

назива свештеником, са перформансом оргијања у базену крви неминовно подсећа на

паганске „свештенике“, жречеве, који су чинили то исто само уз јавно служење сатани.

У храму Астарте налазиле су се просторије које су се називале „салонима

људске крви”. За савремену уметност је карактеристично то да оживљава пагански

култ жртвоприношења.20

Ако уметност настави током којим је кренула, бојим се да се

нипочему неће раликовати од окултизма, порнографије и жречества, превазиђених

хришћанством пре седамнаест векова.

До ових појава је дошло постављањем култа насладе, страсти и греха на

местоБога. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме

изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Хришћанство нам показује у

чему је слобода. Победа над страстима даје души истинску унутрашњу слободу.

Слобода је ослобађање срца од свега туђег, а оно је створено за Бога и зато је слобода у

Богу.21

Доћи до ове слободе је тешко. Потребно је уложити огроман напор у ком нема

места опуштању. Многи православни свети оци истичу, међу којима и Свети владика

Николај Велимировић, да је најтежи рат са самим собом и са својим самољубљем.

Мало ко се упушта у тај коштац сурове борбе.

С обзиром на то да је Ги Дебор био врстан интелектуалац, верујем, да је осетио

лепоту духовне сладости, да би се обрео у висотама небеским. Још један

интелектуалац, његов савременик, био је Јуџин Роуз, којисе у малом разликовао. Јуџин

20 Архимандрит Рафаил Карелин, Светост брака, 2009, стр. 21. 21 Архимандрит Рафаил Карелин, Пут спасења у XXI веку, 2011, стр. 54.

19

је био ревноснији. Мукотрпно је трагао за слободом. Али та разлика га је и довела до

резултата. Нашавши хришћанство, коначно задобија пуноту слободе. Уживајући

сладост слободе, замонашио се и основао манастир у Америци којем је главна

делатност била мисионарење, то јест ширење открића где се налази слобода и како је

стећи. По монашењу добија име Серафим.

Верујем да због неостварености потраге за слободом Ги Дебор долази на идеју

да изврши самоубиство. Међутим, није он једини гениј историје којег је јурила и као

сенка пратила та помисао, већ постоји још много сензибилних персона, уметничких

душа, генија свог времена и у својем домену, оних са том истом коби, који су у самој

суштини имали проблем са Богом. Уметници су по свему судећи специфични и врло

својствени. Мећутим, сви имају једну исту особину, префињеност и истанчаност укуса.

Тај истанчани укус уметнике чини уметницима. Уметници су најподложнији

порочности управо због страствености коју носе у себи и коју заливају најбољим

ђубривом. Одгајана страст тражи задовољство до испуњености. А страст и порок су

супротности Богу. Отуда и бунт према Богу.

„Нажалост,без озира на овако наизглед дубоко поимање

пролазности живота, већина песника се није одлучила да ступи у борбу

са страстима тако да њихова дијагностика земаљског живота као

трагедије рушења духа није водила ка исцељењу. У самој болести

налазили су боје за своја књижевна платна и уместо да разбију чашу с

опојним отровним напитком, поново и поново су пили из ње жедно,

незасито и у самозабораву.”22

Тај отровни напитак требало језаменити Богом који је сав испуњење,лепота и

живот. Његова је љубав опитна и неизмерна и „засићује до суза”23

. Али се она може

доживети само уз живог Христа. Мада оном који није познао Бога то звучи потпуно

страно. Као кад би човек добра вида, одушевљен, говорио слепом човеку о лепоти

пејзажа и преламању светлости у капима кише добијајући дугу са широким спектром

нежних боја.

Архимандрит Рафаил метафорички каже:

22 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 111. 23 Свети Силуан Атонски, Поуке старца Силуана Атонског.

20

„Птићу које се још увек није излегло чини се да је свет јаје у које

је затворено, а тек кад пробије љуску, видеће да постоји огроман, њему

непознат свет и с чуђењем ће почети да се осврће око себе. И ми смо

затворени у такво окамењено јаје материјалности, страствености,

материјалних представа и слика.Треба да поломимо његову љуску како

бисмо угледали духовнисвет у његовој неизмерној величини.”24

„Савремена уметност је својеврстан барометар човековог

духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као

да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство.

Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на

усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће

Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са

својим страстима.”

„Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење

сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од

јеванђелских заповести.”

„Свети оци кажу да се горд човек боји и сопствене сенке иако то

крије, а смирени25

остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај који је

победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео

свет.”26

24 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 112. 25 Треба знати да реч „смирење“ у православној терминологији означава особину човека

супротну гордости. Смирен човек је човек који нема узвишен став о себи, тако се осећа и у свему

понаша. 26 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 278.

21

Слика 1. Лево: Свети владика Николај Велимировић (1880-1956); десно:

Архимандрит Рафаил Карелин (живи, подвизава се и ствара у

манастиру, у Грузијској области Карелија)

3.4. Икона

Поред осталих рукодеља схимници се баве и сликањем икона. Сликање иконе је

својеврстан перформанс јер сликање мора бити подржавано увећаном молитвом и

постом ради смиривања духа, не би ли кроз њега дејствовала благодат Духа Светога.

Тако схимник постаје медијум између иконе и Бога не би ли по завршетку икона била

медијум између верника и Бога.27

Икона је посредник између небеског и земаљског. Небеском припадају сва бића

под окриљем Бога невидљива голим оком, у којем је Бог на првом месту као почетак и

крај. А земаљски смо ми људи који смо још увек у телу под физичким законима.

Иконаповезује, као неком телефонском линијом, небо и земљу. Она не треба да буде

нити лепа нити ружна, треба да буде призвод молитве,духовна. Не служи за украс, него

за молитву. Да духовно приближи човеку. Да небеско открије човеку. Као што

преподобни Јован Дамаскин каже да је„икона божанско откровење, само што није

записано словима него бојама”.

Човек је створен по лику божијем како каже Свето Писмо. Лик божији није

физички лик или лице како га ми знамо. Лик божији у нама јесте онај део нас који се

27 До претходног века су иконе и фреске скоро искључиво израђивали монаси малосхимници.

22

зове духовно тело, којим размишљамо, созерцавамо, којим зрачимо нетварном

светлошћу, оно што нам је дато од Бога. Бесмртни део нас самих. Архимандрит Рафаил

каже:

„Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви, духовни лик, а

то је у неку руку сама идеја, софијско постојање човека, његово идеално

предназначење. Понекад се то назива унутарњим логосом, логосом који

живи у човеку.”28

У зависности од чистоте и духовне висоте, односно од количине обожења,

толика је и светост то јест светлост. Светитеље зову светлоносцима, а другим речима

богоносцима.

„Задатак и Светог Писма и иконе јесте да човеку помогну да

пронађе пут до богоопштења, да му открију духовни свет. Тај циљ је

условио одређени и веома специфични језик, како Светог Писма тако и

иконе.”29

Рафаил Карелин објашњава проблематику иконе преко специфичности језика

Светог Писма. Оправдавши ту посебност, закључује:

„Дакле, језик Светог Писма је посебан – језик који нам омогућава

да у спољашњим догађајима пронађемо оно духовно, невидљиво,

дозвољава нам да постанемо заједничари другог еона, еона вечности.

Свој условни језик има и икона. И икона и Свето Писмо имају потпуно

исти циљ, а то је да кроз земаљско покажу небеско, да кроз материјално

покажу духовно, да човека укључе у благодатни живот, живот који је

изван земаљских ограничења и категорија, да човеку пруже могућност да

се дотакне вечности и да је доживи у свом духовном религијском

искуству.”

Дакле, икона има јасну примену и врло специфичан циљ. У оквирима своје

службе, поред тога што је носилац благодати, често бива и носилац извесне уметничке

лепоте. Неретко је и врхунско уметничко дело. Икона као производ молитве, у служби

28Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам. 2011 29 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам. 2011

23

молитве, може дасе изнедри као дело са мањом или већом уметничком вредношћу. Не

мора бити уметнички вредна, али свакако да може и да треба,у оквирима своје

примене.

Лакоћи иконе највише доприносипрви нанос, подслик или проплазма.

Проплазма се наноси лазурним бојама, полутранспарентним. У сликању долази до

преклапања потеза па се добија богатство валера. Најлепши доживљајдаје прозрачност

иконе, то важи и за световне слике. А то је у самој суштини исијавање беле подлоге.

Прецизније, лепоту даје светлост која продире до подлоге и, рефлектујући се, прави

изузетна светлосна преламања која при перципирању, у нама изазивају богата осећања.

Осећања која пружа лазур на икони могу се поредити са осећањима изазваним

посматрањем ведрог неба.Зато су иконе, акварели и Рембрант увек дивни за

посматрање.

Слика 2. Лево: детаљ, „Преображење Господње“, Теофан Грк 1403 год.;

средина: „Акварел“, Иван Стојковић, 2005 год.; десно: детаљ,

„Купачица“ Рембрант, 1654 год.

Постоји разлика у преламању светлости у различитим материјалима, зависно од

њихове структуре. Тако да се може направити вредносна скала од најпрефињенијих

преламања до најгрубљих. Најпрефињенија преламања дају боје на уљаној бази, а

одмах потом јајчана темпера.

Мајсторство Рубљова је у чувању подслика при наношењу следећих слојева,

пунилаца форми. Његова икона садржи најтање, скоро провидне слојеве до јасних,

пуних форми. Сам тај однос подслика и исликаног код Рубљова је савршено умерен,

24

све је на свом месту. Када не би сачувао подслик, угушио би икону. Кад би препунио

икону бојама тако да нема растерећених делова, то би подсетило на натмурено небо

препуно густих облака који као да притискају човекову душу.

У сликарству Андреја Рубљова препознајем ону исту ноту и мајсторство односа

подслика и исликаног као код Рембранта. Осећа се лепота и лакоћа при посматрању

такве игре светлости. С тим што у овом случају има и теолошку оправданост.

„Црквена уметност показује човекову преображену личност,

личност просветљену таворском светлошћу.”30

Као што смо рекли, светитељи су богоносци, они који у себи носе Бога. Бог је

сав љубав, сав истина и сав светлост. Задобијајући љубав божију, ми постајемо

заједничари његове светлости. Светитељи су управо том светлошћу сијали свету. Та

светлост којом они зраче зове се нетварна, то јест, нематеријална, нестворена. Људи на

чудан начин перципирају ту светлост не препознајући је као такву. Често је

доживљавају као ведрину код неког духовника. Као, на пример, посматрајући Светог

Јосифа Ватопедског стичемо утисак који формулишемо као осећање лепог и смиреног,

и као да би смо рекли да зрачи неком љубављу, закључујући да је чиста душа.

Слика 3. Схијеромонах Јосиф из Ватопедског манастира на Светој Гори

Душа види и осећа ту светлост којом светитељи зраче,али је очима не

перципира. На икони је изображен дух светитеља у форми симболичког тела. Потребно

30 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам.

25

је, као што жив човек у телу зрачи неком светлином, да тако и икона зрачи неком

прозрачношћу, светлошћу, да би се остварило што ближе духовном.

Наравно да се таквим начином сликања икона неће освештати. То је могуће

једино молитвом и посебним даром божијим. Међутим, може се користити као

симболично приказивање које ће ипак чинити погоднију атмосферу за уздизање мисли

ка Вишњем. Светлосно рефлектовање подлоге кроз транспарентну боју,у случају иконе

светитеља, симболично би представљало нетварну светлост божију рефлектовану кроз

душу светитеља.

У данашњем савременом, модерном иконописању постоје две појаве које

нарушавају естетику и духовност иконе.

Код неких, због усиљене тенденције да се иконописање модернизује, а код

неких због незнања, мада је у оба случаја у питању незнање, долази до пуне

задекованости иконе са грубо нанесеним бојама. Нећу коментарисати естетику,

задржаћу се само на симболици.

„Језик иконе је језик симбола. Кроз црквене символе остварује се

реално заједништво оних који се моле, њихово религијско јединство,

заједничка осећања, једна вера и нада.”31

Поред задековане иконе не може се никако стећи утисак лакоће коју сам

поредио са ведрим небом, него баш насупрот томе, добија се извесна тежина,

сликовито стварајући утисак натуштеног и тмурног времена као пред олују, што у

посматрачу не ствара осећање слободе већ притиска. Пред таквом иконом је тешко

молити се, у појединим случајевима немогуће. Рубљовски начин сликања је оправдив

што теолошки, што личним доживљајем и осећањем које изазива на молитви. На

задекованој икони бели се једино густа бела боја која је морала де се „забразди” да би

светлела, док код рубљововског система сликања светлост исијава кроз проплазму која

је изазвана белином препаратуре. Као што испошћени схимници, истањени, зраче

унутарњом таворском светлошћу, а не спољашњом, вештаственом.

Прва појава је задекованост а друга појава је дречавост боја на иконама.

Нападност дречавих боја још више утиче на ум човека, од њих се ум само замара а

никако не уздиже у молитвене висине.

31 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам.

26

Поред ових појава постоји још и серијска, мануфактурна производња икона у

многољудним атељеима у којима свако има свој задатак и фрагменат за осликавање.

Један слика стене, други драперију, трећи ликове итд. Овде долази до обезвређивања и

јефтиног имитирања, при чему икона само подсећа на икону, глуми икону, а оне одише

ни најмањедуховношћу иконе. Присутна је, као несрећни производ незнања, и замена

византијске контраперспективе код које се духовни простор симболично сустиче у

човеку посматрачу сустицањем линија у жижу испред, а не иза иконе, са реалном

перспективом, без симболике, што везује човека за физичку стварност и отежава

приступ духовној.

Ово је изнето само у најкраћим цртама, толико да појасни проблематику

задатка. Ево шта каже архимандрит Рафаил Карелин како икона треба да одише:

„У црквеној уметности приказана је не само човекова личност

него личност у којој је пробуђен унутарњи логос, личност која је

преображена Духом Светим.”

„У црквеној уметности вечна и невидљива светлост све прожима

и као да се излива из ликова који су на икони приказани.”

„Икона се препознаје кроз усавршавање и преображај душе, а и

сама доприноси том преображају.”

27

4. Првоуметник

Добар уметник сагледава целину и од целине започиње композицију и ствара

своје уметничко дело, почев од смештања целине на површини рада па, нашавши

контуре и глобалну масу целине, прелази на све мање унутарње делове и на све ситније

и ситније детаље. Тако и схимник започиње трагање за Богом: прво са целином вере

која се пројављује у облику неког осета да поред материјалног постоји и духовно, па

онда конкретније потврђење добија преко ситничаве науке која упућује на религију па,

разабравши између религија разумом и срцем, долази до имена божијег Сина, па

опитно спознавши љубав његову, стиже до свих ситница које су му у животу даване да

га радују и љубављу испуњују и ка Богу упућују. Свети владика Николај Велимировић

у књизи Мисли о добру и злуизноси следеће:

„Увек је очигледнија целина него део целине. Ово свакако због

смислености и целисходности целине.Очигледнији је храст него жир на

храсту. Очигледнија су кола него осовина кола. Очигледнији је човек

него рука човека. Целина природе очигледнија је него ма која ствар у

природи.Бог је очигледнији од природе и од свега у природи. Но кад се

човек загледа у жир на храсту, жир му постаје очигледнији од храста.

Кад се загледа у точак, точак му постаје очигледнији од кола. Кад се

загледа у руку, рука му постаје очигледнија од човека. Кад се загледа ма

у коју ствар у природи, та ствар му постаје очигледнија од природе. Кад

се загледа у природу, природа му постајеочигледнија од Бога.Но ова

очигледност дела јесте тренутна, док је очигледност целине трајна.Отуда

Бог је највећа и најтрајнија очигледност”(Велимировић).

Не може уметник да започиње рад од једног детаљчића са композиције јер се

може десити да неће ни да му стигне платна за целу композицију, или се може десити

да преситно започне па, стигавши до целине, остави велики празан простор. Зато се

мора почети од целине. Прво схимник нађе Бога и кроз живот иситне животне

околности препознаје руку божију и љубав његову.

Не може се пољопривредник усредсредити на узгајање само једне културе,

извлачећи из заокруженог концепта целине једну ситницу у брду различитих култура

28

биљака које живе у заједници и симбиози, јер ће подстицањем само једне ситнице

угушити све остале,а да би опстала, јер нема природног симбиотског заштитника,

прибећи ће пестицидима, алгицидима и фунгицидима и тако довести до дизбаланса

биоравнотеже. Ни схимник не може прибегавати само једној ситници и радовати јој се,

на пример цвету који лепотом задивљује, јер ће усхићење бити кратког даха.А носећи

све време Целину са собом, то јест Бога, радоваће се великом али постојаном радошћу.

Посматрајући дело, он види уметника. Зато су уметничке душе пријемчивије за Бога.

Због живота у симбиози опасно је форсирати само једну културу јер је то у

крајњем исходу суицидно пошто је сав живот на Земљи повезан и испреплетан

зависећи једно од другог и као кула од карата се руши екосистем не само биљака него

и целог ланца исхране. И схимнику је погубно обожавати природу без Бога јер је сва

природа његово дело и на њега указује. Бог нас је поставио за старатеље над природом,

а ми смо постали њени тлачитељи црпећи све природне ресурсе као да су

неограничени.Тако се гледа да се само човек нахрани и насити, не марећи за остала

жива бића. Третирањем култура хемикалијама да би се осигурао и увећао принос,

доводимо до изумирања пчела којебесплатним опрашивањем цветова имају кључну

улогу у екосистему, приносећи човечанству мед,полен, прополис, млеч и још других

корисних и лековитих супстанци. Доводимо до изумирањаи остале инсекте, који су

такође део екосистема и храна птицама.Доводи се и до тровања глиста, бесплатних

орача земље. Једноставно, руши се читав екосистем. А није једино природа та која

сноси последице људи загледаних у ситнице. Да је човечанство одувек своје темеље

полагало на Целину, ни ратова не би било. Зато је битно почети од Целине.

Добар човек започиње свој живот, као добар уметник, да гради од Целине, од

Бога. Добар је схимник благи свечовек мудра птица љубави, која је свој живот

утемељила на Целини, на тврдом камену, и живот се његов не може пољуљати. Љубав

схимника је положена на Целину и зато се његова радост не може разочарати и

угасити. Схимник је као „човек мудри који сазида кућу своју на камену; И удари дажд,

и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше

утемељена на камену” (Мт. 9: 24–25).

Изгледа да поједини славни научници 20. века и нису толико паметни као што

су представљани. Запетљали су се у загледавању у ситницезаборавивши на

Целину.Немајући ширину видика да је сагледају, често се дешавало да јој се свесно

29

противе.Или их је гордост спутавала у томе. Мада је међу њима и данас много сличних

апостолу Павлу који су се преобратили из заблуде у стварност, из Савла у Павла. Код

њих је најчешће потпуно преобраћење,мада има и оних код којих оно буде делимично.

Водећи светски еволуциониста и атеиста Ентони Флу32

у позним годинама

истраживања је променио мишљење, вођен својим животним мотом: „Идем куда ме

чињенице воде”, кроз једну дебату са хришћанским апологетом,

креационистом.Увидевши интелигентни дизајн иза молекула ДНК, коначно је одбацио

свој пређашњи став. Али, нажалост, не познаде Целину нити је препозна као личност.

Макар је прешао први корак према богопознању. Ко зна: да има животни век као

препотопни људи, вероватно би стигао и до оног што су прости али мудри људи

примали вером.

Посматрајући уметничку слику, свакако знамо да иза ње стоји дивна креативна

интелигенција уметника. Оно што је битно јесте то да се приликомперципирања

уметничког дела најчешће приоритет даје осећању које је изазвало дело, а што је домен

душевног стања,а самим тим потпуно апстрактно, немерљиво, неподложно

експеримету. Иза уметничког дела стоји интелектуални емотивни ентитет који добија

идентитет уметника. Ако уметничко дело оставља тако дивна осећања у срцима

посматрача, колико ли је импресивнији сам уметник? Уметничко дело нас на посредан

начин упознаје са уметником, што је први корак ка комуникацији и некој даљој

интеракцији.

Посматрајући славно уметничко дело „Стварање света”, ми видимо Уметника и

о њему доносимо суд, као што критичар и психоаналитичар процењује уметника преко

његовог дела и одређује опис његове личности. Које га карактеристике одликују,

когнитивно-бихевиоралне способности, какви су му етички кодекси и са каквим је

интенцијама. Јасно је да иза ове творевине стоји надинтелигенција и натприродна сила

која макар држи све на окупу, али да ли такав ентитет поседује лични идентитет или је

то само нека безлична маса енергије? Користећи се истим судом о идентитету

уметника преко његовог дела као о интелектуално-емотивној личности, тако судећи

разумемо да иза „створеног света” као уметничког дела стоји Уметник који, поред

натприродне силе и надинтелектуалности, има личносни емотивни идентитет. Бог,

32 Antony Garrard Newton Flew (11.фебруар 1923 – 8.април 2010)- био је истакнути енглески

филозоф, веома запажен у јавности. Најзапаженији су бии његови радови на пољу филозофије религије.

Већином своје каријере је био познат као велики заступник атеизма, ипак 2004. је променио свој став

тако да је поверовао у постојање Интелигентног Створитеља универзума (Wikipedia, Antony Flew)

30

носилац интелигенције и емоција, види се као конкретна личност. Пред нама је

најхаризматичнија Персона која је далеко досетљивија, ведрија, креативнија и лепша

од свих харизматика целе историје јер је њихова харизма била само позајмица

Првохаризматика. По делу Стварања закључујемо да је прва особина Првоуметника

љубав и извор љубави, а даље да је Светлост и извор светлости, Кроткост и Милост.

Ево како највећи познавалац природних закона, Никола Тесла, описује Бога:

„Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном

тако и у духовном погледу. Постоји у свемиру нека језгра откуда ми

добијамо сву снагу, сва надахнућа, она нас вечно привлачи, ја осећам

њену моћ и вредности које она емитује целој васиони и тиме је одржава у

складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и кад

хоћу да јој придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то

светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то лепота и

самилост.

Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини

радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији.”33

Каква је величина био Никола Тесла! Зашто атеисти нису питали најмудријег у

свом добу, а то је без икаквог премца Никола Тесла, постоји ли Бог? Постоји ли Творац

целокупне васионе и нас малецних на овој маленој планети Земљи или је можда

васиона еволуирала па и наша малена планета са нама малецнима? Зашто атеисти нису

физику питали да ли је еволуција могућа? Како је еволуција заобишла законе физике34

?

Како то да су заобишли све научнике који су променили свет набоље, а питали су

аматере као што је Чарлс Дарвин или политичке идеологе и философе Карла Маркса,

Фридриха Енгелса и Фридрих Ничеа? Одговори на сва ова питања свакако су

политичке, а не научне природе.

Разматрајући проблеме човечанства, Никола Тесла долази до следећег кључног

закључка:

„Видимо да је на три начина могуће решење великог проблема

повећања људске енергије, одговор дат помоћу три речи: храна, мир и

33 Никола Тесла, 1932. 34 Други закон термодинамике говори о ентропији која је искључиво деградативна а не

еволуитивна (Сајлер 2018).

31

рад. Много, много година сам мозгао и размишљао, губио се у

нагађањима и теоријама, док нисам стигао до ових решења, да бих тада

схватио да су ме о њима учили у раном детињству. Ове три речи

представљају основни тон хришћанске религије. Сада ми је јасно њихово

научнозначењеи сврха: Храна да се повећа маса, Мир да се смањи

успоравајућа сила и Рад да се повећа сила која убрзава људско кретање.

Ово су три једина могућа решења великог проблема, а сви они имају

један предмет, један циљ – да се повећа људска енергија.

Када ово уочимо, не можемо а да се не задивимо колико је мудра

и научна и колико неизмерно практична хришћанска религија, и у каквом

значајном контрасту она стоји са другим религијама.

Очигледно, она је резултат практичног експеримента и научног

посматрања, који су се продубљивали вековима, док су се остале

религије изгледа јавиле само као последица апстрактних разматрања.

Рад, неуморан напор, користан и акумулативан, са периодима одмора

ради веће ефикасности је његова главна и увек поновљена заповест.

Тако смо ми, надахнути и хришћанством и науком способни да

чинимо највише што се може за добробит људског рода.”35

„Дар менталне енергије долази од Бога, врхунског бића, и ако ми

концентришемо наше мисли о тој истини, постајемо складни с овом

великом моћи. Моја мајка ме научила да треба сву истину тражити у

Библији.ˮ

Човек једини у природи нема интуицију, инстинкт за преживљавање у свету.

Све што зна, учи од својих земљака животиња, којепо рођењу знају коју храну могу,

смеју и треба да једу, како направити савршени дом, како се излечити од неке болести.

Човек је једини без урођеног знања па стога мора да учи. У природи нико не поставља

питања о својем битисању, једино човек.Па зато одговара себи: „Мислим, дакле

постојим.” Схвата да постоји, само није сигуран ко је. Зато Свети владика Николај

каже да „једини искрени интервју научника са природом јесте: – Природо, кажи ми ко

си ти да бих знао ко сам ја”, па Свети владика одговара речима Саздатеља,

Првоуметника: „Човече, нађиМене у себи!”(Велимировић).

35 Из чланка „Проблем повећања људске енергије”, који је по објављивању 1900. године изазвао

праву сензацију у читавом свету. књига Милована Матића

32

Човече, уметниче, нађи Првоуметника Бога у себи, Саздатеља свог!

4.1. Проблем сазнања

Схимници су у стварању света Бога посматрали као Архиуметника,

Првоуметника, што се најјасније огледа у Омилију Светог Јована Златоустог на Књигу

постања (Златоусти 2012). Велики трагични раскол хришћанства са западном црквом,

изазван грехопадом у гордоумље на Западу, је на основу тумачења Светог Писма,

изнедрио погрешне „научне”теорије (нпр. Земља равна плоча,јаз теорија[gap theory]

итд.), док на Истоку грешака у тумачењу није било. Данас би неко могао да упути

критику која се тиче релевантности Светог Писма, поготову по питању старости

Земље. Али та критика би била утемељена на теорији еволуције, која нија научна

чињеница јер није експериментално доказива, а о којој се још увек дебатује на научним

скуповима. Зато се Исток никад није замарао научним питањима која су вештаствене

(επι των аισθητών – чулне), материјалне природе, него само заповестима, моралног

карактера, које су духовне, невештаствене природе. Теолошке расправе су ограничене

на међурелигијске нивое, док је креационизам отворен и за научну расправу.

Теолошким аргументима се може замерити да су неадекватни јер су неопипљиви,

дотичу се духовне сфере која није видљива.Креационистичким аргументима није

могуће дати такву замерку јер је креационизам став који заступају научни ауторитети

који се баве искључиво научно-експериментално доказаним чињеницама.

Кроз историју,учећи биологију и анатомију, откривамо како функционишу

живи организми. Човек, задивљенневероватном појавом живота на Земљи са

неизбројивим врстама животиња, птица, риба и морског живља и разних инсеката са

различитим функцијама у екосистему, заинтересовао се да види како све то ради. Као

дете када добије вишефункционалну играчку увидевшињену сложеност.

И човек, купивши сат и видевши његову непогрешивост у откуцавању,

задивљен, нехотично удовољи својој знатижељи па почне са пажљивим отварањем и

растурањем,део по део, док не одгонетне ребус. Отворивши сат, који споља делујеврло

једноставно: кутија с паром казаљки, наилази на неочекивану појаву, на огромну

сложеност испреплетаних и међусобно условљених зупчаника разних димензија.

33

Поставља се питање који је ум што је то осмислио и какве су руке које су то

направиле. Онда се констатује да бисмо волели да упознамо тог „креатора”.

Поновио бих овде мисао теоријског физичара Алберта Ајнштајна који каже да

су га одувек више занимали животи великих научника него њихови проналасци који су

их начинили великим.

Тако су се и схимници кроз читаву историју човечанства – задивљени

механизмом света који непогрешиво функционише, дневним сменама, баш као сат, и

месечевим менама и годишњим добима, невероватним ланцем исхране у циљу

одржања екосистема – занимали не толико за генијалност дела већ више за живот

Првоуметника, Генија, који је успоставио ово савршенство. Свети Јован Златоуст вели:

„Шта кажеш, човече? Видевши небо, дивиш се његовој красоти, шаренилу звезда,

изобиљу светлости? Не стај на томе, него се пружи умом ка њиховом Творцу”

(Златоусти 2012).

Зато су монаси, попут историјских великана као што је Алберт Ајнштајн,

највећи научници који се занимају за живот Бога Првоуметника. Још су и највећи

проналазачи јер не тражише физичке законе које је Бог успоставио већ нађоше Бога.

Пре три хиљаде година, цар Давидје у свом надахнућу рекао:„Хвалим Те, што

сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро” (Псал. 139, 14). Он је

то знао иако ни микроскоп није имао. Затосу се научници, као знатижељна деца,у

новијој историјизаинтересовали да виде како функционише систем биолошких

организама.

С почетка, користећи се примитивним микроскопима који им нису давали

довољно сазнања, приметили су ћелије као основну јединицу грађе и функције свих

живих бића које као да граде ситну структуру повезиваних лоптица. Инжењери сусе

временом потрудили да осмисле справу која би омогућила бољи увид у „невидљиво”

тамо где ум више не може да барата чињеницама него мора да ствара слике(Нилс

Бор). Проналазак електронског микроскопанаучнике је довео до егзалтираности.

Сазнање да је свака ћелија, основна јединица грађе организма, заправо сам организам и

живот за себе са својим „суборганима”, органелама, епохалног је карактера. Колико је

само једна ћелија сложена.Ћелија је микрофабрика сложенија од спејс шатла.36

36 D. K. Hovind 2014.

34

Досежући, са најновијом технологијом, до нових сазнања која откривају честице –

атоме, најмање целине од којих је изграђена сва материја са свим постојећим животом,

свет доживљава ново просветљење. И ту се истраживање не завршава но се задире у

још дубље поре откривајући нам састав, грађу атома и „анатомију празнине”37

.

У основи свих живих бића и свеколике неживе материје и свега уопште што

постоји јесуатоми. Научницису избројали 118 различитих атома и систематички их

расподелили у један табеларни приказ – Периодни систем хемијских елемената чији је

аутор руски хемичар Дмитриј Мендељејев. Анатомија атома је нама посебно

занимљива. Језгро са електричним омотачем, који је заправо само орбита по којој се

креће електрон, подсећа на звездани систем, где планете круже око звезде, као да их је

исти дизајнер правио. Сличност је и у томе што је атом састављен од три компоненте а

чини једно тело, баш као што је и Бог – од Три Лица а једно јестество.38

Мендељејевљев периодни систем хемијских елемената у основи је „сликарска

палета” у божијим рукама. Исто као спектар боја који уметници користе за своја

испољавања уметничког надахнућа. Уметник као простор за своју уметничку креацију

користи платно, а Бог као простор за своје уметничко испољавање користи космос.

Заиста је Бог Првоуметник.

Суштина материје се састоји у компонентама атома – протонима, неутронима и

електронима – субатомским честицама којесвојим комбинацијама чине сву

разноликост материје. То значи да је цео свет изграђен само од три елемента, а сваки

од тих елемената је изграђен од по три кварка, како су то физичари открили и јавно

публиковали, што даље значи да је све изграђено из множствености само три полазна

елемента. Разноликост света се постиже повећањем броја протона и неутрона у

језгрима и електрона у омотачима, што је у основи комбинаторика (Терзин 2015).

Комбинаторика је као сликарска техника којом се служио Првоуметник при

стварању света. Сликари мешају боје, то јест комбинују, разрећују и згушњују по

потреби ради жељеног ефекта, а Првоуметник меша, тј. комбинује атоме, разређује и

згушњује по свом нахођењу.

37 „Анатомија празнине” је научно предавање др Томислава Терзина, професора на престижном

Универзитету Алберта у Канади: https://www.youtube.com/watch?v=baa72Grww6s. 38 Постоји једна икона која на сликовит начин описује свето Тројство као троглавог човеколиког

Бога који седи на престолу, али је канонски неисправна па је такав начин представљања Свете Тројице

остао неприхваћен.

35

У сликарству се користе разни везивни медији за пигменте, као што су уљани

медији, акрилни медији, јајчани медији итд.У грађи језгра атома присутни су такође

везивни медији који протоне и неутроне држе спојеним јаким и слабим нуклеарним

силама (Јаhi 2003), а електроне око језгра гравитационаи електромагнетна сила(Јаhi

2003) држе да не одлете изван омотача омогућавајући да се крећу по замишљеним

орбитама.

С обзиром на то да имамо космос као платно, Мендељејевљев периодни систем

елемената као спектар сликарских пигмената, Реч божију као четкицу и јаке и слабе

нуклеарне силе, гравитационе и електромагнетне силе као везивне медије, водећи се

Светим Писмом можемо сликовито да илуструјемо стварање света од стране

Првоуметника.

4.2. Сликовито стварање

Дан први

У почетку створи Бог небо и земљу.

А земља беше без обличја и пуста,

и беше тама над безданом;

и дух Божји дизаше се над водом.

И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.

И виде Бог светлост да је добра;

и растави Бог светлост од таме.

И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ

И би вече и би јутро, дан први.

(1 Мој. 1:1–5)

У почетку створи Бог небо...

На почетку времена, првог дана, Бог, Првоуметник, створи духовни свет,

етарски (αιθηρ), невештаствени, са духовним бићима, анђелима – небо; и вештаствени

свет – земљу.

... и земљу.

36

Првог дана, Првоуметник створи материју од себе који је сам и сав Светлост и

енергија (грч. Ένέργεια – живот, живахан). Растави себе у честице енергије и

уобличаваше се у ситне кружне форме, непрекидним кретањима страшне брзине, и

начини кварк кружног облика симболизујући своју вечносну природу.Уводећи

материју из непостојања у постојање, уједно основа и простор и време и разви платно

историје на коме отпоче и наше постојање.

Тако Првоуметник, формирајући Енергију у кружне форме кварка, узе их по

три, по својој тројичној природи, и стави их у кретање, опет кружно,тако да начине

већу форму – протоне, неутроне и електроне. И одвоји протоне и неутроне у једну

групу, а неутроне пусти да путују по замишљеној орбити око језгра чинећи тако

омотач. А протоне и неутроне веза снажним лепкомјаких и слабих нуклеарних сила39

, а

електроне око нуклеуса веза гравитационом и електромагнетном силом40

. И створи

Првоуметник прво своје чудо, чудо атома41

(грч. αθοµοσ – недељив),који по својем

склопу представља прву форму материје, веома танане равнотеже са прецизним

идејним пројектом по којем ће функционисати, и изван тога не може42

. Стварајући

материју,успоставља и законе физике и савршени ред у тачно одређено време, на тачно

одређеној температури и са тачно одређеном брзином43

.

Тако Првоуметник начини себи први основни градивни блок и живих и неживих

ствари44

.

И створи 118 различитих типова атома у небројеној количини, самим тим

створи своју основну палету за сликање, стварање, свог уметничког ремек-дела.

А земља беше без обличја и пуста,и беше тама над безданом...

Створивши материју, своју боју,започе своје прво постављање „подслика” као

широком четкицом, Речју45

својом, освајајући велику површину, мешањем атома у

фантастичном спектру. На својој бесконачној палети сачини трилионе и трилионе

тонова молекулских једињења. И створи Првоуметник Земљу, планету кружног

облика, енормну лопту испуњену различитим чврстим материјама названим стенама и

39 Видети: Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003,str. 13. 40 Исто. 41 Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003. 42 Исто, стр. 12. 43 Исто, стр. 12. 44 Исто, стр. 5. 45 „Реч” је друго лице Свете Тројице које се најбоље огледа у речима Новог завета: „У почетку

беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч” (Јн. 1.1).

37

камењем, различитих форми, структура, димензија, маса и шара. Тако створи и гранит,

малу мистерију46

, својој будућој деци у крајњим временима која ће живети под

огромним искушењима, њима за сведочанство, печат свог ауторства.

Али земља беше равна, без обличја, без брда и планина, и празна од било чега

другог.

... и дух Божји дизаше се над водом.

Створивши земљу, чврсто тле, подлогу за своје даље исликавање и обликовање,

узе два специфична атома гасовитог агрегатног стања, кисеоник и водоник, споји их и

начини ново најинтересантније хемијско једињење звано вода. Са техничким

карактеристикама воде омогући јој ново својство течног агрегатног стања мекане и

разливајуће форме47

, те напуни водом сву Земљу тако да цела би покривена.

И стаде Првоуметник да надилази своје дело у почетној фази, посматрајући и

сагледавајући стањеда би одредио следећи корак.

И рече Бог: Нека буде светлост.

И поново из непостојања у постојање изведе, стваралачком Речју својом,

Енергијом својом, светлосне честице, фотоне, које расу по васиони у спиралном

кретању.

И би светлост.

И виде Бог светлост да је добра...

Створи Бог фотоне који својим падањем по материји, у структурном нивоу,

ударају у електроне који путују око језгра, при удару им преносе део енергије и

избацују их из својег омотача у следећи спољни омотач, након чега се, при напуштању

фотона,електрон се поново враћа на своју путању. Тако да осциловање електрона, у

зависности од атома и молекулског једињења, структуре материје и рефлексија фотона,

у оку посматрача ствара осет различитих нијанси боја.48

А светлост продираше свуда,

кроз воду и створену материју, и преламајући се обасја прву фазу стварања и виде

Првоуметник да је светлост добра.

... и растави Бог светлост од таме.

46 Robert Džentri, Mala misterija stvaranja, Beograd: Metaphisica, 2000. 47 Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 61. 48 Исто.

38

И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.

И сабра светлост на скуп и растави је од празнине и збориште светлости назва

Првоуметник „дан” а њено одсуство, тамнину, назва „ноћ”.

И би вече и би јутро, дан први

Дан други

Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.

И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.

А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.

(1 Мој. 1: 6–8)

Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.

Одлучи Првоуметник да укупну воду, која покривше целу Земљу, растави по

среди, на два дела. Ово изванредно хемијско једињење,разливајуће форме, од средине,

Речју својом подиже, али тако да се не просипа. И подиже је на велику висину изнад

атмосфере, где је температура испод нуле и гравитација много слабија, те заледи воду

и постави је као чврсти ледени спољни заштитни омотач суспендован магнетским

пољем чинећи Мајснеров ефекат. Тај омотач био је око целе земаљске кугле на

једнакој удаљености од тла, тако да начини ефекатом стаклене баште, херметички

затворену девичанску земљу.49

И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.

А свод назва Бог небо.

Између омотача и друге половине воде која је остала на Земљи, у

новоствореном тампону, створи Првоуметник ваздуход гасова азота и кисеоника са

49 Овај ледени омотач, по сведочењу Светог Писма, постојао је у почетку да би за време општег

пада морала, после упозорења тадашњем човечанству преко праоца Ноја, дошло до свеопштег потопа на

Земљи, то јест до урушавања тог омотача. Доктор Кент Ховинд доказује постојање тог омотача преко

једног открића у Америци где су копајући пронашли у дубини земље фосилну смолу ћилибар у којој је

био заробљен комарац заједно са мехурићима ваздуха. Лабораторијска испитивања су показала да је у

мехурићима дупло већа концентрација кисеоника и дупло већи притисак, што објашњава фосилне

остатке великих животиња које ми зовемо диносаурсима и костуре великих људи то јест џинова. Дупло

већа концентрација кисеоника и дупло већи атмосферски притисак правили су ефекат хипербаричне

коморе која је условила велики раст. Још у корист своје теорије износи чињеницу да је тренутно на

Земљи огромна количине воде која је, како каже, настала као последица рушења воденог омотача. Више

о томе погледати на видео-снимку: (K. Hovind 2012) од 28:20 – 56:45 мин.

39

мањом концентрацијом осталих појединих хемијских елемената. А атмосферски

притисак и концентрација кисеоника беше дупло већа него данас.Простор између

омотача и Земље беше велики и том простору Првоуметник надену име „небо”.

И би вече и би јутро, дан други.

Дан трећи

Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место,

и нека се покаже суво. И би тако.

И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро.

Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво

родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.

И би тако.

И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво,

које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро.

И би вече и би јутро, дан трећи.

(1 Мој. 1: 9–13)

Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека

се покаже суво.

У следећој фази узе Првоуметник да ваја, да моделује планету Земљу, те изрони

тло из водене дубине тако да начини велику суву површину, око три четвртине, и на

њој местимично извуче испупчења звана брдима. Тако доби једну лепу брдовиту

подлогу за даље стварање, која изазва осећање задовољства код Првоуметника.

И би тако.

И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро.

Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво

родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.

И би тако.

И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво,

које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама.

Опет узе Првоуметник те замеша на својој палети нову смесу и по сувој

површини начини земљу живу. И тад начини ново чудо својег инжењеринга. Начини

40

прву ћелију(лат. cella, са значењем „мали простор”)50

, мали затворени простор,основну

јединицу грађе и функције свих живих бића,сложене грађе и метаболизма са животним

циклусом који се одликује новом особеношћу, као што су сигнализација и процеси

самоодржања51

, у којој се одвија јединствено организован и функционалан систем

промета материје и енергије52

.Још створи унутар ћелије и „запис”, генетички

материјал, пројекат и план грађе ћелије и њеног функционисања као и план целокупног

организма којег је ћелија део.

Начини ћелију самореплицирајућом машином тако да се при репродуковању

експоненцијално умножава, што надаље омогућава брз развој већег организма којем

припада. Тако стваралачком Речју својом и комбинаторикомизведе у постојање велики

број ћелија од којих сачини веће фотосинтетичке53

мултићелијске организме –

разноврсно биље. Свака биљка доби задатак да преобликује енергију фотона у нове

форме енергије – шећерe, који ће касније бити потребни свем животињском царству, и

круни стварања – нама људима, чиме се показа и телеолошка компонента,

сврсисходност, биљака, симбиотских „пријатеља”. И доби посебан пројекат и план

раста и размножавања, као и посебнозанимљиве особине54

– непогрешив осећај за време

и одличну одбрамбену стратегију. Све биљке имају заједничкосвојствода доприносе

одржавањутемпературе итачне пропорције гасова у атмосфери55

.

А сваку биљку засебно украси великим бројем посебних цветова. А цветови,

„фабрике” за размножавање, производе копије плана, гена,из два дела са два различита

пола тако да један пол, мушки, производи енормне количинесавршено упакованих

гена56

у „пакете”званеполен,док други пол, женски, производи једну ћелију, јајну, са

другом половиномгена. Када полови сазру и спреме своје производе, сусрећу се на

месту где се производи женска јајна ћелија, у тучку, и ту се спајају две половине

стварајући један целовит план у новој форми званојсеме.Семе, савршени пакет, носи у

50 Роберт Хук је први употребио реч ћелија за биолошку јединицу још 1665. године инспирисан

управо њеном сличношћу са монашким ћелијама, како то Википедија објашњава цитирајући овај извор:

Karp, Gerald (2009). Cell and Molecular Biology: Concepts and Experiments. John Wiley & Sons. стр. 2.

ISBN9780470483374. »Hooke called the pores cells because they reminded him of the cells inhabited by monks

living in a monastery.« 51 Видети на Википедији појам „живот”: https://sr.wikipedia.org/sr/Живот. 52 Исто. 53 Фотосинтетички организми су организми који врше фотосинтезу – процес претварања

светлосне енергије у хемијску и њено чување у виду молекула шећера. 54 „Занимљиве одлике биљака” – наслов једног поглавља у књизи: Harun Jahi, Čudo stvaranja kod

biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 122. 55 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 9. 56 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 18.

41

себи прецизну копију генерације57

,план раста и начин живљења и размножавања. А

начин размножавања је још једно ремек-дело и показатељ немерљиве креативности

Првоуметника.

Тако од неживе твари, комбинаториком, створи живе организме, широк спектар

разноврсног биља и траву што покрива целу Земљу. Али од свег створеног посебно

место заузимају орхидејеса обмањивачким методама58

опрашивања, смоква, јука и

биљка ноћних белих цветова,које су осмишљене за живот у симбиози са бићима која

још не беху створена.

И виде Бог да је добро.

И би вече и би јутро, дан трећи.

Дан четврти

Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском,

да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;

И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.

И би тако.

И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном,

и видело мање да управља ноћу, и звезде.

И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.

И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме.

И виде Бог да је добро.

И би вече и би јутро, дан четврти.

(1 Мој. 1: 14–19)

Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском,да деле дан и ноћ, да буду

знаци временима и данима и годинама;И нека светле на своду небеском, да обасјавају

земљу.

57 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 15. 58 Нпр. орхидеја огледало, орхидеја чекић, кипарска орхидеја, орхидеја жуте пчеле итд. (Harun

Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 34).

42

Даље, Првоуметник узе да прошири платно за своје уметничко изражавање и

напуни сав космос небројеним звездама59

. Истим принципом, комбинаториком атома,

створи звезде у савршеном реду, међусобно условљеном силама са циљем одржања

савршеног склада и хармоније. Распростре их једне од другихна огромним

удаљеностима60

тако да могу неометано да функционишу. А створи их у скуповима

званимсазвежђа, њих скупи укластерима, кластере угалаксијамаод којих

сачиниуниверзум.И у толико различитих димензијада чулом вида није могуће разумети

нити сагледати61

разлику између звезда, док је једино изводљиво представити их као

бројке на папиру. А још направи и разлику у структурама, у хемијском саставу, и у

различитим силама исијавања светлосних честица.62

И многи међупростор

исликасфуматичним маглицама пулсирајућих контура велике топлоте и светлости које

су задивљујуће креације Првоуметниковог експресионизма. Свака звезда доби најмање

једну планету која ће се ротирати око ње.И све звезде пусти у кретање око своје осе и у

правцу кретања галаксије. Пустивши их у кретање начини својеврсни „сат” који ће

бити показатељнепроцењивог времена63

. А створи их толико да би данас на Земљи

сваки човек могао да поседује једанаестбилиона својих звезда64

. Сав универзум је

немерљиво велик, а тако Првоуметник уреди да се не деси да човек, његово будуће

створење, у својем незнању ограничи величину Првоуметника и сведе Га на висину,

дужину и ширину.

И би тако.

И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном,

и видело мање да управља ноћу, и звезде.

59 Досад се зна за око триста секстилиона звезда, што је огромна цифра (триста са још тридесет

три нуле иза себе), мада једно зрно соли има много већи број атома од којих је изграђено – ако би смо

могли, хипотетички, да бројимо 1.000.000.000 у секунди, онда би нам требало 500 година да пребројимо

атоме унутар сићушног зрна соли (Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003,

str. 21). 60 На пример, раздаљина између нашег сунчевог система (соларног) и нама најближег звезданог

система Алфа (Alpha Centauri) износи 4278 пречника целог сунчевог система са крајњим орбитама, а

пречник сунчевог система је око десет милијарди километара (укупно 42.780.000.000.000 km) (Lajl 2014). 61 На пример, једна од најмањих звезда има пречник 125.000 km (2MASS J0523-1403 [Red

Dwarf]), пречник Сунца је 1.398.836 km, док плави хипергигант Pistol Star има пречник 440.000.000 km, а

опет и та звезда је мала у поређењу са црвеним супергигантом UY Skuti чији је пречник 2.500.000.000

km. 62 На пример, температура на површини Сунца износи око 6000℃ и светлост Сунца је црвена,

док светло плавих звезда, као што су Сиријус и Алнилам, зрачи температуром од око 9000℃. Због

карактеристике брзог ширења свог горива плави гиганти не могу трајати милијарду година тако да

импликују млади универзум (Lajl 2014). 63 А. Карелин, 2012 стр. 82. 64 Kent Hovind, Starost Zemlje, 2012.

43

И тако Првоуметник сазда са своје палете,највише од боја водоника и

хелијума,извор светлостних фотона у облику супервелике лопте, извор звани

Сунце,109 пута већи од Земље у пречнику, који ће непрекидно заливати Земљу

светлошћу и топлотом. И изваја природни сателит Месец на удаљеност од око 390.000

km од Земље од материјала који ће рефлектовати сунчеву светлост, која путује 1,25

секунди до Земље, док је Сунце на 400 пута већој удаљености од Земље.65

А начини

Месец да обиђе Земљу за 27 дана 7 сати 43 минута и 11,6 секунди,а Сунце за 365,26

дана што представља временски период звани година. Тако и остале звезде које

обасјавају универзум помажу да се лакше одреде временски периоди месеци и године.

И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.

И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме.И виде Бог да је добро.

И би вече и би јутро, дан четврти.

Дан пети

Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе,

и птице нека лете изнад земље под свод небески.

И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу,

што проврвеше по води по врстама својим,

и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро;

И благослови их Бог говорећи:

Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима,

и птице нека се множе на земљи.

И би вече и би јутро, дан пети.

(1 Мој. 1: 14–19)

Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе...

Потом узе Првоуметник,као у трећој фази стварања, ћелију, мали простор живе

материје, умножи јеи начини водене вишећелијске организме разних врста. Начини

мале и велике рибе, унићелијске и вишећелијске, танке и дебеле, монохроме и шарене,

лепе и страшне, безазлене и љуте, провидне и електричне, лепљиве и бодљикаве, брзе

и мекушасте, љуштурасте и слузаве, длакаве и глатке, и још многе друге.Сатка им гене

65 Lajl 2014.

44

строго и тако да непогрешиво једна врста рађа другу, да не може риба птицу да рађа

или обратно. Створи и скривени микросвет који се може видети једино електронским

микроскопом.Неке начини у неодвојивој симбиози да једна без друге не могу

функционисати, као што је шкамп боксер (sexy shrimp) који у клештима носи

микросипе као боксерске рукавице. Шкамп се брани сипиним отровним пипцима, а

сипа се заузврат храни отпацима шкампове хране. Начини и рибе чије су шаре

идентичнеизгледу корала и алги у којима их настани и које им одреди за животно

склониште. Усади им знање да се крећу у правцу лелујања корала, не би ли се боље

камуфлирали. Начини и хоботницу, маестра камуфлаже66

, која ће не само мењати боју

већ и текстуру коже, од глатке преко оштро каменасте до чупаво кораласте.

... и птице нека лете изнад земље под свод небески.

Створи Првоуметник и вишећелијске организме изван воде да живе и лете по

ваздуху и да испуњују небо. Створи их са крилима, као анђеле, нежне душе и пуне

слободе. Створи их као образац савести и подсетник нама људима на наше првобитно

назначење. Исто и птице, као и рибе и биље, створи у огромној разноликости, са

различитим задацима и функцијама, димензијама и шарама, и у разнимсимбиотским

спојевима.

Тако створи и страшљиве врапце и безазлене голубове, паметне папагаје и

велике кондоре верне партнере и моногамисте, окретне колибрије и архитекте геније

који ће бити инспирација нама људима.Створи бића предивних шара и милозвучних

гласова. Створи птицу златну звиждовку, савршеног летача са најекономичнијим

располагањем енергије и непогрешивим сналажењем у простору.

Још створи и европског зеленог детлића, са специфичним разликама у односу на

све остале детлиће и птице уопште, и не само птице, већ исвег створеног. Њега начини

Првоуметник тако да му језик почиње у задњем делу усне дупље, као и осталим

птицама, па се спушта низ ждрело па заокреће кроз врат успињући се дуж задњег дела

врата, преко главе под кожом,па кроз рупу између очију улазећи кроз једну носницу у

његов кљун и опет, као и код осталих детлића, са могућношћу да извири из уста још

преко 25 центиметара ради лова инсеката и црвића који живе у дубоким шупљинама

дрвета.67

66 Исто. 67 Martin, Džob, Incredible Creatures That Defy Evolution: Vol. 1, 2018.

45

Створи колибрије, свега пет центиметара дуге, који ће се хранитибиљним

нектаром и поленом а који ће заузврат вршити полинацију биљака за које је

конструисан а које нико други не може да опраши.

И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по

води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је

добро; И благослови их Бог говорећи:Рађајте се и множите се, и напуните воду по

морима, и птице нека се множе на земљи.

И би вече и би јутро, дан пети.

Дан шести

Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим,

стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим.

(1 Мој. 1: 24)

У последњој својој фази узе Првоуметник да изваја и измоделује разне копнене

живе унићелијске и вишећелијске организме за разне потребе у екосистему. Тад узе

даповеже и испреплете све једно с другим, мало са великим,да их међусобно услови у

сложеној симбиози у екосистему. Тад створи стоку велику и малу. Створи и инсекте,

лептире и мољце, пчеле и термите. Начини термите малене а са великим степеном

уређености њиховог друштва. Начини их савршеним архитектама и врсним

пољопривредницима и одговорним сточарима јер граде гнезда облакодере, који досежу

у висину преко пет метара а у ширину и до дванаест метара,у којима имају посебне

просторије за развијање гљива и посебне ћелије за биљне ваши које хране а од којих

користе њихов нуспроизвод.68

Тад начини и мољца Pronuba yuccasela, према биљци јука, којем усади знање

какода врши полинацију њеног цвета. Мољац искористи десетину полена за своје

потребе, а заузврат цвету врши услугу опрашивања. Тај мољац не може да живи без

јуке, као што ни јука не може без њега. Још створи и слепе мишеве за потребе ноћних

цветова, да их праше а да се за учињено добро хранењиховим производима.

Начини и медоносне пчеле, чудо природе, од којих свет има вишеструку корист.

Без њих опрашивање највећег броја биљака не би било могуће те би читав свет остао

68 Harun Jahi, Čudesa stvaranja (Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003), 94.

46

без хране. Створи их тако да се никад не излежавају и не дангубе. Још их учини

паметнијима од свих осталих животиња јер им даде особину говора која је једино

својствена човеку.69

Одликова их особеношћу врхунске организације и ненадмашним

знањем о архитектури. Пчеле су неприкосновени хигијеничари и медицинари, пекари и

стражари и једини произвођачи меда, прополиса, конзерванаса и антибиотика,

пчелињег хлеба и матичног млеча и апитоксина и воска (Терзин 2017).

И створи Првоуметник још многа чуда природе,a свакo од њих појединачно

прославља Првоуметника својом креативношћу, лепотом и способношћу коју доби.

Створи пса – човековог најбољег пријатеља. За разне потребе створи разне врсте, за

слепе створи црног лабрадора, за пастировање пулина, за сигнализирање птичара, за

њушкање вучјака, за санкање хаскија и за одбрану од звери шарпланинца, ротвајлера,

питбула и још многе друге. Створи коња као најефикаснијег психотерапеута и

врхунског личног такси-превозника. Створи камиле,таксисте за екстремне услове и

крупну стоку за вучу, краве и козе за млеко. Створи и архитекту дабра, мајстора за

бране. И све што створи не може стати ни у једну књигу света јер број врста је

огроман, неизбројив и непознат.Мада многе врсте које створи до данас изумреше или

беху руком људском истребљене.

И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по

врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да

је добро.

Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће

бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од

свих животиња што се мичу по земљи.

(1 Мој. 1: 25-26)

И напослетку, на крају стварања, дође тренутак кад Првоуметник узведе у

постојање и човека, којег последњег створи, а којег беше прво имао у виду. Човек беше

круна стварања и крајњи циљ Првоуметников. Јер све што створи, њега ради створи.

Иствори човека тако да поред тела и душе има и лик Првоуметника у себи – Дух

божији. Створивши тело човека, створио је одело за душу. Као што се у ауто уђе и

њиме се управља по сопственом нахођењу, тако и у тело уђе душа човекова која

69 Теrzin, Tomislav, Medonosna pčela – jevanĎelje po prirodi (Beograd: Preporod,2017), 107–161.

47

управља телом куда хоће и како хоће. Тако је човек једини разуман и словесан, једини

свестан својег постојања. Речју својом га створи да буде речностан, то јест словесан.

Створи га слободног и са даром уметничког изражавања. И постави га старатељем целе

творевине Првоуметника, свег живог што се мрда и креће, у води и на небу и на земљи.

Њега ради ће Првоуметник у једном делу историје сићи и оваплотити се на

Земљи да и он као и човек поживи у оделу материје.

И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и

женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и

напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица

небеских и од свих звери што се миче по земљи.

(1 Мој. 1: 27-28)

Тако Првоуметник даде реч човеку да рађа живот и да буде његов сарадник у

стварању и ширењу живота. Првоуметник своје уметничко настројење дарова човеку

да њему заличи. И као што се он стара о нама, даде нам да се тако и ми старамо о

Земљи. Као што се Првоуметник радовао својем створењу човеку, тако даде и нама да

и ми рађамо и да се радујемо деци својој. О колика је љубав родитељска! Колика тек

Првоуметника. Даде нам Првоуметник да осетимо родитељску љубав да бисмо могли

да схватимо његову родитељску љубав према нама. И нико не може суштински да

схвати колико га Првоуметник воли док сам не постане родитељ.

И још рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва

дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну. А свим зверима земаљским и

свим птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чему има душа жива, дао

сам сву траву да једу.

И би тако. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.

И би вече и би јутро, дан шести.

(1 Мој. 1: 29-31)

48

4.3. Телеологија70

Различити људи гледајући на исту ствар могу донети различите закључке.Тако

ће једни, видевши шкампе у симбиози са сипом, рећи:О, како је невероватна еволуција

природе, шта је све изнедрила, какве све красоте.Док би, посматрајући исти пример

симбиозе, други рекли:О, како је немерљива креативност божија, и љубав према

намате нам остави очигледне доказе својег постојања.

Монаси схимници су они који каузално, узрочно-последично гледају на свет.

Све што је сврсисходносигурно има и свог творца намерника. Научна грана

телеологија има циљ да пронађе логику иза узрока и последице, да пронађе разум

исврсисходност сваке појаве у природи.Ако рука насумично спусти шаховску фигуру

на таблу, прост каузални моменат је довољан да објасни узрочно-последични акт. Али

ако рука спусти фигурицу коња натачно одређену позицију,са евидентном намеромда

матира противника, онда ту откривамо вишу компоненту каузалног момента, тј

телеолошки моменат, где јасно видимо иза таквог потеза разум и логику.Тако

откривајући јасну сврху свему постојећем, индиректно имплицира Инжењера који све

наменски створи.Зато схимници у свему створеном виде Првоуметника Бога. Немогуће

нам је видети невештаственог Бога вештаственим очима. Зато нам се Бог не открива

огољено. Ми смо бића разума, духовна бића, и зато нам се Бог у духу открива

невештаственим очима. Апостол Павле каже: „Јер невидљиво Његово од саздања света

на творевини умом сагледавано види се” (Рим. 1,20).

Птица златна звиждовка има животни циклус који је веома сложен. Рађа се на

просторима северне Аљаске. У једном тренутку остаје без родитеља, због сеобе, те

сама чекатренутак зрелости када ће добити потомке и, мало одгајившимладунче, сама

креће на пут својих родитеља без потомка и без предзнања. Тако птица звиждовка,

немајући знања и моћ говора, поседује урођени механизам бројања времена и

беспрекорну мапу, са истанчаним инстинктом који јој омогућује непогрешиву сеобу на

локацију за коју никад није чула и никад је није видела. Од Аљаске се спушта уз леву

обалу Америке, у једном тренутку нагло заокреће и удара на пут право преко

једноличне бескрајне пучине океана,прелетеће4000 километара непрекидним летом од

88 сати, тј. три дана и четири ноћи, притом немајући где да слети ради одмора, а при

70Телеологија је појам састављен од двеју грчких речи телос (сврха, циљ, крај) и логос (слово,

наука, мисао, интелигенција, закон), и означава науку о сврсисходности.

49

чему ће изгубити трећину своје телесне масе, до своје коначне дестинације – Хаваја71

.

Птица која је мало већа од голуба и није пливач. Ова творевина Првоуметника оставља

уметнике без даха. Телеолошко питање је јасно. Очигледно је да инстинктивно знају за

локалитет Хаваја јер се у супротном не би усудиле, птице које незнају да пливају, да

крену преко океана у непознатом правцу са великим неизвесностима – кишама,

ветровима и маглама. Нису могле да еволуирају своје знање јер немају такве генетичке

предиспозиције пошто је копирање гена строг и непогрешив процес репликације, а

поред тога, и да имају, како би еволуирале. Кренуле би преко океана па ако негде

стигну, преживеће, ако не стигну, угинуће у океану. Ако угину, како ће

еволуирати?Али како би одредиле колико да лете а да имају довољно снаге да се врате

у случају да ништа не нађу? До Хаваја оне тачно потроше све резерве калорија, а

потрошиле би још много више да нису летеле у формацији72

, у заједници, и не би

стигле до крајње одреднице. Ако би и стигле до коначног одредишта, како би стечено

сазнање пренеле својим потомцима на Аљасци?

Дакле, јасно је да није еволуција у питању већ усађена интуиција или

колективни инстинкт који поседују ове птице. Телеолошко питање о којем је још

Аристотел73

размишљао јестепитање интуиције. Одакле интуиција и ко је усади кад је

толико сврсисходна, а да притом нема никакве везе за материјом и физиком? И зашто

није истанчана и код човека, већ само изражено влада у животињском царству?

Исто се питање поставља и за цвет јуке и мољца Pronuba.С обзиром на јасну

телеолошку сврху, поставља се питање ако претпоставка креације није тачна,шта је

онда прво еволуирало кад једно без другог не могу. Морали су у исто време да настану

у тачним односима, да леже једно другом као матица шрафу да би њихов опстанак био

могућ.

Наука је та која на највеличанственији начин открива Првоуметника. Михајло

Идворски Пупин у свом последњем интервјуу познатом новинару „Њујорк

71 Кларк, Харолд В., Чудеса стварања (Београд: Београдски издавачко-графички завод, 1974), 2.

72Летећи у формацији много се штеди енергија јер вођа формације пробија ваздух тако да

следеће птице иза њега имају мањи отпор, па се та умањена отпорност преноси до последње птице у

формацији. Кад се прва умори, последња прелази на чело, а ова долази на крај колоне на починак. И тако

се све укруг смењују. 73 Телеолошко схватање почиње са Сократом и Анаксагором, али најзначајније филозофско

штиво оставља иза себе Аристотел. Више о томе видети у књизи: Pražić, Aleksandar, Priroda i teleologija

(Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1986).

50

тајмса”каже:„Али мене је наука приближила Богу“, а на почетку једног свог научног

рада каже да га је наукаучинила бољим хришћанином,из чега јасно можемо закључити о

дејству науке на религиозност душе.74

Наука је светло истине која у рукама погрешних

људи бива предмет спекулације, али у срцима истинољубивих производи преливајућу

радост. А опет, поред светла науке, и даље је непознавање Бога великои више се

поклонише и послужише твари пре него Творцу(Рим. 1,25).

Бог у Светом Писму даје једну врло питку заповест, где каже: „Тражите лице

Моје.”А цар Давид у својој молитви одговара на заповест божију: „Срце моје говори

пред Тобом што си рекао: ’Тражите лице моје.’ Тражим лице Твоје, Господе!” (Псал.

27–8). На другом месту опет каже цар Давид:„Помињем дане старе, размишљам о

свимделима Твојим, у творевинама руку Твојих поучавам се” (Псал. 142–5).Из ових

редова се јасно види да субоготражитељи проучавали природне науке. Зато није ни

чудо да међу највећим научницима у историји човечанства који су допринели значајна

научна открића ниједан није био атеиста.

Интересантна je особина љубави. Наука је разоткрила како живот функционише

на нивоу атома. Атоми су изграђении од електрона који се крећу у омотачу по орбити

невероватном брзином тако да се збогтоликог кретања не може продрети унутар њега.

Слично вентилатору који има три уске елисе са великим простором између, али при

великој брзини кретања немогуће је провући лоптицу на другу страну. Тако је

омогућена комбинаторика атома и градња разноликог света.Јер ако тако не би било,

сви атоми би се спљоштили у једну тачку и живота не би било. Зато је кретање

електрона улог за живот. Тако би се могло рећи да је за љубав потребан улог енергије.

Електрони не дозвољавају спајање због негативног наелектрисања. И зато се не

залепимо за столицу кад седнемо на њу. На микронивоу ми заправо лебдимо изнад

столице. Сви смо одвојени негативним наелектрисањем атома и не можемо се спојити,

прожети. Ако смо ми људи само материја, само хемија, одакле потреба за љубављу?

Љубав се одражава супротном тежњом, одражава се у тежњи ка спајању, а не

раздвајању као што то електрони чине. То значи да је наш етарски ентитет, дух,

прожео материју и заузео средишњи део, и на тај начин наше сушто „ја”пребива у телу

и њиме управља, руководи. Зато и дете кад види родитеља, трчи му у загрљај и јако га

стисне да га, ако може,„угура” у своје срце, не би ли се спојила душа с душом. Загрљај

74 Таšić Ninković, Aleksandra. Božansko nadahnuće istorije srpske nauke (Pupin, Tesla, Milanković),

2017.

51

је потреба душе, а не тела. Материја на неки начин смета душама да се спајају, али то

није без разлога.

4.4. Показатељи креатора

До данашњих, савременом технологијом достигнутих сазнања, сав хришћански

свет је вером прихватао дословноречи Светог Писма које каже да је све видљиво и

невидљиво створено за шест дана, а да је планета Земља створена првог. За време

атеистичког научног истраживања са Ничеовим прогласом: „Бог је мртав”,

спекулисало се са теоријом о настанку света и живота на Земљи, са генезом уопште, са

интенцијом да Бога изопште из факта стварања. Те су у свом спекулисању усвојили

термин еволуција преузимајући га још од древних паганских Сумера који кажу да су

први организми настали сами од себе у води, а сви остали су постепено еволуирали

једни од других,а да је и сама Земља имала такву исту историју.75

Размотривши теорију

еволуције и видевши неодрживост еволуирања, да би спасли брод од потонућа,

прибегли су еволуирању своје теорије, а неретко и подметању лажираних података.76

Међутим, еволуција теорије еволуције у даљем истраживању никако неће достићи свој

крај, у самом начелу због немогућности одрживости, а због сталног откривања нових

сазнања која се не уклапају у огромну пузлу спорне теорије.Рука Креатора, колико год

да је хтела да остане неприметна, ипак није до краја сакрила своје ауторство, опет

љубави своје ради према слабоверујућем роду, те у тренутку ескалирајуће репресије

симулираном еволуцијом, а усред колебања западног, у начелу, атеистичког света,

научник др Роберт Џентри (Robert Gentry), водећи светски стручњак из области

радиохемије и геохемије, открива једну појаву77

код гранитних стена која указује на то

да су настале, тј створене, за неколико минута (Геополитика 2018). Овим чином, који

др Роберт Џентри назива „отиском божијих прстију” (Геополитика 2018), у темељу се

потире теорија еволуције. Отисак прстију божијих веома подсећа на уметнике који

користе прсте у сликању па обрисе својих отисака овековечују бојом.Мада непотребна,

али слабих у вери ради, открила се потврда вековне вере у реч Светог Писма, науком

75 Ту теорију преузимају старогрчки филозофи материјалисти, а од њих Римљани, а много

касније, у 18. веку, већ давно замрлу веру ексхумирају и васкрсавају атеистички материјалисти, немачки

и француски филозофи, од којих ју је у наставку Чарлс Дарвин преузео и разрадио на свој начин. 76 Детаљније видети у: Harun Jahi, Obmana evolucije (Beograd: Centar za prirodnjačke studije,

2002), 50. 77 „Др Роберт Џентри – научник који је срушио еволуцију”, Геополитика, Београд 2018.

52

печатирана. Наука је данас као нека врста вештака који потврћује ауторство Уметника

над уметничким делом. Кажем непотребна потврда јер циклус екосистема и све

присутне симбиозе већ непобитно о томе сведоче једноставним епистемолошким

питањем: Шта је старије, кокош или јаје?

Разумевањем сложених процеса при изградњи ДНК молекула стиче се утисак да

иза њих стоји нека Интелигенција. Ћелија тако сложене функције непогрешиво врши у

изузетно кратком временском периоду, тако да јасно указује на својег Уређивача.

О уређивачкој сили хаоса великог праска у теорији еволуције, о акту случајног

формирања најкомпликованијег молекула на свету – ДНК и комплетне ћелије уопште,

научник Фред Хојил каже да је вероватноћа да више форме живота настану случајно

слична вероватноћи да један торнадо пролазећи кроз депонију старог гвожђа

конструише „боинг 747” од материјала и старудија која се ту налазе.78

Данас све ово знамо, а питање се поставља одакле вера нашим претходницима

који су живели у мраку незнања и како су схимници дошли до Бога. То можемо видети

из примера Светог Јована Златоустог из трећег века нове ере који у Омилију на Књигу

постања износи своје тумачење и став православног разумевања:

„Примајмо то што се казује са великом благоразумношћу, не

прелазећи сопствену меру, нити испитујући оно што је изван наших

моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све

докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској природи

немогуће да испита творевину Божју.И зашто говорим творевину Божју?

Та ми не можемо појмити нивештину нама истороднога човека. Реци ми:

како из металске вештине [топљењем] настаје природа (υύσις) злата? Или

како се од песка добија чисто стакло? Тешко би на то могао да ми

одговориш.79

Ако, дакле, не може да се схвати оно што нам је пред очима

и што по Божанском човекољубљу људска мудростствара, зар да

испитујеш, човече, оно што Бог сазда? Који би опроштај могао да нађеш

и које оправдање ако си тако неразуман, те промишљаш о ономе што

превазилази твоју природу? Рећи да је све што постоји настало извећ

78 Harun Jahi, Obmana evolucije (Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2002), 81. 79 На то питање данас би се релативно лако одговорило, али у исто време данас је немогуће

одговорити на још једноставније питање – одакле енергија. Постављено питање датира још од пре 17

векова, а питање о генези енергије и даље је актуелно.

53

постојећега вештаства и не исповедати да је Творац свега то привео из

небитија, представљало би знак крајњег безумља.” (Златоусти, 2012)

„Када, дакле, чујеш реч створи,ништа друго не испитуј, него

сагни главу и веруј реченом.... Бог је Онај Који све ствара и пресаздаје и

преображава све по Својој вољи.” (Златоусти, 2012)

„А гледај само крајње снисхођење: [Мојсеј] ништа не казује О

невидљивим силама, нити каже како Бог у почетку створи ангеле или

архангеле. И није нам без разлога одредио такав начин поуке. Будући да

је он говорио Јудејима који су били привезани за садашње и нису могли

да замисле ништа од онога што се умом постиже, он их од чувствених

предмета узводи ка Творцу свега како би се, спознавши из творевине

Уметника свега, поклонили Саздатељу и да се не би зауставили на твари.

А да и након тога нису престали да обоготворују творевину и указују

поштовање и најбешчаснијим међу бесловесним [животињама], докле би

пали у безумљу да Он није прибегао таквом снисхођењу?” (Златоусти,

2012)

„Немојмо, дакле, испитивати људским умом Божја дела, него

пратећи њих – дивимо се уметнику. Јер невидљиво Његово, каже, од

саздања света на творевини умом сагледавано види се”(Рим. 1,20).80

(Златоусти, 2012)

Данас, наши интелектуалци бранећи хришћанство на овакав начин износе своја

мишљења:

„Научне напоре великих мислилаца као што су Мирча Елијаде,

Николај Берђајев, Карл Густав Јунг и многи други можда је

најупечатљивије сажео педесетих година прошлог века норвешки писац

и мислилац Јенс Бјорнебое: ’Све што је у последњих 1800 година никло

на тлу Европе,хришћанског је порекла’, а ’Европа је прихватила свето,

троструко гесло: слобода, једнакост, братство’ и ’чудно је – ех, вишенего

чудно – да је ’атеистичка’ Француска револуција изабрала паролу која је

директна парафраза хришћанског концепта Тројства (пред Оцем смо сви

80 Златоусти, Св Јован. 2012. Омилије на Књигу постања. 25. фебруар. Последњи приступ 7.

августа 2018. https://svetosavlje.org/omilije-na-knjigu-postanja/.

54

једнаки, пред Духом смо сви слободни, а пред Сином смо браћа)” (Рељић

2018).

Еволуција се по теорији базира на претпоставкама да су се нове врсте изнедриле

мутацијама и принципом природне селекције. Здраву корисну мутацију никад нико

није видео, а природну селекцијуСвети владика Николај једноставном логиком

оповргава:

„Кад би истина еволуционизма била истинита, не би остале у

природи дивље овце јер овца ојагњи једно или два јагњета, а вучица

окоти и по десеторо штенади.”

Ако је човек еволуирао по принципу природне селекције где јачи савладава

слабијег, како се онда објашњава да једино човек има особину да сузама умије своје

лице од изобилне љубави? Дакле, човек преиспуњен љубављу како је еволуирао? Зар

не би принцип природне селекције човека еволуирао у неотесаног и крвожедног

грубијана?

4.5. Бог као неисцрпна инспирација

Како је Бог невероватно интересантан и креативан створивши планету Земљу

округлом! Јер постављајући тло за човека, који му је и био циљ стварања, који ће у

себи носити његову искру живота, „дах животни”, могао је да га постави равним,

каквим су га погрешно и замишљали, и интерпретирали, поједини теолози западно-

хришћанске, католичке цркве, у средњем, на Западу с правом и названом, мрачном

веку. Ипак, Бог Дизајнер је ствар учинио занимљивијом дајући могућност таквим

обликом за дневну смену, месечну и годишњу.

Предивно је то што, давши нам елементе за стварање, даје нам још и идеје шта

створити, како, на који начин и зашто. Још се суптилност божијег деловања огледа и у

начину на који нам пружа, а ми примамо, идеје. Бог нас разним животним околностима

инспирише, надахњује, у оном степену колика је наша љубав према предмету или

појави инспирације, и наводи до одређене стваралачке мисли па у датом тренутку тако

неприметно и тако ненаметљиво, мотрећи на наше хтење, пушта мисао као готово

55

решење у наше мисли, која је као светлост која нам одједном обасја мрак у којем смо

лутали.

Долазак мисли бива као да се разданило и све постало јасно и осветљено. А тако

јасно и осветљено бива јер нас је он сам, Светлост, посетио. Зато се у илустровању,

тренутак добијања идеје приказује паљењем сијалице над главом просвећеног. Господ

се спусти до нас, види наш труд и просвети нас. Свјет Христов просвјештает всја.81

Неће нас Бог просветити без нашег труда. На нама је не много: да ревносно

радимо, а он ће просвећивати по заслузи и потребама. Научник Никола Тесла је то знао

и зато је његов живот био преиспуњен проналасцима и патентима. Огромна

креативност је долазила из његовог огромног труда, што се може видети у његовој

аутобиографији „Моји изуми”. Велики војсковођа Наполеон Бонапарта говорио је да је

мушкарцу довољно да спава четири сата а жени пет, а Никола Тесла је превазишао и

Бонапарту у свом труду те је укупно дневно спавао око два сата, док су поједини

схимници били апсолутни рекордери, једни по сат а други по пола сата дневно. Један

од многих међу њима је Свети Силуан Атонски, Рус по пореклу а светогорац по месту

подвижништва. Свети Силуан је био велики пријатељ нашег српског Светог владике

Николаја Велимировића.

Наука и уметност су предивне појаве које су уједно и тесно повезане. Наука,

откривајући нам физичке законе и законе природе, заправо нам открива колико је Бог

велики Креатор кад је све овако савршено и тако сложено повезао једно с другим.

Уметност, откривајући нам својим делима каква се импресија рађа у човеку, самим

поимањем уметничког дела, открива нам и Првоуметника као вечну неисцрпну

инспирацију која је у пољу стварања оставила како прелеп однос боја, форме,

структуре, тако и живост својих уметничких дела, која знају да се играју, трче, радују и

уживају.

Уметник опонаша свог Дизајнера и њиме се инспирише. Видевши пејзаж који

отвара пучину видика, надахнут Првоуметниковим делом, преноси своје импресије на

платно. Грађевинац, видевши мравињак као ремек-дело вишеспратнице, надахнут,

гради облакодер за велики број људи. Бог је у свакој ћелији оставио план пројекта ДНК

за изградњу живота надаље, па и архитекта по надахнућу и по узору на Бога пројектује

и ствара план, пројекат градње.

81 Возглас из Литургије пређеосвећених дарова.

56

5. Схимник

Ником се не умире, а смрт је најизвеснија будућност. И никад се не зна кад ће

кога прождрати, кога пре а кога касније. Сећање на смрт је најотрежњујућија делатност

која враћа човеку озбиљност и сигурност живота. Кад се стане пред врата смрти и

окрене се иза себе, више ништа материјално није важно већ само благодат Духа

Светога која је залог за живот вечни. Зато монаси носе црне ризе да их стално

подсећају на смрт, на сећање које одгони сваки грех и искушење. Прво монашко

правило јесте стално сећање на смрт.

Бог даде једну од заповести: „Тражите лице моје.” (Пс. 26. 8) И као да нам вели:

Видели сте како је предиван и савршен свет који сам створио за вас овде у

привремености, разумите и видите какав сам вам свет створио за вечност.

„У кући Оца Мојега станови су многи.” (Јн 14. 2)

Схимници монаси су ти који су потпуно посвећено кренули у потрагу за Лицем

божијим и који су се одрекли лепоте овог света и приљубили се њему. Заиста је богат

онај који има руду злата, али је далеко богатији онај чији је рудник.

Недавно су на билбордима нашег престоног града Београда били приказани

пејзажи Србије. Најлепши пејзажи и делови природе били су осветљени пажњом

пролазника. На билборду је стајао натпис: „Упознај своју земљу да би је више волео.”

Заиста су ти пејзажи надахњујући и заводљиви за наша срца. Још је битније и снажније

упознати дух тих предела и крајева којег није могуће видети на тим сликама, нити на

тим местима уживо. Једино је могуће кроз познавање историјских догађаја који су се

збивали на тим просторима. Наша земља је, углавном, натопљена тешком жртвом

силне љубави наших предака који су полагањем својих живота образовали услове за

данашњи модеран живот. То сазнање оплемењује и даје дух простору, човека доводи у

више стање доживљаја и целовитог поимања места, и рађа у човеку љубав према

родној земљи. Тако је и према Богу: прочитај о дејству Бога у људском животу, о

лепоти и чуду стварања света, да би га више волео. Стога се схимници стално упознају

са Богом кроз Свето Писмо. Достојевски је рекао:„Не може се волети оно што се не

познаје. Било да је реч о човеку или о народу.” – А ја бих додао, или о Богу. Још додаје:

„Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу са њим,

Comment [S2]: ?

57

одмах и у истој мери губе и веру очева, постају или атеисти или равнодушни људи.”

Оваким мислима вођени, схимници су на својим одеждама везли отрежњујуће

библијске текстове да их непрекидно подсећају на неизмерну љубав божију као и на

палост грешне природе њихове, то јест на потребу за милошћу божјом.

Схимници, као једани од најређих који су докучили лепоту створеног света,нису

се задовољили само уметничким делом него су отишли корак даље и кренули ка

упознавању Првоуметника, Дизајнера, који се због богатствасвојих врлина ни за цео

живот упознавања и бивствовања са њим не може потпуно спознати.

Предивно је када отац, добивши дете, га учи свему што зна. Каква је дивна

радост када дете, заволи уметничка дела свог оца и крене његовим стопама чинити

исто. Тако се Бог радује сваком свом створењу које је кренуло његовим стопама,

његовим путем, стваралачким духом. Бог Отац учи нас, децу своју, ономе што најбоље

зна,а то је волети. Схимници, као посебна деца божија, посебну пажњу посвећују

стицању љубави по речима Светог Писма.

Уметник преноси своју импресију на платно, то јест опонаша оно што је видео

или спознао. Има и оних који то чине тако вешто да у посматрачу изазивају скоро

једнак доживљај као при перцепирању саме стварности која је била узрок уметникове

импресије. Схимници су уметници који, спознавши Бога и доживевши силину љубави

која се излива од њега, вешто преносе своје импресије љубави на људе око себе,

благим речима молитава, поукама и понајвише самим својим присуством. Упознавши

схимника, човек упознаје одраз љубави божије.Зато је схимник предивни уметник, јер

он познаде суштину уметности – лепоту, ред и хармонију, и кроз подвиг

смиреноумљадокучи Првоуметника и сам постаде сличан њему; постаде савршено

дело божијег стварања. Бог нам схимникеостави да нам светле и да нам осветљују

животе нетварном светлошћу, од Бога добијеном, да бисмо ми, премда немамо

могућност да видимо Бога, рекли: „Диван си, Господе, у светима својим.”

Свети Јован Колов, у житију свог сапосника Светог и преподобног Пајсија

Великог, пише следеће: „Слушајући преславне и натприродне ствари о њему, нека

нико не посумња у њих, и нека нико не мисли да ја, из поштовања према овом светом

оцу, ишта додајем...” Тако каже јер у степенованом духовном узрастању, које се започе

у њега још од детињства, беше унапред приправљена душа његова за велика дела

божија, те достиже такву духовну зрелост и даровитост да то већ тешко бива

58

схватљиво, јер он у свом подвигу подражаваше неједењем и неспавањем ангеле због

чега је и добио епитет „равноангелског подражаваоца”. У почетку свог усамљеничког

подвизавања он повећа пост и јеђаше само суботом и недељом – хлеб и со са мало

воде. Док у следећем степену свог напредовања ка Богу узе подвиг да једе само једном

у две недеље. А кад би дошли велики пости, по угледу на Христа, повезивао је до

седамдесет дана без хране и пића. И овог уметника живљења посети Првоуметник,

како пише у житију:

„Једном, када преподобни Паисије гораше особито пламеном

љубављу к Богу и сав ум његов беше богомисленом молитвом удубљен у

Господу, њему се, као и раније, јави Христос Спаситељ. А он, не будући

у стању гледати пресветлу славу пресветог лица Спасовог, паде на земљу

обузет страхом и трепетом. Но човекољубиви Владика пружи руку

Своју, подиже Паисија са земље, и рече му: Мир теби, угодниче мој! не

страши се и нека не дршће срце твоје, јер делима твојим веома се

наслађује доброта моја, и мени је врло мио подвиг твој. Весели се, дакле,

и прими због тога лепо уздарје: ево дајем ти овакав дар: све што заиштеш

од Оца мог у име моје, даће ти се.”

Иако ништа не тражаше осим његовог присуства, због велике смерности и

љубави које је имао према Богу и према људима, Бог Првоуметник даровао га је даром

прозорљивости којим послужи многим људима на спасење.

5.1. Крштење – преображење

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења

(Тит 3,24), просвећењем (Јев. 10,32), крштењем (Гал. 3,24), сахраном (Рм. 6,4),

Христовим обрезањем (Кол. 2,11), распећем (Рм. 6,6). Зато је крштење основно

хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви

има свој задатак и смисао у крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу

Христовом.(СПЦ)

Бог, управитељ, као ментор, преко апостола Павла, свима који су окренути

западном акционизму каже:„Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвијех, и обасјаће

те Христос”(Ефес. 5, 14). Почетак Источног акционизма бива са крштењем. Конкретна

59

полазна тачка уметника схимника бива по израњању из воде као рађању новог човека

којем је претходило урањање старог, то јест умирање претходно у греху устаљеног

човека. Крштење је духовно преображење. Преображај је тачка промене правца

кретања од смера кретања ка идеалима западног акционизма, у смер кретања ка идеалу

Источног акционизма. И један и други правац акционизма имају крај у вечности, с тим

што се један правац позиционира поларно супротно од другог. Један има крај у вечном

животу, а други у вечној смрти. Зато је тачка промене правца према вечном животу од

изузетног значаја,и она претходи свим делима која карактеришу Источни акционизам.

Дакле, преображај се не односи на физичко тело, већ на апстрактно, духовно тело.

Преображај подразумева промену, то јест обнову духа. Иако изворно саздан као дух

живота, није остао такав, већ се због првог грехопада импликовао и дух смрти, тако да

се у човеку пројављују две супротне тежње. Преображај подразумева обновљење духа

од тежње ка смрти у тежњупрема животу. Достојевски каже да је цео наш живот

константно опредељење за добро или за лоше. Потребно је усталити се у

континуираној тежњи добру, а то није лак посао и већ ту је потребна помоћ, не од

човека него од Бога. „Као што је дављеном детету потребна рука родитељска и да га

извади из воде и да га после води по сухој земљи чувајући га да се опет не утопи, тако

је Хистос Господ потребан дављенима у водама греха.”82

Одатле исходи неопходност

молитве Богу: „Дух прав обнови у утроби мојој”, кроз коју се стално преображавамо.

Преображај се огледа у чину крштења као менторски вођенопреусмеравање из једног у

други правац, где је ментор Бог, а исправан правац је Пут који је и Истина и Живот.

Син божији Исус Христос каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот.”

Чин крштења бива водом и Духом Светим. Први део чина крштења бива водом,

како је започео Свети Јован Крститељ. Вода је извор живота, она је главни састојак

свих живих бића, и није могућ живот на Земљи ње. Вода је прва материја коју је Бог

живом створио и одликује се најинтересантнијим особинама. Она је изузетно мекана, а

уједно може бити и изразито тврда, за њу је Леонардо да Винчи рекао да је покретачка

снага у природи, али може бити и разарачка сила. Она тихом и најнежнијом росом поји

и узгаја све планетарно биље, али је и та која кроз сурови град, олују и поплаву све

уништава пред собом. Њена рука може бити крајње нежна,може бити и крајње груба.

Ипак главна особина воде јесте живот, јер од ње зависи сав материјални живот. Водом

се спира нечистоћа и одржава хигијена која је услов за здравље и живот. Зато се

82 Охридки пролог, поглавље „30.април“, Беседа, стр.310 (Велимировић 2008)

60

крштава водом. Јер Првоуметник каже: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди

водом и Духом, не може ући у царство Божије.” Крштењем се спирају сви греси који

прљају душу, али се оно врши само једном и више није могуће, мада то не значи да је и

спирање грехова непоновљиво. Оно се надаље чини покајањем. Спирају се греси

духовном водом која се у својој силини пројављује у виду потокâводе проливених низ

лице. Тако се често може видети схимник обливен сузама покајања, а то су сузе за

свет83

.

„Ја дакле крштавам вас водом за покајање; а Онај који иде за мном, јачи је од

мене; ја нисам достојан Њему обућу понети; Он ће вас крстити Духом Светим и

огњем” (Мат. 3:11).Други део крштења бива Духом Светим. За Духа Светог Христос је

рекао: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог утешитеља да буде с вама вавек, духа

истине...” (Јован, 14: 16). Дух Свети је тај који даје живот и мртву материју

оживотворава. Духом Светим су апостоли прорицали, a пророци предсказивали

будућност. Он је Утешитељ који лечи свако тело. Он је тај који даје знање и

просвећење. Он је Царство небеско и медијум који везује хришћане у једно тело, Исуса

Христа. Он је ментор, обновитељ, а најбоље га је упознати из Светога Писма, у опису

свете Педесетнице, педесетог данапо Васкрсењу, када се збио силазак његов на

апостоле и на сав присутни народ. „А док још Петар говораше ове речи, сиђе Дух

Свети на све који слушаху реч” (Дела, 10:44). То је тренутак васпостављања Лика

божијег у човеку, где сви постају заједничари истог тела. „Јер једним духом ми се сви

крстисмо у једно тело, били Јевреји, или Грци, или робови, или сами своји; и сви се

једним Духом напојисмо” (1 Кор., 12: 13). И приликом примања Духа Светога, народ

различите националности који се сабрао око апостолâ, када свети Петар устаде и

проговори, примидоживљај глосолалије, говорења и разумевања страних језика.„И

испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух

даваше да казују”(Дaп. 2, 1–4).

Дакле крштење јекључ и полазна тачка сваког схимника. Отуда и моја потреба

да овом докторском радуприложим и пројекат сакралног објекта aгиазме, места

преображења, објекта где се крштавају катихумени84

.

83Сузе за свет је наслов књиге о грчким схимницима, о њиховим делима, животу и

поукама:Сузе за свет – савремени грчки старци 1: Старац Тихон, Старац Пајсије и Старац Порфирије

(Београд: Образ светачки, 2005).Може се наћи и у електронском облику на: https://svetosavlje.org/suze-za-

svet-savremeni-grcki-starci-i-starac-tihon-starac-pajsije-i-starac-porfirije/ 84 Катихумени – оглашени, некрштени.

61

Агиазма – крстионица

За потребе Цркве светог великомученика Прокопија у Прокупљу осмислио сам

комплетан пројекат агиазме – крстионице, објекат са бетонским темељем, са четири

масивна бетонска стуба, на ћошковима повезаних лучним сводовима – аркадама, са

прстеном преко, који је покривен куполом. Објекат је урађен степенасто са бакарним

покривачем. Идејно решење сам понудио утродимензионалном компјутерском моделу,

који је благословио тадашњи епископ нишки Јован Пурић, а статичке прорачуне и

грађевински пројекат по којем се касније објекат изграђивао израдила је инжењер

архитектуре Биљана С. Стевановић.

С обзиром на то да је локација агиазме у црквеној порти, настојао сам да

спољашњи изглед прилагодим архитектоници цркве и њене звонаре. Фасада црквеног

објекта је малтерисана и окречена у бело, стога је и крстионица изведена на исти

начин. Цео објекат стоји на узбрдици тако да западна страна гледа на узбрдицу,источна

на низбрдицу и на улаз у црквену порту, јужна на цркву, а северна страна на центар

града. Платформа – стилобат је од армираног бетона, обложен керамичким плочицама

са највернијом имитацијом светлог рустичног камена. На ћошковима стилобата стоје

бетонски благо конусни стубови кружне форме, глетовани и у бело кречени у складу са

црквеном архитектуром. Изнад аркада које повезују стубове налази се венац слепих

аркада, приближно једнак оном венцу који се може наћи на звонари цркве. Тако је и

поткровни венац сачињен од истих слепих аркада повезаних у једну целину око целог

објекта. Свака аркада се завршава плитким кровом на две воде, који се врхом тангира

са четвороугаоним кровом изнад прстена благог пада, изнад којег се благо уздиже

осмоугаоно кубе са полукружном куполом. Генерални утисак објекта даје изглед од

три целине: стилобат светлосиве боје, стубови са фасадом кречно беле боје и

степенасти кров покривен бакром.

Крст

Поред фијале (купељ) за чин крштења, која заузима централну позицију, стоји

крст великих димензија,три метра висине и 1,6m ширине. Жеља црквеног старешине

Николе Илића била је да се крст ослика са обе стране сценом Распећа. Мој предлог и

62

сугестија било је, да се не би понављали, по узору на крст поклон царици Јелени85

, да с

једне стране има представу Распећа, а с друге стране Богојављење – Крштење

Христово. С обзиром на то да је у том тренутку дошло до постављања новог владике,

који би привремено вршио ту функцију, благослов за обострано осликавање крста

добили смо од епископа Теодосија Шибалића, а по узору на крст царице Јелене, Свете

Ипомоније. Ширина вертикале крста је 30 центиметара а висина три метара тако да је

погодна за величину Христове фигуре приближно природној величини.

У сцени Богојављења, централно место заузима Христос, усправног положаја,

стојећи у реци Јордан, са рукама благо уз тело. Изнад ореола Христовог је долазећи

светлосни сноп из полукружне форме одблеска божије славе, с врха крста, у којој се

налази рука божија која благосиља. На средини светлосног стуба се налази Дух Свети

у виду голуба који је у силазећем положају раширених крила. На левом краку

хоризонтале крста стоји лик Светог Јована Крститеља, до појаса, а насупрот њему, на

десној страни, лик анђела.

Сцена Распећа подразумева Христоса приближно природне величине. С леве и

десне стране хоризонталног крака иду попрсја фигуре Пресвете Богородице (лево) и

Светог Јована Богослова (десно). Овим живописаним сценама крст би говорио догађаје

из Светог Писма.

Купола

Поред фијале и Крста господњег остаје још да се осликавањем доврши купола

изнад фијале. Ту се такође водила полемика о теми извођења живописањем. Из љубави

према Сину божијем, црквени старешина протојереј Никола Илић волео је да буде

живописан лик Христов, великог обима. Али у вези са живописањем лика Христа

Пантократора заправо постоји проблем композиције. Купола није само полулопта већ

је више налик метку – муницији, благо цеваст, због архитектонског прстена изнад

аркада, који се слива у једну целину са полулоптом куполе. Лик Христов свакако се не

би могао разапети по целој површини куполе, већ би могао да заузме само централни

део композиције, који заузима површину калоте плићег пресека куполе. Отприлике би

највише могао да заузме површину од 1,8 метара у пречнику, а 3 м2, зато што одатле

почиње веће закривљење из хоризонталног дела калоте у вертикални део калоте. А

85 Царица Јелена Палеологина из XIV века, која касније постаје монахиња са именом

Ипомонија, а својим представљењем Црква је проглашава светом и њен спомен је 29. маја.

63

цела купола је 2,8 метара ширине у пречнику. Испод Пантократора би остао прстен

скоро 1,5 метара висине, површине око 12 метара квадратних. То значи да би већи део

куполе био живописан споредним темама. Преостала површина куполе, прстенасте

форме, могла би се испунити небеским силама: анђелима, арханђелима или

серафимима.

Међутим, са оваквим предлогом смисао целог пројекта крстионице остао би

недоречен, те сам, разматрајући понуђени предлог,размишљао и о другим

могућностима. На дан празновања свете Педесетнице – силаска Духа Светога на

апостоле, у тренутку изношења иконе Педесетнице из олтара у чин входа за време

бдења, дошло је до разрешења дилеме о теми за осликавање куполе. Посматрајући

икону Педесетнице, приметио сам да има неуобичајено решење композиције. У сцени

је потребно представити дванаест апостола, једног до другог, са Пресветом

Богородицом у челу, Духом Светим на врху и од њега силазеће пламене, раздељене

језичке на све њих.

С обзиром на равну правоугаону површину, апостоли су морали бити

распоређени у две једнаке групе, на две полулучне клупе које заједно визуелно чине

форму потковице. У средини, између клупа, налази сетрон Владичице Богородице, Дух

Свети је углавном изостављен, а одблесак славе његове (Духа Светог) бива

представљен у центричним полукружним валерасто распоређеним прстеновима.

Одатле се спуштају лучни светлосни снопови са језичцима до апостола и Богородице

тако да спољни светлосни снопови бивају најдужи, а централни најкраћи.

Размишљајући о томе како би најбоље могла да се реши композиција ове сцене а да

светлосни снопови не буду различитих димензија и лучних форми, дошао сам до

решења да је за такву композицију најзахвалнија купола – где би Дух Свети из центра

спуштао једнаке краке светлостних снопова са језичцима на апостоле, који би били у

доњем прстену равно распоређени на једној клупи око скоро целог обима куполе.

То је била мисао која ме је довела и до решења живописања куполе крстионице.

Сцена Педесетнице поред одговарајућег композицијског решења заправо има тематску

оправданост за живописање у простору крстионице.

Празник Педесетнице (грч. Πεντηκοστή) још је и рођендан Хришћанске цркве

јер се на тај дан, по силаску Духа Светога и после беседе апостола Петра, крстило три

хиљаде душа: „Који дакле радо примише реч његову [Петрову], крстише се; и

64

пристадеу тај дан око три хиљаде душа”(Дела, 2: 41). Силазак Светог Духа на апостоле

и народ заправо је други део чина крштења. „Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се

крстити Духом Светим не дуго послије ових дана” (Дела 1:5).

С једне стране имамо крст осликан сценом Богојављења, која приказује

крштење Христово у води јорданске реке, а с друге стране сцену Педесетнице,

крштење Цркве и њен рођендан у води Духа Светога.

„Ко је жедан нека дође к мени и пије.Који ме верује, као што писмо рече, из

његова тела потећи ће реке живе воде.А ово рече за Духа ког после примише они који

верују у име Његово” (Јован 7: 37–39).

„Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом

новога рођења и обновљења Духом Светим” (Тит. 3:5).

Премда и Богојављење поседује силазак Духа Светог на Христа,ту се могло

разумети да се његов (Духа Светог) силазак односи само на Христа, те би било

недоречено, већ општим силаском Духа Светог на апостоле и све присутне добијамо

поврду речи Христове: „ […] ви ћете се крстити Духом Светим не дуго послије ових

дана”и знамо да се оне односе на све тадашње људе и на све нас данас. Зато је ова

сцена за осликавање крстионице не само одговарајућа већ неопходна. Она је потврда

печата дара Духа Светога.

Крстионица као таква има вишенаменску употребу са примарном наменом за

крштење.

Поред њене примарне намене, још је цео објекат и слика Голготе у малом са

крстом и Христом распетим на њему. Стога овај објекат служи и за време оплакивања

Христа на Велики петак у служби званој Статије, и за све крстовданске празнике.

Фијала која стоји у центру објекта може служити и као постоље за Престо

господњи на који ће се поставити антимис и служити света литургија на отвореном.

Ово је посебно погодно за градску славу и црквену славу Светог великомученика

Прокопија када се сабира народ у великом броју.

65

5.2. Љубављу до крста

„На овој планети можемо волети само с трпљењем и патњом. Ми

не можемо другачије љубити, нити знамо иједну другу врсту љубави.

Прихватам патњу како бих добио љубав. Жедан сам љубави, ево сада, у

овом тренутку, да љубим, да сузама обливам само ону Земљу коју сам

оставио, и не желим, и не прихватам живот ни на каквој другој”86

Центар окупираности аскете схимника јесте око крста господњег, који је главни

израз љубави кроз пожртвовање. Крст је слика суште ноте љубави, која није млака и

нестабилна већ снажна и постојана. Љубав има ноту вечности, те ако нема чврсте

темеље, онда јој вечност не би била карактеристика. Да би изразио љубав према неком,

потребно је пружити неки дар. Дар је драгоцена ствар у личном поседу, чега се

одричем у корист оног који је субјект мог обожавања. Реч о љубави је неопходна,

понеком и сасвим довољна, али није комплетна. Реч без дела је као новац без покрића у

златним резервама. Своју вредну реч потврђујем златним делима љубави. Зато и млади

пар своју љубав и верност потврђује заклетвом и брачном везом у цркви, пред Богом

који благосиља почетак и суди крају. Свети апостол Јаков каже: „Ти имаш вјеру, а ја

имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из

дјела мојих”, а мало даље каже:„Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без

дјела мртва”, што би у пренесеном смислу у корист љубави значило: Као што је тело

без духа мртво, тако је и љубав без жртве мртва. Тако долазимо до неопходности да се

љубав печатира делима достојним велике љубави. Свако велико дело љубави јесте

жртвено дело, а на крсту је овековечено највеће дело љубави, крајња жртва, као што би

то једино родитељ могао – да себе и живот свој дâ на жртву, љубави ради према деци

својој. Христос је положио живот на жртву ради опроштења грехова човечанских, али

и ради неприкосновеног примера. Зато је крст частан јер је крст печат жртве – дела

љубави, и завета. Око њега се сабирају схимници стално се учећи и подсећајући се те

највеће љубави.

Тога ради се појавила неопходност присуства крста господњег у центру изложбе

схимника.

Почетак Светог Јеванђеља по Јовану почиње речима: „У почекту беше Реч и Реч

беше у Бога и Бог беше Реч”, што би се пренело у корист љубави са смислом да у

86Ф. М. Достојевски – „Сан смешниог човека“

66

почетку беше Љубав и Љубав беше у Бога и Бог беше Љубав и, ако бих овако записао,

уопште не бих погрешио нити бих променио смисао реченог. Реч и љубав су тесно

повезани и међусобно условљени. Дакле, једини извор Љубави јесте Првоуметник и

сва љубав за коју знамо његово је дискретно дејство кроз наша срца. Када смо као мала

деца тражећи утеху прибегавали загрљају својих родитеља, он нас је својом љубављу

грлио преко њих, чинећи њих својим сарадницима у ширењу себе. Јер је он тако

уредио живот нас људи да се хетеросексуално умножавамо и са периодом уздизања

своје деце до њиховог стасавања, ради љубави. Могао је и нас људе и остале животиње

да начини да се размножавамо деобом као што то чине ћелије и амебе, али није јер је

неопходно љубави ради да се двоје вежу са преокупацијом трећим чланом, чинећи тако

слику Свете Тројице у малом. Ако бисмо се деобом размножавали, били бисмо

довољни сами себи и не бисмо гледали једно на друго, и крајњи циљ не би био

усавршавање у љубави, већ би био у божијој супротности која се огледа у лику сатане.

Да Бог није Тројичан, не би ни био Бог љубав јер љубав не би имала према коме да

делује. Из те љубави између Тројице родила се жеља за стварањем анђела и људи.

Љубав је покретачка сила у акту стварања. Она је повод и разлог и она је крајњи циљ,

свеприсутна и свеодржавајућа. Да Бог у суштини није био Тројичан и пре стварања

анђела и света, не би ни дошло до стварања јер не би било повода за њега. Љубав је

главни покретач и снага стварања. Она је изнедрила уметност тако да је уметност прво

дете божије. Зато, ако уметности није циљ да шири љубав у било којој својој

компоненти, онда она у суштини није уметност него је антипод и кукавичко јаје које је

подвалио отац лажи, а њен је родитељ сатана. Зато уметност Источног акционизма

схимник јесте заправо акционизам љубави и права суштинска уметност. Око ње се све

врти и она је крајњи циљ схимника. Кад схимник задобије љубав, заправо је задобио

Бога, Бог и Љубав исто су. Непрекидна молитва схимника је: „Срце чисто саздај у

мени, Боже, и Дух прав обнови у утроби мојој.”

5.3. Девство, послушност и сиромаштво

Животиње веома мало спавају, неке једва и да спавају, а то је због великих

неизвесности и опасности које вребају око њих. Увек су спремне на бег и одбрану и на

брзо хитање чак и док спавају. А човек је једино биће које је потпуно лежерно. Иако је

човечанство учинило живот прилично безбедним и лагодним, ипак се није оградило од

67

опасности. У протеклој историји док је било ратова готово узастопце, где је оружана

регрутација, поред мушкараца, била неопходна и за децу и жене, спавало се једним

оком, а другим се бдило чувајући се од смрти. А данас, кад је много мање рата и кад

влада релативни мир и хармонија, ипак се није одагнала смрт као могућа неизвесност,

већ је отворила нова врата кроз која походи, врата удобности и ушушканости, које

односе далеко већи број жртава, кроз грех, више него ратно стање. У комфору се буде

страсти и одморено, наспавано тело прогањају мислени нагони који касније рађају дела

прељубе. У историји човечанства никад није била већа стопа прељубе и развода.

Распаљеност човечанства је довела опијене блудом до акта крајњег степена смртног

греха да плод своје утробе презре и лиши рађања и живота и највеће љубави.

Архимандрит Рафаил Карелин каже да вучица никад није растргла зубима своје вуче...

а кад би вуци знали да људи убијају своју децу, сигурно би били ужаснути87

. А шта је

човек у поређењу са зверима? Човечанство више није узрочник сваког добра – љубави,

већ својих страсти. Стомак и полни удови постали су господари и богови човечанства.

Тим боговима на жртву се приноси абортус и месина незаситих црева. Комфор рађа

неосетљивост и незаинтересованост за другог. Демонска распаљеност довела је до

појаве педофилије, најстрашнијег греха после абортуса, зоофилије и некрофилије.

Страст је незасита и после оброка она рађа само глад. Разврат је смртни грех и као

такав је поларно супротан љубави божијој. Она се не жртвује за друге, она жртвује

друге за себе. Љубав је самопожртвована, делатна и спремна да и живот свој дâ за

другог, док је разврат тотални анестетик. Да би схимник непрекидно бдио и био

спреман за добро делање, будно се чува најстрашнијег анестетика који га може одвести

у вечну смрт. Као што је Далила анестезирала Самсона и у заробљеништво га одвела,

тако и пад у грех блуда монаха води у сигурну смрт. Зато је девство први завет

схимника.

Комфора се треба строго чувати. Обезбеђивати довољно за егзистеницију, али

све што је преко – пружати у милостињу. Комфор је одраз богатства, а супротан је

сиромаштву. Завет девства и сиромаштва у уској су спрези и међузависности, зато

држећи један завет одржао си све, и прекршивши један прекршио си све завете.

Није страшно и највеће страдање Христово било због шибе, трновог венца,

тежине крста и бола висећи на крсту, него суштина и тежина бола лежи у духовној

природи. Оно што је највише болело јесте прељуба, при чему је човек прељубио

87 (Р. А. Карелин 2009) стр. 108

68

(заволео) више грех кроз страсти и материјализам него љубав кроз подвиг и

доброљубље. Страдање Христово је у томе што створења његова, деца његова,

намрзоше на њега. Дотле га намрзоше да су га се потпуно одрекли пљујући на њега и

на крају га распињући.

А Отац, пун љубави и из љубави своје, посла Сина свога јединородног јер

мишљаше постидеће се. И Господ учини све што је могао да учини, а да се не умеша у

нашу слободну вољу и одлуку. Ћутке пристаде да га разапну баш као што се јагње

умири пред клање. Када се јагње принесе на место клања, оно мирно положи главу и не

пушта гласа. Каква је жртва Христова? То је жртва силна и страшна. Она је својствена

само Богу. А, гле, од тада се читава историја човечанства измени и Христос постаде

пример и образац многима који заволеше да му заличе. Са каквом пажњом, да не

повреди самољубље Јудино, покуша да га наведе на покајање у часу издаје. Ни тада

Христос не хтеде да се разгневи и да донесе суд свој над њим који му је био међу

најближима, и рече му: „Зар пољупцем издајеш Бога свога?” То не беше довољно Јуди,

те га касније спопаде ужас и оде поглаварима и свештеницима јудејским и, бацивши

новац пред њих, рече: „Сагреших што издадох крв праву” и отиде те се обеси и

распуче на пола и просу се сва утроба његова. Због једног порока, среброљубља, што је

есенција материјализма, држао је сатану уза себе те у датом искушењу поклекнуо и

отворио врата свога срца и овај уђе у њега.

Колико је страшан и опасан грех среброљубља! А сребро као есенција

материјализма сушта је супротност духовном и Богу.

Зато је трећи завет – завет сиромаштва.

Адам и Ева због непослушности изађоше из Раја, а свети оци кажу да се у Рај

враћа послушношћу. Послушност има особину да сече и убија егоизам и похлепу. Због

ескалирајућег егоизма дошло је до крвавих грехова, међу којима је највеће

чедоморство. Егоизам жртвује друге за себе, а љубав себе за друге. Егоизам је својство

демона, а љубав је својство Првоуметника. Егоиста никад не може бити послушан јер

је послушност мач који је намењен његовом погубљењу.

Зато је други завет – завет послушности.

69

5.4. Реч, молитва

Има уметника који се не баве само оним што је видљиво и већ виђено, него се

баве појавама које су метафизичке, којима се користимо, али нису видљиве и

опипљиве. „Реч” на српском језику а на старословенском „слово” јесте појам који се

можда на старословенском језику боље разуме. Појам „слово” је на српском „реч” а на

грчком „логос”. „Слово” (реч,логос) значи: појам, мисао, разум. Стога су у оно време

настали термини „словесан” и „бесловесан”. Једно би значило мисаоно биће,

појмовито, разумно, свесно своје сврсисходности, а друго би значило неразумно биће,

немисаоно, које нема могућност созерцавања и поимања. На основу реченог, постоје

уметничка дела која осликавају „слово”. Тако наш признати уметник Синиша Жикић

има један уметнички концепт под називомСлово и слова. Посматрајући та дела,

посматрач има утисак да је дело словесно. У галерији поређани сви радови по

посебном уметниковом сензибилитету, стварајући заокружену целину, стварају осећај

као да сама просторија бива разумна, мисаона. Као да ту нека свест стоји. Свест или

дух реда и концепта са конструктивним и корисним циљем. Мислим да је уметник

успео да створи, то јест да оваплоти, невидљиву ствар која постоји, старословенско

слово, то јест разум. Синиша је на свој начин, то јест њему могућ и њему својствен,

оваплотио своју мисао, свест или појам у видљиву и опипљиву слику у аутентичном

духу, коју је могуће чулом перципирати.

Сличан је принцип и дизајна монашке схиме због исписаних цитата из Светог

Писма, који на свој начин ословешћује, то јест освешћује, схиму која је само предмет,

празна материја. С тим што је натпис на схими захватио и још дубљи смисао да, као

што се Бог, Логос, оваплотио у тело и постао човек и стаде разговарати међу људима

учећи их о Царству небеском, тако се Бог, Логос, оваплоти кроз реч исписану на

схиму, која је као видљива савест која стално подсећа схимника на молитву: „Сердце

чисто созижди во мње, Боже, и Дух прав обнови во утробје мојеи.” Зато је и икона

најузвишеније дело јер икона осликава, то јест оваплоћује, на неки начин прволика

Исуса Христа, Логос, Реч божију, Бога и Саздатеља. Слично овом концепту „слово и

слова”, постоје и други уметници који су испољили своју импресију на својим делима.

Како је наука напредовала и дошла до најсјајнијег открића на свету, и како је нама

обелодањен проналазак ДНК, тако је огроман број уметника инспирисан и надахнут за

70

стварање нових дела88

, свако у свом сензибилитету. У ДНК је човек нашао крајње и

најјасније уверење о Створитељу Првоуметнику.

Највећи дар од Бога човеку јесте дар говора. Човек се једини од целокупног

живота на Земљи служи речима. Зато је битно да се ословешћујемо и да славословимо.

Схимници молитвом славослове Бога и, као уметници четкицом, исликавају своју

душу светлошћу и сав простор око себе, јер свети оци кажу да се од светог човека и

сам ваздух освећује.

88 О надахнућу уметника појавом ДНК видети у књизи: Art in the Age of Technoscience у

четвртом поглављу „When Life Becomes Art” (Reichle 2009).

71

6. Схима

У монаштву разликујемо два степена схиме, малу схиму и велику схиму. У овом

раду се обрађују монаси у великим схимама. Носиоци велике схиме називају се

великосхимницима. Великосхимници при пострижењу поред расе89

, камилавке,

бројанице и парамана – мале схиме, добијају још аналав и кукуљу (капуљача).

Разликујемо два типа велике схиме: грчу велику схиму и руску веллику схиму.

Схима је у основи увек црна а вез је, у зависности од типа, црвене боје код грчког, а

беле боје код руског типа. Аналав грчке велике схиме је краћи, доста једноставнији и

за разлику од руског типа није крстолик. Типично за грчки аналав је велики Голготски

Крст у средишњем делу са великим старо-грчким иницијалима у редовима лево и

десно од Крста, без осталих текстова и детаља које можемо наћи на руском типу.

Најчешће, грчке велике схиме немају кукуљу. Са друге стране, руски тип схиме је

комплекснији, живописнији и ликовнији, с тога ћу се на даље бавити анализирањем и

описивањем само овог типа велике схиме.

Аналав руске велике схиме је крстолика спољна одежда, платно слично

свештеничком епитрахиљу које се пребацује преко главе, а преко већ обучене монашке

ризе. Предњи и задњи део аналава се протеже скоро до пода, а леви и десни крак, који

прекривају рамена су доста краћи тако да сежу до лаката .

Кукуља се ставља на главу као капуљача, с тим што је проширена и слободна,

независна од аналава и виси до рамена. И аналав и кукуља су извезени разним

хришћанским симболима и текстовима.

Основно што аналав и кукуља садрже је извезен:

текст

Голготски крст и

Анђеоске силе

89 Монашка раса је свечана свакодневна одежда која је специфична и за монахе и за свештенике.

Комплетну одежду подразумева хитон, подрасник, појас, раса и мантија.

72

6.1. Опис аналава

На аналаву налазимо извезен дужи текст дуж целог руба са краћим изводима из

Светог Писма, а најчешће из псалама Давидових, чији фрагменти могу да се нађу и око

Голготског Крста. Централно на предњем краку аналава који прекрива анфас схимника

извезен је описни Голготски Крст са Господњим иницијалима и осталим симболима и

њиховим иницијалима који описују Страдање Христово.

Слика 4. Детаљ Голготског Крста, „Схимник 1“, Стефан Пешић, 2019

На неким схимама извезена су по три Голготска Крста на анфасу а на неким је

извезен само један већи. Поред тога што се изображава на анфасу извезује се још и на

леђима, на крацима аналава и на кукуљу. На крацима аналава место Голготског крста

се могу изобразити шестокрилни серафими, први у анђеоској хијерархији.

Поред цитата из Светог Писма, на схимама се користе и текстови из појединих

служби које можемо наћи у посном Триоду – зборнику служби током Страсне седмице,

као и са чина пострижења у велику схиму.

73

Слика 5. Карактеристични делови аналава

Текстови по рубову аналава

Пример 1:

Ïðièäèòå êî ìíý âñè òðóæäàþùièñÿ èwáðåìåíåííiè, èàçú uïîêîþ

âû: âîçìèòå èãî ìîå íà ñåáåè íàó÷èòåñÿ t ìåíe, zêw êðîòîêú eñìü è

ñìèðåíú ñð äöåìú: èwáðÿùåòå ïîêîé äóøàìú âàøûìú: èãî áî ìîå áëãî, è

áðåìÿ ìîå ëåãêîeñòü.

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите

јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и

наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.

(Матеј 11, 28-30)

74

Пример 2:

àùå êòî õîùåòú ïî ìíýèòè, äà tâåðæåòñÿ ñåáeè âîçìåòú êðåñòú

ñâîé è ïî ìíý ãðÿäåòú: èæå áî àùå õîùåòú äóøó ñâîþ ñïàñòè, ïîãóáèòú

þ: èèæå àùå ïîãóáèòú äóøó ñâîþ ìåíe ðàäè, wáðÿùåòú þ

Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене

ради, наћи ће га. (Мат. 16, 25-26)

Пример 3:

Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и

ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара,

долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду

хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и

шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја,

алилуја.(п. Триод,Литургија)

Пример 4:

Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој.

Спаситељу не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на

непотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем:

сагреших, Оче небу и Теби. (извод из чина пострижења у велику схиму)

75

Пример 5:

С™hй б9е, с™hй крёпкій, с™hй безсмeртный, поми1луй нaсъ. Три1жды.

Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (трипут)

(Служебник, Литургија)

Пример 6:

Благосови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име свето Његово.

Благослови душо моја Господа, и не заборављај сва уздарја Његова. Који

очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од

трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама. (Пс. 102: 1-4)

Пример 7:

wñàííà âú âûøíèõú.áëãâåíú ãðÿäûé âî èìÿ ãäíå: wñàííà

âú âûøíèõú.

Свет, Свет, Свет Господ Саваот ! Пуна је земља славе Твоје ; Осана на

висинама, благословен који долази у Име Господње ; Осана на висинама

Пример 8:

76

Обуците се у ризу спасења, опашите се појасом целомудрености, примите

знамење крста: ноге ума наоружајте оружјем уздржања, и наћићете покој

душама вашим.

Пример 9:

Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху;

не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. (Ис. 50:6)

Пример 10:

Ãäè áæå ìîé, íà òÿuïîâàõú, ñïñè ìÿ t âñýõú ãîíÿùèõú ìÿèèçáàâè ìÿ

Господе Боже мој, на Тебе се поуздах, спаси ме од свих који ме гоне, и избави ме

(Пс. 7:1)

Пример 11:

Дуxовніи мои братіе и спостницы! Не забудите мене егда молитеся, но

зряще мой гробъ, поминайте мою любовь и молите Xриста, да упокоитъ

дуxъ мой съ праведными.

Моја духовна браћо и сапосници! Не заборавите ме кад се молите, но гледајте

на гроб мој, помињите љубав моју и молите се Христу, да упокоји дух мој са

праведнима.

77

Голготски крст

Слика 6. Примери Голготскокг Крста

Голготски крст поред два основна крака, хоризонталног и вертикалног крака,

садржи још две дужи које стоје на вертикалном краку. Прва дуж изнад хоризонталног

крака симболизује плочу са надписом Христове осуде (“INЦI“) „Исус Назарећанин, цар

јудејски“ (Јован 19:19) . Доња накошена дуж, испод хоризонталног крака, указује на

даску на којој су биле приковане ноге Христове. Подигнути крак, на левој страни,

указује на покајаног разбојника којем је Христос реко „Заиста ти кажем, данас ћеш

бити са мном у рају“ (Лук. 23:43), а други крај исте дужи је усмерен наниже

симболизујући плату непокајаног разбојника који је био распет са друге стране, који је

ругајући се говорио Господу: „Ако си ти Христос, спаси себе и нас!“ (Лук. 23:39). Овог

разбојника је покајни опеменуо речима: „Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен

тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо

заслужили; а он никаква зла не учини.“ (Лук. 23:40-41).Крст стоји на степенастом брегу

који означава гору Голготску, то јест „место Лобање“ (Јован 19:17). Десно од крста у

брег је, благо косо, пободена трска која се протеже до изнад хоризонтале крста а коју је

носио војник Стефатон и она говори о делу у Светом Писму које каже:

„... знајући Исус да се већ све свршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан

сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на

трску, принесоше устима његовим. А кад Исус окуси оцат рече: Сврши се! И

преклонивши главу, предаде дух.“ (Јован 19:29-30)

Лево од крста је, благо косо, пободено копље које се такође протеже до изнад

хоризонтале крста, а ово копље је оно за које у наставку горњег цитата пише:

78

„А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер

бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију

голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и

другоме распетоме с њим: А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не

пребише му голијени, Него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах

изиђе крв и вода.“ (Јован 19:31-34)

Овај војник који прободе Христа постаде хришћанин а касније мученички

пострада за њега и би убројан у ред светитеља90

. У наставку горњег цитата Јеванђелист

Јован напомиње да се о њему пророковало још у Старом Завету:

И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он

зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо:

Кост његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на

онога кога прободоше. (Јован 19:35-37)

У подножју крста у пределу степенастог брега, то јест горе Голготске, стоји

костурска глава са две укрштене кости симболизујући Адама, првог човека, који је

увео смрт у свет својим грехом у Едемском врту. На иконама распећа се осликава крв

Христова како капље из ребра његових на Адамову главу дајући му живот. Адам

донесе смрт кроз непослушност Богу а Христос кроз послушност Богу, Оцу своме,

донесе живот.

Око централног дела где се укрштају хоризолтала и вертикала често се види

венац који симболизује Христов трнов венац, а налазе се и инцијали , , ,

што значи Исус Христос Победитељ (смрти).

Ово све чини Голготски крст у основи, али постоје и описније варијанте са више

детаља из описа страдања Христовог. Тако на неким варијантама се може видети петао

како стоји на стубу, лествице, шибе, чекић, клинци, клешта, бокал, сунце и месец.

90Опширније о овоме видети у Житију Светих, под 16. октобром

79

Слика 7. Значење скраћеница на Голготском Крсту

Текст између рубова

Најчешће, готово на свакој схими, се исписује десети стих из педесетог псалма

Давидовог: Срце чисто саздај у мени Боже; и Дух прав обнови у утроби мојој (Псал.

50:10). Овај стих се везе два дела. Први део „Срце чисто саздај у мени Боже“ се везе

на левој страни схиме, баш у пределу где се налази срце а други део се везе

симетрично, на десну страну. Поред овог стиха могу се наћи и други.

Пример 1:

Ñåðäöå ÷èñòî ñîçèæäè âî ìíý, áæå, è äóõú ïðàâú wáíîâè âî uòðîáý

ìîåé.

Срце чисто саздај у мени Боже; и Дух прав обнови у утроби мојој(Пс. 50:10)

Пример 2:

80

Äà âîçðàäóåòñÿ äóøà ìîÿ î ãäý,îáëå÷å áî ìÿ âú ðèçó ñïàñåíiÿ.

(ñëóæåáíèêú)

Да се обрадује душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења. (из служебника)

Пример 3:

Ïóòü íåïðàâäû tñòàâè t ìåíeè çàêîíîìú òâîèìú ïîìèëóé ìÿ.

Пут неправде удаљи од мене, и законом Твојим помилуј ме. (Пс. 118:29)

Пример 4:

Íå tâåðæè ìåíe t ëèöà òâîåãwè äõà òâîåãw ñòàãw íå tèìè t ìåíe.

Не одбаци ме од лица Твога,и Духа Твога Светога не одузми од мене. (Пс. 50:11)

Пример 5:

Êwëýíà ìîÿèçíåìîãîñòà t ïîñòà, è ïëîòü ìîÿèçìýíèñÿ eëåà ðàäè.

Колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени јелеја ради. (Пс.

108:24)

Пример 6:

Ñòwïû ìîÿ íàïðàâè ïî ñëîâåñè òâîåìó, è äà íå wáëàäàåòú ìíîþ âñÿêîå

áåççàêîíiå

Кораке моје управи по речи Твојој, и да не овлада мноме икакво безакоње. (Пс.

118:133)

81

Пример 7:

Ïîñòàâè íà êàìåíè íîçý ìîèèèñïðàâè ñòwïû ìîÿ: è âëîæè âî uñòà ìîÿ

ïýñíü íîâó, ïýíiå áãó íàøåìó.

Постави на камен ноге моје, и управи стопе моје; и стави у уста моја песму

нову, химну Богу нашем. . (Пс. 39:3-4)

Пример 8:

êàìåíü æå áý õðòîñú.

"а Камен беше Христос" (1 Кор. 10, 4)

Пример 9:

Âîíìè äóøè ìîåé èèçáàâè þ

Погледај на душу моју, и избави је (Пс. 68 : 19)

Пример 10:

È äàøà âú ñíýäü ìîþ æåë÷ü, è âú æàæäó ìîþ íàïîèøà ìÿoöòà.

И дадоше ми за храну жуч, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 68 : 22)

Пример 11:

Свет, Свет,Свет Господ Саваот

Боже Богородицом помилуј нас

82

Анђеоске силе

На аналаву су још извезене и анђеоске силе. Најчешће шестокрилни серафими и

анђео Господњи. На анфасу аналава се може извезати и до 6 серафима, у зависности од

схиме. Углавном се изображавају са једне и друге стране Голготског крста.

Слика 8. Пример приказивања серафима око Голготског Крста

У зависности од тога каква је схима, то јест колико има Голготских крстова

извезених на њој, толико има и парова серафима. Око серафима су распоређени

иницијали или скраћенице њиховог возгласа који се спомиње у виђењу Светог Пророка

Исајије:

Године које умре цар Озија видех Господа где седи на престолу високом и

издигнутом, и скут Му испуњаваше цркву. И Серафими стајаху више Њега,

сваки их имаше шест крила: двема заклањаше лице своје и двема заклањаше

ноге своје, а двема летеше. И викаху један другом говорећи: Свет, свет, свет је

Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове. И задрмаше се прагови на

вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима.(Иса. 6:1-4)

83

Слика 9. Пример монашке капе са натписом „Свет, Свет, Свет је

Господ Саваот“

Овакав приказ се изображава и на бочним крацима аналава и на кукуљу. На

схими поред серафима изображава се још и анђео, најнижи из анђеоске хијерархије.

Представља се раширених крила и главом са ореолом између њих. Сцену са овим

анђелом углавном не прати никакав текст нити иницијал. Представља се на анфасу

аналава и понекад на леђном делу аналава. На крацима аналава и кукуљу се не

представља.

Слика 10. Пример анђела на делу између рубова

84

Текст на крацима аналава

Пример 1

Íå ðûäàé ìåíe ìàòè, çðÿùè âî ãðîáý

Не ридај мене, Мати, гледајући у гробу Сина (п. Триод, Статије)

Слика 11. Пример натписа „Не ридај мене, Мати...“

Пример 2:

Âîñêðåñíóòú ìåðòâiè è âîñòíóòü ñóùiè âî ãðîáýõú,è âñè çåìíîðîäíiè

âîçðàäóþòñÿ

Васкрснуће мртви и устаће они у гробовима, и сви земнородни ће се зарадовати

(Ис. 26, 19)

85

Слика 12. Примери натписа „Васкрснуће мртви и устаће...“

Пример 3:

Äà ìîë÷èòú âñÿêàÿ ïëîòü ÷åëîâý÷à, è äà ñòîèòú ñî ñòðàõîìú è

òðåïåòîìú.

Нека мучи свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом.

Слика 13. Пример натписа „Нека мучи свако тело човечије...“

86

Пример 4:

Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху;

не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. (Ис. 50:6)

Слика 14. Пример натписа „Леђа своја подметах...“

Пример 5:

Àëëèëóià, àëëèëóià, àëëèëóià

Алилуја, алилуја, алилуја. (Алилуја =hallelū yāh = хвалите Бога (Јахву))

Слика 15. Пример натписа „Алилуја, алилуја, алилуја“

Пример 6:

È ðýõú: êòî äàñòú ìè êðèëýzêw ãîëóáèíý; è ïîëåùó, è ïî÷iþ.

И рекох: Ко ће ми дати крила као голубу, и полетећу и починућу. (Пс. 54 : 6)

87

Слика 16. Пример натписа „Ко ће ми дати крила...“

Пример 7:

С™hй б9е, с™hй крёпкій, с™hй безсмeртный, поми1луй нaсъ.

Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (Служебник,

Литургија)

Слика 17. Пример натписа „Свети Боже, свети Крепки...“

Текст на леђном делу аналава

Пример 1:

Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху;

не заклоних лице своје од руга ни од запљувања. (Ис. 50:6)

Пример 2:

С™hй б9е, с™hй крёпкій, с™hй безсмeртный, поми1луй нaсъ.

88

Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (Служебник,

Литургија)

Пример 3:

Èæå õåðóâiìû òàéíw wáðàçóþùå, è æèâîòâîðÿùåé òðîèöý òðèñâÿòóþ

ïýñíü ïðèïýâàþùå, âñÿêîå íûíý æèòåéñêîå tëîæèìú ïîïå÷åíiå.

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици

Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. (Литургија,

Херувимка)

Пример 4:

Íå tâåðæè ìåíe t ëèöà òâîåãwè äõà òâîåãw ñòàãw íå tèìè t ìåíe.

Не одбаци ме од лица Твога,и Духа Твога Светога не одузми од мене. (Пс. 50:11)

Пример 5:

Èçáàâè ìÿ t êëåâåòû ÷åëîâý÷åñêiÿ, è ñîõðàíþ çàïwâýäè òâîÿ.

Избави ме од клевете људске, и чуваћу заповести Твоје. (Пс. 118 :134)

6.2. Опис кукуље

Кукуља садржи на средини, у чеоном делу, углавном извезен Голготски крст са

текстом дуж руба. У неким варијантама са једне и друге стране Голготског крста буду

представљени серафими, а у некима крст буде сâм. У неким варијантама место

Голготског крста у централној позицији буде извезен само серафим. Кукуља је мала и

једноставна, али и на њој се могу наћи различити текстови чије ћемо примере навести у

наставку.

89

Текст кукуље

Пример 1:

С™hй б9е, с™hй крёпкій, с™hй безсмeртный, поми1луй нaсъ.

Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (Служебник,

Литургија)

Пример 2:

Íå tâåðæè ìåíe t ëèöà òâîåãwè äõà òâîåãw ñòàãw íå tèìè t ìåíe.

Не одбаци ме од лица Твога,и Духа Твога Светога не одузми од мене. (Пс. 50:11)

Пример 3:

Ëèöå òâîå ïðîñâýòè íà ðàáà òâîåãîè íàó÷è ìÿwïðàâäàíieìú òâîèìú.

Лице Твоје просветли на слугу Твога, и научи ме законима Твојим. (Пс. 118 :135)

Пример 4:

Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра:

просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме. (ексапостилар, п. Триод)

Пример 5:

èãî áî ìîå áëãî, è áðåìÿ ìîå ëåãêîeñòü.

Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако. (Матеј 11:30)

90

Пример 6:

Отвори ми двери покајања, Животодавче (п. Триод)

Пример 7:

Ïðîâýòèo÷è ìîè, õðèñòå áîæå, äà íå êîãäà uñíóâú ñìåðòü

Просвети очи моје Христе Боже, да не бих некад заспао на смрт (вечерња

молитва светог Јована Дамаскина)

91

7. Закључак

Посматрајући атом, ми добијамо лекцију за сав живот и решење за све животне

проблеме. Како се сав живот врти око потребе за љубављу, по угледу на атом, знаћемо

шта нам је потребно за остварење те потребе. За љубав и мир у кући, за срећан брак, за

успешан посао и напредак у образовању и тако даље... потребан је улог. Потребно је да

се „крећемо” и што више „чинимо”, конструктивно, хармонично, да дајемо, да

улажемо. У пренесеном смислу, да се жртвујемо, тј. пожртвујемо.

Хришћанство почива на темељима љубави која се огледа у пожртвованости, на

давању. Хришћанство је знало за други закон термодинамике и за закон који у

суштини (атому) функционише, овде на Земљи(материји). И ако није имала сазнања

физике, молекуларне биологије, хемије итд., али откривењем онога који је тако ствар

уредио из угла вечности и одабиром знањâ која ће нам бити корисна, бивамо

просветљени. Суштином тог знања нас Бог није лишио јер је он Отац наш, који љуби

своја створења. Својим оваплоћењем и жртвовањем, личним примером обелодањује и

објашњава законе, на микронивоима, у чему лежи живот. Закон живота лежи у

кретању.

С једне стране, можемо се кретати у хаосу, у складу с тамом и с другим законом

термодинамике, а с друге, у благодети, у складу с Богом који уређује и ствара мир и

хармонију, живот и љубав, где нема другог принципа термодинамике.

Посматрајући атом, закључујем да је истинита она реч кад Бог за себе каже да је

„пут истина и живот” (Јов. 14: 5–6).

Истина је јер је у основи свега што видимо само енергија која гради субатомске

честице, а оне атоме и надаље све до овог видљивог. У истину свега што постоји

обликована је енергија. Ми смо подложни мењању и утицају, па смо зато нестални,

неодређени, а Апсолут је непроменљив и зато је онај који јесте (2 Мој. 3:14).

Живот, због кретања, а Пут јер је он та благодат која води у живот и,у складу са

њим, у хармонији и миру са њим стижемо до вечног живота.

Схимници су као мрави, црнорисци, неуморни радници, нуклеарне снаге, који

ћутке у молитви извршавају своја послушања. Не љуте се један на другога, не вичу и

не силе се. Када мрави заврше своје дневне послове напољу, враћају се у своје

92

мравињаке и тамо настављају са пословима. Тако и монаси: раде на пољу, а по

завршетку се враћају не на починак – него на бдење.

У овом писаном раду изнео сам одређене правце уметности чији заступници

своја уверења полажу на темеље еволуције. Њихов исход и тежња јесте деструкција и

хаос. Насупрот њима сам понудио нови правац акционистичке уметности који многи

упражњавају широм света, а чија се уверења заснивају на теистичкој теорији

„стварањасвета”, савршеног дизајна, од аутора Архиуметника Бога. То је уметност

хармоније и уметност живљења. У поглављу „Проблем сазнања”сликовито сам описао

стварање с намером да приближим читаоцу да случајност и хаос, што је објашњење

теорије еволуције, немају стваралачу особину, већ напротив, деструктивну. Да би се

добио користан сврсисходан предмет, мора се о њему прво промислити па

пројектовати и радом и трудом извести у постојање. Уместо случајности мора стајати

јасна намера, а уместо хаоса је морао постојати ред и склад који заједно чине

хармонију. Из целог екосистема јасно видимо да у њему свако биће има своје

конкретно место, што казује о реду и хармонији. А с обзиром на разноврсност и број

бића на Земљи, на њихову међусобну повезаност и условљеност, која је далеко

компликованија од било којег сата, не можемо то просто приписати акту случајности.

Уосталом, то уметници, дизајнери и пројектанти најбоље знају јер је то основа и

природа њиховог посла. Ако су уметници ти који најбоље могу да препознају у нечему

дизајн, онда су свакако схимници уметници који су у створеном свету препознали

савршен дизајн савршеног Дизајнера. Они су ти који су препознавши Дизајнера у лику

Исуса Христа – који има стваралачку моћ јер је он тај који је рекао „нека буде вода”, и

формирање молекула у водоничној вези моментално бива, „нека се стиша вода”, и

море се смири, „нека буде здрав”, и болесник оздрављује, „нека устане Лазар”, и Лазар

васкрсава – као Првоуметника, од њега се и сами учили акционизму уметности

живљења и умећу умирања, а са надом на еонско добро у вечном животу. Како

Леонардо да Винчи каже – добро проведен дан доноси добар сан и добро проведен

живот доноси срећну смрт.

А као што претходно рекох:акоциљ уметности није да шири љубав у било којој

њеној компоненти, онда она у суштини није уметност него је антипод и кукавичко јаје

које је подвалио отац лажи и зато уметност Источног акционизма – схимник јесте

заправо акционизам љубави и права суштинска уметност.

93

7.1. Допринос уметничког пројекта

Број монаха је кроз време осцилирао. Шире гледано, за време цара Константина,

то јест по објављивању Миланског едикта, због коначног престанка гоњења хришћана

и остваривања права на пуну слободу верског опредељења дошло је до процентуално

највећег броја монаха у читавој историји монаштва. Овај проценат је стално варирао и

зависио од многих фактора али је био велики и постојан. Почетком новије историје

модерног света, услед индустријске револуције и остваривања извесног животног

комфора долази до постепеног слабљења вере у Бога. Марксизам и Дарвинизам,

заједно са политичким циљевима започињу ту борбу. Доласком комунизма, борба

против Бога прелази на виши ступањ, или историјски гледано, враћа се на старе

методе, истребљивања хришћанства и хришћана. Лењин је у својој Црној књизи

говорио како изгладњивање народа најбоље доводи до губитка вере у Бога, и тај метод

је применио на руском народу. Монаси ,као најбитнији представници хришћанства,

заједно са свештенством бивају ударна мета комунизма, те за време његове владавине

подносе и највеће жртве. У Русији од Октобарске Револуције почиње масовно

истребљење православног монаштва и тад бива најмањи проценат монаштва у њеној

историји. Упоредо са Русијом сличне последице трпи и остатак новонасталог

комунистичког света.

Од комунизма није дошло до значајне обнове монаштва иако је долазило до

буђења и обраћења народа Цркви. Данас монаштво у већем броју опстаје претежно у

православним земљама. Многе друге земље монаштво губе у потпуности.

Католичанство на западу доживљава дубоку непремостиву кризу. Ако је остало

хришћанске вере на западу онда ју је остало у разводњеном облику, тако да губи

границе и оквире своје форме. Атеизам такође губи снагу услед немогућности

оправдваања своје идеологије и њене теорије. Вера у Бога једина опстаје мада без

њених дела. А вера без дела је мртва.

Урбан и модеран начин живота све више доноси лагодност живљења што

човеку оставља више времена за разоноду. Распрострањеност и свеприсутност медија

омогућује сваком да се ажурира новим информацијама и појавама у друштву. Највећа

пажња медија је окренута ка спектакуларности, скандалу и страствености. Све више се

спушта праг моралне толеранције и тежи ка разбијању табуа. Центар уметничке пажње

у све већој мери постаје наглашена мишићна нага фигура тела. Ширењем таквих

94

вредности доводи до распаљивања народа, а оно касније резултује повећањем

конфузије и конфликта што после незадрживо доводи до пуцања међуљудских

односа.Велика одрицања и огромна енергија је увек морала да се улаже за очување

моралних вредности. Црква је увек била стуб морала и док се ширила по свету давала

је своје жртве којима је умањивала непријатељство. Данас смо близу кулминације

негативних међународних, и на микро нивоу међуљудских, чак и породичних, односа.

Уметност као учитељица живота и најјачи вајар културе би требала да све своје

гране усмери на рехабилитацију породичних и моралних вредности. Источни

акционизам на свој радикалан начин доприноси одржању нивоа морала. Схимничке

фигуре као жртвена јагњад по угледу на Првоуметника, одричу се овоземаљских

лепота и њихово је одрицање заправо улог за општи мир и хармонију. Схимници не

заснивају своје биолошке породице већ постају чланови небеске породице у којој им је

мајка Пресвета Богородица и отац Христос, а браћа и сестре сви они који истрајаше у

вољи Божијој.

Изложба Схимник – равноанђеоски свечовек треба да својим елементима и

енергијом смири узбуркана осећања посматрача и да одмори очи од сензације и

фасцинације. Остварена хармонија, склад слике, звука и видео-материјала, ствара

атмосферу у којој посматрач бива уздигнут у свет духовне мистике, надилазећи

материјалистички еволутивни постхуманистички свет технодигиталне индустрије.

Треба да, попут иконе, доведе посматрача до тихе молитве у којој ће се обратити

Првоуметнику који на себе преузима грехе оних који се на Њега ослоне. Јер Он

каже:„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите

јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете

покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.“ (Матеј 11, 28-30).

Циљ је изложбе и да неког посматрача заинтересује за активизам у пољу Источног

акционизма и да тиме да свој допринос. И најзад, овај рад може служити уметницима

као приручник за исликавање и израду великих схима, као и боље разумевање њихових

симбола.

Некада је пажња била усмерена ка Богу, а данас је пажња сва фокусирана на

тело. Омладина у све већем броју се опредељује за теретану и фитнес центре.

Здравствени разлози су добри поводи али видимо да се похађање цетра за фитнес

наставља преко мере. Фигура великосхимника је насупрот томе права фасинација.

95

Некада је готово сваки манастир красио по неки великосхимник док данас једва

да који манастир има постриженикамале схиме. Због тога је изгубљена свест о

њиховом постојању, и јавном мњењу углавном није позната таква појава. С тога овај

рад има још један циљ, а то је осветљавање ових верско – историјских, традицијских

вредности великосхимника, и њено враћање на просторе ширег аудиторијума.

96

8. Методологија истраживања и израде пројекта

У поцесу истраживања појаве уметности живљења коју сам назвао Источни

акционизам, пролазио сам кроз многе фазе које су ми тему обртале у разним правцима.

Као докторанд сам се потрудио да проверим оправданост таквог акционизма и вере у

Саздатеља у темељима науке, где сам пронашао широку палету научника који

непобитно сведоче о томе. Учећи и дивећи се таквом начину живота и сам сам се

трудио да га подражавам у мери својих могућности и околности у којима сам био.

Светитељи кажу да хришћани имају само два пута којима треба да се иде: један је брак,

а други монаштво али као најузвишенијим делом сматрају монаштво. Монаштво је

својеврсни акционизам, врхунска уметност, којој су се приволели и поједини са

Факултета Примењених Уметности. Неки од њих су водећи духовници у нашем

времену са чином архијереја и игумана. Међу њима је и Прокупчанин Милош Костић,

а сада јерођакон Прокопије из Дивљане, истакнути уметник у својој генерацији.

Изложба Схимник се састоји од елемената који ће покушати да пренесу

атмосферу уметничког атељеа Источног акционизма у којој су главни актери

схимници, равноанђеоски свељуди.

У циљу проналажења најпримеренијег начина извођења великосхимника процес

је прошао кроз три фазе.

У првој фази сам покушао да пренесем прву импресију коју сам доживео

приликом мојег првог сусрета са фотографијом Валаамског великосхимника из 19.ог

века. То је био експлозиван осећај као неког откровења мени до тад непознате појаве.

Центар уметничке пажње у све већој заступљености постаје лепа изражена, наглашена

мишићна нага фигура тела. А насупрот томе појава великосхимничке фигуре је права

фасцинација. Силину импресије сам покушао да донекле пренесем стилом уметника

Алберта Ђакометија.

97

Слика 17. „Црна глава“ (портрет Дијега), Алберто Ђакомети (1901-

1966)

Његово линеарно сликарство одаје утисак необуздане енергије која ме је

подсетила на експлозивна осећања која сам доживео са фотографијом великосхимника.

Тако је у првој фази схимник био изведен акрилном техником на препарирано платно

великог формата у некој врсти сликарског експресионима.

98

Слика 18. Истраживчки рад на тему схимника 1 и 2

Међутим овакав приступ није веродостојно преносио осећања која се требају

доживети. Појава великосхимника је у мени изазвала експлозију осећања али не са

осетом немира већ на чудан начин са испуњеношћу миром. У процесу

експресионистичког сликања схимника због честих брзих и енергичних а и по неких

неартикулисаних потеза четкицом стицао сам немир што је супротно оном што сам

хтео да пренесем. Исти такав немир се рађао и у очима посматрача. Испресецане густо

поређане тамне линије које су формирале цртеж лика схимника оставио је много места

за негативну мистику. И ако процентуално јасно тамних површина је мање, у односу на

коначну фазу истраживања, ипак има већу тежину и ствара ефекат затворености. Још

такав начин изражавања је онемогућавао исликавања аналава (велике схиме) са свим

хришћанским симболима и текстовима из Светог Писма а што је кључни елеменат у

схимничкој појави. Схимник је слика и прилика смирења те сам зато одустао од

оваквог стилског правца.

С обзиром на то да сам хтео акценат да ставим на схиму (аналав и кукуљ) и на

њене симболе који су, иначе, центар схимничке преокупације а који су разлог

покривања њима, експериметишући сам дошао до новог решења.

99

Цела фигурација је иконично стилизована са лазурном акрилном проплазмом а

јаким контуралним цртежом на тврдом картону. Да се пажња не би расипала на мање

битне елемнте као што је драперија покушао сам да максимално поједноставим ствари.

Драперију сам свео у једноставну плоху без исликавања набора. Аналав сам оставио у

просвеетљеној проплазми са слободоручним исликавањем симбола и исписивањем

текста. Таквим начином сам хтео да посматрача кроз симболе уведем у стање

созерцања Првоуметника.

Слика 19. Истраживачки рад на тему схимника 3

Овакав приступ је добар почетак за даље истраживање али би то био другачији

правац уметности који би био ближи графичком начину изражавања а мање

сликарском. А како не бих хтео да рад лишим добрих сликарских елемената, како сам

хтео чисто сликарство, онда сам се одлучио за слободно, веродостојно а једноставно,

широкопотезно сликарство са јасним контрастима, што је ближе мом личном

сензибилитету. Ово је и последња фаза коју сам заступао на целој серији слика за

изложбу.

100

Слика 20. Истраживачки рад на тему схимника 4

Да би дочарао атмосферу равноангелског живота укомбиновао сам три врсте

уметности. Те комплетну изложбу подразумева серија слика схимника и видео снимак

емитован кроз пројектор са пратећим звуком и додатим појањем схимника.

101

9. Процес креирања уметничког дела

Процес конципирања изложбе обухватио је пажљиви одабир схимника које бих

презентовао јавности. Гледао сам да то буду они из доба које је макар фотографија

могла да ухвати. Од свих схимника који су живели раније морао сам да одустанем јер

бих се за њихово исликавање морао користити иконичним предлошцима који нису

веродостојни материјалној појави. Још да појава схимника не би спала у домен

легенде, као појава која је некад можда постојала, намера ми је била да представим из

наше садашњости, нешто што је нама познато, оне који су аутентични примери

савршеног начина живљења а за које имамо конретне показне материјале. Међу њима

су Свети Силуан Атонски, Свети старац Тихон и Свети Амфилохије Почајевски и

други.

Процес сликања схимника морао је да буде у складу с уметношћу живљења, те

сам сликајући испосничке и молитвене схимнике се и сам трудио да донекле

подражавам такав начин живљења.

Изложба подразумева презентацију серију слика са мотивима схимника.

Схимници су представљени у крупном плану, приближно природној величини, у

специфичној схимничкој ризи, која је сама по себи инспиративна као готово графичко

решење јер је по рубовима проткана текстом славословља и линијским цртежима

анђеоских сила (слика ).91

91 О томе колико је јака појава схиме, говори то што је западна уметница, позната као r & b, поп

певачица Ријана (Robyn Rihanna Fenty), на једном концерту носила тесну кратку хаљину са схимничким

мотивима. Да ли је намера било ругање или је то несвесно учинила, мање је битно, али свакако је њен

гест велика грешка.

102

Слика 21. Крстолики аналав, руског типа

Радови су великог формата, у техници акрила, редукованог или монохромог

колорита који осликава њихов аскетизам. Користио бих тренутак молитвеног тиховања

као инспирацију. Веза између свих радова била би бројаница која служи као средство

за молитву.

Поставку композиције сам градио лазурима црног пигмента са акрилним

медијумoм и акрилном индијско црвеном бојом, док не бих пронашао фомру и

постепено би стварао пластичност прелома набора драперије. Упоредо сам градио и

позадину фигуре такоће лазурима са циљем да покријем све белине препаратуре а опет

водећи рачуна да се не загуши бојом. Када бих завршио прву фазу исликавања

лазурима прелазио бих на пажљиво осликавање, чувајући проплазму, пуном бојом,

осветљених набора, коју би добајао мешањем акрилних боја. Средњи сиви тон је

обогаћен златним окером и индијко црвеном бојом тако да се добија пријатнији

колорит иако редукован, монохром. Када бих постигао жељену пластичност и

засићеност платна бојом појачао бих контуре и осенчане површине и тиме бих довео

предзадње фазе у којој бих исликавао светле натписе и знаке на аналаву и кукуљу.

С обрзиром на јако лоше предлошке, јер су фотографије схимника изузетно

старе, посебно сам морао да истражујем текст и симболе и њихово значење. Препознао

бих само по неку реч старословенског и онда према њој претраживао ново сашивене

103

схиме, са интернета, као и Свето Писмо. Сваки знак има свој смисао и свако слово

своје значење.

По завршетку изображења симбола на одежди бих позадине пресликавао пуном

прљаво белом бојом, али не до пуне засићености. Светлом позадином сам схимнике у

потпуности поставио у центру опажања. Иста боја или приближно иста повезује све

слике у једну а симболички у једној рајској светлост.

У галеријском простору снимљеним аутентичним призором природе се

остварује погоднa атмосферa за лакшу комуникацију са радовима. Видео-рад чија је

садржина испуњена ненасељеним, зашумљеним местима нетакнуте природе као

природног станишта мистичних схимника, састоји се од 12 кратких кадрова повезаних

у једну целину. Видео прати шум ветра и појање птица. Тај звук се смањује да не

привлачи посебну пажњу. Тако су одабрани видео кадрови, који су помало досадни, да

не би својом лепотом преокупирали пажњу са центра изложбе али да ипак помогне

посматрачу да га замисли у приближно таквом амбијенту. Видео запис је направљен у

селу Добротићу код Прокупља.

Све време поставке у позадини прати монашко појање Валаамског манастира у

Русији и Бугарско хорско појање под називом Megaloschemos II (Bulgarian Orthodox

Hymn). Појање је најснажија уметност која делује на душу слушаоца стога, ова

композиција хармоничне мелодије смирује посматрача и испуњује благодаћу.

Резултат пројекта Схимник било би актуализовање духовних вредности у виду

изложбе насликаних акциониста схимника у донекле мистичком светлу, где бих описао

њихов метафизички однос према свету.

Остварена хармонија, склад слике, звука и видео-материјала, формира

атмосферу у којој посматрач бива уздигнут у свет духовне мистике, надилазећи

материјалистички еволутивни постхуманистички свет технодигиталне индустрије.

Један схимник је питао свог ученика, који је долазио са својом

ревносном браћом по савет и духовно корисну поуку, откуд то да нема никакво питање

или недоумицу, на шта му ученик одговара да му је гледајући њега довољно поуке и

јасно му је све јер је он сам пример који је поучнији од речи. Користећи то знање слика

схимника постаје духовни руководич и медији за комуникацију. Седећа поза схимника

испред себе смирава посматрача и отвaра да се повери изображеном схимнику баш као

104

што би то било и у реалном животу. Схимник пребирући прстима по бројаници,

молећи се, као да слуша и исповеда и не помишља да осуђује за грех те се таквом

композицијом ствара угодна и топла атмосфера.

Писани рад као истраживачки пројекат допринео би актуализовању духовних

садржаја путем уметничког изражавања. Поред постхуманистичког света, духовно

осиромашеног, као инспирацију савременим уметницима указао бих на неисцрпни

извор неиспитаног невештаственог света у естетском и уметничком смислу. Схимник

као слика идеала био би и симбол хармоније и дубоког смисла, који пред собом има

узвишени циљ, чији је сам живот уметничко дело. Овим пројектом бих вратио теме из

нашег културно-историјског религијског наслеђа у предмет интересовања уметника

као мотиве за креативно изражавање.

105

9.1. Изложба Схимник – равноанђеоски свечовек

Слика 22. Изложба „Схимник – равно анђеоски свечовек“ (Божа Илић,

Прокупље) 2019.

Слика 23. Изложба „Схимник – равно анђеоски свечовек“ (Божа Илић,

Прокупље) 2019.

106

Слика 24. Схимник 1 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

107

Слика 25. Схимник 2 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

108

Слика 26. Схимник 3 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2019.

109

Слика 27. Схимник 4 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

110

Слика 28. Схимник 5 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

111

Слика 28. Схимник 6 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

112

Слика 29. Схимник 7 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2018.

113

Слика 30. Схимник 8 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2019.

114

Слика 31. Схимник 9 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2019.

115

Слика 32. Схимник 10 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2019.

116

Слика 33. Схимник 11 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2016.

117

Слика 34. Схимник 12 (акрил на платну) 140 x 100 cm/ 2016.

118

Слика 35. Сакрални објекат „Агиазма“, Прокупље/ 2014.

Слика 36. Сакрални објекат „Агиазма“/ 2014

119

Слика 37. Педесетница, Купола „Агиазме“, акрилна техника / 2014

Слика 38. Св. вмч. Георгије и Св. вмч. Прокопије, секо сликарство,Капија

цркве св Прокопија, Прокупље/2017

120

10. Литература

Blagojević, Filip. „Umetnost društvenog skandala – Bečki akcionizam.

https://kultivisise.rs/becki-akcionizam-austrija-rani-modernizam/ (последњи приступ

7. aвгуста 2018).

Велимировић, владика Николај. 2008 (Редиговано издање првог издања из 1928).

Охридски пролог.

Велимировић, др епископ Николај. . Мисли о добру и злу.

Велимировић, Николај Свети Владика. 2001. Изнад греха и смрти.

Велимировић, Николај. . Хришћанска револуција и револуције.

Wikipedia. Antony Flew . https://en.wikipedia.org/wiki/Antony_Flew(последњи приступ 8.

августа 2019).

Wikipedia. „European green

woodpecker”.https://en.wikipedia.org/wiki/European_green_woodpecker (последњи

приступ 8. августа 2018).

Wikipedia. „Киборг”. https://hr.wikipedia.org/wiki/Kiborg (последњи приступ 7. августа

2018).

Wikipedia. „Ћелија (биологија)”.https://sr.wikipedia.org/sr/Ћелија_(биологија) (последњи

приступ 7. августа 2018).

Википедија. „Прелест”. https://sr.wikipedia.org/sr/Прелест (последњи приступ 7. августа

2018).

Wikiwand. „Performans”. http://www.wikiwand.com/sr/Performans (последњи приступ 7.

aвгустa 2018).

Геополитика. „др Роберт Џентри научник који је срушио еволуцију“ 2018. 15 јул.

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/279-dr-robert-dzentri-naucnik-koji-je-

srusio-evoluciju(последњи приступ 7. aвгустa 2018).

Еdukacija. „Leonardo da Vinči – citati i izreke”.http://edukacija.rs/izreke-i-citati/leonardo-

da-vinci (последњи приступ 7. aвгустa 2018).

121

Златоусти, Св. Јован. „Омилије на Књигу постања”. https://svetosavlje.org/omilije-na-

knjigu-postanja/ (последњи приступ 7. августа 2018).

Jahi, Harun. Оbmana evolucije. Beograd: Centar za prirodnjačke studije (CPS), 2002.

Jahi, Harun. Čudesa stvaranja. Beograd: Centar za prirodnjačke studije (CPS), 2006.

Jahi, Harun. Čudo atoma. Beograd: Centar za prirodnjačke studije (CPS), 2003.

Jahi, Harun. Čudo stvaranja kod biljaka. Beograd: Centar za prirodnjačke studije (CPS),

2003.

Карелин, aрхимандрит Рафаил. Умеће умирања или уметност живљења. Будва:

Манастир Подмаине, 2012.

Карелин, Рафаил архимандрит. Светост брака – како породици вратити изгубљену

радост. Будва: Манастир Подмаине, 2009.

Карелин, Рафаил архимандрит. Хришћанство и модернизам. Будва: Манастир

Подмаине, 2011.

Кларк, Харолд В. Чудеса стварања. Превод: Милан Шушљић. Београд: Београдски

издавачко-графички завод, 1974.

Lajl, Džejson. 2014. „Poreklo univerzuma – kako je nastao univerzum”.

https://www.youtube.com/watch?v=nhORwrU1WF0 (последњи приступ 7. aвгустa

2018).

Martin, Džob. „Incredible Creatures That Defy Evolution: Vol.

1”.https://www.youtube.com/watch?v=O6XYtZ79wJg (последњи приступ 8.

aвгустa 2018).

morn1415. „Star Size Comparison 2”,https://www.youtube.com/watch?v=GoW8Tf7hTGA

(последњи приступ 7. августа 2018).

Pražić, Aleksandar. Priroda i teleologija. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije,

1986.

Пурић, Јован епископ. Имена и натписи на иконама – приручник за иконописце.

Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и конзервацију,

2010.

122

Радојчић, Саша. „Каква врста предмета је уметничко дело?” Уметност и теорија:

Зборник Факултета ликовних уметности (1–2. новембар 2015).

https://flu.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2017/02/ZBORNIK-FLU-1-2-novembar-

2015..pdf (последњи приступ 8. августа 2018).

Radusinović, Dubravka. „Psiholog u umetnosti.” Vikend

umetnost(2015).http://drugiplan.org/vikendumetnost/psiholog-u-umetnosti/

(последњи приступ 7. aвгуста 2018).

Reichle, Ingeborg. Art in the Age of Technoscience – Genetic Engineering, Robotics, and

Artificial Life. Wien, Austria: SpringerWienNewYork, 2009.

Рељић, Слободан. 2018. Погледи – „Веронаука не може бити проблем”. 14. јул.

http://www.politika.rs/scc/clanak/346178/Pogledi/Veronauka-ne-. (последњи

приступ 7. aвгустa 2018).

Sajler, Tomas. „Postanak 1”. https://www.youtube.com/watch?v=NBrlUzZOaJw (последњи

приступ 7. августа 2018).

СПЦ. „Света Тајна Крштења”. http://www.spc.rs/sr/sveta_tajna_krshtenja (последњи

приступ 7. августа 2018).

Таšić Ninković, Aleksandra. „Božansko nadahnuće istorije srpske nauke (Pupin, Tesla,

Milanković)”.https://www.youtube.com/watch?v=ntTE1aNr14g (последњи приступ

7. августa 2018).

Терзин, Томислав. Медоносна пчела – јеванђеље по природи. Београд: Препород, 2017.

Теrzin, Tomislav. „Аnatomija praznine”. https://www.youtube.com/watch?v=baa72Grww6s

(последњи приступ 7. августа 2018).

The Secrets of Nature. „Sea of Creepy

Monsters”.https://www.youtube.com/watch?v=83RuTFzo6dI (последњи приступ 8.

августа 2018).

Ћелијски, Ава Јустин. „Преподобни Пахомије

Велики”.http://spc.rs/sr/prepodobni_pahomije_veliki_0 (последњи приступ 7.

августа 2018).

123

FlowerPower. „Orhideja”, http://flowerpower.netgoo.org/t181p30-orhideje (последњи

приступ 15. јунa 2016).

Hovind, Kent. „Edenski vrt”.https://www.youtube.com/watch?v=Cl-s3W7apxw&t=1125s

(последњи приступ 7. aвгустa 2018).

Hovind, Kent. „Kent Hovind o DNK”. https://www.youtube.com/watch?v=TYW5F-hZF5Q

(последњи приступ 7. августa 2018).

Hovind, Kent.„Starost Zemlje”.https://www.youtube.com/watch?v=0EdSeufOV2Q

(последњи приступ 7. aвгустa 2018).

124

11. Биографија

Стефан Пешић је рођен 27. октобра 1989. године, у Прокупљу. Дипломирао на

Факултету примењених уметности у Београду на одсеку Зидно сликарство 2012., у

класи редовног професора Синише Жикића а на истом Факултету 2013. уписује

докторске академске студије, на модулу Примењене уметности и дизајн.

Током петогодишњих студија на ФПУ узимао учешће у ван наставним

активностима:

израда пројекта подног мозаика за двориште ФПУ

изради подног мозаика у антреу Факултета примењених уметности,

изради подног мозаика у Нишу у организацији Универзитета уметности

у Београду ,,Летња међународна школа”

израда мурала у Неготину

израда икона у енкаустичкој техници, „летња међународна школа“ у

Сремским Карловцима .

Од 2013. професор верске наставе, православни катихета, у основним и

средњим школама у Прокупљу.

2014. Израда идејног пројекта Агиазма, сакралног објеката који се налази

испред порте цркве светог великомученика Прокопија у Прокупљу.

2015. Ирада идејног пројекта сакралног објекта, Надстрешница за свеће,

у порти цркве светог Прокопија у Прокупљу.

2017. Израда фресака св. Георгија и св Прокопија на улазној капији

цркве светог Прокопија у Прокупљу.

2018. Осликавање куполе објекта Агизма, црква светог Прокопија у

Прокупљу.

2018. Дизајн и израда прелома монографије Гимназије у Прокупљу

поводом 110 година постојања.

Учествовао на више групних изложби у Београду , Нишу и Прокупљу.

125

126

Изјава о ауторству

Потписани: Стефан Пешић

број индекса: 30 / 2013

Изјављујем,

да је докторска дисертација / докторски уметнички пројекат под насловом

Схимник – равноанђеоски свечовек Аудио-визуелна изложба

резултат сопственог истраживачког / уметничког истраживачког рада,

да предложена докторска теза / докторски уметнички пројекат у целини ни у

деловима није била / био предложена / предложен за добијање било које

дипломе према студијским програмима других факултета,

да су резултати коректно наведени и

да нисам кршио/ла ауторска права и користио интелектуалну својину других

лица.

У Београду,Потпис докторанда

август, 2019.год _________________________________

127

Изјава o истоветности штампане и електронске верзије

докторске дисертације / докторског уметничког пројекта

Име и презиме аутора: Стефан Пешић

Број индекса: 30 / 2013

Докторски студијски програм: Примењене уметности и дизајн

Наслов докторске дисертације / докторског уметничког пројекта

Схимник – равноанђеоски свечовек Аудио-визуелна изложба

Ментор: Мирослав Лазовић, ред. проф. Факултета примењених уметности у

Београду

Потписани (име и презиме аутора)Стефан Пешић

изјављујем да је штампана верзија моје докторске дисертације / докторског

уметничког пројекта истоветна електронској верзији коју сам предао за објављивање

на порталу Дигиталног репозиторијума Универзитета уметности у Београду.

Дозвољавам да се објаве моји лични подаци везани за добијање академског

звања доктора наука / доктора уметности, као што су име и презиме, година и место

рођења и датум одбране рада.

Ови лични подаци могу се објавити на мрежним страницама дигиталне

библиотеке, у електронском каталогу и у публикацијама Универзитета уметности

Београду.

У Београду,Потпис докторанда

август, 2019.год _________________________________

128

Изјава о коришћењу

Овлашћујем Универзитет уметности у Београду да у Дигитални репозиторијум

Универзитета уметности унесе моју докторску дисертацију / докторски уметнички

пројекат под називом:

Схимник – равноанђеоски свечовек Аудио-визуелна изложба

која / и је моје ауторско дело.

Докторску дисертацију / докторски уметнички пројекат предао / ла сам у

електронском формату погодном за трајно депоновање.

У Београду,Потпис докторанда

август, 2019.год _________________________________