2

Завичајни музеј Коцељева Српска православна црквена општина Коцељева

Зоран А. Живановић

Саво Ждеро

Ризница цркве коцељевачке

Каталог изложбе

13. II 2012. – 02. III 2012.

Поводом 140 година постојања Цркве Св. цара Константина и царице Јелене у Коцељеви.

Коцељева, 2012.

4

Са благословом његовог преосвештенства, господина Лаврентија – епископа шабачког!

Издавач:

Библиотека „Јанко Веселиновић“ Коцељева;

За издавача:

дипл. правник Небојша Остојић, директор;

Аутори изложбе и каталога:

дипл. археолог Зоран А. Живановић, виши кустос; ђакон Саво Ждеро, вероучитељ;

Сарадници:

протојереј Милош Антонић, свештеник; протојереј Јова Лазаревић, свештеник;

књижничар Босиљка Павловић, библиотекар Игор Јовичић, фотограф

Компјутерска обрада текста, припрема за штампу

и дизајн:

дипл. археолог Зоран А. Живановић, виши кустос;

Лектор и коректор:

дипл. економиста Јелена Живановић, професор;

Штампа:

„Internal PC printing studio of Native museum Koceljeva“

Copyright 2012. © Zoran A. Živanović & Savo Ždero

Коцељева, 2012.

5

После коначног освајања Српске деспотовине 1523. го-дине од стране Турака, територија Тамнавског краја у турској административној подели припала је Шабачкој нахији. Ме-ђутим, када је у питању црквена организација у овом делу та-дашње Србије, није познато седиште епархије којој је тада припадао и Тамнавски крај, а са њим Доња и Горња Спасоје-вица, како се Коцељева 1528. године по први пут помиње у ту-рским пописима становништва.

После обнове Пећке патријаршије 1557. године, седи-ште епархије (којој је припадао и Тамнавски крај), најверва-тније је било у Руднику, међутим, средином XVII века пре-стало се са експлоатацијом рудника на истоименој планини, те је опао и значај истоименог насеља, па се 1641. године по-миње Ваљево као ново епископско седиште, а неколико годи-на касније (1681. године), и Ариље.

Из овог времена потиче касносредњовековно гробље са каменим плочама као надгробним обележјима које је фо-рмирано крај цркве на локалитету „Кичер“ у Драгиној мали у Коцељеви. Највероватније је да се на овом месту налазио манастир (можда) Рожањац, о чему би могао да сведочи и један сачуван запис на рукописном „Службенику са избо-рним јеванђељима“ Пећке патријаршије (бр. И82). Тој пре-тпоставци иде у прилог и једини данас очуван топоним „Прњавор“ у варошици Коцељева, пар километара западније од ове касносредњовековне цркве, што је назив за манасти-рско имање.

Ова прва Црква у Коцељеви из времена (најверо-ватније) средине друге половине XVII века, на локалитету „Кичер“ у Драгиној мали, запустела је и напуштена, најве-роватније, после „Велике сеобе Срба“ под патријархом Арсе-нијем Чарнојевићем после 1690. године, а најкасније пред Други аустро-турски рат који је отпочео 1716. и трајао до 1718. године. После тога, северозападном Србијом и Тамнавским крајем загосподарили су Аустријанци у периоду од 1718. до 1737. године. Данас се на месту ове прве цркве коцељевачке налази гроб са надгробним спомеником трговца и дугогоди-шњег председника општине коцељевачке – Илије Коваче-вића.

Ситуациони план локалитета „Кичер“ у Драгиној мали, у Коцељеви на којем се до Прве велике сеобе Срба налазила прва црква

(можда, манастир «Рожанац») у Коцељеви. Данас се на месту цркве налази гроб Илије Ковачевића, трговца из Коцељеве.

6

Запис на рукописном „Службенику“ Пећке патријашије с

краја XVII века у којем се помињу село Зукве и манастир Рожанац крај реке Тамнаве – данас локалитет „Кичер“ у Драгиној мали.

У црквеном територијално-административном смислу, та прва црква у Коцељеви припадала је, вероватно, Ваљевској епархији чије седиште је из Ариља било пренето у Ужице, а после Првог аустро-турског рата, (вођен од 1688. до 1690. године), поново враћено у Ваљево 1714. године. Сигурно је да је тада и Тамнавски крај, као и данашња Коцељева, припа-дала баш овој, прво Ужичкој, а затим и Ваљевској епархији. Наиме, од 1714. до 1802. године седиште епархије било је у Ваљеву, а у састав Ваљевске епархије ушла је тада и Шабачка нахија са Мачвом, а самим тим и Тамнавски крај са својим селом Коцељевом које се под тим именом први пут помиње 1718. године у аустријском попису становништва.

Такође, из тог времена почетка преношења седишта епархије из Ужица у Ваљево, тачније 1717. године, постоји и први помен најстаријег свештенослужитеља коцељевачког. То је прота Михаило Поповић из манастира Каона коме се у парохији тада налазило и село Коцељева. После Трећег аустро-турског рата (вођеног од 1737. до 1739. године), у Тамнави је услед ратних дејстава дошло до још једне демографске катастрофе после које су овим краје-вима поново звладали Турци. Како би поново населили опу-стелу Тамнаву, Турци су, највероватније, постали више либе-ралнији и нису тако изричито забрањивали подизање мањих цркава.

7

8

Тако је у периоду од 1739. до 1788. године, а најверо-ватније у периоду од краја руско-турског рата (вођеног од 1768. до 1774. г.), па све до Четвртог аустро-турског рата (во-ђеног од 1788. до 1791. г., познатијег као „време „Кочине кра-јине“), а које представља мирно раздобље у овом делу Србије, највероватније, подигнута и друга црква (брвнара) у тада-шњем селу Коцељеви, на локалитету „Црквине“, у тзв. Драги-ној мали. Камени постамент од часне трпезе из те друге коце-љевачке цркве постоји и данас у њеним рушевинама. Друга коцељевачка црква је, по предању, подигнута зато што је село Коцељеву дуго година узастопно тукао грâд, па када су коцељевци подигли цркву и грâд је престао да их бије. При тој другој коцељевачкој цркви, највероватније, је служио и свештеник Теодосије (можда Пауновић), кога су Турци удавили у Тамнави, на месту званом „Пауновића бу-џак“ у Коцељеви. У тој другој коцељевачкој црки свештено-служитељ је од 1795. године био и Поп Лука Лазаревић из Свилеуве, а затим и свештеник Бранислав Поповић, чија је попадија сахрањена крај те цркве у „Црквинама“. Вероватно је при тој другој коцељевачкој цркви служио и свештеник Милован (можда Ковачевић) који се бавио и клесањем над-гробних споменика у тамнавским селима око Коцељеве. На почетку Првог српског устанка, угледни домаћин, трговац и Карађорђев устаник - Рака Пауновић из Коцељеве, затражио је од Карађорђа једног свештеника за своје село Ко-цељеву. Вожд му је 1805. године послао Константина Бабо-вића чија ће лоза читав један век касније цркви коцељевачкој давати свештенике. Ова друга црква-брвнара на локалитету „Црквине“ у Драгиној мали у Коцељеви запустела је после Другог српског устанка, па су коцељевци после тога наставили да користе цркву у Свилеуви, у којој је служио и коцељевачки парох Ко-нстантин – Коста Бабовић, све до своје смрти 1858. године. Њега наслеђује његов син Љубомир-Љуба Бабовић који ће својим залагањем успети да у Коцељеви изгради нову (дана-шњу цркву), на плацу (који је за ту прилику), дао у размену коцељевачки трговац и дугогодишњи председник општине - Илија Ковачевић. Црква је подигнута по најбољем архитекто-

Ситуациони план локалитета „Црквине“ у Драгиној мали, у Коцељеви на којем је почетком друге половине XVIII века

подигнута друга црква-брвнара у варошици Коцељева, а која је запустела после Другог српског устанка.

9

10

нском пројекту који је тадашње Министарство Кнежевине Србије одобрило, а грађена је у периоду од 1858. до 1872. го-дине. Црква је посвећена првом хришћанском цару Конста-нтину (Великом) и његовој мајци, царици Јелени.

По предању, пред саму изградњу нове (данашње) коце-љевачке цркве, на њеном месту (непосредно у њеној дана-шњој близини), била је подигнута једна црквица дашчара у којој је служена служба Божија до тренутка када је 1972. го-дине коначно завршена нова црква. Тада је ова црквица да-шчара порушена. Предање каже да је ова црква дашчара би-ла подигнута на месту где је олуја некада донела крст са старе запуштене цркве са локалитета „Црквине“ у Драгиној мали. Десетак метара даље од ове некадашње цркве дашчаре поди-гнута је садашња црква у Коцељеви.

Прву службу у новој недовршеној цркви свештеник Љу-ба Бабовић одслужио је на Божић 1870. године. Следеће, 1871. године, по конкурсу који је расписало тадашње Министа-рство просвете и црквених дела Кнежевине Србије, иконопи-сац Никола Марковић из Београда (члан Српског ученог дру-штав, што је еквивалент данашње САНУ), осликао је нови иконостас цркве коцељевачке. Свештеник Љуба Бабовић умро је 1884. године и сахрањен у порти цркве за чију се изградњу тако много залагао, а на место свештенослужитеља новоизграђене цркве дошао је Љубин сим Михаило Бабовић.

Некако у то време, мештани Драгине мале обновили су добровољним прилозима стару и запуштену некадашњу цркву-брвнару на локалитету „Црквине“, тако што су на ме-сту претходне цркве, тј. на њеним каменим темељима, по-дигли нову цркву озидану циглом. Међутим, у тој цркви није редовно одржавана служба Божија, већ само по потреби.

Године 1906. умро је свештеник Михаило Бабовић и, (по сопственој жељи), сахрањен крај југоисточне стране нове цркве коцељевачке, у близини свог оца Љубомира. Њега је наследио свештеник Чедомир Цагић из села Годечева код Косјерића коме је Коцељева била прва и последња парохија.

Током Првог светског рата Аустријанци су цркву Св. ца-ра Константина и Јелене у Коцељеви (прво) претворили у за-твор за српске заробљенике и избеглице, а затим и у свој ра-

Свете двери цркве коцељевачке из 1871. године са иконама:

„Арханђел Михаило“, „Благовести“ и „Св. архиђакон Стефан“.

Ико та“ на „Распеће Исуса Хрисса иконостаса цркве

коцељевачке, из 1871. године.

11

Најстарија Богослужбена књига цркве коцељевачке јесте „Псалтир“ штампан у месецу јулу 1810. године, у Москви.

12

Часослов из 1842. године одштампан у Београду (лево) и Минеј из

1871. године одштампан у Србији (десно).

Свето Јеванђеље одштампано 1913. године у Москви (лево) и Свето

Јеванђеље одштампано у Србији 1962. године (десно).

13

Сребрне кадионице (лево) и ручни сребрни крст (десно).

Сребрне круне из периода између два Светска рата.

14

Сребрне сасуде из периода између два Светска рата.

15

„Свадба у Кани Галилејској“

Копија оригинала.

„Свети Сава крунише Стефана Првовенчаног“

Копија оригинала.

„Христос благосиља децу“ копија оригинала.

Свети Сава мири завађену

браћу“ Копија оригинала.

16

Одежда епископа сремског - господина Макарија Ђорђевића.

17

Сребрна панагија украшена седефом са Христовог гроба из Јерусалима.

18

Четврта (данашња) црква у Коцељеви подигнута је у периоду од 1858. до 1872. године. Храм ове цркве посвећен је првом хришћанском цару Константину (Великом) и његовој

мајци - царици Јелени.

19

тни магацин, да би је током одступања 1918. године и запа-лили. Тада је (скоро цео) изгорео иконстас из 1871. године. Аустријанци су тада, такође, запалили и стару, тек обновљену цркву на локалитету „Црквине“ у Драгиној мали.

После завршетка Првог светског рата, свештеник Чедо-мир Цагић кренуо је у обнову своје цркве, па је, тако, за цркву 1922. године набављено и звоно које је изливено у српској ли-вници „Балкан“ у Београду. Истовремено је у порти цркве, са њене западне стране, подигнут и споменик палим борцима Првог светског рата из тадашње општине коцељевачке. Свечаном откривању тог споменика присуствовао је у јесен 1922. године и краљ новостворене државе Срба, Хрвата и Словенаца, његово величанство Александар Карађорђевић. Међутим, тек је у септембру 1932. године извршена ге-нерална обнова цркве коцељевачке тако што је црква изнутра потпуно и комплетно омалтерисана.

Звоно ливнице „Балкан“ из Београда које је изливено 1922. године

за цркву у Коцељеви. 20

21

После завршетка Првог светског рата, истовремено су и мештани Драгине мале, поново обновили своју стару цркву која је после тога почела да се користи само као капела за пратеће гробље формирано са њене северне стране.

Током Другог светског рата, крајем месеца октобра, тј. 21. Х 1941. године, у Коцељеву је дошла немачка казнена експедиција која је цркву коцељевачку (поново) претворила у привремени затвор за таоце, а њен звоник за осматрачницу и митраљеско гнездо, док је њена порта претворена у немачки војни логор. Казнена експедиција је по свом одласку опља-чкала све вредне црквене ствари (ћилиме, чаршафе, пешки-ре, сасуде, богослужбене књиге, итд.), полупали су и надгро-бни споменик свештеника Љубомира Бабовића, а на крају су и оскрнавили овај свети храм. Неколико дана касније, 28. октобра 1941. године, пет немачких авиона су, поред околних места - бомбардовали и Коцељеву, па је том приликом црква од експлозија у њеној близини напукла. Једна авионска бо-мба намењена цркви пала је 30 метара северно од ње, али, срећом, није експлодирала.

После завршетка Другог светског рата свештеник Чедо-мир Цагић поново је кренуо у обнову своје цркве. Међутим, нова државна и општинска власт није била наклоњена цркви, па је тако, 0д 1947. до 1955. године један део покојника на централном коцељевачком гробљу дислоциран на новоосно-вано варошко гробље у „Лазинама“, док су на остатку неди-слоцираних гробова полупани надгробни споменици и преко њих насут слој земље и ту изграђен данашњи Дом културе и меморијални комплекс борцима из времена Другог светског рата, и парк. Такав однос према основном људском праву да покојници почивају достојанствено и у миру натерао је проту Чедомира Цагића да, по сопственом захтеву, 1952. године оде у превремену пензију, после чега је 1955. године и умро. Са-храњен је у југозападном делу гробља на „Лазинама“ у Ко-цељеви. Истовремено је и стара црква у Драгиној мали запу-штена, после чега се због неодржавања и обрушила. Данас су још увек на овом месту видљиви остаци њених зидова.

У јесен 1959. године озидан је и стављен под кров први парохијски дом који се састојао од пет одељења и у целости је

био од тврдог материјала.

Снимак цркве коцељевачке и њеног гробља из 1936. године.

На место проте Чедомира Цагића од 1952. године до-шао је свештеник Иван Радовић из села Градац код Ваљева. Током његовог службовања набављено је ново (мање) звоно за цркву коцељевачку које је 1956. године приложио Душан Крсмановић из Коцељеве. Звоно је приложеним новцем ку-пио свештеник Иван од Црквене општине крушедолске, у Срему. Звоно је изливено 1741. године у тадашњем граду Пресбургу (Pressburg, данашња Братислава у Словачкој).

Мало звоно цркве коцељевачке изливено у Братислави 1741. год.

22

У то време, из порте цркве коцељевачке, ексхумирани су и остаци свештеника Љубомира – Љубе Бабовића и наново сахрањени на новоформираном гробљу у „Лазинама“. Епископ сремски, господин Макарије Ђорђевић (рођен у Коцељеви), поклонио је 14. јула 1962. године цвркви коце-љевачкој нови иконостас који је приложио за спомен себи и својих родитеља (Ивана и Ангелине). Иконостас је урадио столар Александар Новаковић из Свилеуве по нацрту који је дао архитекта др Драгољуб Шарић из Београда, а осликали су га сликари: Јован Плавшић (престоне иконе), и Михаило Јунас (остале иконе), из Новог Сада. Тада су у иконостас угра-ђене и првобитне црквене двери, затим, две иконе (Богоро-дица и св. Јован Богослов), као и распеће из 1871. године који су сачувани после аустро-угарског паљења цркве 1918. годи-не. Иконе на светим дверима осликао је још 1871. године Ни-кола Марковић, сликар из Београда.

Иконостас цркве коцељевачке који је 1962. године приложио

епископ сремски - господин Макарије Ђорђевић. 23

Године 1968. свештеник Иван Радовић је, по сопственој молби премештен за пароха IV ва-љевске парохије. На његово место дошао је свештеник Марк Павло-вић из Дра , дотадашњи па-рох драгињски и накучански који је током 1970-те године, присту-пио попр вци црквено торања на звонику цркве коцељевачке, као и целокупне цркве до 1977 Године 1977., свештеник

о гиња

а г

. године.

ркве

ајала је од 1978. до 1982.

ајем 1991. године, у шабачкој болници изненада је мро ј

ављени су реј М

шен је стари парохијски дом.

ц коцељевачке Марко Павло-вић постављен је за пароха у Ша-бац, а за новог пароха коцељева-чког постављен је јереј Сретен В. Гавриловић из села Плужац код Осечине, дотадашњи парох доње-црниљевачки. Свештеник Сретен изградио је нови црквени дом у источном делу порте цркве коце-љевачке. Градња црквеног дома тргодине када је у њему, по први пут у историји цркве коцеље-вачке, прослављена црквена слава св. цара Константина и Јелене. Кр

Највећи добротвор ц

г

ркве коцељевачке -Епископ сремски, осподин Макарије

Ђорђевић.

у ереј Сретен В. Гавриловић. Прота Сретен сахрањен је у јужном делу коцељевачког гробља на „Лазинама“. На упражњену коцељевачку парохију постје илош Антонић из Бреснице (дотадашњи парох Први царински у Пецкој), и јереј Војислав Павловић из села Лопатањ код Осечине (дотадашњи парох новачки), с тим да парох новачки истовремено опслужује и новачку и коцеље-вачку парохију. Током месеца септембра и октобра 1992. го-дине почело се са градњом новог парохијског дома у северо-источном углу црквене порте, а који је усељен 1995. године, и у потпуности завршен тек 1997. године. Године 1996. пору-

24

25

У другој половини 1994. године, јереј Војислав Павло-вић по сопственој молби, одлази у Америку, а на његово ме-то, до

вирању цркве ко-

бра 1997. године, црква

Саво Ждеро из Томислав-рада

сака као п

прикупила је поклонима својих добротвора богату ри-ницу

с лази јереј Јова Лазаревић из Брдарице, који је до тада био привремени парох вуконски у Вукони. Током 1994. године, свештеници Милош Антонић и Јова Лазаревић отпочели су радове на реноцељевачке који су трајали до 1997. године.

Због своје изузетности, лепоте и посебности, а најпо-сле, и због своје старости, дана 13. новем

коцељевачка стављена је од стране Завода за заштиту споменика културе из Ваљева, под заштиту Закона о култу-рним добрима Републике Србије. Одлуком епископа шабачко-ваљевског, г. Лаврентија 2006. године, постављен је ђаконг у Босни за ђакона при храму цркве коцељевачке. У току 2007. године интезивно је рађено на уређењу ентеријера цркве коцељевачке. Осликан је већи број фре( осебна, појединачна уља на платну), која су урамљена и постављена на сва четири унутрашња зида брода цркве. Све новоосликане фреске урадио је иконописац Жарко Ђукић из Пивница. Ангажовањем, залагањем и о трошку теолога Јанка Радовановића из Београда (рођеног у Коцељеви), у 2008. го-дини Академија СПЦ из Београда урадила је заштитну реста-урацију и конзервацију свих четворо светих двери из 1871. го-дине која се налазе у иконостасу цркве, као и две иконе са иконостаса из 1871. године, које су, том приликом, и позла-ћене. Током свог 140-тогодишњег постојања, црква коцеље-вачка з уметничких дела запажене историографске и уметни-чке вредности. Најважнија дела из ове ризнице биће предмет посебне изложбе у Завичајном музеју у Коцељеви поводом јубилеја „140 година постојања цркве Св. цара Константина и Јелене у Коцељеви“. Један део тих уметничких дела предст-ављен је у овом каталогу, заједно са сажетим историјским ко-нтекстом у којем је црква коцељевачка подигнута, у којем је битисала и одолевала свим историјским недаћама које је ни-су заобишле у њеном 140-тогодишњем опстајању.

26

Свештенослужитељи цркве коцељевачке

1. прота Михаило Поповић из Каоне, око 1718. године; 2. јереј Теодосије (можда) Пауновић из Коцељеве,

до

(можда) Ковачевић из Коцељеве,

дине;

2. године;

ћ из Градца, од 1952. до 1968.

до 1977. године;

а, од 1991. до 1994. године;

до данас.

Зоран А. Живановић, виши кустос Завичајни музеј Коцељева

око 1780. године; 3. јереј Поп Лука Лазаревић из Свилеуве, од 1796.

око 1800. године 4. јереј Бранислав Поповић, око 1800. године; 5. јереј Милован

око 1806. године; 6. јереј Константин – Коста Бабовић из Врачевића,

од 1805. до 1858. го7. јереј Љубомир – Љуба Бабовић из Коцељеве, од

1858. до 1880. године; 8. јереј Јоаким – Аћим Бабовић из Врачевића, од 1881.

до 1884. године; 9. јереј Михаило Бабовић из Коцељеве, од 1884. до

1906. године; 10. протојереј-ставрофор Чедомир Цагић из Годечева,

од 1906. до 19511. јереј Душан Антић из Тузле, од 1942. до 1944. године; 12. протојереј Иван Радови

године; 13. протојереј-ставрофор Марко Павловић из Драгиња,

од 1968. 14. протојереј Сретен В. Гавриловић из Плужца, од

1977. до 1991. године; 15. протојереј Милош Антонић из Бреснице, од 1991. до

данас; 16. протојереј-ставрофор Војислав Паловић из

Лопатњ17. протојереј Јова Лазаревић из Брдарице, од 1994. до

данас; 18. ђакон Саво Ждеро из Томиславграда, од 2002.

године

археолог

Литература:

Сви историографски подаци и илустрације у овом Каталогу преузети су из монографије:

Зоран А. Живановић, Храм Св. цара Константина и царице Јелене у Коцељеви, Српска православна црквена општина Коцељева, Завичајни музеј Коце-љева и Библиотека „Јанко Веселиновић“ Коцељева, Коцељева, 2011. Напомена!

Илустрације на корицама овог Каталога јесу уме-тничка дела чији је аутор академски сликар Ђорђе Ђорђевић – Ђорђор из Београда.

Илустрација на предњим корицама јесте слика под називом: „Посета белог анђела цркви у Коцељеви“, 1997., сериграфија и пастел, 25 х 20 цм.;

Илустрација на задњим корицама јесте слика под називом: „Панорама Коцељеве“, 1986., сериграфија и пастел, 29 х 20 цм.