Raunarske mree Vrste mrea:

Prema konfiguraciji:

Peer-to-peer mrea:

Svi raunari rade kao jednaki partneri Raunar koji ima zahtev se ponaa kao klijent, raunar koji odgovara se ponaa kao

server Korisnici odravaju raunare, ne postoji administrator Jednostavna instalacija, potreban odgovarajui operativni sistem na svakom raunaru Mree nisu skalabilne, do 10 raunara Opada efikasnost sa poveanjem broja raunara Problem bezbednosti

Klijent-server mrea

Mreni servisi su na jednom raunaru serveru Moe biti vie servera Server odgovara na zahteve klijenata Svaki klijent ima ime i lozinku Resursi su locirani na serveru (printeri, fajlovi, aplikacije, ...)

Mreni ureaji

Primeri povezivanja u mreu

Ureaji u mogu meusobno da se povezuju na razliite naine, a najei su:

Fizike topologije

Prema prostiranju mree mogu biti:

LAN (Local Area Network) ograniena geografska povrina pristup u vie taaka irok propusni opseg privatna kontrola preko administratora mree neprekidan pristup lokalnim servisima

WAN (Wide Area Network) velika geografska povrina pristup preko serijskih interfejsa uzak propusni opseg neprekidan ili povremeni pristup

MAN (Metropolitan Area Network) dva ili vie LAN-a na odreenom geografskom podruju primer: banka sa vie odelenja u istom gradu, meusobno

povezana iznajmljenim linijama

Prema nameni, postoje razni tipovi mrea, kao npr.:

SAN (Storage Area network), mrea za prenos podataka izmeu servera i skladita podataka. Ova mrea po pravilu treba da ima veliki kapacitet.

VPN (Virtual Private Network): (Jovan Miloevi, 1094/10)

Struktura VPN mree

Tipovi VPN-a

o Remote-Access VPN (VPDN - virtual private dial-up network). Koriste kompanije iji zaposleni imaju potrebu za povezivanjem na mreu sa razliitih udaljenih lokacija. Kompanija koja eli da uspostavi Remote-Access VPN sa velikim brojem spoljnih korisnika koristi usluge ESP-a (enterprise service provider). ESP postavlja NAS (network access server), na koji se spoljni korisnici spajaju pomocu desktop client programa. Dobar primer kompanije koja koristi Remote-Access VPN je velika kompanija sa stotinama trgovakih putnika. Remote-Access VPN omogucuje sigurnu kriptovanu vezu izmeu privatne mree kompanije i udaljenih korisnika.

o Intranet-based VPN Ako kompanija ima jednu ili vie udaljenih poslovnica koje eli da povee u jednu privatnu mreu, moe stvoriti Intranet-based VPN da bi se spojili LAN-to-LAN. Postoji nekoliko kljunih prepreka za izgradnju Intranet-based VPN-ova:

o ne postoji standardizovan pristup enkripciji o odstupanje meu proizvodima razlicitih proizvoaa, to dovodi do

nekompatibilnosti o nedostatak standarda vezanih za upravljanje javnim kljuevima o nemogunost Interneta da osigura end-to-end QoS

o Extranet-based VPN Kada je kompanija u bliskoj vezi sa drugom kompanjom (npr. kupcem, dobavljaem ili partnerom), one mogu izgraditi Extranet-based VPN koji ih povezuje LAN-to-LAN i omoguuje svim kompanijama da meusobno dele resurse.

ADRESIRANJE

Da bi raunar u mrei bio jednoznano identifikovan neophodno je da mu se dodeli adresa. Uveden je dvojni sistem adresiranja, i to pomou:

numerike (IP) adrese alfanumerikog (FQDN - Fully Qualified Domain Name) naziva

Oba sistema adresiranja su sa stanovita krajnjeg korisnika ravnopravna. Drugim reima, korisnik moe da koristi bilo numerike adrese bilo alfanumerike nazive. Sa stanovita komunikacionih protokola, meutim, IP adrese se koriste na niim slojevima komunikacije, dok su nazivi raunara entiteti viih slojeva, odnosno rezultat aplikacije. IP adrese mogu biti statike i dinamike. Postoje serveri koji imaju svoje stalne - statike adrese i one se ne menjaju. Slue za lako pronalaenje raunara na mrei. Dinamike adrese se dodeljuju krajnjim korisnicima koji komuniciraju sa Internetom preko provajdera. Dakle, njima nije potrebna stalna IP adresa. Dinamika adresa je bilo koja adresa u rasponu koji odredi provajder. IP adrese etvrta verzija IP, tzv. IPv4, je definisala 32-bitne adrese to je omoguilo formiranje 4,294,967,296 razliitih IPv4 adresa. Sa enormno strmim trendom razvoja Interneta ovaj broj raspoloivih adresa postaje nedovoljan, to se reava verzijom IPv6 (ili IPng IP Next Generation) kojom se uvode 128-bitne adrese. Kada je IP prvi put standardizovan Septembra 1981 g., specifikacija je definisala da prvi deo adrese identifikuje mreu na koju je host povezan, dok drugi identifikuje konkretan host na toj mrei. Ovo je adresna hierarhija u dva nivoa:

Da bi se postigla fleksibilnost u podrci mreama razliitih sloenosti, odlueno je da adresni prostor bude podeljen na tri klase A, B i C (postoje i klase D i E koje su rezervisane za multikasting i eksperimentalnu upotrebu). Svaka od ove tri klase fiksira granicu izmeu mrenog prefiksa i broja hosta na razliitoj poziciji u okviru 32-bitne adrese:

Svaka adresa poinje kljuem koji definie o kojoj klasi se radi i to redom: 0, 10, 110 (za D je 1110, a za E 1111). Prethodna slika jednoznano definie koliko razliitih mrea i hostova moemo da definiemo u svakoj klasi. (izraunate brojeve treba uvek umanjiti za dva, jer su odrese sa svim nulama i sa svim jedinicama rezervisane) Da bi adrese bile jednostavnije za ispisivanje i itanje,najee se predstavljaju kao etiri decimalna broja razdvojena takama. (dotted-decimal-notation). Ova notacija deli 32-bitnu adresu na etiri 8-bitna polja i odreuje vrednost svakog polja nezavisno kao decimalni broj:

Prema definiciji klasa A, B i C sada moemo da definiemo oblast decimalnih brojeva koji mogu da budu dodeljeni za svaku od ovih klasa. Vrednost xxx oznaava broj hosta.

Ovakva dvoslojna podela adresnog prostora je, razvojem Interneta pokazivala nedostatke, od kojih su dva najvanija bila:

tabele rutiranja su bivale sve vee i lokalni administratori su morali da upuuju zahteve za nove mrene brojeve pre nego

to bi se nova mrea instarirala na njihov sajt. Ovo je reeno uvoenem podmrea (subneting), tj, definisanjem troslojne hierarhije:

Troslojna hierarhija je iskoristila podatak da struktura podmrea ne treba da bude vidljiva izvan okvira lokalnih privatnih mrea. Putanja od Interneta do bilo koje podmree date IP adrese je ista, bez obzira na kojoj podmrei je posmatrani host. To je zato to sve podmree sa datim mrenim brojem koriste isti mreni prefiks, dok su im samo brojevi podmrea razliiti. Ruteri privatnih organizacija odreuju poloaj podmrea, ali to se Internet rutera tie, svi se nalaze u istoj stavci tabele rutiranja.

Na osnovu ovakve podele Internet ruteri koriste samo mreni prefiks ciljne adrese da bi trasirali putanju do mree koja seeventualno sastoji od podmrene strukture. Ruteri u okviru podmrenog okruenja koriste takozvani Proireni mreni prefiks koji se sastoji od mrenog prefiksa i broja podmree (subnet number):

Uveden je pojam mrene maske (Subnet mask), na osnovu prethodne slike. Za lokalnu mreu najnieg nivoa (firma ili ustanova) zadaje se maska: 255.255.255.0 Ovakva klasa adresiranja je najnia i pripada C klasi. Ako je mrena maska 255.255.0.0. (B klasa) u takvoj mrei se moe adresirati 65534 raunara i raunarskih ureaja. Ova klasa IP adresiranja dodeljuje se Internet provajderima. aska 255.0.0.0 pripada A klasi i ima posebnu namenu.

Binarni zapis mrenih klasa

Decimalni zapis mrenih klasa Alfanumerike adrese Alfanumeriki (FQDN - Fully Qualified Domain Name) nazivi raunara - imaju formu raunar (.insl(.inst...)).drava, gde je drava ISO oznaka drave (na primer: eposllab.ict.edu.rs); ovi nazivi slue za lake adresiranje raunara od strane krajnjih korisnika. DNS (Domain Name System) je bazni Internet servis koji slui za prevoenje internet domena u IP adrese, i obrnuto, jer su simbolike adrese (predstavljene alfanumerikim znacima) razumljivije i lake za pamenje nego brojane. Simbolike adrese se sastoje iz vie delova i podela se vri na sledei nain: Ime_servisa._ime_servera._ime_domena._ime_root_domena. Za ime servisa koristi se skraenica za servis koji treba da se izvri. Ime servera moe biti proizvoljno i zadaje mu administrator mree. Ime domena predstavlja ime firme ili ustanove. esto je u pitanju skraenica. Ime root domena je fiksno i odreeno je pravilima InterNIC-a. Dodeljuje se na osnovu delatnosti firme i zakupljuje se pravo korienja na jednu godinu. esto korieni root domeni su:

com za komercijalne prezentacije edu za prezentacije obrazovnih institucija gov za prezentaciju drava org za prezentaciju neprofitnih organizacija mil vojne institucije itd.

Svaki deo adrese se obavezno odvaja takom:

PROTOKOLI

Da bi raunari povezani u mreu mogli meusobno da komuniciraju, neophodno je da se usvoje pravila za komunikaciju, zajednika za sve koji ele da pristupe mrei. Skup pravila i normi koji opisuje postupke koji se primenjuju u raunarskim telekomunikacijama nazivaju se protokolima. Protokoli odreuju:

kako se pravi fizika mrea kako se ureaji prikljuuju na mreu kako se formatiraju podaci koji se alju kako se podaci alju kako se postupa kad se dese greke

Protokole piu organizacije i komiteti: Institute of Electrical and Electronic Engineers - IEEE American National Standards Institute - ANSI Telecommunications Industry Association - TIA Electronic Industries Alliance - EIA

International Telecommunications Union ITU (bivi Comit Consultatif International Tlphonique et Tlgraphique - CCITT)

TCP/IP

TCP/IP predstavlja skup vie protokola (protocol suite), od kojih svaki ima specificnu ulogu, dok je sam naziv zapravo akronim dva najvanija protokola iz skupa - transportnog TCP protokola (Transmission Control Protocol) i mrenog IP protokola (Internet Protocol). Vaniji protokoli su: ARP (Address Resolution Protocol) - definie postupak konverzije 32-bitne Internet (IP) numerike adrese u adresu razumljivu sloju veze i vezan je za konkretnu mrenu tehnologiju. IP (Internet Protocol) - obavlja zadatke vezane za usmeravanje (rutiranje) paketa u mrei, u zavisnosti od polazne i odredine Internet (IP) adrese. UDP (User Datagram Protocol) - vri razvrstavanje datagrama prema aplikacijama (npr. datagrame koji pripadaju Telnet servisu, datagrame koji pripadaju FTP servisu itd.), odnosno, kako se to u literaturi kae, multipleksiranje prema servisima. TCP (Transmission Control Protocol) - osim to vri multipleksiranje paketa prema servisima, TCP obavlja niz sloenijih zadataka, vezanih za uspostavljanje i raskidanje veze, kontrolu ispravnosti i redosleda paketa na prijemu, kontrolu toka podataka itd, TCP obavlja potpunu kontrolu ispravnosti podataka na krajevima veze, zahteva ponovno emitovanje paketa ako primeti da paket nije stigao ili je stigao oteen, vri kontrolu toka podataka, u smislu dinamikog proputanja vee ili manje koliine podataka u jedinici vremena. SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) definie proceduru razmene elektronske pote izmeu dva sistema prikljuena na Internet; HTTP (Hyper-Text Transport Protocol) je protokol kojim se prenose elementi (tekstovi, slike, zvuni zapisi) koji ine WWW prezentaciju itd. Za podeavanja TCP/IP parametara na raunaru koriste se alati operativnog sistema. Za Windows operativni sistem postoji dijalog:

Verzija IPv4

Verzija IPv6

Komandom ipconfig moe da se dobije informacija o ovim parametrima:

Komanda ping (Packet Inter-Network Groper) slui za proveru da li je mogua komunikacija sa ureajem koji ima zadatu IP adresu. Koristi ICMP (Internet Control Message Protocol).

o Jedan ureaj alje drugom zahtev da se javi (ICMP Echo Request. Zavisno od ureaja i operativnog sistema alje se odreen broj zahteva)

o Drugi ureaj alje prvom odgovor (ICMP Echo Replay. Uslov je da drugi ureaj postoji i da moe da odgovori)

o Rezultat izvravanja izvetaj o uspenosti vreme do povratka paketa (round-trip time)

Opcije komande ping:

Primer: definisan broj eho zahteva: 8:

Komanda tracert slui za proveru putanje kojom putuju paketi pri komunikaciji PC i udaljenog ureaja. Izvravanje komande ide po koracima:

o ping sa TTL=1 na koji odgovara prvi ruter kroz koji prolazi paket koji putuje ka odreditu prvi ruter vraa ICMP poruku "isteklo vreme ivota paketa" ICMP poruka sadri podatke o ruteru koji je odgovorio, koji se prikazuju u jednoj

liniji o ping sa TTL=2, odgovara drugi ruter o ... o ping sa TTL=n, odgovara ureaj koji se "pinguje" o zavrava se komanda tracert

Arhitektura Interneta

Infrastrukturu interneta ini nekoliko glavnih komponenti: kima (backbone) ruteri (digitalni preklopnici) take pristupa (POP i NAP) serveri korisniki raunari.

Backbone: zbir brzih telekomunikacionih linija koje su povezane sa super-brzim raunarima. (optika vlakna). Vie meusobno povezanih optikih vlakana ini glavnu magistralu. Ruter: super brzi digitalni preklopnik neophodan za meusobno povezivanje svake od kimenih linija sa drugom. (specijalizovani raunari koji:

ubrzavaju i usmeravaju podatke koji se alju sa jednog raunara na drugi; odreuju kuda i kako poslati podaci putuju; spajaju dve meusobno odvojene mree; tite mree jednu od druge, spreavajui nepotrebni saobraaj izmeu njih; spreavaju zaguenje u vezama).

Ruteri prosleuju pakete kroz mreu na osnovu IP adrese odredita, na osnovu tabela za rutiranje. Ruteri meusobno razmenjuju informacije na osnovu kojih odravaju tabele za rutiranje.

POP (Point of Presences): taka ulaska na Internet. Sastoji se od rutera, raunara koji zna kako da preusmeri saobraaj do krajnjih korisnika. Pojedinci pristupaju Internet-u posredstvom Internet Servis Provajdera (ISP) i taaka pristupa (POP). URL (Universal Resource Locator Univerzalni Lokator Resursa) adresa odreuje bliu poziciju odreenog dokumenta na nekoj Internet adresi. URL adresa se sastoji od:

protokola adrese raunara, porta, imena direktorijuma, imena same datoteke koju traimo.

Na primer, URL adresa je: http://147.91.130.3:8080/fajlovi/raspored.doc.

E-mail adresa se odnosi na osobu i Internet posrednika. Ova adresa slui za komuniciranje na Internetu posredstvom elektronske pote. re ni deo adrese provajderima dodeljuju organizacija

InterNIC a ostali deo adrese dodeljuju provajderi.

Registracija Internet domena Da bi neko pravno ili privatno lice registrovalo domen mora da se obrati firmi zaduenoj za takve poslove. Registracija .rs domena (novi Top-Level Domain za republiku Srbiju) se moe obaviti preko nekog od ovlaenih registara (Eunet, Pakom, YUBC, Beocity, i dr.) dok se registracija .com .org .net i mnogih drugih domena moe obaviti preko raznih web sajtova. Kratka lista web sajtova na kojim je mogue prvo proveriti raspoloivost eljenog domena a zatim ga i zakupiti:

domainit.com domains.lycos.com domainvalet.com easyspace.com 4domainnames.com instant-domain.com internicdomainnames.com joker.com name-registrations.co.uk NewDomainRegistrations.com 1-domain.com 101domain.com parthe.net register.com register.com.sg sitenames.com

Ukoliko eljeni domen nije slobodan mogu se proveriti neke od podataka trenutnog zakupca, saznati da li je domen na prodaju i izneti ponuda za otkup od postojeeg registranta. Provera zauzetosti odreenog domena vri se pomou whois servisa koji je dostupan preko sajtova veine registranata Internet domena. Korienjem ovog servisa mogue je pristupiti javno dostupnim podacima o registrovanom domenu, kao to su:

o Naziv domena

o Datum i vreme registracije domena o Datum i vreme poslednje promene podataka o registraciji domena o Datum i vreme isteka registracije domena o Naziv ovlaenog registra nadlenog za domen o Trenutni status domena (aktivan, neaktivan, u sporu, na arbitrai itd.) o DNS serveri za domen o Ime i prezime (ako je vlasnik fiziko lice i nije aktivirao zatitu podataka) o Poslovno ime, sedite i matini broj (ako je vlasnik pravno lice ili preduzetnik i nije

aktivirao zatitu podataka) Internet servisi Kada se govori o sadraju i uslugama koje Internet nudi tada se u stvari misli na servise Interneta. Svi servisi Interneta rade po klijent-server konceptu. Sutina tog koncepta je da se pomou programa koji se nalazi na raunaru korisnika mree-klijenta pristupa eljenim podacima koji su smeteni na serveru na nekoj lokaciji svetske mree. Servisi Interneta se obino dele na:

o Osnovne servisi koji postoje na svakom raunaru koji je na mrei; o Javne servisi koji se instaliraju na znaajnije servere na mrei obezbeujui lak pristup

podacima; o Posebne servisi namenjeni zadovoljenju specifinih elja korisnika.

Glavni predstavnik osnovnog servisa je e-mail (elektronska pota). Najznaajniji javni servis je WWW. U posebne servise spadaju servisi za pretraivanje, sigurnosni servisi, servisi namenjeni administratorima servera i mrea, itd. WWW je sistem sa univerzalno prihvaenim standardima za skladitenje, pronalaenje, formiranje i prezentaciju informacija u klijent-server konceptu. Veb stranice se zasnivaju na standardnom HTML (Hypertext Markup Language) jeziku koji formatira dokumente i pravi dinamike linkove ka drugim dokumentima i slikama smetenim na istim ili drugim raunarima. HTTP (Hypertext Transfer Protocol) je komunikacioni protokol koji omoguava saobraaj veb stranica u mrei. Za realizaciju WWW servisa vaan je veb server, softver za lociranje i skladitenje veb stranica. On locira veb stranice koje korisnik raunara zahteva i dostavlja ih. Arhitektura WWW-a WWW predstavlja mreu dokumenata koji su meusobno povezani; skup protokola koji definiu kako sistem radi i prenosi podatke i softver koji omoguuje rad ove koncepcije. Ono po emu se WWW razlikuje od drugih servisa na Internetu je njegovo jednostavno korienje. WWW omoguava pretraivanje dokumenata i kretanje, kako po razliitim dokumentima jednog raunara tako i po dokumentima razliitih raunara, po Internetu, korienjem jednostavnih komandi. Navigacija kroz veb je jednostavna, jer se za prelazak sa jedne stranice na drugu koriste hipertekst veze. Dovoljno je pritisnuti podvuenu re ili frazu i korisniku e biti prikazan linkovani dokument. WWW je jedan od najvanijih servisa Interneta ija upotreba omoguuje:

pretraivanje, pronalaenje i itanje dokumenata na razliitim raunarima; korienje Internet servisa kao to su : Telnet, FTP, Gopher; pretragu baza podataka; prikupljanje podataka i informacija; prezentaciju i uvanje multimedijalnih podataka.

Arhitekturu WWW-a ine tri velika segmenta: veb klijent veb pretraiva (browser), tj. aplikacija instalirana na raunaru-klijentu koja

se koristi za pristup stranicama na vebu (Internet explorer, Mozzila, Opera, Safari, i dr.) veb server softver instaliran na serverskom raunaru (Apache, Microsoft Internet

Information Services, i dr.) skup dostupnih servisa.

Pretraiva klijenta je u interakciji sa serverom, koji u stvari predstavlja posrednika u interakciji klijenta sa dostupnim servisima.

Web je u poetku svoga razvoja postojao iskljuivo kao statiki, tj. nisu postojale tehnologije koje bi uzele u obzir informacije koje su pristigle od korisnika i na osnovu njih generisale odgovor. Pristup statikim stranicama na veb tee po sledeem redosledu :

1. Autor veb sajta kreira statiku veb stranicu i uva je u odreenom folderu na serveru 2. Klijent veb pretraiva daje HTTP zahtev za datom stranicom. Zahtev se zadaje kada korisnik raunara unese odgovarajui URL u pretraiva. 3. Veb server prihvata zahtev klijenta i locira traenu html stranicu 4. Traena stranica se vraa veb itau koji je prikazuje korisniku. Na slici su prikazani ovi koraci:

Pristup statikim veb stranicama Izmena statikih veb sajtova podrazumeva izmenu pojedinanih stranica veb sajta, to nije ekonomino ukoliko je potrbno esto aurirati veb sajt. U tom sluaju, mnogo je efikasnije primeniti neku od dinamikih tehnologija za kreiranje veb sajtova.

Korienje dinamikih veb stranica

Dinamike Web stranice se zasnivaju na principu da se HTML kod ne stvara sve dok korisnik ne zatrai da vidi Web stranicu. To dinamiko stvaranje stranica omoguuje da one budu prilagoene korisnikovim zahtevima, da zavise od prethodnih akcija korisnika, od vremena i mesta kad je pristupio lokaciji, od njegovog identiteta i specifinih potreba. Pristup dinamikim veb stranicama tee po sledeem redosledu:

1. Veb ita alje HTTP zahtev veb serveru. HTTP zahtev sadri URL sa traenom stranicom. 2. Veb server prihvata klijentski zahtev i aktivira aplikativni server. Aplikativni server je softver koji moe i ne mora biti instaliran na istom raunaru kao i veb server. 3. Na osnovu informacija primljenih u klijentskom zahtevu, aplikativni server prosleuje upit ka serveru baze podataka. 4. Na osnovu dobijenog zahteva, na serveru baze podataka izvrava se odgovarajui upit. Rezultat obrade alje se nazad do aplikativnog servera 5. Aplikativni server formira HTML stranicu u koju ugrauje informacije dobijene iz baze podataka. HTML stranica prosleuje se veb serveru. 6. Veb server alje HTML stranicu do klijentskog raunara.

Softver koji omoguuje sve gore navedeno se tokom poslednjih godina toliko umnoio i usavrio da danas i profesionalni programeri koji se bave iskljuivo razvojem sajtova ne poznaju rad veine najpoznatijih programa iz ove oblasti. Pre pojave Interneta Microsoft je razvio okruenje za izradu robusnih klijentskih aplikacija uglavnom korienjem Visual Basic-a koje su koriene svuda, od kunih raunara i igrica do kompleksnih administrativnih aplikacija. Ni u najavi se nije video kraj popularnosti ovakvog aplikacionog modela. U ovakvom Visual Basic modelu programeri su postavljali kontrole na forme, definisali osobine tih kontrola i razvijali kod u pozadini koji je rukovao dogaajima kontrola. Na primer, kada bi korisnik kliknuo miem na dugme sa neke od formi, kod u pozadini bi odradio postupak koji je predvien za taj dogaaj. Sa pojavom Interneta Microsoft je bio nesposoban da ovakve Visual Basic aplikacije prilagodi za korienje na Internetu. Internet aplikacije su kreirale jedinstvenu instancu aplikacije kojoj su svi mogli da pristupe. Postojanje samo jedne istance aplikacije je znailo da kada se ta aplikacija doraivala ili menjala, promene na toj jedinstvenoj istanci su trenutno bile dostupne svakom korisniku koji joj je pristupio pomou pretraivaa. Prvi web sajtovi su bili statini i prvenstveno su sluili za razmenu informacija. Sadravali su fiksne HTML stranice iji je sadraj runo auriran. Celokupna ideja je bila da se definie standard koji omoguava da se niz znakova koji stigne u pretraiva prevede na jednoznano formatirani prikaz stranice na ekranu. Jasno je da ovako siromano orue ni izbliza nije moglo da se uklopi u robusne Windows aplikacije. Zatim je evolucija krenula burno i to u dva pravca. Prvi je bila razvoj HTML-a kojim bi se omoguilo da niz stringova koji se alje u pretraiva moe da sadri i podatke o formi u kojoj bi se, kao u kontejneru, nalazile razliite kontrole. Ovo je postignuto sa HTML-om 2.0. Kada korisnik preko pretraivaa poalje stranicu serveru, svi podaci sa kontrola se pakuju u jedan dugaak tekstualni string i alju na web server. Drugi pravac evolucije je bio razvoj klijentskog programskog modela o kome e biti rei kasnije. Da bi se nekako ukljuio u revolucionarnu ekspanziju Web aplikacija Microsoft je razvio Aktivne serverske stranice Active Server Pages (ASP). ASP je bio brz i jednostavan nain da se razviju Web stranice. ASP stranice su se ustvari sastojale od jedne stranice koja je sadrala meavinu dotadanjeg HTML-a i programskih jezika. Snaga ASP-a se sastojala u tome to su u stranicu mogle da se

ukljue VBScript i Jscript instrukcije koje su se na serveru izvravale pre nego to bi strana bila vraena pretraivau krajnjeg korisnika. Ovo je bio nov i jednostavan nain da se kreiraju dinamike Web stranice koje su se menjale tako to bi krajnji korisnik odabirao parametre koje je definisao programer koji je kreirao te stranice. ASP je koristio skript izmeu zagrada i znaka procenta za kontrolu ponaanja servera. Programer je gradio ASP stranu prvo sa skupom statikih HTML-a. Zatim je svaki dinamiki element koji je bio potreban na stranici definisan korienjem skript jezika (VBScript ili Jscript). Kada bi krajnji korisnik preko pretraivaa uputio zahtev serveru za stranicom, komponenta asp.dll bi preuzela brigu o stranici i definisala sve dinamike aspekte stranice na osnovu programa koji se nalazio u skriptu. Rezultat bi bio HTML stranica vraena pretraivau krajnjeg korisnika. Kako je razvijan model Web aplikacija, tako je sve vie razliitih jezika ulazilo u meavinu sa HTML-om. Vremenom je toliko veliki broj razliitih jezika, skriptova, tekstova mogao biti smeten u tipian ASP da su programeri ovakve stranice nazvali pageti kod. Na primer, bilo je veoma est sluaj da stranica sadri HTML, VBScript, JavaScript, Cascading Style Sheets, T-SQL. Odravanje takvih sajtova je postala nona mora. I u isto vreme dok se putala u promet najnovija verzija ASP 3.0, krajem 1998., dvojica Microsoftovih programera Marc Anders i Scott Guthrie su doli do sasvim novih ideja koje su stvorile XSP (skraenica nema nikakvo znaenje), tj. nov nain kreiranja Web aplikacija pomou objektno-orjentisanog pristupa umesto proceduralnog kakav je bio u ASP 3.0. U leto 2000. godine je izala beta verzija onoga, to su autori nazvali ASP+. Kako je to vreme bilo vreme kreiranja dot net tehnologije i izdavanja .NET Framework-a 1.0, ASP+ je preimenovan u ASP.NET 1.0. Pre uvoenja .NET-a razvoj Windows aplikacija i razvoj Web aplikacija je bio toliko razliit da je veoma mali broj programera bio sposoban da razvija oba tipa aplikacija. ASP.NET je premostio ovu provaliju. ASP.NET je doneo razvoju Web aplikacija stil razvoja tadanjih Visual Basic aplikacija u kojima je programer mogao prevlaenjem da postavlja kontrole na razvojnu povrinu, rukuje osobinama kontrola i da konstruie kod u pozadini. Kako je oblast Web aplikacija predstavljala zlatni rudnik koji je doveo do do tada nezabeleenog rasta vrednosti softverskih kompanija, jasno je da ni drugi akteri nisu sedeli skrtenih ruku. Rezultat je bio drugi pravac razvoja Web modela, tj. razvoj klijentskog programskog modela. Sutina ovog modela je bila da se svakom krajnjem korisniku prebaci kod (npr u Javi, Fleu, ActiveX-u, JavaSkript-u) koji bi zatim na raunaru korisnika radio nezavisno od servera. Posledica je bila fascinantna. Jednostavni Java applet-i su na raunaru korisnika omoguavali takve vizuelne efekte kakve serverski model nije mogao ni da zamisli. Zato? Odgovor je jednostavan. Za svaku najmanju promenu na stranici klijenta u serverskom modelu (npr. menjanje boje kontrole prilikom prelaska mia preko nje), cela stranica bi se upuivala serveru, a on bi izmenjenu vraao nazad klijentu. Za to isto vreme u klijentskom modelu bi se vrteli itavi filmovi, nezavisno od servera. Ovo je bila tako velika kvalitativna razlika u primeni da su mnogi programeri poeli da komentariu mogunosti ASP.NET-a sa podsmehom. Da li je to definitivno dovelo do prevage klijentskog modela nad serverskim? Naprotiv. ist klijentski model je u ozbiljnim aplikacijama skoro potpuno odbaen. Kako je to mogue? Odgovor lei u dve injenice. Prva je da je klijentski model suprotan osnovnoj ideji Web aplikacija. Druga se zove AJAX. Da obrazloimo prvu. Osnovna ideja Web programiranja je da Web aplikacije ne zahtevaju nikakvu instalaciju programa, koja dalje podrazumeva doinstalacije novih verzija, preuzimanje programa i instalacione postupke koji kod razliitih korisnika sa razliitim hardverom mogu razliito da se ponaaju. Dalje, trenutno se za web itae koristi veliki broj razliitih proizvoda, tako da na nekim itaima preneseni program moe da radi pogreno ili uopte ne radi. Zbog ovoga su proizvoai klijentskih aplikacija isporuivali razliite verzije programa za razliite itae i razliite operativne sisteme to je dalje komplikovalo ceo postupak. Pored ovog sutinskog nedostatka, klijentski model ima niz drugih nedostataka. Kao prvo, kod koji se izvrava na strani klijenta oteano pristupa serveru da bi sa njega pristupio na primer bazi podataka. Dalje, na polju zatite, zlonamerni korisnik moe da unese

izmene u kod koji se izvrava na njegovom raunaru i time ugrozi ceo sistem. Najnovije primene Web aplikacija u mobilnim telefonima, PDA ureajima i sl. imaju na raspolaganju veoma suene hardverske resurse klijenta, tako da na njima preneseni programi jednostavno ne funkcioniu. Nezavisno od nedostataka primene klijentskog modela ostaje injenica da je potreba za vizuelno dinamikim i bogatim sajtovima i te kako potrebna. Odgovor na ovaj zahtev dao je AJAX (asinhroni JavaScript i XML Asynchronous JavaScript and XML). Ovaj razvojni model lei na jednom zajednikom softverskom elementu: objektu XMLHttpRequest. Prvi put uveden u Internet Explorer-u 5.0 XMLHttpRequest predstavlja interni objekt koji ita publikuje i na taj nain omoguava da skript kod u klijentskoj stranici pobudi taj objekt i preuzme prednosti koje taj objekt nudi. Glavna prednost je da ovaj objekat omoguuje da skript kod alje HTTP zahteve serveru asinhrono od itaa. Ovo dalje omoguava da se obavlja parcijalno osveavanje stranice, tako da na primer sa prevlaenjem mia preko kontrole i menjanje boje te kontrole moe da se obavi mnogo puta bre. Najzad, ASP.NET, svojim razvojnim okruenjem omoguuje da se velika koliina JavaScript koda, naroito potrebna u AJAX primenama generie automatski, tako da programer moe da se posveti drugim znaajnim aspektima svoje aplikacije. Dalji razvoj Web programiranja se odvija u sadanjem trenutku i ima nekoliko najvanijih ciljeva:

pravljenje bogatih aplikacija, tj aplikacija koje po svojim mogunostima prezentacije ne zaostaju za Windows aplikacijama,

sposobnost da se ostvare jednaki korisniki rezultati nezavisni od tipova itaa i platformi tako da aplikacija izgleda i ponaa se isto u svim okruenjima,

integracija podataka i servisa sa razliitih umreenih lokacija u jednu aplikaciju koja koristi klase iz .NET okruenja i njihovu funkcionalnost,

bogat, lako dostupan i medijski raznovrsan korisniki interfejs. Sve ovo i jo dosta toga nudi novi proizvod: SILVERLIGHT. Iako je jasno da gornje ciljeve mogu nezavisno jedan od drugog da ostvare raznovrsni Web alati i tehnologije koji su danas na raspolaganju, programeri su optereeni mnogim tehnikim problemima, ukljuujui nekompatibilne platforme, neodgovarajue formate podataka i protokola i raznovrsnost Web itaa koji na razliit nain obrauju stranice i rukuju skriptovima. Bogata Web aplikacija koja na jednom sistemu radi perfektno moe da se ponaa veoma razliito ili ak da uopte ne moe da funkcionie na drugom. Korienje ogromnog niza dananjih alata, protokola i tehnologija postaje za programera sve tei zadatak. Ovaj problem poinje da reava Silverlight i sve ukazuje da ovakva koncepcija ima svetlu budunost. Na slici su prikazane komponente Siverlight arhitekture. Ovaj prikaz je vaan jer pokazuje koje su sve dananje tehnologije, protokoli i formati objedinjeni u jedinstvenu platformu.

komponente Siverlight arhitekture

Budunost Interneta Vladimir Toi 1083/10

Kovanicu "Web 2.0" prvobitno je kreirao 2004. godine Tim O'Rajli, aludirajui time na formu

oznaavanja unapreenih verzija razliitih programa. Ova kovanica je upotrebljena da bi se definisao

nov pristup mrei do tada poznatoj samo kao mestu koje sadri pregrt stranica natrpanih podacima bez

ikakve ili male meusobne povezanosti. Stranice su bile statine bez ikakvog ili neznatnog povratnog

odgovora od strane korisnika. Po prethodnoj logici imenovanja, fraza Web 1.0 bi se onda odnosila na

takvo staro vienje Interneta, loe kodirane, statine i retko aurirane prezentacije. Vremenom, kako su se razvijale tehnologije i propusna mo interneta, dolo je i do eksponencijalne progresije generisanja

koliine podataka i potrebe da se tim podacima pristupi na neki drugaiji nain, kako organizaciono tako

i sa aspekta upotrebljivosti. Korisniku se moralo ponuditi neto drugaije, bogatiji, interaktivniji i

automatizovaniji sadraj te je promena postala neminovnost.

Nasuprot pomenutom prvobitnom webu, dalji razvoj tehnologija i naina razmiljanja doneo

nam je web 2.0 i pruio ideju transformisanja te grupe zasebnih podataka u organizovane, meusobno

povezane, skupove mnogobrojnih razliitih servisa i podataka. Time je naeta nova era web-a kojom je omoguena dinaminija i personalizovana metoda komunikacije sa krajnjim korisnikom na internetu

putem kreiranja socijalnih grupa i drugih oblika globalne interakcije.

Upravo sama re prezentacija je najbolji termin za definisanje razlike odnosno napretka sa

poetnog web-a ka novom konceptu web-a 2.0, a to je da web dobija umesto dotadanjeg, iskljuivo prezentacionog karaktera, novi servisni akcenat koji omoguava efikasno opsluivanje i veu povezanost

ljudi kao i njihovu interakciju u formiranju sadraja koji se nudi korisnicima. Tako primera radi korisnici

koji itaju neki lanak na sajtu papirnih novina ili magazina, mogu uz dva ili tri klika miem postaviti link ka tom lanku na svoj profil na socijalnoj mrei Facebook gde e veliki broj ljudi povezani sa njim

istovremeno moi da vidi taj sadraj, da svoj komentar ili dopuni to svojim nekim linkom. Pri tome

korisnik sve to radi ne naputajui pri tome stranicu s lankom. Popularni web email servis Gmail, moe

primera radi za adrese navedene u e-mail poruci prikazati plan grada uz pomo svog servisa Google Maps kao i dati navigacije ka eljenom cilju. Mogue je i na jednom sajtu kombinovati razliite podatke i

servise nekoliko drugih sajtova i time stvoriti sasvim novi sadraj koristan ili samo zabavan.

Tehnika podloga za sve ovo razvijala se dvostruko sa korisnike strane, razvoj monijih personalnih raunara s brzim procesorima omoguila su izvoenje zahtevnih aplikacija u browseru, to do pre nekoliko godina nije bilo mogue. Sa infrastrukturne strane, razvoj na serverskom podruju

omoguio je stvaranje farmi raunara sposobnih za skladitenje i obradu ogromne koliine podataka, a

poveanje propusnosti komunikacionih veza omoguilo je da ti podaci znatno bre dolaze do korisnika.

Standard za doba Weba 2.0 su viemegabitne veze prema Internetu koje su omoguile da recimo video

na webu postane sadraj ravnopravan tekstu i slikama to je u pretodnom razdoblju prvobitnog weba

bila prava misaona imenica. Video materijal bio je neto to se preuzimalo sa interneta veoma sporo i

esto je bio vrlo loeg kvaliteta. Sada pored video materijala mogue je vrlo lako pristupiti i itavim

igrama i komplikovanim programskim alatima poput alata za obradu teksta i tabela koji su ranije bili

iskljuivo distribuirani kao desktop aplikacije.

2. TEHNIKA POZADINA

Dalji razvoj tehnologija poput AJAX-a, odnosno asinhroni Java Script i XML-a doneo je pregrt mogunosti meu kojima je bila i injenica da korisnik vie nije morao naputati stranicu na kojoj se

nalazi da bi dobio osveene informacije i gubiti vreme etajui se po stranicama sajta. Jezici poput PHP-a omoguili su dinamiko generisanje HTML-a kao i prilagoavanje sadraja u zavisnosti od mnogobrojnih specifinih korisnikih parametara prilagoenih upravo za dati trenutak u kome korisnik pristupa

sadraju. Takoe, uvoenje semantikog pisanja koda redefinisalo je pisanje stranica istim i unapred

predodreenim sintaksama poput onih koje se koriste u XHTML-u. Odvajanje prezentacionog od logikog dela sajta, korienjem kaskadnih stilova ili CSS-a takoe je omoguilo da se podaci i logika

njihovog pribavljanja sa servera jednostavnije odravaju i menjaju, a da se grafiki prikaz korisniku izmeni u roku od par sekundi u odnosu na njegove elje ili elje autora nekog sajta.

Mnogi korisnici, interesantno, upravo u tom grafikom delu prave greku mislei da je Web 2.0 u

stvari referenca na sam dizajn stranice koji nuno prate grafiki elementi sa zaobljenim okovima,

ferlaufima, senkama, refleksijama, velikim bezserifnim naslovima, u pastelnim bojama i sl. U stvari, to

nije nita od navedenog, ono to jesu ti veliki glomazni fontovi, boje, oblici i dr. je samo trend koji e proi, kao to svaki trend proe i onda e doi neki novi za njim. Ono to zaista ini web 2.0 u tom

grafikom smislu jeste samo jednostavan, ist interfejs bez pretrpanih suvinih elemenata koji

omoguava korisniku da brzo doe upravo do onoga to je sutina novog pristupa, servisiranje informacije i usluga.

Jo jedna izuzetno bitna karakteristika web-a 2.0 je i automatizacija procesa odnosno nain da se klijenti neke usluge servisiraju automatski, ime se umesto starog naina u kome se runo upravlja svim

procesima i odgovara na zahteve, tedi i do 80% na postojee trokove uz poveavanje efikasnosti i

brzine. Ovo je izrazito bitno u sferi poslovnih aplikacija gde se odreeni procesi uz zatitu mogu

drastino poboljati.

S obziom da su ljudi po prirodi skeptini kada su nove stvari u pitanju, web 2.0 se moe definisati

i kao nadogradnja neeg postojeeg, to je u sutini bilo okarakterisano kao informaciono, u neto emu

se moe dodati drutvena komponenta, na isti nain kao to se sledea generacija web-a u razvoju moe nazvati kao neto emu se eli dodati inteligentna komponenta, odnosno nain samostalnog razmiljanja

i semantikog razumevanja podataka.

3. STRUKTURA I DALJI RAZVOJ

Neki od kljunih elemenata strukture novog pristupa web-u mogu se podeliti na nekoliko elemenata. Prvi ine takozvane bogate internet aplikacije sa prateim modernim interfejsom koje u

potpunosti iskoriavaju moderne tehnologije dostupne programerima i pruaju korisniku interakciju na

lak i inventivan nain. Zatim servisno orijentisana arhitektura sajtova odnosno njihova usmerenost ka

opsluivanju korisnika, oslukivanju njegovih potreba i brzom pruanju relevantnih informacija. I na kraju

socijalna komponenta, moda i najbitnija, koja definie nain da se dobijene informacije podele dalje sa

drugima, ime korisnik na vrlo posredan nain i sam postaje tvorac tog istog web-a koji i sam koristi, prenosei svoja iskustva drugim ljudima i drugim servisima. Benefit takve konstrukcije je ujedinjavanje

stvaraoca i korisnika informacija u svojevrsnu celinu meusobno zavisnih a opet samostalnih jedinki

povezanih jednim ciljem, stvaranje neogranienog, organizovanijeg, aurnijeg skupa informacija sa

fleksibilnijim i pristupanijim nainom njihovog korienja.

Sledea generacija razvoja predstavlja ideja pod nazivom web 3.0 koji u sutini predstavlja razvoj

predstavljenog web 2.0 uz dodatak semantikog razumevanja informacija na internetu. Dananji web

ima terabajte informacija i predvienim eksponencijalnim irenjem u godinama koje dolaze ta koliina

e postajati sve bre sve vea. Informacije su u dananje vreme na jedan krajnje jednostavan nain

dostupne ljudima ali u isto vreme i sakrivene od raunara odnosno nerazumljive na nain na koji su to

ljudima. Paradoksalno je da su informacije utisnute unutar HTML stranica formatirane na tako

ezoterian nain da je vrlo teko mainama da procesuiraju i razumeju upravo ono to igra kljunu ulogu

u brem servisiranju a to je pravilna informacija bez suvinih pitanja. Dodavanje znaenja pored

postojeih tagova ili obeleivaa daje smisao podacima i omoguava raunarima inteligentnu pretragu,

rezonovanje i kombinanatoriku. Napredovanje tehnologija omoguie korienje jezika poput XML-a kao standardizovani nain za razumevanje informacija u uniformnom skupu predefinisanih vrednosti.

Potrebna su zatim dodatna objanjenja pojmova gramatikog shvatanja meusobnih odnosa rei i

znaenja njihovog zajednikog povezivanje uz predefinisano potovanje pravila nasleivanja poput onih u savremenim objektno orjentisanim programskim jezicima. Na kraju sve je to potrebno brzo pretraiti

novim specifinim programskim jezicima za pretragu baza podataka, pri tome vodei rauna o nainima

za zatitu podataka kako bi se obezbedila sigurnost i privatnost sadraja.

Upotreba i korienje sledee generacije web-a pruie temelje za dalji razvoj drutva u mnogo irim razmerama na nain na koji to nije ni moglo biti zamiljeno u poetku stvaranja onoga to i sada

zovemo internet. Ceo koncept je u teoriji savreno zamiljen no postavlja se pitanje sigurnosti i

privatnosti ivota ljudi povezanih na takav nain i opasnosti koje donosi eksploatacija informacija u tako

apsolutno povezanom digitalnom svetu. Jedno je sigurno a to je da su promene koje donosi novi

koncept razmiljanja neminovne, na isti nain na koji je to bila i promena sa web 1.0 (ili kako je neki zovu

dot net ere) na web 2.0, i sigurno e ubrzo biti prisutne, neizbene i u mnogome uticajne u naem svakodnevnom ivotu, no da li e sistem biti upotrebljen na pravilan nain i na dobrobit svih, ostaje da

se vidi.