Pripremio:Pripremio:Dr sci.vet. Vladimir MladjanDr sci.vet. Vladimir Mladjan

PATOLOGIJA je nauka o bolestima, čije ime potiče od grčkih reči pathos-bolest i logos-nauka. Predstavlja vezu između bazičnih nauka i kliničke medicine, čiji je cilj da izuči strukturne i funkcionalne promene u ćelijama i tkivima organa ili organskih sistema uključenih u određenu bolest.

Patologija kao nauka o bolestima, pored izučavanja morfoloških promena (patološka morfologija), proučava i mehanizme nastanka i razvoja reakcija u ćelijama i tkivima pod uticajem štetnih faktora koji izazivaju bolest (patogeneza).

Kod proučavanja nastanka i razvoja patološkog procesa i bolesti mora se uzeti u obzir uzrok koji je pokrenuo patološki proces i mehanizmi koji se uključuju u njegovom razvoju.

Deo patologije koji se bavi uzrocima bolesti naziva se etiologija od grčke reči aithia-uzrok.

Patologija je podeljena u opštu i specijalnu.

U okviru opšte patologije izučavaju se opšti mehanizmi patološkog procesa, lokalni i sistemski poremećaji kao odgovor organizma na štetne nokse, evolucija i ishod patoloških procesa.

U specijalnoj patologiji proučavaju se bolesti pojedinih organa odnosno organskih sistema, kao i patološki procesi određene etiologije, toka i evolucije.

Morfološke metode, obdukcija, histološki pregled, citološki pregled, kultura tkiva i biopsija u modernoj patologiji dopunjene su tehnikama koje omogućavaju ultrastrukturnu, biohemijsku, histohemijsku, imunohemijsku i molekularnu analizu patološkog procesa.

1. Obdukcija

2. Mikroskopsko ispitivanje tkiva

3. Molekularno-biološko ispitivanje

4. Eksperimentalno na životinjama

- eksperimentalno se intenzivno razvija, jer omogućuje nove spoznaje.

Za praktičnu medicinu izuzetno je važno dobro poznavanje uzroka bolesti, to omogućuje suzbijanje i lečenje.

Etiološki faktori se dele na spoljašnje i unutrašnje i definisani su ne samo po svom kvalitetu, već i na osnovu jačine delovanja odnosno, po kvantitetu.

Unutrašnji etiološki faktori:

− dispozicija

− konstitucija

− rezistencija

− imunološke reakcije

Spoljašnje etiološki faktori:

− fizički

− hemijski

− nutritivni

− biološki

DISPOZICIJA

Predstavlja stanje prijemčivosti (sklonosti ka bolesti) organizma za određene patološke procese.

Sklonost ka bolesti može biti urođena i stečena osobina individue, vrste, rase, familije i pola.

Za razvoj bolesti potrebno je više faktora, a ne samo dispozicije.

Primeri:

− crnci i indijanci posebno osetljivi prema tuberkolozi pluća,

− povećana pigmentacija kože crnaca, manja osetljivost na sunčane zrake, a time i na kancere kože,

− kod goveda prirodna sklonost za slinavku i šap, tuberkulozu, infektivni abortus (bang) i streptokokne mastitise,

− određeni paraziti izazivaju bolest samo kod jedne vrste, dok su druge neosetljive,

− rasa i starost.

KONSTITUCIJA

Konstitucija je skup funkcionalnih i morfoloških osobina koje se manifestuju u spoljašnjem izgledu tela, građi tkiva i organa i načinu reagovanja na različite nokse. Obuhvata i sposobnost bioloških vrsta za prilagođavanje na spoljašnje uslove života: klimu, ishranu i uzročnike bolesti. U stvari, to je trajno svojstvo individue koje podrazumeva otpornost ili sklonost prema bolestima.

U određivanju konstitucije učestvuje nasledna osnova i spoljašni faktori, pa je moguće promena konstitucije u toku života.

Primer:

− nežno leptozomno dete koje se bavi sportom može se razviti u atletsku osobu.

Veza između konstitucije i bolesti sastoji se samo u manjoj ili većoj mogućnosti pojave bolesti, ali ne i obaveznog obolevanja.

REZISTENCIJA

Pod rezistencijom se podrazumeva urođena neosetljivost životinja na određene uzročnike bolesti.

Goveda su neprijemčiva za uzročnike crvenog vetra i maleusa, kopitari za virus slinavke i šapa.

Nije uvek apsolutna (ptice i žabe na antraks u nepovoljnim uslovima - niske temperature, gladovanje i druge bolesti).

GLAVNI HISTOKOMPATIBILNI KOMPLEKS I BOLEST

Histokompatibilni antigeni učestvuju u mnogim imunološkim i neimunološkim reakcijama. Njihova glavna funkcija je vezivanje stranih antigena i njihova prezentacija T-limfocitima.

Specifični mehanizam odbrane - humoralan i celularan

Nespecifičan - glavni histokompatibilni kompleks,monocitno makrofagni ikomplement.

NESPECIFIČNI MEHANIZMI ODBRANE

Pojam (RES) Retikulo-Endotelni Sistem zamenjen je terminom (MMS) Monocitno-Makrofagni Sistem. Ovaj sistem obuhvata krvne monocite, makrofage pojedinnih organa i dr.

U okviru odbrane organizma od štetnih noksi makrofage imaju brojne uloge:

− razaranje stranih partikula

− posredovanje u stvaranju antitela kod imunog odgovora

− sekrecija velikog broja biološki aktivnih molekula

KOMPLEMENT

To je zajednički naziv za grupu od oko dvadeset proteina krvne plazme.

− vazodilatacija, povećanje propustljivosti krvnih sudova, osmotska liza bakterija, virusa, parazite i dr.

IMUNSKA REAKCIJA I BOLEST

Jednostavna definicija, prepoznavanje sopstvenog od stranog. Prepoznavanjem tuđeg, imunski sistem može pokrenuti niz reakcija koje će na kraju dovesti do odstranjivanja napadača i očuvanja integriteta jedinke

Za imuni odgovor limfatični sistem je izuzetno važan

− B limfociti

− T limfociti

− imunoglobulini

STEČENE DEFICIJENCIJE

Pojedine virusne infekcije dovode do smanjene imunoreaktivnosti naročito u području T ćelijskog imunog sistema.

Ovo se naročito odnosi na retroviruse roda lentovirinae: virus imunodeficijencije mačaka, virus imunodeficijencije goveda, virus visna ovaca, artritis-encefalitis virus koza, infektivne anemije konja i dr.

Svi ovi virusi imaju dug period inkubacije, tropizam za ćelije hematopoeznog sistema, sposobnost supresije imunog sistema i citopatogeni efekat u in vitro uslovima.

REAKCIJA PREOSETLJIVOSTI

Oštećenja tkiva koja u svojoj osnovi imaju imune mehanizme nazivaju se hipersenzitivne bolesti.

Reakcije preosetljivosti tipa I

Karakteriše brza imunološka rekacija, koja nastaje neposredno po unošenju antigena (za nekoliko minuta) u organizam, koje je prethodno senzibilisan na taj antigen. U zavisnosti od puta unošenja antigena može se ispoljiti kao sistemski poremećaj ili lokalna reakcija.

Sistemska - penicilin parenteralno-anafilaksa

Lokalno - na koži, sluznicama, respiratornim i organima za varenje- urtikarija, rinitis, edem larinksa

Reakcije preosetljivosti tipa II

Ova reakcija je posledica antigen-antitelo reakcije na ciljnoj ćeliji ili na intercelularnim strukturama, kao što su bazalne membrane,−povećavanje propustljivosti ćelijske membrane što dovodi do citolize.

Reakcije preosetljivosti tipa III

Oštećenja tkiva kod preosetljivosti posredovane imunim kompleksima nastaju kao posledica aktivacije sistema komplemenata

−dolazi do oštećenja tkiva usled taloženja imunih kompleksa

−aleutska bolest nerčeva, lupus eritematodes pasa

Reakcije preosetljivosti tipa IV

Ovaj tip hipersenzitivnosti je imunološka reakcija, gde su nosioci imunog odgovora imunokompetentne ćelije.

Induktori su najčešće intracelularni mikroorganizmi, virusi, gljivice, protozoe i paraziti.

Ovaj tip je odgovoran za kožnu alergiju na hemijske agense, a pored toga ima i ključnu ulogu u imunološkoj reakciji odbacivanja presađenog organa.

AUTOIMUNE BOLESTI

Nastaju u slučaju kada sopstveno tkivo deluje kao antigen i inicira stvaranje antitela ili senzibilisanih limfocita.

Mogu se podeliti na organ specifične, kada je reakcija usmerena prema jednom tkivu i sistemska kada promene zahvataju istovremeno više tkiva, odnosno organa.

ORGAN SPECIFIČNE AUTOIMUNE BOLESTI

Neke od njih sreću se kod domaćih životinja, najčešće pasa.

Autoimuni tireoditis je oboljenje štitaste žlezde, koje se sreće kod pasa, pilića i ljudi. Klinički se manufestuje hipertireodizmom, a histološki se zapaža infiltracija štitne žlezde velikim brojem limfocita i plazma ćelija.

Kod pasa je zapažen autoimuni adrenalitis usled autoimune destrukcije kore nadbubrežne žlezde. Životinje pokazuju depresiju, bradikardiju, hipotermiju, povraćanje i dehidrataciju, dok se histološki uočava infiltracija kore nadbubrega limfocitima.

Pemfigus kompleks je autoimuno oboljenje kože ljudi, pasa, konja i mačaka. Promene u vidu vezikula i krasta javljaju se najčešće na granici sluznice i kože nosa, usana, oka, prepucijuma, anusa i na unutrašnjoj strani ušiju.

SISTEMSKE AUTOIMUNE BOLESTI

Zahvaćeno više organa i organskih sistema. Kod većine ovih bolesti prisutni su cirkulišući imuni kompleksi koje se talože u tkivu i u prisustvu komplementata dolazi do razvoja inflamatorne reakcije.

Reumatodni artitis je imunološki prouzrokovan poliartitis, koji se kod životinja najčešće sreće kod pasa. Dolazi do destrukcije zglobne hrskavice i progresivnog teškog artitisa.

Dermatomiositis kod rasa pasa (šetlandski ovčar). Ekcemi počinju na koži lica, a u kasnijem stadijumu promene se mogu proširiti na ekstremitete i ostale delove tela. Biopsijom mišića zapaža se nakupljanje lifocita, makrofaga i plazma ćelija.

MEHANIČKI FAKTORI

Životinjski organizam je gotovo stalno ili vrlo često, izložen dejstvu mehaničkih faktora kao što su pritisak, istezanje, uvrtanje i dr. Štetne posledice po organizam nastaju kada mehaničke sile prevaziđu fiziološke granice adaptacije mekog tkiva i u tom slučaju govori se o mehaničkoj traumi.

Mehaničke sile uglavnom deluju iz spoljašnje sredine, mada mogu i u samom organizmu (pritisak parazitske ciste, produkata zapaljenja ili pritisak prepunjenih ili meteoritičkih organa digestivnog trakta).

Posledice traumatskog dejstva zavise od vrste i jačine mehaničkog agensa, površine dejstva, vrste tkiva, starosti jedinke itd.

Razlikuju se tupa, oštra, brza ili spora, jednokratna ili višekratna, trajna i momentalna traumatska dejstva.

Mehanički uticaji dovode do poremećaja kontinuiteta tkiva što se označava kao laesio continui (laesio=povreda, continuus=neprekidan), poremećaja u položaju organa ili dovode do smanjenja tkiva ili organa kao posledica kompresivne atrofije.

Dejstvom velike sile na malu površinu nastaju takozvane oštre traume koje imaju za posledicu nastajanje rana - vulnera (vulnus=rana).

Rana po načinu nastajanja i po svom obliku može biti:

−ubodna=vulnus punctum, posekotina=vulnus incisum

−ujedna=vulnus morsum, ustrelna=vulnus sclopetarium

Ukoliko mehanička sila deluje na veću površinu, govori se o tupim traumama. Posledice ovih trauma se mogu manifestovati kao:

−naboj ili nagnječenje=contusio, potres=commotio,

−mrvljenje, drobljenje svih tkiva=conquassatio, prsnuće=ruptura,

−prelom=fractura, istegnuće=distenzio, uganuće=distorsio,

−iščašenje=luxatio, razni oblici unutrašnjih krvavljenja (hematoma, haemothorax itd.)

Pored oštećenja koja nastaju direktnim dejstvom mehaničke sile na tkivo u slučaju eksplozije sile se prenosi posredno putem vazduha ili vode i nastaju tzv. blast povrede. Udarni talas izaziva rupturu mišića i viscere što dovodi do opsežnih krvarenja. Može nastati gasna embolija sa posledičnim infarktima u plućima i drugim organima. Kod riba dolazi do rupture vazdušnog mehura.

HEMIJSKO-TOKSIČNI FAKTORI

Veliki broj hemijskih supstanci mogu u određeniim okolnostima biti toksične za životinjske organizme, tj. mogu dovesti do nastanka patoloških pojava i promena.

Za otrove se može reći da su to materije koje hemijskim ili fizičko-hemijskim putem dovode do poremećaja u funkciji i strukturi ćelija, tkiva i organizama u celini. Unošenje i delovanje otrova u organizmu naziva se intoksikacija.

Otrovi se mogu podeliti u dve velike grupe: endogene i egzogene.

U endogene otrove spadaju produkti metabolizma čije je stvaranje povećano ili je onemogućeno njihovo izlučivanje pri normalnom stvaranju, pri čemu se oni zadržavaju u organizmu dovodeći do stanja poznatog kao autointoksinacija (raspadanje i povećana resorpcija produkata hrane iz creva, žučne boje, urea, ketonska tela).

U egzogene otrove ubrajamo hemijske supstance koje iz spoljašnje sredine dospevaju u životinjski organizam putem digestivnog i respiratornog trakta ili putem povređene ili nepovređene kože. Egzogeni otrovi mogu biti različitog porekla, oni mogu biti proizvodi životinja, kao što su zmijski otrov, otrov pojedinih riba i insekata.

Ovde spadaju i bakterijski produkti (egzotoksini) ili strukturne komponente bakterija (endotoksini)

Životinjski organizam često je izložen i štetnom dejstvu toksičnih produkata gljivica koji se nazivaju mikotoksini. Najpoznatiji mikotoksini su aflatoksin, ohratoksin, zearalenon i T-2 toksin.

Životinje biljojedi mogu uneti u organizam veliki broj toksičnih supstanci koje se nalaze u biljkama. Otrovne supstance u biljkama obično pripadaju alkaloidima, glikozidima ili aminima. Pojedine biljke mogu biti toksične i zbog sadržaja povećane količine oksalata, nitrata, tanina ili selena.

I lekovi dovode do trovanja (antibiotici, sulfonamidi), insekticidi, rodenticidi, herbicidi, pojedini metali i njihove soli (Pb, Hg).

Otrovi mogu selektivno delovati na pojedina tkiva, pojedine ćelije ili čak na pojedine ćelijske organizme. Prema načinu i mestu delovanja otrovi se mogu svrstati u nekoliko grupa: korozivni, parenhimski, krvni, nervni i srčani. Korozivni otrovi deluju na mestu kontakta (koža, sluznice) izazivajući promene kao što su hiperemija, zapaljenje ili nekroza.

Parenhimski otrovi izazivaju promene u parenhimskim organima. Zavisno od doze i dužine delovanja u parenhimatoznim organima nastaju promene reverzibilnog karaktera, kao što je parenhimatozna distrofija ili ireverzibilne promene u vidu vakuolarne degeneracije, celulolize ili koagulacione nekroze.

Krvni otrovi mogu delovati na kostnu srž, usporavajući hematopoezu, zatim se mogu vezivati za eritrocite i sprečavati njihovu osnovnu funkciju u razmeni gasova ili dovode do poremećaja u koagulaciji krvi.

Nervni otrovi ometaju funkciju nervnog sistema, sprečavajući najčešće oslobađanje koje vrše prenošenje nervnih impulsa ili onemogućavaju njihovo vezivanje za odgovarajuće receptore.

Srčani otrovi ometaju srčanu funkciju delujući direktno na srčani mišić ili preko nerava.

Promene koje u životinjskom organizmu izazivaju hemijsko-toksični faktori su različitog inteziteta i karaktera. One mogu biti uočljive golim okom, mikroskopom i elektronskim mikroskopom.

Kod nekih trovanja promene su patognomonične. Npr. trovanja pasa strihninom – karakteristična krvavljenja u timusu i pankreasu ili kod trovanja antikoagulansima nalaze se nezgrušana krv i opsežna potkožna krvavljenja.

FOTOSENZIBILITET – FOTODINAMIČKI DERMATITIS

Pojedine biljke sadrže određene supstance koje same po sebi nisu toksične, ali kada se nađu u životinjskom organizmu – koži, pod dejstvom sunčanih zraka dovode, do tzv. fotodinamičkog dermatitisa (oštećenja kože). Promene se sreću na delovima tela slabo obraslim dlakama, kao što su uši, nos, testisi, a ispoljavaju se crvenilom, otokom, stvaranjem plikova i krasta na koži.

Mogu se pojaviti i promene na očima u vidu konjuktivitisa i keratitisa. Ova pojava je zapažena u životinja koje unose hranom biljku kantarion ili kod unošenja heljde. Slična pojava zapažena je i kod unošenja leka fenotiazina koji se koristi za dehelminitizaciju zivotinja.

TERMIČKI FAKTORI

Homeotermni organizmi - ptice, sisari

Poikilotermni - spoljašnja sredina

Dejstvo spoljašnjih faktora se ispoljava u dva vida, kao dejstvo toplote i dejstvo hladnoće.

DEJSTVO TOPLOTE

Dejstvo toplote na životinjski orgsanizam dovodi do toplotnog udara i sunčanice ili lokalno u kom slučaju nastaju opekotine.

Toplotni udar = siriasis nastaje u uslovima visoke spoljašnje temperature, kada je odavanje toplote otežano što ima za posledicu hipertermiju, visok procenat vlage pospešuje nastajanje toplotnog udara.

Hipertermija je praćena povećanjem pH vrednosti krvi, povećanjem koncentracije hemoglobina i broja eritrocita, što nastaje kao posledica gubitka vode.

Klinički se konstatuje ubrzan rad srca, otežano i površno disanje, grčevi, povraćanje. cijanoza i anurija.

Na obdukciji se zapaža brzo nastajanje mrtvačke ukočenosti i rano raspadanje leša. Unutrašnji organi su hiperemični, a krv je slabo zgrušana.

Toplotni udar se najčešće dešava u toku letnjih meseci, kad su životinje u pregrejanom i slabo ventilisanom prostoru, bez dovoljno količine vode (transport) ili u toku napornog fizičkog rada.

Sunčanica=insolatio nastaje kao posledica direktnog dejstva sunčevih zraka na glavu životinje, pri čemu dolazi do pregrejavanja moždanog tkiva.

Manifestuje se nesigurnim hodom životinje, znojenjem i tahikardijom, a može doći i do uginuća.

Na obdukciji se zapaža hiperemija moždanih ovojnica i moždane mase.

Lokalno dejstvo toplote

Dolazi do nastanka promena koje se nazivaju opekotine = combustiones (combustio=opekotina).

Prvi stepen (gradus I) - combustio erythematosa (crvenilo) nastaje kod temperature 40-500C. Karakteriše se hiperemijom i blagim edemom zahvaćenog dela tela.

Drugi stepen (gradus II) - combustio bullosa seu vesiculosa (bula=veći plik, mehur), pri temperaturi 60-800C.

Karakteriše se stvaranjem plikova ispunjenih seroznom tečnošću. Kasnije može doći do zagnojavanja sadržaja mehura.

Treći stepen (gradus III) - combustio escharotica seu crustosa, kod toplote preko 800C, kada dolazi do koagulacione nekrozoe zahvaćenog tkiva i stvaranja krasta.

Za razliku od prva dva stepena gde je moguća potpuna sanacija - regeneracija, ovde zaceljenje nastaje ožiljkom.

Četvrti stepen (gradu IV) - carbonisatio (ugalj), pri temperaturi iznad 1000C, kada dolazi do potpunog ugljenisanja tkiva. Ukoliko životinja preživi promene se zaceljuju ožiljkom.

Posledice i ishod promena nastalih opekotinama zavise od njihovog intenziteta, a najviše od površine tela zahvaćenog opekotinama. Kod opsežnih opekotina brzo se razvija neurogeni šok. Javlja se gubitak tečnosti i proteina pa može doći i do generalizovanog edema i edema pluća.

U momentu nastajanja opekotine su sterilne, kasnije dolazi do sekundarne bakterijske infekcije, što dovodi do septičnog šoka.

Opekotine koje zahvataju 30% površine tela - opasnost po život.

Opekotine koje zahvataju kože 50% - smrt za 3-5 dana.

Opekotine koje zahvataju kože više od 50% - smrt za 1-2 dana.

DEJSTVO HLADNOĆE

Kao i kod visoke temperature dejstvo niske temperature može biti opšte i lokalno. Zahvaljujući dlačnom pokrivaču, životinje su otporne na dejstvo niske temperature. Takođe uhranjenost životinje i količina dostupne hrane tokom zime utiču na otpornost životinja prema niskim temperaturama. Dejstvo može biti lokalnog karaktera ili na ceo organizam.

ELEKTRIČNA STRUJA I UDAR GROMA

Smrt životinje nastaje usled srčane fibrilacije, paralize centra za disanje i grča respiratorne muskulature. Na mestu ulaska struje, najčešće na koži, mogu se uočiti opekotine. Na obdukciji se uočava hiperemija koja je naročito izražena na mezenterijumu i moždanim ovojnicama. Krv je tamno crvene boje i slabo zgrušana.

ATMOSFERSKI (VREMENSKI) FAKTORI

Životinje nisu kao čovek osetljive na uticaj atmosferskih prilika, kolebanja u temperaturi, vlažnosti i atmosferskom pritisku.

Mogu se javiti kod konja ili crveni vetar kod svinja.

STRES

U pitanju je prilagođavanje ljudi i životinja na dejstvo faktora spoljašnje sredine. Reakcija organizma na stresove naziva se još i adapcioni sindrom. Ova reakcija predstavlja otpor promeni ravnoteže i stabilnosti u organizmu poznate kao homeostaza.

U mehanizmu nastajanja ove zaštitne reakcije glavnu ulogu igraju endokrine žlezde. Dejstvo stresora izaziva oslobađanje "releasing factor-a" koji izaziva povećanu aktivnost prednjeg režnja hipofize i lučenje adrenokortikotropnog hormona, koji stimuliše aktivnost kore nadbubrega i oslobađanje kortikosteroida.

U procesu adaptacije organizma postoje 3 faze.

Prva faza (stadijum uzbuđenosti ili mobilizacije) predstavlja opštu mobilizaciju organizma za suprostavljanje negativnom uticaju faktora spoljašnje sredine. Pored lučenja kortikosteroida u ovoj fazi stimuliše se i srž nadbubrežne žlezde pri čemu dolazi do trenutnog lučenja adrenalina i noradrenalina.

U krvi se otkriva hiperglikemija, kratkotrajna neutrofilija i limfopenije. Kod životinja dolazi do širenja zenica, sužavanja krvnih sudova, ubrzanog disanja i ubrzanog rada srca. Dolazi do pada proizvodnih karakteristika (mleko, jaja).

Druga (stadijum rezistencije ili adaptacije) dovodi do normalizacije prometa materija i popravljanja opšteg stanja. Uspostavlja se metabolička ravnoteža i proizvodnja se normalizuje.

Ukoliko su snage adaptacije uspele da savladaju nadražaj, organizam ulazi u treću fazu ozdravljenja ili suprotno, u fazu iscrpljenosti.

Iscrpljuju se zalihe glikogena, a u krvi nagomilavaju mlečna kiselina i amonijak. Dolazi do opadanja krvnog pritiska i snižavanja telesne temperature sa pojavom različitih oboljenja, a moguće je i uginuće životinje.

Patomorfološki nalaz u stresnoj reakciji manifestuje se promenama u nadbubrežnoj žlezdi.

U stadijumu uzbuđenosti i adaptacije uočava se hipertrofija kore nadbubrežne žlezde i nestanak masnih kapljica koje se inače normalno nalaze u ćelijama kore nadbubrega, dok se u fazi iscrpljenosti javljaju krvarenja, distrofične i nekrotične promene u kori nadbubrega.

.