Uvod u ekonomiju-Osnovi ekonomije biznisa, knjiga
PAGE
Glava 11.
MEUNARODNA EKONOMIJA1. SISTEM MEUNARODNIH EKONOMSKIH ODNOSA
1.1. Evolucija i osnovna obeleja postojeeg sistema
meunarodnih ekonomskih odnosaPostojei sistem meunarodnih
ekonomskih odnosa poeo je da se uspostavlja paralelno sa razvojem
kapitalizma. Za period kapitalizma u kome je dominirao ekonomski
liberalizam bilo je karakteristino slobodno kretanje robe izmeu
zemalja. Ideologiji ekonomskog liberalizma bila je strana
intervencija drave u svim pa time i u spoljnoekonomskim odnosima. U
liberalnom kapitalizmu je, takoe, postojalo i zlatno vaenje. Valute
svih tada razvijenih zemalja bile su zamenljive za zlato.Meutim, na
prelasku iz liberalnog u monopolski kapitalizam veina drava poinje
da titi proizvodnju u svojoj zemlji i da podstie izvoz.
Protekcionizam postaje praksa u meunarodnim ekonomskim odnosima tog
vremena. Definitivan prekid sa liberalizmom u meunarodnim
ekonomskim odnosima predstavljala je velika kriza s kraja
dvadesetih i prve polovine tridesetih godina XX veka, koja je
oznaila poetak masovne dravne intervencije u privredi. Drava
intervenie ne samo na unutranjem planu, nego sve vie i u
spoljnotrgovinskim transakcijama. Takvom spoljnoekonomskom
politikom dravni aparati nastoje da izbegnu posledice krize po
privredu u svojoj zemlji, ali to u isto vreme oteava odvijanje
meunarodnih ekonomskih odnosa. Valute pojedinih zemalja se
diferenciraju na konvertibilne, ogranieno konvertibilne i
zatvorene.Posle Drugog svetskog rata nastoji se da se stvaranjem
meunarodnih ekonomskih institucija podstaknu meunarodni ekonomski
odnosi, tako da se s pravom govori o procesu institucionalizacije
meunarodnih ekonomskih odnosa u tom periodu.1.2.
Institucionalizacija meunarodnih ekonomskih odnosa
posle Drugog svetskog rataPeriod posle Drugog svetskog rata
obeleila su vie ili manje uspena nastojanja da se donekle
institucionalizuju meunarodni ekonomski odnosi. Takve aktivnosti su
preduzimane kako na globalnom, tako i na regionalnom
planu.Meunarodni ekonomski odnosi su institucionalizovani s ciljem
uspostavljanja opteprihvaenih pravila igre u brojnim meunarodnim
ekonomskim transakcijama. Velika kriza, ratni sukob dotad
nezapamenih razmera u etrdesetim godinama XX veka (Drugi svetski
rat), ratna razaranja koje je on ostavio za sobom i promene u
odnosu snaga vodeih razvijenih zemalja uslovili su konani kraj
praksi liberalizma u meunarodnim ekonomskim odnosima. Posle tih
izuzetno znaajnih, prelomnih dogaaja, svetska privreda je, kada je
re o meunarodnim ekonomskim odnosima, liena osnovnih principa
njihovog odvijanja. Bilo je jasno da je povratak naelima zlatnog
vaenja i teorije komparativnih trokova (koji su predstavljali
osnovne principe ekonomskog liberalizma) nekim samodelatnim
procesom u okvirima svetske privrede ako ne apsolutno nemogu, onda
svakako ostavljen za neko ''bolje'' vreme u dalekoj budunosti.Ipak,
svetska privreda je morala da funkcionie i to je mogue bre obnovi i
uvea svoje resurse. Period posle velike krize i Drugog svetskog
rata je u unutranjoj privrednoj praksi veine razvijenih zemalja
obeleen rastuim znaajem dravne intervencije u privredi,
inspirisanim praksom jo iz godina posle Prvog svetskog rata, ali i
teorijskom osnovom datom u Kejnsovoj studiji: ''Opta teorija
zaposlenosti, kamate i novca''. Dravna intervencija u privredi,
posebno u uslovima oteanog razvoja privrede razvijenih zemalja,
imala je za posledicu da se, putem protekcionistike ekonomske
prakse prema inostranstvu, sopstvene ekonomske tekoe pokuaju da
prebace na druge zemlje. Meutim, to je veoma oteavalo potencijalni
razvoj svetske spoljne trgovine, a kroz politiku nekonvertibilnih
valuta dovodilo u pitanje i postojanje mere vrednosti na svetskom
tritu.Jedna od ideja vodilja zagovornika institucionalizacije
meunarodnih ekonomskih odnosa bila je namera da se ideje
kejnsijanske ekonomske politike operacionalizuju i u meunarodnim
ekonomskim odnosima. Naime, prema Kejnsu i njegovim sledbenicima,
porast spoljne trgovine trebalo bi da ima multiplikativni efekat na
privredni razvoj. Kejnsijanska ekonomska filozofija polazi od toga
da, na primer, porast spoljne trgovine ima isti efekat na privredni
razvoj kao i porast investicija, te se ubrzavanje privrednog
razvoja, osim dodatnim investiranjem u zemlji, moe generisati i
multiplikativnim efektom porasta spoljnotrgovinske razmene.
Praksa dravne intervencije u privredama razvijenih zemalja i
realno postojei izuzetan znaaj drave u ekonomijama ovih zemalja
olakali su proces operacionalizacije ideje da se pravila igre u
meunarodnim ekonomskim odnosima uspostave njihovom
institucionalizacijom, to je, u praktinom smislu, pretpostavljalo
sporazumevanje drava o opteprihvaenim principima poslovanja na
svetskom tritu i u svetskim monetarnim odnosima, kao i stvaranje
odreenih meunarodnih institucija.
Porast svetske spoljne trgovine trebalo je da se obezbedi
liberalizacijom spoljnotrgovinskih tokova, a sredstvo za to je
trebalo da bude institucionalizacija meunarodnih ekonomskih odnosa.
Tako su u jednom momentu i zagovornici liberalizma i zagovornici
ideja kejnsijanske ekonomske kole izlaz iz problema u meunarodnim
ekonomskim odnosima videli u stvaranju odreenih organizacija, pre
svega na globalnom planu, koje bi bile rezultat meudravnih
sporazuma, i kojima bi upravljali ne predstavnici kapitala
direktno, nego predstavnici vlada zemalja lanica. Ideja da se do
reenja problema u meunarodnim ekonomskim odnosima moe doi njihovom
liberalizacijom pokazuje koliko su ideje liberalizma u meunarodnim
ekonomskim odnosima, i pored realnosti sa kojom se svetska privreda
suoila u toku dva svetska rata i velike krize, jo dominirale u
misaonoj sferi dravnika i ekonomista neposredno posle Drugog
svetskog rata. I dalje su dravna intervencija u privredi i
ogranienja u spoljnoj trgovini smatrana samo za privremena
odstupanja od normalne situacije, koja bi se ogledala u slobodnoj
trgovini i slobodnoj razmeni valuta, zasnovanoj na nekoj od
varijanti zlatnog standarda.Kada je re o zahvatima koji su u
procesu institucionalizacije meunarodnih ekonomskih odnosa
preduzeti posle Drugog svetskog rata, treba rei da su se tada kao
uesniii u svetskoj spoljnoj trgovini pojavljivale uglavnom danas
razvijene zemlje. Osnovni mehanizmi kojima je u svetskoj privredi
posle Drugog svetskog rata institucionalno regulisan kompleks
meunarodnih ekonomskih odnosa su:1) GATT (Opti sporazum o carinama
i trgovini), danas Svetska trgovinska organizacija (STO), kada je
re o regulisanju svetske spoljne trgovine i2) MMF (Meunarodni
monetarni fond), kada je re o meunarodnoj monetarnoj sferi.Kada se
radi o regionalnim institucijama, za evropske zemlje svakako je
najznaajnija Evropska unija (EU).
Opti sporazum o carinama i trgovini (GATT General Agreement on
Tariffs and Trade) zakljuen je 30. oktobra 1947. godine u enevi
izmeu 83 zemlje na koje je u to vreme otpadalo vie od 4/5 svetske
trgovine, a stupio je na snagu januara 1948. godine. Zanimljivo je
da je za normalizaciju tokova svetske trgovine posle Drugog
svetskog rata odmah bilo predvieno obrazovanje Svetske trgovinske
organizacije koja je ak dobila i svoju povelju (Havana, 1948), ali
ta povelja nije ratifikovana (Kongres SAD je odbio ratifikaciju),
pa je kao palijativno reenje naen izlaz u primenjivanju GATT-a kao
''privremenog sporazuma'', dok se ne zavre pregovori u vezi sa
osnivanjem Svetske trgovinske organizacije (STO) u okviru kojih je,
inae, na pomenutoj konferenciji u enevi 30. oktobra 1947. godine i
potpisan GATT.
GATT je konano ''prerastao'' u Svetsku trgovinsku organizaciju
(STO), ili (eng. WTO World Trade Organisation), 15. aprila 1994.
godine, na Ministarskoj konferenciji zemalja ugovornica GATT u
Marakeu (Maroko). STO je otpoela sa radom 1. januara 1995. godine,
a formirana je nakon vie rundi pregovora u okvirima GATT-a, kao
finalni akt tzv. Urugvajske runde, koja je nazvana tako po tome to
su pregovori u okviru nje otpoeli u Montevideu, glavnom gradu
Urugvaja.
Meunarodni monetarni fond (MMF), (eng. International Monetary
Fund IMF), osnovan je na svetskoj monetarnoj konferenciji u Breton
Vudsu (Bretton Woods, New Hemphshire, USA) od 1. do 22. jula 1944.
godine, a otpoeo je sa radom 27. decembra 1946. godine. Osnovale su
ga 44 zemlje (lanovi osnivai), meu kojima je i Jugoslavija
(delegacija je upuena na konferenciju sa ostrva Visa).
Ugovor o Evropskoj uniji (EU) zakljuen je u Mastrihtu, 7.
februara 1992. godine, ali je ta evropska institucija znatno
starija jer u svom sastavu ima tri integracione celine: Evropsku
zajednicu za ugalj i elik koja je osnovana Pariskim ugovorom 18.
aprila 1951. godine, kao i Evropsku ekonomsku zajednicu i Evropsku
zajednicu za atomsku energiju, koje su osnovane Rimskim ugovorom
25. marta 1957. godine. EU danas (2007. godine) ima 27 zemalja
punopravnih lanica.1.3. GlobalizacijaZa savremenu svetsku privredu
je karakteristino da je u njoj daleko odmakao proces globalizacije,
o kojoj je ve bilo rei i na poetku ovog udbenika. Meunarodne
organizacije, transnacionalne korporacije, razvoj transporta i
poveavanje brzine i dostupnosti informacija sve vie ine svetsku
privredu jednom globalnom privredom. Zahvaljujui smanjenju
restrikcija u prelaenju sirovina i roba preko dravnih granica,
velike svetske korporacije, a pre svega transnacionalne, svoje
operacije sve vie planiraju i sprovode na globalan nain. To znai da
se itavo svetsko trite tretira kao jedinstveno podruje za
sprovoenje poslovnih aktivnosti. Cena svakog faktora proizvodnje na
jednoj taki zemljine kugle poredi se sa cenom faktora na svim
ostalim mestima. Globalizacija omoguava da se odgovarajui
proizvodni resurs moe pribaviti i angaovati na onom mestu gde je
najjeftiniji, odnosno gde e se njegovom upotrebom postii najvei
profit. Svako je, praktino, konkurent sa svakim u privlaenju
kapitala i drugih faktora proizvodnje. Cene sirovina, energije,
sredstava rada i najamnine uporeuju se dnevno.Globalizacija znai da
e se proizvodnja, ako se odnosi cena na jednom podruju ne promene,
preseliti esto i na sasvim drugi kraj sveta, tamo gde e raun
rentabiliteta u datom momentu biti povoljniji. Jedna ista kompanija
selie svoju proizvodnju na primer iz Nemake u jugoistonu Aziju,
zatim u Junu Ameriku, pa esto puta i natrag u Evropu, u neku od
zemalja u tranziciji. U procesu globalizacije usled globalne
konkurencije ni jedna lokacija nije trajno zatiena. est je, upravo
usled globalizacije, sukob interesa vlada i sindikata u razvijenim
zemljama, koje zbog zaposlenosti i poreza ele da zadre proizvodnje
u nekim industrijama kod sebe, i kompanija koje globalno posluju i,
u tenji za uveanjem profita, sele svoje proizvodnje na lokacije na
kojima su trokovi nii.Globalizacija daje novu dinamiku svetskoj
privredi i, praktino, svakoj kompaniji i zemlji prua ansu da
promeni na bolje svoje mesto. Ali, isto tako, steene komparativne
prednosti se nikada nisu tako brzo menjale, a kapital tako brzo i u
tom obimu selio iz zemlje u zemlju. To je injenica o kojoj oni koji
usmeravaju privredu svake pojedine zemlje moraju da vode rauna.2.
MEUNARODNA TRGOVINA
2.1. Pojam i znaaj meunarodne trgovinePojam meunarodne trgovine
obuhvata trgovinu roba i usluga (transport, pedicija, bankarske
usluge, tranzitne usluge, osiguranje, turizam, prerada i dorada,
remont, nauna istraivanja, pruanje informacija, izdavaka delatnost,
izvoenje radova u inostranstvu, itd.) izmeu razliitih zemalja.
Meunarodna (spoljna) trgovina ima svoje izvorite u meunarodnoj
podeli rada, odnosno meunarodnoj ekonomskoj saradnji, a sve zemlje
sveta, bez obzira na drutveno-politiko ureenje i nivo ekonomske
razvijenosti, u manjoj ili veoj meri su otvorene za tu saradnju.
Upuenost na meunarodnu trgovinu proizilazi iz potreba raznih
zemalja da nabave nedostajue robe, usluge i resurse, da ostvare
odreenu dobit u toj trgovini ili da proire svoje trite. Meunarodna
trgovina (razmena) se odvija u uslovima otre konkurencije, strogih
pravila i obiaja. Svetsko trite karakterie postojanje svetskih
cena, koje omoguavaju prodaju samo najkvalitetnijih, tehnoloki
najsavremenijih i ekonomski najkonkurentnijih roba i usluga.
Objekti meunarodne trgovine (robe, usluge, kapital, radna snaga,
nauno-tehnoloke inovacije) prelaze nacionalne granice i podleu
pravilima i zakonima drugih zemalja, ali i plaanju tranzitnih,
uvoznih, sanitarnih i drugih dabina. Pored toga, plaanja u
meunarodnoj trgovini ostvaruju se u "vrstim" meunarodno priznatim,
stabilnim valutama, jer je obraun u nacionalnim valutama mnogih
zemalja esto nemogu. Potrebno je, meutim, istai i injenicu da se
meunarodna trgovina zbog svojih specifinosti odvija u uslovima
poveanog rizika u odnosu na domau trgovinu.Meunarodna trgovina je i
faktor razvoja saradnje raznih zemalja sveta. Ona utie u pravcu:
efikasnijeg korienja proizvodnih resursa, poveanja produktivnosti
rada, unapreivanja kvaliteta roba i usluga, snienja trokova
proizvodnje, modernizacije i tehnolokog unapreivanja, uklanjanja
problema deficitarnih i suficitarnih roba, realizacije
komparativnih prednosti, poveanja ivotnog standarda, poveanja
konkurentne sposobnosti, specijalizacije proizvodnje, usklaivanja
materijalne strukture drutvenog proizvoda sa potrebama tekue
potronje, poveanja nacionalnog dohotka, opteg svetskog ekonomskog,
tehniko-tehnolokog, kulturnog i drugog prosperiteta, itd.
Saet prikaz osnovnih ciljeva, sredstava i okruenja meunarodne
trgovine, kao i njihovih meuzavisnosti, dat je u tabeli na slici
117.
Slika 117. Osnovni ciljevi, sredstava i okruenje meunarodne
trgovine
Meunarodna trgovina mnogim zemljama donosi razne pogodnosti i
stimulanse ekonomskog rasta: od specijalizacije, preko reavanja
deficita i suficita, do irenja novih ideja i tehnologije.
Meunarodna trgovina postoji zato to ni jedna zemlja nije u
mogunosti da proizvodi apsolutno sve robe i usluge jednako dobro.
Statistika govori da je robna razmena najznaajniji deo meunarodne
trgovine, jer u strukturi svetskog izvoza uestvuje sa oko
4/5.Menaderi u spoljnoj trgovini suoavaju se sa mnotvom drugaijih
faktora od onih koji deluju na domaem tritu. Oni se moraju sretati
i poslovati sa menaderima drugaije kulture, obrazovanja, navika,
vere i sl., sa drugaijim kriterijumima i sistemom vrednosti, kao i
drugaijim privrednim, pravnim i politikim sistemom. Zbog toga je za
funkcionisanje preduzea i upravljanje njime veoma znaajno
poznavanje okruenja u kome se obavljaju meunarodne ekonomske
transakcije. Na tabeli 14. prikazane su razlike izmeu domaeg i
meunarodnog okruenja.Tabela 14.
Razlike izmeu domaeg i meunarodnog okruenja
Meunarodna trgovina je faktor razvoja saradnje izmeu raznih
zemalja sveta. Ona pozitivno utie u sledeim pravcima: Efikasnije
korienje proizvodnih faktora; Poveanje produktivnosti rada;
Unapreivanje kvaliteta roba i usluga; Snienje trokova
proizvodnje;
Modernizacija i tehnoloko usavravanje; Reavanje problema
deficitarnih i suficitarnih roba; Realizacija apsolutnih i
komparativnih prednosti; Poveanje ivotnog standarda; Poveanje
konkurentne sposobnosti; Specijalizacija proizvodnje; Usklaivanje
materijalne strukture drutvenog proizvoda sa potrebama tekue
potronje; Poveanje nacionalnog dohodka; Opti prosperitet,
itd.Internacionalizacija ekonomskog ivota shvaena u smislu
povezivanja nacionalnih privreda na svetskom tritu je neminovnost.
Ekonomski rast i razvoj svake zemlje zavise od stepena njene
ukljuenosti na svetskom tritu, tj. otvorenosti prema meunarodnom
okruenju. Takoe postoje i uticaji povratne veze, jer stepen
ukljuenosti pojedinih zemalja u meunarodnu razmenu zavisi od
dostignutog stepena njihovog ekonomskog razvoja.2.2. Formiranje
cena na svetskom tritu i borba za ekstraprofitJedno od pitanja oko
koga se vode sporovi u ekonomskoj teoriji je pitanje: kako se
formira cena na svetskom tritu? Naime, deo autora smatra da nema
razlike u formiranju cena na svetskom tritu od formiranja cena na
domaem tritu. Ipak, u ekonomskoj nauci su brojni radovi koji se
bave problematikom meunarodnih ekonomskih odnosa, a u kojima se
tvrdi da se cene na svetskom tritu formiraju na drugaiji nain.
ini se da za drugo od navedenih miljenja ima vie argumenata,
naroito ako se eli da objasni postojee stanje u meunarodnim
ekonomskim odnosima. Polaznu osnovu za ovu tvrdnju predstavlja
injenica da se kapital na svetskom tritu ne pojavljuje kao idealan
ukupni kapital, ve kao pojedinani konkurirajui nacionalni kapital.
Naime, dok se u konkurentskoj borbi u okvirima jedne zemlje sreu
najbolji i najslabiji proizvodi na domaem tritu, te mogunosti su na
svetskom tritu ograniene. Do toga dolazi zbog manje mogunosti
direktne konkurencije izmeu kapitala koji pripadaju razliitim
zemljama, jer, kako malo pre rekosmo, kapital se na svetskom tritu
ne pojavljuje kao idealan ukupni kapital, nego kao pojedinani
konkurirajui nacionalni kapital. Ako bi vlasnici produktivnijih
delova kapitala iz jedne zemlje eleli da stupe u konkurenciju sa
vlasnicima delova kapitala iz druge zemlje koji su manje
produktivni, morali bi da zaobiu zatitne barijere formirane kroz
carinski sistem, devizni kurs formiran takoe kao mehanizam zatite i
necarinsku zatitu. Znai, dok su na svetskom tritu, da bi mogli da
stupe u meunarodnu konkurenciju, pojedinani nacionalni kapitali su
prinueni da se sretnu sa zatitom kroz carinske sisteme i devizne
kurseve drugih zemalja. Takve prepreke na domaem tritu ne
postoje.Kada je re o konkurenciji na domaem tritu, poznato je da u
konkurentskoj borbi, zahvaljujui tome to osnovu za formiranje
trinih cena ne predstavljaju individualne cene pojedinih proizvoaa
nego trina cena, dolazi do toga da se manje produktivni proizvoai
iskljuuju iz konkurencije. Naime, oni su prinueni da prestanu da
proizvode, ili da povoljniju ekonomsku poziciju stvore u nekoj
drugoj industriji, ili da posluju sa gubitkom. Meutim, na svetskom
tritu drave sa niim stepenom produktivnosti rada tite se od
konkurencije zemalja sa viim stepenom produktivnosti rada
mehanizmom deviznih kurseva. ak i kada ekonomski slabije razvijena
zemlja u svim svojim industrijama ima nii stepen produktivnosti
rada od produktivnosti rada u zemljama na viem stepenu ekonomskog
razvoja, ona se moe pojaviti na svetskom tritu, jer zahvaljujui
mehanizmu deviznog kursa moe svoje vie cene da izrazi kao nie, i
obrnuto.Mehanizam zatite zemalja sa niim stepenom produktivnosti
rada putem deviznog kursa delovao je u periodu zlatnog vaenja na
sledei nain: zemlja sa viim stepenom produktivnosti rada je u
konkurentskoj borbi na svetskom tritu uspevala da realizuje daleko
veu koliinu robe od zemlje sa niim stepenom produktivnosti rada; to
je dovodilo do suficita u bilansu plaanja kod zemlje sa viim
stepenom produktivnosti rada i deficita kod slabije razvijenih
zemalja; deficit i suficit platnih bilansa izazvali su kretanje
zlata iz manje razvijenih u razvijenije zemlje, to je u prvima
izazvalo deflatorne, a u drugima inflatorne tendencije. U tzv.
Breton-Vudskom sistemu vrstih (fiksiranih) deviznih kurseva
neuravnoteenosti platnih bilansa vodile su ka deflatornim
tendencijama u zemljama sa deficitima u platnom bilansu i
inflatornim tendencijama u zemljama sa suficitima u platnom
bilansu. Kroz revalvacije i devalvacije valuta, koje su pratile ove
procese, roba iz zemalja sa vikovima u platnom bilansu postajala je
skuplja na svetskom tritu, a roba iz zemalja sa manjkovima u
platnom bilansu, tj. manje razvijenih zemalja, jeftinija. Ova
kretanja mogu se pokazati na sledeem primeru:
Na svetskom tritu sreu se, na primer, proizvodi iz tri zemlje
(A, B i C) sa razliitim stepenima produktivnosti rada. Zemlja A je
najrazvijenija i zato se jedan radni dan u toj zemlji iskazuje u
veoj masi internacionalne vrednosti od radnih dana u zemljama B i
C. Ako supstancu vrednosti, internacionalne vrednosti, nazovemo
univerzalnim radom, tada e jedan radni dan u zemlji A predstavljati
dva univerzalna radna dana, jedan radni dan u zemlji B jedan
univerzalni radni dan, i jedan radni dan u zemlji C pola
univerzalnog radnog dana. Na osnovu toga bi se mogle izvesti sledee
jednakosti: 1 rd (radni dan) A = 1 vj (valutna jedinica) A = 2 urd
(univerzalna radna dana) = 2 ivj (internacionalne valutne
jedinice)
1 rd B = 1 vj B = 1 urd = 1 ivj
1 rd C = 1 vj C = 0,5 urd = 1,5 ivj,
iz ega proizilazi da je: 1 vj A = 2 vj B = 4 ivj C; dakle, jedan
radni dan u zemlji A iskazuje se u veoj koliini internacionalnih
valutnih jedinica nego radni dan u zemljama B i C.
Specifinost formiranja cena na svetskom tritu ogleda se u tome
da dok u okviru jedne zemlje vlasnici kapitala sa stepenom
produktivnosti rada iznad prosene prisvajaju ekstraprofite, dotle
je prisvajanje ekstraprofita od strane vlasnika kapitala u zemljama
na viem stepenu produktivnosti rada, na svetskom tritu, samo
ponekad mogue. To se moe pokazati na sledeem primeru: na svetskom
tritu konkuriu proizvodi iz dve zemlje, A i B. U obe zemlje je, u
proseku, isti stepen produktivnosti rada. Na osnovu toga mogle bi
se uspostaviti sledee relacije: 1 rd A = 1 vj A = 1 urd = 1 ivj
1 rd B = 1 vj B = 1 urd = 1 ivj. Prema tome, 1 valutna jedinica
zemlje A = 1 valutna jedinica zemlje B.Pretpostavimo da
produktivnost rada u zemlji A bre raste nego u zemlji B. Tada
proizvoai iz zemlje A koji su orijentisani prema svetskom tritu
mogu pre promene deviznog kursa da prisvajaju ekstraprofit, zbog
toga to sada u istoj koliini robe opredmeuju manje rada nego
ranije, a dobijaju istu koliinu internacionalnih vrednosti. Ako je
ranije 1 radni dan u zemlji A predstavljao jednu internacionalnu
valutnu jedinicu, sada je za jednu internacionalnu valutnu jedinicu
potrebno moda samo jo 0,8 radnih dana. Nova situacija e dovesti do
toga da e sada zemlja A vie izvoziti nego to uvozi, a zemlja B vie
uvoziti nego to izvozi. Na kraju e, u takvoj situaciji, ili zemlja
A biti prinuena na revalvaciju svoje valute, ili zemlja B na
devalvaciju svoje valute. Ako zemlja A izvri revalvaciju svoje
valute, tada e se, na primer, jedan radni dan u zemlji A izraziti u
1,2 internacionalnih novanih jedinica. Na taj nain e se pogorati
konkurentska pozicija proizvoaa iz zemlje A na svetskom tritu, jer
su cene njihove robe porasle. To e dovesti do suavanja trita za
proizvode iz zemlje A. Ako proizvoai iz ove zemlje ele i dalje da
odre svoje trite, moraju da spuste svoje cene na svetskom tritu.
Ovo sputanje cena imae za posledicu da e se 1 radni dan u zemlji A
ponovo izraavati u jednoj internacionalnoj valutnoj jedinici. Ova
jedna internacionalna valutna jedinica, meutim, predstavlja za A,
zbog revalvacije, ne vie 1 valutnu jedinicu, nego, na primer, samo
0,8 valutne jedinice te zemlje. Na taj nain su proizvoai iz zemlje
A zbog revalvacije izgubili mogunost prisvajanja ekstraprofita.Tako
se, zahvaljujui mehanizmu deviznih kurseva i zatiti koju oni pruaju
vlasnicima kapitala iz manje razvijenih zemalja, gubi mogunost da
vlasnici kapitala iz razvijene zemlje ostvaruju ekstraprofit.
Meutim, kada se to kae, misli se na nemogunost prisvajanja
ekstraprofita za celokupni (proseni) kapital iz razvijenih zemalja,
tj. zemalja sa viim prosenim stepenom produktivnosti rada.
Ekstraprofit mogu da ostvaruju samo oni vlasnici kapitala iz
razvijenije zemlje koji imaju stepen produktivnosti iznad prosenog
u toj zemlji.Nadalje, to znai da na svetskom tritu, s obzirom na
ogranienja koja nameu devizni kurs i carinska zatita, postoji
jedino neto vea mogunost konkurencije u okvirima pojedinih
industrija, ali ne i konkurencija meu njima. Naime, proizvodi
pojedinih industrija sreu se na tritu i postoji tendencija,
zahvaljujui mehanizmu deviznog kursa, da se izjednae profiti unutar
pojedinanih industrija. Ovo ne bi trebalo da se shvati kao
postojanje meunarodne preraspodele profita koja bi, na nacionalnom
nivou, bila istovremeno i meuindustrijska.S obzirom da unutranja
meuindustrijska konkurencija, zahvaljujui mehanizmu carinske zatite
i deviznih kurseva, vodi ka tome da se smanjuje mogunost
prisvajanja ekstraprofita za proizvoae iz zemalja sa viim prosenim
stepenom produktivnosti rada i s obzirom da je ne proseni profit
nego ba prisvajanje ekstraprofita ono to nagoni vlasnike kapitala
da organizuju proces proizvodnje, pred vlasnike kapitala iz
ekonomski razvijenih zemalja postavio se problem kako, uprkos
zatitnim merama ekonomski slabije razvijenih zemalja, prisvojiti
ekstraprofit koji bi pripadao prema stepenu produktivnosti na tritu
na kome ne bi bilo protekcionizma. Reenje je naeno u otvaranju
filijala kompanija iz zemalja sa viim prosenim stepenom
produktivnosti u zemljama sa niim prosenim stepenom produktivnosti.
Na taj nain kroz internacionalizaciju proizvodnje poslovanjem
transnacionalnih kompanija, kapitali iz razvijenih zemalja dolaze u
poziciju da u okviru pojedinih industrija konkuriu kapitalima iz
zemalja sa niim stepenom prosene produktivnosti rada u okviru tih
zemalja, i da na taj nain, zahvaljujui svojim prednostima na polju
produktivnosti, ostvaruju ekstraprofite.2.3. Oblici i reimi
meunarodne trgovineOsnovni oblici spoljne trgovine su: izvoz, uvoz,
licenciranje, franizing, stvaranje zajednikih firmi i kupovina
inostranih firmi, pruanje i korienje usluga, faktoring, lizing i
sl. Poslovi izvoza i uvoza robe obuhvataju: klasian izvoz i uvoz,
dugoronu proizvodnu kooperaciju i poslovno-tehniku saradnju, izvoz
i uvoz robe pod zakup (kasing), kompenzacione poslove, vezane
poslove, obavljanje investiconih radova i inenjeringa u
inostranstvu, strana ulaganja, pribavljanje i ustupanje
industrijske svojine, itd.
Poslovi pruanja i korienja usluga obuhvataju: meunarodnu
pediciju, meunarodni transport robe i putnika, meunarodne
saobraajno-agencijske poslove, meunarodni turizam, meunarodnu
kontrolu kvaliteta i kvantiteta, izvoenje investicionih radova,
zastupanje stranih firmi, posredovanje u spoljnotrgovinskom
prometu, oplemenjavanje robe, itd.Licenciranje je davanje
saglasnosti o pravu da se proizvodi ili prodaje roba inostrane
firme uz novanu nadoknadu i strogo pridravanje kvaliteta, pakovanja
i drugih standarda. Franizing je posao veoma slian licenciranju, u
kojem vlasnik franize dobija pravo na tzv. tirairanje proizvoda
(usluge kopiranja videofilmova, knjiga, restorani i sl.). Faktoring
je sistem finansiranja prodaje, kreditnog osiguranja i vrenja
odreenih usluga. Moe da obuhvata vrenje usluga za svog klijenta,
knjigovodstveno-raunovodstveni servis, slubu naplate, kontrolu
kredita, preuzimanje rizika i finansiranje. Lizing je davanje pod
zakup investicione ili druge robe (ureaja, automobila i sl.).
Pod reimom uvoza i izvoza podrazumeva se skup svih propisa i
mera kojima se utvruju uslovi pod kojima se moe realizovati
konkretan uvoz ili izvoz roba i usluga.
Reim uvoza obuhvata:1) robni reim: slobodan uvoz (LB), robni i
devizni kontigent (RK i DK), dozvola (D), saglasnost i sl;2)
uverenje o poreklu robe;3) obavezu javnog nadmetanja (prikupljanja
ponuda);4) uslove za uvoz specifinih roba i5) uslove uvoza roba za
posebne korisnike.Reim izvoza obuhvata:1) slobodan izvoz (LB);2)
izvoz sa dozvolom (D);3) izvoz sa saglasnou i4) izvoz za
dokompletiranje opreme, doradu ili preradu i sl.2.4. Barter
poslovieste su situacije da u spoljnoj trgovini uestvuju i zemlje
ije valute nisu konvertibilne, ili se pak nalaze u platnobilansnim
tekoama (to znai da nemaju dovoljno deviza za plaanja svojih
obaveza prema inostranstvu). U toj situaciji pribegava se
takozvanim barter ili kompenzacionim poslovima.
Osnovni princip kod barter poslova je da se za isporuke roba
stranoj zemlji dobija kompenzacija u robama. Plaanje se ne vri u
novcu, nego se jedne robe zamenjuju za druge robe.Barter poslovi se
mogu ugovarati na nivou preduzea i na nivou drava. Preduzea esto
ugovaraju barter, odnosno kompenzacione poslove kada se oni
odvijaju u zemljama u kojima postoji nestabilna finansijska
situacija, i gde ne postoji dovoljan stepen sigurnosti da e
poslovne banke moi da izvre isplate. Da bi se takvi rizici izbegli,
a posao ipak obavio, pribegava se ugovaranju isporuka robe za robu,
tj. ugovara se kompenzacioni posao. U vezi sa ovim vredi podsetiti
da opta ekonomska nestabilnost u nekoj zemlji ne mora obavezno da
znai da u njoj nema i dobrih preduzea, ili pak roba za koje je
zainteresovano i svetsko trite. Najvei po obimu kompenzacioni
poslovi su svojevremeno sklapani sa bivim Sovjetskim Savezom, gde
je on plaao isporuke robe i tehnologije iz razvijenih zemalja
kontraisporukama sirovina (pre svega nafte i ruda).Kada se barter
poslovi ugovaraju izmeu zemalja tada se radi o meudravnom kliringu.
Meudravnim sporazumom ugovaraju se liste i koliine roba koje e biti
predmet isporuka. Svaka zemlja preko za to ovlaene banke vri
isplate svojim preduzeima kada ona izvre izvoz u zemlju sa kojom je
sklopljen klirinki sporazum. U principu, kod meudravnog kliringa
meusobne isporuke treba da su izbalansirane. Ako se pojavi razlika,
ona se isplauje u devizama ili zlatu ili se, pak (to je ei sluaj),
prenosi kao obaveza zemlje koja je isporuila manje robe u sledeu
godinu.Za razliku od uobiajene spoljne trgovine u kojoj se plaanja
vre u konvertibilnim devizama, kod meudravnog kliringa zemlja koja
ima suficit nalazi se u nepovoljnijoj situaciji, jer je isporuila
robe vee vrednosti koje nisu kompenzovane odgovarajuim
kontraisporukama. Meudravni kliring je bio tipian za trgovinu sa
bivim socijalistikim zemljama i zemljama u razvoju. Meutim, on se i
danas primenjuje ako ne postoje drugi modaliteti za odvijanje
spoljnotrgovinske razmene.
3. MEUNARODNE EKONOMSKE TRANSAKCIJEMeunarodna trgovina obuhvata,
pored trgovine raznim robama i uslugama (kao klasinog
spoljnotrgovinskog prometa), razmenu faktora proizvodnje (kretanje
kapitala, migracija radne snage, razmena informacija), zatim
transfer tehnologije, proizvodnu kooperaciju i poslovno-tehniku
saradnju. U savremenoj praksi se najee kombinuju navedene
meunarodne ekonomske transakcije, koje se konkretizuju u raznim
spoljnotrgovinskim poslovima.
Saradnja neke meunarodne firme sa firmama zemlje domaina moe da
ima razne oblike, i to: izvoz i uvoz dobara i usluga, ugovor o
licenci za proizvodnju dobara u drugoj zemlji, ugovor o
upravljanju, zajedniko ulaganje (joint venture) i filijale i
ogranci sa proizvodnim objektima u zemlji domaina.3.1. Meunarodno
kretanje roba i uslugaSvaka zemlja ima definisanu konkretnu
strukturu potreba za proizvodnim dobrima (orua za rad, tehnoloke
robe, sirovine i repromaterijali) i potronim robama (line i iroke
potronje). Te potrebe se zadovoljavaju iz domae proizvodnje i
uvoza. Spoljna trgovina ima ulogu da koriguje bilans potreba i
doprinosi da se iste zadovolje u najveoj moguoj meri, potpunije i
pod to povoljnijim uslovima.
U meunarodnoj razmeni, izvoz predstavlja deo domae proizvodnje
koji se prodaje inostranim subjektima, a uvoz je deo domae potronje
koji se kupuje od inostranih subjekata. Izvoz doprinosi poveanju
zaposlenosti, proizvodnje, korienja kapaciteta, pozitivno utie na
agregatnu tranju (da se podsetimo: AD = C + I + G + isti izvoz),
konkurentnost domae privrede, itd. Uvoz takoe na svoj nain utie na
konkurenciju u okvirima domae privrede, poveava kvalitet i
kvantitet agregatne ponude na domaem tritu i sl. Savremena spoljna
trgovina razvija se sa proizvodnjom izvoznih vikova i razvojem svih
oblika transporta. Ona nastoji da u to veoj meri uvoz pokrije
(plati) sopstvenim izvozom roba i usluga.
Robe koje su predmet spoljne trgovine dele se na konkurentske i
komplementarne, u zavisnosti od toga da li se razmenjuju pod
uticajem razlika u trokovima i drugim kupoprodajnim uslovima, ili
se radi o nezamenljivosti odreene robe u zadovoljenju odreene
potrebe. Konkurentske robe proizvodi vie proizvoaa, one se nude na
tritu pod razliitim uslovima i mogu se meusobno supstituisati. Kod
komplementarnih roba se radi o spoljnoj trgovini proizvodima koji
su deficitarni ili se ne proizvode u zemlji.Izvoz i uvoz mogu biti
koncentrisani na manji broj proizvoda veeg obima i na mali broj
zemalja, ili mogu biti raireni na vei broj zemalja. U drugom sluaju
se radi o marginalnoj spoljnoj trgovini i lakem osvajanju trita,
ali zato poveanim trokovima i slabijem konkurentskom i pregovarakom
poloaju. Sve zemlje nastoje da postignu optimalan nivo
koncentracije i usklade strukturu spoljne trgovine na nain koji
obezbeuje njenu stabilnost i dugotrajnost uticaja na inostrane
partnere iz to veeg broja zemalja.Znaaj (uee) usluga u prometu se
naglo poveao poetkom XX veka. U poetku je dominirao meunarodni
transport robe i putnika. Kasnije se stvorila itava lepeza uslunih
poslova, tako da danas meunarodnu trgovine ine sledee vrste
usluga:1) Transport roba i putnika (eleznikim, pomorskim, drumskim,
avionskim, renim i jezerskim saobraajem);
2) pedicija (otprema i doprema robe u meunarodnom saobraaju:
zakljuivanje ugovora o prevozu, formiranje i dostavljanje tovarnih
listova, konosmana i drugih otpremnih dokumenata, zakljuivanje
ugovora o osiguranju i uskladitenju robe, poslovi u vezi sa
carinjenjem robe, kontrola trokova prevoza, odreivanje najboljeg
transportnog puta, itd.);
3) Bankarske usluge (plaanje i osiguranje plaanja, itd.);
4) Tranzitne usluge;
5) Osiguranje;
6) Agencijske usluge;
7) Kontrola kvaliteta i kvantiteta;
8) Turizam (putovanja, ugostiteljske usluge i sl.;
9) Prerada i dorada;
10) Investicioni radovi u inostranstvu (izrada ekspertiza,
studija i investicionih programa, tehnike dokumentacije i sl.,
geodetski i istrani radovi, graevinski, hidrotehniki i drugi
radovi, instalacioni, montani i demontani radovi, stavljanje u
pogon opreme, vrenje nadzora, pruanje strune pomod, itd.);
11) Zastupanje stranih firmi (vrenje u ime i za raun strane
firme raznih poslova, zakljuivanje ugovora, dranje konsignacionih
skladita, vrenje servisnih usluga, itd.);
12) Posredovanje u spoljnotrgovinskom prometu;
13) Remont;
14) Nauna istraivanja;
15) Pruanje informacija;
16) Izdavaka delatnost i
17) Ostale vrste usluga.3.2. Meunarodni transfer
tehnologijeMeunarodni promet tehnologija je u poetku posmatran kao
oblik privrednih usluga, sve do momenta njegovog znaajnog uea u
svetskoj trgovini. Poznato je da tehnologija utie na promenu
proizvodnih postupaka, karakteristika proizvoda i njihove
nacionalne pripadnosti. Ona omoguuje ekonomiju obima, smanjivanje
trokova, poveanje asortimana, kvaliteta i konkurentnosti na
svetskom tritu. U nedostatku odgovarajue domae tehnologije, ona se
uvozi iz inostranstva. Promet tehnologije obuhvata kupoprodaju
licenci i opreme, direktna poslovna ulaganja (sa potpunom ili
zajednikom svojinom), proizvodnu kooperaciju i poslovno-tehniku
saradnju.
Poseban oblik transfera tehnologije predstavljaju obuka kadrova,
konsultantske usluge, projektovanje, organizacija procesa
proizvodnje, ekspertize, razmena tehnike dokumentacije,
informacija, uzoraka, knov-hov, recepture, itd.Licence daju pravo
na korienje konkretne tehnike u proizvodnji, robnog i trgovinskog
iga, prenos znanja u oblasti prodaje i dr. uz odreenu nadoknadu.
Licence, direktna ulaganja i proizvodna kooperacija predstavljaju
najznaajnije oblike meunarodnog transfera tehnologije, uz napomenu
da direktna ulaganja i proizvodna kooperacija omoguuju efikasniju
kombinaciju resursa, veu materijalnu sigurnost, zajedniko kreiranje
razvoja i vee uee sopstvenih snaga u istraivakim razvojnim
projektima.3.3. Meunarodno kretanje kapitalaZbog nedostatka
sopstvenog kapitala, nacionalne privrede se esto orijentiu na uvoz
kapitala. Meunarodno kretanje kapitala je pomeranje i
funkcionisanje kapitala pojedinih zemalja prema inostranstvu, sa
ciljem njegovog uveanja ili ostvarenja nekih drugih poslovnih
koristi. Kapital se u meunarodnim okvirima pojavljuje u raznim
oblicima: kao privatni i dravni, robni i novani, kratkoroni i
dugoroni, patenti i licence, zajmovni i preduzetniki. Posebno je
znaajno kretanje meunarodnog zajmovnog i preduzetnikog kapitala
(slika 118).
Slika 118. Meunarodno kretanje zajmovnog i preduzetnikog
kapitala
Preduzetniki kapital se u meunarodnim okvirima uglavnom ulae u
obliku direktnih i portfolio investicija. Kod direktnih stranih
investicija vlasnik uloenog kapitala u proizvodnju ili promet
zadrava pravo kontrole nad firmom u inostranstvu. Ta kontrola moe
biti potpuna ili delimina, u zavisnosti od visine uloenog kapitala,
nacionalnog zakonodavstva, zainteresovanosti za konkretno ulaganje,
itd. Kod portfolio investicija nema takve kontrole, nego se radi o
kupovini hartija od vrednosti (obino akcija), koje vlasniku donose
stalnu rentu na uloeni kapital.Veliina inostranog kapitala koji
funkcionie u meunarodnoj ekonomiji je izuzetno velika, a godinji
proseni prirast direktnih kapitalnih investicija esto premauje
stope rasta izvoza robe ili stope rasta drutvenog proizvoda i
nacionalnog dohotka. Uzroci su razliiti: tenja za najefikasnijim
ulaganjem kapitala, tehniko-ekonomske prednosti organizovanja
sopstvene infrastrukture u inostranstvu (jeftinija radna snaga,
manji porezi i carine, nepostojanje propisa o ekolokoj zatiti,
transportni uslovi, itd.), korienje ekonomsko-politike
nestabilnosti u zemljama uvoznicama za izvlaenje dopunskih
prednosti (oslobaanje od carina i poreza, korienje nezakonitih
sredstava, itd.). Prema proceni Organizacije ujedinjenih nacija,
direktne strane investicije su iznosile oko 2.000 mlrd USA $ u
1993. godini (to je skoro dvostruko u odnosu na 1989. godinu, kada
su iznosile 1.103 mlrd USA $), a firme sa inostranim kapitalom
(njih preko 170.000, sa kojima je vladalo oko 37.000 "roditeljskih
kompanija", najee transnacionalnih kompanija) u 1992. godini su
proizvele roba i usluga u iznosu od 5.500 mlrd USA $.
3.4. Slobodne carinske zoneJedan od naina investiranja
razvijenih zemalja u zemlje u razvoju je investiranje u radno
intenzivnu industriju radi proizvodnje za izvoz u razvijene zemlje.
Pretpostavku ovog tipa investicija ine: nia radna snaga, a takoe i
carinske i poreske olakice koje se daju stranim investitorima. Ova
pojava je relativno novijeg datuma i svoj puni zamah doivela je tek
poetkom ezdesetih godina XX veka. Postoje dva oblika investiranja u
zemljama u razvoju radi proizvodnje za izvoz: (a) investiranje u
tzv. izvozne pogone koji se nalaze u zemljama u razvoju i (b)
investiranje u slobodne carinske zone locirane u zemljama u
razvoju, u kojima se takoe organizuje proizvodnja za izvoz.Slobodne
carinske zone su ve decenijama poznati oblik razvoja meunarodnih
ekonomskih odnosa. Meutim, u poslednje vreme one doivljavaju veliku
ekspanziju. Postoje razliiti oblici slobodnih carinskih zona, to
zavisi od toga koja je bila osnovna ideja prilikom njihovog
osnivanja, kakva se ekonomska politika vodi u zemlji osnivanja, kao
i kakva je praksa svake zone ponaosob. Tri su osnovna tipa
slobodnih carinskih zona:1) Klasine slobodne carinske zone, sa
osnovnom funkcijom olakanja tranzita robe koja stie iz
inostranstva; uobiajeno je da se u zonama ovakvog tipa izvode neke
operacije (sortiranje, prepakovanje, itd.);
2) Uvozne slobodne carinske zone u kojima se, osim trgovakih,
obavljaju i neke industrijske operacije; slobodan ili liberalniji
carinski tretman treba da snizi carinske trokove uvoza na carinsko
podruje zemlje u kojoj je zona locirana i
3) Izvozno orijentisane proizvodne slobodne carinske zone
(export processing zones); ove zone su najnovijeg tipa, a njihova
osnovna funkcija je industrijska proizvodnja koja je, pre svega,
namenjena izvozu.Najvei deo izvozno orijentisanih proizvodnih
slobodnih carinskih zona nastao je u zemljama u razvoju, no ima ih
i u nekim razvijenim zemljama. Za poslovanje ovih zona
karakteristine su razliite pogodnosti koje se daju firmama koje su
spremne da investiraju u njih. To mogu biti poreske olakice, ali i
infrastrukturne pogodnosti, ak i krediti za otpoinjanje
proizvodnje.Osnovna orijentacija izvozno orijentisanih proizvodnih
slobodnih carinskih zona na razvoj izvozno orijentisane
industrijske proizvodnje ne znai da u njima uporedo ne egzistiraju
(ili mogu da egzistiraju) aktivnosti koje su karakteristine za prva
dva tipa slobodnih carinskih zona. Poznato je da slobodne luke
Hongkong i Singapur predstavljaju slobodne carinske zone ve dui niz
decenija. Meutim, prvi pogoni na odreenim lokacijama sa iskljuivom
namenom proizvodnje za izvoz poeli su da rade u Hongkongu 1965, a u
Singapuru 1967. godine. Prva slobodna carinska zona u Indiji Santa
Kruz poela je da radi 1965, na Tajvanu Koahsjung 1966, a u Manausu
u Brazilu 1968. godine. U pograninoj zoni Meksika prema SAD
proizvodnja za izvoz u slobodnim carinskim zonama je poela 1966, a
u Junoj Koreji, u prvoj junokorejskoj slobodnoj carinskoj zoni u
Masanu, 1972. godine.
U poslednjim decenijama, slobodne carinske zone su u ekspanziji,
naroito izvozno orijentisane proizvodne slobodne carinske zone.
Njihova ekspanzija je naroita u zemljama u razvoju. Izvozno
orijentisana proizvodnja u export processing zonama u zemljama u
razvoju najee privlai firme iz razvijenih zemalja. Te firme su
zainteresovane za radnu snagu koja je jeftinija nego u njihovim
zemljama, ali i za carinske i mnoge druge pogodnosti (poreske
olakice koje se u nekim sluajevima mogu kretati i do 100%,
subvencije za investicije najee u vidu subvencioniranih kredita za
kupovinu i izgradnju fabrikih zgrada, povlastice u prevozu,
itd.).3.5. Pokazatelji uea zemalja na svetskom
trituInternacionalizacija ekonomskog ivota shvaena u smislu
povezivanja nacionalnih privreda na svetskom tritu je neminovnost.
Ekonomski rast i razvoj svake zemlje zavisi od stepena njene
ukljuenosti na svetskom tritu. Meutim, postoji i uticaj povratne
veze, jer stepen ukljuenosti pojedinih zemalja u meunarodnu razmenu
zavisi od dostignutog stepena njihovog ekonomskog razvoja. Uee
pojedinih zemalja na svetskom tritu meri se sledeim
pokazateljima:1) Uee izvoza roba i usluga u nekom od agregatnih
veliina (bruto drutveni proizvod, drutveni proizvod i nacionalni
dohodak);
2) Struktura izvoza, koja pokazuje uee pojedinih roba prema
vrsti i stepenu prerade (kao na primer, gotovi proizvodi, sirovine,
itd.);
3) Struktura uvoza, koja pokazuje uee pojedinih roba i usluga u
ukupnom uvozu neke zemlje, odnosno zavisnost njenog domaeg trita od
svetskog trita;
4) Odnos relativnog uea zemlje u svetskoj proizvodnji prema
njenom ueu u svetskoj trgovini;
5) Obim inostranih investicija (izvoz kapitala);
6) Odnos obima izvoza kapitala prema obimu uvoza kapitala;
7) Veliina spoljnog duga i njegov odnos prema nekom od agregata
proizvodnje, itd.4. TRGOVINSKI I PLATNI BILANSU skladu sa
strukturom meunarodne trgovine, prave se razliiti bilansi:
trgovinski (robni) i usluni (nerobni, koji obuhvata i privatne i
meudravne transfere sredstava bez nadoknade). Trgovinski bilans
odraava saldo plaanja po uvozu roba i naplata po izvozu roba. On
pokazuje stepen robne pokrivenosti uvoza izvozom (deficit ili
suficit) u odreenoj zemlji. Bilans nerobnih transakcija obuhvata
bilans usluga (turizam, saobraaj, osiguranje, privremeni rad u
inostranstvu, usluge kreditiranja kapitalom i investicioni radovi u
inostranstvu) i bilans inostranih transfernih plaanja.Trgovinski i
nerobni bilans uzeti zajedno ine bilans tekuih transakcija sa
inostranstvom, koji moe biti deficitaran ili suficitaran.
Deficit ili sufitit kao pokazatelj bilansne neravnotee potrebno
je finansijski pokriti (izravnati). U sluaju deficita, izravnanje
je mogue iz domaih deviznih rezervi ili iz inostranih kredita (u
sluaju suficita je obratno). Nain izravnavanja tekueg bilansa
predstavlja bilans kapitalnih transakcija.Platni bilans sadri sve
navedene bilanse i predstavlja bilans svih ekonomskih transakcija,
odnosno svih potraivanja (primanja) i dugovanja (plaanja) prema
inostranstvu u toku odreenog perioda (obino se uzima godina dana).
Kao i svaki bilans, platni bilans ima svoju aktivnu (potraivanja
ili naplate) i pasivnu stranu (dugovanja ili plaanja).
Prema definiciji Meunarodnog monetarnog fonda (MMF), platni
bilans predstavlja statistiki obraun za odreeni period, koji
pokazuje:
1) Operacije sa robama, uslugama i dohocima koje je izvrila neka
zemlja sa inostranstvom;
2) Promenu svojine i druge promene date zemlje u monetarnom
zlatu, specijalnim pravima vuenja, kao i finansijskih potraivanja i
dugovanja prema inostranstvu; jednostrani transferi (prevodi) i
kompenzacioni zapisi koji su neophodni za raunovodstveno
obuhvatanje nepokrivenih operacija i promena.
Metodologija sastavljanja platnog bilansa je standardizovana za
sve zemlje sveta. MMF je 1977. publikovao "Uputstvo za sastavljanje
platnog bilansa", koje je zvanino usvojeno u veini zemalja (iako
postoje odreena odstupanja). Uoptena ema platnog bilansa data je
slici 119.
Slika 119. Opta ema platnog bilansa
Svaka stavka (raun) u platnom bilansu sastoji se iz dve strane
dugovne (negativne) i potrane (pozitivne). Tako, na primer, kod
tekuih transakcija izvoz predstavlja potranu, a uvoz dugovnu
stranu. Kod kapitalnih transakcija svako zaduivanje ide na dugovnu
stranu, a pozajmljivanje na potranu stranu bilansa.
Na slici 120 dat je veoma pojednostavljen primer platnog
bilansa.
Slika 120. Pojednostavljen primer platnog bilansa
Platni bilansi veine zemalja sveta stalno se nalaze u
neravnotei, tj. platnobilansni saldo nije jednak nuli. Izravnavanje
platnobilansne neravnotee obavlja se kretanjem kapitala
(kreditima), promenama u zlatnim i valutnim rezervama i drugim
dravnim operacijama.
Neravnotea platnog bilansa dovodi do mnogih posledica po
nacionalnu ekonomiju. Ona utie na stabilnost domae valute,
zaduivanje u inostranstvu, inflaciju, itd. Zato drava regulie
stanje platnog bilansa na vie naina. Najei su: 1) direktna kontrola
(koja ukljuuje ograniavanje uvoza, carinski reim, ogranienja
iznoenja deviza iz zemlje i sl.); 2) borba sa inflacijom na
unutranjem planu (restriktivnom politikom dohodaka, investicija i
sl., kao i drugim merama); 3) promena razmenskog odnosa (kursa)
domae valute (devalvacija ili revalvacija) i 4) politika deviznih
rezervi. Platni bilans treba razlikovati od obraunskog bilansa,
koji predstavlja sistematski pregled svih dugovanja i potraivanja
jedne zemlje prema inostranstvu, bez obzira na rok njihovog dospea.
Obraunski bilans pokazuje opte finansijsko stanje neke zemlje u
odnosima sa inostranstvom, strukturu kretanja kapitala i status te
zemlje kao poverioca ili dunika prema inostranstvu, za razliku od
platnog bilansa koji pokazuje tekue stanje.
5. VALUTNI ODNOSI I VALUTNO TRITE5.1. Valutni odnosiKretanje
roba, usluga, kapitala i radne snage na svetskom tritu praeno je
kretanjem valuta kao posrednika meunarodne razmene. Razne zemlje
(ili grupe zemalja) imaju razliite novane jedinice ili znake
(valute): ameriki dolar, evropski evro, japanski jen, engleska
funta, ruska rublja, itd.
Sve valute se uslovno dele na slobodno konvertibilne, delimino
konvertibilne i nekonvertibilne. Odreenje konvertibilnosti se
povezuje sa zamenjivou domaih valuta u strane valute, pri emu je
odluujui faktor stabilnost valute, na koju presudno utie opte
ekonomsko stanje date zemlje.Utvrivanje i regulisanje razmenskih
odnosa (kurseva) razliitih valuta na svetskom tritu je izuzetno
znaajno pitanje, jer od toga zavisi obraun meunarodne trgovine
izmeu pojedinih zemalja. U tom smislu, prvenstveno je vaan valutni
kurs kao razmenski kurs ili cena stranih valuta izraena u domaoj
valuti (ili obratno). Na primer, u Srbiji je 1. februara 2007.
godine prema zvaninoj kursnoj listi srednji kurs dinara bio: za 1
evro = 78,7550 dinara, za ameriki dolar 1 USD = 60,4320 dinara,
itd. To znai da se, na primer, za 100 dinara dobija 1,2698 evra ili
1,6548 amerikih dolara. U svim kursnim listama, pored srednjeg,
postoje kupovni i prodajni kurs. Kupovni kurs je kurs po kojem
banka kupuje inostranu valutu za nacionalnu, a prodajni kurs je
kurs po kojem banka prodaje inostranu valutu za domau valutu.
Razlika izmeu kupovnog i prodajnog kursa naziva se valutna mara,
kojom se pokrivaju trokovi i dobit banke.U literaturi su poznata
tri reima utvrivanja valutnih kurseva: Sistem zlatnog pariteta
(koji je funkcionisao u vreme tzv. zlatnog standarda, kada su
valute imale zlatno pokrie); Sistem fiksiranih kurseva (koji je
uspostavljen 1944. godine na Breton-Vudskoj konferenciji, na kojoj
su zemlje fiksirale kurseve svojih valuta prema zlatu ili ameriom
dolaru, s tim to je dolar bio povezan sa zlatom odnosom 35$ za 1
finu uncu 31,1 gram zlata) i Sistem plivajuih kurseva (koji
variraju u zavisnosti od ponude i tranje valuta).Na ponudu i tranju
valuta, pored meunarodnih i politikih faktora, direktno ili
indirektno utiu ekonomska kretanja u zemlji (trokovi proizvodnje,
nacionalni dohodak, realna kupovna mo novca, nivo inflacije, stanje
platnog bilansa, nivo kamatne stope, itd.). Stoga je sasvim jasno
da valutni kurs predstavlja znaajan faktor kako u domaim, tako i u
meunarodnim ekonomskim tokovima. Zato drava preduzima odreene
intervencije u delu valutnog kursa, od kojih emo pomenuti valutne
intervencije, devalvaciju i diskontnu politiku. Valutne
intervencije podrazumevaju prodaju ili kupovinu inostrane valute od
strane centralne banke, zavisno od kretanja ponude i tranje stranog
novca na domaem tritu u cilju njihovog uravnoteenja.
Devalvacija se sprovodi u uslovima visokih stopa inflacije, kao
zvanino snienje kursa domae valute u odnosu na strane valute. To
je, u stvari, sredstvo za upravljanje agregatnom tranjom preko
istog izvoza (kao razlike izvoza i uvoza) koji je komponenta
agregatne tranje, pored svih oblika potronje (line, opte i
investicione).
Devalvacija otklanja deficit platnog bilansa na dva naina: prvo,
poskupljuje uvoz i tako ga smanjuje, i drugo smanjuje izvozne cene
domaih roba i ini ih konkurentnijim na svetskom tritu. Naravno,
ovde se podrazumeva ambijent otvorene privrede i funkcionisanje
valutnog trita o kome malo kasnije. Devalvacija ima smisla samo ako
se pojeftinjenje domae valute ne kompenzuje rastom cena domaih
roba. Zato mora da je prati restriktivna fiskalna i
kreditno-monetarna politika. Devalvacija, naime, ne moe nita da rei
bez stabilne ekonomije i paketa prateih mera makroekonomske
politike. Posebno se ona ne moe uspeno sprovoditi u uslovima u
kojima je drava (koja sprovodi devalvaciju) najvei dunik (za
penzije, plate, strani dug, deviznu tednju, transferna plaanja,
itd.), tako da teti svim poveriocima i graanima. Dodatni limit
delovanja devalvacije predstavlja esta nemogunost servisiranja
dravnog duga u inostranstvu (novim zaduivanjem). U tim uslovima
dravni dug mora platiti stanovnitvo, redistribucijom raznih tetnih
efekata i esto novom inflacijom.
Devalvaciju je veoma teko uspeno ostvariti, jer ona dovodi do
smanjenja realnih plata i pada ivotnog standarda. Pored toga, ona
uvek predstavlja potencijalnu opasnost za iniciranje spirale
devalvacija-inflacija-devalvacija.
Diskontna politika se sprovodi smanjivanjem ili poveavanjem
bankarske obraunske kamate, koje treba da utie na odliv ili priliv
inostranog kapitala. Poveanje kamatne stope (u uslovima stabilne
ekonomske i politike situacije) po pravilu bi trebalo da dovede do
priliva inostranog kapitala. 5.2. Valutno triteSvi poslovi sa
valutnim operacijama obavljaju se na (malo pre pomenutom) valutnom
tritu. To nije konkretno mesto (prostor) susreta kupaca i prodavaca
valuta, ve su subjekti valutnog trita povezani telefonski,
teleksom, elektronskim putem (kompjuterima) i sl., tako da se
gotovinski obavlja veoma mali deo operacija. ematski prikazano
valutno trite funkcionie na sledei nain (slika 121):
Slika 121. Struktura i funkcionisanje valutnog tritaDa bi
objasnili i modelirali valutno trite posluiemo se uproenim modelom
dvostrane trgovine izmeu SAD (dolar) i Srbije (evro, radi lakeg
raunanja i boljeg shvatanja). U tom sluaju, tranja za SAD dolarima
se u Srbiji javlja zbog uvoza raznih roba i usluga iz SAD koje
treba platiti.Pretpostavimo, na primer, da se radi o uvozu malih
automobila ija je uvozna cena 5.000 SAD dolara. Cena tih automobila
na domaem tritu (u evrima) e zavisiti od razmenskog kursa evra () i
dolara ($). Poveanje kursa dolara poveava cenu tih automobila u
Srbiji, i obratno. S druge strane, rast razmenskog kursa dolara
prema evru e dovesti do snienja cene (izraene u dolarima) srpske
ljivovice koja se izvozi u SAD. Uzmimo da je trenutni razmenski
kurs 1 SAD $ = 0,9263 . Opadanje razmenskog kursa SAD dolara dovodi
do rasta tranje za njima, to znai da kriva tranje za dolarima (D$)
ima negativan nagib (slika 122, kako pod a tako i pod b). a) b)
Slika 122. Tranja i ponuda na valutnom trituRast razmenskog
kursa SAD dolara pojeftinjuje uvoz svih roba i usluga iz SAD
(ukljuujui i automobile) i samim tim se poveava potrebna koliina
dolara u svakodnevnom obrtu. U sluaju elastine tranje za uvozom
roba i usluga kriva ponude dolara ima pozitivan nagib (deo slike
levo, pod a). Poveanje ponude dolara na valutnom tritu dovodi do
pomeranja odgovarajue krive udesno, to u pretpostavljenom sluaju
(na slici desno, pod b) dovodi do promene ravnotenog kursa iz
poloaja Eo u poloaj E1 i snienja razmenskog kursa dolara u odnosu
na evro sa nivoa od 0,9263 na nivo od 0,8111.U stvarnosti se najee
primenjuju fluktuirajui valutni kursevi, koji zavise od slobodnog
kretanja ponude i tranje na valutnom tritu. Samo ponekad drave
odreuju fiksne razmenske kuseve valuta, koji mogu biti ispod ili
iznad nivoa ravnotenog trinog kursa, to dovodi do suficita u
platnom bilansu (u sluaju fiksiranja kursa ispod ravnotenog) ili
deficita u platnom bilansu (u sluaju fiksiranja kursa iznad
ravnotenog). To dalje neminovno dovodi do potrebe valutnih
intervencija.6. KONKURENTNOST U MEUNARODNOJ EKONOMIJI6.1. Teorija
komparativnih trokovaTeorijsku osnovu za izgradnju meunarodne
podele rada predstavljala je teorija komparativnih trokova Davida
Rikarda. Rikardo je pokuao da dokae da e, zahvaljujui
specijalizaciji i spoljnoj trgovini tako to e se specijalizovati za
prozivodnju onog proizvoda za koju ima relativne komparativne
prednosti, svaka zemlja utedeti u ukupnoj masi rada neophodnog za
proizvodnju njoj potrebne robe.
Svoja razmiljanja, David Rikardo je ilustrovao na primeru
Portugalije i Engleske koje su pre otpoinjanja spoljne trgovine (i
jedna i druga) proizvodile i sukno i vino, stim to je Portugalija
imala apsolutne prednosti i u proizvodnji sukna i u proizvodnji
vina. Naime, dok je u Engleskoj bio potreban rad 120 ljudi u
proizvodnji vina i 100 ljudi u proizvodnji sukna za 100 jedinica
svake od tih roba, dotle je Portugaliji za proizvodnju sukna bio
potreban rad 90 ljudi a za proizvodnju vina 80 ljudi. Meutim,
Portugalija je ipak trebalo da se specijalizuje za proizvodnju
vina, a Engleska za proizvodnju sukna, iako i u proizvodnji sukna
Portugalija ima apsolutne prednosti. Naime, posle specijalizacije,
Portugalija e umesto 170 utroiti rad 160 ljudi, a Engleska e umesto
220 utroiti rad 200 ljudi. Tako e ukupna uteda u radu biti 30
ljudi, jer e, posle specijalizacije i razmene, biti ukupan potreban
rad 360 ljudi, a ne 390.
Po Rikardu, najracionalnije bi bilo kada bi se engleski kapital
preselio u Portugaliju i tamo proizvodio i vino i sukno, poto
Portugalija ima apsolutne prednosti za proizvodnju oba proizvoda.
Meutim, osnovna pretpostavka Rikardove teorije komparativnih
trokova je nepostojanje mobilnosti kapitala i rada. Navedena
pretpostavka Davida Rikarda je zasnovana na injenici da u njegovo
vreme zaista jo nije bilo znaajnijeg meunarodnog kretanja kapitala,
naroito kapitala koji bi se investirao u industriju. Meutim, danas
se ne bi moglo govoriti o imobilnosti kapitala. Naprotiv, kapital
se u savremenom svetu sve vie kree izmeu pojedinih zemalja, to je
svakako posledica razvoja meunarodnih odnosa, prvenstveno izmeu
razvijenih zemalja.Koliko specijalizacija na osnovu komparativnih
trokova utie na proces akumulacije u zemljama koje su se
specijalizovale zavisi od dva faktora:1) Od obima relativne
prednosti u ostvarivanju utede u troku rada zahvaljujui uvozu,
umesto da se konkretna roba proizvodi u zemlji; s obzirom da je
nivo produktivnosti rada vii u razvijenim zemljama, manje razvijene
zemlje na ovaj nain esto ostvaruju vee relativne prednosti;
2) Od veliine mogunosti za podizanje produktivnosti rada koje se
mogu ostvariti zahvaljujui specijalizaciji; s obzirom na vii nivo
produktivnosti, ovde su relativne prednosti vee u razvijenim
zemljama.Tako bi se, teorijski posmatrano, moglo zakljuiti da
specijalizacija na osnovu teorije komparativnih trokova doprinosi
racionalnosti sistema kao celine i da se tedi koliina utroenog rada
u celokupnoj svetskoj privredi, kao i u svakoj zemlji pojedinano.
Meutim, to nikako ne znai da bi se teorija komparativnih trokova
mogla prihvatiti kao osnova za izgraivanje odgovarajue meunarodne
podele rada, naroito izmeu razvijenih zemalja i zemalja u
razvoju.
Naime, specijalizacija (prema teoriji komparativnih trokova) i
puni liberalizam u meunarodnim ekonomskim odnosima izmeu razvijenih
zemalja trajali su relativno kratko. Razvijene zemlje su se
pojavljivale kao zagovornici specijalizacije i liberalizma, ali su
u praksi sprovodile intervencionistiku ekonomsku politiku u
meunarodnim ekonomskim odnosima, koristei se pri tome tvrdnjom da,
naroito u poetku, svakoj zemlji treba ostaviti 25 do 40 godina da
razvije domau industriju, u kom vremenu se moe tolerisati zatita
domae proizvodnje.
Jedino podruje u kome je specijalizacija na osnovu komparativnih
trokova sprovedena bile su kolonijalne zemlje kojima je svaka
velika sila raspolagala u XIX veku. Tu se ova specijalizacija mogla
sprovoditi bez velikih tekoa, jer te zemlje nisu mogle, s obzirom
da nisu imale politiku nezavisnost, da se brane intervencionistikim
merama od uvoza industrijske robe proizvedene u razvijenim zemljama
koje su imale vii stepen produktivnosti rada.Uzroke postojanja
velikih razlika u stepenu dostignutog privrednog razvoja u svetu
treba, izmeu ostalog, traiti i u specijalizaciji koja je izmeu
privreda razvijenih zemalja i privreda zemalja u razvoju (pre svega
ranijih kolonija) vrena na bazi same teorije komparativnih trokova.
To je primer kako jedna teorija, koja se na papiru ini tanom (svi
uivaju relativne prednosti), u praksi moe pokazati kao izvor
velikih razlika u stepenu privrednog razvoja razliitih zemalja.
Objanjenje zato se to deava nalazi se u tzv. Grahamovom paradoksu.
Naime, po miljenju Grahama, postoje industrije (kod nas privredne
grane, prim. R..) sa rastuim i opadajuim prinosima te, ako se neka
zemlja specijalizuje u proizvodnji industrija sa opadajuim
prinosima, a druga u industrijama (granama) sa rastuim prinosima,
zemlja koja se specijalizuje u granama sa opadajuim prinosima bie u
nepovoljnijoj situaciji. Ako pretpostavimo da opadajui prinosi znae
manju mogunost za akumulaciju i obratno, postaje jasno zato se u
razvijenim zemljama akumulirao kapital u industriji i razvila
diversifikovana privredna struktura, a u zemljama u razvoju ne.
Ozbiljna zamerka teoriji komparativnih trokova je i njena
statinost. Posmatrana u jednom momentu, ona bi se teorijski moda i
mogla braniti. Meutim, kada se posmatra dinamiki, mnogo toga se
menja, pa i komparativne prednosti. Zato se prilikom izbora pravaca
razvoja zemalja u razvoju ne sme voditi rauna samo o komparativnim
prednostima, jer komparativne prednosti i mogunost za vei dohodak
danas mogu znaiti zaostajanje i siromatvo u budunosti. No, na
kraju, treba ipak rei da se reenju specijalizacije na osnovama
komparativnih trokova ne moe da porekne odreeno racionalno jezgro.
Stim u vezi treba istai da mehanizam zatite kroz devizni kurs, o
kome je ranije bilo rei, deluje samo izmeu zemalja koje poseduju
izgraenu diverzifikovanu privrednu strukturu, dok njegovo dejstvo
opada u zemljama sa monokulturnim strukturama privrede. Tako se
relativne komparativne prednosti u takvim zemljama ne mogu
realizovati, zato to ne deluje mehanizam zatite kroz devizni
kurs.6.2. Konkurentnost u savremenoj spoljnoj trgoviniNa
meunarodnom tritu se odvija stalna konkurentska borba, odnosno
odmeravanje snaga proizvoaa i trgovaca iz raznih zemalja. Ona je
daleko vea nego na domaem tritu. Svi uesnici meunarodnog prometa
nastoje da osvoje preferencije inostranih kupaca i da pobede svoje
konkurente. Da bi bio prihvaen i verifikovan na svetskom tritu,
izvoz svake zemlje mora biti konkurentan u odnosu na sopstvenu
ponudu zemlje uvoznice, kao i u odnosu na izvoz drugih zemalja u tu
zemlju uvoznicu.
Konkurentnost u spoljnoj trgovini predstavlja sposobnost
izvoznika da osvaja trita u inostranstvu i da se svojim uslovima i
karakteristikama proizvodnje i prodaje (cenama, kvalitetom,
funkcionalnou, dizajnom i sl.) prilagodi zahtevima potroaa.
Konkurenstka borba ima niz prednosti, od kojih su najvanije
sniavanje trokova proizvodnje, usavravanje procesa proizvodnje,
forsiranje tehnolokog progresa, bolje zadovoljavanje ljudskih
potreba, eliminisanje slabih konkurenata, itd. Konkurentnost u
spoljnoj trgovini, uopteno govorei, zavisi od sopstvenih prednosti
i slabosti konkurenata. Po miljenju mnogih autora, posebno su
znaajne komparativne prednosti (klimatski uslovi, kvalitet zemljita
i ruda, uroene i steene sposobnosti stanovnitva, realni kapital
nasleen iz prolosti: zgrade, ureaji, fabrike, saobraajna sredstva i
sl.). Najbolji proizvoai i trgovci uspevaju da diktiraju cene i
uslove kupoprodaje i pridobiju najvei broj kupaca na svetskim
tritima. Osnovni faktori konkurentnosti u savremenoj spoljnoj
trgovini su: cene, kvalitet, dizajn, produktivnost i efikasnost
proizvodnje, mere spoljnotrgovinske politike (valutni kurs, carine,
porezi, izvozne stimulacije i sl.), marketing, organizovanost
nastupa na spoljnim tritima, nain plaanja, sposobnost kreditiranja,
servis, nain pakovanja, davanje garancija, itd. Mnoge studije su
pokazale da na konkurentnost utiu, pored navedenih faktora,
kulturno naslee, inovacija, prilagoavanje okruenju, sistemske
prednosti i sl. Ne postoji zemlja koja ima konkurentsku prednost u
svim robama i uslugama. Postoje uspene firme koje svoju
konkurentsku prednost u meunarodnoj ekonomiji zasnivaju na
bogatstvu sirovina i jeftinoj radnoj snazi.
Na meunarodnom tritu sve firme se suoavaju sa raznim
ogranienjima, a primarni zadatak menadmenta firme je da ih
prevazilazi u najveoj moguoj meri primenom novih tehnologija,
uoavanjem potreba potroaa za novim robama i uslugama i
sagledavanjem mogunosti za novim i povoljnijim izvorima ulaznih
proizvodnih resursa. Istraivanja pokazuju da su najbitniji faktori
uspeha firme na svetskim tritima usluge koje dobijaju potroai,
kvalitet proizvoda i strunost zaposlenih. Ti faktori zavise od
ljudskog kapitala (znanja, obrazovanja, obuke i motivacije
ljudi).Teorija konkurentnih prednosti, kako je malo pre objanjeno,
vue korene iz Rikardove teorije komparativnih trokova, kao i
modifikacije te teorije u kasnijim radovima Hekera, Olina.
Samuelsona, Leontjeva i Haberlera. Njenoj punoj afirmaciji je,
meutim, 90-ih godina XX veka najvie doprineo Porter, koji je doao
do zakljuka da konkurentska prednost firmi na unutranjem i svetskom
tritu zavisi od faktora koji se formiraju u zemlji u kojoj je data
firma bazirana: postojanja radne snage, obilja prirodnih resursa,
protekcionistike politike vlade prema domaim firmama, razlika u
praksi upravljanja firmom i sl. Meutim, ni jedan od navedenih
faktora uzet posebno, prema miljenju Portera, ne prua ubedljiv
odgovor na pitanje: ta upravo odreuje uspeh ili neuspeh firmi u
uslovima konkurencije? Odgovor na to pitanje Porter trai u polaznoj
pretpostavci, prema kojoj konkurentska sposobnost odraava
produktivnost korienja resursa, a moe se utvrditi samo uporeivanjem
vie firmi u jednoj oblasti, ili firmi koje proizvode supstitute.
Pri tome je najsloenija ocena stepena konkurentske sposobnosti
firme, tj. definisanje konkurentske prednosti firme u poreenju sa
drugim firmama. Konkurentska prednost se, po miljenju Portera,
stvara na raun snienja trokova i diferencijacije robe (novi
kvalitet robe, posebna svojstva robe ili servis posle prodaje).
Firma e se opredeliti za jednu od konkurentskih strategija u
zavisnosti od:
1) Strukture strategijskog potencijala;
2) Mogunosti irenja resursa i
3) Specifinosti grane i nacionalne ekonomije u celini.
Prema Porterovom shvatanju, postoji pet faktora koji opredeljuju
konkurenciju u svakoj privrednoj grani, a to su:
1) Pretnja od pojave novih konkurenata;
2) Pretnja od pojave novih roba ili usluga supstituta;
3) Trgovaka sposobnost dobavljaa kompletirajuih delova;
4) Trgovaka sposobnost kupaca i
5) Meusobno suparnitvo ve postojeih konkurenata.
Navedenih pet faktora koji opredeljuju konkurenciju u svakoj
privrednoj grani (industriji), Porter je prikazao i slikovito,
nazivajui ih pet sila konkurencije (slika 123). Slika 123. Porterov
model pet sila konkurencijeU poetnoj etapi formiranja trita, koja
karakterie postsocijalistike zemlje u tranziciji, veliki broj firmi
nalazi se u tzv. drutvenoj svojini, pa postoji ukorenjena
psihologija paternalizma raznih oblika koji se svode na zahtev da
je drava obavezna da obezbedi sve lanove drutva sredstvima
neophodnim za ivot, kao i na tzv. egalitarizam (shvatanje socijalne
pravednosti kao jednake raspodele izmeu svih lanova drutva). To bi,
u uslovima postsocijalistike tranzicije, pored Porterovih pet mogao
da bude esti faktor konkurencije.
U vezi sa konkurentskom sposobnou (ili konkurentskom prednou),
Porter postavlja logino pitanje: zato je sredina u jednoj ili
drugoj zemlji manje ili vie povoljna za pojavu i ouvanje
konkurentske prednosti firme konkretne zemlje? Na bazi analize
obimnog statistikog materijala, on je predloio originalnu
koncepciju konkurentske prednosti zemlje, iju osnovu ini ideja tzv.
"nacionalnog romba", koji sadri etiri svojstva (determinante)
zemlje koja formira konkurentsku sredinu u kojoj funkcioniu firme.
Naime, kao to se vidi iz prethodne slike, Porter smatra da se
nacionalna konkurentska prednost formira pod uticajem etiri
faktora, i to:1) Uslovi faktora i nacionalna pozicija u faktorima
proizvodnje, kao to su kvalifikovana radna snaga ili neophodna
infrastruktura da se konkurie u konkretnoj privrednoj grani;
2) Uslovi tranje, odnosno karakter domae tranje za proizvodima
ili uslugama konkrentne privredne grane;
3) Povezane ili podravajue grane, odnosno prisustvo ili odsustvo
grana koje su dobavljai i drugih grana koje su meunarodno
konkurentne i
4) Strategija, struktura i rivalstvo firmi, odnosno nain na koji
se firme stvaraju, organizuju i kako se njima upravlja.
Parametri faktora predstavljaju materijalne i nematerijalne
uslove neophodne za formiranje konkurentske prednosti u samom
proizvodnom procesu firme, i to u zemlji njene destinacije. U
zavisnosti od konkretnih faktora, firma moe imati povoljne ili
nepovoljne uslove za stvaranje konkurenske prednosti. Na parametre
tranje odnose se zahtevi kupaca za kvalitetom roba i usluga,
cenovna i dohodna elastinost tranje, unakrsna elastinost, tradicije
i obiaji, faze ivotnog ciklusa proizvoda, itd. Postojanje roakih i
podravajuih grana u nacionalnoj ekonomiji je takoe znaajan uslov za
izgradnju konkurentske prednosti svake firme u poreenju sa firmama
drugih zemalja. Strategija firmi, njihova struktura i suparnitvo
predstavljaju konkurentsku borbu koja stvara uslove za
funkcionisanje firmi. U navedenu optu emu Porter ukljuuje i
"sluajna dogaanja" i "delovanja drave", koji mogu poveavati ili
slabiti konkurenstke prednosti firmi u uslovima razvijene trine
privrede.
6.3. ProtekcionizamProtekcionizam predstavlja takvu ekonomsku
praksu u meunarodnim ekonomskim odnosima koja se zasniva na dravnoj
intervenciji. Protekcionizam je nastao kao reakcija na liberalizam
u meunarodnim ekonomskim odnosima, a ideje protekcionizma se
razvijaju u poetku u zemljama koje su kasnije stupile na put
industrijskog razvoja.Na poecima industrijalizacije, Engleska je,
kao zemlja koja je prva razvila industrijsku proizvodnju, imala
takve prednosti u produktivnosti rada u industrijskoj proizvodnji
da ni jedna druga zemlja nije mogla da joj konkurie. To je znailo
da zbog konkurencije jeftine engleske industrijske robe ni jedna
zemlja ne bi mogla da razvija sopstvenu industrijsku proizvodnju.
Zato se u zemljama koje su na put industrijskog razvoja stupile
posle Engleske, pre svega u SAD i Nemakoj, razvija ideja o potrebi
zatite sopstvene industrijske proizvodnje. Zaetkom savremenog
protekcionizma smatra se Izvetaj o manufakturama prvog amerikog
ministra finansija Aleksandra Hamiltona, iz 1791. godine. Bilo je
to u vreme neposredno posle ostvarenja politike nezavisnosti SAD i
trebalo je traiti puteve za obezbeenje i ekonomske
nezavisnosti.
Teoriju savremenog protekcionizma je, inae, formulisao 1840.
godine Fridrih List, koji se smatra najvanijim tvorcem te teorije u
meunarodnim ekonomskim odnosima. Prema miljenju Lista, zemlja koja
eli da razvije sopstvenu industrijsku proizvodnju mora da je titi
carinama. To znai da je potrebno naplaivati carinu na uvezenu
industrijsku robu toliko visoku da strana industrijska roba postane
skuplja, ili da se bar izjednai sa cenom domae industrijske robe.
No, i pored toga, ideje ekonomskog liberalizma, u to vreme inae
veoma jake, nisu zanemarene. O tome svedoi podatak da je List
predloio uvoenje zatitnih carina samo u periodu razvoja domae
industrije (25-30 godina), a posle toga bi ih trebalo ukinuti i
vratiti se liberalizmu.
SAD, Nemaka i Japan su vrlo uspeno sprovele protekcionistiku
spoljnoekonomsku politiku i, zahvaljujui i protekcionizmu, bre se
razvijale od Engleske. Protekcionizam je vrlo brzo postao praksa
svih zemalja u meunarodnim ekonomskim odnosima. Njega danas
primenjuju ak i one zemlje koje imaju najvii stepen produktivnosti
rada. Liberalizam i ukidanje carina je ono za ta se sve zemlje
zalau na reima, dok u praksi sve tite sopstvenu proizvodnju, ne
ukidajui zatitu ni kada se industrija razvije.7. OTVORENA PRIVREDA
I ZATITNA POLITIKAOsnovno sredstvo zatite domae privrede od
inostrane konkurencije su carine. Naravno, to ne znai da je bolji
model zatvorene (autarhine) od otvorene privrede, jer se sve drave,
a naroito manje, moraju u veoj ili manjoj meri ukljuiti u tokove
meunarodne razmene. Otvorenost prema inostranstvu podrazumeva
uticaj inostrane konkurencije, to, pored pozitivnih uticaja na
domau privredu, znai i mogunost prenoenja brojnih meunarodnih
neravnotea i negativnih trendova. U svakom sluaju, otvorenost prema
inostranstvu mora biti fleksibilna, selektivno ograniena i ciklino
adaptibilna, uz strogo voenje rauna o kretanju spoljnotrgovinskog
platnog bilansa i nainu njegovog uravnoteavanja. To je, u stvari,
provereni uzorni model za potpunije i racionalnije korienje domaih
resursa i uspeno ukljuivanje u meunarodnu podelu rada.
No, s druge strane, sasvim je jasno da se ne smeju potpuno,
bezuslovno i nekritiki otvoriti vrata inostranoj konkurenciji, jer
bi to ugrozilo ne samo razvoj, nego i opstanak zemlje. Zatitni
sistem su izgradile i najrazvijenije drave sveta, a on je veoma
sloen, paljivo planiran i selektivan. Ekspertska analiza Svetske
banke na uzorku od preko etrdeset zemalja u periodu 1963-1985.g.
pokazala je postojanje direktne zavisnosti izmeu otvorenosti
nacionalne ekonomije i brzine privrednog razvoja. Pri tome su
najveu stopu privrednog rasta imale zemlje sa najmanje zatitnih
barijera, kao to su Hong Kong, Singapur i Juna Koreja. Obratno,
najmanju stopu privrednog rasta su imale zemlje sa zatvorenim
priredama, kao to su Indija, Argentina i Etiopija.
Svaka savremena privreda se nalazi pred dilemom, odnosno
otvorenim pitanjem: na koji nain uravnoteiti suprotne zahteve i
potrebe izmeu stepena neophodne zatite i otvorenosti prema
inostranstvu?
Zatitna politika jedne zemlje (ili grupe zemalja, npr. EU) moe
biti aktivna ili pasivna. Aktivna zatitna politika ima za cilj da
pomou raznih autonomnih mera i instrumenata inplementiranih u
dugoronu politiku privrednog razvoja ogranii i usmeri spoljnu
trgovinu prema ostvarivanju pozitivnih efekata za kompletnu domau
privredu. Pasivna zatitna politika ima cilj da pomou raznih mera
neutralie delovanja inostrane konkurencije (uvoza) na domau
privredu.
Zatitna politika se primenjuje zbog potrebe da se titi mlada
domaa industrija od inostrane konkurencije (sve dok ova prva ne
postane konkurentna), nemobilnosti faktora proizvodnje i otpornosti
njihovih trokova (cena) na snienje, i strategijskih razloga
sopstvene snabdevenosti. Pri tome je potrebno definisati sledee
elemente:1) Razlike (u produktivnosti rada, konkurentnosti, nivou,
dinamici i strukturi privredne razvijenosti, itd.);2) Subjekte koje
treba tititi;
3) Stepen (nivo) zatite;
4) Potrebno vreme zatite i
5) Mere i instrumente zatite.Carine su znaajan, ali ipak samo
jedan od instrumenata zatitne politike, jer tu spadaju i necarinski
(ili vancarinski) instrumenti kao to su:
cene, porezi, subvencije, koliinska ogranienja (kvote,
kontingenti, zabrane); devizna ogranienja (devizni reim, devizna
kontrola, pristup deviznom tritu i sl.; standardi (tehniki,
zdravstveni, sigurnosni i dr.); bilateralni sporazumi; meunarodne
sankcije (bojkot, embargo, blokada), itd.Praksa pokazuje da je u
meunarodnim ekonomskim odnosima rasla zatita, i pored evidentnog i
znaajnog opadanja carinskih stopa. Teorija carinske zatite polazi
od pretpostavke nediskriminatorskog dejstva carina, odnosno od
uvoenja carina ad valorem (prema vrednosti) na sve robe, bez obzira
na njihovu vrstu ili zemlju uvoza. Meutim, u praksi veoma esto
dolazi do pojava carinske diskriminacije, koja po svojoj prirodi
moe biti robna i geografska. O robnoj carinskoj diskriminaciji je
re kada se uvodi razliita carinska stopa na razliite proizvode
(npr. 10% na mineralnu vodu, a 20% na automobile).Geografska
carinska diskriminacija se manifestuje u sluajevima uvoenja
diferenciranih carina na iste robe iz razliitih drava. Tu se obino
radi o grupisanju drava na preferencijalnoj osnovi, koje se u
praksi pojavljuje u obliku slobodnih zona, preferencijalnih sistema
i carinskih unija.
Pitanja za ponavljanje gradiva:1. Evolucija i osnovna obeleja
postojeeg sistema meunarodnih ekonomskih odnosa2.
Institucionalizacija meunarodnih ekonomskih odnosa posle Drugog
svetskog rata3. Osnovne meunarodne ekonomske institucije4.
Globalizacija5. Pojam i znaaj meunarodne trgovine6. Formiranje cena
na svetskom tritu i borba za ekstraprofit7. Oblici i reimi
meunarodne trgovine8. Barter poslovi9. Meunarodno kretanje roba i
usluga10. Meunarodni transfer tehnologije11. Meunarodno kretanje
kapitala12. Slobodne carinske zone13. Pokazatelji uea zemalja na
svetskom tritu14. Trgovinski bilans15. Platni i obraunski bilans16.
Valutni odnosi17. Valutno trite18. Teorija komparativnih trokova19.
Konkurentnost u savremenoj spoljnoj trgovini20. Porterov model pet
sila konkurencije21. Protekcionizam22. Otvorena privreda i zatitna
politika
) Vid.: N. Frubor, Opti sporazum o carinama i trgovini (GATT),
prilog u Ekonomskom leksikonu, ibid., str. 867.
) Biva SFR Jugoslavija je poetkom sedamdesetih godina XX veka,
kao prva meu tadanjim socijalistikim dravama, postala lanica GATT-a
ali, na alost, ni prethodna SR Jugoslavija, niti Srbija i Crna
Gora, nisu reile pitanje svog lanstva u STO.
) Istovremeno je osnovana i poela sa radom i Meunarodna banka za
obnovu i razvoj (IBRD ili Svetska banka), zbog ega se te dve
svetske institucije veoma esto nazivaju i ''Bretonvudski
blizanci''.
) Pr.: D. Daniels L. H. Radeba, Medunarodij biznes, Delo,
Moskva, 1994, str. 7.
) Izvor: V. Drakovi, ibid., str. 299.
) Deflacija je pojava suprotna inflaciji. Kada je ukupna suma
novca manja od sume robnih cena dolazi do pada cena, tj. do
deflacije. Deflacija ima takoe nepovoljne posledice po ekonomiju
zemlje. Nedovolja koliina novca usporava odvijanje privredne
aktivnosti, tako da ako drava sprovodi deflatornu ekonomsku
politiku onda u toj zemlji dolazi do pada drutvenog proizvoda.
) Pr.: Popov Stankovi, ibid., str. 211-213.
) Pr.: V. Drakovi, ibid., str. 313-314.
) Pr.: Popov Stankovi, ibid., str. 254.
) IMF, Balance of Payments Statistics, Vol. 41., Yearbook, Part
1, Washington, 1990, p. XVI.
) SPV, eng. SDR (special drawing rights) meunarodna platena i
rezervna sredstva koje emituje MMF, a koriste se za bezgotovinske
obraune putem zapisa na specijalnim raunima, za regulisanje platnih
bilansa, popunjavanje valutnih rezervi i sl. Pojedini autori ih
nazivaju i specijalnim pravima pozajmljivanja.
) Ibid., p. 730.
) Pr: D. Daniels L. Radeba, ibid., str. 238.
) Vid.: Popov Stankovi, ibid., str. 215.
) Pr.: S. Amin, Ungleiche Entwicklung, Hamburg, 1975, str.
112-122.
) U svojoj teoriji komparativnih trokova, David Rikardo odista
zanemaruje injenicu da se uzajamno korisna podela rada, koja dovodi
do ekonomskog razvoja svih zemalja uesnica u razmeni, ne moe
pokazivati iskljuivo na nepromenljivim komparativnim prednostima
nasleenim u prolosti. (Vid.: T. Ki, Spoljna trgovina i komparativne
prednosti, Akademia Kiado, Budimpeta, 1971).
) M. E. Porter, The Competitive Adventage of Nations, The
McMillan Press Ltd., London, 1990.
) Ibid., str. 52.
) Ibid., str. 77.
) Ibid., str. 146.
) Vid.: P. Jovanovi-Gavrilovi, Protekcionizam, prilog u
Ekonomskom leksikonu, ibid., str.1087-1088.
PAGE 285
