OD SNA DO LJUBAVI

Bespoštedna Borba

I

Tišinu decembarske noći narušavao je šum vetra, koji je igrao svoj ples sa ogolelim gra-

nama. Svuda je vladala tama, samo se u dnevnoj sobi Eleonore Nilson nazirao odsjaj lampe:

"Šta li sada radi? " pitao se Dţastin Kristoferson. "Već odavno je prošla ponoć, a ova de-

vojka je još uvek budna".

Nikako nije mogao da spoji njeno noćno bdenje i sveţ izgled narednog jutra. Znao je da

malo spava, jer je svake noći sa svog prozora video upaljeno svetio u njenoj kući do duboko u

noć.

Eleonora Nilson je radila na kontroli kvaliteta hrane, u fabrici keksa, u Nojsu pored Šam-

burga. Bila je stručna i vrlo cenjena. Njene analize su bile detaljne i precizne. Nikada do sada

nije dozvolila da iz njihove proizvodnje izaĎe u prodaju proizvod koji nije dostizao postavlje-

ne standarde ispravnosti kvaliteta. Bila je pobornik zdrave ishrane i nije dozvoljavala upotre-

bu emulgatora u proizvodnji slatkiša, koji narušavaju zdravlje ljudi, posebno što su najveći

uţivaoci njihovih proizvoda bila deca.

Dţastin Kristoferson je imao veliku farmu koja se graničila sa kompleksom fabrike. Rano

je ustajao, jer su poslovi na farmi to zahtevali. Skoro svakog jutra je viĎao Eleonoru kako

ţurnim korakom ulazi u fabriku, i svaki put bi ga proţeo isti osećaj uzdrhtalosti kada bi je vi-

deo.

Eleonora je imala sedamnaest godina kada su se Dţastinovi roditelji doselili i kupili staru,

zapuštenu farmu. Svi su mislili da su uludo bacili novac, jer je trebalo uloţiti mnogo rada i

novca, da se gazdinstvo dovede u red. Pri prvom njihovom susretu zapalila se iskra uzajamnih

simpatija koja je pretila da se rasplamsa.

Po završenoj srednjoj školi, Eleonoru su roditelji poslali u Čikago na studije. Uplašena od

velikog grada, sa nedovoljno vere u sopstveni uspeh ali i zbog razdvojenosti od Dţastina,

Eleonora je pokušala da ubedi roditelje da je mnogo bolje da se zaposli u fabrici keksa kao la-

borant. MeĎutim, svi njeni argumenti, ma kako ubedljivi bili, nisu mogli da pokolebaju odlu-

ku njenih roditelja, koji su bili ponosni na svoju lepu jedinicu.

Eleonora je bila najbolja u generaciji, i zaista bi bio greh da nije upisala studije. Njeni vi-

dici su bili širi od onoga što joj je pruţala škola u Šamburgu. Ţeljna novih znanja čitala je sve

što joj je došlo pod ruku. I sama je imala veliku ţelju da nastavi školovanje, sve do momenta

dok se nije pojavio mladi Kristoferson.

Ipak, sledeće jeseni se obrela u Čikagu kao student tehnološkog fakulteta. Kada se našla

jednom u velikom gradu, sama bez roditelja, sa obavezama koje nameće visoko školstvo, Ele-

onora se svesrdno prihvatila knjige. Nije štedela sebe, u ţelji da što pre završi fakultet i vrati

se u rodno mesto, gde će je čekati lepi Kristoferson. Tako se bar ona nadala u prvim bruckoš-

kim danima i jedva je čekala ferije.

Na trećoj godini fakulteta veoma se promenila. Kao da je preko noći odrasla i shvatila da

je njeno maštanje o Dţastinu Kristofersonu detinjasto. On je u njoj gledao klinku iz susedstva,

koju je iz pristojnosti pozdravljao pri svakom susretu, pritom je pitajući kako napreduju njene

studije. Nikada je nije pozvao da izaĎu, niti je duţe vreme provodio u njenom društvu, viĎala

ga je često sa devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa naslovnih strana modnih časopi-

sa. Pored njih osećala se kao Pepeljuga.

To otreţnjenje od mladalačkih snova pod staklo je njenu ţelju da što više nauči, da bude

najbolja. Da bar nečim Dţastinu skrene paţnju na sebe. Po završenim postdiplomskim studi-

jama dobila je fantastične ponude za zaposlenje, ali ih je ona sve odbila i vratila se u Nojs. Sa

ocenama i preporukama koje je dobila, odmah je bila primljena u fabriku. Svoje znanje je

maksimalno koristila, pri tom ne štedeći sebe. Ţelela je da sve ono što je naučila primeni u

praksi. Zato je noću sedela dokasno, praveći beleške o svim bitnim otkrićima tog dana u labo-

ratoriji, Eleonora nije samo ispitivala kvalitet i ispravnost proizvoda, već je laboratoriju koris-

tila za nova naučna istraţivanja u oblasti ishrane.

Dţastina je i dalje viĎala povremeno, otpozdravljajući na njegov pozdrav u prolazu. On je

u meĎuvremenu preuzeo farmu i pretvorio je u zlatni rudnik. Potpuno ju je mehanizovao. Pri

tom, uzgoj goveda koji je nasledio od oca je proširio, zatim dogradio objekte za uzgoj svinja i

ţivine, razvio čitav lanac prodaje proizvoda sa farme, ne samo u Nojsu i Šamburgu, već i šire.

Sa prozora svoje sobe gledala ga je dok je u večernjim satima zajedno sa radnicima sa

farme radio. To su bili posebni trenuci za Eleonoru. Tada je dolazila do izraţaja sva snaga

njegovih mišića, koji su bili zategnuti ispod majice dok je zajedno sa ostalim momcima krotio

mladog divljeg konja. Zamišljala je snagu njegovih mišica i ţelela da se bar jednom naĎe u

njegovom čvrstom zagrljaju. Ali to su bili samo devojački snovi.

Dok ga je posmatrala sa kakvom lakoćom obavlja teške fizičke poslove, divila se snazi

njegovog tela. Radeći zajedno sa radnicima pokazao je da ceni rad i da ga se ne libi što je kod

Eleonore izazivalo još veće divljenje i poštovanje prema njemu. To što je bio vlasnik farme, i

što je imao diplomu fakulteta, nije uticalo na njega da postane snob, koji samo nadgleda rad

drugih, već je i sam učestvovao u obavljanju poslova.

Jednom rečju, Dţastin Kristoferson je bio idol muškarca svake devojke, posebno Eleono-

re Nilson.

II

Magla se spustila, a mraz je nemilosrdno rezao. U vazduhu se osećao miris snega, koji

samo što nije pao. Eleonora je pogledala kroz prozor i zaţalila što nije mogla da odloţi put u

Čikago za neki drugi dan. S obzirom da nije mogla ništa da promeni, odlučila je da krene neš-

to ranije, zbog lošeg vremena.

Početkom decembra svake godine se sastajala sa prijateljima sa fakulteta. Njih nekoliko

je redovno, i pored svih obaveza koje su imali svake godine, ma gde se nalazili, dolazilo u Či-

kago. Uvek su se sastajali u kafeu kod fakulteta, a onda kada svi pristignu, odlazili u neki od

čikaških restorana gde su uz ručak pričali o promenama u svom ţivotu i razmenjivali iskustva.

Skoro svi su već bili u braku ili vereni, sem Eleonore. Ona jedina još uvek nije imala neku

ozbiljniju vezu.

– En, ima li muškaraca u tvojoj seriji? šalio se Pit pri njihovom poslednjem susretu. Ili da

mi dovedemo naše momke iz Indianapolisa?

– Pa moţda to i nije loša ideja, Pit! istim tonom mu je odgovorila Eleonora.

Uzela je ključeve od auta i pošla. Nadala se da neće biti guţve zbog lošeg vremena. Ali

samo što je krenula prema Šamburgu ispred sebe je ugledala kolonu, koja je ličila na ogromnu

zmiju koja se polako kreće. Uključila je radio i potraţila stanicu sa vestima kada je osetila

snaţan pritisak i nagli trzaj svog auta. Besno je izašla i stisnutih pesnica krenula prema autu

iza, koje je takvom ţestinom udarilo u zadnji deo njenog auta.

Kada je stigla, muškarac je već bio izašao i gledao štetu koju je napravio na njenim koli-

ma. Okrenuvši se, iznenadio se kada je video Eleonoru.

– Mala, kuda si ti krenula po ovom nevremenu?

IznenaĎena neočekivanim susretom sa Dţastinom, na trenutak se zbunila, a onda, videvši

šta je napravio od njenog auta, besno je odgovorila:

– Mislim da je ispravnije pitanje gde si ti gledao kada si se zakucao u mene!

– Bolje da sam se zakucao u tebe, nego što sam napravio ovoliku štetu.

Eleonora je pocrvenela, a onda shvatila da ne moţe da nastavi put. To ju je još više razbe-

snelo.

– I, šta sada da radim?

– Parkiraj auto sa strane, pozvaćemo šlep sluţbu, i nadoknadiću ti štetu odgovorio je smi-

reno.

Eleonoru je samo iritiralo njegovo hladnokrvno ponašanje. Nije ga bilo briga što je one-

mogućio njeno putovanje, niti kuda je krenula.

– Ali ja moram da stignem u Čikago! skoro plačnim glasom je rekla.

Dţastin ju je iznenaĎeno pogledao, a onda se nasmejao.

– Ništa jednostavnije, preĎi kod mene i ja ću te odvesti do Čikaga predloţio je.

Nije imala drugog izbora, pa je prihvatila njegovu ponudu. Dţastin je parkirao njen auto,

pozvao šlep sluţbu, a potom se pridruţio Eleonori u dţipu. Prijala mu je toplina auta, ali i pri-

sustvo lepe susetke. MeĎutim, to nije pokazao nijednog trenutka. Dok su se polako vozili u ti-

šini koja je bila ispunjena elektricitetom uzajamnog stišavanja emocija, Dţastin je odjednom

naglo zakočio. Eleonora je poletela ka šoferšajbni i on ju je brzinom munje privukao sebi. U

trenu se našla u njegovom čvrstom zagrljaju sa glavom na njegovim grudima. Čula je brze ot-

kucaje njegovog srca. Dţastin je tiho opsovao, ali ona nije znala šta se dogodilo. Njegov sti-

sak nije popuštao, pa je počela da se migolji. Nije bilo pametno da dugo ostane u njegovoj ne-

posrednoj blizini.

Sigurnija si ovako, dok su ovi divljaci ispred nas bilo je sve što je rekao i dalje je drţeći

čvrsto na svojim grudima. Eleonora je pokušavala da vidi šta se dogaĎa ispred njih, ali bez

mnogo uspeha u poloţaju u kome se nalazila. Dţastin se nije trudio da joj objasni, pa je sklo-

pila oči i prepustila se lepoti trenutka, jer godinama je zamišljala i priţeljkivala da oseti čvrs-

tinu njegovog zagrljaja, tpplotu njegovog tela.

Osetila je da je neko blago drmusa, pa je otvorila oči ne znajući u trenutku gde se nalazi,

a onda je ugledala Dţastina koji se opasno pribliţio njenom licu.

– Stigli smo u Čikago, gde ţeliš da te odvezem? pitao je.

Shvativši da je zaspala i ceo put prespavala na njegovim grudima, pocrvenela je. A onda

mu je objasnila gde da je odveze. Pogledao je začuĎena kada je rekla ime kafea pored fakulte-

ta.

– Koliko znam, to je studentski kafe. Jesi li sigurna da baš tamo ţeliš da te odvezem?

– Da. Tu me čekaju prijatelji bilo je sve što je rekla.

– Dobro. A kako ćeš se vratiti? Nijedan taksista te neće po ovoj magli voziti u Nojs?

– Ne znam. Smisliću već nešto.

– Koliko se zadrţavaš? pitao je.

– Ne znam.

– Pa dobro, mala, ima li nešto što ti znaš? sad je već iznerviran pitao.

– Ima! Znam da bi bilo dobro da sam ovde došla svojim kolima koja si ti lepo sredio! I

sad mi postavljaš glupava pitanja koja te se i ne tiču! vikala je Eleonora.

– Grešiš, mala! Da me se ne tiču ne bih ih postaljvao. Zapravo, zbog toga što sam tvoj au-

to "lepo sredio" kako ti kaţeš, brinem kako ćeš se vratiti. Stvarno je neodgovorno s tvoje stra-

ne da po ovakvom vremenu kreneš da bi se videla sa prijateljima! Zasluţila si da te presavi-

jem prekovkolena.

– Šta se tebe tiče gde sam ja krenula? Ni ja tebi ne postavljam pitanja kud ideš po ovak-

vom vremenu!

Dţastin se pravio da je prečuo poslednju njenu rečenicu i nastavio je glasno da razmišlja.

– Za četiri sata mogu da se vratim. Gde ćeš biti u to vreme?

Ne znam namerno mu je odgovorila.

– Ne duri se, nego mi reci gde da doĎem po tebe. Jedino ako se ne vraćaš danas u Nojs.

Shvativši da joj Dţastin ostaje kao jedina mogućnost za povratak kući, morala je da mu

kaţe da doĎe po nju na isto mesto za četiri sata.

Samo ju je začuĎeno pogledao, ali ništa nije rekao. Eleonora je izašla iz dţipa i uputila se

u kafe. Tek kada je zatvorila vrata kafea za sobom, Dţastin je upalio motor i otišao.

III

Kada je Eleonorav stigla, već su bili pristigli. Čekali su samo nju.

– Već smo mislili da nećeš doći! rekla je Mjuriel, njena sobna drugarica.

– Kako bih mogla da propustim ovaj dogaĎaj! Pa, Pit nam se ţeni ove godine, zar ne?

Znači, još ovaj put je sa nama neţenja uz osmeh ih je pozdravila, a onda im ispričala za nez-

godu koja joj se dogodila dok je dolazila na sastanak sa njima.

Kaţeš da je vlasnik farme, znači dovoljno bogat da ga svaka ţena poţeli za muţa. Pa, ako

je taj Dţastin uz sve to i zgodan i mlad, onda bih se rado menjala sa tobom rekla je Klara, nji-

hova mišica sa klase.

Svi su se nasmejali, jer je Klara već tri godine bila srećno udata za bogatog, ali ne baš

mladog gradonačelnika Denvera. Bila je najlepša devojka u generaciji i svi su očekivali da će

postati manekenka. MeĎutim, ona se po završenom fakultetu vratila u Denver i ubrzo udala za

gradonačelnika, koji je bio dosta stariji od nje.

Nikada im nije bilo jasno zašto je napravila takav izbor, ali po njenom izgledu i vedrom

duhu shatili su da je srećna i zadovoljna. Tako da je njena aluzija, upućena Eleonori, na račun

Dţastina Kristofersona bila provokacija, ne bi li po Eleonirinom izrazu lica dokučila ima li tu

nešto više od nezgode na putu. Spazila je sjaj u oku Eleonore, ali ništa nije rekla.

Po navici, otišli su u restoran na ručak gde su pričali o postignutim uspesima i doţivlje-

nim neuspesima u poslednjih godinu dana, koliko je proteklo od njihovog poslednjeg susreta.

Vreme je brzo proteklo i Eleonora se oprostila od prisutnih. Jedino ona nije mogla da ostane u

Čikagu duţe od jednog dana, jer je već ujutru morala da se pojavi na poslu. Pozdravili su se, a

Piter ju je otpratio do kafea, gde je trebalo da se naĎe sa Dţastinom. Pošto dţip nije bio parki-

ran ispred, ušli su u kafe i uz kafu odlučili da sečekaju Dţastina.

– Još uvek se nisi predomislila po pitanju našeg zajedničkog ţivota? pitao je Pit. Spreman

sam da raskinem zaruke na samo jedan tvoj mig.

– Pit, uozbilji se. Znaš i sam da sam te od prvog dana prihvatila kao prijatelja, i da izme-

Ďu nas dvoje ništa više od toga ne moţe biti iskreno mu je odgovorila.

– Ţao mi je zbog toga, En. Uvek sam ţeleo više od prijateljstva sa tobom. Nadao sam se

da ćeš vremenom promeniti mišljenje. Sada mi je lakše da se odreknem slobode, kada znam

da kod tebe nikada neću imati šanse kao muškarac.

Oboje su se nasmejali. Pit je od prve godine studija bio Eleonorin anĎeo čuvar. To su

znali svi sa fakulteta. On nije krio koliko mu En znači, ali ni to da za nju ne predstavlja više

od dobrog kolege i prijatelja.

Dţastin je ušao u kafe i zastao kraj vrata. Pogledom je prelazio po prostoriji traţeći Eleo-

noru. Ugledavši je za stolom sa nepoznatim muškarcem, koji je mogao biti njenih godina, po-

sumnjao je u istinitost njenih reci o sastanku sa prijateljima. U njemu se probudio osećaj lju-

bomore.

Kakav je to muškarac koji traţi od ţene da po ovakvom nevremenu dolazi na sastanak sa

njim i to u studentski kafe, razmišljao je dok je prilazio njihovom stolu. Ugledavši ga, Eleono-

ra je ustala, a Pit joj je pridrţao kaput. Poljubio ju je u obraz pre nego što je Dţastin stao iz-

meĎu njih dvoje.

Ako je srceparajući oproštaj završen, moţemo da krenemo grubo se obratio Eleonori. Vi-

dno uzbuĎena zbog njegovog netaktičnog nastupa, okrenula se Pitu i rekla: Javi datum venča-

nja kad ga zakaţeš. Do viĎenja! a potom krenula ka izlazu ne pogledavši Dţastina. Stala je is-

pred dţipa i čekala da joj Dţastin otvori vrata.

Celim putem do Nojsa nisu progovorili ni reci. Svako je bio zadubljen u svoje misli, koje

nije ţeleo da podeli sa onim drugim. Eleonori se činilo da se voze čitavu večnost. Razočarana

grubošću Dţastina koji nije imao ni najmanje razloga, a ni prava da se tako ponaša, nije ţelela

da još više zaoštrava situaciju,

Stigavši do njene kuće, Dţastin joj je otvorio vrata i pomogao da izaĎe pri tom joj se ob-

rativši.

– Čim auto bude sreĎen, dovešcu ti ga. Ako ti u meĎuvremenu budu neophodna kola, po-

zovi me pruţio joj je svoju vizit kartu. Biće mi zadovoljstvo da ti budem lični vozač.

Prezirno ga je pogledala i odgovorila: – Hvala.

Ušla je u kuću pri tom se nijednom ne okrenuvši. Kada je zatvorila vrata za sobom, čula

je kako odlazi. Srce joj je tuklo kao pomahnitalo. UbeĎivala je sebe da je to zbog besa koji je

tutnjao u njoj zbog Dţastinovog ponašanja, a koji je potiskivala. Stala je pod vreo tuš da vo-

dom umiri napete nerve.

***

Narednih nekoliko dana je naporno radila. Ţelela je da pre Nove godine završi svoje is-

traţivanje. Upravo se uputila ka laboratoriji kada su je pozvali u kabinet kod direktora fabrike.

Bio je to stariji gospodin, prosed, ali još uvek u dobroj kondiciji. O njemu je čula da je vrlo

korektan prema zaposlenima. Ali i pored toga nije bila ravnodušna Što je pozvana u njegov

kabinet.

– GospoĎice Nilson, čuo sam da vršite naučno istraţivanje u oblasti ishrane; obratio joj se

čim je ušla.

Zatečena pitanjem, nije mogla da proceni da li mu je drago ili se ljuti zbog toga. U sva-

kom slučaju morala je da odgovori potvrdno, jer je njemu to već bilo poznato.

– Moţete li mi dati bliţe informacije na šta se odnosi vaše istraţivanje?

Eleonora mu je objasnila da se radi o vrlo jednostavnoj formuli koja se moţe primeniti

ovde u fabrici, da se kvalitet njihovih proizvoda poboljša, a da pri tom izbace upotrebu emul-

gatora koji su štetni po zdravlje ljudi. Troškovi proizvodnje će ostati isti. Paţljivo ju je slušao,

a onda pritisnuo interfon na svom stolu.

– Pozovite mi direktora proizvodnje – obratio se sekretarici.

Nakon nekoliko minuta ušao je muškarac tridesetih godina i obratio mu se:

– Zvali ste me gospodine Grant.

– Da, Majki. Zeleo sam da te upoznam sa gospoĎicom Nilson koja kod nas radi već neko-

liko meseci. Zapravo, ona ima vrlo zanimljiv projekat, pa bih ţeleo da ubuduće sa njom više

saraĎuješ. Naime, od danas je ona tvoj zamenik.

Eleonora nije verovala svojini ušima. Ona zamenik direktora proizvodnje, nekoliko me-

seci nakon početka rada u fabrici! Neki ljudi godinama ne naprave takav skok u karijeri. Maj-

ki se okrenuo prema njoj.

– Nadam se da ćemo dobro saraĎivati pozdravio ju je uz smešak.

– Nadam se odgovorila je Eleonora.

IV

Majkl je Eleonoru pozvao na večeru da bi se bolje upoznali, i da bi na miru porazgovarali

o njenom novom projektu. Rado je prihvatila, jer u Nojsu nije imala mnogo prijatelja, iako je

tu roĎena. Mnogi njeni prijatelji iz škole, po završenim studijama otišli su u veće gradove. A

oni koji su ostali, već su odavno imali svoje porodice.

Oko sedam, Majki je došao po Eleonoru. Spremna, izašla je na zvuk njegove sirene. Otiš-

li su u Šamburg na večeru. U prijatnom razgovoru su proveli veče. Imali su zajedničke teme,

jer je i Majki bio tehnolog. Razmenili su znanja i iskustva, i zaključili da će njihova saradnja

biti uspešna. Posle večere ju je Majki pozvao na ples, ali je Eleonora odbila, jer je već bilo ka-

sno, a ujutru mora rano da ustane.

Kada su se vratili, zatekli su parkiran dţip ispred kuće. Protrnula je prepoznavši da je

Dţastinov. Zahvalila se Majklu na prijatno provedenoj večeri, a onda se uputila ka ulazu.

Dţastin je izašao i sačekao je ispred vrata.

– Ti očigledno koristiš svaki trenutak slobode do venčanja zajedljivo joj se obratio, a po-

tom ušao za njom u kuću.

Ne shvatajući o kakvom venčanju govori, pogledala ga je začuĎeno. Ne sačekavši odgo-

vor, Dţastin ju je Privukao sebi i spustio poljubac na njene meke usne. Pokušala je da se otme

iz njegovog naručja, a onda je počela da mu uzvraća. Naglo ju je pustio i prošao rukom kroz

kosu. Dao joj je ključ od njenog auta.

– Parkiran je ispred garaţe rekao je i otišao.

Ostavši sama, Eleonora je gledala čas u ključ u svojim rukama, čas ulazna vrata iza kojih

je nestao Dţastin. Usne su joj još uvek bridele od njegovog poljupca. Ništa nije razumela, ali

je znala da je njene mladalačke sanjarije nisu prošle. Još uvek je ţelela lepog suseda, samo

sada jače. Svaki deo njenog bića ţudeo je za njim. Ali je isto tako znala da nema načina da mu

se pribliţi. Jedino je mogla sa prozora svoje sobe da ga posmatra dok radi na farmi, i da ga ţe-

li.

Cele noći je imala košmarne snove. Sanjala je Dţastina. Ujutro joj je glava bila teška od

neispavanosti. I pored toga što se loše osećala, morala je da ide na posao. Danas je trebalo sa

Majklom da izvede eksperiment u laboratoriji i potvrdi svoju naučnu tezu. Kao i svakog jutra,

krenula je na posao. Na ulazu ju je čekao Dţastin. Iznenadila se videvši ga tako rano. Još više

ju je iznenadilo to što je stajao na ulazu u fabriku.

– Dolazim u šest po tebe. Budi spremna, vodim te u Čikago bilo je sve što joj je rekao, a

potom otišao.

Celog dana je bila rasejana. Razmišljala je o Dţastinu i njegovim recima. Zašto je vodi u

Čikago? To nikako nije mogla da odgonetne. Majki je njeno odsustvo duha pripisao uzbuĎe-

nju zbog unapreĎenja, pa je predloţio da rad u laboratoriju odloţe za neki drugi dan.

Treba ti vremena da se privikneš na nove okolnosti. Ima dana za novotarije pokušao je da

se oraspoloţi. Bledo mu se osmehnula, a u duši je osećala prazninu. Toliko je maštala o uspe-

hu, a sada kada ga je doţivela osećala se nekako ravnodušno. Jedva je dočekala kraj radnog

dana.

Sat je pokazivao četvrt do šest, a ona nije znala šta da obuče, jer nije znala kuda je vodi

Dţastin večeras i kojim povodom. Odlučila je da ga sačeka u farmerkama i košulji u kojima je

bila u kući. Kada se bude udostojio da je obavesti kud je vodi, tada će se i obući.

Zvono na vratima ju je obavestilo da je stigao. Prišla je i otvorila. Sa Dţastinom je ušao i

talas hladnoće koja je vladala napolju. Videvši je da nije spremna, ljutito je sevnuo očima.

– Zar nisam jutros bio dovoljno jasan, kada sam ti rekao da budeš spremna? Ili si odlučila

da sa mnom izigravaš sveticu i vernu zaručnicu?

Ništa ne shvatajući, gledala ga je širom otvorenih očiju, koje su u polutami sobe izgledale

još veće.

– Hoćeš li se ti već jednom obući ili moţda ţeliš da ja to učinom umesto tebe? pitao je

stisnutih usana opasno joj se pribliţivši. Puls joj se ubrzao, a oči sevnule ljutnjom.

– Kojim pravom upadaš u moju kuću i nareĎuješ mi šta da radim?! počela je da viče na

njega, S tobom ne idem nikuda! – a potom ja sela u fotelju i zapalila cigaretu. Dţastin je ostao

da stoji i gledao je, a onda se okrenuo i izašao iz kuće, Prijao mu je sveţ vazduh, koji mu je

rashladio usijane misli i glavu. Ponet ţeljom i ljubomorom nesmotreno se poneo prema Eleo-

nori, Znao je da to nije pravi način, ali je bio povreĎen kada ju je prethodne večeri video sa

Majklom Tajlerom da se oko ponoći vraća.

Kada moţe da izlazi sa njim pre venčanja sa Pitom, onda moţe i sa mnom, razmišljao je.

Nije znao u kakvim su odnosima ona i Majki, ali je znao da Majki menja ţene kao rukavice. S

obzirom da se uskoro udaje, i njoj je odgovarao neko poput Majkla, bez zahteva i obaveza.

Razdiran ljubomorom pomislio je da i on moţe da dobije veče sa Eleonorom. Bio je muškarac

koga su ţene saletale, samo Eleonora nikada nije pokazivala prema njemu ništa više od pris-

tojnosti dobre susetke. A tako ju je ţeleo od prvog njihovog susreta kada su se doselili, pre

mnogo godina. Tada je bila još devojčica koja je izrasla u prelepu mladu ţenu. I to veoma po-

ţeljnu. A onda je otišla na studije u Čikago. ViĎao ju je samo za ferije i praznike kada je dola-

zila kući. Kada su joj roditelji nastradali u saobraćajnoj nesreći, mislio je da se nikada više

neće vratiti u Nojs. Tada je počeo da se viĎa sa Veronikom, češće nego sa ostalim devojkama.

Ali pre nekoliko meseci Eleonora se vratila i počela da radi u fabrici. ViĎao ju je svakog

dana nekoliko puta, mada ona to nije znala. U početku je to bilo slučajno, a onda je počeo da

tačno u odreĎeno veme dolazi na farmu, da bi je video kada dolazi i odlazi sa posla. Ni sam

nije znao kako da joj priĎe, jer nije izlazila uveče, iako joj je svetio gorelo do duboko u noć, A

onda ju je sam Bog poslao na njegov put. Kada je slupao njen auto, ponadao se da je to ideal-

na prilika da ostvare bliţi kontakt. MeĎutim, još u Čikagu je bio duboko razočaran shvativši

da se Eleonora udaje, a pri tom sa budućim muţem razgovara kao sa poslovnim partnerom,

"Javi datum venčanja, kad ga zakaţeš", još uvek mu je odzvanjalo u glavi. To je rekla kao

da se radilo o nekom trećem, a ne o njoj, Dok su se vozili do Nojsa, doneo je odluku da poku-

ša da joj se pribliţi. Moţda će uspeti da spreči da doĎe do venčanja koje nije iz ljubavi.

A onda se pojavio Majki! To je bio preveliki udarac za Dţastina. Znao je o Majklu mno-

go ruţnih stvari, nije mu se dopadao ni kao čovek ni kao klijent. Često su imali priliku da sa-

raĎuju, jer je Majki imao svoj lanac prodajnih objekata koje je Dţastin snabdevao proizvodi-

ma sa farme. Jednom su čak došli u konflikt zbog plaćanja, i od tada ga je Dţastin vešto izbe-

gavao.

A sada, Eleonora, ţena njegovih snova, izlazi sa Majklom. Već se u krugovima Dţastino-

vih prijatelja govorilo da je Majki našao novu ţrtvu. ViĎeni su ono veče u Šamburgu, i to je

bilo dovoljno da krenu glasine.

Šteta za nju, lepa je devojka a uz to kaţu da je i vrlo pametna. Šta će joj protuva poput

Majkla?

Dţastine, zar nije ovo tvoja susetka? Čudi me da nisi pokušao da joj se pribliţiš, već tra-

ćiš vreme sa Veronikom! rekao mu je prijatelj iste večeri kada su Majki i Eleonora viĎeni u

Šamburgu, Nije ni slutio da je tim recima dosuo ulje na vatru. Dţastin je još iste večeri dove-

zao Eleonori auto, koje je tog dana preuzeo sa popravke. Probdeo je tu noć i doneo ishitrenu

odluku da je ujutro sačeka na kapiji fabrike i pozove u Čikago. Bio je siguran u svoj uspeh, a

sada je stajao ispred njene kuće i razmišljao gde je pogrešio. Seo je u auto i otišao.

Ostavši sama, Eleonora je pokušavala da smiri svoje uzdrhtalo srce. Nije razumela Dţas-

tinovo ponašanje, kao ni njegove priče o venčanju. Više od svega je ţelela da provede veče sa

njim, ali ne na ovakav način. Nije dozvoljavala da joj niko u ţivotu nareĎuje, još manje da je

vreĎa. A on je upravo napravio obe greške. Suze su joj zamaglile pogled. "Valjda tako zavr-

šavaju devojački snovi?!", razmišljala je.

V

Praznično raspoloţenje se osećajlo na ulicama. Eleonora je završila svoj rad i javno ga

prezentovala pred najvišim predstavnicima kompanije. Jednoglasno je prihvaćen kao nov na-

čin u njihovoj proizvodnji, a njoj je ponuĎeno da preĎe u Čikago u njihovo predstavništvo.

Zahvalila se, ali je odlučila da ostane u Nojsu. Pristala je da jednom nedeljno odlazi u Čikago

na potpisivanje ugovora sa inopartnerima, a koji se odnose na njen izum. Postala je akcionar

kompanije, mada su njene akcije bile neznatne.

Vlasnik kompanije i najveći akcionar pozvao je Eleonoru navdoček Nove godine kod

njega u Čikago. Nije mogla da odbije. Ed je bio nešto stariji od Eleonore, ali vrlo uspešan i

autoritativan. Bio je oţenjeri jedinicom farmera iz Oklahome, sa kojom je imao troje dece.

Eleonora, moj prijatelj će doći po vas, tako da ne morate sami da vozite do Čikaga rekao

joj je na rastanku.

Zahvalila mu se još jednom na pozivu, i izrazila zadovoljstvo što će upoznati njegovu po-

rodicu.

***

Narednih dana se prepustila maštarijama i prazničnoj euforiji. Svaka Nova godina za nju

je bio poseban dogaĎaj. Osećala se nekako nestvarno, dok je vršila pripreme oko dočeka, kao

i na sam dan praznika. Volela je sjaj i raskoš ulica i izloga, Deda Mrazeve na ulicama sa tor-

bama na leĎima, razdragane ljude. Smatrala je da čovek nikada nije dovoljno star da bi preras-

tao u sebi radost i ţelju za veru u bolje sutra. A Nova godina je upravo bila to, prilika za veru

u bolje sutra, srećnije i uspešnije dane. Imala je dovoljno optimizma u sebi i ţelela da ga po-

deii sa ljudima dobre volje.

Razgledajući izloge pronašla je haljinu i poklone za svoje domaćine. Potrošila je poveću

svotu novca, ali nije ţalila. Ţelela je da te noći izgleda čarobno i uspela je u tome.

Obukla je dugu crnu haljinu koja je isticala njenu bistu. Otkrivajući grudi, leĎa i ramena,

pri tom naglašavajući njen tanani struk, spuštala se u punom krugu do poda. Dugu plavu kosu

je podigla u punĎu iz koje su se spuštale lokne na njen krhki vrat. Svoje plave oči je naglasila

neţno ruţičastom senkom, a duge trepavice uokvirila maškarom. Ruţem boje kajsije je istakla

punoću i senzibilnost svojih usana. Kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima bila je sprem-

na. Otvorila je i ukočila se od iznenaĎenja. Umesto Edovog prijatelja koji je trebalo da doĎe

po nju, na vratima je stajao Dţastin Kristoferson u crnom fraku, koji je još više istakao njego-

vu atletsku graĎu.

Ako si spremna, moţemo da krenemo rekao je pri tom joj ponudivši ruku.

– Ali po mene treba da doĎe Edov prijatelj rekla je u neprilici.

– Pa, došao je. Zapravo, ja sam Edov prijatelj na tvoju veliku ţalost zadovoljno se smeš-

kao. Uţivao je u njenoj zbunjenosti,

– UĎi na trenutak dok obučem ogrtač pozvala ga je.

– Zatvorivši vrata za sobom, ušao je za Eleonorom u salon. Prigušeno svetio lampe dava-

lo je intimni ton celoj prostoriji. U trenutku je poţeleo da ostanu ovde sami, u polutami nje-

nog salona. Iz razmišljanja ga je prenuo Eleonorin glas.

– Spremna sam.

Pogledavši je, bio je očaran njenim izgledom. To joj je i rekao: Izgledaš čarobno! a onda

je uzeo poklone iz njenih ruku i odneo ih do kola.

Vrativši se po nju, ponudio joj je svoju ruku, koju je ona spremno prihvatila. Oboje su

prihvatili uloge koje su im nametnute, pri tom skrivajući zadovoljstvo koje ih je obuzelo.

Kada ga je Ed nazvao i zamolio ga da bude pratilac mladoj dami koja je zaposlena u nje-

govoj kompaniji od Nojsa do Čikaga, srce mu je brţe zakucalo. Pri tom se prijatelju ponudio

da cele noći bude partner gospoĎici Nilson. Na to je Ed prokomenta risao:

– Izgleda da ja baš ne znam sve novine u tvom ţivotu, stari moj. Dugo se nismo videli,

izgleda da imaš štošta da mi ispričaš. Samo, u tom slučaju moraću da se pobrinem i za Vero-

niku, kako mi se čini.

– Ne brini, Veronika je otputovala u Evropu pre mesec dana umirio ga je Dţastin.

– Znači, koristiš maksimalno slobodu! Zavidim ti! Izbor ti je dobar smejao se Ed.

– Nije baš tako, ali pričaćemo kada se vidimo završio je razgovor Dţastin.

VI

Kada su stigli ispred porodične kuće Eda i Rejčel Foset, Eleonori je zastao dah. Bila je to

ogromna graĎevina usred velikog parka. Borići su bili okićeni svetlećm lampionima, a cela

kuća se kupala u svetlu raznobojnih svetiljki. Na ulazu ih je dočekao vratar obučen u Deda

Mraza i svim gostima delio poklone koje su domaćini spremili za njih.

Eleonora se osećala kao Alisa u zemlji čuda. Divila se originalnosti ideja svojih domaći-

na. Jedva je čekala da upozna Rejčel. Duboko u sebi je osećala da će u njoj dobiti prijateljicu.

I nije se prevarila. Rejčel je bila niska, skladno graĎena i krhka ţena, Eleonorinih godina.

Imala je dugu crvenu kosu koja je podsećala na rasplamsalu vatru. Njene zelene oči bile su

nasmejane. Podsećala je na devojčicu koja je zalutala na bal odraslih. Stalno joj je titrao os-

meh na usnama.

Kada su Eleonora i Dţastin ušli, prišla im je i prisno stisla ruku Eleonori poţelevši joj

dobrodošlicu i lep provod, a onda se okrenula Dţastinu i popevši se na vrhove prstiju poljubi-

la ga u obraz. Ed je poţeleo Eleonori uspešnu godinu i lep provod, a Dţastina je snaţno zagr-

lio. Nije čula šta mu je rekao, ali su se obojica vragolasto nasmejala.

Kada su se pozdravili sa domaćinima, Dţastin ju je uhvatio oko struka i poveo do bara.

Uzeli su piće, a onda nazdravili. Gledali su se u oči, i u trenutku zaboravili na prisutne oko

sebe. Čaroliju trenutka je prekinuo muškarac koji je snaţno lupio Dţastina po ramenu.

– Hej, stari, gde se skrivaš? Nisam te video sto godina! brundao je pri tom bezobrazno

odmeravajući Eleonoru.

– Novo parče, drugar?! Pa, bilo je vreme da se resiš one beštije! Nije brate za tebe, za

tvoju prefinjenu dušu! nije prestajao gorostas da priča,

Dţastin je sve vreme ćutao. Jedva je čekao da se oslobodi nepoţeljnog pozninika, kada

im je prišla devojka crne kratke kose i kosih smeĎih očiju. Imala je nešto zmijske u pogledu,

ili se bar tako učinilo Eleonori.

– Dţastine, šta će reći Veronika kada čuje da si Novu godinu proveo u društvu neznanke?

pitala je uz osmeh, koji je bio izveštačen.

– Ovo je Eleonora, moja susetka i jedna od suvlasnika Edove kompanije. Kao što vidiš,

nije neznanka odgovorio joj je Dţastin, a onda uhvatio Eleonoru ispod ruke i poveo je na po-

dijum za igru. To je izgleda bilo jedino mesto gde su mogli da budu sami i neometani od dru-

gih.

Eleonori se vrtelo u glavi. Mnogo nepoznatih ljudi, nekoliko neumesnih primedaba za

samo nekoliko minuta boravka u Edovoj kući, i sada Dţastinove ruke oko njenog struka, ko-

jima ju je sve čvršće privlačio sebi. Njegov dah u njenoj kosi, i miris njegove kolonjske vode,

bilo je previše na njene napete nerve. Činilo joj se da će se svakog trenutka onesvestiti. Dţas-

tin je osetio njenu malaksalost i izveo je na terasu.

Decembarska studen je ogrnula ćelu prirodu. Prve pahulje snega su tiho provejavale.

Dţastin Je skinuo frak i ogrnuo Eleonoru. Čvrsto priljubljeni grejali su se telima, dok je ona

duboko udisala sveţ vazduh. Osetivši se bolje, Eleonora je predloţila da se vrate. Dţastin je

spustio neţan poljubac na njen vrat. Topla struja joj je prošla telom. Zadrhtala je, ali ne od

hladnoće.

Prehladićeš se zabrinuto je rekao. Ostatak večeri su proveli sa ostalim gostima. Dţastin je

izbegavao situaciju da nasamo ostane sa Eleonorom, jer je postajalo suviše opasno za njega.

Sve više je gubio kontrolu i dozvoljavao da ga obuzme dugo potiskivana ţelja za njom. U tre-

nutku je zaboravio i Veroniku, i Pita. Delovali su rnu daleko i nestvarno.

Ali morao je da stiša svoju strast, da obuzda svoje ţelje, ako nije ţeleo da povredi Eleo-

noru. Nije znao razlog njene udaje za Pita, ali je bio je siguran da nije iz ljubavi. U svakom

slučaju morao je da poštuje njen izbor.

Nešto pre ponoći svi su izašli na terasu da gledaju vatromet. Eleonora je delovala poput

srećnog deteta. Za nju je vatromet oduvek predstavljao nešto posebno u novogodišnjoj noći. I

ovog puta je kao i godinama unazad, zatvorila oči i poţelela ţelju. Trgla se na dodir Dţasti-

novih usana kraj svog uha. Tiho joj je šapnuo: Poţelimo istu ţelju.

Njeno srce je pevalo od radosti. Znala je da je Dţastin ţeli, ali ona je ţelela više od toga.

U ovoj ludoj noći dozvolila je sebi da mašta da veruje da i ona njemu znači koliko on njoj. Da

u njegovim recima ima više od fizičke ţelje. Da su one satkane tihim šapatom njegovog srca.

U očima joj se ogledala sreća. Kada je zvonik otkucao ponoć, uzvratila mu je poljubac bez

stida, unoseći u njega sve svoje emocije godinama potiskivane. Odvojili su se tek kada su za-

čuli snaţan apaluz prisutnih.

Zbunjeno su se pogledali i onda shvatili da nisu njima aplaudirali. Osetili su olakšanje.

Bili su jedini učesnici njihove male tajne. Oko tri sata posle ponoći Rejčel im je prišla i ponu-

dila da prespavaju kod njih. Dţastin je sa zahvalnošću prihvatio poziv, jer mu se nije dopala

ideja da po snegu usred noći vozi do Najsa. Eleonora je ćutala, stoje značilo da i ona prihvata.

VII

Noć je bila vedra i hladna. Eleonora je stajala pored prozora i Naslonila čelo na hladno

prozorsko okno. Pokušala je da ohladi usijane ţelje svog tela. Razum joj je govorio da će pog-

rešiti ako provede ovu noć u Dţastinovom zagrljaju, ali neka nevidljiva sil a ju je gonila da

učini baš to. Zagledana u zvezdano nebo, kao da je traţila odgovor od treperavih zvezda.

Čulo se tiho otvaranje vrata, a potom je Dţastin ušao u sobu. Prišao joj je sleĎa i obgrlio

oko struka. Stajali su tako zagrljeni, bez reci, i gledahu noć pred njima. Kao da su ih mučila

ista pitanja, i sagorevala ista vatra neutaţene strasti i ţelje. Polako ju je okrenuo ka sebi i po-

čeo neţno da je ljubi. Nije se opirala.

Veštim pokretima ju je oslobodio večernje haljine, a onda je podigao u naručje i odneo do

sofe. Prepuštala se njegovim spretnim rukama i uţivala u svakom novom dodiru. Poneo ih je

vihor strasti, vreme je stalo za njih dvoje. Postojali su samo oni i njihove ţelje koje su ih goni-

le sve dalje i dublje i nova otkrića njihovih uzavrelih tela. Dostigavši vrhunac uzbuĎenja, uzeo

ju je neţno i sa puno ljubavi. Osećaj zadovoljstva ju je ispunio i tiho je uzdahnula. Voleli su

se sve dok zora nije svojim skutom obavila krajolik.

Dok su leţali zagrljeni i umorni, Dţastin ju je tiho upitao:

– Zašto mi nisi rekla? Da sam znao, bio bih neţniji,

– Bio si divan rekla je pri tom ga gledajući u oči.

– En, posle ovoga ja te ne mogu ostaviti.

– Nemaš ti n i kavu obavezu prema meni. Moj je izbor sa kim ću to učiniti prvi put pro-

šaputala je.

Poljubio ju je, srećan što je njega izabrala, što je imala toliko poverenja u njega. Ali, Ele-

onora je pogrešno shvatila njegov gest i sjaj u očima. Ona je mislila da je srećan što ga je os-

lobodila obaveze. Osetila je gorak ukus u ustima.

– Zašto ljudi govore da je ljubav lepa? pitala se, dok su suze pretile da joj poteku. Zagnju-

rila je glavu u njegovo rame i zaspala.

***

Narednog jutra su je probudili sunčevi zraci. Pogledala je na sat, bilo je nešto iza podne-

va. Druga polovina kreveta je bila prazna. Nije osetila kada je Dţastin ustao i otišao. Nije

imala ţelju da ga vidi, setivši se njegove sreće kada mu je rekla da nema nikakvu obavezu

prema njoj.

Ovaj gorak ukus buĎenja je cena neuzvraćene ljubavi, razmišljala je. Ustala je i istuširala

se. U kupatilu je našla toplu trenerku uredno sloţenu na stalaţi. Obukla se. Pošto joj je bila za

dva broja veća, podvrnula je rukave i nogavice. U svakom slučaju se osećala prijatnije, nego u

svojoj večernjoj haljini. Kosu je uvezala u rep i diskretno se našminkala. Kada je bila sprem-

na, sišla je u trpezariju da potraţi svoje domaćine. Rejčel je u kuhinji veselo pevušila neku pe-

smicu, a deca su cičeći otvarala poklone ispod jelke.

I pored gorčine koju je ponela sa sobom iz sobe, Eleonora se nasmešila mališanima. Ušla

je kod Rejčel i ova joj je ponudila kafu.

– Ti kao da nisi imala dobru noć začikivala ju je.

– Malo sam umorna, priznajem rekla je Eleonora, a obraze joj je oblilo rumenilo.

– Pa, dešava se nastavila je Rejčel u istom šaljivom tonu.

Tog trenutka na vratima se pojavio Dţastin. Prišao je Eleonori i spustio poljubac na njene

usne još tople od sna.

– Vidim da ti dobro pristaje moja trenerka rekao je, a onda seo do nje, – Rejčel, mogu li i

ja dobiti jednu kafu?

Ubrzo su se za kuhinjskim stolom našli svi četvoro. Ed je pomogao Rejčel da postave sto.

Eleonora ništa nije razumela, Svi su se prema njoj ponašali kao da je sasvim normalno što je

tu sa Dţastinom. Štaviše kao da je njegova devojka,

Posle ručka Dţastin je rekao da moraju da krenu, kako bi pre mraka stigli u Nojs. Doma-

ćini su ih ispratili i pozvali da uskoro ponovo budu njihovi gosti.

VIII

Ostavši sama sa Dţastinom, Eleonora se povukla u sebe. Nije progovorila nijednu reč.

IznenaĎen naglom promenom njenog raspoloţenja, Dţastin je mislio da je grize savest zbog

Pita. Na čelu mu se urezala duboka bora. Bio je povreĎen što posle noći koju su proveli, ona i

dalje razmišlja o muškarcu kojeg ne voli. Sada je bio siguran da ga ne voli, inače ne bi njemu

podarila svoju nevinost.

Gledajući njegove promene raspoloţenja Eleonora je mislia da se Dţastin kaje zbog do-

gaĎaja prethodne noći. Verovatno joj nije dovoljno verovao da od njega ne očekuje ništa. Ako

se plašio da će ona biti prepreka izmeĎu njega i Veronike, strah mu je uzaludan. Ali nije znala

kako to da mu kaţe, pa je odlučila da ćuti.

Kada su stigli ispred njene kuće, izašla je iz auta i zahvalila mu se, Nije znao da li je is-

krena ili se ispod njenih reci krije ironija. Očekivao je da će ga pozvati da uĎe, ali nije. Kada

je nestala iza vrata, upalio je motor i otišao.

Narednih dana nisu se viĎali. Eleonora je često putovala u Čikago, a onda bi je Rejčel

često zadrţavala u njihovom prijatnom domu. Svaki put kada bi ušla u dom Fosetovih, Eleo-

nora bi osetila bolni grč oko srca. Uvek se setila novogodišnje noći. Rejčel i ona su postale

dobre prijateljice.

Od nje je Eleonora saznala da su Dţastin i Veronika već nekoliko godina u vezi. Rejčel se

nije dopadala Veronika i ona to nije krila. Dţastina je oboţavala. Ed i on su odrasli zajedno.

Roditelji su im u isto vreme došli u ove krajeve. Fosetovi u Čikago, a Kristofersovi u Nojs.

– Dţastin ima dobru dušu, a Veronika to ne zasluţuje. Ona je jedna uobraţena i praznog-

lava guska govorila je Rejčel. Ne znam samo kako Dţastin moţe da je trpi!

Eleonora je ćutala, Ona nije poznavala Veroniku.

Ed je na reči svoje ţene često znao da se našali: Rejčel kada nekoga ne voli, uzalud je da

joj skine i zvezde sa neba. Sva sreća što nisam na tom spisku, a nisi ni ti En.

***

Dţastin je svu svoju energiju iscrpljivao radom na farmi. Radnici su ga gledali zapanjeno.

Shvatili su da se sa njihovim gazdom nešto dogaĎa, ali nisu znali šta.

Prošlo je mesec dana od njegovog poslednjeg viĎenja sa Eleonorom. Veronika se vratila

iz Evrope i skoro svakog dana dolazila na farmu. Njeno prisustvo je počelo da ga iritira. Od-

lučio je da prekine vezu sa njom, ionako mu nije mnogo značila,

Tog popodneva dok je sedeo ispred kamina zagledan u igru varnica, oglasilo se zvono.

Pre nego što je izašao čuo je Veronikin prodoran smeh. Odjednom se namrgodio. Nije bio ra-

spoloţen da sluša lokalne tračeve, ali nije mogao da je izbaci. Ona je još uvek bila njegova

devojka, Makar i formalno,

Namestio je osmeh na lice i dočekao Veroniku. U poslednje vreme je uporno tragao za

njenim lošim osobinama, pri tom je stalno poredeći sa Eleonorom, Bez sumnje, obe su bile

lepe, svaka na svoj način. Da je morao da bira po spoljašnjem izgledu teško bi mogao da se

odluči za jednu od njih, Ali ono što ga je privlačilo Eleonori bila je lepota duha, koja se očita-

vala u njenom pogledu, pokretu, ponašanju.

Dok je Veronika bila usmerena na to kako da očev novac potroši na lična zadovoljstva i

udobnosti, Eleonora je teţila ka usavršavanju duha, sticanju novih znanja i otkrivanju naučnih

tajni. I sama je predstavljala tajnu za svet oko sebe, a Dţastin je ţeleo da je dozna, da pronik-

ne u suštinu njenog postojanja. Sa Veronikom je nakon kratkog vremena sve bilo poznato. Ni-

je ostavljala ništa za kasnije. Ona je bila tipična bogataška kći, razmaţena i hirovita.

Dţastin je ostajao sa njom baš iz tog razloga. Sa njom je uvek znao na čemu je, nije bilo

iznenaĎenja, uz to često je odlazila na duţa putovanja. Veza sa Veronikom mu je bila neopte-

rećujuća, sve do momenta dok se nije pojavila Eleonora. Onda je postala dosadna i naporna,

jer je svaki trenutak proveden sa Veronikom smatrao izgubljenim vremenom. Okovi, koje

sami sebi stavimo u trenucima nepromišljenosti, često postanu neraskdivi.

IX

Novi proizvodi dobijeni po Eleonorinoj formuli postali su najtraţniji na trţištu. Potisnuli

su sve konkurente, Njihovi proizvodi su preplavili ne samo domaće, već i inostrano trţište,

Mnogi inostrani partneri su bili zainteresovani za licencu i nudili izuzetne uslove saradnje

Edovoj kompaniji. Eleonora je postala "zlatna koka" Fosetovih.

I pored velikog uspeha koji je postigla za tako kratko vreme, i Majklovog upornog udva-

ranja,, Eleonora je bila nesrećna. sve njene misli, stremljenja, ţelje bili su us m ere ni u jed-

nom pravcu, koji je za nju bio zabranjen i nedostupan Dţastin Kristoferson.

Od kada se Veronika vratila iz Evrope viĎala ih je često zajedno. Svaki put bi osetila bol-

ni grč u stomaku i gorak ukus u ustima. Tuga u njenim očima je postala vidljiva i za druge.

Posebno za Rejčel.

Prilikom jedne posete Rejčel je eksperimentisala sa Eleonorom. Odlučila je da je natera

da otvori srce i izbaci svu gorčinu koja se mesecima nakupila u njoj. Znala je da razgovor o

onome što nas boli ne rešava problem, ali pomaţe da se umanji bol.

– En, zašto si tuţna? Od Nove godine svakim danom si sve tuţnija, a postiţeš sve veće

uspehe na svim poljima. Odbijaš sve muškarce, a meĎu njima ima i dobrih prilika. Ima li Dţa-

stin neke veze sa svim tim? bila je direktna.

Zatečena bujicom pitanja, Eleonora je ćutala. Nije mogla da laţe Rejčel, mnogo ju je vo-

lela, ali nije mogla ni da joj kaţe istinu. Plašila se da će je Rejčel smatrati nezrelom šiparicom

koja još uvek ţivi u klinačkim zabludama. Teško je i sebi priznala da je Dţastin njena "dečja

nepreleţana bolest", koja je sve jače obuzima što je starija i ostavlja dublje posledice.

– Slep pored očiju je isto što i budala, Nadala sam se da je uvideo da je Veronika naspram

tebe isto što i imitacija naspram dragulja, ali su to izgleda samo moje nade ogorčeno je rekla

Rejčel.

Videvši suze u Eleonorinim očima, koje su svakog trenutka pretile da poteku, prišla je i

zagrlila prijateljicu.

– Isplači se, kaţu da suze olakšavaju bol a onda počela neţno da je miluje po kosi, kao da

je mala devojčica.

Nakon ovih Rejčelinih reci, Eleonora je izgubila svoj ponos. Zarila je glavu u njeno rame,

na kojem je isplakala sav bol, neprospavane noći i srušene snove. Nakon toga nikada više nisu

spominjale Dţastina. Rejčel se svesrdno trudila da se Eleonora i on ne sretnu kod njih.

– Ali u ţivotu se ne dogaĎa sve onako kako to mi ţelimo.

***

Proleće se probudilo sa svim svojim čarima. Dani su bili topli, a noći blage. Priroda je

svojim buĎenjem izazivala ţelju za ljubavlju. I Eleonorino srce je vapilo za neţnošću i došap-

tavanjem sa srodnom dušom. Prolećni mirisi su rasplamsavali vatru u njoj i sama se plašila

poţara koji je pretio da je obuzme svakog časa, ćelu i sagori je. A onda neće moći da odoli

nevidljivioj, a tako snaţnoj niti magnetizma koja je privlačila voljenom čoveku. U strahu da

mu ne zakuca na vrata i baci mu se u naručje, i tako ponizi sebe, prihvatila je Majklovo udra-

vanje.

Sve češće su ih viĎali zajedno van posla i počele su da kruţe glasine. Nojs je malo mesto,

tako da je Dţastin ubrzo čuo za njihovu vezu. Bio je više nego iznenaĎen. Majki je mogao

povremeno da leci Eleonorinu samoću, ali nije mogao da zamisli da je Eleonora u njemu našla

ljubav, A onda se u Dţastinu probudila ljubomora, njemu do sada nepoznat osećaj, koji ga je

doveo do pomračenja zdravog rasuĎivanja.

Ljubomora, najveći neprijatelj zaljubljenog srca, često je ljudima ţivot pretvarala u paka-

o. Ni Dţastin joj nije izbegao. Njegova ljubav je pretvorena u pepeo koji je prolećni vetar raz-

nosio po poljima, Saznanje da neće biti venčanja sa Riterom nije ga radovalo, jer je Majki za-

uzeo njegovo mesto. Nije ga voleo, ali nije potcenjivao njegov uticaj na ţene. Nije znao ključ

njegovog uspeha, zato je osećao neizmeran bol, ali i izazov da se bori za naklonost Eleonori-

nog srca. To mu je dalo novu snagu, novu nadu.

Eleonora je pošia u laboratoriju kada je zazvonio telefon na njenom stolu. Vratila se i po-

digla slušalicu.

– Molim vas gospoĎicu Nilson začula je dubok muški glas od kojeg joj se sledila krv u

venema.

– Ja sam...

– Dţastin ovde. Jesi li slobodna za vikend? Imam iznenaĎenje za tebe,

Tajac. Eleonora je slušala neujednačene otkucaje svoga srca. Plašila se da ih Dţastin mo-

ţe čuti s druge strane,

– En, jesi li tu? pitao je zabrinutim glasom. Već je pomislio da je otišla, da priča u praz-

no, kada se ona oglasila:

– Ne znam. Danas je tek sreda, do vikenda ima još dosta.

– Tebi su trebali da daju ime NE ZNAM, umesto Eleonora. Imaš li ti još neku reč u svom

rečniku? osetila ja kako mu podrhtava glas.

– Javiću se bilo je sve što je rekla, a onda prekinula vezu.

Sela je na stolicu, a rukama pritisla srce koje je pretilo da iskoči iz grudi. Zašto li je zvao?

Kakvo je to iznenaĎenje? Hiljade drugih pitanja joj se vrzmalo po glavi, na koje nije imala

odgovor.

Dok je Eleonora pokušavala da stiša uzbuĎenje zbog Dţastinovog poziva, u kancelariju je

ušao Majki sa kartama u rukama za putovanje u Evropu, u Francusku.

– Za dva dana bićemo u Parizu! Prestonici ljubavi i kulutre starog kontinenta! u svom us-

hićenju nije primetio njenu smetenost. Ti si dragulj naše kompanije! Partneri iz Nantesa ţele

da se upoznamo sa njihovom proizvodnjom i usavršimo je.

Eleonora je i dalje sedela na istom mestu. Tek tada je Majki primetio njeno bledo lice.

– En, šta ti je?! pitao je, a u glasu mu se osetio strah.

– Ništa. Samo si me iznenadio slagala je ne trepnuvši, jer je ona već duţe vreme znala za

ovaj projekat, preko Rejčel i Eda, ali nije očekivala tako brzu realizaciju.

– A Dţastin?! Sve se bunilo u njoj. "Pozvao me posle toliko vremena, poţeleo da se vi-

dimo za vikend, a ja u petak putujem".

Došlo joj je da zaplače na glas. Umesto toga pitala je Majkla:

– Ko putuje? nadajući se da ona nije u aranţmanu.

– Nas dvoje! Ko bi drugi?! začuĎeno je pitao.

Uveče je pozvala Dţastina ţeleći da ga obavesti da zbog puta ne moţe da prihvati njegov

predlog za vikend. Ali umesto Dţastina javila se Veronika. Začuvši njen melodičan glas, Ele-

onora je spustila slušalicu. Suze su joj kliznule niz lice. "Mrzim te, Dţastine Kristofersone!"

rekla je glasno, kao da će joj to ublaţiti razočaranje i bol.

***

Naredni dan je provela u pripremama za put, a veče je provela kod Fosetovih. Sa Edom

se dogovorila oko poslovnih aranţamana sa Francuzima, a sa Rejčel je proveravala da li je

ponela sve što joj je potrebno za petnaestodnevno odustvo.

– Baš ste vi ţene komplikovane! Pa ide samo na dve nedelje. Uostalom ako nešto i zabo-

ravi moţe kupiti u Nantesu umešao se Ed.

Dţastin se razbesneo kada je saznao da je Eleonora otputovala u Evropu i to sa Majklom

Tajlerom. Pri samoj pomisli da će sa njim provesti petnaest dana, srce mu se grčilo. Još više

ga je bolelo što mu je prećutala putovanje kada je zvao pre dva dana. Uz to rekla je da će ga

pozvati, a slagala je.

Njegova ljubav prema Eleonori je počela da se pretvara u mrţnju. Toliko ju je voleo, na-

dam se da će jednog dana ponovo biti njegova, kao u novogodišnjoj noći, samo ovog puta za-

uvek. Iza svake njegove ţelje stajala je provalija, nepremostiva i beskrajna.

Stigavši u Pariz, Eleonora i Majki nisu znali šta pre da pogledaju. U ushićenju pred lepo-

tom Luvra, Sene, Bolonjske šume... zaboravila je svoj bol. A onda ju je Majki ispod Trijum-

falne kapije zaprosio. On, zakleti neţenja, igrao je na poslednju kartu, da je odvede u krevet.

Bilo mu je neshvatljivo da je uporno odbijala svaki njegov pokušaj da joj se pribliţi. Više nije

imao ni keca u rukavu, istrošio je ceo špil, a dama mu je ostala nedostiţna. Eleonora je odjed-

nom počela nekontrolisano da se smeje.

IznenaĎen i uvreĎen, Majki je gledao negde pored nje. On, Majki Tajler, osvajač ţenskih

srca, da doţivi ovakvo poniţenje. Da na njegovu bračnu ponudu odgovori na ovakav način?!

"Zalaţićeš, lepa moja!" zakleo se u sebi. Bila je probuĎena tamna strana njegove ličnosti. Ele-

onora nije ni slutila šta se dogaĎa u muškarcu pored nje, niti kakvu joj osvetu sprema.

– Majki, nisam ja ţena za brak. Ti si mi zaista drag, lepo mi je sa tobom, ali te ne volim

iskreno je rekla, Moţda se 'jednog dana i udam, ako mi doĎe "princ na belom konju" pokušala

je da se našali na sopstveni račun.

– Ja sam u toj kombinaciji očigledno "konj bez princa" rekao je ogorčeno.

Pogledala ga je iznanaĎena gorčinom u njegovom glasu. Tek sada je shvatila da je Majki

povreĎen, ali nije razumela čime je to učinila. Bila je samo iskrena.

X

Vreme u Parizu je proletelo, morali su da krenu dalje. Eleonora je obećala sebi da će jed-

nom doći na duţe veme i razgledati sve lepoten istorijske znamenitosti ovog grada.

U Nantu im je svaki tren bio isplaniran. Mnogo vremena su provodili u obilasku hala gde

se obavljala proizvodnja, kao i u konsultacijama sa njihovim stručnim kadrom. Popodneva i

dobar deo večeri su njih dvoje analizirali i izraĎivali nove projekte koji bi mogli biti prime-

njeni, a koji bi sadrţali bitne elemente njihove licence.

Malo vremena im je ostajalo za obilazak grada i sitna lična zadovoljstva, tako da i Eleo-

nora nije imala mnogo vremena da razmišlja o Dţastin u. "Za ojaĎeno srce rad je najbolji lek"

setila se stare izreke i uverila se u njenu istinitost. Tek ovde, daleko od Nojsa i Dţastina, shva-

tila je da je veza sa Majklom promašaj. Pokušala je, ali nije uspela da naĎe sebe, sreću i ljubav

pored njega. Znala je da je kraj bio još u Parizu, ispod Trijumfalne kapije i osetila veliko olak-

šanje. "Jedna obaveza manje", pomislila je, i na usnama joj je zatitrao osmeh.

U Nojsu, za to vreme, Dţastin je ličio na pobesnelog lava, zatvorenog u kavezu. Nije ni

naslućivao kako je teško biti uskraćen za osećaj zadovoljstva da u noći, dok svi spavaju dubo-

kim snom, sa svog prozora gleda osvetljen prozor Eleonorine sobe, Sada je vladala tama koja

je u njenriij izazivala tihu jezu. Prizor obavljen crnim velom noći delovao je sablasno. Ni rad

m j više nije pomogao da je zaboravi, Svaki njegov nerv je ţudeo za njom, za njenom blizi-

nom.

Veronika je opet otputovala, ovog puta kod drugarice u Ohajo, zbog čega je osetio olak-

šanje. Bilo mu je teško da u njenom prisustvu potiskuje svoje neraspoloţenje i skriva ljubav

prema drugoj ţeni. Veronika je bila površna, ali nije bila zla. Nije mogao da je povredi, isto

kao što nije mogao da je voli. Posebno od trenutka kada je sa Eleonorom doţiveo poniranje u

najskriveniji kutak ljudskog bića, pri tom doţivljavajući stapanje tela i duše u nerazdvojnu ce-

linu, uzajamnu ljubav. Razdiran ljubavlju prema Eleonori i osećanjem odgovornosti prema

Veroniki, koja mu je poklonila sve ove godine, Dţastin se nalazio na raskrsnici kojoj nije mo-

gao da odredi pravo prvenstva.

Proleće je u Nojsu bilo posebno lepo. Priroda je bila ogrnuta zelenim ogrtačem različitih

nijansi. Cveće je šarenilom svojih boja ispunjavalo zeleni tepih tek ošišane trave, a opojni mi-

risi sveţinu predvečerja. Edov poziv da vikend provede kod njih, Dţastin je rado prihvatio, jer

ga ništa nije zadrţavalo u Nojsu u Eleonorinom odsustvu. Nije slutio koliko će bola doţiveti u

njihovoj kući, ali i sreće.

U petak popodne je parkirao auto u dvorištu Fosetovih. Rejčel i deca su bili napolju ko-

risteći svaki sunčani trenutak. Dok ih je posmatrao kako razdragano ciče trčeći za loptom, i

sam je poţeleo da ima svoju porodicu. Ugledavši ga, Rejčel mu je pnsla. Bila je zadihana i cr-

vena u licu od igre sa decom, ali zadovoljna i nasmejana. Pozvala je decu i zajedno sa Dţasti-

nom ušla u kuću Ubrzo je stigao i Ed. Posle ručka su pričali. Prisećali se stanh vremena, i dra-

gih ljudi uvek odsedao kada je bio Fosetovif ma u poseti. Ušavši unutra, obuzeoj ga je osećaj

usamljenosti i bola. Pre nekoliko meseci je doţiveo svoju ljubav upravo tu. Ona je bila pored

njega, lepa, poţeljna i topla. Predavala mu se poneta ţarom svojih osećanja. A sada je daleko

odavde, od njega, sa drugim muškarcem.

"Da li se njemu daje istom ţeljom, iskrenošću, ljubavlju?" trovao je svoje srce i dušu cr-

nim mislima. Cele noći se prevrtao po krevetu. Tek pred zoru je zaspao. A onda se prenuo iz

sna,, i nije znao da li još uvek sanja ili je počeo da gubi razum, ona je bila tu, pored njega,

topla i neţna kao u novogodišnjoj noći.

XI

Majkl nije mogao da zaboravi Eleonorinu uvredu u Parizu, a još veći udarac na njegov

ego je bilo to što je Eleonora odbijala sitne neţnosti, koje su do tada činile njihovu vezu, Pov-

reĎen, ali i uvreĎen, svaki slobodan trenutak je koristio da je osvoji, a potajno je smišljao na-

čin kako da joj se osveti.

Pošto je sa Fosetovima bila u bliskim odnisma, nije hteo da igra na tu kartu. Nije voleo

Rejčel, a ni ona njega, pa se plašio da bi se pokušaj da Eleonori podmetne nogu na profesio-

nalnom planu, vratio njemu kao bumerang. Ostalo mu je jedino da ugrozi njenu reputaciju u

Nojsu.

Naime, Eleonora je u Noisu bila vrlo cenjena u svom poslu, a i kao moralna devojka. Nije

izlazila po kafićima i sličnim mestima

Njena prošlost je bila besprekorno čista i tu je Majkl našao prostor za ostvarenje svoje pr-

ljave igre Smislio je da prekine njihov boravak u Nantesu, i za to okrivi Eleonoru. Tako će

moţda i u fabrici izazvati drugačije mišljenje o njoj. Neće više biti oboţavana i nedodirljiva.

Ostalo je još samo da mu se ukaţe pogodan trenutak za ostvarenje plana.

Ni sam nije verovao da mu je sudbina toliko naklonjena, kada je zatekao Eleonoru u druš-

tvu Pjera, direktora francuske kompanije, u njenoj sobi.

Eleonora je tog popodneva odlučila da se odmori. Naporno su radili prethodnih deset da-

na, i osećala je vrtoglavicu. Verovala je da je prolazna i da joj treba malo odmora, što je rekla

i Majklu. Povukla se u svoju sobu i legla. Nekoliko minuta nakon toga začula je kucanje na

vratima. Nerado je ustala i otvorila. Ispred vrata je stajao Pjer, direktor kompanije čiji su gosti

bili. Pozvala ga je da uĎe, iako joj nije bilo ni do čijeg društva.

MeĎutim, Pjer nije bio bilo ko, od njega je zavisio ceo njihov poduhvat. Ako on oceni da

je isplativo primeniti njihovu licencu, ugovor se zaključuje, u suprotnom, njen i Majklov do-

lazak je promašaj.

Ponudila ga je da sedne, a sama je ostala da stoji. Nije znala šta je razlog Pjerove posete

njenoj sobi. Da se nešto dogodilo u proizvodnji, pozvali bi je, ne bi direktor dolazio po nju,

Šesto čulo joj je govorilo da treba da se čuva ovog čoveka, još kada su se upoznali.

– Zašto ne sedneš? Imam osećaj da jedva čekaš da odem nasmejao se.

Nisi daleko od istine, pomislila je u sebi, ali ništa nije odgovorila. Sela je na krevet preko

puta njega i čekala da on prvi progovori.

Pjer joj je gledao pravo u oči, a onda je ustao i pošao prema njoj, Zbunjeno ga je gledala,

a tada je kleknuo ispred nje i patetičnim glasom rekao: Eleonora, tako ste lepi! Opčinili ste me

čim sam vas ugledao! Budite moja!

Uhvatio je za ruku, pre nego što je uspela da je istrgne počeo je da je ljubi. Otimala se,

pokušavajući da ga zaustavi recima. Što se više otimala, Pjer je bio navalentniji.

– Zvaću upomoć, pustite me! rekla mu je, ali se on nije obazirao. Nije razumela svaku

reč, ali dovoljno da shvati da je neće pustiti dok je ne bude imao. Sada već uplašena počela je

da viče, ali on joj je stavio ruku preko usta. Nije joj preostalo ništa drugo, nego da pokuša da

ga nadmudri.

Dok je grozničavo razmišljala kako da se oslobodi njegovog stiska, koji je postajao sve

jači, otvorila su se vrata i na njima se pojavio Majki. Ugledavši ga, Eleonora se obradovala, a

Pjer razbesneo. MeĎutim, okrenuviši se Majklu uputio mu je osmeh uz reci: Vaša prijateljica

je vatrena ţena a onda se okrenuo Eleonori: Srce, vidimo se kasnije i hvala ti za informacije i

izašao.

Suze su joj navrle na oči, a grlo se osušilo. Ţelela je da kaţe Majklu da to što je video, ni-

je ono što on misli i što je Pjer pokušao da prikaţe, ali je ostala nema, Majki ju je prezrivo

gledao, a onda joj se uneo u lice.

– O kakvim informacijama je govorio Pjer? pitao je pretećim glasom.

– Laţe, pokušao je da me siluje! Da nisi naišao, sigurno bi to i učinio rekla je slomljenim

glasom.

– Ne verujem ti ni reč, zato ne pokušavaj da igraš sentimentalne scene. Bolje bi bilo po

tebe da mi kaţeš istinu ili ćeš zaţaliti.

I protiv njene volje suze su joj skliznule niz obraze. Nije znala kako da Majkla uveri u is-

tinitost svojih reci. Na njegove reci osećala se kao pogoĎena gromom:

– Spakuj svoje stvari, putujemo prvim letom nazad, pa Edu objasni šta je Pjer radio u tvo-

joj sobi, i koje si mu informacije dala. Moţda ti poveruje!

Krenuo je prema vratima, a onda zastao i cinično joj dobacio:

– Ja ti ne verujem ni slova i to ću reći i Edu. Samo da znaš, ako ceo poduhvat propadne, ti

si kriva za to!

Kada je ostala sama dala je oduška svom poniţenju koje je doţivela i zaplakala. Samo,

ovog puta suze nisu donele olakšanje.

Spakovala je svoj kofer i čekala Majkla da je obavesti kada imaju let za povratak kući.

Vreme je sporo prolazilo. Svaki minut joj se činio dug kao godina. Sav njen rad proteklih me-

seci je bio uzaludan. Njena budućnost uništena. Kako će Edu dokazati da govori istinu, kada

su Majki i Pjer govorili suprotno. Znala je da će ostati bez posla a to je značilo da će morati da

ode iz Nojsa. Plašila se da će dobiti zabranu rada u struci, i uopšte da će teško moći da naĎe

drugi posao, jer je optuţena za odavanje poslovne tajne.

Činilo joj se da se ceo njen svet ruši. Čemu sve ove godine učenja, noći istraţivanja? Da

bi dva muškarca, sa kojima je odbila da ode u krevet, iz osvete srušila sve što je izgradila. Ni-

je mogla da veruje da joj se to dogaĎa.

Začulo se kucanje na vratima, a zatim se pojavio Majki.

– Spremna? bilo je sve što je rekao. Uzela je svoje stvari i pošla za njim. Koliko god je

bila povreĎena, nije htela da pokaţe pred Majklom. Podigla je glavu i uspravno išla pored

njega, Nisu progovorili nijednu reč do Čikaga, Kada su se našli van aerodromske zgrade, po-

nudio je da poĎe sa njim do Nojsa, što je ona odbila. Samo se cinično nasmejao i poţeleo joj

sreću.

XII

Kada joj je nestao iz vidokruga, »zvala je taksi i rekla adresu. Bilo je dva i deset, posle

ponoći. Njih je jedino poznavala u Čikagu, a i ţelela je da im sama saopšti razlog njihovog

prevremenog povratka, pre nego je Majki pretekne u tome. Znala je da Majki neće reći istinu,

ali da će toliko laţi da napakuje, nije mogla ni da zamisli.

Oko pola tri se našla ispred ulaznih vrata Fosetovih. Taman je htela da pritisne zvono na

ulaznim vratima, kada se svetio u kuhinji upalilo. Prišla je prozoru i pokucala. S druge strane

prozorskog stakla ugledala je lice njihove domaćice i zamolila je da joj otvori, kako ne bi pro-

budila celu kuću.

Mod joj je otvorila vrata gledajući je u čudu.

– Sam Bog te poslao, Mod! rekla je Eleonora.

– GospoĎice, odakle vi u ovo doba? Da se nije nešto desilo?

– Nije Mod, samo je došlo do promene plana, i eto mene u Čikagu, usred noći. Put do

Nojsa u ovo doba mi nije prijao, pa sam odlučila da prespavam kod Rejčel i Eda. Nemojte ih

buditi, kad to već nisam ja učinila. Ionako ćemo se videti ujutru.

Mod je ponudila da joj pripremi nešto za jelo, ali je Eleonora odbila – zahvalivši se.

– Idem da legnem, umorna sam. A i ti si, verujem osmehnula joj se.

Mod nije znala da je Dţastin ostao da prespava. Ona se posle večere povukla u svoju so-

bu i legla. Ubrzo je zaspala, tako da nije čula kada su Fosetovi otišli na spavanje.

Ušavši u sobu Eleonora nije palila svetio. Meseci na je obasjavala sobu, tako da je otišla

pravo u kupatilo. Istuširala se i u majici pošla u krevet. Nije mogla da traţi spavaćicu u kofe-

ru, ionako je bilo toplo u sobi. Tek kada je prišla krevetu, videla je da nije prazan. Ispod pok-

rivača se ocrtavala figura muškarca. Nije mogla da vidi lice, ali je osećala da je niko drugi do

Dţastina. Razmišljala je šta da radi. U sobi nije bilo drugog kreveta. Mogla je da legne pored

njega, ili da probudi Rejčel. Odlučila se za prvu varijantu. Polako se uvukla pored muškarca,

pazeći da ga ne dotakne. Samo što se pokrila, osetila je čelične ruke kako je privlače sebi.

Dok je stajala pored kreveta obasjana mesečinom, Dţastin ju je gledao, ne verujući svo-

jim očima. Mislio je da sanja. A onda je osetio kako druga polovina kreveta uranja pod nje-

nom teţinom i uverio se da je Eleonora zaista tu, pored njega. Njegovoj sreći nije bilo kraja.

Sačekao je da se pokrije, a onda je snaţno zgrabio privlačeći je k sebi. Nije se opirala, što mu

je ulilo samopouzdanje.

Privukao je sebi i počeo neţno da je miluje po leĎima. Osetivši njeno telo pored svog, sva

čula su mu se napela. Srce mu je udaralo kao sat starog zvonika. Ni Eleonora nije bila ništa

manje iznenaĎena i uzbuĎena. U njegovom naručju zaboravila je sve doţivljene neprijatnosti,

kao i one koje je tek očekuju. Prepustila se njegovim spretnim rukama, koje su znalački ras-

plamsavale strast u njoj. Predavala mu se u potpunosti, kao razbesneli talas litici stene pri tom

ne misleći na posledice.

Do jutra su vodili ljubav, a onda iscrpljeni, ali srećni i zadovoljni, zaspali su zagrljeni.

Ovog puta su je probudili Dţastinovi poljupci. Otvorila je oči i njen pogled se izgubio u tam-

nim dubi na ma njegovih ţenica.

Osmehnula mu se. A onda je sena prešla preko njenog lica, setivši se prethodnog dana.

Samo je uzdahnula i prepustila se Dţastinovim neţnostima.

Kada je Eleonora sišla, zatekla je u salonu Eda, Rejčel, Dţastina i Veroniku, koja im je

oduševljeno pričala o svom boravku u Ohaju.

– Dragi, moraćeš sledeći put da ideš sa mnom! a onda, ugledavši Eleonoru, sa njenog lica

je nestao osmeh. Ledena učtivost je zamenila oduševljenje i uputila je Dţastinu optuţujući

pogled. On je samo oborio pogled. U vazduhu se osećala napetost. Rejčel se prva snašla.

– Kako si spavala, draga? Mod mi je rekla da si jutros doputovala obratila se prijateljici,

pri tom uputivši osmeh odobravanja. Sigurno si gladna. Hajdemo nas dve u kuhinju, a Vero-

niki ostavljamo momke da ih zabavi.

Uhvativši Eleonoru ispod ruke, skoro ju je izgurala iz salona. Kada su se našle u sigur-

nosti Rejčeline kuhinje, Eleonora se skoro srušila u stolicu. U poslednjih nekoliko sati je do-

ţivela previše uzbuĎenja i ovo je bila kap u punoj čaši. Ruke su joj podrhtavale, a u glavi joj

je tutnjalo. Misli su joj bile zbrkane i nije znala kako da ih dovede u red. A morala je, tek ju je

čekao razgovor sa Edom, koji za Eleonoru nije bio nimalo prijatan.

Popila je kafu, ali ništa nije mogla da jede. Rejčel joj je saučesnički stegla ruku, kao da je

tim stiskom htela da joj kaţe da ono što mora da se dogodi dogodiće se, ma koliko mi od toga

beţali. Morale su da se vrate u salon, kako Veronika ne bi posumnjala da se ovde zaista nešto

dogodjlo izmeĎu Dţastina i Eleonore.

Čim su ušle, Veronika se obratila Rejčel, pri tom gledajući u Eleonoru.

– Moraću da vam uzmem Dţastina, jer se dugo nismo videli. Nećete mi zameriti, nadam

se da razumete zov srca.

I protiv njene volje, rumenilo je oblilo Eleonorine obraze. Svaka reč joj se zabijala u srce,

kao komadići stakla, ostavljajući duboke oţiljke. Znala je da nema razloga da se ljuti na ovu

devojku, ali to je bilo jače od nje. Mrzela je i sebe što je dozvolila Dţastinu da se igra sa njom

svaki put kada je Veronika daleko od njega. Odlučila je da tome učini kraj.

XIII

Kada su ostali sami, Eleonora je Ispričala Edu razlog njihovog iznenadnog povratka. Nije

ništa dodala, niti oduzela, od onoga što se stvarno dogodilo. Jedino im nije rekla da ju je Maj-

ki zaprosio u Parizu, ne zato da bi nešto prećutala, već je smatrala da to nije od značaja za do-

gaĎaje od pre nekoliko sati.

MeĎutim, Ed je bio vrlo mudar čovek. Ponekad, kada ga ne biste gledali, mislili biste da

razgovarate sa starcem, čije je ţivotno iskustvo vrlo bogato. U celoj priči mu je nešto nedosta-

jalo. Cenio je Majklovu profesionalnost, ali je znao i njegovu drugu stranu. Zapravo, Majki je

bio kao zmija. Dok puzi po tebi, ne znaš da li će te ujesti ili zadaviti,

– En, ako ne sklopimo ugovor sa Francuzima, nije smak sveta. Kako bi ti drugačije videla

Pariz? pokušao je da se našali. Uostalom, toliko si doprinela kompaniji, da jedan ugovor ma-

nje neće se ni primetiti.

Nakon tih reci, Eleonora se osećala još neprijatnije. Toliko Edovo razumevanje joj je još

teţe palo. Bilo bi joj lakše da je eksplodirao.

– Hvala na poverenju Ed, ali ako taj ugovor ne bude zaključen, ja ću napustiti kompaniju

odlučno je rekla.

– Ne budi blesava! oglasila se Rejčel, koja je svo vreme ćutala. Da Ed misli da si zaista

kriva, to bi ti i rekao. Kada je posao u pitanju, kod njega ne postoje prijatelji.

***

Isto posle podne Eleonora se vratila u Nojs. Nije mogla da još jednu noć provede u kući

Fosetovih, iako su navaljivali. Nije mogla da podnese pomisao da sama prespava u krevetu,

koji je mirisao po Dţastinu.

Stigavši u Nojs rano je legla. Iscrpljena od proteklih dogaĎaja, popila je tabletu i zaspala.

Kada se pojavila u fabrici imala je osećaj da je svi gledaju nekako drugačije, da su usilje-

ni u ponašanju prema njoj. Ušla je u svoju kancelariju, ali nije mogla da se skoncentriše na

posao, U vazduhu je osećala predstojeću oluju. Tog trenutka su se otvorila vrata i Majki je

skoro uleteo unutra.

– I njega si uspela da spleteš u svoju mreţu! Šta li si mu uradila samo?! Da li Rejčel zna

da je tvoje prijateljstvo sa njom samo maska za prevaru njenog muţa?

Tog trenutka je zamahnula rukom. Eleonora je Majklu udarila šamar takvom ţestinom da

su je zaboleli prsti.

– Dosta mi je više tvojih gnusnih laţi! uzviknula je. Odakle ti samo toliko otrova?!

IznenaĎen, Majki ju je gledao poluotvorenih usta. Nije poznavao ovakvu Eleonoru. A on-

da joj je prišao i zgrabio za ramena pokušavajući da je poljubi. Tada je dobio pepeljaru u gla-

vu, koja se našla na ivici Eleonorinog stola, Rasekla mu je koţu iznad slepoočnice i krv mu se

slivala niz obraz. Pustio ju je naglo i izašao iz kancelarije.

Ostavši sama i shvativši šta je učinila, očekivalaje poziv od direktora, gospodina Granta.

Kako ni u narednih sat vremena poziv nije usledio, otišla je kući. Danas zaista nije bio njen

dan. Znala je da nije sposobna da obavlja ni rutinsku kontrolu, a kamoli detaljne analize.

Mesto je nije drţalo, pa je izašla da prošeta. "U hodu se manje misli" setila se izreke, a i

trebao joj je sveţ vazduh. Suton je neţno milovao obzorje, nagoveštavajući brzi dolazak noći.

Umorna, ali bistre glave, vratila se kući. Odlučila je da ostane u Nojsu i fabrici dok se Francu-

zi ne jave, a onda bez obzira na ishod saradnje sa njima, daće otkaz i otići.

Sa Majklom više nije mogla da saraĎuje. Jedno od njih dvoje je moralo da ode. Odlučila

je da to bude ona iz još jednog razloga, Dţastin. Njena ljubav prema njemu je narasla do gra-

nica ludila, U njegovom prisustvu gubila je razum, a ćelo njeno biće se stapalo u samo jednu

ţelju da bude njegova. Znala je da će mu ponovo pasti u zagrljaj kada on to poţeli, kao što je

znala da ta ljubav nema budućnosti. Ţelela je da sebe poštedi nepotrebnog bola i poniţenja.

Ohrabrena donetom odlukom narednog dana se samouvereno pojavila na poslu. Nije ob-

raćala paţnju na šaputanja iza njenih leĎa, iako ih je više osećala, nego što ih je čula.

***

Veronika nijednom rečju nije Dţastinu nagovestila svoje slutnje u vezi sa Eleonorom. Bi-

la je dovoljno mudra da ne rasplamsa vatru koja preti da bukne u poţar. Dţastinovi pogledi

upućeni toj devojci su govorili više od reci. Ljubomora ju je izjedala, ali nijednog trenutka je

nije pokazala, Znala je da bi ljubomornim scenama izgubila Dţastina zauvek, a to nije ţelela.

Umesto toga, predloţila mu je da zajedno otputuju negde, gde će biti sami. Da je poziv

usledio pre nekoliko meseci, Dţastin bi ga prihvatio sa oduševljenjem, jer mu je odmor bio

preko potreban. Na farmi se iscrpljivao do iznemoglosti, samo da potisne misli o Eleonori. Ali

sada, kada mu je dokazala svoje emocije, nije mogao da podnese misao da bude udaljen od

nje, a kamoli tuĎe neţnosti.

Znao je da mora da povredi Veroniku, jer je odlučio da učini kraj njihovoj vezi, zato je

osećao potištenost. Smatrao je nepoštenim da je obmanjuje, jer ono što je osećao prema Eleo-

nori nije bilo prolazno. Zeleo ju je u potpunosti, srcem i telom. Nije hteo da krade njene neţ-

nosti izmeĎu Veronikinih putovanja. Odlučio je da otvori karte i na najblaţi mogući način sa-

opšti Veroniki sve to.

Eleonora nije gubila vreme. Pisala je Klari u Denver i zamolila je da joj naĎe neki posao

tamo. Objasnila joj je ukratko šta se dogodilo u poslednje vreme i da ţeli da ode iz ove sredi-

ne. Dţastina nije pominjala. On je bio njena tajna poslednjih nekoliko godina. Ubrzo je dobila

Klarin odgovor, koji joj je izmamio osmeh na licu.

"Draga Eleonora,

Obratila si se na pravu adresu. Takvog stručnjaka kao što si ti nema ko ne bi oberučke

prihvatio, ali koliko sam shvatila iz tvog pisma ne želiš da radiš ono što najbolje znaš. Pret-

postavljam da su tvoji razlozi lične prirode i neću zadirati u njihovu suštinu. Pošto mi je muž

gradonačelnik Denvera nije bilo teško naći posao za devojku poput tebe, Izbor je bio moj, ali

ukoliko ti ne odgovara ne moraš da ga prihvatiš, naći ćemo nešto drugo. Naime, naftnoj kom-

paniji je potrebna sekretarica. Mislila sam da je to dovoljno dinamičan posao za nekoga ko

želi da zaboravi prošlost, jer ne ostavlja mnogo vremena za sećanje, a iscrpljuje više nego sva

tvoja istraživanja, tako da ćeš od umora padati u dubok san bez snova. Jedva čekam kada ću

te videti. Željno te očekujem. Klara"

Eleonora je polako pakovala stvari, pri tom nikom nije govorila o svojim planovima, čak

ni Rejčel. Nije ţelela da doĎe u situaciju da je odgovaraju od njenih namera, a ovde više nije

mogla da izdrţi. Zato je odlučila da ćuti. Istog dana kada je primila pismo od Klare, stigao je

odgovor od Francuza da u potpunosti prihvataju ugovor. Njenoj sreći nije bilo kraja. Duboko

u sebi je bila zahvalna Bogu što joj je uslišio molbe.

Narednog jutra je krenula u Denver, Usput je ubacila pismo za Rejčel, kojim ju je obaves-

tila da se preselila u Denver na neko vreme, i za gospodina Granta, kojim je dala otkaz. Sunce

se sneno pomaljalo na horizontu, i svojim mlečno belim zracima kupalo tek probuĎeno jutro.

Sela je u auto, i uputila se u neki novi, za nju do sada nepoznat ţivot.

"Ako se po jutru poznaje dan, onda moj početak ima izgleda", razmišljala je dok je na-

puštala usnuli Nojs.

XIV

Susret sa Klarom vratio je Eleonoru u studentske dane, kada su Dile spremne na svakoja-

ke vragolije. Iako udata za gradonačelnika, pri tom dosta starijeg od nje, Klara se nije nimalo

promenila. Njena vesela priroda, britkost jezika i lepota ostali su nepromenjeni. Otvorena kao

i uvek, Klara je direktno pitala Eleonoru:

– A sada zadovolji moju znatiţelju i reci mi iksreno koje taj nesrećnik od kojeg si pobeg-

la u Denver, i šta je učinio? Sve mu mogu oprostiti, sem ako je oţenio drugu!

Eleonora je znala da bi svaki pokušaj da Klari ne kaţe istinu bio uzaludan, zato joj je is-

pričala dogaĎaj iz Nantesa, koji je uticao na to da potraţi pomoć od Klare novi posao. Dţasti-

na je prećutala, nadajući se da će je zadovoljiti pričom o Pjeru i Majklu. Klara ju je samo gle-

dala, a onda više za sebe, nego Eleonori, rekla:

– Dobro, pola priče znamo i to je dovoljno za početak. Drugu polovinu ćemo ostaviti za

kasnije, kada se emocije stišaju a u sebi je pomislila moţda mladi Dţekson izleći tvoje srce.

Neverovatna je pomislila je Eleonora. I onda joj je palo na pamet da bi Klara imala mno-

go više uspeha kao psiholog, nego kao tehnolog.

– A sada se odmori, jer večeras imamo prijem kod Dţeksonovih. Društveni ţivot ovde u

Denveru je vrlo dinamičan. Razumećeš da kao supruga gradonačelnika moram biti viĎena i na

mestima koja bih rado izbegla. Srećom prijem kod Dţekosnovih nije jedno od tih. Naprotiv,

oni su nam dragi prijatelji, a i tvoji budući poslodavci. Zato obrati paţnju na svoj izgled veče-

ras, jer ti se pruţa prilika da ih osvojiš na prvi pogled,

Ono što joj Klara nije rekla, bilo je da treba da osvoji Tima Dţeksona, neţenju i vlasnika

naftne kompanije.

Kada se našla u svojoj sobi, jednoj od mnogih u ogromnoj kući, Eleonora se istušarala i

legla. Umorna od puta i svih zbivanja poslednjin meseci, prvi put je zaspate bez tablete. Kada

se probudila u nepoznatoj sobi, trebalo joj je nekoliko trenutaka da se seti gde se nalazi, a on-

da je pogledala na sat koji je pokazivao šest sati. Brzo se obukla i sišla u salon. Klara i Metju

su sedeli u naslonjaču i pili kafu. Ugledavši je, Klara je ustala i upoznala sa svojim suprugom.

Metju je bio muškarac kasnih četrdesetih godina, ali je izgledao mnogo mlaĎe. Njegove

plave oči i blagi osmeh davali su njegovom licu mladalački izgled. Pozdravio je Eleonoru.

– O vama sam čuo mnogo hvale rekao je.

– Ne verujte u sve što vam Klara kaţe o meni, preteruje odgovorila je Eleonora.

– Nisam samo od Klare čuo o vama, već i iz drugih krugova.

Metju i Eleonora su našli mnogo zajedničkih tema, ali je Klara prekinula njihovo ćaska-

nje.

– Ako hoćemo da stignemo na vreme kod Dţeksonovih, moraćemo da poţurimo. A vas

dvoje imaćete dovoljno vremena da se ispričate, od sad je Eleonora ţitelj našeg grada.

Kod Dţeksonovih su stigli nešto pre devet. Već je pristiglo dosta ljudi i muzika je tiho

svirala. Eleonora je upoznala domaćine i svoje buduće poslodavce. Bio je to stariji, vrlo sim-

patičan bračni par. Eleonora im se dopala na prvi pogled i to nisu ni skrivali. Dok su razgova-

rali sa svojim domaćinima prišao im je muškarac sa osmehom na usnama. Visok,prijatne spo-

ljašnosti, nije ostao nezapaţen. Bio je to Tim, sin Dţeksonovih i vlasnik naftne kompanije.

Prilazeći nije skidao pogled sa Eleonore. Kada su ih upoznali okrenuo se Klari.

– Zahvaljujem ti na izboru ovako lepe sekretarice. Nadam se da ćemo se dobro slagati.

– Ne brinem se ja za tebe Tim, snaći ćeš se ti već! Samo nemoj da mi uplašiš prijateljicu

svojim urlanjem, kao što znaš, kada ti nešto nije po volji.

Dok je razgovarala sa Timom ispod oka je gledala prijateljicu. Blago rumenilo je oblilo

njene obraze. Moţda moj plan i uspe nadala se Klara.

Veče kod Dţeksonovih je proteklo u prijatnoj atmosferi. Eleonora je upoznala dosta ljudi,

od kojih su mnogi bili zaposleni u njihovoj kompaniji, u kojoj je i ona trebalo uskoro da poč-

ne da radi. Pomalo se plašila da li će uspešno obavljati posao koji se od nje traţi.

U stvari, ona nije tačno znala šta je posao jedne sekretarice. Njeno poimanje tog radnog

mesta se sastojalo u javljanju na telefon i zapisivanju svih poziva u odsutnosti poslodavca,

prekucavanju njegovih diktata i primanje i sortiranje pošte. Ali nije se dugo bavila tim misli-

ma, to je ipak ostavila za neko novo sutra, ovog trenutka se trudila da zapamti što više ljudi

koje je večeras upoznala.

Nešto iza ponoći, Klara, Metju i Eleonora su se oprostili od svojih domaćina. Tim je tuţ-

no gledao u Eleonoru kada je odbila njegov poziv da ostane još malo. Izgovorila se umorom

od puta. Istina je bilo da je umorna, ali ne kao što je rekla Timu od putovanja, već od napre-

zanja da cele večeri drţi osmeh na licu.

Eleonora je pripadala ljudima koji su vešto skrivali svoje emocije od drugih. Njen osmeh

i blagost u pogledu su često bili paravan za njena prava osećanja. Ali Klaru nije mogla tako

lako da zavara, u šta je imala prilike često da se uveri.

Narednih nekoliko dana Klara je imala izgovor da odloţi početak Eleonorinog rada, tako

da je Eleonora počela da se oseća kao parazit u njihovoj kući, što je jedno popodne i rekla dok

su sedeli u salonu. Na te njene reci Metju se tako glasno nasmejao da ga je iznenaĎeno pogle-

dala.

Eleonora, kada je neko navikao da radi kao ti, onda je sasvim logično što se oseća tako,

ali kada se Klara dočepa prijatnog društva, onda je skoro nemoguće izvući se iz njenih kandţi

uz smeh joj je rekao Metju.

– Hoćeš ii ti da kaţeš da sam ja parazit? – toboţe uvreĎeno mu se obratila Klara.

– Nipošto draga! pravdao se Metju. Ali kada bi bila, bila bi najlepši parazit kojeg sam vi-

deo u svom ţivotu!

Na to su se svi nasmejali, a onda je Klara obećala Eleonori da će sutra pozvati Tima i do-

govoriti sa njima kada će Eleonora početi sa radom.

XV

Kada je Rejčel pročitala Eleonorino pismo, suze su joj zasjale. IzmeĎu redova je pročitala

ono što je Eleonora pokušala da sakrije od nje, da ju je ljubav prema Dţastinu poterala u Den-

ver. Tog trenutka je bila u stanju da presavije Dţastina preko kolena i ispraši ga kao malo de-

te. "Da li je on slep, ili zaista ništa više od fizičke privlačnosti ne oseća prema Eleonori?!", pi-

tala se. Prosto nije ţelela da veruje da Dţastin voli Veroniku. Jeste ona bila lepa, ali je imala

nešto odbojno u sebi, zbog čega Rejčel nikada nije mogla da je prihvati.

Kada je Ed došao sa posla, još sa vrata je saopšto Rejčel novost da ih je Eleonona napus-

tila.

– Znam, jutros sam dobila njeno pisrno kojim me obavestila da se na neko vreme seli u

Denver. Samo ne znam zašto baš tamo! odgovorila mu je.

– Kako li će Dţastin prihvatiti ovu vest? naglas se pitao Ed.

– Dţastin?! Pa on ju je i oterao, valjda će biti zadovoljan? bila je ogorčena Rejčel.

– Šta pričaš Rejčel? Zašto ju je Dţastin oterao? Zar nisi primetila da je guta pogledom?

Taj veliki momak je zaljubljen u nju do ušiju! protestovao je Ed.

– Pa kad je tako zašto nije prekinuo sa Veronikom? i dalje je ljutitim glasom pitala Rej-

čel.

– Ne znam, ali mislim da ima svoje razloge.

– Da, ima svoje razloge! Glumi Don Ţuana!

Zvono na ulaznim vratima je prekinulo njihov razgovor. Pogledali su se, jer nikoga nisu

očekivali. Na vratima se pojavio Dţastin. Pogled mu je bio izbezumljen.

– Gde je ona?! bilo je sve što je rekao.

– Sedi, Dţastine, polako. Prvo nam reci šta se dogodilo te si uleteo kao nošen tajfunom

pokušao je Ed da ga smiri.

– Ceo Nojs priča da nije mogla da preboli raskid sa Majklom i da je otišla zauvek iz Noj-

sa.

Videvši tugu na njegovom licu i bol u pogledu, Rejčel se saţalila nad njim kao nad dete-

tom. Prišla je i blago ga potapšala po ramenu,

– To što se priča u Nojsu je verovatno ono što im je Majki servirao. Koliko ja znam ona

nikada ništa dublje nije osećala prema njemu. Mislim da ni sama nije znala zašto je išta poči-

njala sa njim.

– Verovatno je bila usamljena i prijalo joj je njegovo društvo. Ali zbog njega sigurno nije

otišla u Denver.

– U Denver?! začuĎeno je pitao Dţastin. Šta će u Denveru?

– To već moraš nju da pitaš. I mi znamo koliko i ti blago mu je rekla Rejčel.

Spustio je glavu na ruke i činilo se kao da će da zaplače. Onda je duboko uzdahnuo, ustao

i oprostio se.

– Izvinite što sam vam poremetio popodnevni mir seo je u auto i otišao.

Rejčel i Ed su još neko vreme gledali u pravcu u kojem je nestao njegov dţip, a onda su

ušli u kuću.

– Jesam li ti rekao da je zaljubljen? pobedonosno je pitao Ed, a onda je zagrlio neţno i

poljubio u vrh nosa.

– Stvarno ga ne razumem priznala je Rejčel.

***

Vozeći ka farmi Dţastin je razmišljao o Eleonori. Bilo mu je lakše kada je čuo da i Ed i

Rejčel misle da je priču servirao Majki, i da nije istinita. To mu je dalo zeleno svetio da prite-

gne Majkla da mu kaţe istinu i da kako zna spere ljagu sa Eleonorinog imena. Ali ga je kap

stena pritiskalo pitanje zašto je otišla, ako nije u pitanju raskid sa Majklom. Znao je da su

Francuzi potpisali ugovor, znači zbog posla nije. Ni u najsmelijim maštanjima nije pomislio

da bi on mogao biti razlog njenog odlaska.

A onda se setio Čikaga i Pita. Nije znao gde on ţivi, štaviše, na njega je i zaboravio, kada

je Eleonora postala Majklova devojka. "Da li joj je javio datum venčanja?", pitao se. Pri toj

pomisli vrtelo mu se u glavi, a srce je htelo da prepukne. Nije mogao da podnese pomisao da

Eleonora bude tuĎa. Mrzeo je sebe što joj nije rekao šta oseća prema njoj, Suviše dugo je če-

kao da prekine sa Veronikom. I sinoć je napokon dokončao njihovu vezu i pored scene koju je

Veronika napravila, a danas je dočekala vest o Eleonorinom odlasku iz Nojsa,

– Zar nije mogla da sačeka još samo jedan dan?! pitao se po ko zna koji put tog dana.

Zlatni zraci prolećnog sunca su hrlili zapadu i horizont obojili svojim rumenilom koje ga

je podsetilo na njene obraze kada ju je prvi put poljubio. Plavetno nebo je ličilo na njene oči,

koje bi širom otvorila kada joj se pribliţi, da bi ih potom prekrila svojim gustim, dugim trepa-

vicama, pred njegovi gutajućim pogledom. Sve ga je sećalo na nju. Više nije bilo svetla u da-

ljini, u tamnim noćima, čiji je odsjaj gledao sa svog prozora i imao osećaj da mu je blizu. Sa-

da su mu se noći činile preduge, i nekako hladne, a on se osećao kao putnik bez putokaza,

gondolijer bez svetiljke.

Nije mogao više da izdrţi bez nje u Nojsu, i odlučio je da otputuje na neko vreme i poku-

ša da je zaboravi.

***

Eleonori su dani brzo prolazili. Posao koji je radila okupirao ju je u potpunosti. Sve joj je

bilo novo i nepoznato i svojski se trudila da nauči sve. Njeno viĎenje posla sekretarice je bilo

delimično tačno, samo je bilo još mnogo toga što nije znala da podrazumeva taj posao. Bez

mnogo napora uspela je da savlada sve radne zadatke i vrlo brzo je postala desna ruka Tima

Dţeksona. On je bio više nego zadovoljan njenim radom, i to je javno rekao više puta.

Nakon mesec dana rada u kompaniji zamolila je Klaru da joj pomogne da naĎe stan, jer je

vreme da se osamostali. Nije ţelela da zloupotrebljava njeno i Metju ovo gostoprimstvo. Uz

male teškoće uspela je da ubedi' Klaru kako joj je neophodno da ţivi sama. Misleći da se mo-

ţda rodila ljubav izmeĎu Eleonore i Tima, i da je to razlog njene ţelje da ode od njih, na kraju

je Klara popustila.

Kada se smesti la u garsonjeru koja se nalazila u blizini kompanije u kojoj je radila, Eleo-

nora je počela da diše punim plućima. Po prvi put od kada je došla u Denver mogla je da da

oduška svojim osećanjima. Setivši se Dţastina oči su joj se napunila suzama. Bolni grč oko

srca ju je upozorio da je sećanje na njega još uvek sveţe i bolno.

Zašto ja nisam Veronika? Šta ona to ima što ja nemam?, bila su pitanja na koja nije imala

odgovor, a koja su je proganjala.

Onog popodneva kada je ugledala Veroniku u kući Fosetovih znala je da je njena ljubav

beznadeţna. Dţastin je to potvrdio svojim pogledom i odlaskom sa njom. Još tada je odlučila

da ode negde daleko od njega, misleći da će ga tako lakše preboleti. Sada je znala da je to sa-

mo njena zabluda. Moţe otići na kraj sveta, ali ljubav koju oseća za njega ne moţe iščupati iz

svog srca.

Od sebe ne mogu pobeći! znala je. Odlučila je da nauči da ţivi sa tom ljubavlju, koju mo-

ra da pokopa duboko u sebi i čuva je kao najveće blago, kao i svaki trenutak koji su zajedno

proveli.

XVI

Eleonora je predano radila u kompaniji, ali je sve Timove pokušaje da ostvare bliţi kon-

takt vesto izbegla i uspela da zadrţi njihov odnos krajnje poslovnim. Kada nakon nekoliko

pokušaja nije uspeo da ostvari svoju nameru da je bolje upozna, Tim je odlučio da je direktno

pozove na večeru. Iznenadio se kada ga je ljubazno, ali hladno odbila i postavila na njegovo

mesto, mesto poslodavca, vlasnika kompanije. Poučena iskustvom sa Majklom Tajlerom,

Eleonora nije ţelela da ponovo napravi istu grešku. Nije, htela ni da razmišlja da li je Tineu

Dţekson drugačiji od Majkla. Uostalom, dosadilo joj je da u poslednje vreme odbija muškar-

ce. Taj osećaj joj nije bio nimalo drag, naprotiv ostavljao je u njoj oseća nje praznine.

Jedini muškarac koji nije pokazao ţelju da sa njom provodi više vremena, a kojeg je ţele-

la svakom porom svoga bića, bio je Dţastin. Za razliku od drugih on je uzimao i ostavljao ka-

da je hteo, ali nijednom nije poţeleo da mu pripada u potpunosti, da bude jedina ţena u nje-

govom ţivotu. To saznanje ju je bolelo, vreĎalo, izazivalo bes u njoj. Ali ona tu nije mogla ni-

šta da promeni. Sve što je mogla, to je i radila, uţivala je u tim kratkim trenucima koje joj je

podario, izmeĎu putovanja njegove devojke.

Povukla se u samoću svoje garsonjere, čak je izbegavala i Klaru, koja je svakodnevno

pozivala na prijeme koji su se organizovali po Denveru. Nekako je uspevala da na svako Kla-

rino nagovaranje iznaĎe opravdanje za izostanak, uz obećanje da će neki drugi put ići sa njom.

Cesto se nije javljala na telefon, jer je znala da je niko drugi do Klara.

Jedno popodne, dok je čitala knjigu, začulo se zvono na vratima. Otvorila je i nije se iz-

nenadila kada je ugledala Klaru.

– Došla sam da te izvučem iz te jazbine! Mora da je u pitanju velika ljubav. Ne mogu da

verujem da lepa En pati! nije prestajala da priča Klara. Da li si ti čula da je najbolji lek za ra-

njeno srce, nova ljubav?! O boţer kako sam ti zahvalna što si me poštedeo tih srceparajućih

sentimentalnosti i uputio Metjua na moj put!

– Zar se ti nisi udala iz ljubavi? zaprepašćeno je pitala Eleonora.

– Pa, nije baš da sam bila luda od ljubavi, kao ti sada, ali na neki način sam volela Metjua

odgovo, rila joj je Klara uz bledi smešak na licu.

– Kako to misliš na neki način? bila je uporna Eleonora.

– Pa zar ti nisi čula da postoji više vrsta ljubavi? pitala je Klara glasom u kom su bili po-

mešani tuga, razočaranje, pomirenost. Eleonora nikada pre nije čula Klaru da tako govori.

– Koja je tvoja vrsta ljubavi Klara? pitala je blagim glasom, koji je na Klaru delovao po-

put magije i otvorila joj je dušu.

– Kao i sve devojke mojih godina i ja sam maštala o idealnom muškarcu, koji će osvojiti

moje srce i ostvariti moje devojačke snove. I sama znaš koliko sam bila puna optimizma na

fakultetu. A onda na četvrtoj godini upoznala sam mladića koji je bio dve godine stariji od

mene. Zabavljali smo se, a da niko to nije znao. Uglavnom smo vreme provodili uz njegovoj

iznajmljenoj sobi pored Čikaga. On je bio u Čikagu sluţbeno, na specijalizaciji. Došao je iz

Evrope, nemoj me pitati odakle, ni kako se zvao, jer ti to neću reći.

– Pred kraj semestra sam shvatila da sam trudna. Sva srećna sam mu to saopštila, misleći

da će i on biti srećan. Ali od svega on mi je ostavio novac za abortus i nestao. Nikada ga više

nisam videla. Verovala sam da me voli, koliko i ja njega. Istina, nikada nije pričao o našoj bu-

dućnosti, ali sam čvrsto verovala da su nam ţelje iste.

– Ostavši sama, razmišljala sam šta da radim. Nisam bila oduševljena da budem samoh-

rana majka u dvadeset dve godine, bez diplome i posla. Odlučila sam da se oslobodim deteta.

Otišla sam kod doktora, obavila pregled i zakazala abortus. Trebalo je da doĎem narednog

dana, u devet sati. Stigla sam nešto ranije. Dok sam sedela u čekaonici, slušala sam razgovore

drugih ţena. Jedna od njih je pogledala u mom pravcu i rekla ţeni do sebe, ali dovoljno glasno

da je i ja mogu čuti: Pogledaj kako je mlada. Šta će ona u ovoj klanici?

– Odjednom, obuzeo me je silan strah. Graške znoja su mi oblile čelo i ponestalo mi je

kiseonika. Ustala sam i istračala iz bolnice. Trčala sam bez cilja, ulicama Čikaga, često prese-

cajući kolone automobila, čiji su mi vozači preteći svirali. U trenutku sam se okrenula unazad

začuvši pištaljku policajca, a onda osetila udarac. Ničeg se više nisam sećala.

– Probudila sam se u bolnici, nekoliko sati kasnije. Kada je doktor došao, rekao mi je da

sam dobro prošla, ali da sam izgubila bebu, da mu je ţao, ali da sam mlada i slične gluposti.

Samo sam ga gledala, nisam mogla reč da prozborim. Suze su se skotrljale niz moje lice. Ni

sada ne znam da li su to suze olakšanja ili suze tuge koje sam dugovala tom neduţnom biću.

– Narednog dana me posetio sredovečni gospodin koji se raspitivao za moje stanje, a po-

tom me pitao šta moţe da učini za mene, pri tom mi izrazivši saučešće zbog izgubljene bebe.

Dolazio je svakog dana sa ogromnim buketom cveća, dok mi nije celu sobu pretvorio u cveća-

ru. Trudio se da me zainteresuje svojom pričom, i uspeo je. Bio je prijatan, nenametljiv, du-

hovit.

– Kada sam izašla iz bolnice, sačekao me je njegov vozač ispred. Metju je bio u autu.

Kada sam ušla, pitao me gde ţelim da me odveze. Rekla sam mu da ţivim u internatu i da ne

bi bilo zgodno da se tamo pojavi sa svojim mercedesom. Predloţio mi je da se nekoliko dana

odmorim u njegovom apartmanu na Mičigenskom jezeru. Ne znam zašto, prihvatila sam nje-

govu ponudu.

On je boravio sa mnom, ali bez moje ţelje da ga vidim, nije se pojavljivao, nije mi sme-

tao. Provodila sam dosta vremena sa njim. Trudio se na sve načine da mi nekako nadoknadi

moj gubitak, ponudio mi novac, mada je znao da je gubitak za mene od neprocenjive vrednos-

ti i da ga nikada niko ne moţe nadoknaditi. Nisam mu rekla da sam i sama planirala da se os-

lobodim bebe. To je jedina tajna koju Metju ni danas ne zna. Pošto nisam govorila o ocu dete-

ta, nije me ni pitao. Shvatio je da nismo više zajedno i poštovao je moje ćutanje na tu temu.

Kada sam se dovoljno oporavila, vratila sam se na fakultet. Svi ste znali da sam imala nezgo-

du, ali nikom nisam rekla detalje. Srećom nisu bili mnogo radoznali.

XVII

– Metju me je povremeno posjećivao i svaki put odvodio na različita mesta. Sva su bila

ekskluzivna, a mnoga nedostupna i najbogatijim graĎanima Čikaga. Osećaj sigurnosti koji mi

je pruţao, značio mi je mnogo, kao i osećaj da sam nekom jako bitna, posebno posle razoča-

renja koje sam doţivela. Kada sam diplomirala iste večeri mi je rekao da je gradonačelnik

Denvera i zaprosio me. Nisam dugo razmišljala o njegovoj ponudi. Prihvatila sam je jos isto

veče. Znala sam da pored Metjua nikada neću biti sama niti ostavljena. Njemu je bitnija moja

sreća od njegove sopstvene, a to prija ojaĎenom srcu kao melem na ranu.

Vremenom sam ga zavolela. Uvek mi je ispunjavao ţelje, često i pre nego što bih nešto

poţelela. Podigao me na pijedestal, stvorio od mene kult ţene. Svi mi se obraćaju sa strahopo-

štovanjem, Veruj mi da prija svakoj ţeni da se oseti voljenom i vaţnom, ali i moćnom. Opija

kao najbolje vino.

– A ljubav, onaj osećaj da lebdiš, da si izmeĎu jave i sna?! nije mogla da je ne pita Eleo-

nora.

Klara je pogledala pogledom punim tuge.

– Za takvu ljubav ne znam, sem u knjigama i na filmu. Zbog toga ponekad budem tuţna,

a onda sebe brzo utešim da takve ljubavi ne postoje u ţivotu, zato o njima toliko pišu.

Eleonora je zamišljeno gledala Klaru i po prvi put se uplašila shvativši da njena drugarica

ne zna kakav je osećaj kada ti srce zadrhti pri samom susretu sa muškarcem kojeg voliš. Ništa

joj nije rekla, nije mogla da je povredi. Već je dovoljno propatila, nije htela da joj i ona nanosi

bol. Shvatila je koliko je Klarin ţivot, iako dinamičan, u stvari prazan. Zalud sve te lepote ko-

je je okruţuju, pogodnosti koje joj omogućavaju lagodan ţivot, kada ona nije osetila drhtaj

svog srca. Kada joj svaka misao nije bila ispunjena samo jednom ţeljom da se naĎe u zagrlja-

ju voljenog čoveka, Ona je ţivela ţivot bez ţivota.

– A sada da čujem tvoju ţivotnu priču podstakla ju je Klara.

– Nema tu šta mnogo da se priča. Čini mi se da ga volim čitavog svog ţivota. Sreli smo

se dva puta, vinuli se u neviĎene visine, gde smo doţiveli suštinu svog postojanja i onda se

razišli. On je ostao u Nojsu sa svojom devojkom, a ja sam došla ovde tiho je ispričala Eleono-

ra.

– Zašto se ne boriš za svoju ljubav En, kada ga toliko voliš? Sigurno mu ta devojka ne

znači mnogo, kada je mogao da je prevari i sa tobom doţivi "lepotu umiranja ljudskog razu-

ma".

Suton se već poodavno uvukao u malu garsonjeru i svojim plavičastim plastom obavio

prostoriju i predmete u njoj. Devojke su sedele i ćutale u tami. Nijedna nije ţelela da prekine

čaroliju trenutka i da upali svetio. Bile su bliţe ovih nekoliko sati, nego sve godine studiranja.

Zvonjava telefona ih je prenula iz sanjarenja.

Telefon je uporno zvonio, ali se nijedna nije pokrenula da se javi. Pustile su ga da zvoni

do isključenja, a oda su se rastale. Klara je otišla pogunutih ramena, kao da na njima nosi og-

roman teret. Eleonori su zablistale suze u oku gledajući drugaricu. Ţivot se grubo poigrao sa

njima. A onda se pitala šta je sa ostalim devojkama i mladićima iz njihove klase? Da li i oni

imaju neku svoju tuţnu priču, ili su moţda bili bolje sreće od njih dve.

***

Dţastin je lutao od mesta do mesta, ali nigde nije mogao da naĎe svoj mir. Što je više be-

ţao od svoje ljubavi, sve ga je jače proganjala. Najveći neprijatelj „su mu bile noći. Nesanica

je ostavila svoj pečat na njegovom muţevnom licu. Njen lik ga je proganjao, a srce je čeznulo

za njenim glasom, dodirom.

Posle mesec dana se vratio u Čikago. Kada je posetio Fosetove bili su više nego iznena-

Ďeni njegovim izgledom. Upalih obraza, neobrijan, sa sjajem u očima kao da ima groznicu,

bio je senka Dţastina kojeg su oni poznavali. Više je ličio na isposnika, nego na farmera.

Posle ručka su ga zadrţali na dečjoj proslavi. Naime, njihovim devojčicama je bio roĎen-

dan. Slavili su ga porodično, tako da nije bilo ljudi sa strane, ni guţve. Dok su se deca zabav-

ljala, odrasli su uz piće ćaskali.

Ed je iskoristio priliku i pozvao Dţastina u biblioteku.

– Čoveče, šta učini od sebe?! nije mogao a da ga ne pita. Zar nije bilo jednostavnije pot-

raţiti je u Denveru, nego se tako ubijati?

– I šta da joj kaţem kada je naĎem?! Da je tešim zbog raskida sa Majklom ili da joj česti-

tam venčanje sa Pitom? Stvarno ne znam šta bih više od ta dva! rekao je ogorčeno.

– Ti si lud! O kakvom venčanju pričaš? pitao ga je Ed.

– Zaboravi, stara priča, i nije vredna spomena. Proći će me ovo, ne brini, Ed uveravao ga

je Dţastin, a sam nije verovao u svoje reci.

Ed je shvatio da je svaki dalji razgovor besmislen, pa su se vratiil u salon. Dţastin se op-

rostio od njih, i pored svih njihovih navaljivanja da prespava.

– Tvoja soba je uvek spremna ponosno mu je rekla Rejčel, pri tom ne sluteći kakva je

osećanja probudila u njemu.

Dţastin se samo nasmešio i otišao.

XVIII

Poslovi na farmi su iscrpljivali Dţastina, ali nisu mogli da potisnu njegove misli o Eleo-

nori. I dalje je noću stajao na prozoru i gledao u pravcu njene kuće koja je ostajala u mraku.

Svaki put prilazio je prozoru s novom nadom da će ugledati svetio, koje će mu svojim sjajem

poslati poruku da je ona tu. Ali njegovo čekanje je bilo uzaludno. Počeo je da razmišlja kako

da je pronaĎe. Ali svaki put je bio poraţen pri pomisli da je moţda već dugo, srećno udata,

ţena drugog čoveka.

A onda jednog dana dok je zajedno sa radnicima obavljao poljske radove, setio se svog

dalekog roĎaka, bratanca njegove majke, koji je sa roditeljima ţiveo u Denveru. Tim je bio

nešto mlaĎi od njega, ali dok su bili mali često su se njihove porodice posećivale. Njegova

majka je mnogo volela svog brata, Timovog oca. Uostalom, on je njegovim roditeljima po-

zajmio novac za ovu firmu. Njegov otac je godinu dana kasnije vratio taj novac, uplatom na

račun njihove kompanije.

Odlučio je da ih još iste večeri pozove. Moţda bi mogao i da ih poseti, a to bi bila idealna

prilika da ode u Denver i pokuša da sazna nešto p Eleonori.

Čim je ušao u kuću, potraţio je imenik njegove majke i u njemu zaista našao broj porodi-

ce Dţekson. Dok je okretao brojčanik srce mu je snaţno udaralo, da je čuo njegove otkucaje.

"Smiri se!" govorio je sebi, dok je čekao da se uspostavi veza. A onda se začuo glas starog

gospodina sa druge strane, Dţastin se odmah predstavio, pitao za njihovo zdravlje i za Tima.

Prijatno iznenaĎen ovim pozivom starac mu je odgovorio:

– Pa, ako ţeliš da se uveriš u kakvom smo stanju momče, mogao bi i da nas posetiš. Na-

ravno, ako ti poslovi na farmi to dozvoljavaju,

– Rado! odgovorio je Dţastin, koji nije mogao da veruje u ono što čuje.

Starac mu je dao adresu i raspitao se za zdravlje njegovih roditelja, pri tom ih srdačno po-

zdravivši.

Dţastin je imao osećaj lakoće, činilo mu se da moţe da poleti. Nije verovao da mu se sve

ovo dogaĎa. Sudbina mu nije okrenula leĎa, bar za sada. A onda ga je obuzeo stari strah. Šta

ako je sretnem, a ona nije više sama?! MeĎutim, odlučio ja da učini kraj toj neizvesnosti.

Od Rejčel je saznao da joj Eleonora povremeno piše, ali da su to kratka pisma u kojima je

obaveštavala da je našla posao, da je Denver lep grad i da je zadovoljna. Nadao se da bi oba-

vestila Rejčel da se udala. A onda je crv sumnje u njemu proradio i pitao se zašto bi? Dţastin

nije znao koliko su bliske njih dve, a nije mogao Rejčel da pita. Svoju ljubav prema Eleonori

nije krio, ali nije je ni objavljivao na sva zvona.

Poslovi na farmi su zahtevali njegovo prisustvo do leta, Tek početkom jula Dţastin je

mogao da otputuje u Denver. Najavio se Dţeksonovima i istog dana krenuo. Kada je stigao,

bračni par ga je dočekao srdačno. Bilo im je drago da ga vide posle toliko godina. Još draţe

im je bilo kada su čuli da ju je Dţastin unapredio farmu, da je proširio i da je stvorio svoj la-

nac prodaje.

Iznenadili su se da su se Dţastinovi roditelji povukli i vratili u rodno mesto.

– Znači, to je razlog što se poslednjih godina nismo viĎali?! tuţno je prokomentarisao

njegov roĎak. Ali me je mnogo obradovalo što si nas se setio Dţastine.

– Zar mogu zaboraviti vašu dobrotu? Da nije bilo vas, ne bi bilo ni moje farme sada! od-

govorio je Dţastin, a duboko u sebi je osećao stid, što se ovih ljudi setio iz sebičnih razloga, a

ne iz zahvalnosti prema njima.

Kada se Tim vratio iz kompanije, dva momka su se bratski zagrlila. Selili su se svog de-

tinjstva, a onda su dugo pričali o proteklim godinama,

– Moraćemo da napravimo prijem u čast dolaska našeg roĎaka rekao je Tim roditeljima.

Upoznaće nove ljude, moţda i ovde otvori lanac svojih prodavnica. Moţda mu se i neka den-

verska cura svidi, pa se i oţeni, već mu je vreme šalio se Tim.

Narednih dana Dţastin se odmarao. Tek sada je osetio koliko je umoran. Obzirom da su

roĎaci nameravali narednih mesec dana da ga zadrţe, nije ţurio da krene u potragu za Eleono-

rom. Imao je dovoljno vremena da razmisli odakle da krene.

Vikend se neumitno bliţio, a sa njim i prijem koji su Dţeksonovi već uveliko pripremali.

Dţastin je shvatio da su vesela porodica, i da im nije bilo teško da naĎu povod da bi okupili

draga ljude. U to se uverio kasnije, za vreme svog boravka u njihovoj kući,

Eleonora je ovog puta primila poziv sa dve strane za prijem kod Dţeksonovih, i nikako

nije mogla da ga izbegne. Tim ju je obavestio već sledećeg dana po Dţastinovom dolasku, a

Klara dva dana kasnije. Nije ni slutila kakvo je iznenaĎenje čeka.

Sa Klarom je obišla butike i kupila ruţičastu haljinu koja se tesno pripajala uz telo i isti-

cala njenu vitku liniju. Kosu je pokupila u punĎu i diksretno se našminkala. Lagane sandale sa

visokom potpeticom su upotpunile njenu večernju toaletu. Kada se pojavila na vratima salona

izgledala je kao ruţičasta izmaglica u letnjem predvečerju. Svi pogledi su bili uprti u nju.

Dţastin je stajao pored stuba u blizini vrata i nije verovao svojim očima, Pojavila se pred njim

u svoj svojoj lepoti, kao anĎeo koji je sišao sa neba.

Sa druge strane salona u susret joj je išao Tom. Očaran njenim izgledom nije skrivao svo-

je oduševljenje. Dţastinu to nije promaklo i hladan znoj oblio mu je čelo. Nije mogao da gle-

da srećan osmeh na licu svog roĎaka i izašao je na terasu. Sveţina večeri mu je prijala da oh-

ladi svoja uzburkana osećanja. Misli su mu bile zbrkane, i trebalo mu je vremena da ih dovede

u red. Nije mogao da se pojavi pred njom sa uzdrhtalom čeţnjom, koju nije mogao da sakrije.

Ples je uveliko otpočeo, a on je još uvek stajao na terasi i palio cigarete jednu za drugom.

Zagledan u nebo, osećao se kao zvezda čija je svetlost treperila u tami noći, sam u mnoštvu,

uzrhtao, daleko od one koju voli.

"Sama je, i još lepša nego pre. Da li je svoje srce poklonila Timu, ili se on bori za njenu

ljubav?" U svakom slučaju Dţastin je morao da se povuče. To je bio najveći udarac za njega.

Sada, kada ju je našao, sasvim slučajno, morao je da je prepusti roĎaku.

Znao je da je već odavno trebalo da se vrati u salon, ali jednostavno nije imao snage.

Svakog trenutka je očekivao da će ga Tim potraţiti, i strepeo kap dete kada očekuje da bude

uhvaćeno u nestašluku.

XIX

Dţastin sam sa sobom vodio borbu, otvorila su se vrata i dve ţenske prilike su se pojavile

na terasi. Videvši muškarca kako oslonjen na ogradi gleda u noć, pošle su na drugu stranu.

Zapalile su cigarete. Pre nego što je plamen upaljača osvetlio njeno lice, znao je da je ona. Vi-

še nije mogao da izdrţi i prišao je.

– Primate li usamljenu dušu koja luta nepoznatim prostorima u okrilje vaše topline koja

zrači u noći? pitao je promuklim glasom.

Eleonora se sledila. Dobro je poznavala taj glas. Nemoćna,da progovori, da napravi ije-

dan pokret, stajala je nema i zurila u muškarca ispred sebe. Klara, koja ništa nije slutila, izne-

naĎena nepoznatim muškarcem, a još više njegovim poetskim nastupom, brzo se snašla;

– Samo ako su vam na mere čestite i zakikotala se. Od studentskih dana nije imala prilike

da zbija šale na ovakav način, Eleonora je i dalje ćutala.

– Ja sam Dţastin naklonio se Klari i poljubio joj ruku, a potom se okrenuo Eleonori.

Uhvativši je za ruku osetio je kako drhti, i jeza proĎe njegovim telom. Nagnuo se i polju-

bio joj ruku, ali nije izustio ni reč. Plašio se da ga ne oda drhtaj u glasu.

Muzika je svirala evergrin i Dţastin se naklonio Klari.

– Ţao mi je što vas moram odbiti, ali mom muţu ne bi bilo drago da plešem sa nepozna-

tim muškarcem. Moja prijateljica je slobodna, pa me moţe zameniti.

Dţastin je ispruţio ruku Eleonori, Prihvatila je, jer još uvek nije mogla da doĎe do glasa.

Kada su ušli u salon i pošli ka podijumu prišao im je Tim.

– Dţastine, gde si nestao?! Svuda sam te traţio.

– Bio sam na terasi jednostavno je odgovorio Dţastin.

– Vidim, nisi gubio vreme pecnuo ga je Tim.

Dţastin mu se vragolasto nasmejao, a Eleonora uputila prekoran pogled. Tim je produţio

dalje, ali ih je ispod oka posmatrao. Morao je da prizna da su veoma lep par. Voleo je Dţasti-

na i tiho u sebi mu poţelo sreću, kad je već on nije imao kod Eleonore.

Dţastin je obgrlio Eleonoru oko struka neţno kao da je priviĎenje, plašeći se da ne nesta-

ne ako je jače privuče k sebi. Oslonjena o njegovo čvrsto telo, prepustila mu se da je vodi na

podijumu, ali je potajno ţelela i kroz ţivot. Disala je isprekidano kao da se borila za vazdih.

Znala je da oseća ubrzane otkucaje njenog srca, ali nije mogla da ih smiri. Plesali su i dalje,

pri tom ne progovorivši ni reci, sve dok im Tim nije prišao.

– Mogu li dobiti jednu igru i ja, ili je dama rezervisana za celo veče? vragolasto je pitao.

– Mada nerado, Dţastin mu je prepustio Eleonoru.

– Izgleda da moj roĎak ima više sreće od mene zadirkivao ju je Tim, kada se Dţastin uda-

ljio.

– Ne znam odakle ti takva ideja? pravila se nevešta Eleonora.

– Pa, ne treba biti mnogo pametan, treba samo paţljivo gledati.

– Da ti to mene ne uhodiš? pokušala je da promeni temu.

– Ne, mada bih to rado činio kada bi mi donelo više uspeha kod tebe.

– Tim, nemoj opet da počinješj stare teme.

– Dobro, nemoj se ţestiti, Jasno mi je da je moj roĎak u prednosti, on ti nije poslodavac.

Hej, dala si mi ideju, daću ti otkaz, moţda i to nešto promeni!

Eleonora je u trenutku zastala usred igre i pogledala Tima širom otvornih očiju.

– Nećeš valjda? pitala je paničnim glasom, a u očima joj se ogledao strah.

Tim se nasmejao tako glasno da se nekoliko parova okrenula ka njima, s onda tihim gla-

som odgovorio: Ne boj se ludice, pa ne bih te oterao od sebe. Kad već ne mogu da te imam,

onda bar mogu da uţivam u tvom prisustvu,

Eleonora se zacrvenela, ali mu ništa nije odgovorila. Kada je muzika prestala, pogledom

je potraţila Klaru, ali je nije videla. Dţastin im je prišao i obavestio je da joj je prijateljica oti-

šla. Ponudio se da je isprati, a ona ga je samo gledala. Tim se udaljio osetivši da je suvišan.

Dţastin je ispratio Eleonoru do njenog stana, a onda više nije mogao da se kontroliše.

Uzeo ju je u naručje i počeo da je ljubi. Nije se opirala. Postala je zarobljenik njegovih usana i

ruku, i neodoljive ţelje da nikada ne prestane.

***

Narednog jutra Eleonoru je probudilo zvono na ulaznim vratima. Prebacila je ogrtač pre-

ko spavaćice i otvorila. Ispred vrata je stajao dečko iz cvećare sa ogromnim buketom crvenih

ruţa. Kada je ušla, stavila je cveće u vazu i pročitala poruku.

"Trenutke najveće sreće i najdubljeg bola doživeo sam sa tobom. Džastin"

I sada, kao mnogo puta pre toga, Eleonora je pogrešno protumačila njegove reci. Oči su

joj se napunile suzama, a tek probuĎenu nadu, zamenilo je novo razočaranje. Tek sada se seti-

la Veronike. Da li je ponovo otputovala?, ogorčeno je pomislila. Zguţvala je papir, a ruţe ba-

cila u smeće. Suze su joj tekle niz lice, i nije se ni trudila da ih zaustavi. Htela je da suzama

spere sav svoj bol.

Ostatak vikenda je provela u tmurnom raspoloţenjeu. Ni knjige joj nisu donosile smiraj i

utočište od misli koje su joj izazivale bol. Radnu nedelju je započela sa podočnjacima od nep-

rospavanih noći. Jedva je čekala godišnji odmor, ali morala je još ovu nedeju da privede kra-

ju.

XX

Klara nije dugo izdrţala, pošto Eleonora nije javljala na tefon ponedeljak posle podne ju

je posetila. Zatekla je u lošem raspoloţenju i bolje je osmotrila.

– Da li se meni čini, ili je lepi neznanac ostavio jači utisak nego što si ţelela? pitala je

Klara uz osmeh.

– Za mene on nije neznanac odgovorila joj je Eleonora glasom koji ju je odao.

– Nije valjda... zaprepašćeno je pitala Klara.

Jeste! skoro je vrisnula Eleonora. Ni ovde nemam mira od njega! U mišju rupu da se sak-

rijem on bi me pronašao!

A onda joj je sinula ideja.

– Klara, za nekoliko dana počinje mi godišnji odmor. Da li još uvek vaţi tvoj poziv da ga

provedemo na Mičigenskom jezeru? pitala je Eleonora.

– Opet beţiš! prekorela ju je Klara,

Eleonora je nemo gledala preklinjućim pogledom. Klara ju je zagrlila, a onda odgovorila.

– Ludice jedna! Naravno da vaţi! Samov reci kada hoćeš da krenemo.

– Što pre! u dahu je izustila.

– Onda u petak posle podne?!

– Dogovoreno.

***

Opijen srećom što je tako lako pronašao Eleonoru, pri tom je još uvek bila sama i slobod-

na, Dţastin nije ni slutio da će je ponovo izgubiti. Njegov ţivot je počeo da dobija novi smi-

sao, novu ruţičastu boju, istu kao njena haljina, prozračnu i nestvarnu. Po ko zna koji put, u

mislima, vraćao je dogaĎaje protekle večeri i svaki put je snaţno doţivljavao.

Pokušao je da preko Tima dozna više o Eleonori od njenog dolaska u Denver.

– Dţast, ti si se ozbiljno zainteresovao za moju sekretaricu? Kakva slučajnost, da ste obo-

je ţiveli u Nojsu, a upoznali se ovde, u Denveru?! čudio se Tim.

Da je samo znao... Njegovom čuĎenju ne bi bilo kraja.

***

Eleonora je jedva čekala kraj nedelje da otputuje, a Dţastin da je ponovo vidi. Kako su

im ţelje bile različite, a iste. Dok je on hrlio u zagrljaj svojoj ljubavi koja ga je celog proţela,

ona je beţala od svoje u nadi da će tako naći po ko zna koji put izgubljeni mir.

Vrelo sunce i hladna voda jezera prijali su Eleonori i blagotvorno uticali na njene napete

nerve. Opuštala se i uţivala na obali jezera. Klara se svim silama trudila da joj večeri proĎu u

što boljem raspoloţenju. Kada su ostajale u apartmanu dugo su pričale o svemu što su godi-

nama nosile duboko utisnuto u svojim srcima.

Slušajući te En, poţelim da i ja doţivim bar na trenutak osećaj sreće i dubinu bola kao ti.

Da osetim da postojim, da sam ţivo biće od krvi i mesa, a ne samo "lutka" na koju je Metju

jako ponosan. A onda kada se setim sopstvenog razočarenja i srušenih snova, plašim se da ne

izgubim Metjua. Bez njega bih bila izgubljena u njenom glasu se osećala strah koji je obuzeo

celo njeno biće.

Tada bi je Eleonora tešila kao malo dete.

***

Dţastin je iste večeri, ne znajući da je Eleonora tog poslepodneva otputovala, pozvonio

na vratima njenog stana, Kada mu niko nije otvorio, odlučio je da sačeka, Seo je na stepenik i

čekao, u nadi da će se Eleonora ubrzo pojaviti. Kada je nije bilo ni u jedanaest sati hteo je da

ode, ali radoznalost i ljubomora su bili jači od njega. Ostao je cele noći ispred zaključanih

vrata. Kada se ni u jutru nije pojavila, shvatio je da nešto nije u redu. Vratio se kući i odlučio

da pita Tima zna li on moţda gde bi mogla biti Eleonora, U kući su svi spavali, pa se i on po-

vukao u svoju sobu.

Kada se tog popodneva sreo sa Timom, odustao je od svoje namere da ga išta pita o Ele-

onori. Vikend je proveo sa Timom po denverskim lokalima u društvu devojaka koje su mu se

otvoreno nudile. MeĎutim, Dţastin nije bio zainteresovan za avanture, te nijednoj nije poklo-

nio više paţnje nego što je bilo neophodno.

U nedelju uveče se ponovo pojavio ispred Eleonorinog stana, ali je opet našao zaključana

vrata. I tu noć je presedeo na stepeništu, a ujutru se uputio u kompaniju u nadi da će je tamo

naći. Znao je koliko je Eleonora savesna i da neće izostati sa posla. Ušavši u hol prišao mu je

vratar i ljubazno ga pitao kome da ga najavi.

– GospoĎici Eleonori Nilson odgovorio je Dţastin.

– Ali, gospoĎica Nilson ne dolazi rekao mu je vratar.

– Kako to mislite? zbunjeno je pitao pţastin.

– Ţao mi je gospodine, ali ključ njene kancelarije nije uzet. Trenutak,

Mladić je otišao do pulta i pogledao u spisak zaposlenih. Vrativši se rekao je Dţastinu:

– Kao što sam vam rekao, gospoĎica ne dolazi. Ona je na godišnjem odmoru.

Dţastinu je počela da se vrti prostorija. Nije znao šta sada da radi, Gde da je traţi? Da li

je otišla kući, u Nojs, ili kod Fosetovih, u Čikago, ili u nekom nepoznatom pravcu. Nije imao

izbora, morao je da potraţi pomoć od Tima. Zahvalio se mladiću i napustio predvorje kompa-

nije.

Tim je tog dana otputovao na novo nalazište nafte i nije znao kada će se vratiti, Dţastin

baš nije imao sreće. Zatečen u Denveru, bez obaveza, bez voljene ţene i bez pomoći brata, ni-

je znao kako da utroši slobodno vreme. Problem je bio u tome što ga sem da naĎe Eleonoru,

ništa drugo nije zanimalo, što je u njemu izazivalo loše raspoloţenje.

Videvši ga utučenog i bezvoljnog stari Dţekson je pokušao da ga zabavi, ali bezuspešno.

A onda je odlučio da ga otvoreno pita šta ga muči. Dţastin se dugo branio da je sve u redu, ali

se starac nije dao zamajati.

– Momče, znam ja kako izgleda čovek kada ima neki problem. Zato mi se bolje poveri,

moţda ti mogu pomoći. Ako je novac u pitanju slobodno reci, nemoj se ustručavati.

Kada ga je Dţastin ubedio da nema finansijskih problema, starac je prokomentarisao:

Ako su finansije u redu, onda jedino još ljubav moţe da muči mladog čoveka.

Dţastin se i protiv svoje volje kiselo nasmejao.

– Ko je ta srećnica, koja nije svesna šta gubi mučeći te neizvesnošću? našali se starac.

Kada Dţastin ništa nije odgovorio, stari Dţekson je nastavio: Dţastine, jesi li upoznao

Timovu novu sekretaricu? Izuzetna devojka. Vredi se potruditi oko nje, moţda te i izleči?

Na samo spominjanje Eleonore, Dţastinu su zasjale oči, što je bilo sasvim dovoljno da

Dţekson shvati problem svog roĎaka. Pravio se nevešt, a u glavi je već kovao plan kako da

spoji to dvoje ljudi. Nije više insistirao na razgovoru sa Dţastinom, na čemu mu je ovaj bio

zahvalan. Povukao se u svoju sobu i razmišljao kako da naĎe Eleonoru.

Stari Dţekson čim je ostao sam okrenuo je kompaniju i traţio Timovu sekretaricu. Saz-

navši da je na odmoru, pozvao je svog prijatelja gradonačelnika Metjua.

– Met, treba mi tvoja pomoć. Da ne zna Klara gde se skriva njena prijateljica?

– Dţeksone, Dţeksone! Da ti nije toliko godina, zaista bih se zabrinuo za tebe šalio se

Metju. Eleonora i Klara su otputovale na odmor nekoliko dana. Treba li da se vrati? Ima li

problema u kompaniji? sada već zabrinutim glasom pitao je Met.

– Ma, nikako. Samo pitam, jer je zagrejala nečije srce, a sada je nestala.

– Srećan sam što nije u pitanju tvoje srce smejao se Met.

– A gde su otputovale Met? bio je uporan Dţekson.

– Na Mičigensko jezero.

Zadovoljan dobijenim informacijama Dţekson je još malo popričao sa Metjuom, a onda

prekinuo vezu. Ostalo je još samo da smisli kako će to da saopšti svom roĎaku, a da se ovaj ne

uvredi što zabada nos u njegovu privatnost. Imao je dovoljno vremena do večere da smisli ne-

što.

XXI

Eleonora je samo posle nekoliko dana provedenih na suncu dobila bronzanu boju, koja je

još više isticala plavetnilo njenih očiju. Njena, ionako plava kosa, posvetlela je, što je činilo

kontrast njenom preplanulom tenu. Klari se činilo da je još više oslabila od kada je srela Dţas-

tina u Denveru, ali joj ništa nije rekao. Zapravo, razmišljala je kako da joj pomogne. Ni sama

nije znala šta da radi.

Dţastina nije poznavala, ali joj je neki unutrašnji glas govorio da je on pravi čovek za

nju. Prosto nije mogla da poveruje u priču koju je čula od Eleonore, da su njihovi susreti krat-

ka intermeco njegove duge veze sa Veronikom. Klari se činilo da Dţastin voli Eleonoru, i da

će pre Veronika biti intermeco njihove ljubavi.

Kada je Metju pozvao i rekao za neobičan poziv starog Dţeksona, Klara je bila sigurna u

svoje pretpostavke. Više je ništa nije moglo razuveriti u Dţastinovu ljubav prema Eleonori.

Trebalo je samo osmisliti njihov ponovan susret, a da ne bude napadno, i više ih niko i ništa

ne moţe rastaviti.

Za vreme večere gospoĎa Dţekson je ne znajući da čini uslugu svom suprugu, rekla: Ka-

ko mi nedostaje Tim. Ne volim kada ode na duţe vreme. Da smo znali da će otputovati mogla

sam da pozovem Metjua, Klaru i njenu prijateljicu, bilo bi mnogo veselije.

– Draga, i da si znala ne bi imalo nikakve koristi od toga. Znaš da Metju bez Klare ne od-

lazi u posete.

– A zašto bi i došao bez Klare?

– Zato što je otputovala na Mičigensko jezero sa svojom prijateljicom.

Videvši senku koja je prešla preko Dţastinovog lica, a potom blagi titraj oko njegovih

usana, Dţekson je bio zadovoljan učinjenim. Efekat je bio potpun. Bio je zahvalan ţeni na

pomoći.

Nakon večere Dţastinova potištenost je nestaja i ustupila mesto vedrom raspoloţenju.

Raspričao se kao prve večeri kada je doputovao. Stari se zagonetno smejuljio, jer je već unap-

red znao da će ih Dţastin već ujutru napustiti, u potrazi za gospodaricom svoga srca.

***

Klara se uspavala, pa je odlučila da ode ukupovinu, dok se Eleonora ne vrati sa plaţe. Iz-

lazeći iz hotela, na recepciji je srela Dţastina. Iako je on nije primetio javila mu se. Ozaren

srećom što je vidi, pozdravio je, a onda pogledom potraţio Eleonoru. Klara se pravila da ništa

ne primećuje. Pošto nije video Eleonoru u blizini pitao ju je:

– Zar vaša prijateljica nije sa vama?

– Trenutno uţiva u kupanju odgovorila je Klara, i oprostila se.

Dţastin je rezervisao sobu, a onda se brzo presvukao i otišao na plaţu.

Videvši je gde sneno leţi na peškiru izlaţući svoje vitko telo vrelom julskom suncu, po-

lako je prišao i spustio se pored nje. Pošto nije reagovala, uzeo je mleko za sunčanje i počeo

da joj neţno maţe leĎa. Trgla se kao da ju je polio vrelom vodom. Ugledavši ga pored sebe,

skinula je naočare za sunce i protrljala oči. Nije verovala da je zaista tu, da nije sve samo plod

njene mašte ili posledica vrelog sunca.

– Moja usamljena duša i dalje luta nepoznatim prostorima u nadi da ćeš je jednom primiti

u okrilje svoje topline kojom zračiš.

Nema i paralisana gledala ga je, tonući u tamne dubine njegovih ţenica. Spustio je polju-

bac na njene poluotvorene usne, meke i vrele, ne mareći što se nalaze na javnom mestu.

Za Eleonoru je vreme stalo. Obavila je svoje ruke oko njegovog vrata i uzvraćala mu po-

ljupce istom ţestinom. Kada je osetio da će izgubiti kontrolu nastavi li da ga ljubi, Dţastin ju

je blago odgurnuo.

– Hajdemo u vodu bilo je sve štoje rekao.

Ustala je i pošla za njim, Plivali su toliko dugo dok nisu ohladili tela i misli, a onda su

izašli iz vode.

Kada su pošli nazad u hotel, Dţastin je prebacio ruku preko njenih preplanulih ramena i

privukao je k sebi. Tako zagrljeni ušli su u hotel, u čijem su holu sreli Veroniku. Eleonori je

pao mrak na oči. Instinktivno je pokušala da se izvuče iz Dţastinovog zagrljaja, ali ju je on još

jače privukao k sebi. Dok su prolazili pored Veronike koja ih je uporno gledala, Dţastin joj je

blago klimnuo glavom u znak pozdrava i prošao bez zadrţavanja.

Eleonori ništa više nije bilo jasno. Osećala je na sebi Veronikin pogled iako se nije okre-

nula, ali i sigurnost u Dţastinovom zagrljaju. Nije znala da njih dvoje više nisu zajedno, ali je

znala da to više neće biti posle ovog susreta. Sa strepnjom je očekivala rasplet cele situacije.

Ispred vrata njenog apartmana Dţastin ju je poljubio i rekao da dolazi po nju u šest. Ušla je u

sobu teturajući se, kao da je pijana.

Klara se lomila izmeĎu ţelje da kaţe Eleonori da je srela Dţastina i straha od njenog no-

vog bega, kada se Eleonora vratila sa kupanja. Videvši je ozarenu srećom, slutila je da su se

sreli, ali ništa nije pitala.

Eleonora joj je u jednom dahu ispričala sve, pa i susret sa Veronikom. Njenoj sreći nije

bilo kraja, mada je dosadašnje iskustvo opominjalo na oprez. Dani provedeni sa Dţastinom li-

čili su joj na san. Plašila se buĎenja.

Svaki trenutak proveden sa njim bio je ispunjen srećom. Upoznala je novog Dţastina, du-

hovitog, veselog, spremnog na brojne ludosti. U luna parku je bio spreman da isproba sve vra-

tolomije. Uspeo je da nagovori Eleonoru da mu se pridruţi u voţnji balerinom i kosmonauts-

kim brodom. Osećaj dok je lebdela u vazduhu, vozeći se na balerini, stvarao joj je osećaj da

lebdi nad sopstvenom srećom. Bio je neponovljiv, jedinstven. Voţnja kosmonautskim brodom

ličila joj je na njenu ljubav prema Dţastinu, punu ushićenja, direktnih sudara i naglih padova.

Posebno je volela njihova noćna kupanja u jezeru. Kada sve utihne, i luna park, i gosti u

hotelu, njih dvoje su odlazili na noćno kupanje na mesečini. I svaki put su traţili zaklon od

radoznalih pogleda sjajnog meseca, dok su se predavali lavi strasti koja je kuljala iz njih.

Tih dana Eleonora je blistala od sreće. Njenu radost je pomutila jedino činjenica da za

nekoliko dana mora da se vrati u Denver, na posao. Dţastin je morao da se vrati na farmu.

Ponovni rastanak se neumitno bliţio. I pored Dţastinovog nagovaranja da se sa njim vrati u

Nojs, Eleonora je ostala pri svojoj odluci da se vrati u Denver. Osećaj odgovornosti prema po-

slu, koji je nosila u sebi, bio je jači od njene ţelje da ode sa Dţastinom. Ali obećala mu je da

će, čim ispoštuje otkazani rok, da se vrati kući.

XXII

Eleonori su dani sporo prolazili, Dţastinu su leteli. Morao je mnogo toga da zavši do nje-

nog povratka. Sada je bio siguran u njenu ljubav i da ih više niko i ništa ne moţe rastaviti. Oh-

rabren tim saznanjem zakazao je njihovo venčanje za naredni dan po njenom povratku iz

Denvera. To je trebalo da bude iznenaĎenje za Eleonoru.

Fosetovi su se radovali zajedno sa Dţastinom, kada im je pričao o svom trganju za sop-

stvenom srećom i večnom ljubavlju, čija će baklja osvetljavati njihov zajednički put u buduć-

nost.

Opijen srećom što je njegova ljubav uzvraćena, zaboravio je na devojku koju je nedavno

ostavio. Ali ona nije i zato mu je spremala osvetu. Ni Dţastin, ni Eleonora nisu znali da će po-

stati ţrtve jedne gnusne spletke.

Nekoliko dana pre Elenorinog povratka iz Denvera, dok je pregledavao poštu Dţastin je

izdvojio koverat koji je bio adresiran novinskim isečcima. Iznenadio se takvom pismu i mis-

leći da je po sredi neka šala otvorio ga. Kada je pročitao njegov sadrţaj ostao je preneraţen.

Celo pismo se sastojalo od jedne rečenice.

"Umesto što ţiviš u sopstvenoj zabludi, bolje proveri šta se dogaĎa u Denveru, u tvojoj

odsutnosti".

Nije bilo potpisa, a poštanski ţig ga je upućivao da se pošiljalac ovog čudnog pisma nala-

zi upravo u Denveru. Zguţvao je papir i bacio ga u korpu. Nastavio je da pregledava poštu, ali

su mu se misli iznova vraćale na novinsko pismo. Pitao se ko bi mogao biti pošiljalac. Neko

ko je znao za njihovu ljubav. U Denveru nikoga nije poznavao sem Tima i Klare. Tim je bio

na naftnim poljima, a Klara sigurno nije.

Neću više da razmišljam o torne. Ko god da je, nije bio dobronameran, razmišljao je.

Dani su prolazili, a crv sumnje se sve dublje uvlačio u Dţastinove misli. Njegovu sreću

su zamenili nervoza i neraspoloţenje. Što se više trudio da ne misli na pismo, misli su mu se

uvek iznova vraćale na njegov sadrţaj.

Šta li se dogaĎa u Denveru, pitao se.

A onda, jednog dana se setio da je Eleonora uporno odbijala da se sa njim vrati u Nojs.

Insistirala je da ispoštuje otkazni rok, pored činjenice da joj Tim ne bi zamerio zbog otkaza.

Sada su bili i roĎaci.

Da li je to bio samo izgovor? Moţda se iz nekog drugog razloga vratila u Denver? sve vi-

še je sumnjao. Nije mogao još dugo da izdrţi neizvesnost i sledećeg dana je otputovao.

Put do Denvera mu se činio beskonačan. Što je više ţurio, sve više se stvarala guţva na

putu. Njegovi napeti nervi su bili na kraju snaga. Pri tom je smišljao kako da proveri Eleono-

rinu iskrenost i ljubav, a da ona ne sazna da je doputovao. Nije ţeleo da ona sazna da je pro-

verava, da joj ne veruje, makar imao i osnovane razloge za to. Novi problemi mu nisu bili pot-

rebni.

Dok je na semaforu čekao da se upali zeleno svetio ugledao je Eleonoru na pešačkom

prelazu i muškarca pored nje. Prepoznavši Pita, kojeg je samo jednom video u Čikagu, zahva-

tio ga je talas ljubomore. U trenutku je poţeleo da istrči iz auta i stane ispred njih, ali se sav-

ladao u poslednjem trenutku. Morao je prvo da sazna šta Pit radi u Denveru i u kakvoj su vezi

Eleonora i on.

Uprkos vrelini avgustovskog sunca, osetio je jezu. Njegovi snovi o njihovoj sreći počeli

su da se tope kao sladoled na vrelom suncu. Sve više je verovao poruci koju je dobio na tako

čudan način. Posle svega nije ţeleo da se pojavi u kući svojih roĎaka. Umesto toga odlučio je

da odsedne u nekoj gostioni na periferiji grada. Tako je postojala manja mogućnost da sretne

nekog od poznatih, samim tim da i Eleonora sazna da je tu. Njegovo poverenje je bilo ozbilj-

no poljuljano.

Iste večeri je našao zgodno mesto u blizini njenog stana, sa kojeg je mogao da vidi ulaz

njene zgrade, a da sam ne bude opaţen. Mrzeo je sebe što uhodi voljenu ţenu, ali to je bio je-

dini način da se oslobodi sumnje. Oko sedam sati Pit je ušao u zgradu. Dţastin je stisnuo zube

i pesnice. Najradije bi ušao za njim i obračunao se, ali je morao da ostane sakriven i samo da

posmatra.

Nekoliko minuta kasnije video je Eleonoru i Pita kako izlaze i zaustavljaju taksi. Seo je u

iznajmljeni auto i pratio ih. Svoj dţip je parkirao u garaţi gostione, jer bi bio brzo uočen. La-

knulo mu je kada se taksi zaustavio ispred Klarine i Metjuove kuće. Do ponoći je sedeo u ko-

lima i čekao kada će se Eleonora pojaviti. Ali, samo je Pit napustio kuću, a Eleonora je ostala

da prespava.

Dţastin je već četvrti dan uhodio Eleonoru i Pita, ali sem sopstvene ljubomore, koja bi se

rasplamsala svaki put kada bi ih video zajedno, nije uspeo ništa da sazna. Shvativši da ovako

samo gubi vreme, odlučio je da se još iste večeri pojavi kod Dţeksonovih. Tim se sigurno vra-

tio, a on će mu reći ako ima nešto što bi trebalo da zna.

Veoma često i najbezazlenije situacije u nekom trenutku, učine nam se neoprostivim, po-

sebno ako već imamo predrasude u vezi sa tim. Jedini način da razbijemo sopstvene zablude

je da saznamo istinu u pravom trenutku. Tako je bilo i ovog puta.

Tim i Dţastin su izašli u obliţnji klub, mada bi Dţastin radije ostao kod kuće i kada svi

zaspu otišao do Eleonorinog stana. Sedeo je za stolom, a u mislima je bio daleko od mejsta na

kom se nalazio. Njegovu paţnju je privukla grupa ljudi koja je upravo ulazila, a koja se sasto-

jala od nekoliko devojaka i muškaraca, meĎu kojima je bio i Pit. Videvsi ga, pogledom je pot-

raţio Eleonoru ali je nije bilo, zbog čega je oseolakšanje, ali i razočarenje.

Pola sata kasnije pojavile su se Klara i Eleonora i pridruţile im se. Eleonora je sela pored

Pita.

Dţastinu je krv udarila u glavu. Sada je već bio uveren da izmeĎu njih dvoje nešto posto-

ji. Društvo za stolom je bilo bučno i da je samo osluhnuo razgovor čiji su se delovi jasno čuli,

shvatio bi da su se sreli višegodišnji prijatelji. Ovako, mučio je sebe nekoliko stolova dalje,

delimično zaklonjen fontanom.

XXIII

– Pit je stao na ludi kamen, ostala nam je još samo Eleonora nezbrinuta čula se Mjuriel,

koja je već nekoliko godina bila srećno udata.

– Nije ni ona daleko – oglasila se Klara.

– Zato si je dovela u Denver, da provodadţišeš?! – toboţe se ljutio Pit.

Svi su se nasmejali. I pored muzike i podijuma za igru, niko nije izrazio ţelju da igra sem

Pita, koji je sa prijateljima sa fakulteta pravio oproštajno veče od svojih momačkih dana. Po-

veo je Eleonoru ka podijumu za igru i Dţastin je ustao u nameri da ga spreči u tome. Tog tre-

nutka pored njega se pojavila Veronika sa osmehom na usnama. IznenaĎen što je vidi, zastao

je na trenutak.

– Da li si još uvek siguran u njenu ljubav?! pitala ga je uz likujući osmeh na licu.

– Ti si mi poslala ono pismo? – zaprepašćeno je pitao.

– Samo onaj ko te voli, brine o tvojoj sreći odgovorila je i sela za njegov sto, ne čekajući

da je pozove.

Dţastin se spustio u svoju stolicu gledajući kroz Veroniku. Nije mogao da veruje da ona

stoji iza svega. Kako je samo znala.

Kao da mu je čitala misli, ispričala mu je da je došla u Denver pre nego što se Eleonora

vratila sa odmora.

– Znala sam da se nije bez razloga vratila ovamo. Zato sam je budno pratila i čim sam je

videla sa nepoznatim muškarcem obavestila sam te. Nadam se da još uvek nije kasno.

– Kučko! bilo je sve što je rekao, a onda je ustao i prišao stolu gde je sedela Eleonora.

– Dţastine! uzviknula je Klara kada si stigao? Pridruţi nam se, proslavljamo poslednje

sate momačkog ţivota našeg prijatelja Pita.

Datum venčanja je zakazan, prošlo mu je kroz glavu. Kameni izraz na njegovom licu nije

promakao prisutnima.

– Ko je srećna izabranica? – procedio je pri tom gledajući u Eleonoru.

– Ona proslavlja sa svojim prijateljima u Indianopolisu – oglasila se Mjuriel.

– U Indianapolisu?! ponovio je Dţastin.

Shvativši da Eleonora nije izabranica Pitovog srca, laknulo mu je. Pridruţio im se, sa is-

krenim čestitkama Pitu. Ubrzo su svi za stolom znali da je Dţastin ukrao srce njihovoj prijate-

ljici, pa su izrazili ţelju da se uskoro ponovo sastanu, istim povodom kao večeras.

Veronika je otišla, a da je Dţastin nije video. MeĎutim, Eleonori nije promakla. Njeno i

Dţastinovo pojavljivanje u isto vreme, ovde u Denveru, i još u istom klubu bilo joj je sumnji-

vo. Ništa nije rekla, ali je bila uzdrţana prema Dţastinu.

Istorija se ponavlja! A bila sam tako sigurna na jezeru da je to bilo njihovo poslednje vi-

Ďenje, iz razmišljanja ju je prenulo Pitovo pitanje:

– En, reci nam iskreno, da li je Dţastin kriv što nismo imali uspeha kod tebe?

Rumenilo na njenim obrazima dalo je odgovor pre nje. IznenaĎen, Dţastin ju je gledao, a

ona je izbegavala njegov pogled. Njena tajna je bila otkrivena. Shvativši da se njena prijatelji-

ca našla u neugodnoj situaciji Klara joj je priskočila u pomoć.

– Pit, za svoj neuspeh kod Eleonore nemoj kriviti druge! Jednostavno, nikada nisi bio

njen tip, to je sve rekla je Klara, na šta su se svi nasmejali.

Dţastin je ispratio Eleonoru do stana, ali nije ušao. Znao je da neće moći cele noći da ode

od nje, a trebalo mu je vremena da sredi utiske od svih dogaĎaja protekle večeri, Poslednjih

dana je doţiveo mnogo toga i nije ţeleo da donosi ishitrene odluke.

Kada se vratila sa posla, Eleonora je našla poruku ispod vrata. Mislila je da je od Dţasti-

na, ali ubrzo joj je nestao osmeh sa lica.

"Svaka noć u njegovom zagrljaju je nezaboravna, zar ne?!"

Potpisa nije bilo, ali je ona znala od koga je.

Zato sinoć nije ostao? Veronika ga je čekala, ţurio je njoj u zagrljaj, suze su se slivale niz

njeno lice. Očigledno ne moţe da se odluči izmeĎu nas dve. Ali ja mogu! Ne trebaju mi ničije

mrvice, ni iskidana osećanja!

Kada je nešto kasnije Dţastin pozvonio na njena vrata, nije mu otvorila. Svakih sat vre-

mena je zvonio, da bi oko devet počeo da udara pesnicama i da viče ispred vrata.

– Eleonora, otvori, znam da si unutra!

S obzirom da rije odustajao, plašila se da će izazvati pobunu u zgradi, prišla je vratima i

odgovorila mu:

– Odlazi! Odlazi od mojih vrata, odlazi iz mog ţivota zatvek!

– Eleonora, otvori! vikao je i dalje, a onda je čula kako se otvaraju susedna vrata i komši-

ju kako nešto govori Dţastinu. Nije razumela, ali je čula kako Dţastin odlazi. Shrvana bolom,

vratila se u sobu. Cele noći je razmišljala i samosaţaIjevala se. Proklinjala je dan kada se

Dţastin doselio, kada ga je prvi put srela, kao i sve trenutke koje je provela s njim. Znala je da

nijedna njena odluka neće biti ona prava.

Ako ostane sa njim, uvek će biti Veronikina zamena kada nije tu. Ako ponovo pobegne,

njena ljubav se neće ugasiti. Ovog puta nije imala kud ni da pobegne. Mogla je da ostane ovde

u Denveru ili da se vrati u Nojs ili Čikago. Umorna, emotivno rastrojena, osećala se kao da se

nalazi na toboganu. Čas joj se vrti u glavi od visine, čas oseti grč u stomaku od naglog spušta-

nja na zemlju.

Jutro je dočekala budna, sklupčana u fotelji. Telo joj je bilo ukočen, srce sleĎeno, a u gla-

vi joj je tutnjalo. Pogledala je pepeljaru pored sebe koja je bila nemi dokaz njenog očaja. Je-

dini prijatelji u protekloj noći su joj bile cigarete, koje je palila jednu za drugom, a da i nije bi-

la svesna toga.

Eleonora se radovala vikendima, ali ovog puta nije bilo tako. Nije znala kako da ispuni

vreme, da ne misli na Dţastina, Veroniku, svoju zgazenu sreću.

Dţastin je cele noći presedeo u dţipu koji je parkirao ispred zgrade i gledao u njen osvet-

ljen prozor. Znao je da je i ona probdela celu noć, ali nije mogao da dopre do Eleonore. Znao

je da se nešto dogodilo, čim Eleonora nije ţelela da ga vidi, ali nije znao šta.

A onda mu je sinula ideja Veronika! Bio je siguran da je umešala svoje prste ponovo.

Kada nije uspela svojim pismom upućenim njemu da pomuti njihovu sreću, odlučila se da po-

kuša to isto samo kod Eleonore. Izgleda da je ovde imala više sreće.

Ali problem je bio u tome što nije znao gde da je naĎe. Ljutio se na sebe što sinoć nije

imao više takta i saznao gde je Veronika odsela. Ovako, morao je da čeka na susret sa njom.

A onda... razmišljao je o osveti.

XXIV

Tim je ušao u Dţastinovu sobu i video da je krevet netaknut. Šeretski se osmehnuo i zavr-

teo glavom.

Baš je srećan momak, ovaj Dţastin!, razmišljao je, pri tom misleći da je Dţastin proveo

noć sa Eleonorom. Prišao je telefonu i okrenuo Eleonorin broj. Nakon duţeg čekanja začuo je

njen glas: – Halo!

– En, ovde Tim, treba mi Dţastin!

– Pa zašto ga onda traţiš ovde? – nabusito ga je pitala.

– Zato što mislim da je sa tobom odgovorio je Tim, iznenaĎen njenim pitanjem.

– Loše misliš. Drugi put dobro razmisli pre nego što postaviš pitanje a potom mu je spus-

tila slušalicu.

– Tu, tu, tu... začulo se sa druge strane, ali je Tim i dalje zabezeknuto zurio u slušalicu.

Okrenuo je Klarin broj i kada mu se javila ispričao joj je svoj razgovor sa Eleonorom.

– Šta sada nije u redu?! – pobesnela je Klara. Ta cura stvarno hoće da je presavijem preko

kolena! Čovek je oboţava, a ona vidi bele miševe svuda oko sebe! Ovog trenutka idem kod

nje obećala je Timu.

Kada je Klara pozvonila, Eleonora je otvorila vrata. Zvonila je dva puta kratko i jednom

dugo. To je bio njihov dogovor kako bi En znala da je Klara ispreg vrata.

Videvši Eleonoru sa podočnjacima i natečenim kapcima od plača, Klara je znala da se ne-

što strašno dogodilo. Ne bi En plakala bez razloga cele noći, razmišljala je.

Kada joj je Eleonora pokazala poruku koju je našla kada se vratila sa posla, Klara je shva-

tila da zaista njena prijateljica vidi bele miševe.

– En, stvarno me zabrinjavaš! rekla joj je. Kako moţeš i da pomisliš da je poruka od Ve-

ronike? Pa ona je u Nojsu, ili šta ti ja znam gde. Meni pre liči na šašavog Pita, koji očigledno

ne moţe da te zaboravi.

– Veronika je u Denveru, videla sam je ono veče u klubu slomljenim glasom je rekla Ele-

onora. Pit, koliko god je šašav, nije zloban. Nikada mi tako nešto ne bi uradio.

Saznavši da je Veronika u Denveru, i Klarina vera u Dţastina je bila poljuljana. Sve je bi-

lo zamršeno kao paukova mreţa. I samo jedan pogrešan korak raspući će je na hiljade sitnih

delova. Ako se to dogodi, Eleohora je izgubljena za sva vremena. Klara je znala da je njena

ljubav prema Dţastinu jedna od onih koje se nikada ne prebole.

Njih dve su bile toliko različite. Klara, realna i praktična nije dozvoljavala osećanjima da

upravljaju njenim ţivotom, dok je Eleonora sva bila satkana od emocija. Klari se činilo da ona

i vazduh udiše serem punim ljubavi.

Sedele su zaokupljene svaka svojim mislima i nisu čule otvaranje ulaznih vrata, koja su

zaboravile da zaključaju kada je Klara ušla.

– Mogu li da znam razlog zašto sam celu noć proveo ispred tvoje zgrade?

– Trgle su se na promukli glas muškarca koji je stajao na vratima.

– Napolje! vrisnula je Eleonora i pošla ka njemu stisnutih pesnica.

– Tek kada dobijem odgovor na svoje pitanje bio je uporan Dţastin.

Eleonora mu je prišla i počela snaţno da ga udara pesnicama u grudi, pri tom vičući: Mr-

zim te, mrzim te...

Dţastin ju je uhvatio za ruke i snaţnio privukao k sebi. Počeo je da je ljubi divljački da su

joj usne bridele od njegove grubosti. Pokušala je da se otme iz njegovog zagrljaja, ali bezus-

pešno. A onda ju je tako naglo pustio, kao što ju je i privukao.

– Da čujem! – rekao je zapovedničkim glasom. Čime sam zasluţio tvoj bes?

Eleonora je drhtala celim telom. Nije bila u stanju da izgovori nijednu reč.

Klara ih je posmatrala, a onda počela tako glasno da se smeje, da su se oboje okrenuli

prema njoj i tek tada postali svesni da je i ona tu.

– Ovde sam zaista suvišna, zato vas ostavljam uz jednu molbu, nemojte se poubijati usta-

la je i otišla.

Ostavši sami, Dţastin je insistirao na odgovoru. Eleonora nije imala izbora već da mu ka-

ţe istinu. Znala je da je ovo poslednja šansa da njih dvoje razjasne svoj odnos. Kada je završi-

la, Dţastin se sada nasmejao,

– Zar ti nije bilo jasno još na jezeru da Veronika i ja nismo zajedno? Dan pre nego što si

otišla iz Nojsa nas dvoje smo se razišli. Narednog dana sam hteo da te pitam da se udaš za

mene, ali si ti već bila u Denveru. Svo vreme pokušavam da uhvatim pravi trenutak, a on mi

izmakne u deliću sekunde. Zato te i sada pitam, mada nisam tako zamišljao. Hoćeš li da se

udaš za mene?

Osmeh na njenom licu i sjaj u oku su mu rekli više od njenog "Da!" Prišao joj je, podigao

u vis i zavrteo od sreće. Ljubili su se dugo i strasno, kao da su hteli da nadok nade izgubljeno

vreme.

– Da, da, da... ponavljala je Eleonora kao da je htela sebe da uveri da ne sanja.,

Kraj