4. DRUŠTVENA PROIZVODNJA    

3.1. NUŽNOST PROIZVODNJE I NJENI ČINOCI   Čovek  ima  stalnu  tenziju da  zadovoljava  različite vrste potreba. Kako u prirodi nema previše dobara koja bi se kao dar prirode mogla naći da bi se zadovoljile te potrebe, postoji potreba za proizvodnjom. Potreba se može definisati kao osećaj nedostaka  i tenzije za akcijom da se taj nedostatak otkloni. Na nivou  jednog  društva  potrebe  su  zahtev  za  održanjem  i  razvitkom  čoveka  u  prirodnoj  i  društvenoj sredini.  Potrebe mogu  biti  pojedinačne,  lične  i  zajedničke.  Lične  potrebe  su  na  primer,  potrebe  za  hranom, pićem, odevanjem, obrazovanjem  i dr. Zajedničke potrebe  su potrebe  za  stanovanem, osvetljenjem, ogrevom, obrazovnim institucijama, zdravstvom, sudstvom, sportskim terenima i dr.  Pribavljanje  različith  dobara  ili  usluga  radi  zadovoljenja  potreba  podrazumeva  napor  ili  različite organizovane aktivnosti, odnosno organizovanje proizvodnje.  Da bi se organizovala aktivnost proizvodnje nužno je postojanje određenih elemenata odnosno činoca. To su: rad, sredstva za rad i predmeti rada.   Rad se definiše kao svesna i svrsishodna aktivnost čoveka odnosno ljudi koja je usmerena na stvaranje različitih dobara koja se koriste za zadovoljavanje njihovih brojnih potreba. Praktično, to je svrsishodno trošenje ljudske energije radi prilagođavanja prirode čovekovim potrebama. Rad se ispoljava kao umno i fizičko trošenje, odnosno naprezanje u procesu proizvodnje. Razultat tog trošenja su opredmećeni u proizvodima ili uslugama koja imaju ulogu zadovoljavanja potreba.  Sredstva za rad su ona sredstva kojima čovek radi  ili ono što se stavlja  između čoveka  i materije koju uzima  iz prirode da bi  je obrađivao. U užem smislu  to su: alati, mašine, uređaji, odnosno materijalni proizvodi kojima  čovek neposredno obavlja proces svoga rada.  I ova sredstva se nazivaju oruđima za rad.  U  širem  smislu,  to  su:  fabričke  zgrade,  instalicije,  radionice  i  sl.  Prema  stepenu  razvijenosti sredstava  za  rad  razlikuju  se društva  ili "ekonomske epohe ne  razlikuju  se po  tome  šta  se proizvodi, nego po  tome kojim  sredstvima  za  rad."1Karakteristike  sredstava  za  rad  su: postepeno  se  troše  i pri tom postepeno prenose svoju vrednost na vrednost porizvoda ne menjajući svoj oblik i imaju duži vek trajanja.  Predmeti rada su materijalna dobra na kojima čovek obavlja svoj proces rada, odnosno koje oblikuje, menja  i prilagođava svojim potrebama. Mogu se podeliti na predmete  iz prirode  (prirodna dobra)2    i sirovine. Karakteristike predmeta rada su: u procesu proizvodnje u potpunosti prenose svoju vrednost na vrednost novog proizvoda i pri tom menjaju svoj oblik i utroše se u jednom porizvodnom procesu.   

1 Karl Marks, 1981. Kapital, prvi tom, Kultura, Beograd, str.136. 2 Tu spadaju: drvo u šumi, ruda u zemljinoj utrobi, kamen, voda, vazduh, buljni i životinjski svet.

Sredstva  za  rad  i predmeti  rada  čine sredstva za proizvodnju.   Oni  su objektivni  činioci proizvodnje. Dok,  jedinstvo  ljudskog rada  i sredstava za rad čine proizvodne snage  jednog društva. Stepen razvoja proizvodnih  snaga  izražava  dostignuti  stepen  ovladanosti  prirodom  od  strane  čoveka.  Bitna  odlika proizvodnih snaga je njihov stalni razvoj. Zahvaljujući višoj razvijenosti sredstava za rad i većem obimu rada,  savremene  civilizacije  su u mogućnosti da ostvaruju daleko  veću proizvodnju od  civilizacija na početku prethodnog milenijuma.    

3.2. FAZE DRUŠTVENE PROIZVODNJE  Društvena proizvodnja sastoji se iz nekoliko faza i to: proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja.    

 PROIZVODNJA 

RASPODELA   RAZMENA 

POTROŠNJA

 Proizvodnja  je proces prisvajanja, prerade  i oblikovanja predmeta prirode  koji obavalja  čovek da bi obezbedio materijalne  uslove  života  i  na  taj  način  zadovoljio  svoje  potrebe  i  potrebe  društva.  Za nesemetano odvijanje procesa proizvodnje nužno  je postojanje njenih  činilaca. Ekonomska suština  je dvojaka  jer  istovremeno  se  prenosi  vrednost  sredstava  za  proizvodnju  i  radna  snaga  stvara  novu vrednost koja je veća od njene vrednosti.U ovoj fazi stvara se višak vrednosti. Raspodela  omogućava  povezivanje  proizvodnje  i  potrošnje.  Njome  se  utvrđuje  učešće  različitih društvenih  grupa  i  pojedinaca  u  ukupnom  društvenom  proizvodu.  Raspodela  se  obavlja  na  osnovu različitih  kriterijuma  kao  što  su:  potrebe,  vlasništvo  nad  proizvodnim  sredstvima,  učinak  po  osnovu rada,  organizacijska  pozicija  u  proizvodno  prometnom  procesu,  društvena  moć  i  uticaj,  politčke privilegije, tržišni uspeh, inovativna aktivnost, preduzetnički uspeh, socijalni karakter države i elementi socijalne pravde3. Prema načinu i sadržini realizacije razlikuju se četiri oblika raspodele: 1. primarni, 2. sekundarni, 3.tercijalni i 4. raspodela na pojedince. Primarnom raspodelom raspoređuje se ukupan društveni proizvod na učesnike u njegovom stvaranju u zavisnosti od njihovog doprinosa.To  su   proizvođači  roba  i usluga. Tržište  se  javlja kao ključni  faktor raspodele.  Sekundarna raspodela  je utvrđivanje udela države u ukupnom društvenom proizvodu, oporezivanjem dohotka  i  prihoda  građana  i  privrednih  subjekata.  Ovom  raspodelom  obezbeđuju  se  sredstva  za finansiranje opšte potrošnje.  Tercijalna  ili  namenska  raspodela  obuhvata  raspoređivanje  dohotka  društva  u  svrhu  potrošnje  ili repordukcije. Na ovaj način ukupni društveni proizvod ili nacionalni dohodak se namenski raspoređuje.  Raspodela  prihoda  na  pojedince  raspoređuje  se  u  zavisnosti  od  pozicije  u  proizvodnom  procesu organizaciji i vlasništvu. Razmena obuhvata  transakciju robe  ili usluga  između učesnika u proizvodnji  i potrošnji posredstvom novca ili direktno.Ovde ključnu ulogu ima tržišni sistem. Potrošnja je uslov i svrha prozvodnje. Sa aspekta namene postoji: neproizvodna i proizvodna potrošnja. Neproizvodna potrošnja obuhvata upotrebu raznih proizvoda za zadovoljavanje  ličnih potreba kao što 

3 Cariša H. Bešić, 2005. Osnovi ekonomije, Viša škola za informacione i komunikacione tehnologije Beograd, str. 32.

su:  hrana,  piće,  sredstva  za  zabavu,  kulturu,  sport  i  sl.  Prozvodna  potrošnja  podrazumeva  trošenje sredstava radi proizvodnje novih proizvoda i usluga. Sa stanovišta subjekata potrošnja može biti: lična, zajednička  i  opšta.  Lična  obuhvata  zadovoljavanje  ličnih  potreba  pojedinaca.  Zajedenička  obuhvata objekte  za odmor,  sprot,  kulturu,  sport  i  sl. Opšta  obuhvata  državne  organe,  odbranu,  bezbednost, pravosuđe, obrazovanje.   Četiri  faze  društvene  proizvodnje  se  stalno  obnavljaju,  a  razlog  je  to  što  se  ljudske  potrebe mogu zadovoljiti samo ako se stalno proizvodi  i troši. Ove faze nisu nezavisne celine, one su samo relativno samostalne ali čine jedinstvo i međusobno su zavisne. Obim  proizvodnje  (Q)  koji  se  ostvaruje  iz  godine  u  godinu  (t)  predstavlja  značajan  kriterijum  za definisanje tri oblika društvene repordukcije i to: proste, proširene i umanjene.   Q  

t Prosta reprodukcija je stanje u privredi kada je iz godine u godinu isti obim proizvodnje i usluga Q 

t Proširena  reprodukcija  predstavlja  obnavaljanje  privredne  aktivnosti  u  kome  se  uvećava  obim proizvodnje  i usluga u odnosu na prethodni period. To  znači da  se ukupan obim proizvoda  i usluga povećava, a time i njihova potrošnja. Ovo takođe znači da dolazi do smanjena neproizvodne potrošnje radi uvećanja buduće proivodnje, putem štednje odnosno akumulacije. Q 

t Umanjena  reprodukcija  je  ekonomski  neprihvatljiva,  jer  zanači  smanjenje  obima  proizvodnje.  Ona znači  smanjene  izvora  raspoloživih  sredstava  za potrošnju  kao  i proizvodnih  fondova. Ovakava oblik 

reprodukcije karakterističan je obično u toku ratova, prirodnih katastrofa ili za vreme većih ekonomskih kriza.   

3.3. FAKTORI DRUŠTVENE PROIZVODNJE  Obim  i strukturu proizvodnje svakog duštva određuje više činilaca. Ovi činioci se često u ekonomskoj literaraturi navode i kao determinante društvene proizvodnje i to: prirodni uslovi, društveno bogatstvo, stanovništvo, družina radnog vremena, intenzivnost rada i produktivnost rada.  Prirodni uslovi  i bogatstvo  imaju  veliki uticaj na obim  i  strukturu društvene proizvodnje. Ukoliko  je raspoloživa priroda bogatija  i razvnovrsnija, utoliko će obim društvene proizvodnje biti veći  i obrnuto. Na primer, obim, kvalitet  i konfiguracija zemljišta, flora  i fauna, rude, minarali, reke,  jezera, mora  i sl. Ukoliko  jedna  zemlja  raspolaže  većim  prirodnim  bogatstvom  utoliko  su  veće  i  njene  potencijalne mogućnosti za uvećavanje društvene proizvodnje. Ali to su samo potencijlne mogućnosti zbog toga što će njihovi stvarni efekti zavisiti od  toga koliko se  i kako budu koristili u procesu proizvodnje. Zato su mnoge  zemlje  koje  raspolažu  velikim  prirodnim  bogatstvom  ostale  još  nedovoljno  razvijene,  jer  ne raspolažu  dovoljnim  tehničko‐tehnološkim,  društvenim  i  drugim  uslovima  za  njegovo  korišćenje  u proizvodnji (na priemer neke zemlje Azije i Afrike), kao i obrnuto, neke zemlje koje ne raspolažu velikim prirodnim bogatstvom postale su visoko razvijene (na primer, Švajcarska, Japan).   Društveno  bogatstvo,  u  ekonomskom  smislu  podrazumeva  sva  materijalna  dobra  koja  su  ranije proizvedena ljudskim radom. Ono se može podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine ona materijalna dobra koja su proizvedena ljudskim radom i koja služe kao trajniji predmet lične potrošnje, kao što su školske zgrade,  javne  ustanove,  pozorišta,  bioskopi,  sportski  tereni,  mostovi  i  sl.  Drugu  grupu  čine  ona materijalna dobra koja su ranije proizvedena, a služe kao sredstva za rad ili kao uređaji, za proizvodnju u širem smislu, odnosno fabričke zgrade, električne centrale, uređaji za navodnjavanje i sl. sa funkcijom materijalne  pretpostvake  proizvodnje. Ukoliko  društvo  raspolaže  razvijenom  tehnologijom,  odnosno sredstvima za rad utoliko će više moći da koristi prirodno bogatstvo i da prilagođava svojim potrebama, a onda će i društveno bogatstvo biti veće.  Stanoviništvo  predstavalja  jednu  od  najvažnijih  determinanti  obima  društvene  proizvodnje  jer  bez čoveka  proces  proizvodnje  se  ne može  sam  od  sebe  odvijati.  Od  ukupnog  broja  stanovnika  jedne države, njegove strukture i zaposlenosti zavisi ukupan živi rad koji društvena zajednica može angažovati u  proizvodnji.  Dakle,  nije  od  presudnog  značaja  ukupan  broj  ljudi  u  zemlji,  nego  broj  ljudi  koji  su uključeni  u  proces  proizvodnje.  Naime,  svi  stanovnici  jedne  zemlje  se mogu  podeliti  na  aktivno  i neaktivno stanovništvo. Aktivno stavnovništvo  je ono koje  je sposobno za rad. Ono se pak svrstava u proizvodno i neproizvodno.. Proizvodno stanovništvo obuhvata neposredne proizvođače. Neproizvodno stanovništvo čini onaj deo koji se bavi korisnim  i priznatim radom kao što su  lekari, profesori, naučni radnici  i dr. Od proizvodnog dela  stanovništva  zavise obim  i  struktura društvenog proizvoda. Sledeći bitan  faktor  jeste  starosna  i  zdravstvena  struktura  proizvodnog  dela  stanovništva,  zatim  stepen njihovog stručnog znanja, iskustva i proizvođačke umešnosti.   

S T A N O V N I Š T V O 

 A K T I V N O  

 N E A K T I V N O 

PROIZVODNO  NEPROIZVODNO  DECA PENZIONERI 

        

STAROSNA I ZDRAVSTVENA STRUKTURA 

STEPEN STRUČNOG ZNANJA, ISKUSTVA 

 Iz  svega,  za  jedno društvo, državu,  značajan  je broj aktivnog, proizvodnog  stanovništva ali  i povoljna starosna i zdravstvena struktura u kojoj preovlađuje visok stepen stručng znanja i iskustva.  Dužina  radnog vremena predstavlja  faktor društvene proizvodnje kroz vreme koje se ulaže u proces proizvodnje. Ukoliko je duži vremenski period u kojem se obavlja proizvodni proces u toku jednog dana (radni  dan),  utoliko  će  biti  veći  i  obim  društvene  proizvodnje,  naravno  pri  neizmenjenim  ostalim faktorima  (izbegavanje  druge  greške  zaključivanja).  Dužina  radnog  dana  je  zakonski  utvrđena  i  sa razvojem ljudskog društva ona se skraćuje (od 16 i 18 časova smanjena je na 8 a negde i na 7 časova), kao  i  radna nedelja  (sa 6 na 5  radnih dana). Ovo ukazuje da dužina  radnog vremena ne može  imati značajniji uticaj na obim društvene proizvodnje, jer ima tendenciju smanjivanja u skladu sa društveno‐ekonomskim  razvojem. Produženje  radnog dana bio  je  značajan  faktor u periodu  kada  je u procesu proizvodnje dominiralo učešće živog  ljudskog  rada, odnosno u periodu niske  razvijenosti proizvodnih snaga.  Intenzivnost rada predstavlja stepen trošenja ljudske radne snage u jednici vremena (času, danu).Veće trošenje  ljudske  radne  snage,  po  pravilu,  stvara  veću  količinu  proizvoda,  jer  veća  intenzivnost  rada znači  brže  pokrete,  veće  naprezanje,  odnosno  brži  tempo  rada4.    Povećanje  intenzivnosti  rada,  na određen  način  predstavlja  produženje  radnog  vremena.  To  na  primer  znači  da  su  dva  časa manje intenzivnog  rada  jednaka  jednom  času  intenzivnog.  Intenzivnost  rada  zavisi od  tehnike  i  tehnologije koja se koristi u procesu rada. Na primer, kada brzinu rada određuje mašina (pokretna traka), time je automatski određen  i  sam  stepen  intenzivnosti  svakog  radnika posebno.  Intenzivnost  rada  se može regulisti i određivanjem norme proizvoda koja treba bit proizvedena u jedninici vremena. Ovo ukazuje na  značajan  uticaj  organizacije  rada  na  očekivane  efekte  od  intenzivnosti  rada.  Odnos  zaposlenog prema  poslu  koji  obavlja,  tj  njegova motivisanost,  stručnost,  posvećenost,  ljubav  prema  poslu  koji obavlja, značajno utiče na intenzivnost rada.  Produktivnost rada predstavlja stvaralačku sposobnost zaposlenih. To je sposobnost radnika da u datoj jedinici vremena stvori veću ili manju količinu proizvoda ili usluga. Dok se intenzivnost rada zasniva na većem  naprezanju  tj.  trošenju  raspoložive  energije,  produktivnost  se  značajno  zasniva  na  znanju  i iskustvu. Povećanje produktivnosti rada smanjuje količinu utrošenog rada po jedinici proizvoda  i na 

4 D.Dragišić, M.Pavlović, B. Ilić, 1990. Politička ekonomija, Ekonomski fakultet u Beogradu, str.60.

taj  način  omogućava  skraćenje  radnog  dana. Na  rast  produktivnosti  utiče  veći  broj  faktora:  radno iskustvo,  razvijenost  sredstava  za  proizvodnju,  stepen  naučnog  saznanja  i  mogućnost  primene dostignutog znanja, sposobnost organizovanja proizvodnje.   Iskustvo i umešnost se stiče procesom učenja.Značajno je da je radnik vešt u poslovima koje obavalja i da mu  rad  odnosno  pokreti  koji  prilikom  obavljanja  svog  posle  ne  prave  smetnje.  Što  je  veći  nivo iskustva, usavršavanja u poslovima koje obavlja veća je i produktivnost odnosno učinak. Sa razvijenim i savršenijim sredstvima za proizvodnju moguće  je stvoriti više materijalnih dobara. Ovde se misli  i na celinu tehnoloških procesa. Naučna saznanja i mogućnosti njene primene imaju takođe značajan uticaj na  rast  produktivnosti  rada,  te  se  s  pravom  naziva  proizvodnom  snagom  društva.  Uticaj  nauke  na produktivnost  rada  ogleda  se  u  tome  što  razvojem  nauke  se  povećavaju  ljudska  saznanja  u  izradi odgovarajućih sredstava za rad, u stvaranju novih predmeta rada.   Neki primeri naučno  tehnološke promene  su dramatični:  široko  trupni mlaznjaci koji  su povećali broj putničkih milja po jedninici inputa za skoro 50%; optička vlakna koja su smanjila troškove i unapredila pouzdanost računarske tehnologije koje je u protekle tri decenije povećala svoje snage izračunavnja za više  od  1.000  puta.  Drugi  oblici  tehnološke  promene  su  suptilniji  kao  što  je  slučaj  kada  preduzeće prilagođava  svoj  proizvodni  proces  kako  bi  smanjilo  rasipanje  i  povećalo  proizvodnju.  Razlikujemo inovaciju procesa, koja se pojavljuje kada inženjersko znanje unapredi tehnike proizvodnje za postojeće proizvode, od  inovacije proizvoda  kada  se na  tržište uvode novi  ili unapređeni proizvodi. Na primer, inovacija procesa omogućava preduzećima da proizvedu više proizvoda istim inputima. 5  Organizovanost  je  u  direktnoj  vezi  sa  znanjem  i  iskustvom  proizvođača. Organizacione  sposobnosti stiču se iskustvom, učenjem. Bolja organizacija rada doprinosi većoj produktivnosti rada.    

3.4. VRSTE DRUŠTVNE PROIZVODNJE  Veza između prozvodnje i potrošnje može se ostvariti na dva različita načina. Ona može biti direktna (neposredna)  ili  indirektna  (posredna). Zavisno od  toga postoje  i dva  različita  tipa proizvodnje  i  to: naturalna i robna.  Naturalna proizvodnja je takav oblik proizvodnje u kojem postoji direktna veza između proizvodnje i potorošnje. Proizvedena materijalna dobra se troše tamo gde su  i proizvedena. Direktna povezanost sa potrošnjom, naturalnoj proizvodnji daje karakter privređivanja bez rizika. Jer poroizvođač proizvodi za  sopstvene potrebe  i prema  sopstvenom ukusu  i potrošačkim navikama,  tako da  je njegov  rad  i društveno priznat rad.  Naturalni  tip  proizvodnje  karakterističan  je  za  sve  pretkapitalističke  fromacije.  Bio  je  potupuno dominantan oblik u prvobitnoj zajednici, a preovladavao u robovlasničkom i feudalnom društvu. Iako je izraz zaostalosti i primitivne organizacije rada, ona se donekle održala do današnjih dana (naročito u nerazvijenim  zemljama)  ali  u  sve manjim  razmerama.  Takvih  slučajeva  ima  još  u  poljoprivrednim gazdinstvima organizovanim na privatnom vlasništvu kojima podrmiruju sopstvene potrebe.  

5 P.A. Samjuelson, V.D. Nordhaus, 2009. Ekonomija, Mate, Zagreb, str.114.

Karakteristike naturalna proizvodnja pored primitivne organizacije rada zbog nerazvijenih proizvodnih faktora  su  i  niska  produktivnosti, mali  obim  proizvodnje  i  nizak  stepen  ili  čak  odsustvo  društvene podele rada i specijalizacije.  Robna  prozvodnja  je  oblik  privređivanja  u  kojem  veza  između  proizvodnje  i  potrošnje  nije neposredna. Proizvedena materijalna dobra su namenjena drugome, odnosno sami proizvođači ih ne koriste za podrmirivanje sopstvenih potreba. Proizvodnja postoji radi razmene. Robna proizvodnja je društveni  oblik  proizvodnje  materijalnih  dobara  koja  su  namenjena  razmeni  na  tržištu.  To  je privređivanje  koje  nosi  rizik.  Rizik  se  odnosi  na  mogućnost  da  tržište  ne  prihvati  proizvedena materijalna  dobra  ili  pak,  da  se  ne  može  prodati  pod  zadovoljavajućim  uslovima.  Tu  postoji neizvesnost  da  li  će  određena  vrsta  robe  biti  prihvaćena  i  potvrđena  kao  roba  koja  je  potrebna. Takođe, ukoliko se i prihvati, onda je neizvesno da li će ukupna individualno utrošena količina rada po jedninici proizvoda biti  i društveno priznata. Osnovna posledica ovog uvek mogućeg nepodudaranja ispoljava se u tome što jedni robni proizvođači ekonomski propadaju, a drugi se ekonomski razvijaju i jačaju. Zbog toga, robni proizvođači su upućeni da stalno istaržuju i prate potrebe, ukuse, potrošačke navike  onih  ciljnih  grupa  ili  kategorija  ljudi  kojima  su  svoje  proizvode  namenili.  Jedino  tako,  robni proizvođači mogu umanjiti rizik svoga privređivanja.   

3.5. ROBNA PROIZVODNJA: evolucija i oblici robne proizvodnje   Posmatrajući istorijske okolnosti može se reći da su tri faktora omogućila nastanak robne proizvodnje:   pojava društvene podele rada,   stepen razvoja proizvodnih snaga koji je omogućio pojavu viška proizvoda i   pojava privatne svojine.  

 Sva  tri  faktora pojavila  su  se pri  raspadanju prvobitne  zajednice,  što  znači da  su  već u  to  vreme  i počeci  robne proizvodnje. Raspadanje prvobitne zajednice nastaje privatna svojina koja omogućava stvarne  uslove  za  razvitak  robne  proizvodnje.  Istorijski  posmatrano,  susreću  se  tri  razvojna  oblika robne proizvodnje: 

 prosta robna proizvodnja,   krupna robna proizvodnja‐kapitalistička i   ostali oblici robne proizvodnje‐socijalistička. 

Prosta  robna  proizvodnja  zasniva  se  na  ručnim  sredstvima  za  rad  tj.  alatu.  Ima malu  proizvodnu jednicu  zbog  čega  se naziva  sitnom  robnom proizvodnjom.  Sami proizvođači prisvajaju  sredstva  za proizvodnju  i  rezultate  rada. Pojavljuje  se u vreme  raspadanja prvobitne  ljudske  zajednice u vreme druge velike društvene podele rada koja se karakteriše  izdvajanjem zanatstva. Najveću zastupljenost imala  je u poznom  feudalizmu odnosno ranom kapitalizmu. Karakteriše  je  jednostavna  tehnologija  i niska produktivnost. Vlasnik sredstava za rad je ujedno i robni proizvođač. Krupna  robna  proizvodnja  nastala  je  prvenstveno  na  osnovu  tehnološkog  progresa  odnosno industrijske revolucije kada dolazi do novih pronalazaka, tehničkih rešenja koji su omogućili povećanje produktivnosti  rada  i masovniju  proizvodnju. U  tom  periodu,  (od  sredine  XVI  do  kraja  XVIII  veka) dolazi do transformacije  individualnih robnih proizvođača u krupno kapitalističko preduzeće odnoso 

manufakturno.  Ono  nastaje  kombinovanjem  razvnovrsnih  delatnosti  i  integracijom  samostalnih zanatskih  proizvođača,  koji  okupljeni  u  kapitalističku  radionicu  gube  dotadašnju  samostalnost  i obavljaju jedan deo od ukupnog proizvodnog procesa. Prva  kapitalistička  preduzeća  koja  su  osnovali  trgovci,  zelenaši  i  zanatlije  predstavljali  su  proste kapitalističke  kooperacije  zasnovane  na  najamnom  radu  propalih  zanatlija.  Kasnije,  kapitalističke kooperacije  prerastaju  u  manufakturne  radionce  u  kojima  je  došlo  do  tehničke  podele  rada  i specijalizacije radnika za određeni proizvod. To je dovelo do porasta produktivnosti rada, odnosno do skraćivanja vremena proizvodnje određenog proizvoda. Zatim, veoma brzo dolazi do širenja tržišta  i prelaska na mašinsku proizvodnju što je uslovilo razvoj krupne, serijske industrijske proizvodnje. Robna proizvodnja u socijalizmu karakteriše se kolektivnom radničkom preduzetništvu, društvenom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju  i raspodeli prema radu  i rezultatima rada. Ovaj oblik  je bio karakterističan za nekadašnje socijalističke zemlje istočne Evrope.   

3.6. ROBA I NJENA OSNOVNA SVOJSTVA  Roba  je proizvod  ljudskog  rada namenjen  razmeni odnosno prodaji. Svaki proizvod da bi bio  roba mora  imati odeđeno korisno svojstvo kojim se može podmiriti određena potreba kupaca  i mora biti razmenjeno na tržištu u suprotnom nije roba.  Osnovna svojstva robe su:   upotrebna vrednost,   prometna vrednost i   vrednost. 

 Upotrebna vrednost robe ispoljava se kroz korisnost koju ona sadrži, a kojom se zadovoljava bilo koja ljudska potreba. Ona se realizuje upotrebom proizvoda  ili trošenjem, odnosno korisna svojstva robe se mogu sagledati samo kroz potrošnju. Robni proizvođač, tek na tržištu može saznati koliko je svojom proizvodnjom udovoljio potrebama  i ukusu nepoznatih potrošača. Zato, robni proizvođač, za razliku od  naturalnog  proizvođača,  proizvodi  društvene  upotrebne  vrednosti  koje  tek  na  tržištu  dobija odgovarajuću društvenu verifikaciju.   Upotrebna vrednost je rezultat konkretnog rada robnog proizvođača. Konkretan rad je uvek  i u svim slučajevima stvaralac upotrebne vrednosti. Kaput je na primer, rezultat rada krojača, cipele su rezultat rada obućara itd. Njihove konkretne radne osposobljenosti i konkretan način rada su specifični. Uprvo takav konkretan rad stvara upotrebnu vrednost.  Vrednost robe se definiše kao materijalizovani apstraktni ljudski rad. Šta to znači? U uslovima robne proizvodnje međusobno se razmenjuju različite upotrebne vrednosti, a to znači da se one međusobno moraju  upoređivati.  Taj  zahtev  za  upoređivanjem  je  omogućen  činjenicom  da  su  sve  upotrebne vrednosti rezultat materijalne proizvodnje, odnosno rezultat su odgovarajućeg utroška psihofizičkih i umnih sposobnosti robnih proizvođača iako su konkretni oblici tog trošenja različiti.   

Veličina  vrednosti  robe.  Dakle,  vrednost  robe  meri  se  apstraknim  radom.  Količina  utrošenog apstraktnog  rada može  se meriti  vremenom  za  koje  se  jedna  određena  roba  proizvodi,  odnosno brojem časova rada. Postavlja se pitanje od čega zavisi ta količina utrošenog rada. Koji su to  faktori koji  mogu  uticati  da  u  proizvodnji  jedne  robe  bude  utrošeno  manje  ili  više  rada.  To  su  faktori društvene produktivnosti  i  intenzivnosti  rada. Sa povećanjem produktivnosti  rada, proizvodi  se više jedinica proizvoda za isto vreme, a to znači da se vrednost robe po jedinici smanjuje. Na primer:   

za 10 h rada proizvede se 5 stolica ili za 10 h rada proizvede se 10 stolica. 

 Ukupna masa vrednosti ostaje ista – 10 h rada, ali se vrednost po jedinici smanjuje sa 2 h na 1 h. Kada je  reč o  intenzivnosti  rada, ukoliko  se ona poveća, povećava  se  i  količina proizvedene  robe  za  isto radno  vreme  ali  uz  veći  utrošak  rada.Vrednost  robe  ostaje  nepromenjena.  Ovde  je  uvek  reč  o društvenim  veličinama  jer  vrednost  robe  se  ne  određuje  individualnim  radnim  vremenom  robnog proizvođača, već društveno potrebnim radnim vremenom. Vreme koje potrebno da se uz postojeće normalne uslove proizvodnje  i uz prosečan stepen produktivnosti  i  intenzivnosti rada proizvede bilo koja  vrsta  robe  predstavlja  društveno  potrebno  radno  vreme.  Dakle,  kada  se  govori  o  veličini vrednosti robe uvek se uzima u obzir društveno potrebno radno vreme za njenu proizvodnju. Ako  je ono veće onda je vrednost robe veća i obrnuto.  Prometna vrednost  robe označava njenu  sposobnost da bude  razmenjena  za neku drugu  robu, pri čemu se primat daje vrednosti robe. Upravo ta vrednost govori o srazmeri koja pokazuje koliko se za jedinicu određene vrste robe može dobiti neke druge vrste robe. U neposrednoj razmeni robe za robu tj u  trampi, uvek se  jedna količina upotrebne vrednosti određene robe  razmenjuje za neku količinu druge vrste robe. Na primer;   

za 1 par cipela dobija se 20 metara platna. 

 Znači, prometna  vrednost  robe  je u  stvari njena  razmenska  sposobnost. Međutim, ona  se  faktički ispoljava kao  relativna veličina  te  se označava kao  relativna vrednost  robe. Razmenska  sposobnost robe da se za nju dobije manja ili veća količina druge vrste robe izražava njenu odgovarajuću sadržinu. Prometna vrednost robe može biti različita, odnosno ova veličina je promenljiva. Iz našeg primera, 1 par cipela  je u relativnom obliku vrednosti dok  je 20m platna njen ekvivalent  ili prometna vrednost. Dalje,  izjednačavajući ove količine dve vrste robe pretpostavlja se da  je u obe količine robe uložena podjednaka količina rada. Na primer: 

1 par cipela = 10h rada,  1 m platna   =   0,5h rada 

1 par cipela=20m platna              10h=10h 

Ukoliko se vrednost cipela menja, onda će se za jedan par cipela dobiti više ili manje platna. Na primer, ako se poveća vrednost jednog para cipela: 

1 par cipela=20 h rada 1 m platna=0,5 h rada 

1 par cipela=40m platna            20 h =20h 

Ili se poveća vrednost platna. 

1 par cipela=10 h rada 1 m platna=1 h rada 

1 par cipela=10 m platna            10 h =10h 

Dakle, prometna vrednost cipela će se menjati onda kada se menja njihova vrednost, ali  i kada se menja vrednost platna. Kada se menjaju u istom odnosu obe robe onda se prometna vrednost ne menja.   

Ključni delovi   NUŽNOST PROIZVODNJE I NJENI ČINOCI Potrebe. Činioci proizvodnje. Sredstva za proizvodnju. Proizvodne snage.  FAZE DRUŠTVENE PROIZVODNJE:p roizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja. Tri oblika društvene reporodukcije i to: proste, proširene i umanjene. FAKTORI DRUŠTVENE:  prirodni  uslovi,  društveno  bogatstvo,  stanovništvo,  družina  radnog  vremena, intenzivnost rada i produktivnost rada. Intenzivnost  rada  predstavlja  stepen  trošenja  ljudske  radne  snage  u  jednici  vremena  (času,  danu). Povećanje intenzivnosti rada, na određen način predstavlja produženje radnog vremena.  Produktivnost  rada  je  sposobnost  radnika da u datoj  jedinici  vremena  stvori  veću  ili manju količinu proizvoda  ili  usluga.  Povećanje  produktivnosti  rada  smanjuje  količinu  utrošenog  rada  po  jedinici proizvoda i na taj način omogućava skraćenje radnog dana i smanjenje vrednosti robe. VRSTE DRUŠTVNE PROIZVODNJE: nautralna i robna.  Naturalna  proizvodnja:  postojanje  direktne  veze  između  proizvodnje  i  potrošnje.  Ima  karakter privređivanja bez rizika. Karakteristike. Robna proizvodnja  je društveni oblik proizvodnje materijalnih dobara koja su namenjena razmeni na tržištu. To je privređivanje koje nosi rizik.  ROBNA  PROIZVODNJA:  evolucija  i  oblici  robne  proizvodnje:  Faktori  koji  su  uslovili    pojavu  robne proizvodnje  Tri  razvojna  oblika  robne  proizvodnje:  prosta  robna  proizvodnja,  krupna  robna  proizvodnja‐kapitalistička i ostali oblici robne proizvodnje‐. ROBA  I NJENA OSNOVNA  SVOJSTVA  Roba Osnovna  svojstva  robe:  upotrebna  vrednost‐konkretan rad, prometna vrednost i vrednost‐apstaraktan rad.  Roba  u  relativnom  obliku  vrednosti  i  roba  u  ekvivalentnom  obliku  vrednosti.  Produktivnost  i intenzivnost rada kao faktori veličine vrednosti robe.   Pitanja za razumevanje  1. Šta su potrebe i kakve one mogu biti? 2. Da li je svaki rad činilac proizvodnje?  3. Prema K.Marksu, po čemu se razlikuju ekonomske epohe? 4. Šta su to proizvodne snage i u čemu je njihov značaj? 5. U čemu se ogleda ekonomska suština proizvodnje? 6. Koje su odlike primarne raspodele? 7. U odnosu na koje parametre se mogu grafički predstaviti tri oblika društvene reprodukcije? 8. Zašto su mnoge zemlje koje raspolažu velikim prirodnim botatsvom ostale nerazvijne? 9. Šta čini drugu grupu društvenog bogatstva? 

10.Zato su mnoge zemlje koje raspolažu velikim prirodnim bogatstvom ostale još nedovoljno razvijene? 11. Koji deo stanovništva predstavlja faktor društvene proizvodnje i zašto? 12. Od čega zavisi povećanje intenzivnosti rada? 13. Na čemu se zasniva intenizvanost, a na čemu produktivnost rada? 14. Zašto povećanje produktivnosti rada omogućava skraćivanje radnog dana? 15. Koji su faktori povećanja produktivnosti rada? 16. Koja vrsta društvene proizvodnje nosi rizik, a koja ne i zašto? 17. Kada i kako nastaje krupno manufakturno preduzeće? 18. Koja je razlika između konkretnog i apstraknog rada? 19. Zašto se sa povećanjem produktivnosti rada smanjuje vrednost robe, a sa povećanjem intenzivnosti rada ona ostaje nepromenjena. 20. Zašto prometna vrednost robe može biti različita, odnosno promenljiva veličina? 21.Ako Prosečan radnik u Francuskoj proizvede 24  jedninice nekog proizvoda za 8 časova, a prosečan radnik u Mađarskoj 25 jedninica proizvoda za 10 časova., šta možemo zaključiti?  22. Pod pretpostavkom da je 1 računar (20h)=5 mobilnih telefona (20h), ukoliko se produktivnost rada u proizvodnji  robe u  relativnom obliku  samnji  za 10%,  a u proizvodnji  robe u ekvivalentnom obliku poveća za 30%. ‐ kakav je razmenski odnos posle promene produktinvosti?   

Ekonomija koju prepoznajem  1. Pronaći kroz štampane  ili  internet medije aktuelne aspekte društvene proizvodnje(proizvodnja, 

raspodela, razmena, potrošnja). 2. Označiti gde tačno u tekstu prepoznajete aspekte navedene društvene proizvodnje. 3. Označiti izvor teksta koji ste preuzeli i datum objavljivanja. 4. Dati svoj komentar razumevanja.