Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju

i sistemska rešenja Srbije i Crne Gore

GOVOR TELA

SEMINARSKI RAD

Mentor: Student:

Vlado Ilić Ljubinka Milanović

Beograd, maj 2010.

Sadržaj:

1. Uvod

2. Elementi govora tela

3. Kako prepoznati neautentično izražavanje

4. Zaključak

4. Literatura

Uvod

Utvrđeno je da samo dvadeset posto svojih komunikacija ljudi saopštavaju govorom, dok preostalih osamdeset posto ižražavaju neverbalno, preko tela. To pokazuje da je govor tela veoma značajan i da ima vrlo veliku ulogu u komunikaciji, a da toga uglavnom nismo svesni. Preko tela uspostavljamo kontakt sa drugim ljudima izražavajući na taj način svoju potrebu za bliskošću i prenoseći brojne informacije, a dva tela koja su u bliskom kontaktu uspostavljaju veoma živu komunikaciju.

U taj intimni dodir dva tela ljudsko biće počinje da stupa još pre rođenja, dok je u stanju fetusa, kroz kontakt sa zidom materice. Da li zapravo u toj fazi leži koren naše porebe za intimnim telesnim dodirom koji kasnije, tokom života, u dobroj meri gubimo, ali i neprekidno tragamo za njim, pita se poznati engleski zoolog i psiholog Dezmond Moris, stručnjak za govor tela, i pri tom nudi i veoma zanimljive odgovore na to i slična pitanja.

Govor tela je jezik koji svi znamo još pre rođenja i koji, pošto se rodimo, predstavlja prvi način komunikacije sa spoljnim svetom. No, i kasnije, kada ovladamo verbalnom komunikacijom, govor tela zadržava svoju važnost. Kada sa nekim razgovaramo, telo nam pomaže da sitnim mimikama i desetinama malih gestova, migova i promena u držanju tela i izrazu lica upotpunimo svoju verbalnu komunikaciju. S druge strane, govor tela nam omogućuje da značajno upotpunimo informacije primljene od sagovornika verbalnim putem. I, mada u velikoj meri toga nismo svesni, svi mi dobro vladamo ovim „nemuštim jezikom“ i neprekidno se njime služimo, kako u primanju tako i u odašiljanju brojnih informacija. Doduše, to najvećim delom činimo polusvesno ili nesvesno pa stoga često zaboravljamo, ili to uopšte ne znamo, da je naša komunikacija najvećim delom posredovana govorom tela, a ne isključivo jezikom, kako su mnogi ljudi skloni da misle,

Govor tela je najvećim delom, ne samo nesvestan, već i automatski. Naše telo prati naše unutrašnje energije i spontano zauzima položaje i čini pokrete koji su u skladu sa njima, naročito sa emocijama i psihološkim stanjima u kojima se nalazimo. Pri tom treba imati u vidu da je naše telo preplavljeno informacijama,

da se naši utisci, doživljaji i osećanja neprekidno utiskuju i skladište u njemu i da ti „memorijski zapisi“ tela u određenim situacijama isplivavaju na površinu i izražavaju se kroz govor tela.

U govoru tela postoje mnoge razlike uslovljene psihološkim, društvenim i kulturnim faktorima. Stoga govor tela ima brojne specifičnosti zavisno od kulture, običaja, religije, društvenog statusa, ali i od pola i starosti osobe.

Ali, bez obzira na sve te, katkad značajne, razlike i specifičnosti, važnost informacija koje telo šalje svojim pokretima, položajem, mimikom lica... je univerzalna i ogleda se u svim raznovrsnim sferama života. Tako, recimo, čak i u sudskim procesima informacije koje pruža govor tela mogu da budu odlučujuće. Naime, verbalnu komunikaciju je mnogo lakše kontrolisati; osoba može da nauči šta i kako da kaže; mnogo je teže kontrolisati govor tela, a gotovo nemoguće naučiti telo da laže. Isto tako, uspešnost mnogih javnih ličnosti, počev od umetnika pa do političara, često je zasnovana na dobrom poznavanju govora tela, a u nekim delatnostima, kao što su gluma, pevanje ili balet, uspešno ovladavanje govorom tela ima presudan značaj.

Važnost govora tela ogleda se i u činjenici da svoja emotivna stanja često opisujemo putem telesnih simptoma. Žalost izražavamo sa „srce me boli“, strah i iznenađenje sa „stao mi je dah“ ili „kosa mi se digla na glavi“.

Posmatranjem, proučavanjem i svesnim uvažavanjem ovog načina komunikacije, uz upoznavanje njegovog vokabulara, razume se, možemo da dobijemo mnoge važne informacije o osobinama i karakteru sagovornika, kao i o njegovom fizičkom, emotivnom i mentalnom zdravlju. Stoga je razumljivo da bezmalo svaki ozbiljan dijagnostički postupak uključuje prijem i tumačenje informacija koje klijent odašilje govorom tela. Od ordinacije lekara opšte prakse, preko „kauča“ individualnog psihoterapeuta, pa do psiholoških i drugih grupnih radionica koje se bave različitim vrstama terapije i istraživanjem i poboljšavanjem psihofizičkog zdravlja, svuda se, u manjoj ili većoj meri, koriste metode posmatranja tela i tumačenja informacija koje ono šalje.

U psihoterapijskom metodu poredak ljubavi (ordre of love), ovaj „nemušti jezik“, odnosno govor tela ima izuzetnu važnost, jer zapravo predstavlja osnovno, a često i jedino sredstvo komunikacije.

Najzad, osim komunikacije sa drugima preko tela, odvija se i neprekidna interna razmena informacija između našeg tela i nas

samih. Naime, u telu se stalno odvijaju mnogobrojni fiziološki i energetski procesi i ono nam stalno šalje signale o njima, pa nas iz trenutka u trenutak obaveštava o svojim potrebama i stanjima preko osećaja hladonoće, toplote, gladi, žeđi, umora, nelagode, bola ili pak sitosti, prijatnosti, opuštenosti. Očito mi i sa samima sobom komuniciramo govorom tela. Nažalost, savremeni čovek mnoge od tih signala više ne prepoznaje, ili bar ne u dovoljnoj meri, pa mu je komunikacija sa sopstvenim telom u velikoj meri narušena, što se negativno odražava na sve aspekte fizičkog i psihičkog zdravlja.

Elementi govora tela

Položaji tela

1. uspravan

2. ležeći - na leđima

- na stomaku

3. prevrtanje po podu

4. položaj fetusa

5. čučanj

Pokreti

1. hodanje - ka napred

- unazad

2. ubrzano kretanje

3. okretanje u krug

4. udaranje nogom u pod

Gestovi

1. dodir

2. zagrljaj

3. ruka na stomaku

4. prst na čelu

5. zagrljaj ruke preko grudi

6. držanje za ruku

7. pozdrav ruka-ruci

8. ruka na usta

9. poljubac

Izrazi lica

1. ukočen pogled

2. zurenje u istom pravcu

3. zurenje u istu osobu

4. topli osmrh

5. smeh

6. plač

7. kratki brzi pogledi

7. strah u očima

9. pogled na gore, dole u stranu

10. razrogačene oči

11. otvoren pogled topao pogled poziva

12. boja lica

Disanje

Položaji tela

Položaji tela su usko povezani sa unutrašnjom realnošću, sa našim bazičnim osećanjima. Kada se osećamo jakim i sigurnim naš prirodan stav tela je uspravan, kada smo uplašeni težimo da se pogurimo, da skupimo telo.Klonulo telo šalje jasan signal tuge i depresije, pomanjkanja životne snage radosti, zadovoljstva i zdravlja. Krut stav tela pokušava da porekne unutrašnji stav nesigurnosti. Ovaj stav tela je neprirodan na prvi pogled i prosto ukazuje da osoba skriva neko svoje unutrašnje stanje ili osećanje. Zaleđenost tela nastaje kada je u osobi prisutan veliki strah. Strah ima parališući efekat na duh, on zamrzava telo, grči mišiće, ako predugo traje telo postaje umrtvljeno /slike iz logora/, i čovek više ne oseća strah.

Stavovi tela imaju i sociološku komponentu, od cara očekujemo da stoji „carski“, od sluge da bude u poniznom stavu; borac, labavo oslonjen na prednji deo stopala, pokazuje da je u svakom momentu spreman za pokret. Sa druge strane tela sportista u toku meča prosto trepere.

Značaj položaja tela ogleda se i u njihovoj primeni u tradicionalnim metodama samorazvića. Tipičan primer su tzv. asane ili telesni položaji u jogi. Mada su na Zapadu uglavnom poznate kao deo sistema hata-joge ili, kako se još naziva, telesne joge, one imaju važnu primenu i u radža-jogi, vrhunskom obliku ove drevne duhovne discipline, gde im je uloga da telo i duh pripreme za više, meditativne stupnjeve vežbanja. Naime, hiljadugodišnja praksa dovela je do saznanja da određeni položaji tela ne samo da imaju veliki uticaj na tokove energije u telu, već u značajnoj meri određuju i stanja duha.

Položaji tela imaju veliki značaj i u tehnici poredak ljubavi (order of love). Najčešći položaji tela koje susrećemo u porodičnim konstalacijama jesu: uspravan, ležeći na leđima ili na stomaku, položaj fetusa, klečanje, čučanj... Mnogi položaji tela su preneti morfološkim poljem ili potiču iz dalje geneze porodičnog sistema. Postoje takozvani omiljeni položaji tela koje vučemo iz prošlosti ili iz starih navika. Neki autori su primetili da se položaj tela menja kada pričamo o roditeljima, pa čak i zavisno od toga da li je

predmet razgovora majka ili otac. Isto tako, u nastupu jakih emocija telo počinje da zauzima razne položaje i da pravi pokrete: grčenje, skupljanje, savijanje tela, širenje ruku, cupkanje nogama, stezanje šake… Primećeno je, takođe, da harmonizovane grupe imaju tzv. eho položaje: na primer, ako jedna osoba preksti ruke, vrlo brzo to čine i ostali u grupi. Najzad, poznato je da porodice često imaju zajedničke položaje tela, pa i neke gestove, koji su jasno prepoznatljivi kod njenih članova. Najzad, položajem tela mi postavljamo određene granice drugim ljudima, kao i distance u odnosu na njih.

Svaki rad u poretku ljubavi započinje tako što učesnik, koji postavlja svoju temu za rad, ukoliko radi na nekom porodičnom problemu, odabira predstavnike članova svoje porodice i postavlja ih u polju. No, nije uvek porodica tema rada, nekada su teme rada i odnosi sa bliskim ljudima van porodičnog sistema, posao, ili konkretni psihološki problemi klijenta: nesigurnost, osećaj nemanja mesta u porodici, na poslu, problemi sa prartnerom, osećaj usamljenosti i sl. I u tim situacijama, klijent bira i postavlja u prostoru predstavnike različitih aspekata problema na kojem radi.

Pravilo, sa retkim izuzecima, jeste da predstavnici, čim stupe u ulogu koja im je namenjena, odnosno čim ih je klijent uveo u polje, počinju da menjaju položaj tela i mesto na koje su prvobitno postavljeni. To i čini sadržaj prvih informacija, koje počinju da teku ka terapeutu, o tome kakvi su zaista međusobni odnosi.

Tako, recimo, neki položaji tela, kao što je ležeći, nedvosmisleno ukazuju da se radi ili o mrtvoj osobi ili o nedostatku životne energije pa ako se radi o samom klijentu, koji jeste živ, to terapeutu sugeriše da je on u životnoj u blokadi i da je veoma čvrsto energetski povezan sa nekom umrlom sobom iz svog porodičnog sistema. S druge strane, položaj fetusa sasvim sigurno asocira na nerođeno ili rano umrlo dete. Naravno da se sve vreme posmatraju svi predstavnici u konstelaciji, kao i sam klijent koji je po pravilu do samog kraja rada pasivan. No, njegove reakcije telom su sastvani deo rada.

Koliko telo prirodno sledi unutrašnje osećanje može se jasno videti u situacijama kada učesnik na kraju svog rada treba da izgovori kratku rečenicu, a često i samo jednu reč, ili samo da se pokloni pred roditeljima ili nekim drugim važnim članom konstalacije. Učesnik, naravno, najpre treba da oseti ono što treba da izgovori ili uradi, pa da tek onda izvrši potrebnu radnju, pa ako rečenica nije rečena dovoljno ubedljivo ili poklon nije bio uverljiv, terapeut traži

da učesnik ponovi reči ili gest. Tada uglavnom vidimo kako učesnik dok se koncentriše obavezno napravi nekoliko blagih pokreta telom, upravo kao da sebe smešta u potrebno osećanje.

Otvoren i pozivajući stav tela.

Otvoren stav tela ukazuje na otvorenost komunikacije, opuštenost i prihvatanje. Razume se, zatvoren stav izražava sasvim suprotno. Najuočljiviji zatvoren položaj tela jeste onaj s rukama prekrštenim na grudima. Taj stav vrlo uspešno igra ulogu barijere između nas i drugih ljudi i uklanja intimnost situacije. Zatvoren stav takođe uključuje ponašanja kao što je držanje nekog predmeta, na primer čaše s pićem, između sebe i sagovornika. Na zatvorenost ukazuje i indirektan smer u kojem je telo postavljeno u odnosu na sagovornika: ako su ramena, telo ili glava okrenuti u drugom smeru, u odnosu na sagovornika, osoba time uspešno pokazuje kako joj je pažnja zauzeta nečim drugim. Kad smo otvoreni, licem okrenuti direktno prema sagovorniku, ruku spuštenih sa strane ili podignutih, dlanova okrenutih prema gore, predstavljamo se sagavorniku u najboljem svetlu.

Gestovi Gestovi su znaci koje upućujemo drugim ljudima i tako saopštavamo informacije o sebi ili šaljemo određene poruke drugim ljudima ili, pak, primamo poruke od drugih. Mi činimo gestove jer nas unutrašnji inpulsi naših emotivnih stanja nagone na pokrete nekih delova tela. Istražujući ovaj fenomen, neki autori su utvrdili je da mi činimo gestove i onda kada nismo u drikektnoj komunikaciji sa drugim ljudima, recimo, dok razovaramo telefonom ili snimamo svoj govor kasetofonom.

Postoje razne podele gestova i puno literature posvećeno je ovom fenomenu. Dezmond Moris gestove deli na primarne i sekundarne. Primarni su oni koji su deo komunikacije, a sekundarni su slučajni (kijanje, kašljanje, češanje...).

Gestovi se posmatraju i proučavaju još od doba Starog Rima, a u novije vreme utvrđeno je da gestovi u izvesnoj meri otkrivaju psihološki profil ličnosti, pa je napravljena i njihova sistematizacija. Tako, na primer, otvoreni, topli ljudi obično dosta gestikuliraju, dok

hladni i analitički tipovi u svom govoru znatno manje koriste gestove.

Gestovi imaju i svoje socijalne, kulturne i običajne spekte, pa su neki od njih praktično univerzalni, neki su zajednički ljudima u većem delu sveta, a neki su specifični za odrđene kulturne i socijalne sredine. Te razlike katkad idu tako daleko da izvesni gestovi u nekim kulturama imaju jedno značenje, a u drugim katkad i sasvim suprotno.

Koliko gestovi mogu da budu rečiti, dobro ilustruje popularna igra pamtomime u kojoj se gestovima precizno prenose i vrlo složene poruke.

Zanimljivo je napomenuti da u našoj kulturi mnogi ljudi, ako se prilikom upoznavanja nisu rukovali sa drugom osobom, praktično i ne računaju da su se upoznali, što svedoči o tome koliko nam je važno da su nam se tela makar na tren spojila i pri tom „progovorila“.

Česti gestovi koje viđamo u radovima poretka ljubavi su: dodir, zagrljaj, ruka na stomaku, prst na čelu, zagrljaj ruke preko grudi, držanje za ruke, pozdrav ruka ruci, ruka na ustima... Bert Helinger za ljubav kaže da se u nju uvek uzda, da je ona uvek prisutna, samo je treba potražiti. A.Loven smatra, u orderu je bezbroj puta viđeno i lično doživljeno da ljubav nemože da nestane ona može da promeni svoje „agregatno“ stanje da zamrzne , prosto da ne teče. Kada ona poteče prirodno je da naše ruke i celo telo posegne ka onom kome je ona upućena, ako se ovo nedesi, Loven tvrdi da je ljubav ostala na nivou ideje. Jer kada je ljubav potekla topli zagrljaji su njen očigledan dokaz.

Klimanje glavom

Klimanje glavom osnažuje komunikaciju. Na taj način doslovno pospešujemo željeno ponašanje i dodatno potvrđujemo naše iskaze. Pokušajte da napravite mali eksperiment: slušajte osobu koja vam govori i nemojte klimati glavom. Zatim počnite da klimate i videćete kako će osoba da „živne“ i da postane govorljivija i puna entuzijazma. Klimanje glave kao znak negodovanja bukvalno podvlači naše neslaganje sa sagovorinikovim predlozima ili iskazima.

Približavanje

Približavanje smanjuje i stvarnu i psihološku udaljenost među ljudima i stvara osećaj bliskosti i zainteresovanosti za osobu ka kojoj idemo. Ono je takođe znak da i mi sami tražimo pažnju osobe kojoj se približavamo. Ukoliko se držimo predaleko ili se okrećemo u suprotnom smeru od te osobe, pokazujemo da nismo previše zainteresovani za kontakt ili čak nismo uopšte i da bismo radije bili na nekom drugom mestu U konstelaciji poretka ljubavi pojedini predstavnik koji se kreće ka drugoj osobi nedvosmisleno pokazuje da mu ta osoba zaokuplja pažnju više nego drugi predstavnici.

Snaga dodira

Ako se izvodi na prikladan način, dodirivanje izaziva trenutan, gotovo magičan uticaj na drugu osobu. Kada je neko tužan, jedan nežan dodir često mu pruža više utehe neko desetine izgovorenih reči.

Dodirom se takođe pružaju podrška i podsticaj i on se po izražajnoj snazi izjednačava sa kontaktom očima pa možda i sa osmehom. U našoj kulturi, mnogi ljudi doslovno žude za dodirom. Stoga povremeni, prijateljski dodir može da donese mnogo uspeha. Kod dodira je od izuzetne važnosti njegova prikladnost. Neke osobe će reagovati vrlo negativno ako ih prerano ili previše dodirujemo. Isto tako, bitan momenat je da „pročitamo“ odgovor na dodir, da zapazimo da li se raspoloženje dotaknute osobe menja, da li je naš dodir uzvraćen dodirom ili je, suprotno tome, pojačao negativna osećanja prema nama. Stoga je osoba koja prva dodirne drugu osobu odgovorna za ishod dodira i shodno tome treba da „pročita“ odgovor na svoj dodir. Ako se dodirnuta osoba nasmeši, nagne prema nama, uzvrati nam dodir, znaćemo da je naš dodir prihvaćen. No, ako mam se učini da je osoba zbog dodira napeta, savija se prema natrag ili uzmiče, očigledno je da je za nju to prejak kontakt.

Dodir igra važnu ulogu i u konstelacijama poretka ljubavi gde terapeutu može da pruži dragocene informacije o istinskim odnosima predstavljenih osoba.

Izrazi lica Izrazi lica se inače najlakše kontrolišu.Takozvani prolazni izrazi lica ili mikro-izrazi prelete licem za manje od jedne petine sekunde i njima, na primer, osmeh na trenutak može da se zameni izrazom tuge ili besa. Mi takve promene registrujemo uglavnom nesvesno pa to objašnjava zašto ponekad imamo neprijatno osećanje da nas neko ne voli ili mu nismo simpatični, iako je vrlo ljubazan sa nama, ili nam, iako spolja izgleda da je u našem odnosu sa nekom osobom sve u redu, nešto ipak „ne da mira“. U takvim situacijama, mi smo zapravo na nesvesnom nivou registrovali autentična osećanja druge osobe koja nisu u skladu sa njenim svesnim ponašanjem i onim što govori.

Potisnuti izrazi predstavljaju autentična osećanja koja počinju da se izražavaju, sve dok osoba ne shvati šta se dešava pa ih brzo zameni izrazima koje želi da prezentuje drugima. Ovi izrazi se javljaju mnogo češće i duže traju nego mikroizrazi, pa ih je lakše uočiti.

Neki autori ističu da se u prvih pet minuta kontakta formira naša opšta slika o drugim ljudima i da se ona teško menja. Stoga ljudima s prijatnim licem dodajemo atribute koje oni možda i ne poseduju, jer oni u nama automatski aktiviraju naklonost. Mali smešak na prijatnom licu otvara mnoga vrata, pri čemu nedostaci crta lica bivaju zanemareni ili neretko čak i neopaženi.

Usklađenost govora i gestova sa unutrašnjim stanjem odaje utisak uravnotežene osobe pa za takve ljude kažemo da iz njih nešto lepo zrači.

Sa lica prikupljamo mnoštvo informacija o emotivnim stanjima drugih ljudi, a sopstvenim izrazima odražavamo naša osećanja prema drugima. Određene izraze lica koristimo pri pozdravu, a isto tako izrazom lica često automatski reagujemo na vesti koje dobijamo iz spoljnjeg sveta, kako verbalne, tako i na prizore koje vidimo.

U radovim u okviru poretka ljubavi lice je veoma važan izvor informacija, preko boje kože, grimasa, tikova, boranja…

Osmeh

Osmeh je najjednostavniji, najuočljiviji i najsnažniji elemenat čitavog arsenala govora tela, a ujedno i njegova najuniverzalnija kategorija. Osmeh o nama otkriva prekrasne stvari. Osmeh je

pokazatelj samopouzdanja, pozitivnog stava, dobre volje i ostavlja utisak da ste neko s kim je verovatno zabavno i koga je teško ignorisati. Osmeh takođe govori da imamo dobre namere.

Deca dok još ne umeju da govore osmehom šalju poruku majci: „ostani još sa mnom“.

Osmehom takođe iskazujemo svoje zadovoljstvo, njime pozdravljamo druge i šaljemo im jasnu poruku prepoznavanja, dobronamernosti, odobravanja, kao i poziv na kontakt. No, osmeh može da odašilje i drugačije poruke i da odražava i osećanja suprotna od pomenutih, kao što su ironija, poruga pa i negodovanje, pri kojem se nasmejemo „gorko“.

Nekada, pak, smešak koristimo da bismo sakrili neka naša stanja i osećanja, koja ne želimo da dopru do drugih.

Kada se dobro nasmejemo nekoj šali, u razgovoru sa drugima, pročitanom štivu ili pozorišnom komadu, to nas opušta, osećamo se rasterećeno i relaksirano, pa nije slučajno što mnogi tvrde da je smeh lek za dušu i telo.

Oči

Oči su, posle reči, najmoćnije sredstvo komunikacije koje imamo. Oči su ogledalo duše, one odaju našu zainteresovanost, tugu, radost, uplašenost, bes, ravnodušnost. Svi mi koristimo izraz „pogled govori više od reči“. Kontaktom očima tražimo informacije, pokazujemo pažnju, kontrolišemo interakciju sgovornika, možemo da utičemo na druge, dajemo različita ododbrenja i iskazujemo negodovanja, otkrivamo stavove...

Direktan kontakt očima pokazuje samopouzdanje; verovatno smo svi primetili kako osobe s niskim samopouzdanjem često izbegavaju direktno gledanje u oči. Gledanje osobe u oči pokazuje našu zainteresovanost za tu osobu i za ono što ona govori. Osim toga, na taj način nas je teško ignorisati.

Dugim posmatranjem nekog mi procenjujemo tu osobu. Isto tako, i sami osećamo da nas druga osoba procenjuje ako neprestano pilji u nas. Ako nas na javnom mestu uporno gleda nepoznata osoba mi ćemo najčešće osetiti neprijatnost koja ide sve do osećanja ugroženosti, jer je dug neprekidni pogled vrlo iritirajući i provokativan, naročito ako nam ga upućuje nepoznata osoba.

Dugo i uporno piljenje dozvoljeno je samo deci kod koje se takvo ponašanje tumači kao zdrava radoznalost i otvorenost ka svetu.

Brojni eksperimenti su potvrdili da ljudi više vole šire zenice, što je i razumljivo ako se zna da se naše zenice šire na osećanja radosti, dopadanja, prijatnih iznenađenja…

Tuga se često iskazuje i plačem. Plač je dok smo u predverbalnoj fazi poziv da se na nas obrati pažnja, beba koja plače jasno kazuje da joj nešto treba, hrana žedna je ili joj treba samo kontakt sa majkom, pažnja okoline.

Večna inspiracija mnogih pesnika, najopevaniji organ, da se prisetimo koliko besanih noći zbog upućenog pogleda ili ne upućenog..??!

Kako prepoznati neautentično izražavanje

Govor tela čoveka koji laže često je kontradiktoran u odnosu na njegovu unutrašnju realnost, ali ne postoji specificno ponašanje koje kaže: "Ja lažem". Ipak, telo čoveka koji laže odašilje informacije o tome. Motorička ekspresija je kruta, ograničena na pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka sopstvenom telu. Takođe, ako čovek želi da pokaže da je srećan, iznenađen ili tužan njegova telesna ekspresija će biti ograničena na pokrete usana, za razliku od prirodne koja uključuje celo lice i telo. Albert Mehrabian, jedan od istraživača koji je proučavao kako se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kako kada lažu, utvrdio je da oni koji lažu govore manje i sporije i da prave više grešaka u govoru.

I pravac pogleda može da otkrije skrivena osećanja ili zadržanu infomaciju. Osobe koje lažu izbegavaju kontakt očima, naročito u trenutku dok govore.

Većina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije, kao što su Dezmond Moris, Pol Ekman ili Alan Piz, smatra da se odavanje češće dešava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju Informaciju vrpoIje se u stolicama, naslanjajući se prvo na jednu pa na drugu stranu, i često prekrštaju noge, kao da žele da pobegnu iz situacije.

Pažnju treba obratiti i na različite radnje samododirivanja, kao što su povlačenje usne školjke, trljanje poleđine uha, trljanje ili češkanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje

ruku na grudima ili zatvaranje oka i trljanje kapka da bi se izbegao kontakt očima. Alan Piz napominje da muškarci obično snažno trljaju oko gledajući u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod oka i gledaju u vis. Uz to idu crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa, gutanje pljuvačke, igranje olovkom ili naočarima kao neke od očiglednih aktivnosti na koje treba paziti kada sumnjamo da razgovaramo sa osobom koja ne govore istinu.

Najzad, ljudi kojima je dosadno, a pretvaraju se da su zainteresovani, obično se odaju zgrčenim pozama. Naravno da ono nije uvek smišljeno sa određenim ciljem, a često je potpuno nesvesno.

Zaključak

Na kraju valja istaći da je govor tela skoro uvek bolji vodič do istine nego reči, ali da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad između verbalnih i neverbalnih poruka.

Najpouzdaniji „svedoci“ koji otkrivaju prava osećanja jesu mišići tela, jer ih je praktično nemoguće kontrolisati. Na primer, osoba namesti osmeh da bi izrazila zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji uglovi obrva se dižu i na sredini čela se javljaju bore odajuć tugu. Naši motivi da krenemo sa radom na svom duhovnom biću su višeslojni, a želja da živimo autentično u skladu sa svojim bićem pa samim tim i sa kosmosom zauzima visoko mesto.

Mudrac vrlo jasno čita ličnu istoriju kroz to kako izgledaš, kako hoćeš, i kako se ponašaš.

U ekspresiji je čitava ekonomija prirode.

Telo govori sve jezike. Ljudi su kao švajcarski satovi, sa kristalnim licem koje izražava ceo pokret

Ralf Valdo Emerson

LITERATURA: Dezmond Moris, Otkrivanje čoveka, i.z. Jugoslavije,1979

Dezmond Moris, Intimno ponašanje, D.Despotović, Niš, 2005

Aleksandar Loven, Zadovoljstvo, „Bata“, Beograd, 1991

Aleksandar Loven, Spiritualnost tela, IP Esother ia, 1998 Govor tela, Gordon R. Veinrajt Bert Hellinger, Gabrijela ten Havel, "Priznati ono što jeste", PAIDEA, Beograd, 2005