VIDYA YOGA

ŠKOLA JOGE DRAGANA LONČARA

KURS ZA OBUKU JOGA INTRUKTORA

S E M I N A R S K I R A D

Život Šri Šankaračarije (Prema knjizi: “Sankaracharya” od Dr.T.M.P.Mahadevan)

Aleksandra Zaharijević

2

RANI ŽIVOT

Indija je u vreme Šankare bila politički podeljena i socijalno nesređena zemlja. Unutar zemlje postojala su brojna mala kraljevstva koja su imala malo toga zajedničkog i koja su

se međusobno takmičila za prevlast. Mržnja je rađala mržnju; a mir je žrtvovan oltaru sebičnosti i pohlepe. Na jednoj strani su bili bukvalisti i ritualisti, koji su se držali tekstova iz skripti bez duhovnog učešća. Sa druge strane su bili nihilisti i ikonomrsci, koji su želeli da unište sve što je bilo sveto i staro. Konflikt je bio izražen među filozofskim školama kao i neprijateljstvo među različitim religijskim sektama. I učenjaci i laici, su očigledno zaboravili osnovna Vedska učenja da je Realnost samo Jedna. I u tom vremenu krize i pometnje rođen je Šankara. Proveo je ceo svoj prekratak

ovozemaljski život celivajući rane srca i uma, i pokazujući ljudima put ka duhovnoj svesti i zdravlju. Prepoznao je bolest koja je nagrizala vitalne organe društva kao onu koja svoje

korene ima u raskolu i prepisao jedini lek koji će dati efikasno izlečenje – očuvanje znanja o jedinstvu, Upanišadske filozofije nepodeljenog Duha. Ovaj vremenski svemoćan lek je imao poseban značaj u vreme Šankare, a ima ga i u našem vremenu. Njegovi otac i majka, Sivaguru i Aryamba su bili obdareni svim dobrim životnim stvarima, vrlinama i bogatstvom, učenjem i poniznošću, široko otvorenim srcem i oslobođenošću. Međutim, iako su godine prolazile, želja da dobiju sina nije im bila uslišena. Jednog dana,

Šivanguru je izrazio tugu koju oseća Aryambi. Dobra žena je utešila svog muža i rekla mu: “Hajde da potražimo utočište u Šivi (Siva) koji je univerzalno drvo koje ispunjava

želje.” Oboje su otišli u blizinu Šiva Kšetre, danas zvane Tričur, da bi posmatrali ono što je lokalno poznato kao bhajanam. Izraz je nastao od korena koji znači služiti, obožavati.

Oni koji posmatraju bađanam ostaju u Tričuru po nekoliko dana čak i meseci, kupajući se svakodnevno u svetoj reci, posećujući hram i obožavajući Boga Šivu zarad ispunjenja

svojih želja.

Dirnut pobožnošću i umerenošću Šivagure i Arjambe, Bog Šiva se kao stari čovek, pojavio jedne noći njima u snu raspitujući se, da li bi radije imali nekoliko glupih sinova koji bi živeli dugo ili jednog izvanrednog, ali kratkovečnog sina. Par je bio u nedoumici i odluku

ostavio Njemu lično. Bog je rekao da će se on sam roditi kao njihov sin i zatim ih zamolio da se vrate u Kaladi.

Ubrzo je Arjamba zatrudnela, ali i obasjana novom svetlošću jer je sam Bog lično,

Svetlost nad svetlostima, odabrao baš nju za svoju majku. Vreme koje je izabrano za božansko rođenje je jako značajno. Podne petog dana polusjajnog meseca Vaišake (Vaisakha) (april – maj), u Punarvasu sazvežđu. Pravi datum Šankarinog rođenja je teško utvrditi, kao i sve datume u Indijskoj kulturi, ali se smatra da je Šankara živeo trideset dve godine od 509 – 477 pre nove ere. Rad Đaina

3

(Jaina) takozvana Đinaviđaja (Jina-vijaya), nam daje indirektnu potvrdu ovog datuma,

govoreći kako je rođenje Kumarila Bate (Kumarila Bhatta) bilo 557. pre nove ere, a da se Šankara sreo sa Kumarilom 494. pre nove ere, kao i da je Šankara umro 477. pre nove

ere. Pojedini stručnjaci smatraju da je Šankara rođen oko 700. nove ere.

U sedamdeset petom stihu Saundarjalaharii (Saundaryalahari), Šankara se obraća Dravidasisu koji je postao čuveni pesnik zahvaljujući tome što je pio mleko koje mu je dala Parvati. Ova stavka se prema nekima smatra aluzijom na Tirujnanasambadhu za koga se veruje da je živeo u sedamnaestom veku nove ere. U Šankaraviđajama (Sankara-vijaya) se pominje da se Šankara susreo sa Kumarila Batom, osnivačem Bhatta škole Purva Mimamsa-e. Datum koji se pripisuje Kumarili, prema rečima istaknutog orijentaliste A. B. Kita, nije raniji od 700. nove ere.

Šankara se ne slaže sa Kumarilinim stavovim i kritikuje ih. Tako da je Kumarila bio ili stariji savremenik Šankare ili je pripadao ranijoj generaciji.

Sve tradicije koje su u vezi sa Šankarinim životom se slažu da je Šankara bio avatara Šive. Interesantno je napomenuti da u tekstu posvećenom Šivi, Šrirudri (Sri-Rudra), dva opisna epiteta se koriste za Gospoda, a to su „Karpadin” i „Vjuptakeša (Vyuptakesa)”. Prvi znači onaj sa gustom kosom, što je dobro poznata prezentacija Šive. Međutim, problem je u drugom pojmu, koji znači onaj čija je glava obrijana. Ne postoji prikaz Šive sa obrijanom glavom. Objašnjenje daje komentator Šrirudre, koji kaže da Šankara jeste

avatara Šive koji je obrijao glavu obzirom da je bio sanjasin (sannyasin).

Stih, koji se u Šankaraviđajama ponavlja više od jednom, kaže da je Dakšinamurti (Dakshinamurti) iliti Šiva okrenut ka jugu, ustao sa svog mesta ispod smokvinog drveta,

napustio svoju maunu (mauna) (tišinu) i lutao svetom kao Šankara u cilju spasenja ljudi od neznanja i vreline samsare (samsara), poducavajući ih Samospoznaji.

Meštani Kaladija ugledali su novorođenče u kući Šivagurua. Pozvani su astrolozi kako bi

se detetu uradio horoskop. Astrolozi su proglasili da je dete u svakom pogledu savršeno (sisur-esha-purnah). Jedanaestog dana detetu je dato ime Šankara. Slova imena pokazuju dan, noć i mesec rođenja deteta. Postoji numerički sistem koji se zove

Katapajadišankja (Katapayadi-sankhya) po kome devet slova Sanskritskog alfabeta koja počinju sa „ka” indiciraju redne brojeve koji počinju sa „1”; slično tome, devet slova koja

počinju sa „ta” i pet slova koja počinju sa „ya” imaju svoje odgovarajuće brojeve. Prema tome, Šankara je rođen u mesecu Vaišaka, koji je drugi mesec (2=ra), u fazi mesečevog

rasta (1=ka) i na pančamititi (panchami-tithi) (5=sa). Pročitano unazad, dobijamo „sa(m)+ka+ra”. Šivaguru je izabrao ovo ime za svog sina nevezano za njegovo značenje, ali se ispostavilo da je bilo veoma značajno, jer je Šankara avatara Šive i rođen je sa specijalnim razlogom da čini najveća dobra u svetu.

4

Značajne prekretnice u Šankarinom životu pominju se u Sanskritu: „Kada je imao osam

godina usavršio je četiri Vede, sa dvanaest je ovladao svim šastrama (sastra), sa šesnaest je završio pisanje svoje bašje (bhashya), sa tridesetdve je napustio ovaj svet”.

Prema Madavija Šankaraviđaji (Madhaviya Sankara-vijaya), u prvoj godini naučio je

alfabet Sanskrita i svoj maternji jezik, sa dve je naučio da čita, a sa tri je počeo da proučava Kavje (Kavya) i Purane (Purana) i intuitivno razumeo mnoge njihove delove. Upajanama (Upayanama) je izvođjena kada je Šankara imao pet godina. Bio je poslat u guru-kulu na Vedičke studije. Naučio je Vedski jezik u šest oblika, kao i druge š astre za veoma kratko vreme. Živeo je prema pravilima kao bramačarin (brahmacharin) održavajući se u životu na poklonima onih u čijoj bi službi zauzvrat bio.

Jedno od čuda koje je Šankara izveo još za vreme svog studentskog života, kako tradicija beleži, je vredno pomena. Kao bramačarin, Šankara je jednog dana otišao po poklon do

kuće jednog bramana. Međutim, braman nije bio kući, ali njegova žena se zato našla u strašnoj panici videvši Šankaru, a znajući da u kući nema ničega čime bi ga mogla darovati. Nakon što je malo bolje potražila, na kraju je našla jednu amalaka voćku. Stavila je voćku u Šankarinu posudicu za poklone, izražavajući žaljenje što ne može da da nešto više. Saosećajni Šankara je bio veoma dirnut ženinom posvećenošću, koja je inače jedno od Šivinih zahteva u asutoši (asu-tosha), te je stoga odmah uputio molitvu Lakšmi (Lakshmi), boginji blagostanja, moleći je da pomogne ovom bramanskom paru. Ovo je

bila prva himna koju je Šankara sročio i poznata je pod nazivom Kanakadarastava (Kanakadhara-stava) (molitva za zlatnu kišu). Kao odgovor na Šankarinu molitvu, počela

je kiša zlatnih amalaka voćki. Pobožna žena i njen muž, kada su se vratili kući bili su u čudu i zatečeni i počeli su se diviti detetu. Tako je Šankarin prvi čin postalo uklanjanje

siromaštva.

Šankara je završio formalno školovanje pre nego što je napunio osam godina. Stih Madavija Šankaraviđaje kaže: „Postao je obučen u tarki (tarka) (logici), usvojio je

ekspertsko znanje Sankje (Sankhya), stekao je fascinantnu veštinu Patanđali joge (Patanjala Yoga), naučio je doktrine Bata Mimamse (Bhatta Mimamsa). Iskustvo ovih veština je uključio u filozofiju Advaitavidje (Advaita-vidya).

Nakon školovanja, Šankara se vratio iz guru-kule i nastavio da živi sa svojom majkom.

Jednog dana kada se Aryamba vraćala sa dnevnog kupanja u svetoj reci, koja je bila malo

udaljena od njihove kuće, šetajući, onesvestila se. Kako se ovo više nikada ne bi dogodilo, Šankara se pomolio da reka Čirun, promeni svoj tok i teče blizu njihove kuće. I sledećeg dana, upravo to se i dogodilo. Ovaj slučaj pokazuje neverovatnu ljudsku stranu Šankarine ličnosti. U svojim kasnijim spisima Šankara ističe svoje duboko poštovanje materinstvu. U jednom komentaru u Brihadaranjaka upanišadi (Brhadaranyaka-upanishad), na primer, on opisuje majku uopšte kao savršenog učitelja (putrasya samyag-anusastri, anusasana- kartri).

5

Kada je Šankara trebalo da navrši osmu godinu, grupa ljudi je posetila njegovu kuću. Šankara i njegova majka su primili goste sa dužnim poštovanjem i velikom radošću. Ljudi

su bili veoma zahvalni takvim gostoprimstvom koje im je pruženo i zadivljeni dečakom. Objasnili su Arjambi okolnosti pod kojima je Šankara rođen i bez obzira na originalni plan

po kome je dečak trebalo da umre nakon sto navrši osam godina, da će njegov životni vek sada biti udvostručen. Nakon što su blagoslovili domaćinstvo, ljudi su otišli, a Aryamba se zatekla u veoma stresnoj situaciji. Kako bi utešio majku, Šankara joj je objasnio pojavnu prirodu empirijskog života. Jedinstvo duša u različitim spregama poput odnosa roditelja i deteta, rekao joj je, je isto kao i privremeni i prolazni odnos koji imamo sa slučajnim prolaznicima. Primetivši asketsku prirodu svog sina, Arjamba je želela da mu skrene misli na kućne

dužnosti i odgovornosti. Nije bila spremna da ga izgubi, obzirom da je bio njeno jedino dete. Pa je stoga isplanirala da se uskoro oženi. Ali Šankara nije bio zainteresovan za

takav život. Želeo je da ode od kuće u godinama kada se druga deca teško odvajaju i od igračaka. Ali se Arjamba nije s tim slagala. Koja majka bi se svojevoljno odrekla svog deteta? Tako da je još jednom čudo moralo da se dogodi! Jednog dana kada je išao na reku, krokodil je uhvatio Šankaru za nogu i nikako ga nije puštao. Dečak je počeo da doziva svoju majku upomoć. Kada ga je majka čula i došla do reke, dečak je od nje zatražio dozvolu da se posveti sanjasa ašrami (da se zamonaši) .

Sanjasa (Sannyasa) znači novo rođenje, stoga bi ga njegovo postajanje sanjasinom moglo spasiti kakve opasnosti, u ovom slučaju krokodila. Majka mu je dala dozvolu kako

nije bilo drugog izlaza. I kako je to učinila, Šankara je usvojio sanjasu mentalno, te ga je krokodil momentalno pustio, oslobodivši se tako prokletstva pod kojim je morao biti

rođen kao čudovište. Dečak je izašao iz reke nepovređen i sa čvrstom odlukom da nastavi život kao kaluđer.

U svojoj sreći što je njen sin izbegao sigurnu smrt, Arjamba je zaboravila da će sada, uz

njen blagoslov, Šankara morati da postane sanjasin. Mislila je da će Šankara biti njen stari sin ponovo. Međutim, Šankara je podsetio da su sada sve žene koje će mu davati poklone njegove majke, a svi učitelji koji će mu davati znanje očevi, kao i svi oni koji će

tražiti od njega savet, sinovi. Tako da je sada ceo svet, a ne samo kuća u Kaladiju njegov dom. Šankara je pitao majku za dozvolu da napusti ognjište svojih predaka u potrazi za

guruom koji će ga uvesti u sanjasu. Pre nego što je otišao pobrinuo se za Arjambu kako bi adekvatno bila zbrinuta u njegovom odsustvu. Takođe je uverio da će se vratiti kad

god joj bude bio potreban, kao i da će obaviti poslednje obaveze nakon što ona umre. Arjamba nije imala izbora sem da se složi sa dečakovim odlaskom iz Kaladija, posle čega je Šankara započeo svoju misiju.

6

IZ KALADIJA U KAŠI

Napustivši Kaladi kao dečak od osam godina, Šankara je putovao ka severu u potrazi za guruom. Prema Advaiti, ista Realnost, Braman-Atman, se pojavljuje u raznovrsnim oblicima, kao učitelj i učenik, roditelj i dete i td. Pametni ljudi znaju ovu istinu, a glupi ne. Šankara, koji je došao na svet kako bi razotkrio istinu nedvojstva (A-dvaita), krenuo je u potragu za učiteljem, prateći uobičajeni, tradicionalni metod podučavanja i potrebe za spoznajom od onih koji su kompetentni. Od Kaladija, božanstveno hodočašće se prostiralo kroz šume i brda, gradove i sela. Nakon dugog putovanja, Šankara je došao do obala reke Narmada gde je pronašao svog gurua. Govinda Bhagavatpada, sledbenik

Gaudapade, živeo je u pećini, koga su sledili učeni i mudri ljudi koji su ga prihvatili za svog vodiča.

Šankara je stajao na ulazu u pećinu u kojoj je Govinda sedeo zadubljen u samadi (samadhi). Oglasio je svoj dolazak i pomolio se, kako bi ga primio za sledbenika. Izlazeći iz samadija, Govinda ga je upitao „Ko si ti?” Kao odgovor, Šankara je dao deset stihova, poznatih pod imenom Dasasloki, koji govore o prirodi uzvišenog Sopstva, o onome, koje je pravo „Ja”. Primenivši pravilo “ostatka” ili pariseshya-nyaya-e, Šankara kaže u ovih deset stihova da je Realnost koja preostaje nakon svih fenomena sveta sublimirana u

nepodvojeno Sopstvo. Objektivni svet stvari koje osećamo u stanju buđenja biva sublimirano u stanju sna, dok svet snova i slika nestaje u dubokom snu. Čak i u odsustvu

oba ova sveta, objektivnom i subjektivnom, „Sopstvo” isijava kao čista svesnost. San nije stanje ništavila, jer biti svestan ničega nije isto što i biti ništa. Sopstvo nije u kontradikciji

nikada i ni sa čim. Kada sve nestane ono će ostati. Kada prostor bude uništen i vreme stane, nikakva šteta Sopstvu neće biti naneta. To je uvek konstantna, nepromenljiva

Realnost, koja se u Upanišadama naziva terminima poput Atman i Braman. Sopstvo je uzvišeno, najviša vrednost, to je čista svest, nepodvojeno Apsolutno. Kroz pravilnu

istragu ili vičaru (vichara) može se shvatiti da Apsolutno (Brahman) jeste Sopstvo (Atman) tj. „Ja” (aham). Tako, u Dasasloki, Šankara proglašava veliku istinu transcendentalnog Identiteta rečima neponovljivim po svojoj snazi i moći da probude

onog koji traga van neznanja.

Govinda je bio očaran maestralnom Šankarinom izvedbom Advaite. Čestitao mu je na tome i rekao da je znao identitet Šankare dok je veliki Gospod Šiva dolazio na zemlju

kako bi ustoličio mudrost Vedante. Šankara je uveden u paramahamsasanjasu (paramahamsa-sannyasa) i date su mu instrukcije u vidu mahavakji (mahavakya) (ključni tekstovi Upanišada) koje uče istinu nedvojnosti. Dok je Šankara boravio u Govinda Bagavatpadinom Asramu, dogodilo se čudo. Reka Narmada je nadošla i poplavila okolna sela na obalama. Ljudi su se našli u panici. Izvevši đalakaršana mantru (jalakarshana-mantra) i postavivši kamandalu (ćup za vodu) na

7

zemlju, saosećajni Šankara je učinio da se voda povuče i tako spasio okolna mesta i

utočište njegovog učitelja od uništenja. Mudrac Vjasa (Vyasa) je prorekao da će onaj koji zaustavi poplavu Narmade i tako spreči uništenje okolnih mesta biti prava osoba koja će

napisati komentar Bramasutre (Brahma-sutra). Guru Govinda je to znao i bio uveren u Šankarino veličanstvo, te ga je poslao u Kaši (Kashi) kako bi pronikao u značenje

Bramasutre kao i druge dve praštane (prasthana), Upanišadu (Upanishada) i Bagavadgitu (Bhagavad-gita). Šankara je tako nastavio ka Kašiju, takođe poznatom pod imenom Varanasi (Benares), gradu slavljenom kroz celu istoriju Indije po svojoj spiritualnosti i učenju. Upravo ovde, u Kašiju, je Šankara dobio svog prvog sledbenika. To je bio mladi Višnusarma (Vishnusarma), koji je nešto ranije stigao u Kaši iz Čoladese (Chola-dese). Sanjasa ime koje mu je Šankara dao bilo je Sanandana. Ubrzo su se Šankari pridružili i drugi

sledbenici, koji su smatrali da Sanandana ne zaslužuje toliku Šankarinu pažnju. Šankara je želeo da im pokaže koliko Sanandana vredi, te je jednog dana, dok se sa ostalim

sledbenicima kupao u reci Gang, ugledavši Sanandanu s druge strane obale kako skida odeću pre ulaska u reku, ga pozvao da dođe do njega. Sanandana je, bez razmišljanja, počeo da hoda po vodi i, praveći svaki korak, novi lotosov cvet je rastao pod njegovim stopalima i davao mu oslonac. Tako je bio nazvan Padmapada. Bitno je spomenuti i druga dva Šankarina sledbenika. Kada je jedan čovek po imenu Pabakara (Phabhakara) doveo svog nemog sina kod Šankare ne bi li mu ovaj darovao

moć govora, Šankara je upitao dečaka „Ko si ti?”, na šta je dečak bez ikakvog razmišljanja odgovrio da je on Sopstvo koje nikako ne bi trebalo pomešati sa faktorima

koji čine psiho-fizički organizam. U više stihova dečak je izrazio svoju tvdnju, a u svakom od njih i potvrdu tih tvrdnji, „Ja sam Sopstvo koje ima prirodu večne svesnosti” (sa nityo-

palabdhi-svarupohamatma). Šankara je bio veoma zadovoljan i primio dečaka u red sanjasa, dajući mu ime Hastamalaka što znasči onaj čije je znanje očigledno poput voćke

u nečijoj ruci. Ovaj Hastamalakin potez ima jedinstvenu razliku od ostalih, jer je za njega sam Šankara napisao komentar, tzv. Hastamalakabašju (Hastamalakya-bhashya).

Sledeći koji je postao Šankarin sledbenik u ovo vreme bio je Kalanata (Kalanatha). On je prišao Šankari i zatražio da bude primljen za učenika. On je otpevao himnu posvećenu

Šankari u teškom, ali prelepom totaka stihu. Šankara ga je primio u red sanjasina i dao mu ime Totakačarja (Totakacharya). Šankara, njegov Guru, bio je za njega sve, jer guru

je onaj koji oslobađa od tame neznanja. Stihovi iz sledbenikove himne opisuju njegovu posvećenost svom guruu:”Budi moje utočište, O Gospodaru Šankara!”

Ineresantan događaj je zabeležen tokom Šankarinog boravka u Kašiju. Jednog dana, dok Šankara šetao u pravcu reke Gang u pratnji svojih sledbenika, ugledao je „nedodirljivog” u pratnji četiri razjarena psa. Obraćajući se „nedodirljivom”, Šankara je rekao „Odlazi, odlazi!” Na to mu je „nedodirljivi” odgovorio: „Šta da ode i od čega? Da li telo da ode i li Sopstvo? Ako telo treba da ode, sva tela su napravljena od iste materije, zašto bi se onda udaljavala jedna od drugih? Ako je Sopstvo u pitanju, kako ono može da ode i od

8

čega kada je nedvojivo? Da li je telo napravljeno od drugog tela ili od svesti koja je

napravljena od druge svesti - šta, O najveci među asketama, želiš da ode, govoreći „Odlazite, odlazite?” Molim te, reci mi!”

Ni sa stanovišta materije, a ni duha, ne postoji razlika među njima. Sva materija je jedno,

duh je jedno. Razlike se pojavljuju i naizgled deluju bitno, jedino kada se dve stvari porede ili kada se karakteristike jedne uzimaju za karakteristike druge stvari. Mudrost je u razumevanju da ono što se čini materijom nije stvarno, jedino što je stvarno je duh. „Nedodirljivi” je nastavio da objasnjava transcendentno jedinstvo Sopstva. „U unutrašnjoj realnosti koja je okean prirodnog blaženstva i znanja, slobodna od talasa, postoji jedna velika zabluda o postojanju razlika među stvarima, kao na primer kada

neko kaže - „ovo je Braman”, a „ono tamo je nešto što jede pseće meso”! Postoji li razlika između sunca koje se ogleda u vodama Ganga i uličnim fontanama gde žive

„nedodirljivi” i onog koje se nalazi u vazduhu, bilo na nebu u svom zlatnom sudu, bilo na zemlji u ćupu blata?” Sopstvo ima prirodu egzistencije-svesti-blaženstva (Sat-Ćit-Ananda). Nepromenljivo je i konstantno poput okeana koji je neremećen i neremetiv. Njegova esencijalna formula je izražena kao egzistencija (sat), svest (chit) i blaženstvo (ananda). Egzistenciju, svest i blaženstvo ne treba posmatrati kao karakteristike Sopstva, različite jedne od drugih.

Sopstvo ili Braman nije okarakterisano egzistencijom i tako dalje. Sopstvo je egzistencija -svest-blaženstvo, egzistencija je svest, svest je blaženstvo. Ne postoji čak ni tračak

razlike unutar Sopstva. Unutar Sopstva ne postoji ništa slično nečemu niti različito od nečega, niti je ono zbir delova. Ono je homogeno i zauvek isto. Ono je nedvojivo i nema

granica i ograničenja. Sopstvo je kao okean bez obala. Kako bi i mogle postojati razlike poput onih kakve su između kraljevskog porekla i siromašnog porekla? Ne postoji ni

najmanja mogućnost razlike unutar Bramana koji je svuda i sveprisutan. Razlika je jedino u oblicima u kojima se on pojavljuje poput tela i td. Ove razlike ne utiču na samo

Sopstvo. Šankara je slušao mudre reči i najednom je znao da je to ustvari Gospod Šiva lično koji se

pojavio u obliku čandale (chandala). To je ista ona Realnost koja igra duplu igru sa učiteljem i učenicima. Ovde imamo dramatičnu ilustraciju onoga što Šankara kaže u

Dakšinamurtistotri (Daksinamurtistotra): ”To je identična Realnost koja se pojavljuje u različitim oblicima kao što su „sledbenik” i njegov „vođa”, „sin” i „otac”.” „Nedodirljivi” i

Šankara su objica bili manifestacije vrhovnog Šive. A sam slučaj je iniciran kako bi Šankara mogao iznedriti sveobuhvatnu mudrost jedinstva u stihovima Manišapančakama (Manisha-panchakam). Sada je došlo vreme da se skinu maske. Na mesto „nedodirljivog” sada je stajao Šiva, Gospodar univerzuma (Visvanatha), a razjareni psi su dobili svoj originalni oblik pretvorivši se u četiri Vede. Šankara je ponudio svoju poslušnost Gospodu i izrazio veliku

9

istinu: „Sa telesne tačke gledišta, O, Šiva, Ja sam Tvoj sluga, sa duševne tačke gledišta, O,

Ti sa tri oka, Ja postajem njihov deo, a sa tačke gledišta Sopstva, O, Ti, Sopstvo nad Sopstvima, Ja sam uistinu Ti, ovo je moj zaključak nakon pomoći svih Sastri.”

Gospod Šiva je bio veoma zadovoljan i obasuo je Šankaru sa blagoslovima za uspešno

ispunjenje velike misije i ponovnog uspostavljanja duhovnog jedinstva, a zatim iščezao u Bezobličnost iz koje je i preuzeo formu. Po nalogu Gospoda koji je došao prerušen u Čandalu, Šankara je otišao u Badarikasramu na Himalajima, gde se susreo sa Vjasom i primio njegove blagoslove. Upravo ovde je ugledao Gaudapadu, svog paramagurua (parama-guru) (učiteljevog učitelja) i primio njegove blagoslove. Zatim se vratio u Kaši i sastavio bašje kao i svoje nezavisne priručnike. Pisao je svoja dela i izlagao ih sledbenicima u Muktimandapi u

Manikarnikaghatti.

Prema jednoj od tradicija, Šankara je napisao svoj prvi komentar na Višnusahasranamu (Vishnu-sahasranama), a zatim i svoje bašje na Praštanatraju (Prashtana-traya) kao i na Upanišade, Bagavadgitu i Bramasutru. Jednom dok je izlagao svoju Bramasutrabašju, Vjasa se pojavio u obliku starca i zamolio Šankaru da odbrani njegove stavove o Advaiti. Rasprava se vodila danima. Padmapada je na kraju pogodio da je to ustvari Vjasa, tvorac Bramasutre prerušen u starca. Padmapada je molio Šankaru i starca da prestanu sa raspravom, jer neće biti mira ukoliko se Šankara, koji je inkarnacija Šive i Vjasa, koji je

inkarnacija Višnua, svađaju. Kada mu je identitet razotkriven, Vjasa je blagoslovio Šankaru, složio se sa njegovim bašjama i garantovao mu produženje životnog veka od sa

šesnaest na tridesetdve godine. Takođe je poželeo da Šankara putuje Indijom i širi učenje Vedanta kroz narod.

Jedan slučaj tokom Šankarinog boravka u Kašiju odnosi se na sastavljanje popularne

himne Bađa Govindam (Bhaja Govindam). Šankara je šetao ulicom u pratnji svojih sledbenika. Čuo je kako stari učitelj recituje pravila gramatike. Sažalio se na starca i

savetovao mu da ne traći svoje dragoceno vreme na gramatiku, već da se okrene Bogu i pobožnosti. Upravo tada je komponovana Himna Govindi. Bez obzira što refren pesme počinje sa Bađa Govinda, Šankara je komponovao dvanaest stihova, stoga himna nosi

naziv Dvadasamanđarikastotra (Dvadasa-manjarika-stotra) ili himna koja je buket dvanaest procvetalih stihova. Veruje se da je svaki od četrnaest sledbenika koji su tada

bili sa Šankarom dodao po jedan stih himni. Šankarina Bađa Govinda nije obična himna u Govindinu čast (Govinda je bilo ime Šankarinog gurua takođe), to je priručnik Advaita -

Vedante. Šankara ovde podučava sve što je potrebno sledbeniku kako bi razumeo istinu nedvojstva. Želja za materijalnim stvarima koja nestaje se mora naglasiti i nagraditi, poroci poput ponosa i pohlepe se moraju prevazići, a negovati vrline kao što su vera, staloženost, duhovnost itd. Svet je samo predstava maje (maya) i trebamo shvatiti da jedino što je stvarno je Sopstvo. Obraćajući se starom učitelju gramatike, Šankara kaže: „Obožavaj Gospoda! Vezivanje za prolazne stvari nije put do oslobođenja. To se može učiniti jedino posvećenošću neprolaznim stvarima. Umisliti da će materijalna dobra

10

spasiti nekoga je iluzija. Um takve osobe je pomućen. Takva osoba nije pametna

(mudhavati). Takođe je iluzija odlagati razmišljanje o Bogu do poslednjeg dana života. Ne može se misao usmeriti ka Bogu kada se smrt približi, ako se nije pripremalo za to

kroz ponavljano obožavanje i posvećenost. Šankara još kaže: „U društvu dobra, pojavljuje se nevezivanje, kroz nevezivanje od pomućenog uma dolazi se do slobode, iz

slobode se dolazi do samoodricanja, iz samoodricanja do oslobođenja”.

PUTEVIMA POBEDE

Došlo je vreme da Šankara krene u svoju pobedničku misiju. Sile sa kojima je morao da

se bori bile su, kako unutar ortodoksnog učenja, tako i spolja. Najznačajnija škola ortodoksnog učenja u to vreme bila je Purva-Mimamsa. Prema ovoj školi poenta Vede je religioznog karaktera – Darma (Dharma), a ne u nedvojenosti Sopstva (Atman-Braman). Šankara je to morao popraviti. Vođa ove škole koji je živeo u Prajagi (Prayaga) (Allahabad), zvao se Kumarila Bata. Prema tradiciji, on je bio inkarnacija Gospoda Subramanje (Subrahmanya), mlađeg sina (Kumara) Šive i Parvati. Poenta inkarnacije je bila u uspostavljanju Vedičke Darme kroz izlaz iz Budističkih doktrina. Kao mladić

Kumarila je učio u Budističkom manastiru i pripremao se da postane Budista. Napuštajući Budističke studije, nanovo je uspostavio autoritet Veda i svetost njenih

učenja.

Nakon što je napustio Kaši, Šankara se uputio u Prajagu, mesto na kome se sastaju reke Gang, Jamuna (Yamuna) i podzemna Sarasvati. Cilj je bio da se sretne sa Kumarila

Batom, ubedi ga u validnost Veda i ako bude moguće nagovori da napiše vartiku (vartika) ili komentar u stihu, na Bramasutrabašju. Ali po dolasku u Prajagu, Šankara je

čuo da se Kumarila Bata, šampion Mimamse, sprema da se zapali (Tushagni). Na ovakav radikalan čin Kumarila se odlučio nakon što je počinio dva velika greha, prevario je Budističke učitelje i kao Mimamsaka poricao postojanje Boga. Šankara je požurio ka

mestu gde je spaljivanje trebalo da se dogodi. Iako je Kumari lino telo već bilo zapaljeno, njegov um je bio smiren. Rekao je Šankari da sada ništa za njega ne može učiniti, ali i da

je srećan što će poslednje trenutke života provesti u Šankarinom društvu. Dodao je i da je sada siguran u istinitost učenja Vedante. U cilju demonstriranja neadekvatnosti učenja

Purva-Mimamse, Kumarila je savetovao Šankaru da ode u Mahišmati (Mahishmati) i uđe u debatu sa Mandana Misrom koji je bio zakleti Mimamsaka, dobar sa stihovima Veda kao i u umeću diskutovanja. U društvu svojih sledbenika, Šankara je nastavio ka Mahišmatiju, gde je u Mandana Misrinu kuću ušao uz pomoć jogičkih moći. Mandana Misra koji je bio poznat po svom temperamentu vikao je na Šankaru zbog svoje mržnje prema Vedanti i sanjasa-asrami, iako je znao da je onima koji su sledbenici Darmasastre (Dharma-sastra) i učestvuju u Šrada (Sraddha) ceremoniji zabranjeno da iskazuju bes.

11

Vjasa i Đaimini (Jaimini) koji su bili prisutni, zamolili su Mandana Misru da se smiri i

zatražili od Šankare da prihvati gostoprimstvo povodom Šrade. Mandana je shvatio svoju grešku i sam pozvao Šankaru na Šrada gozbu. Šankara je odgovrio da je došao, ne

da jede, nego da pita za debatu sa Mandana Misrom. Mandana se složio i debata je trebalo da počne sledećeg dana. Opklada je bila takva da ako Šankara pobedi, Mandana

će postati sanjasin i sledbenik učenja Vedante, a ako Mandana pobedi, Šankara će obući belu odeću i postati sledbenik njihove ritualističke škole. Kao sudija u ovoj borbi, bila je izabrana Mandanina žena Sarasavati, hvaljena zbog svoje učenosti. Debata se vodila oko cilja i poente Veda. Mandana je zastupao gledište Mimamsa, dok je Šankara zastupao poziciju Advaita-Vedanta. Debata je potrajala nekoliko dana. Svakim danom Mandana je gubio sve više i više. Cveće koje je Mandana nosio oko vrata počelo je da vene. Sarasavati je ovo bio jasan znak da je njen muž izgubio. Zatim je zamolila obojicu: „ Molim vas, dođite i primite bikšu (bhiksha)”.

Do sada je Šankara već tri puta obišao Indiju na svojim putovanjima.

Šankarinog učitelja učitelj, Gaudapada je već odavno podučavao da ne sme biti konflikta između učenja Advaite i ostalih dualističkih filozofija. Kao što se čovek ne svađa sa svojim udovima, tako i Advaita ne sme biti u svađi sa ovim filozofijama. Šankarina misija je bila, ne samo da ustoliči nepodvojenost Bramana (brahmadvaita), već i da uspostavi ultimativnu nerazličitost sistema (darsanadvaita). Da bi uspeo u svojoj misiji, pratio je fundamentalno učenje Veda koje izriče vrhovnu istinu da je „Realnost jedno”,

nadovezujući se na duhovnost kompromisa „onih koji pričaju o njoj na različite načine”.

Ortodoksne i heterodoksne škole su izvukle korist iz Šankarine kritike. Bez obzira na različitosti, Mimamsaka i Buda (Buddha) su postali ujedinjeni u svom zagovorništvu

bezbožništva. Šankara je morao ispraviti ovo jednomišlje. Ali nijedna od ovih škola nije propatila od Šankarine kritike. Karma, odnosno ritual je postavljena na pravo mesto kao

obavezan put znanja. Doktrina ahimse, koju je Buda zagovarao, a koja nije bila nepoznata Vedama, je postala esencijalni deo Hindu filozofije ponašanja, a sam Buda je

postao avatara Višnua. Prema Šankari, na putu ka Advaita realizaciji obavezna je posvećenost Išvari ( Isvara).

Prema ovom stanovištu nije bitno kako zovete Boga, već iskrenost i intenzitet obožavanja. Šankara je podučavao i praktikovao istiniti spiritualni univerzalizam. On je

posetio sva važna mesta hodačašća, kao i utvrđenja brojnih religija i učilišta. Prema Šankarinom učenju, svaki sektaški Bog je aspekt Išvare, u Njemu svi bogovi kulminiraju.

Bog ili Išvara, u Svom trojstvu kao Brama (Brahma), Višnu (Vishnu) i Šiva (Siva) je jedini i celoviti razlog postojanja sveta. Obožavanje bilo kojih od ova tri aspekta, pa čak i nižih ekspresija Božje Glave, će obožavatelja konačno dovesti bliže cilju. Postoje tri mesta povezana sa obožavanjem Šive gde je shtalavrikša (sthala-vriksha)

Arđunino (Arjuna) drvo: (Tiruppudaimarudur), poznato pod nazivom Putarđuna (Putarjuna) u Tirunerveli regionu, Tiruvidaimarudur, poznato kao Madjarđuna

12

(Madhyarjuna) u Sanskritu u Tanđavur (Tanjavur) regionu i Malikarđuna

(Mallikarjuna) u Šrisailamu (Sri-Sailam) (Andhra Pradesh). Na drugom od ova tri sveta mesta, Tiruvidaimurduru, desilo se čudo kada ga je Šankara posetio.

Ačarjina (Acharya) želja je bila da Mahalinga u velikom hramu objavi istinu Advaita. Kao odgovor na Šankarinu molitvu, Gospod Šiva se pojavio iz Mahalinge,

podigao desnu ruku i izjavio „satyam advaitam, satyam advaitam, satyam advaitam.” Oni koji su prisustvovali manifestaciji Gospoda bili su veoma zadovoljni i prihvatili su Šankaru za svog Ačarju.

U Malikarđuni (Šrisailam) desilo se čudo drugačije vrste. U to vreme Šrisailam je bio centar Kapalika sekte. Kada su sledbenici ove sekte shvatili da je Šankaru nemoguće pobediti argumentima, počeli su da kuju zaveru kako bi ga ubili. Poslali su kod njega izaslanika kada je bio sam. Izaslanik Kapalike se obratio Šankari: „Tvoja misija u životu je

da pomažes drugima. Ja sam se dugo vremena molio Šivi, a kako bih mu udovoljio moram mu priložiti glavu ili sveštenika ili cara. Glavu cara nikako ne mogu. A ti si savršen

sveštenik. Mogu li dobiti tvoju glavu?” Šankara je s osmehom odgovorio: „U redu, ispuniću ti tvoju želju. Ali mi moraš prići kada budem bio u dubokoj meditaciji i kada tu ne budu moji sledbenici”. Kapalika izaslanik je učinio kako mu je rečeno, ali baš kada se spremao da učini strašno delo, on sam je bio ubijen od strane onog u čijem se obličju pojavio Narasimha-čovek-lav. (Nrisimha). To nije bio niko drugi do Padmapada, Šankarin sledbenik. Padmapada je bio otišao da se okupa kada je načuo Kapalikin plan. Molio se svom omiljenom božanstvu Narasimhi. Narasimha ga je zaposeo i došavši na vreme

sprečio tragediju, koja je mogla biti počinjena. Šankara je video mtrvog Kapaliku, a pored njega obličje Narasimhe. Ne dugo potom, na tom mestu sada je stajao Padmapada, ne

shvatajući šta se desilo.

Padmapada je jos kao mladić bio veliki obožavatelj Narasimhe. Neko mu je objasnio kako se to radi kao i Narasimhinu mantru. Padmapada – Višnusarma, kako je bilo

njegovo pravo ime je otisao u šumu u podnožje jednog brda i upražnjavao intenzivni tapas, (askezu), ponavljajući mantru Narasimhe. Ugledao ga je jedan lovac koji je tuda

prolazio i upitao ga šta radi. Padmapada je želeo da ga udalji govoreći: „ U ovakvim šumama, Narasimha živi. Došao sam da se sretnem sa njim.” Lovac je samo bio još više zainteresovan. Želeo je da sazna ko je to Narasimha. Kakva je to vrsta lava? Padmapada

je odgovorio: „Donja polovina Narasimhinog tela je čovečja, a gornja lavlja.” Lovac se dao u traženje Narasimhe i obećao Padmapadi da će ga dovesti pre svršetka sledećceg

dana. Konstantno razmišljajući o Narasimhi, lovac je pretražio svaki ćošak šume, ali ga nije našao. Sledeći dan je bio pri kraju. Lovac je bio očajan, želeo je da sam sebi prekrati

muke. U tom trenutku, Narasimha se pojavio. Lovac je počeo da viče na njega što mu je toliko vremena trebalo, svezao mu ruke i noge i dovukao do mesta gde se razišao sa Padmapadom. Egzaltirano je uzviknuo: „Vidi! Doveo sam Narasimhu.” Ali Padmapada ga nije mogao videti, jedino je mogao čuti Narasimhu kako govori: „Pokazao sam mu svoje obličje zbog njegove intenzivne meditacije. Sada možeš čuti samo moj glas. Od sada pa nadalje, kad god bude trebalo, biću tu za tebe.” Upravo posle ovog događaja je mladi čovek po imenu Višnusarma iz Čoladese, otišao u Kaši i postao Šankarin sledbenik. A

13

sada u Šrisailamu, Narasimhino dobročinstvo učinilo je da Padmapada spasi Šankarin

život.

Nakon ovog događaja, Šankara je otišao u Kašmir (Kashmir). Kašmir je bila teritorija oduvek cenjena po svojoj kulturi i učenosti. U Kašmiru se pored Hinduizma i njegova dva

oblika Šaiva i Šakti, širio i Budizam. Prema kineskom hodočasniku Hsuantsangu, u njegovo vreme, bilo je preko 100 budističkih hramova i oko 5000 budističkih Bretrena (Brethren) u Kašmirskoj dolini. Kašmirski oblik Šivaisma poznat kao Pratjabhiđna (Pratyabhijna) ili Trika je tip monizma ili nedualizma, nedvojstva (Advaita), jer prema Šivi, krajnja realnost, stvarnost je sopstvo svih bića, tako da mimo Šive, realnost ne postoji. Šiva se naziva anuttara, realnost izvan koje ništa ne postoji. Za Njega, svet je pojava ili reflekcija. Ali ova pojava je stvarna,

prema Kašmirskom Šivaizmu, dok prema Advaita-Vedanti, pojava sveta je iluzija (mithya). Interesantno je da je Šankara usvojio neke od ključnih termina Kašmirskog

Šivaizma u svojoj „Himni za Dakšinamurti” kako bi proširio istine Advaita -Vedanta, baš kao i njegov parama-guru (učiteljev učitelj) Gaudapada koji je iskoristio budističku terminologiju u svojoj Mandukjakariki (Mandukya-karika) iz istog razloga. U Dakšinamurtistotri, svet se upoređuje sa gradom u ogledalu, da je iluzoran, poput projekcija mađioničara ili velikog Jogina. Elementi koji uključuju različite osobine tela i uma su samo maja, duša je uhvaćena u tok samsare, jer je pomućena neznanjem a li kada se probudi i shvati (pratya-bhijnayate) njena prava priroda je nepodvojeno

Sopstvo. To je istina koju Šiva, „ka jugu okrenuti” učitelj podučava bez reči kroz chin-mudru i tako u ovoj kratkoj himni, Šankara objašnjava osnove Advaita-Vedante na jeziku

Kašmirskog Šiivazma.

Šakti kult je takođe oblik Advaite kao i Kašmirski Šivaizam, ali sa razlikom da je naglasak na Šakti aspektu krajnje realnosti u cilju sadhane (sadhana) ili spiritualne discipline. Za

sledbenike ovog kulta, Kašmir je važan mistični centar. Arjavarta (Aryavarta), odnosno Indija, predstavlja Bindu-trikonu Šričakre (Sri-Chakre), čije tri su tačke Kašmir, Nepal i

Kanjakumari (Kanyakumari) sa gradom Kaši kao svojim Bindu. Prema ovoj šemi Kašmir je mesto Kamešvari, štićenice Kamešvare, vrhovnog Gospoda. Kalhana, u svom Rađatanginiju (Rajatarangini) pisanom 1148-49 nove ere, priča o svetilištu Boginje

Šarade (Sharada) u Kašmiru koje su često posećivale Gaude (stanovnici Bengala) tokom vladavine Lalitaditje (Lalita-ditye). Tamo se nalazi drveni idol po imenu Šarada koji je

veoma posećen od strane hodočasnika. Boginja Šarada je boginja Učenja.

Kako bi uspostavio Advaitu kao vrhovnu veru, Šankara se morao upustiti u verbalne duele sa raznim predstavnicima religija među kojima si bili Vaisešika Atomisti (Vaiseshika), Naijajika Logičari (Naiyayika), Sankhja Dualisti (Sankhya), Budisti kao i Đainisti. Ne samo da je Šankara ponudio ultimativne dokaze svog znanja različitih sistema, već je bio u stanju i da nagovori dualiste u superiornost Advaita učenja. Poslednji sa kojima je raspravljao bili su Purva-Mimamsake koji su smatrali da je cilj Vede u Ritualu. Šankara im je pokazao kako skripturalni tekstovi mogu biti interpretirani

14

u Vedanta stilu i izborio pravo Advaite kao superiornog vida mudrosti. Vrata svetilišta

Boginje Šarade su se u tom trenutku otvorila i sama Šarada je izvela poslednji test uverivši svet da je Šankarino učenje vredno nasleđa trona nauke.

U vezi sa Šankarinim boravkom u Kašmiru postoji više legendi. Jedana kaže da je, nakon

poraza u duelu, Šakti pristalica, Abinavagupta (Abhinavagupta), putem crne magije pokušao da izazove bolest u Šankarinom telu. Međutim intenzivnom negom i posvećenošću, Šankarini sledbenici su sprečili da se Šankara razboli. Pos toji tradicija koja kaže da je Šankaračarja napisao Saundarjalahari upravo u Kašmiru. U samajačari (samaya-achara), koja je Vaidika oblik Šakti discipline, Šankara kaže da će onaj koji je posvećen kroz obožavanje Šakti doći do Advaita realizacije.

ISPUNJENJE MISIJE

Jedan od prvih Šankarinih zadataka je bio da promoviše religioznu harmoniju među Hindusima. On je želeo da ih ujedini po osnovama principa jedinstva Advaite. Iako se Hinduizam sastojao od više kultova među njima, prema Šankari, nije smelo biti

nesuglasica i konflikata, niti bilo kakve ekskluzivnosti ili pretenzija na istinu i svetost. On je želeo da pročisti i konsoliduje šest vrhovnih Hindu kultova koje je on nazvao

shanmata- sihapakacharya (Šivaisti, Vaišnave, Šakte, Saure, Ganapatiji i Kaumare). Jedan od konkretnih načina na koje je Šankara promovisao spiritualnu harmoniju među

različitim kultovima, bila je popularizacija Pančajatana (Panchayatana) oblika obožavanja. Prema ovom obliku, pet božanstava – Aditja, Ambika, Višnu, Ganapatha i

Mahešvara se obožavaju zajedno, a glavno božanstvo (ishta-devata) bira onaj ko ih obožava. Prema Markandejasamhiti (Markandeya-Samhiti), Šankara je svojim

sledbenicima naložio da pristalice Advaite bi trebalo da obožavaju na Pančajatana način. Hramovi i mesta hodočašća igraju veliku ulogu u Hindu religioznom životu. Šankara ih je

skoro sve posetio i gde god je bilo potrebno uvodio pravila, ispravljao pogrešne načine obožavanja, zaustavljao žrtvovanja koja podrazumevaju nasilje nad živim bićima,

pretvarajući određene nasilne aspekte u miroljubive itd. Čak i danas je sačuvana tradicija po kojoj je Šankara preobratio religiju u celoj Indiji, od Himalaja do Kanjakumarija, od

Kašmira do Nepala i Asama, od Dvarake do Purija. Postoji tradicija po kojoj se veruje da je Šankara doneo sa Kailaša pet Sphatika (kristala) Linga i rasporedio ih na pet svetih mesta, Mokša-Linga u Čidambaram (Chidambaram) hramu, Mukti-Linga u Kedari, Vara-Linga u Nilakathi u Nepalu, Yoga-Linga u Kamakoti Kančiju i Bhoga-Linga u Šradapiti (Sharadapithi) u Šringeriju.

15

U Badarikasrami, najsvetijem od svetih mesta na Himalajima, veruje se da je Šankara

sreo Vjasu i primio njegove blagoslove pre pisanja Sutrabašje (Sutrabhashye), a da je ovde sreo i svog parama-gurua, Gaudapadu.

Interesantna legenda je povezana sa Šankarinom posetom Hariharu u državi Mysore. To

je bilo snažno uporište Vaišnava kulta u to vreme. Kada je Šankara hteo da uzme daršanu od Gospoda Višnua iz hrama, pristalice kulta mu to nisu dozvolile videvši da je on sanjasin i da na sebi nosi obeležja Šivinog kulta poput vibhuti i rudrakshe. Šankara im je objasnio da između Višnua i Šive ne postoji nikakva razlika i da slika u hramu predstavlja Realnost. Uvereni Šankarinim argumentom, sledbenici kulta Vaišnave su otvorili kapije hrama i dozvolili Šankari da udje. Na njihovo iznenađenje slika u hramu je sada predstavljala Hari-Haru, napola Višnua, a napola Šivu.

Šankara je takođe propagirao Šričakru (Šri jantru), u više hramova, kao na primer u Devi svetilištu u Allahabadu. U Mukambi, na zapadnoj obali, Devi je manifestovala svoj

furiozan uticaj u to vreme i njen hram je bio u posedu Šakti pristalica. Šankara je uveo Šričakru ispred Devine slike i tako joj uneo miroljubivi uticaj. Sličan potez, Šankara je izveo u hramu u Tiruvorijuru (Tiruvorriyuru) u Madrasu. Čak i danas sveštenici koji su u hramu u Tripura Sundari svetilištu nazivaju se Nambudiris. Na zidovima svetilišta Šugandikuntalambike (Sugandhikuntalambika) su uklesani stihovi Saundarjalahari. Od velike važnosti je Šankarina poseta gradu Kanči u kom je glavna bila

Devi Kamakši. Hindu sveštenstvo smatralo je Kanči za jedno od sedam mokshapuris – mestima koja daju duši oslobođenje (moksha). Kaže se da je Kanči najsvetija Devikšetra

(Devikshetra).

Osim poseta hramovima većih religioznih kultova, Šankara je pevao divne himne u slavu Boga u svojim najraznovrsnijim manifestacijama. Među najpoznatijim himnama su

Sivananda-lahari, Saundarya-lahari, Hari-stuti i Dakshinamurti-stotra. Oko dvestadvadeset himni se pripisuje Šankarinom stvaralaštvu.

Genijalnost bašji (komentara) niko nije dovodio u pitanje. Upanišade, Bagavadgita i Bramasutra čine tri najvažnija teksta Vedante. Za deset Upanišada se kaže da su

najvažnije, a dve najduže su Brihadaranjaka (Brhadaranyaka) i Čandogja (Chandogya). Šankara je napisao deset komentara na Upanišade i možda još jedan ili dva. U njegovom

komentaru na Bagavadgitu, on pokazuje kako ovaj tekst ništa manje nego Upanišade uči Karmasanjasu (Karma-sannyasa), odnosno odricanje akcije i sangatjagu (sanga-tyaga)

(nevezivanje za plodove akcije uz zadržavanje osećaja pripravnosti). U svojoj Bramasutrabašji, Šankara pokušava da kaže da je upravo Advaita ono što Badarayana uči. Osim bašji, Šankara je napisao nekoliko priručnika Advaite, među kojima su Upadesasaharsri, Atmabodha, Sata-sloka i Vivekachudamani. Kako bi zaštitio kulturno jedinstvo Indije, Šankara je osnovao monaške redove i institucije koji su potrajali vekovima. Deset redova monaha pripada Advaita tradiciji.

16

Razlikuju se samo u nastavcima u sanjasa imenu onih koji su im pripadali. Ovi redovi se

kolektivno nazivaju Dasanami, a nastavci su: Sarasvati, Puri, Bharati, Vana, Aranya, Tirtha, Asrama, Giri, Parvata i Sagara.

Na četiri strane Indije, nalaze se četiri sveta sedišta (dhamas), Badari na Himalajima na

severu, Dvaraka na zapadu, Đaganatapuri (Jagannathapuri) na istoku i Ramesvaram na jugu. Na svakoj strani hrama Badarinatha nalaze se Nara i Narayana planine koje predstavljaju inkarnacije Višnua kao blizanci koji predstavljaju večno blagostanje u svetu. U pozadini se izdiže veličanstveni Nilakantha vrh. Zbog svoje prirodne lepote i duhovne atmosfere, Šankara je izabrao Badari za Matha centar. Matha se nalazi na tačno osamnaest milja južno od hrama. Samo ime dobilo je naziv Đjotirmata (Jyotir-matha) po Joshi Mathu. Tu se takođe nalaze i hramovi Jyotir-Linga Mahadeva, Vasudava i Osam Kalisa.

Dvaraka ili dvaravati je jedno od sedam Mokšapurisa, osim što je jedno od osam

Damasa. To je grad kojim je vladao Šrikrišna (Sri-Krishna). Nalazi se na krajnjem zapadu Indijskog poluostrva. Hram Dvarakhadhisa (Sri-Krishna) je najznačajnije obeležje grada. Šankara je izabrao Dvaraku za sediste Matha. Ime koje je uzeto za Pithu je Kalika. Slično, na istočnoj obali u Đaganatapuri, takođe dhama, nalazi se Matha, uspostavljena od strane Šankare. Ime Pitha je Govardhana. Kada je Mandana Misra postao Šankarin sledbenik koji je dobio ime „Surešvara”,

njegova žena Sarasvati se pridružila Šankari pod uslovom da se Šankara neće osvrtati da vidi da li ga ona prati. Kada su došli nadomak Tunghabadre, Sarasvatino stopalo se

zaglavilo u zemlji i ona se nije mogla više pomeriti. U tom trenutku, Šankara je pogledao unazad i shvatio da je upravo to mesto, Sringeri (Sringagiri), mesto gde je Devi Sharada,

Boginja Učenja, čija je Sarasvati bila inkarnacija, nasla utočište. Tako je nastala Šaradapitha kao monaška institucija.

Već smo pomenuli Šankarinu povezanost sa mestom Kanči. Iz Kančija, neki od Šankarinih

sledbenika koji su ranije pripadali različitim kultovima krenuli su na put po Indiji da uz Šankarine blagoslove, kako kaže Anandagiri, propagiraju svoja stanovišta po pitanju vere, sada pročišćena Advaitom. Svaki od njih je postao paramahamsa-sannyasin sa

snažnim ubeđenjem u Advaitu i svaki je imao svoju ishta-devatu – Višnu, Šiva, Šakti i td. Priznajući nepodvojenost Apsolutnog Duha, oni su imali svoj sopstveni izbor po pitanju

Boga kojeg štuju. Tražili su od Šankare dozvolu da propovedaju svaki svoje viđenje vere i Šankara im je tu dozvolu i dao. Paramatakalanala je bio Šivaista, Lakšmana i

Hastamalaka su bili Vaišnave, Divakara je bio Saura (sledbenik Saura-mata-Boga Sunca) Tripurakumara je bio Šakta, Giriđaumara je bio Ganapatja, a Vatukanatha je bio Kapalika. Išli su zemljom i širili svoje doktrine na osnovama Advaite i vraćali se u Kanči da bi živeli sa svojim učiteljem Šankarom. Prema Anandagiriju, Šankara je poslednje dane života proveo upravo u Kančiju.

17

Jedan metafizičar opisuje Šankarin stil pisanja kao prasannagambhira, lucidno i duboko.

Njegov rad je okarakterisan kao veština analitičnosti i uvida. Šankara je napisao veličanstvena dela kako u prozi tako i u stihu i sva karakteriše lucidnost i dubina jezika.

Među njegovim najvećim delima su komentari na tri kanona Vedante, Upanišade, Bagavadgitu i Bramasutru, kao i nezavisni priručnici Upadesasahasri i Vivekachudamani.

Osnova Šankarinog učenja je izložena u sledećim rečima: „Apsolutni Duh je realnost, svet oko nas je iluzoran, takozvana individualna duša je Apsolutna kao takva i ništa drugo.” Upanišadski termini „Brahman” i „Atman” predstavljaju najvišu realnost koja je nepodvojena. Kako priroda Apsolutnog ne može biti definisana nikakvom kategorijom u Upanišadama se to zove „ne to, ne to” (neti neti). U nekim Upanišadama pozitivni izražaji se koriste kako bi se objasnio pojam Brahmana – termini poput satya, jnana i

ananda (postojanje, svest i blaženstvo). Ali oni se koriste da bismo shvatili Realnost putem onoga što ona nije. Braman je nirguna, bez karakteristika. Čak reći da je Braman

jedno, nije potpuno tačno, jer je kategorija brojeva neupotrebljiva kada je Apsolutno u pitanju. Zato Šankara svoju filozofiju naziva „A-dvaita”, doktrina nepodvojenosti, ne-dvojstva. U svetu ne postoji pravi uzrok, jer je on u svojoj pojavi iluzoran. Kao što se nekome može od kanapa učiniti da je zmija, iako to nije. Doktrina je poznata kao vivarta-vada (teorija fenomenalne pojave) koju treba razlikovati od svog rivala, parinama-vade (teorije

transformacije).

Prema tome, Bog je uslovljeni Brahman, a uslovljeni princip se naziva maja. Sve što Bog zahteva za svoj status je pretpostavljeni dualizam, nikako stvarni.

Prema jednoj verziji teorije reflekcije (pratibimba-vada), Bog je opisan kao reflekcija

Brahmana u maji. Ali, treba zapamtiti da je, prema ovom viđenju, reflekcija identična prototipu. U svakom slučaju, Bog, u Advaiti, nije nekakva fantomska kreacija ili

idealizovana konstrukcija u nečijem umu. Advaita nas ne uči, da su duša i Bog isto, već da je njihovo značenje identično unutar Sopstva. Advaita nas uči da je Atman Brahman, a ne da je jiva (duša) Išvara (Bog). Postoji tekst u Mandukjaupanišadi, koji govori o

stanju dubokog sna: „Ovo je gospodar svega, sveznajući, unutrašnji vladar svih stvari”. Ove reči se mogu razumeti kao Prađna (Prajna), Sopstvo u stanju sna, gde svejedno ne

postoji dualizam. Takođe se može razumeti kao veza između individualnog oblika Sopstva i kosmičkog oblika.

Ako bi se Bog uporedio sa morem, a duša sa njegovim talasom, moglo bi se zaključiti da je duša u službi Boga, a ne obrnuto, kao što se može reći da talas pripada moru, a ne more talasu. Jasno je da je dualizam u cilju posvećenosti lepši od nepodvojenosti (bhakt-yartam kalpitam dvaitam advaitad-api sundaram).

18

Bog nije uzrok ili razlog među raznim drugim uzrocima i razlozima koji stvaraju svet. Bog

je jedini i celoviti razlog i uzrok stvari. On je i materijalni i efikasni uzrok sveta.

Nivoi u obožavanju su sledeći: prvi je nivo obožavanja slike, sledeći se sastoji u molitvi (japa), zatim sledi mentalno obožavanje, a najviši nivo predstavlja oblik „Ja sam On” –

ukoliko ovo ne rezultira spoznajom u sadašnjem životu, sledbenik se uvodi u „postepeno oslobađanje” (krama-mukti). Bez obzira što Advaita ima pretenzije da ide izvan teizma, ne treba je pomešati sa ateizmom ili antiteizmom. Maja ima značaja jedino sa relativne tačke gledišta, nikako sa tačke gledišta Apsolutnog. Uzvišena istina je da je maja (maya) ono (ya) što nije (ma). Sa naše tačke gledišta maja

se pojavljuje kao neumoljiva Božja moć koja skriva istinu i projektuje neistinu. Moć skrivanja se naziva avarana, a projektovanja vikshepa. Ako bi neko upitao da li je maja

stvarna ili ne, jedini tačan odgovor bi bio da nije ni stvarna niti nestvarna. Direktno sredstvo na putu ka oslobođenju predstavlja đnanajoga ( jnana-yoga), takozvani put znanja. Sam put se sastoji iz učenja, reflekcije i meditacije (sravana, manana i nididhyasana). Snaga da bi se istrajalo na putu znanja se dobija obavljanjem dužnosti bez ikakvog

vezivanja za rezultate (karma-yoga), konstantnom i nepodeljenom posvećenošću izabranom božanstvu (bhakti-yoga), kao i disciplinom mentalne koncentracije (dhyana-

yoga). Ove veštine se koriste kako bi pripremile sledbenika za put znanja. Šankara to objašnjava u Bramasutri, navodeći potrebne kvalifikacije. On kaže da um mora biti

podrobno očišćen pre nego što bude spreman da shvati istinu i unutrašnje Sopstvo. Ovu posvećenost ne treba pomešati sa željom.

Kada su sve prepreke na putu ka „putu znanja” uklonjene putem karmajoge, bhaktijoge i

djanajoge i kada je put samopreispitivanja uspešno kompletiran, znanje nepodvojenog Sopstva izranja poput sunca po svršetku noći. Poređenje sa suncem je posebno adekvatno, jer ono što se ustvari zbiva nije izranjanje sunca, već sklanjanje prepreka koje

su zaklanjale sunce. Slično tome, u trenutku kada je neznanje isterano znanjem, Sopstvo se otkriva. Upravo ovo se naziva moksha. Oslobođenje kroz znanje je postignuto u

momentu kada je neznanje isterano. U tom trenutku duša shvata svoju nerazličitost sa Apsolutnim, što se naziva advaita-anubhava (iskustvo nepodvojenosti).

Čovekovo stremljenje ka mokši se nikako ne sme nazvati sebičnom voljom. Oslobođenje prema Advaita Vedanti je oslobođenje od individualnosti i egoističke suženosti uma. Strah se stvara iz spoznaje mnoštva, a neustrašivost se postiže kada je spoznata nepodvojena Apsolutnost. Advaita i abhaja (abhaya), nepodvojenost i neustrašivost, su dva imena za isto iskustvo.

19

ODABRANI DELOVI IZ ŠANKARINIH DELA

„Poslednja pramana ili izvor znanja se postiže uklanjanjem pretpostavljenih karakteristika Sopstva, a ne spoznajom nepoznatog.” „Pravilo je kada nešto što ima karakteristike dođe u kontakt sa nečim drugim što ima karakteristike, ne kada dođe u kontakt sa nečim što pripada drugoj klasi. Tako da, reći da

je nešto bez karakteristika, bez obeležja i jedinstveno u kontaktu sa nečim što pripada drugoj klasi bi bilo protivno pravilu. Tako Brahman jeste Sopstvo koje je svetlost

inteligencije koja je večna i trajna.” „Sopstvo je Brahman kao što je unutrašnje Sopstvo svega, ono nije objekat spoznaje, kao što nije odbačeno ili prihvaćeno od strane nečega drugog, jer nešto drugo ni ne postoji.” „Maja je ono što ne postoji. Maja je ime nepostojećeg.”

„Ono što se naziva individualnom dušom (jiva) je svesnost koja nadilazi telo i nosilac je

svih vitalnih duhova. Điva nimalo nije različita od Brahmana.”

„Kao što između individualne duše i vrhovnog Sopstva je razlika izazvana neznanjem u vidu različitih imena i forme, tako razlika nije apsolutna.”

„Van Sopstva ne postoji ništa što bi se moglo nazvati akcijom, kao što se Sopstvo ne

može pročistiti sobom.” „Upasana predstavlja približavanje objektu meditacije i ostajanje u tom stanju što je

moguće duže.”