SADRŽAJ

☆f t r . 13 - 17 PREDGOVOR

Čtr. 1 9 - 3 0 1. SM RT KO M UN IZM A?

Str. 33 - 3 9 2. TRIJU M F DEM O KRATIJE?

Ćtr. 4 1 - 52 3 . PRAVO, DRŽAVA, POLITIKA

Štr. 55 - 58 NAPOM ENE

PREDGOVOR

☆Naslov ove knjige - O mračnom slomu - objavljene prvi

put 1991. u izdavačkoj kući Ob, izvučen je iz jednog čuve­

nog M alarm eovog stiha, stiha iz pesme Grob Edgara Poa:

M irna steno što pade u mračnome slom u1

Nekoliko godina kasnije, u izdavačkoj kući p .o .l .

objavio sam rom an čiji je naslov: M irna stena.

Kao što vidite, preostaje m i samo da objavim esej pod kratkim naslovom Pade pa da, u tri koraka, iscrpim resurse jednog jedinog M alarm eovog stiha.

A li moguće je da reč »pade« bude latentno prisut­na u ovoj knjizi, koju su izdavači uskrsnuli dvadeset go­

dina nakon njenog nastanka/nestanka, na čemu im toplo zahvaljujem. Njena polazna tačka je, prosto rečeno, »pad«

Sovjetskog Saveza, započet bez sumnje 1989, a potpuno do­vršen 1991. Taj je krah ovde nazvan »M račnim slomom«.

Zašto »slom «? Zato što objektivni proces koji je

stavio tačku na jednu Državu, na jednu Im periju što je netom pre toga još uvek bila »supersila« koja sa drugom »supersilom« (Sjedinjenim Državam a) deli jedan oblik

vlasti nad ćelom planetom, taj objektivni proces, dakle,

nipošto nije bio rezultat neke vidljive protivrečnosti, neke

narodne bune, nekog potresa koji bi spadao u političke

ili istorijske događaje. Ta se strahovita građevina na neki

način urušila u samu sebe. Sami njeni rukovodioci, s Gor- bačovom i, još bolje, s Jeljcinom na čelu, aktivno su dopri- neli njenom usmrćivanju.

Gorbačov, intelektualac pun dobrih namera, mada je othranjen u haremu aparatčika, sanjao je o tome da ga njegovi parnjaci iz zapadnog sveta konačno procene kao pristojnog, civilizovanog čoveka sa kojim je prihvatljivo družiti se. Želeo je da stavi tačku na sliku Brežnjevljeve Rusije, sliku koja je preovladavala u našim zemljama: ne baš prijatne mešavine potpune inercije i ograničene bru­talnosti. Uz pomoć parola kao što su »transparentnost« i »reforma«, Gorbačov je naterao umornu birokratiju s s s R - a da napravi prve korake u korišćenju neopisivog parlamentarnog žargona »demokratije«. I u tom svoj­stvu je ostao cenjena figura kod nas, iako ogromna većina Rusa, prema njemu i katastrofi kojoj je dao zamajac - i u kojoj oni, masa ljudi, nisu odigrali praktično nikakvu ulogu - oseća samo neku vrstu iznenađenog prezira.

Istina je, iako se ta činjenica može oceniti kao ve­oma žalosna, da je, za istu tu većinu, Staljin ostao velika ruska figura х х veka, što baš i nije saglasno sa glorifikaci­jom Gorbačova na Zapadu.

Jeljcin, lukavi i nasilni alkoholičar, u mnogo većoj meri pripada tim ruskim narodnim tradicijama, prem­da je to bio u stilu velikog bandita. Naposletku, tu se može uočiti, u neku ruku, duhovni značaj kriminalnog podzemlja, koliko u romanima Dostojevskog toliko i u Šalamovljevim pričama, podjednako, avaj, pod Staljinom kao i pod carevima. Jeljcin, pokretan duhovnošću te vr­ste, izgurao je napolje nemoćnog civilizovanog čoveka i tako došao do onoga što je svima razumljivo: sveobu­hvatne korupcije, čija je srž bila prodaja, u delovima i na komad, čitavog sovjetskog proizvodnog aparata. Jeljcin je radio na tome da na scenu stupi jedna nova ličnost: milijarder u dolarima, netom potekao iz redova pokojne

komunističke partije. I, povodeći se za onom ličnošću iz Svetog pisma koja tvrdi da nema ničeg novog pod sun­cem, ti su postboljševički milijarderi, kao da, nakon dugog i čudnovatog prekida, usvajaju način života ruskog plem­stva od pre Prvog svetskog rata, počeli da troše novac na Ažurnoj obali.

Te su ličnosti pokazale ćelom svetu da je propast zaista sveobuhvatna, jer se u neku ruku počinjalo od nule. Uskoro su uostalom, uz veliku pompu, popovi i guber­natori, preobraćeni i uvedeni u polumafijaške poslove, počeli da u zemlji Sovjeta i petogodišnjih planova, u onome što je bilo živo središte Treće Internacionale i srce »socijalističkog tabora«, reafirmišu večne vrednosti Svete Rusije, dok su tu i tamo - ali nikada svuda - ljudi rušili Lenjinove kipove.

Sada se postavlja pitanje, zašto nazvati mračnim to večno vraćanje istog? Zato što smisao tog kraha, iako nije imao nikakav antogonistički uzrok, iako ga nije iza­zvala neka nova politička snaga, iako uglavnom proishodi iz toga što su povlašćeni i rukovodioci iz sovjetskog sveta bacili peškir, odlučili da valja završiti sa pričom koju su nasledili od Lenjina i Staljina, jeste i ostaje zagonetka.

Prirodno, provereni antikomunisti i antisovjeti imaju gotovo objašnjenje: sovjetska konstrukcija, namet­nuta ruskom narodu pomoću nezamislivog Terora, bila je osuđena na potpuni neuspeh, čega su čak i rukovodioci te konstrukcije na kraju postali svesni.

Možda, možda. Ali »neuspeh« čega tačno? Bilans novog toka stvari u Rusiji toliko je žalostan da »demo­kratska« štampa pokušava da nas uveri kako je to tako zato što sadašnji režim, sa autokratom Putinom na čelu, u neku ruku obnavlja staljinistički režim. To je ipak samo šala. Treba pogledati stvarima u lice: u odnosu na osamde­sete godine, prosečni životni vek u Rusiji kraći je za gotovo deset godina. Penzije i plate se isplaćuju veoma neredovno.

Život, naročito u unutrašnjosti, mnogo je teži nego ranije. Obrazovni sistem je bedan. Alkoholizam i narkomanija su eksplodirali u celoj zemlji. Nezaposlenost je veća nego ikada. Velike škole za matematičare i fizičare, koje su ši­rile intelektualnu slavu sssR-a, okrenule su se ka Zapadu. I sama sovjetska vojska je u stanju raspadanja, budući da je stekla naviku da prodaje svoje oružje onome ko ponudi više radije nego da razmišlja da ga upotrebi. Kako često kažu Rusi: »Nekad smo bili strah i trepet za sve, a danas nas vide kao nerazvijene, prezira dostojne«.

Koji bi politički rukovodilac, kakva god da je nje­gova politička orijentacija, mogao da se hvali time što posle velike ratne pobede protiv nacističke ratne maši­nerije, one koja je pregazila - između ostalih - i Fran­cuze, što posle četrdest godina deljenja hegemonije nad svetom, lansiranja prvog satelita, raketa, atomskog oružja, posedovanja ideoloških i političkih vazala u pola Evrope, Rusiju danas, nakon dvadeset godina kapitalizma, obično svrstavaju u rubriku zemalja »u razvoju«?

Da, za sam ruski narod, ovih poslednjih dvadeset godina potvrđuju da je objektivno reč o slomu, koji je ne­moguće pripisati »produženju« prethodnog režima, već se mora kratko i jasno upisati na račun njegovog neobič­nog kraha bez borbe bilo koje vrste.

U eseju koji je pred vama o ovom se pitanju nudi

nekoliko hipoteza, od kojih glavna glasi da je sovjetski

režim bio mrtav znatno pre svoje »zvanične« sm rti; da

je, naime, ono što je cementiralo i njegovu moć i užasno

nasilje, što je tu zemlju činilo do tada neviđenom voljnom

konstrukcijom, nekom vrstom nasilnog otklona od svih

uspostavljenih istorijskih modela, poticalo od vitalnosti

jedne Ideje, komunističke, čije je postajanje te 1989. go­dine već u prethodnih barem tridesetak godina prestalo

stagniranja, pa čak ida se otelotvoruj

zločine sovjel

postignuća,

Taj mrak je, dakle, barem delimično, mrak jedne vidljive smrti - smrti oblika sovjetske države - koja prikriva jednu drugu, skriveniju smrt: smrt Ideje koja je, kako se pretpo­stavlja, u načelu te države. Počev od toga se ja zanimam za apstraktne kategorije koje su takođe u igri u tome raskora­ku smrti (Moć, Pravo, komunistička politika, oblik Partija, pojmovi - i sami nerazgovetni - poraza i pobede).

Pitam se i da li je ta Ideja mogla da pokuša da se ponovo rodi negde drugde, da li ima budućnost, kakav je zapravo bio njen odnos sa moći, sa državom, po čemu nam njeni obrati odgovaraju, na koji put mišljenja navode.

Od tada sam nastavio da umujem o toj pustolo­vini, jedinoj koja je dala smisao celokupnom х х veku. Produbio sam i varirao analize i javne intervencije koje sam smatrao nužnim. A li ne nameravam da se odreknem nacrta koji ćete pročitati.

— Alen Badiju

A v in jo n ju l 2012.

SMRT K O n U N I Z H A ?

Hoće li nas prizivanje smrti odvesti do prikladnog imeno­vanja onoga čega smo svedoci? Ali jesmo li samo svedoci? I uostalom, ko je to »mi« koje ispitujem, i o kojem treba reći šta je? Više ne postoji »mi«, odavno više ne postoji. »M i« je bilo na zalasku mnogo pre »smrti komunizma«. Ili, bolje rečeno, raspad sovjetske partijske države nije ni­šta više od objektivnog kristalisanja (postoje objektivnost, predstavljanje, uvek država, ili stanje2, stanje situacije) da je određeno promišljanje toga »mi« nedelatno već više od dvadeset godina. Jer je to »mi komunisti«, kao nomi­nalno pojašnjenje dodato onome »mi revolucionari«, pak davalo političku i subjektivnu snagu onome »mi« kao krajnjoj referenci, tom »mi« klase, tom »mi proleteri« koje niko ne izgovara, ali koje je svaka idealna zajednica postavljala iznad sebe kao istorijski aksiom. Ili da to dru­gačije kažemo: M i, verni događaju iz oktobra 1917.

Kad kažem »mi komunisti«, a još mnogo više kad razmišljam o Lenjinu (razmišljam o njegovoj misli, a ne o njegovim privremenim kipovima, iako me niko nikad neće naterati da kažem »Sankt Peterburg«) ili o ruskoj revoluciji, nije Partija ono o čemu razmišljam, Par­tija protiv koje sam se uvek borio, koju sam uvek sma­trao onim što nikada nije prestala da bude: mesto jedne u isti mah kolebljive i brutalne politike, jedne nadmene nesposobnosti. Još manje je tu reč o s s s r - u , sivom des-

potskom totalitetu, vraćanju Oktobra u njegovu suprot­nost (politika pod uslovom da je Lenjinova, pobunjenič- ko osvajanje, oboje izvrnuto u policijsko slepilo države). Odluke proistekle iz mišljenja, i njihov doprinos više ili manje tajnoj nomenklaturi, prethode institucionalnim figurama. Izlaganje, mnoštvenost bez pojma, nikada nije u celosti obuhvaćeno predstavljanjem. Ne, nije to bilo pitanje entiteta koji se mogu lokalizovati, aparata ili simbola. Tu se radilo o nečemu što je imalo moć da nas drži uspravnima u mišljenju. Jer za mišljenje uopšte nije bilo drugog zamislivog »mi« do onoga iz učenja komu­nizma. »Komunizam« je označavao stvarnu istoriju toga »mi«. Tako sam kao tinejdžer razumevao grubu Sartro- vu maksimu: »Svaki antikomunista je pas«. Zato što je svaki antikomunista time ispoljavao mržnju prema tome »mi«, tvrdoglavu upornost da postoji samo u granicama vlasništva nad samim sobom - što je uvek vlasništvo nad nekim dobrima.

Danas, univerzalni latentni iskaz glasi da je svaki komunista pas. A li to nije važno - ili nije važno više od istorijske ljage na jednoj plemenitoj reći, što je, napokon, sudbina reći, naročito onih najplemenitijih: da budu pro- vlačene kroz krv i blato. To nije važno zato što je figura onog »mi«, figura kojoj je ta reč bila posvećena, odavno nestala. I što stoga ta reč sada pokriva samo predstav­ljanje, partiju, državu, neminovnu uzurpaciju, pomoću umrtvljujućeg sputavanja Jednog, koje je jednom bilo početna slava mnoštvenog. »Smrt komunizma« znači da, na dugi rok, ono što je umrlo u izlaganju - amblematsko »mi« pod kojim od Oktobra, ili od 1793. godine, politič­ko mišljenje uslovljava filozofiju zajednice - to mora da umre i u predstavljanju. Ono što više nema snagu čistog mnoštvenog ne može dugo da zadrži moći Jednog. Tome se moramo radovati: tu je reč o smrtnosti strukturalnih kapaciteta uzurpacije.

Dakle, u državnom poretku (stvari) svakako postoji, ako hoćete, »smrt komunizma«. Ali za mišljenje je to tek dru­ga smrt. Izvan države, u samom srcu amblema i prevrata, »komunizam« već odavno označava samo grob jednog sekularnog »mi«. O tome da je ta smrt druga svedoči jedna izuzetna činjenica, koja je stvarna, mada je misa­one prirode: »smrt komunizma« je na jezičkoj ravni va­treno povezana sa »raspadom sovjetske imperije«. To što je »komunizam« tako spojen sa »imperijom« u sudbini onoga što je smrtno - pošto je subjektivno »komuni­zam« označavao univerzalnu zajednicu, kraj klasa i, dakle, nešto suprotno svakoj imperiji - dokazuje da je ta smrt tek događaj-smrt onoga što je već mrtvo.

»Događaj«? Da li smrt dozvoljava sebi da dođe, ili da se odigra, u obliku događaja? I šta reći o jednoj tako drugoj ili sekundarnoj smrti? Držim da je ta smrt činje­nica, dokaz dubinske pripadnosti neutralnoj plastičnosti prirodnog bića. Sve umire, to znači i sledeće: nijedna smrt nije događaj. Smrt se nalazi na strani mnoštvenog bića, njegovog neminovnog raspadanja. Smrt je povratak mnoštvenog u prazninu iz koje je sazdano. Smrt spada u nadležnost zakona o mnoštvenoj (ili matematičkoj) suštini bića kao bića, ona je ravnodušna prema postoja­nju. Homo liber de nulla re minus quam de morte cogitat, da, Spinoza je bio potpuno u pravu. Nema se šta promišljati u smrti, bilo da je to smrt neke imperije, ili intrinsična ništavnost bića.

Svaki događaj je beskonačan predlog, u radikal­nom obliku jedne jedinstvenosti i jednog suplementa. Svako od nas oseća, i to ne bez strepnje, da nam raspada­nja koja se upravo događaju ne predlažu ništa. U Poljskoj se odigrao jedan događaj, između štrajkova u Gdanjsku (ili čak i ranije, tokom nastanka K O R -a, izumevanja jed­nog inovativnog puta među intelektualcima i radnicima) i državnog udara Jaruzelskog. Postojao je i nacrt jednog

događaja u Nemačkoj, tokom demonstracija u Lajpci- gu. U samoj Rusiji se odigrao nesigurni pokušaj rudara iz Vorkute. Ali nikakve pouzdane istine ne beše u tim zbivanjima, tako da sve ostaje nerazrešivo. Zatim dolaze Valensa, papa, Helmut Kol, Jeljcin... Ko će se usuditi da ova vlastita imena tumači u prasku, ili u bljesku, jednog događajnog predloga? Ko može da navede jedan jedini neslućeni iskaz, jedno jedino imenovanje bez presedana, u eroziji, istovremeno iznenadnoj i mlitavoj, nedeljivoj i zbrkanoj, despotskog oblika partijske države? Te će godi­ne ostati primeri za to da nagla i sveobuhvatna promena u situaciji ne znači nipošto da joj je podarena blagodat događaja. Voleo sam to što smo nekada, kako bismo za­držali odstojanje u odnosu na te »pokrete« u kojima je javno mnjenje uživalo, govorili: »nije crveno sve što se kreće« (»tout ce qui bouge n’est pas rouge«). U vedrom duhu toga pojma, recimo da nije događaj sve što menja, i da iznenađenje, brzina, nered, mogu da budu samo simu- lakrumi događaja, a ne njegovo obećanje istine. Simula- krum »rumunske revolucije«, prepoznat od tada pa na­dalje, takođe je paradigma. Zapravo, dešava se samo to da ono što je bilo subjektivno mrtvo mora da uđe u državu smrti i da tamo konačno bude prepoznato.

Naposletku, kako bi »smrt komunizma« mogla da bude ime nekog događaja, kad je primetno da je svaki istorijski događaj komunistički, utoliko što »komunistički« označava trans-vremensku subjektivnost emancipacije? Svakako, osobenoj figuri, što je sačinjavaju potomstvo Oktobra 1917. i »mi komunisti«, odavno je istekao rok trajanja (kada tačno? Osetljivo pitanje, koje ne spada u područje filozofskog, već političkog, koje jedino, sa sta­novišta propisa koji ga obavezuje, promišlja šupljikavu periodičnost političke subjektivnosti.3 U mojim očima u svakom slučaju, barem od maja 1968. godine, kad je reč o Francuskoj). Ali u filozofskom smislu, »komunistički« se

ne svodi na dovršenu sekvencu u kojoj Partije prisvajaju tu reč, pa čak ni na onu u kojoj je o ideji politike eman­cipacije u celosti bilo raspravljano u okviru tog imena. U svakoj reci koje se dočepa, koliko god skorašnja bila, filo­zofija zahteva bezvremeni sklad. Filozofija postoji samo u onoj meri u kojoj pojmove spasava istorijskog pritiska što teži tome da im prida tek relativan smisao. Šta znači »komunistički«, uzeto apsolutno? Na šta filozofija može da misli pod tim imenom (filozofija uslovljena politi­kom)? Egalitarna strast, Ideja pravde, volja da se raskine sa sporazumnim služenjem materijalnim dobrima, poni­štenje egoizma, netolerancija prema ugnjetavanju, želja za prestankom postojanja države. Apsolutna prevaga izlaga- nja-mnoštvenog nad predstavljanjem. Istrajna militantna upornost, pobuđena nekim događajem koji se ne da pro­računati, da se nasumice govori o jedinstvenosti bez pre­dikata, o beskonačnosti bez određenja i bez imanentne hijerarhije, što ja nazivam generičnošću4, koja je - kad je njena procedura politička - ontološki pojam demokratije, ili komunizma, to je isto.

Taj subjektivni oblik, uočava filozofija, oduvek, i zauvek, prati velike narodne ustanke, kada oni, zapravo, nisu zarobljeni i neprozirni (kao što je sve ono što nam se pokazuje danas - nacionalizmi, fascinacija trgovinom, mafijaši i demagozi što stoje pod štitom parlamentariz­ma), već su potpuno prekinuli sa bivanjem-u-situaciji, ili bivanjem-obračunatim, koje ih zauzdava. Od Sparta- ka do Maoa (ali ne Maoa od države, koji takođe postoji, već buntovnog, ekstremnog, složenog Maoa), od grčkih demokratskih buna do decenije 1966/1976. u svetu, reč je, u tom smislu, o komunizmu. Uveć će biti reč o nje­mu, čak i ako ta reč, uprljana, ostavlja prostor za davanje nekog drugog imena pojmu koji pokriva. Filozofskom, dakle večnom pojmu buntovničke subjektivnosti. To sam 1975. godine nazvao »komunističkim invarijantama«.5

Zadržaću taj izraz, nasuprot izrazu »smrt komunizma«. Dakle, u trenutku u kojem se jedan čudovišni, u pravom smislu reči katastrofalan avatar (»država komunizma«!) raspada, posredi je sledeće: svaki događaj koji je u politič­kom smislu utemeljivač istine izlaže subjekt koji indukuje večnosti jednakog. Budući da je »komunizam« imenovao tu večnost, ne može kako treba da posluži za imenovanje jedne smrti.

Intoniram ovde, pre no što bude zabranjena ta večnost koja se priprema svakom apologijom robe, jednu pesmu čiji sam autor6, pesmu »u duhu Sen-Džon Persa«, kao što se u velikom veku govorilo »u antičkom duhu«. Napisana pre osamnaest godina, tada je bila u skladu sa glavnim aktivnim mišljenjem, mišljenjem revoluciona­ra iz vremena nakon maja 1968, a naročito »maoista«. Objavljena pre dvanaest godina, već je ponovo počela da bude jeretična. Do trenutka kad je stvarno otpevana na pozornici, pre sedam godina, postala je tajanstvena, čud­no svojeglava. A šta tek reći danas! Čak je i ja pomalo retuširam (svakako ne da bih se pokajao zbog njenog zna­čenja, već zato što mi Sen-Džon Pers nije po ukusu koliko mi je bio nekada. Suprotno estetskom nihilizmu, držim da su ubeđenja i društveni angažmani trajniji od ukusa. Moraju da budu.). Tim varijacijama u skladu sa duhom vremena, ova pesma suprotstavlja svoju meru, koja se tiče vekova, milenijuma. Ona je, dakle (i zbog toga bih je, makar i sasvim sam, što nije slučaj, otpevušio ovde), još i pesma objave, mnoštveno ime onoga što još uvek tek treba da dođe.

Ko to govoraše o samoći?

Gubitnici! Mitski gubitnici!

Ovde prizivam vaše nepristajanje.

Vi: potlačeni iz pradavnih vremena, robovi sunca-žrtve osakaćeni radi grobne tame. Težaci prodati sa zemljom čiju boju imaju. Deca što su je zbog zatvaranja livada pro­gnali u službu pamuka i uglja.

Jer dovoljno je čekati, i misliti: niko ne pristaje, nikad.

Spartak, seljak Zaku, Tomas Mincer.

Vi: ubogi iz doline, Tajpinzi iz velikih lesa, čartisti i lomitelji mašina, zaverenici iz lavirinta predgrađa, ega- litaristi babuvisti, sankiloti, komunari, spartakisti. Svi lju­di iz narodnih sekti i buntovničkih partija, sekcionari iz vremena Terora, ljudi sa vilama i pijucima, sa barikada i iz zapaljenih zamkova.

Tušta i trna drugih koji pokušavaju da više ne budu ono što su bili, otkrivajući u obznani svoga čina latentno i razdvojno mišljenje.

Vi: mornari što bacaju svoje oficire ribama mesož- derkama, utopisti iz elegičnih gradova što pucaju na pro­planku, Kečua rudari sa Anda alavi na dinamit. I oni afrički buntovnici, u uzastopnim talasima u kolonijalnom smradu pod zaštitom Boga i panterskih štitova. Ne zaboravivši onog koji je, sasvim sam, sa klina skinuo lovačku pušku i, kao div­lji vepar, u šumama Evrope počinje da se odupire napadaču. Jer nije izgubljeno ništa od onoga što prekida krug. Niko ne zaboravlja, nikada.

Robespjer, Sen-Zist, Blanki, Varlen.

Vi: protezanje na ulicama velikih povorki svih vr­sta, studenti obešenjaci, devojke da bi zahtevale ženska prava, zastave velikih ilegalnih sindikata, starci što su ustali u spomen na generalne štrajkove, penzioneri neus- pelih poteza, radnici na biciklima.

Malobrojni (epohe protivstruje): održavaoci praved­ne ideje u suterenima sa ručnim rotacionim mašinama. Mislioci dotrajalog i budućeg. Žrtvene svesti bele poput Ruže. Ili čak oni tamo, naoružani bambusovim štapovima, koji vladaju veštinom nabijanja najdebljih policajaca na kolac, a sve ostalo im je u mraku.

Jer iz slobode bez granica napisano rađa bezbrojno.

Marks, Engels.

Vi: harangisti i ratnici iz seljačkih liga, kamizarski proroci, žene iz klubova, skupština i federacija, radnici i gi­mnazijalci iz lokalnih odbora, trostruku savezi, velika alijansa. Sovjeti iz fabrike i odreda vojske, narodni sudovi, velike seo­ske komisije za podelu zemlje, porinuće brane za navodnja­vanje, obrazovanje narodne vojske. Revolucionarne grupe za kontrolu cena, pogubljenje korupcionaša, nadziranje zaliha.

Jer razmišljanje ne prestaje o onome što okuplja i umnožava. Niko nije rasejan zauvek.

Lenjin, Trocki, Roza Luksemburg, Cu En Laj, M ao Cedung.

Svi vi. Vi procenjujete šta nedostaje i vi razma­trate aboliciju:

»Ko govori o neuspehu? Ono što je bilo urađeno i promišljeno bilo je urađeno i promišljeno. Na svome početku, u svome vremenu, na svome kraju. Ostavite ra­čunovođama da odmere rezultate. Jer je naša vladavina nameravala da izume ono što razdvaja, a ne da uspostavi teško nadleštvo nekog trajanja.

Ko će, dakle, iscrpeti beskonačnost situacija? Ko će dakle, umiriti događaj u kojem valja baciti kocku?

Pouzdajte se u svoj imperativ. Okrenite leđa moći. Budite ravnodušni prema presudi, i neka vas nikada ništa ne zadovolji.

Za nužnost.

Neka zadovoljni idu svojim putem. Neka se bo­jažljivi umnožavaju. Naša je netaknuta jedinstvenost na­pravila u svetu ovu veliku rupu u koju se, iz veka u vek, zasađuje semafor komunizma«.

Niska svetlost tog semafora, osvetljenje vekova po­moću retkog vrtložnog dizanja te svetlosti, zar sve to treba da bude ugašeno zato što je neka osrednja tiranija sama od­lučila da proglasi sebe mrtvom? U to nimalo ne verujem.

Da zabeležimo sledeće: nisu pobunjene i suncem obasjane mase donele odluku o kraju partijske države, o kraju sovjetske imperije. Dovođenje tog debelokošca u red izvedeno je pravljenjem unutrašnjeg nereda, isto­vremeno dogovorenog i besperspektivnog. Ta je stvar do dana današnjeg ostala pod državnom kontrolom, od po­četka do kraja. Nikakav politički izum - ili izumevanje politike?7 - nije naglašavao tu okolnost. To što su hiljade radnika tu i tamo, na ulici i u nekoliko fabrika, istakle da su zadovoljne onim što se dešava, najmanja je stvar! Ali da su ukazale na to da misle i žele da isprobaju nešto novo, bez presedana, to mi - avaj! - nismo primetili. A kako je i moglo da bude drugačije ako je istina, kao što nam to potvrđuju sa svih strana, da ono što narodi Rusije, Mađarske i Bugarske misle i žele nije ništa drugo do ono što već postoji, i to odavno, u našim tužnim zemljama na­zvanim, ne zna se zašto, »zapadnim«? Takva želja može samo da ojača prvenstvo državnog i konstitucionalnog viđenja procesa. Izbori i vlasnici, političari i špekulanti: to je celokupni sadržaj njihove želje? Onda ima smisla njeno ispunjenje poveriti ne izumima mišljenja, već spe­cijalistima za rukovanje aparatom, to jest stručnjacima iz Međunarodnog monetarnog fonda. Za suplement duše tu je papa. A za natruh strastvene preteranosti, bez čega je simulakrum događaja isuviše umiren, potražićemo u

samo predvečerje Prvog svetskog rata bestijalne naciona­lizme, čime ćemo neke okrenuti protiv nekih drugih.

To što nema događaja znači da je tu reč o istoriji država, a nipošto o istoriji politike. Ta je distinkcija od ključnog značaja. Lako je prigovoriti da je istorija komu­nizma isprepletala »sovjetsku« državnu paradigmu sa mi­litantnom subjektivnošću i da se demontažom jednog de- aktivira i drugo. Ja podržavam obrnutu tezu: militantnoj subjektivnosti, filozofski usvojenoj u obliku »mi«, istekao je rok trajanja ili je postala neaktivna mnogo pre nego što je sistem partijske države ušao u sekvencu propasti.

Kakvu je tačno ulogu igrao »sovjetski raj« u su­bjektivnom, što će reći političkom konstituisanju tako­zvane komunističke militantnosti zvane komunističkom? Među teme uvreženog mišljenja spada i ona daje ta uloga bila ključna, i da su »otkrića« - na primer ona Solželjni- cinova - o staljinističkoj državnoj gnusobi zadala kobni udarac toj »utopiji«. Ali ta priča ne stoji, kao i sve one koje se okušavaju u tome da opišu jednu subjektivnost (u ovom slučaju, političku) kategorijama laži, lutanja ili zablude. Nijedna stvarna politička figura ne udešava svo­ju konzistentnost prema ništavilu neke varljive predsta­ve, niti ima paradigmu (neku državu, ili neku normu) u središtu onoga što je određuje. Oktobar 1917. kao doga­đaj svakako uključuje neke praktične vernosti, ali misao koja ih cementira zavisi od događaja kao takvog, a ne od njegove državne projekcije. A postajanje tih vernosti je obveznik ne propagande (servilno viđenje svesti), već situacija. Francuska komunistička referenca svoju snagu (spornu, ali sa jednog posve drugačijeg stanovišta) duguje bilansu Prvog svetskog rata, zatim Narodnom frontu, te antifašizmu i Pokretu otpora, a veoma malo anarhičnoj i krvavoj istoriji sovjetske države. Svako sistematsko upli- tanje u istoriju te države plaćeno je ne uvećanjem moći, već mučnim slabljenjem i teškim krizama. Baš kao što

je Mao, da bi stvorio utočište u istoričnosti, promišljao ne rusku ekonomiju, već kinesko seljaštvo i borbu protiv japanske invazije. Subjektivno, konkretna istorija komu- nizama (ovoga puta ih uzimam u njihovom zajedničkom identitetu, identitetu partija, grupa, aktivista, zvaničnika ili disidenata) ne naslanja se na tu »rajsku« državu, koja služi samo kao neizvesna objektivizacija. Naposletku, oni najinvenivniji, oni koji su uskladili Partiju sa suštinskom istorijom mesta na kojem su delovali - Mao, Tito, Enver Hodža - na kraju su prekinuli sa matičnom sovjetskom državom jer su dobro uvideli da njena objektivnost ne služi čak ni njihovom neposrednom cilju.

Kako objašnjavate to što je taj sekvencijalni komu­nizam stigao do vrhunca svoje moći, računajući tu i zavod­ljivost njegove misli, između 1930. i i960, godine, to jest u doba kad besne staljinistički zločini? I daje počeo da zalazi počev od Brežnjeva, u eri »stagnacije« u kojoj ljudi više nisu ubijani i u kojoj fizionomija države, iako i dalje poma­lo odbojna, nije zbog toga ništa manje podnosila poređenje sa, recimo, Sjedinjenim Državama iz vremena rata u Vijet­namu, a da ne govorimo o gerilskom Brazilu (u kojem je, koliko znamo, vladala krasna »tržišna ekonomija«)? Slepi- lom vere? Ali otkud ta vera kad je sve gore, a njeno slablje­nje kad je manje loše? Neznanje, ta udobna slučajnost?

Postoji jedna, u isti mah i jednostavnija i snažnija hipoteza: stvar je u tome da je politička, dakle subjektivna, istorija komunizama, u suštini odvojena od njihove dr­žavne istorije. Zločinačka objektivnost staljinističke drža­ve jedna je stvar, a militantna subjektivnost je druga, koja ima sopstvene referente, svoje jedinstvene puteve, svoje neobjektivne propise. Zločinačka objektivnost je funkci- onisala kao opšti argument - ona je uvek savršeno funk- cionisala za reakcionare, čitajte Tintina u zemlji Sovjeta, tekst napisan 1929. godine - samo ukoliko je političkoj subjektivnosti, sekvencijalnom »mi«, istekao rok trajanja.

Nije to što je Solženjicin, ili bilo ko drugi, otkrio taj zlo­čin uništilo političku hipotezu komunizma (»komuniz­ma« ovde uzetog u sekvenci onoga »mi« toga veka), već je smrt - još jednom davnašnja - te hipoteze proizvela delotvornost »otkrića«. Zato što, ako je politička subjek­tivnost postala nesposobna da sama podrži, svojim mi­šljenjem i svojim činjenjem, jedinstvenost svoga puta (a time i svoju filozofsku povezanost sa emancipatorskom večnošću, sa invarijantama), onda više nema drugog re­ferenta do države, i istina je da zločinačka narav te i te države može da postane neoboriv argument.

Nisu zbog toga što je staljinistička država bila zločinačka, lenjinistički propisi, iskristalisani oktobra 1917, prestali da izlažu komunizam večnosti u vremenu (i uostalom, kakav je odnos između tih propisa, toga događaja i staljinističke države, osim čiste empirijske uzastopnosti?). Zato što više nije bilo mogućih vatrenih pristalica toga izlaganja, iz intrinsičnih, čisto političkih razloga, staljinistička je država, koja je retroaktivno posta­la apsurdno otelovljenje te ideje, funkcionisala kao neu- poredivi istorijski argument protiv same te ideje.

Zbog toga je propast partijske države proces ima­nentan istoriji država. On podleže svojoj objektivnoj usa­mljenosti, subjektivnoj napuštenosti. Podleže kroz odsu­stvo politike, a posebno svake politike koja zaslužuje ime »komunistička«. Anarhičan, zbrkan, žalostan - ali nužan i legitiman, jer ono što je mrtvo mora da umre - prizor te propasti svedoči ne o »smrti komunizma«, već o straho­vitim učincima njegovog pomanjkanja.

TRIJUMF DEnOKRATIJE?

2

Na ruševinama komunizma, kažu naši prozaici, trijumfu- je demokratija. Ili će trijumfovati. Oni koji najviše trijum- fuju pominju trijumf jednog »modela civilizacije«. Naše civilizacije. Ništa manje. Ko kaže »civilizacija«, naročito u kontekstu trijumfa, kaže i pravo civilizovanih na njiho­ve topovnjače, protiv onih koji nisu na vreme shvatili na kojoj strani sviraju pobedničke trube. Ljudska prava više nisu umorni intelektualni zahtev. Došlo je vreme prava sa mišićima, prava na mešanje. Pobedonosnih pokreta demokratskih trupa. Rat ako treba, taj obavezni korelat civilizacija koje trijumfuju. M rtvi Iračani, što u hiljada­ma leže u tišini, izuzeti čak i iz bilo kakvog prebrojava­nja (a znamo u kojoj meri civilizacija o kojoj govorimo obračunska), samo su anonimni zaostatak iz pobednič- kih operacija. Uvek sumnjivi muslimani, napokon, neci- vilizovani neposlušnici. Jer, pazite dobro, postoji religija i religija. Hrišćanstvo i njegov papa deo su civilizacije, rabini su ugledni, ali mulama i ajatolasima bi bolje bilo da se preobrate.

A pre svega tržišna ekonomija. Jer to je najveći paradoks ovoga vremena: »smrt komunizma«, isticanje roka svakoj marksističkoj politici, iskazuje se iz unutraš­

njosti jedinog istinskog vidljivog trijumfa, trijumfa »vul­garnog« marksizma, onog pozitivističkog marksizma koji potvrđuje apsolutno prvenstvo ekonomije. Zar nije mladi Marks onaj koji je, u svome Manifestu, za koji nam kažu da više nije ništa drugo do ubilački spis, predstavljao vla­de kao opunomoćenike kapitala? Izgleda da više niko ni najmanje ne sumnja u istinitost ove tvrdnje.

Živimo, i to je važno, u trenutku priznanja. Da je suštinski sadržaj svake »demokratije« postojanje džinov­skih i sumnjivih bogatstava, da je maksima »obogatite se!« alfa i omega ovoga vremena, da je bezobzirna mate- rijalnost profita apsolutni uslov svake prikladne društve­nosti, ukratko: da je privatno vlasništvo suština »civiliza­cije«, o tome je ostvaren konsenzus, nakon što je, gotovo dva stoleća, bilo odvažna i oklevetana teza revolucionara koji su želeli da završe sa jednom tako jadnom »civili­zacijom«. Jedan »marksizam« bez proletarijata i politike, jedan ekonomizam koji lično bogatstvo stavlja u središte društvenog opredeljenja, ponovo otkrivena mirna savest trgovaca na berzi, korumpiranih, špekulanata, finansijera, vlada koje brinu isključivo o tome da podrže bogaćenje bogatih: to je vizija sveta koju nam predlažu pod trijum­falnim barjacima civilizacije.

Mislim na Robespjera, 9. Termidora: »Republika je izgubljena! razbojnici trijumfuju«. Zaista je tačno da od tada nisu prestali da pobeđuju, ali nikada toliko kao danas, i to sa nadmenošću koju neizmerno pojačava poraz, a za­tim i nestanak (misle oni) svih njihovih protivnika redom.

Jedina uzdržanost koju uočavam, poput čedne tu­nike nabačene na životinjsku kožu, jeste to što su silovitu želju za kapitalom krstili imenom »tržišna ekonomija«. Šta se može uočiti u zemljama sa istoka u kojima počinje tranzicija prema takozvanoj tržišnoj ekonomiji? Da je ne- uralgična tačka te tranzicije očajnička potraga za vlasni­cima, pod veoma prilagođenim imenom »privatizacija«.

Ne verujem da smo ikada videli takav prizor: zemlje što žude da onome ko ponudi više prodaju sveukupan svoj proizvodni aparat. Mešavina kriminalnog podzemlja, ne­kadašnjih velikaša ili »socijalističkih« aparatčika, stranih kapitalista, sitnih dućandžija sa svih strana, kako bi se do­čepali svega, i sve sistematski izrabljivali. Pre svega toga bi se vodila opsežna kampanja o zastareloj, bednoj, da tako kažemo, nepostojećoj naravi cele te aparature, kako bi se, bez sumnje, uništila rđava i nedelotvorna birokratska uprava, ali još i više da bi se opravdalo to što se njene fa­brike, trgovine i usluge rasprodaju po najnižoj ceni.

Ne kaže se, kao što su to iskreno radili termidorci, da je republika stvar vlasnika. Već se pokazuje, proglašava, da je uslov sine qua non demokratije masovno postojanje vlasnika - i nije važno ko su oni i odakle dolaze. To je ono što nazivam priznanjem. Organska veza između privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, dakle, struktur­ne i korenite nejednakosti, i »demokratije«, odjednom više nije tema polemike među socijalistima, već pravilo kon­senzusa. Da, marksizam trijumfuje: dubinska opredeljenja parlamentarizma, njegova nužna veza sa kapitalizmom i profitom, upravo su ono što je marksizam govorio da jesu.

Francuski socijalisti idealisti, Zores na primer, za program su imali da ekonomskom demokratijom »upot­pune« političku demokratiju, u njihovim očima uteme­ljenu u revolucionarnom republikanizmu. Danas im se odgovara: vaša »ekonomska demokratija« nije ništa dru­go do birokratija i totalitarizam. Poličitka demokratija ni­kada neće biti upotpunjena, ona se ne može upotpuniti. Ona je zanavek isprepletana sa dominacijom vlasnika.Da, razbojnici trijumfuju. Ah! Dobro znam da oni u ovom trenutku trijumfuju zato što drugi razbojnici propada­ju. Gnušam se terorističkih birokratija sa Istoka. Nisam ja, nismo mi, sklapali paktove sa k p Francuske, potpisali sa njom »zajednički program«, posećivali s s s r , opevali

Čaušeksua, ili očekivali čuda od preporoditelja, obno­vitelja, disidenata i otpadnika. Više od dvadeset godina smo se borili protiv staljinističkog modusa politike8, ne samo u apstrahovanju njegovog tobožnjeg »totalitariz­ma«, već i u stvarnom srcu njegove moći, fabrici i njenom sindikalnom pokriću.

Tu prebiva ono mračno i mučno ovoga trenutka. To što se srušio sistem partijske države, to što je stalji­nistički modus politike zasićen i na umoru, odlične su stvari, i, povrh svega, neizbežni fenomeni, za koje smo radili, pod događajnim podsticajem maja 1968. i njegovih nastavaka, u vernoj istrajnosti borbenog izumevanja, a to je izumevanje mišljenja. Ali umesto da se otvori za neku događajnost iz koje bi proisteklo razvijanje nekog drugog modusa politike, neke druge jedinstvene figure emanci­pacije (čime čak i ovde baratamo pod imenom »politika bez partije«), taj se krah odvija pod okriljem »demokra- tije« imperijalnih vlasnika; vrhovni politički savetnik ove situacije je Buš; oglašena želja je želja za nejednakošću i vlasništvom, pravilo je m m f ; »mišljenje« je tek uzalud­na ponovna procena najnižih i najprikladnijih mnjenja: sve to bi, kad bi takav morao da bude tok stvari, istina je, bilo melanholično.

(Međutim: nije sigurno da je tok stvari takav. Sva­ki državni krah na dnevni red stavlja ono što se ne može proračunati. Otuda strah zastupnika »tržišta«, vidljiv strah, koji je zamena njihovog propagandističkog trijum­fa. Ništa ne isključuje da će nas po prekidu jedne loše po­dešene sekvence iznenada osvojiti ono za šta je taj i taj narod, ruski ili kineski, ponovo kadar.)

Šta god da se dogodi, filozof razmatra istoriju sa stanovišta njenog nepostojanja, što znači: nema Razloga u istoriji, a svaka se sekvenca mora povezati sa onim što je u njoj jedinstveno i relativno. To što danas postoji nerazmr­siva i teška mešavina pogodne beznaslednosti jedne uzur­

pacije (državni krah »komunizama«) i jedne vrste kon- trarevolucionarne odmazde, nadmenosti koja će uskoro postati netolerantna, što će reći terorišuća, i najcrnje re­akcije, eto to je naše vreme, ali i povratna figura za filo­zofsku subjektivnost. Osim toga, možemo da predvidimo da ta nejasna situacija, u kojoj se, sve u svemu, vidi kako Zlo pleše na ruševinama Zla, priprema oblike istoričnosti onoga čega smo, u mišljenju i činjenju, svedoci, koliko god da nas je malo.

Hajde da promislimo, na primer, krah Napoleono- vog carstva 1815. godine. Zar nije bilo pravedno da narodi i države združene Evrope unište tu nenormalnu militari­stičku konstrukciju, koja je krenula na svet ognjem i ma­čem samo da bi porodica jednog korzikanskog despota bila obasuta tričavim kraljevskim počastima? Ali zar to nije, u isto vreme, donelo povratak Burbona, belog terora, Svete alijanse, ograničeno poricanje revolucije, kao i to da se pre­ma Robespjeru i Sen-Zistu - onom najsnažnijem, najori- ginalnijem što je postojalo u političkoj misli - ona fukara koja se svojim taljigama vratila iz inostranstva ophodi kao prema ludim zločincima? Videćemo, već vidimo, da će sta­ljinistička i birokratska imperija, čiji je raspad značio prav­du za narode, svojom smrću služiti upornome cilju reakci­onara: moć, konačno!, da se na javnom trgu proglasi kako su i Lenjin i Mao, ponovo Robespjer i Sen-Žist (jer su emanci- patorski politički izumi u isti mah neumanjivi, sasvim jedin­stveni i potpuno uzajamno zavisni) bili ludi zločinci.

Ali uvek će biti onih koji neće ni na jednu jedinu sekundu poverovati u te orkestracije. Da ne bi popustili. Da bi radili na raspetljavanju te istorijske zbrke, razdva­jajući u njoj istinsku politiku od državnih i strukturnih avatara. I da bi ponovo bacili kocku.

Tome će, između ostalog, poslužiti najveća moguća pažnja koja se, iz unutrašnjosti političkog propisa, usme- rava na igru reči. »Demokratija«, na primer. Ne dolazi u

obzir da se ta reč prepusti psima. Demokratija bi, dakle, bila Buš, Kol, japanski feudalci prebačeni na upravljanje trustovima, oni sumnjivci Miteran, Tačerova, Valensa? Da pogledamo to podrobnije.

»Demokratija«, da se držimo onoga što filozof o njoj može da zna, podeljena je reč, sporna reč. Evo ne­koliko uzoraka tog razilaženja: za Grke, demokratija je mesto - skupština - sudske vlasti, a naročito može biti oblik upravljanja raznim odlukama, koje su stalno jezgro sazivanja naroda. Veliki jakobinci jedva da su i baratali tom rečju, njihov govor je republikanski, subjektivnost koji ga nadahnjuje jeste vrlina. U liberalnoj postavci, »de­mokratija« najpre označava pravne slobode, prava (na mišljenje, na slobodu štampe, na udruživanje, na pre- duzetništvo itd). »Klasistička« revolucionarna tradicija ističe demokratske situacije, glavne skupštine, masovnu demokratiju, ali i prelazne figure organizacije, klubo­va, sovjeta, komiteta trostrukog saveza itd... U današnjoj propagandi, »demokratija« izričito označava jedan oblik vladavine, parlamentarno »predstavljanje«, čiji bazni protokol predstavljaju izbori, i čije mesto je sistem više- partijske države, koji je oprečan partijskoj državi. Zabele- žićemo da takav jedan sistem kao demokratski ne bi pre­poznao Ruso (na primer), za koga organizovana podela opšte volje tvori sistem frakcija, i za koga oznaka »pred­stavnik« stavlja tačku na svaki subjektivni zahtev, dakle, na svaku politiku.

Pošto vlada dvosmislenost, hajde da rasporedimo reči. Ono što se naziva demokratijom, i čiji se sveopšti trijumf proslavlja, mora se precizno označiti kao ono što je parlamentarizam. Parlamentarizam nije samo objek­tivna, ili institucionalna figura (izbori, izvršno telo koje zavisi - po, uostalom, veoma promenljivim stupnjevi­ma - od izabranog zakonodavnog tela itd). To je tako- đe osobena politička subjektivnost, angažman, kojem je

»demokratija« valorizujućatema,propagandistička oznaka. Taj angažman ima dve odlike:

— On potčinjava politiku jednom jedinom državnom mestu (jedini »kolektivni« politički čin je imenova­nje vladinog osoblja) i, čineći to, de facto poništava po­litiku kao mišljenje. Otuda to što ličnost parlamenta­rizma nije politički mislilac, već političar (danas će se rado reći: »upravljač«).

—Kao regulatorni uslov on zahteva autonomiju kapitala, vlasnika, tržišta.

Hajde, dakle, da se dogovorimo da našu demokra- tiju, radi jasnoće njenoga opisa, nazovemo kapitaloparla- mentarizmom.

Prema tome, hipoteza koju pokriva diskurs o tri­jumfu demokratije bila bi: mi smo, u političkom smislu, u režimu Jednog, a ne u režimu mnoštvenog. Kapitalo- parlamentarizam je tendenciozno jedini modus politike, jedini za kombinovanje ekonomske delotvornosti (dakle, profita vlasnika) sa narodnim konsenzusom.

Ako tu hipotezu uzmemo ozbiljno, moramo se složiti da od sada - ili barem u celoj sekvenci koja je u toku - kapitaloparlamentarizam služi kao politička defini­cija celokupnom čovečanstvu.

A ako je čovek zadovoljan tom hipotezom, i ako se raduje zbog toga što je kapitaloparlamentarizam konačno pronađen politički oblik u kojem se razumno ostvaruje celo čovečanstvo, to najpre znači da procenjuje da je ovaj svet, ovaj u kojem mi drugi, »zapadnjaci«, živimo, odličan svet po tome što je dostojan čovečanstva. Ili pak da je ka­pitaloparlamentarizam srazmeran Ideji čovečanstva.

To je upravo ono što filozof ne bi mogao da dopusti.

P R A V O ,DRŽAVA,P O L I T IK A

3

Da je ovaj svet, a pod time treba pođrazumevati ovaj u kojem mi, ovdašnji ljudi, provodimo svoje dane, daje ovaj svet u isti mah neizbežan i dobar, eto šta nas na kraju pozivaju da izjavljujemo, nas, posednike vežbanja mišlje­nja koje istovremeno pretpostavlja i podrazumeva uoč­ljivo odstojanje na kojem se držimo od pretpostavljene izvrsnosti toka stvari. U uzbuđenju propagandističkog diskursa, avatari sovjetske države, ili kineske države, ne služe ničemu kad je reč o mislivom, i jedina dužnost im je da primoraju celokupno čovečanstvo da ponavlja kako je, da, ovaj svet (Zapad, kapitaloparlamentarizam) najbolji od svih svetova. Jer, kad je reč o tome šta je nemoguće, preovlađujuće javno mnjenje je ubeđeno (uz naročito preciznu pomoć jednog nepojmljivog broja otpadnika od revolucionarnog, ili komunističkog uverenja) da je održavanje alternativne želje zločinačko. I zar ta izvrsnost kapitaloparlamentarizma nije, naime, uspostavljena s ob­zirom na to što je volja da se proizvede neki drugi svet, a da se prethodno ne dokazuje daje on moguć, ta »utopija«

koja je pod imenom revolucije izdaleka vladala istorij- skom subjektivnošću, od 1793. u Francuskoj, pa preko 1917. u Rusiji i 1949. u Kini, dakle, stoje ta volja dovela samo do zločina i kraha? Zar ne vidimo kako čitavi narodi streme tome da, celokupnom svojom energijom koju mi, isti­na, nežno podstičemo izlaganjem svoje veličanstvenosti, podele naša transcendentna dobra, od kojih je u prvom redu ekonomija finansijskog kapitala, koga u stopu prati sistem višepartijske države i skupe izborne pompe?

Ovaj svet je tako dobar da se već, tek što je započet neslavan kraj, kao u slučaju mesa prekasno izvađenog iz isključenog zamrzivača, sistema partijske države koji mu je stajao sučelice, ipak radi o tome da se taj izvrsni svet zaštiti od hordi onih što mu zavide na izobilju i slobodi. Svaka­ko bi bilo mudro da se Berlinski zid ponovo sagradi malo istočnije, da se Arapima i crncima, koji nas već prilično opsedaju, ne bi pridružila gomila gladnih, onih koji su kod kuće tako dugo, tako pasivno (jer mi smo, zar ne, bili junaci, mi nikad ništa nismo trpeli, mi smo, kao što se zna, žestoki otporaši) tolerisali gnusni sistem komunizma.

Tu očigledno postoji jedan mali problem: ako se ovaj svet mora zaštiti od varvara (Albanaca pokajnika kao i od muslimanskih »fanatika«), to znači da on nije svet, već jednostavni fragment što ga obezbeđuju samo stabilnost njegovog okruženja i stroga pravila odabira kad je reč o tome ko ima prava da u njemu živi. A ako to nije svet, koji to autoritet sa univerzalnim značenjem daje njegovim stanovnicima pravo da se diče kako bi drugima obznanjivali, po potrebi i oružanom silom, kakva su nji­hova prava i kakve su njihove obaveze?

Komunistički svet, krvav i trom, mogao je da teži tome da bude pravi svet, zato što je njegova Ideja, toliko vidljiva daje brzo pohabana, bila ideja emancipacije. Da li je moguće tu tvrdnju zameniti težnjom ka robi i vlasniku? Cak i kod duhova kojima su tajne policije - na šta se na

kraju svela proleterska ideja - odvratne do te mere da se preobraćaju na okružnim izborima, postoji teškoća da mentalno daju jednaku vrednost Robespjeru i Sezaru Bi- rotou, Varlenu i Panamskom kanalu, Lenjinu i Miteranu, Maou i Micubišiju. Ako je naš svet pozvan da postane svet, kakvog to Covečanstva on najavljuje opstanak, a da to nije, za vjeke vjekova, čovečanstvo koje obračunska pra­vila lišena svakog čina promišljanja raspoređuju u geta u kojima se može odabrati samo između supstancijalistič- kog šikaniranja plemena i univerzalnosti novca?

Ideolog, taj dražesni lik koji obezbeđuje, kad se jednom zajamči kruženje kapitala, privid kruženja ideja, tada stupa na scenu i kaže nam: ovo univerzalno Čovečanstvo za koje nas proglašavate nesposobnima ima svoj uspostavljeni pojam u Pravu. Pravna država i ljudska prava, evo šta mi predlažemo celokupnom čo- večanstvu čije se postojanje kao Subjekta svoje sudbine može osigurati.

Uzmimo ozbiljno ovaj ideologov predlog. Da li je modalitet Prava ono čime se zamenjuje revolucionarna es- hatologija? Da li je on ono čime naš svet uvažava svoju te­žnju ka tome da za čovečanstvo vredi kao postajanje sveta? Da li je Pravo, pravno ime slobode, ono po čemu je kapita­loparlamentarizam zaista srazmeran Ideji covečanstva?

Kakva god da može biti dobra volja s kojom fi­lozof raspravlja o predlogu ideologa, on ipak ne može izbeći nužnost da podeli ono što ovaj drugi objedinjuje u nazivanju svog predloga »narodnim« - što će reći no­vinarskim. Kategorija Prava, onakva kakvom barata ideo­log, očigledno funkcioniše kao kružna kategorija9 između politike i filozofije, i to joj omogućuje da bude u isti mah nepostojana i hitna, učena i vojna. Pravo funkcioniše kao tema spekulisanja (pogledajte Hegela), ali i kao pokriće za dugačak štap (pogledajte Panamu ili Zaliv). Ono je dis­kurzivni međuprostor idealnosti i onog stvarnog sila.

Ovde govorim kao učeni filozof, onako kako ja to vidim10, o stapanju filozofije i njene političke uslovljenosti, o ono­me, dakle, što uništava i nju i njenu političku uslovljenost. To se vidi po tome što to stapanje donosi u naše stoleće jed­no nezaboravno ime, ime Staljina, autentičnog izumitelja dijalektičkog materijalizma kao središnjeg filozofema po­litičke subjektivnosti. U stvarnosti, to da poistovećenje fi­lozofije i politike, njihovo poistovećenje kao mišljenja, ima samo policijsku, to jest zločinačku stvarnost, ustanovljeno je od - barem - recimo х knjige Platonovih zakona.

Dakle, nisam u stanju da neposredno razmatram poli­tičko lice tog Janusa bifronsa kakvo je današnja apologija pra­va. Za to bi bila potrebna opšta mobilizacija arsenala katego­rija što ih je iskovalo političko promišljanje-prakse, čiji sam ja, uostalom, vatreni pristalica.11 No, pozivam sebe u ovom proglašenju višeoblične misli samo u svojstvu filozofa.

Moram, dakle, malo da preinačim pitanje koje, kao odjek proliferacije ideologa, postavljam samome sebi. To pitanje postaje: koje su filozofske implikacije pretpo­stavke, danas tako uobičajene, prema kojoj bi Pravo bilo jedna od temeljnih kategorija politike, to jest kategorija kroz koju možemo da nađemo zamenu za pokojni revo­lucionarni univerzalizam?

Niko ni ne pomišlja da porekne da je Pravo jedna veoma značajna kategorija države. Na Istoku, u zemlja­ma koje pokušavaju da izgrade još nešto osim te neobič­ne smese mrtve Ideje i ekonomskog sloma od kojeg ih, shvatili su to u punoj meri, neće spasiti ništa, prekasno je, u tim je, dakle, zemljama jedan od neodložnih zahteva koji se iznose, posebno među inteligencijom - računaju­ći tu, to treba zabeležiti, mnogobrojne slojeve i podslojeve aparata, ili onoga što od njih ostaje - zahtev za pravnom državom. A takva je i norma koju Zapad poistovećuje sa normom demokratije, i od koje pravi, ili barem to rade njegovi ideolozi, demarkacionu liniju svojih sudova.

Ali šta je pravna država?

U ontologiji istorijskih mnoštvenosti koju predlažem12, država, promišljena kao stanje situacije, je­ste ono što osigurava strukturni broj delova situacije, si­tuacije koja uglavnom nosi vlastito ime neke nacije. Reći da takvo stanje, što će reći takva operacija obračuna, jeste »pravna« država znači u stvari da pravilo obračuna ne predlaže nijedan naročiti deo kao paradigmu bivanja-de- lom uopšte. Drugačije rečeno: nijedan podskup, kao što je plemstvo, ili radnička klasa, ili Partija klase, ili »ljudi od poseda«, ili sveštena lica itd, nije pomenut u nekoj po­sebnoj funkciji kad je reč o operaciji kojom se drugi pod- skupovi nabrajaju i obrađuju. Ili pak, nijedna eksplicitna povlastica ne kodira operacije kojima se država odnosi na omeđene podskupove u »nacionalnoj« situaciji.

Pošto neki paradigmatični deo (ili Partija) nije potvrdio državni obračun, može da ga potvrdi samo skup pravila, pravnih pravila, koja su formalna samo po tome što, u načelu svoje legitimnosti, ne razmatraju nijedan na­ročiti podskup, već obznanjuju da važe »za sve«, što znači za sve podskupove koje država beleži kao da pripadaju podskupovima situacije.

Često se misli da pravila važe za sve »pojedince«, te se demokratska vladavina pojedinačne slobode suprot­stavlja totalitarnoj vladavini jedne samoproglašene frakci­je, Partije i njenih glavešina. Od toga nema ništa: nijedno državno pravilo se, u stvari, ne tiče naročite beskonačne situacije koju nazivamo subjektom ili pojedincem. Drža­va ima odnos samo sa delovima, ili podskupovima. Čak i kad se naizgled bavi pojedincem, ona ne razmatra kon­kretnu beskonačnost tog pojedinca, već tu beskonačnost svedenu na Jedan iz obračuna, to jest na podskup u kojem je taj pojedinac jedini element, ono što matematičari na­zivaju jednočlanim. Onaj koji glasa, koji je u zatvoru, koji

plaća socijalno osiguranje itd, zaveden je brojem koji je ime njegovog jedinog člana, a ne uzimanjem u obzir nje­ga samog kao beskonačne mnoštvenosti. Kad je država pravna, to znači samo da se odnos sa pojedincem-izbro- janim-kao-jedan odvija prema nekom pravilu, a ne kroz procenu kojoj je norma neki povlašćeni podskup.

Tako, načelo distinkcije između politike koju de- finiše pravna država - politike zvane demokratskom - i politike koju definiše partijska država - politike zvane totalitarnom - nikada ne leži u odnosu između države i konkretnih pojedinaca. U svim slučajevima taj je odnos apstraktan. On prolazi kroz svođenje-na-jedan beskonač­ne mnoštvenosti kakva je neka »pojedinačna« situacija. Ta se distinkcija odnosi na zakon obračuna koji podržava operaciju države: sistem pravila s jedne strane, otelovlje- nje jedne Ideje u naročitom podskupu s druge.

Pravilo, kakvo god daje, ne može samo po sebi da jamči učinak istine, jer nijedna istina nije svodiva na for­malnu analizu. Svaka istina, budući u isti mah jedinstvena i univerzalna, svakako je uređen proces, ali koji nikada nije koekstenzivan sa svojim pravilom. Pretpostavljati, kao što to čine grčki sofisti, ili kao što to čini Vitgenštajn, da su pravila »osnova« mišljenja - utoliko što je mišlje­nje potčinjeno jeziku - neizbežno diskredituje vrednost istine. To je, uostalom, zaključak i sofista i Vitgenštajna: snaga pravila je nesaglasna sa istinom, koja je tada tek jedna metafizička Ideja. Za sofiste postoje samo pogodbe i odnosi sile. A za Vitgenštajna postoje samo jezičke igre.

Ako postojanje pravne države - dakle, državnog carstva pravila - predstavlja suštinu političke kategorije demokratije, iz toga proishodi ona presudna filozof­ska posledica - da politika nije ni u kakvom intrinsičnom odnosu sa istinom.

Kažem: filozofska posledica. Zato što samo na filo­zofskom mestu takvajedna posledica dopušta da se imenuje.

Pravna država za unutrašnju zakonitost ima samo to da funkcioniše. To funkcionisanje ne iskazuje, počev od sa­mog sebe, odnos koji održava ili ne održava sa filozof­skom kategorijom Istine. Filozofija, koja je uslovljena politikom, može, ona i samo ona, da kaže šta je odnos politike sa istinom, ili, još preciznije, šta je politika kao procedura istine.

Reći da je srž političkog smisla u Pravu za sobom neizbežno povlači to da filozofski sud o politici obznani korenitu eksteriornost politike u odnosu na temu istine. Ako je pravna dražva »osnova« političke težnje, onda po­litika nije procedura istine.

Empirijska očiglednostpotvrđuje logičko zaključivanje.

Parlamentarne države Zapada ne teže nikakvoj istini. U filozofskom smislu, to su, ako se to može reći, re- lativističke i skeptične države, ne slučajno ili po ideologiji, već intrinsično, pošto je njihova »osnova« pravno pravilo. To je razlog iz kojeg se te države rado predstavljaju kao »manje loše«, radije nego kao najbolje. »Manje loše« zna­či da smo, na svaki način, najednom području, državnom funkcionisanju, koje nije u neposrednom odnosu sa ne­kom afirmativnom normom, kao što je istina ili Dobro.

Neko će primetiti da to isto nije važilo za biro­kratske i terorističke socijalističke države, koje su izri- kom odbacivale pravno pravilo kao čisto »formalno« (»formalne« slobode itd.). Očigledno je da ovde nije reč o odbrani tih policijskih država. Ali filozofski je nužno uvideti da poistovećivanje tih država sa politikom (kla­snom politikom, komunizmom) za posledicu nije imalo poništavanje funkcije istine politike. Naime, te su države, zasnivajući obračun delova društva kao celine na jednom paradigmatskom podskupu, nužno iskazivale da taj pod­

skup (klasa, njena Partija) sa istinom održava povlašćene odnose. Povlastica bez pravila, dakle veoma očigledno ne­uređena, uvek ima protokol legitimisanja koji se tiče sa­držaja i vrednosti. Taje povlastica suštinska, a ne formalna. Shodno tome, države Istoka su uvek težile tome da u svome policijskom aparatu koncentrišu vladavinu političke istine. Te su države bile saglasne sa filozofijom koja iskazuje daje politika jedno od mesta iz kojih istina proističe.

U parlamentarizmima Zapada kao i u despotskim birokratijama Istoka, politika je u krajnjoj instanci pobrkana sa upravljanjem državom. Ali filozofski učinci te zbrke su oprečni. U prvom slučaju, u kojem politika prestaje da bude deo istine, »vladajuća« filozofija je relativistička i skeptična. U drugom slučaju, u kojem politika propisuje »istinsku dr­žavu«, vladajuća filozofija je monistička i dogmatična.

Tako se objašnjava to što u parlamentarnim po­litičkim društvima Zapada filozofija važi za »suplement duše« čija samovolja ispravlja uređenu objektivnost mi­šljenja, onu koja je objektivnost zakona tržišta i finansij- skog kapitala i oko koje se organizuje snažan konsenzus. Dok se voluntaristička i policijska samovolja političkih društava Istoka projektovala u lažnu nužnost za držav­nom filozofijom, dijalektičkim materijalizmom.

U osnovi, Pravo je nešto poput središta simetrije koje naizmenično raspolaže dvama terminima - drža­vom (ako pretpostavimo da ona koncentriše politiku) i filozofijom. Kad je Pravo - dakle, snaga pravila - pred­stavljeno kao središnja kategorija politike, parlamentarna država, ili pak višepartijska država, ravnodušna je prema filozofiji. Obrnuto, kada birokratska država, ili partijska država, propoveda neku filozofiju, koja je filozofija nje­ne legitimnosti, možemo biti sigurni da je to nepravna država. Taj preokret je uobličavanje, u izvedbi para dr­žava/filozofija, suprotnih odnosa koje iskaz »politika se ostvaruje u državi« povlači za sobom kad je reč o paru

politika/istina, u zavisnosti od kojeg je oblik države plu­ralistički i uređen, ili unitaran i partijski. U jednom slu­čaju, pravilo ukida svaku istinu politike (koja se razrešava u samovolji broja, glasanju), u drugom Partija poseduje celokupnu istinu, postajući tako ravnodušna prema sva­koj okolnosti koja utiče na broj, ili narod.

Konačno, koliko god da su oprečne ove maksime, rezultat negativno utiče na filozofiju, koja u jednom slu­čaju tone kao čist suplement mišljenja, a u drugom kao potpuno prazan državni formalizam.

Može se biti još precizniji. Potčinjavanje politike temi prava u parlamentarnim (što će reći uređenim, pod krajnjim imperativom finansijskog kapitala) društvima, za sobom povlači nemogućnost da se u tome razazna fi­lozofija sofiste. Taj učinak nerazaznatljivosti od ključnog je značaja: pošto politička uslovljenost filozofije omogu­ćuje da se u tematici prava ustanovi da je pravilo suština demokratske rasprave, nemoguće je sofističkoj logomahiji (virtuoznoj igri pogodbe i moći) suprotstaviti filozofsku dijalektiku (dijaloško zaobilaženje Istine). Iz toga pro- ističe da, što je veoma uobičajeno, bilo koji vešti sofista može da bude smatran dubokim filozofom, i to utoliko dubljim što je poricanje koje suprotstavlja svakom nasto­janju istine jednorodno sa političkom uslovljenošću ona­kvom kakva se predstavlja pod formalnim znakom prava. I obrnuto, u birokratskim socijalističkim društvima, ne­moguće je razlučiti filozofiju funkcionera, to jest policajca. Tendenciozno, filozofija nije ništa drugo do opšta priča tiranina. Pošto nijedno pravilo ne kodira argument, čista afirmacija dolazi na njegovo mesto, i na kraju je položaj iskazivanja (dakle, blizine države) ono što potvrđuje »fi­lozofski« iskaz. Tako da bilo koji aparatčik ili šef države može da prođe kao filozofski prorok, pošto i mesto sa kojeg on govori, partijska država, koncentriše, kako se pretpostavlja, čitav politički proces istine.

Može se, dakle, podržati da je zajednički učinak režima koji otelovljuju politiku u paradigmatskom podskupu mnoštveno-nacije i onih koji je rasejavaju u vladavini pravila, posledica toga što se filozofija ne da razlučiti od njenih konkurentskih »dvojnika«: eklektičnog sofiste s jedne strane, dogmatskog tiranina s druge. Bilo da po­litika potražuje pravo kao svoju organsku kategoriju, ili mu u ime smisla istorije poriče svaku punovažnost, uči­nak na filozofiju jeste učinak nerazlučivanja, i na kraju uzurpacije: na javnoj sceni su kao filozofi obznanjeni prvobitni protivnici njenog identiteta, sofista i tiranin, ili pak novinar i policajac.

Dakle, jasno je da, kad je reč o pravu, jedini fi­lozofski iskaz koji može da spase filozofiju kao takvu i koji ovlašćuje da je se razazna od onoga što je kvari, jeste sledeći: pravo ne srne da bude ni stavljeno u središte po­litike, niti isključeno iz njenog polja. U stvarnosti, pravo kao ne-pravo, obavezne reference države, nisu kategorije politike. To su intrinsično državne kategorije. No, politika je, utoliko što je uslov filozofije, subjektivni proces istine. Ona nema državu, ni kao prvi ulog, ni kao otelovljenje.

Konačno, ono što su društva Istoka i društva Za­pada imala zajedničko bilo je poistovećenje politike sa državom, za ta društva jedinim stvarnim mestom politič­ke procedure, zato što su one poistovećene sa pitanjima moći. Ali suština politike, onakve kakvoj filozofija iscr- tava pojam kao uslov sopstvenog vežbanja mišljenja, je­ste politika kao slobodna aktivnost mišljenja kolektivnog pod uticajem uvek jedinstvenih događaja, ta politika ni na koji način nije moć ili pitanje moći. Suština politike je emancipacija kolektivnog, ili pak problem režima slobode u beskonačnim situacijama. No, beskonačnost situacija, u kojima se odigrava sudbina u mišljenju kolektivnog, nije srazmerna ni sa autoritetom pravila, niti sa autoritetom nekog dela, ili neke Partije.

Svakako se može davati prednost pravnoj državi (što zna­či takođe i pre svega konačnom autoritetu finansijskog kapitala, koji se danas zove »tržišna ekonomija«) nad po­licijskom partijskom državom. Zamka bi bila zamišljati da je to davanje prednosti, koje se tiče objektivne istorije države, stvarno subjektivna politička odluka. Posredova­nje te zamke je svakako sadržano u reči »pravo«, koja, izgleda, kruži između objektivnog (državna pravila, ustav, pluralizam partija) i subjektivnog (pravo na mišljenje, pravo vlasništva, pravo na preduzetništvo). U stvarnosti, pravo je prava kategorija jednog tipa države, i njegov su­bjektivni propis nije ništa manje autoritaran od propisa ne-prava. Jer se pravo održava, kao kategorija političke subjektivnosti, samo u obliku konsenzusa koji ratifikuje, potvrđuje, reprodukuje, temeljni par ekonomije (finansij- ski kapital i tržište) i predstavljanja (parlamentarizam). Svaki odmak u odnosu na taj konsenzus sankcionisan je, i to iznad svega, ravnodušnošću. Ravnodušnošću koja utiče jedino na filozofiju.

Određenje politike ne bi se moglo izvesti u okviru davanja prednosti pravu, koje je samo jedna (legitimna) državna preferencija. Istorija politike, sačinjena od odlu­ka mišljenja i rizičnih kolektivnih angažmana, potpuno je različita, ponavljam, od istorije države.

Konačno, ono što filozofu nagoveštava prizor sveta - prizor koji nipošto nije njegov objekat, već samo nerazlučiv prostor iz kojeg mogu da proisteknu, kao uslovi za postojanje tog mesta mišljenja kakvo je filozo­fija, neke istine - jeste to da je kriza opšta. Ona nije samo kriza partijske države Istoka, ona je i kriza višepartijske države Zapada. Zato što je reč o nevolji u koju je bačen svet iz kojeg je hiljadugodišnji iskaz što poistovećuje politiku sa državom iscrpeo svoje učinke. Iscrpeo ih je upravo zato što ih je doneo do srca emancipatorske vo­lje. Kraj tog čudovišta, državnog komunizma, u padu za

sobom povlači, umrtvljuje, svaka politička subjektivnost koja je težila tome da, bilo u okviru revolucionarne teme, bilo u okviru pravne teme, sparuje državnu prinudu sa oslobađajučom univerzalnošću.

Sa tog stanovišta, u zemljama Istoka, kao i u ze­mljama Zapada, istorija politike počinje. Propast svakog državnog predstavljanja istine otvara taj početak. Sve tek treba izumeti. Samo pravo ne izumeva ništa osim prela­ska na taj drugi objektivni uslov politike koji je neki drugi oblik države. Od tog novog uslova filozofija mora da se drži na odstojanju, kao i od onog drugog. Sofista ne vredi više od tiranina. Odvajanje države od Istine za nas ostaje program mišljenja.

Filozofija mora da zabeleži, kao uslov svog sprovo- đenja, oslobođenog u isti mah i od tiranina i od sofističke prevrtljivosti, da politika počinje utoliko što jeste stvarno promišljanje-prakse odumiranja države. Tačka u kojoj se jedno mišljenje oduzima od države, upisujući to oduzima­nje u biće, sačinjava celokupno stvarno jedne politike. A politička organizacija nema drugog cilja do da »održava pobednički korak«, to jest da opskrbi telom mišljenje koje je, kolektivno sastavljeno, moglo da pronađe javni gest nepotčinjavanja koji ga utemeljuje.

NAP0I1ENE

☆

U prevodu Kolje M ićevića ovaj stih glasi: »M irna hri- str. 13 | 1

di koju mračni očaj sruši«. Budući da u ovom teori­

jskom kontekstu taj prevod nije dobro funkcionisao,

bila sam prinuđena da dam svoj. —prim .prev:

Reč état, m., u francuskom jeziku znači i država štr. 19 | 2

i stanje, —prim. prev.

Filozofski iskaz se, kad je reč o ovim pitanjima, ogra- štr. 22 | 3

ničava na to da postavi retkost politike kao generičku

proceduru, njeno diskontinuirano postojanje. Ja sam

ga ovako form ulisao u svojoj Teoriji subjekta (Théorie

du Sujet): »Svaki subjekt je politički. Upravo zbog

toga ima i malo subjekta i malo politike«. Korpus

političkih iskaza o ovom pitanju veoma je složen.

On upliće doktrinu, koju je zasnovao Silven Lazaris

(Silvain Lazarus), istorijskih modusa politike.

Generičnost, što će reći status u promišljanju bilo štr. 23 | 4

koje beskonačne mnoštvenosti kao materijalnosti

jedne istine, najvažniji je pojam filozofskih postavki

iz moje knjige Biće i događaj (L’Etre et l’événement).

5 I štr. 23

6 I štr. 24

Nacrt za teoriju komunističkih invarijanti dat je u

mojoj knjižici, napisanoj u saradnji sa Fransoa Balm

esom (François Balmès), O ideologiji (D e l'idéologie,

Maspéro, 1976).

Ovaj »hor deljivog poraza« odlomak je iz romana

opere Crveni šal (Vécharpe rouge, Maspéro, 1979).

Prerađjen, taj »roman opera« je postao libreto jedne

prave opere, za koju je Jorgos Apergis napisao muz­

iku, i koja je izvedena u operi u Lionu, Avinjonu,

zatim u Sajou, 1984, u režiji Antoana Vitea - sce­

nografija Janis Kokos. Ovaj hor, na zapanjujuću

muziku, složenu i žestoku, pevali su svi koji su igrali

u toj operi, u sim boličnoj radničkoj odeći. Pjer Vial je

prelazio preko pozornice, štiteći se od neznano kakve

oluje jednim starim kišobranom. Izgledao je kao bro-

dolomnik, kao klošar iz večnih ustanaka, i na nezabo­

ravan način mrmljao »kom unizam ! komunizam!«.

Evo još jednom je smrt Antoana Vitea

izazvala u meni onaj bol što ne uminjuje. Kako ga

je samo mučila »sm rt komunizm a«! Treba pročitati

njegov tekst »Ono što nam preostaje« (»C e qui

nous reste«), iz 1990, koji je napisao netom pred

smrt. Prenet je i u odanom i dragocenom zborniku

što su ga uredili Danijel Salnav (Danièle Sallenave)

i Žorž Bani (Georges Banu), pod naslovom Teatar

ideja (Le théâtre des idées, Gallimard, 1991). Želim da

citiram osmi iskaz iz tog teksta: »Zločin - koji se

radi pojednostavljivanja može nazvati Staljinovim

zločinom, ali mnogo nadilazi Staljina - jeste da se

nada ostavi u rukama iracionalnog, mračnjacima i

demagozima«. A li nakon izvršenja zločina, Antoan

Vite, kao i uvek prelazi na propise: Na ono što naziva

»našom ulogom«: »sarkazam, grdnja i predviđanje,

kritika današnjeg vremena, objava«. Na ovih neko­

liko stranica, ja sam, verujem, tumač te »uloge«.

A biće i mnogo drugih.

Izumevanje politike (L’invention de la politique) je

naslov knjige - poslednje - M ozisa Finlija (M oses

Finley), velikog istoričara, stručnjaka za antiku. To

je značajna referenca u teorijskom radu Silvena L a­

za risa. M ože se pročitati komentar na to u njegovog

knjizi Antropologija imena (L’Anthropologie du nom,

Le Seuil, 1996).

U okviru teorije modusa politike (cf. fusnotu 1)

»staljinističkim modusom« označavamo čvornu kon­

figuraciju KPF. Centralna tema tog modusa je da je

politika partija.

Ovaj pojam kružne kategorije pozajmljujem od S il­

vena Lazarisa, koji ga koristi da bi pokazao kako u

određenim istorijskim modusima političke katego­

rije (kao što su »revolucija« ili »klasa«) istovremeno

funkcionišu u subjektivnosti (dakle, kao političke

kategorije) i u objektivnosti (dakle, kao istorijske

kategorije). Cf. na primer, njegov tekst Lenjin i vreme

(Lénine et le temps, Conférences du Perroquet).

O ovom pitanju, upućujem na svoju knjigu M anifest

za filozofiju (M anifeste pour la philosophie). Da bih

označio učinak pom račenja filozofije koji za sobom

povlači prekomerna valorizacija, na štetu drugih,

jednog od njenih uslova, koristim reč »prišivanje«.

U staljinističkog verziji, dijalektički materijalizam je

potpuno prišivanje filozofije za politiku.

štr. 27 I 7

štr. 36 I 8

štr. 43 I 9

štr. 44 I 10

Koga zanima čisto politička strana ovog pitanja, može štr. 44 | 11

da pogleda dokumetne Političke organizacije (mala

»postlenjinistička i postmaoistička« organizacija osno­

vana 1985. i ugašena 2007, kojoj je pripadao i Alen Bad-

iju - prim. prev.): Pismo sekretara Političke organizacije,

Žurnal Političke organizacije i nekoliko brošura.

12 I šir. 45 U knjzi Biće i događaj razvio sam opštu teoriju države

iz jedne situacije kao što je metastruktura izlaganja

M noštvenog. Taj pokret počinje meditacijom 8. Prim ­

er države u istorijsko-političkom smislu obrađen je

u meditaciji 9.