Ovo je pravi trenutak za itanjeIlijade. Ili za njeno "reprizno pisanje", kao to sam ja uinio. Ovo su ratne godine. I pored toga to mi se i dalje ini da je "rat" pogrena re za ono to se danas zbiva u svetu (proizvoljna re, rekao bih), ovo su zacelo godine u kojima je izvesno gordo divljatvo, hiljadama godina vezivano za ratniku tradiciju, postalo svakodnevna pojava. Bitke, ubistva, nasilje, muenja, odsecanje glava, izdajstva. Herojstva, oruje, strateki planovi, dobrovoljci, ultimatumi, proklamacije. Iz dubine za koju smo verovali da je temeljno sahranjena, isplivao je na povrinu itav jedan okrutni i raskoni vokabular koji je od davnina bio nerazdvojivi deo ratnikog oveanstva. U takvom kontekstu vrtoglavo suptilnom i skandaloznom ak i detalji poprimaju poseban znaaj. Javno itanjeIlijadejeste detalj, ali ne beznaajan. Kako ne bi bilo zabune, eleo bih da istaknem da jeIlijadaratna pria, ona je to u potpunosti i bez ostatka: i da je stvorena kako bi opevala ratniko oveanstvo, i kako bi to uinila na nain koji je toliko upeatljiv da e trajati dok je sveta i veka, i dopreti do poslednjeg potomka, neumorno opevajui dostojanstvenu lepotu, i nezamenljivo oseanje, koje je rat onomad isijavao, i isijavae i nadalje. U koli je, moda, tumae drugaije. Ali sutina je ta.Ilijadaje spomenik ratu.

I stoga se prirodno namee pitanje: koji je smisao da se u ovakvom jednom momentu posveti toliko prostora, i panje, i vremena jednom ratnom spomeniku? Kako to da nas pored tolikih pria koje postoje, privue upravo ova, poput kakve svetlosti koja nas izvodi iz mraka u kojem se danas nalazimo?

Smatram da se pravi odgovor na ovo pitanje moe dati samo ako smo kadri da sutinski shvatimo na odnos premasvimratnim priama, a ne posebno prema ovoj: da shvatimo na nagon da ih stalno iznova prepriavamo. Ali to je veoma sloeno pitanje, koje svakako ne moe biti razreeno ovde i sad, niti sam ja taj koji e ga razreiti. Ono to mogu da uinim jeste da se drimIlijadei da ukaem na dve stvari o kojima sam, tokom godinu dana bliskog kontakta sa tekstom, najee razmiljao: u njima je sabrano sve ono to mi se, u ovoj prii, ukazalo s onom snagom i bistrinom koju samo prave pouke imaju.

Prva. Ono to uIlijadizauuje jeste snaga, usudio bih se rei samilost, s kojom su iskazani razlozi poraenih. To je pripovest koju su pisali pobednici, pa ipak u seanju takoe ostaju, ako ne i pre svega, ljudski likovi Trojanaca. Prijama, Hektora, Andromahe, pa ak i sporednih likova poput Pandara ili Sarpedona. Ovu sposobnost, nadljudsku, da se bude glas itavog oveanstva, a ne samo svoj sopstveni, pronaao sam radei na tekstu i otkrivi da su Grci, uIlijadi, iskazali, izmeu redova jednog spomenika ratu, seanje na nesalomivu ljubav prema miru. Na prvi pogled italac to ne primeuje, zaslepljen sjajem oruja i junaka. Ali u odrazu tog bljeska nazire se jednaIlijadakoju ne oekujemo. Hou da kaem: enska stranaIlijade. esto su ene te koje, bez okolienja, iskazuju svoju elju za mirom. Proterane na margine bitke, otelovljuju postojanu i gotovo kradominu pretpostavku jednog drugaijeg drutva, u kojem ne postoji dunost ratovanja. Uverene su da se moe iveti drugaije, i to otvoreno govore. To je najjasnije iskazano u VI knjizi, malom remek-delu sentimentalne geometrije. U jednom bezvremenom trenutku, gluvom, ukradenom od bitke, Hektor ulazi u grad i sree se sa tri ene: i to izgleda kao kakvo putovanje kroz nalije sveta. Oigledno je da sve tri izgovaraju jednu te istu molitvu: mir, ali svaka u svom oseajnom registru. Majka ga poziva da se moli. Helena ga poziva da sedne pored nje, da se odmori (a moda i neto vie od toga). Andromaha ga, na kraju, moli da bude otac i mu, a ne junak i borac. Posebno u tom poslednjem dijalogu, sinteza poseduje gotovo edukativnu prozirnost: dva mogua sveta stoje jedan naspram drugog, i svaki ima svoje razloge. Hektorovi su kruti i slepi, dok su Andromahini moderniji, mnogo oveniji. Zar nije udno da se jedna mukoovinistika i ratnika civilizacija kao to je Grka opredelila da ovekovei glas ene i njenu elju za mirom?

HomerPreko tog glasa ukazuje nam se enska stranaIlijade: ali kad smo je jednom spoznali, posle je pronalazimo na svakom koraku. Zamagljenu, jedva primetnu, ali neverovatno postojanu. Ja je vidim jasno izraenu na bezbroj mesta uIlijadi, gde ratnici, umesto da se bore, priaju. To su zborovi bez kraja i konca, beskonane rasprave, koje prestanemo da mrzimo tek kada ponemo da shvatamo ta u stvari znae: njihov cilj je da to je vie mogue odloe borbu. One su poput eherezade, koja se spasava priajui. Re je oruje kojim se na trenutak zamrzava rat. ak i kada raspravljaju kako da ga vode, u tom trenutku ga ne vode, i to je nesumnjivo jedan od naina da se spasu. Svi su osueni na smrt, ali poslednju cigaretu pue u nedogled: i pue je reima. A potom, kada uistinu krenu u borbu, pretvaraju se u obnevidele junake, koji odbacuju svaku mogunost spasa, fanatino se predajui svojoj dunosti. Ali pre toga: pre toga postoji jedno beskrajno vreme, enstveno, ispunjeno mudrom sporou, i pogledima unazad, deijim.

Na jedan uzvien i oaravajui nain, ova vrsta oklevanja pred junatvom se zgunjava, kao to je i prirodno, u Ahileju. On je taj kome treba najvie vremena, uIlijadi, da krene u borbu. On je taj koji, poput kakve ene, iz daljine prisustvuje ratu, svirajui na citri i ostajui pokraj onih koje voli. Upravo on, koji je najokrutnije i najfanatinije, doslovce nadljudsko ovaploenje rata. U tom smislu, geometrijaIlijadeje neumoljivo precizna. Tamo gde je trijumf ratne kulture najsnaniji, tamo je opredeljenje za mir najpostojanije i najdugovenije. Ahilej je, konano, taj iz koga provaljuje ono to je za svakog junaka neizrecivo, i to kroz izriite i precizne misli, jasno iskazane i direktne. Ono to on izgovara pred Agamemnonovim izaslanicima, u IX knjizi, moda je najsnaniji i najnesporniji krik mira koji su nam nai preci ikada odaslali:

NijenaknadamenizaivotnibogatstvoonotogajenaseljeniusebisakrivoIlijdokjovladaemir,doknestieahejskavojska,niblagoonotokamenipragApolonastreljaaFebakrijeunutraukrevitojPiti.Jerseupljakatimoguigovedaitovneovce,mogusetronocisteiijoteplavogrivikonji,alisenikadaduaovejanevraanitsemoeulovitkadjednomizogradezubneizleti.

(HomerovaIlijada,IXpevanje,401-409,uprevoduMiloaN.uria)

To su Andromahine rei: ali ih uIlijadiizgovara Ahilej, koji je prvosvetenik ratne religije: i stoga one poseduju neprikosnoveni autoritet. Kroz taj glas koji, sahranjen ispod spomenika ratu, kae zbogom ratu, birajui ivot Ilijadanam doputa da kroz nju nazremo jednu civilizaciju za koju Grci nisu bili sposobni, a koju su, dodue, naslutili, i poznavali, pa ak i uvali u nekom tajnom i zatienom kutku svog oseanja. Ostvarenje te slutnje je moda ono to nam je krozIlijadupreneto kao naslee, i zadatak, i dunost.

Kako ispuniti taj zadatak? ta uiniti kako bismo naveli svet da sledi svoju prirodnu sklonost ka miru? ak i kad je o tome re,Ilijada, rekao bih, ima emu da nas naui. I to ini na svom najispoljenijem i najskandaloznijem planu: ratnikom i mukom. Nije sporno da ova pria predstavlja rat kao jednu gotovo prirodnu civilizacijsku pojavu. Ali, ne ograniava se samo na to: ini neto daleko znaajnije i, ako hoemo, posve neprihvatljivo: opevalepoturata, i to ini s nezaboravnom uverljivou i strau. Gotovo da nema junaka ija moralna i fizika lepota, u trenutku borbe, nije dostojno opevana. Gotovo da nema smrti koja nije raskono ukraeni oltar, izvezen poezijom. Opinjenost orujem je konstantna, kao i divljenje prema lepoti vojnih manevara. ivotinje su prelepe, u ratu, a priroda je velianstvena kada slui kao okvir za krvoprolie. ak su i udarci i rane opevani kao uzviene tvorevine kakvog paradoksalnog zanata, okrutnog, ali umenog. Reklo bi se da sve, od ljudi pa do prirode, pronalazi u ratnom iskustvu svoje najuzvienije ostvarenje, estetsko i moralno: poput velianstvenog vrhunca kakve parabole koja tek u okrutnosti smrtonosnog okraja pronalazi sopstveno ispunjenje. U ovom omau lepoti rata,Ilijadanas primorava da se setimo neeg neugodnog ali neprikosnoveno istinitog: hiljadama godina rat je, za ljude, bio okolnost u kojoj se snaga lepota ivota oitovala u svoj njenoj moi i istini. To je bila gotovo jedina okolnost u kojoj je bilo mogue promeniti sopstvenu sudbinu, pronai istinu o sebi, uzdii se do jedne uzviene etike spoznaje. U poreenju s bledunjavim ivotnim oseanjima, i s moralnom osrednjou svakodnevice, rat je mogao da pokrene svet i izmesti pojedinca izvan uobiajenih granica, u neki kutak due koji mu je morao delovati, konano, kao cilj svakog traganja i svake elje. Ne govorim o dalekim i varvarskim vremenima: pre samo nekoliko desetina godina, prefinjeni intelektualci poput Vitgentajna i Gade nastojali su da se bore u prvim linijama fronta, u jednom neovenom ratu, uvereni da e jedino tamo pronai sebe. To svakako nisu bili slabi pojedinci, niti su bili bez sredstava ili obrazovanja. Pa ipak, kako svedoe njihovi dnevnici, iveli su u uverenju da bi takvo jedno granino iskustvo okrutnost smrtonosnog okraja moglo da im ponudi ono to svakodnevni ivot nije u stanju da izrazi. U tom njihovom uverenju olien je profil jedne civilizacije, uvek ive, u kojoj je rat stoer ljudskog iskustva, motor svakog postojanja. ak i danas, u jednom vremenu u kojem za veinu ljudi pretpostavka da bi mogli otii u rat zvui krajnje besmisleno, i dalje se pothranjuje, ratovima koji se vode preko zastupnika uz korienje profesionalnih vojski, onaj stari ratniki duh, to odslikava jednu sutinsku nesposobnost da se pronae neki smisao, u ivotu, koji u sebi ne bi sadrao taj trenutak vrhunske istine. Neprikriveni muki ponos kojem su se, kako na Zapadu tako i u islamskim zemljama, pridruile poslednje ratne egzibicije, svedoi o jednom instinktu koji uprkos uasu ratova dvadesetog veka oigledno nije odumro.Ilijadapripoveda o takvom nainu razmiljanja i vrsti oseanja, sabirajui ga u jedan saet i savren pojam: lepotu. Lepota rata svakog njegovog detalja izrie svoju povlaenu poziciju u ljudskom iskustvu: prenosi ideju da ne postoji nita drugo, u ljudskom iskustvu, zbog ega uistinu vredi iveti.

Alesandro BarikoIlijadanam moda sugerie da nijedan pacifizam, danas, ne sme da zaboravi ili porekne tu lepotu, kao da nikada nije ni postojala. Govoriti i dokazivati da je rat samo pakao i nita drugo, jeste opasna la. Koliko god to zvualo surovo, neophodno je setiti se da rat jeste pakao:alilep. Ljudi oduvek u njega uleu poput leptirova privuenih smrtonosnim bljeskom plamena. Nema tog straha, ili odvratnosti prema samom sebi, koji bi mogli da ih udalje od tog plamena: jer su u njemu uvek pronalazili jedino mogue otkupljenje od sivila ivota. I stoga bi, danas, zadatak istinskog pacifizma trebalo da bude ne toliko ekstremna satanizacija rata, ve spoznaja da samo kada budemo sposobni za neku drugu lepotu, moi emo da se odreknemo one koju nam je rat oduvek nudio. Satvoriti neku drugu lepotu je moda jedini put ka pravom miru. Dokazati da smo sposobni da razgradimo sivilo svakodnevnog ivota, ne pribegavajui plamenu rata. Dati snaan smisao stvarima bez potrebe da ih obasjamo zaslepljujuim sjajem smrti. Biti u stanju da promenimo sopstvenu sudbinu bez potrebe da ovladamo tuom; pribaviti novac i bogatstvo bez pribegavanja nasilju; pronai etiku dimenziju, ak i onu najuzvieniju, ne traei je na marginama smrti; pronai samog sebe u intenzitetu mesta i momenata koji nisu poprite borbe; spoznati oseanje, ak i najvrtoglavije, ne pribegavajui dopingu rata ili metadonu sitnih svakodnevnih nasilja. Pronai neku drugu lepotu, ako shvatate ta hou da kaem.

Mir je danas tek neto vie od politike demagogije: to sasvim izvesno nije preterano rairen nain razmiljanja i oseanja. Rat se doivljava kao zlo koje treba izbei, naravno, ali daleko smo od toga da ga smatramo apsolutnim zlom: prvom prilikom, uvijenom u lepe ideale, voenje rata e zaas postati realan izbor. Izbor za koji se, ponekad, opredeljujemo ak s izvesnim ponosom. Noni leptirovi nastavljaju da se strmoglavljuju u svetlost plamena. I stoga ja jednu realnu, proroku i hrabru tenju za mirom vidim jedino u strpljivom pregnuu hiljade zanatlija koji svakoga dana rade da stvorenekudrugulepotu, i odsjaj svetlosti, jasne, koja ne ubija. To je utopijski poduhvat, koji podrazumeva nesalomivu veru u oveka. Ali, pitam se da li smo ikada toliko daleko odmakli, na tom putu, kao danas. I stoga verujem da sada vie niko ne moe zaustaviti to stremljenje, ili, pak, preusmeriti njegov tok. Uspeemo, pre ili kasnije, da izvedemo Ahileja iz tog krvavog rata. I nee ga strah ili uas vratiti kui. Bie to neka lepota, drugaija, privlanija od one njegove, i neuporedivo pitomija.

Prole godine tri veeri zaredom u okviru Romaeuropa festivala u Rimu bio je uprilien nesvakidanji hepening. Jedan od najznaajnih savremenih italijanskih pisaca, Alesandro Bariko, odrao je javni as itanja Homerove Ilijade. itanje, koje je tokom tri veeri trajalo ukupno dvanaest asova, pratilo je 6600 slualaca, i bilo ocenjeno kao prvorazredni kulturni dogaaj. Da bi Homerov ep pribliio uhu i panji savremenog sluaoca, Bariko je u tkivo Ilijade uneo izvesne izmene odustao je od versifikacije, izbacio umesto spoljnjeg pripovedaa o dogaajima pod Trojom monoloki svedoi dvadeset jedan uesnik i svedok trojanskog rata, od Hriseide do Demodoka. Iz Barikovog javnog itanja Ilijade, nastala je knjiga Homer, Ilijada, u kojoj je pisac na sto tridesetak stranica dao svoju verziju jedne modernizovane, "dajdest" Ilijade. Ovaj naslov je ubrzo postao evropski bestseler, a u prevodu Ane Srbinovi knjigu Homer, Ilijada je kod nas upravo objavila beogradska "Paideia". U pogovoru knjizi, Bariko je pokuao da d odgovor ta je njega navelo da se mai Homera, i zato danas treba itati Ilijadu. Ljubaznou "Paideie", prenosimo ovaj Barikov tekst