АУТОРСКИ ОТИСАКЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№12

МАРТ 2011.

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ

ГОДИНА IV

БЕОГРАД

ISSN 1452- 9696

1

www.lihtblau.net

2

ШТА КАЖЕ СВЕТ?Уметничка група ЛИХТ БЛАУ већ годинама покушава да увери поштовани публикум, колеге уметнике, теоретичаре и љубитеље графике да фотокопија није исто што и ауторска графика. Наши људи сматрају да је битније шта свет каже од онога што здрав разум налаже. Ево шта каже свет.

МИЛАНСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ОРИГИНАЛНОЈ ГРАВУРИ (1994)

Ова Декларација је сачињена у складу са одредбама које су усвојили Национални комитет за гравуру у Паризу 1937, III Међународни конгрес пластичне уметности у Бечу 1960, Графички савет Америке у Њујорку 1961. и Национални комитет за гравуру у Паризу 1964. године.У свим европским језицима термин оригинал носи двоструко значење: а) синоним је за: „припадање почецима” (Зингарелијев речник италијанског језика), „првобитно порекло“ (Девото-Олијев речник) и „порекло од првих“ (Оксфордов енглески речник); б) синоним је и за „не-репродукције“, у складу са значењем које је такође заживело у графичкој традицији двадесетог века. Са уверењем да сваки уметник може слободно да користи било коју технику у свом раду, ова Декларација нема намеру да осуђује ниједан технички поступак, нити да даје вредносни суд о њима. Приписивање одреднице оригинално неким графичким отисцима не односи се на процену етичке природе, већ на намеру да се одреди дефиниција искључиво за потребе историје уметности. Циљ ове Декларацијеје да употребом атрибута „оригинално“ са горе наведеним значењем, одреди разлику између гравура насталих у складу са

критеријумима дефинисаних од самог настанка сваке технике и оних, без последица по њихов статус као уметничких графика, изведених помоћу других техника. Гравура се сматра оригиналом када испуњава следећа два критеријума: а) штампањем се добија слика са матрице која је гравирана руком (укључујући и случајеве када је уметник

искористио основу добијену другим средствима),

или коју је ручно припремио тај исти уметник без употребе било којег фотомеханичког

средства, а која се штампа у естетске сврхе; б) слика угравирана на матрицу мора бити у

сагласју са језичком синтаксом гравирања, другим речима, она

мора да одговара циљано примењеној специфичној техници. У складу са тим, литографија се сматра „оригиналном графиком“ ако је одштампана са матрице која је ручно исцртана или насликана и која се штампа у естетске сврхе. Сваки отисак који репродукује скицу, тј. уметникову замисао уобличену фотомеханичким или другим не-мануалним средствима, не може се сматрати „оригиналом“ (нити „аутентичном литографијом“).

3

МЕДИЈУМ: МЕЦОТИНТА – (црна манира, mezzotinto, mezzotint) Циљ ове графичке дисциплине је постизање вишетонског графичког мултиоригинала штампањем са механички назрнчане бакарне плоче, са које се иструже прво средњи тон (по којем је техника добила име), а затим све светлији тоналитети, односно валери. Изум ове технике приписује се аматеру Лудвигу фон Зигену (1609-1680) који сличним техничким поступком први назрнчава металну плочу рулетама.У то време, једина метода назрнчавања бакарне плоче била је метода шрафирања. Уметницима који су се бавили репродукцијом великих уметничких дела ова техника је савршено одговарала јер је могла одлично да пренесе квалитет слике не нарушавајући њену естетску вредност. Са проналаском рокера и берсоа било је још лакше репродуковати уметничка дела уз бољи квалитет. Мецотинта је процват доживела за време рококоа у Енглеској (Рејнолдс, Гензборо, Ромни). Међутим, са проналаском фотографије средином 19. века, ова техника потпуно бива потиснута.

Лудвиг фон Зиген: Портрет Амелије Елизабете од Хесена; најстарија позната мецотинта

Процват поново доживљава после Другог светског рата када долази до њене велике потражње. Од уметника који су наставили да се баве мецотинтом у савременој уметности издвајају се радови јапанског графичара, Јозоа Хамагучија (1909–2000), чији рад одликује до савршенства доведена обрада плоче у овој техници. Његов рад само је један од доказа да ова техника и даље заслужује велику пажњу публике и уметничке критике. За радну површину најчешће се користе бакарне плоче, мада није искључен и рад на цинканим, али матрица урађена у бакру је дуготрајнија због његове тврдоће.За технику мецотинте бакарна плоча треба да буде веће или бар средње тврдоће.

Јозо Хамагучи; „Аспарагус“, 1978, мецотинта

4

Папир за отисак са оригиналних плоча мора да испуњава неке од најосновнијих пропозиција: да добро упија влагу, да буде отпоран на кидање, савијање и трљање, да садржи активне супстанце које примају боју са набојане површине, да буде постојан на светло и да поседује својство трајности. Међу најтрајније врсте папира спадају папири произведени искључиво од белих ланених и конопљиних крпа, сама папирна маса треба да садржи што мање лепила, односно везива, ако желимо да повећамо својство упијања папира. Са нешто слабијим својствима су папири направљени од памучних крпа. Графичари за технику мецотинте најчешће користе Ханемуле папир од 300 г, како за пробни, тако и за финални отисак.Поред Ханемуле папира који поседује високи проценат памука у себи, користи се Фабриано и Арш који се такође издвајају својим високим квалитетима приликом штампе.Што се тиче боја за дубоку штампу од Гутемберговог проналаска, па до краја 18. века, штампарску боју справљају сами штампари. То су биле углавном црне штампарске боје припремљене од чађи, али и друге боје прављене од млевеног минералног пигмента. Такве су се задржале до данашњих дана. Боје се данас углавном производе индустријски, а неки од водећих произвођача квалитетних штампарских боја су: Лоренс, Шарбонел и Лефранк.

Начин обраде саме плоче спада у ручно-механички, а поступак

штампања отиска је класична метода дубоке штампе. Када гарафичар механичком методом остварује властиту ликовну идеју инструментима директно у металну плочу (без посредства киселина), тада говоримо о хладним, сувим графичким техникама. У те технике поред мецотинте спадају још и бакрорез, пунктирне технике, сува игла, гравирање, линогравура и линорез. Механичка припрема металне плоче код мецотинте постиже се ручним назрнчавањем помоћу њихалице (берсо), графичког инструмента са канелираном и оштро брушеном полукружном резном површином. Постоје више варијанти берсоа које

се међусобно разликују по густини зубаца. Што су зупци гушћи, обрађена подлога биће финија и обратно. Такође, ова алатка је веома осетљива на ударце и влагу тако да приликом руковања њоме мора се обратити пажња, колико на ударце толико и на то да

она не дође у додир са водом. У противном

алатка ће изгубити на квалитету што се одражава и на сам квалитет отиска.Притискајући њихалицом (попут њихања улево и удесно) њеним оштрим зупцима урезују се системи удубљених тачака и бразди у површину металне

5

Метода назрнчавања је релативно једноставна, али спора. Обично се почне назрнчавати површина у горњем левом углу према доњој ивици.Плоча се окрене за деведесет степени и поступак се понавља у хоризонталном, вертикалном и дијагоналном правцу све до реализације равномерно назрнчане површине. Контрола степена зацрњења, односно назрнчаности, обавља се помоћу пробног отиска. Уколико је плоча правилно назрнчана пробни отисак мора одавати утисак чисто црне плишане површине, без сивих тонова.После обраде берсоом ради се преношење скице на радну површину. Постоји више начина преношења скице на плочу. У зависности од тога да ли графичар жели идентичан пренос са предлошка или не, неки од начина су преношење скице индигом или директно, цртањем на плочу.

Следећи корак у припреми је извлачење средњег тона. За средњи тон користе се графичке алатке: шабер и глачалица. Шабер користимо за грубљу обраду док за финију користимо глачалицу. Постоји више врста глачалица: повијена, права, са куглицом на врху ... Сви ови алати веома су осетљиви тако да их треба чувати од ударца и влаге, редовно их подмазивати да би што дуже задржали своју функцију. Када је плоча тонски обрађена, односно, када је завршен комплетан цртеж, ради се пробни отисак. Мецотинта спада у најфиније технике дубоке штампе, од почетка до краја рада изискује максимално стрпљење и графичарску педантност, а квалитет самог отиска зависиће од стручности обраде, квалитета алата, папира, боје, па све до правилног начина брисања матрице, адекватног притиска под пресом и квалитетног филца.

Снежана Петровић

Алати који се користе у обради плоче

6

ИСТОЧНИК: ХОКУСАИ МАНГАУ шестој години имао сам склоност ка представљању облика. За педесет година живота урадио сам доста илустрација за књиге, али и у седамдесетој години имао сам мало вештине. Тек када сам напунио седамдесет три године почео сам да схватам како правилно представити животиње, птице, инсекте, рибе и биљке. У деведесетој години бићу још бољи; у стотој ћу бити узвишен; са сто десет година унећу живот у сваку линију, сваку тачку. Нека нико не исмева ове речи

Кацушика Хокусаи

Кацушика Хокусаи рођен је 1760. године у четврти Еда (Токијо) који се звао Хонђо. Иако је био син занатлије – брусиоца огледала, увек је тврдио да је са мајчине стране потомак једног од следбеника феудалног господара Кире, кога је ради освете свога господара убило четрдесет и седам ронина. Овај догађај Хокусаи ће приказати и у једној од својих најпознатијих збирки естампи. Са тринаест година постао је шегрт једног гравера што је одиграло значајну улогу у његовом техничком развоју. До осамнаесте године радио је и у библиотеци што га је инспирисало да почне да ради илустрације за књиге и из тог периода потичу његови први дрворези. У то време користио је име Тецузо, једно од тридесет различитих имена која је променио у току живота. Са осамнаест година отпочиње своју уметничку каријеру у студију-радионици Кацукаве Шуншоа који је био један од најпознатијих представника Популарне школе, посвећен изради естампи. Брилијантно усавршивши стил свога професора, Хокусаи добија дозволу за усвајање имена заснованог на учитељевом. Услед свог независног и неспутаног духа, Хокусаи брзо исцрпљује манир и уска правила школе којој је припадао, те своју пажњу усмерава у правцу јапанске школе Кано.

Овакав чин сматран је издајом због чега је избачен из студија Шуншоа и забрањено му је да даље користи име Кацугава. Преломна година у његовом животу је 1789. током које, после опште немаштине добија неочекиван ангажман да ослика лик демона за један фестивал, што му је осим материјалног добитка дало и преко потребно самопоуздање, након чега се заветовао да ће читав свој живот посветити уметности.

Хокусаи; аутопортрет

7

Једно од најзначајнијих и најобимнијих дела овог уметника је енциклопедија јапанског живота, Хокусаи Манга. Ово дело састоји се од петнаест томова скица, репродукција дубореза у дрвету, које су изведене са задивљујућом лакоћом, маштовитошћу и непосредношћу. Манга је назив који је изабрао сам аутор и значи спонтано цртање или брзе скице. У предговору четвртог тома, сликарство се дели на скице (га), слике (зу) и верне копије (уцуши). Хокусаи у њему наводи древну изреку која каже: „Онај ко не може да стоји не може ни да хода, а онај ко не може да хода не може ни да трчи. Стајати је шин (тачно, верно копирање), ходати је гјо (сликање), а трчати је со (брзо скицирање).“ Приликом посете пријатељима 1812. године, урадио је триста скица које илуструју теорију уметности која тврди да је „у природи већ све представљено“, на чијим је темељима засновано његово високо достигнуће. Предговоре томова су писали различити аутори, његови пријатељи или љубитељи из области књижевности и ликовне уметности.Први том садржи цртеже у којима аутор обуздава свој хумор по питању разних догађаја. У другом тому представљени су мушкарци и жене, биљке, дрвеће, пејзажи, птице и звери, рибе, инсекти и гмизавци. Трећи том састоји се од приказа разноврсних садржаја и ствари. Четврти том чине примери брзих и импровизованих радова (акробатска уметност). Пети том садржи представе шинто капија, холова, пагода, племићких дворова, храмова и свештеничких пребивалишта. Шести том чине прикази различитих вештина коришћења оружја. Седми том састоји се из мотива пејзажа под утицајем различитих временских прилика. Осми том представљају прикази гајења свилених буба и разне врсте веза. Девети том се бави кинеским и јапанским херојима као и женама чувеним по храбрости и врлини. Десети том чине шинто храмови, манастири, учитељи окултних вештина, чаробњаци, типови обичних мушкараца и жена.

Десет најзначајнијих томова манге су у потпуности дело самог Хокусаија, следећа четири тома је издао Тоширо Еракуја у два наврата, 1834. и 1849. године, док се петнаести том појавио после дужег времена, након смрти аутора и састављен је од његових скица и радова неколицине различитих уметника из Нагоје. Уметникове цртеже карактеришу проницљивост, оштро опажање, циничан хумор. Линије на овим цртежима поседују квалитет изразите финоће светла и сенке. Нажалост, оригинални цртежи морали су бити уништени због брзине којом су били штампани са циљем њиховог умножавања и овековечавања. Марко Калезић

8

4 x ВИЛИЈЕМ ТИЛИЕР Ако некад прошетате центром Лондона надам се да ћете залутати у малену улицу Корк. Улица је дугачка тек неколико десетина метара, али ће шетња кроз њу трајати сатима. Главни разлог за то су бројне галерије које су стиснуте једна уз другу, к’о зрна на клипу зрелог кукуруза. Неке галерије због скучености простора имају улаз који наликује на дугачки, узани ходник из предратне бабине куће, да би се тек онда зашло у проширене излагачке просторије. Неке галерије су закључане, те морате да позвоните не би ли вам дискретно отворили врата. Прва ствар коју ураде како крочите унутра је да вам дају лист папира са ценама изложених радова. А онда вас оставе на миру да „дегустирате“ и дуго „варите“ изложене ђаконије. Док посматрате радове само вам хладан зној који клизи низ леђа говори да и вас сигурно неко посматра…Одмах сам приметила да све галерије имају на понуди књиге о уметницима који тренутно излажу, мноштво њихових каталога са других изложби, али готово ниједна галерија нема каталоге тренутне изложбе. А ја сам још нашла за сходно да наивно питам за каталог, па се још и ишчуђавам… Тек касније ми је пало на памет да се ниједна од изложби у овој улици и не сматра званичном изложбом. Ово су само продавнице за добростојеће купце који овде могу да упознају дилере уметнинчким делима и питају за савет око куповине или да уз загарантовану приватност, без гужви и галаме, на миру разгледају и одаберу неки уметнички комад. Тако да ако се нађете у овој улици, немојте, молим вас, питати за каталоге, само се правите да сте богати и заинтересовани и уживајте у тој улози.Најпространија од свих галерија (и подрумске просторије кривудавих ходника, у којима можете да се очешете о пролазника, користе се за излагање)

је Бернард Џејкобсон галерија. У њој је цео простор био посвећен графикама Вилијема Тилиера. Ова галерија је направила преседан одлучивши да у 2010. храбро обележи четрдесет година сарадње са поменутим уметником организујући његове четири узастопне изложбе у својим просторијама. Мало необично с обзиром да је човек још жив, а неки критичари по новинама напомињу да је то и превише великодушан потез према једном уметнику. Ја не бих била тако строга, мада где има дима има и ватрице. Посетила сам изложбу његових графика која је била прва у низу од поменуте четири. Затим је уследила ретроспектива његових слика и конструкција, па изложба његових акварела и на крају је четврта изложба приказала његове најновије радове.

Виша сила; ситоштампа

9

Мало ми је запарало уши док сам читала уводна слова о овим изложбама где се често спомиње како је „он британски уметник“, „његова честа тема је енглески пејзаж“, „ради у техници акварела која ја најенглескија од свих уметничких форми“… Зазвучало је мало превише родољубиво, а онда, поврх свега коментар да је Вилијам Т. спасао медијум акварела од принца Чарлса и локалних удружења акварелиста и ставио га на чврсте ноге савремене уметности. Чак га смело пореде, по том ходу испред свог времена, са Констаблом и Тарнером. Очигледно је да ова галерија јако држи до свог штићеника.

Вилијам Т. је дипломирао на сликарству, али је медијум графике упознао и заволео на стипендијском боравку у познатом Атељеу 17 у Паризу давне 1963. Његове графике су многобројне и одликују се непресушном инвентивношћу. Опробао се у разним графичким техникама, од бакрописа до дигиталне штампе, а његови радови стално измичу било каквој категоризацији и укалупљивању. Мени се баш допада та његова немирна црта која га нагони да се лати разних уметничких дисциплина, разних техника, стварајући дела која су по природи материјала толико различита, али по поетици дефинитивно имају исту тачку конвергенције. До те тачке није дошао на силу, већ поступним радом и дугогодишњим истраживањем сваке од техника појединачно. По мом мишљењу, најкарактеристичнији су његови црно-бели бакрописи у којима је користио мрежу линија као подлогу (дијагонално позиционирану у односу на рам папира). Ова модерна мрежа је начињена од ортогонално испресецаних линија различитих дебљина.

10

То ствара утисак измаглице, мрене која филтрира поглед на урбани пејзаж, двориште, паркирани аутомобил подигнуте хаубе… Његови футуристички пејзажи су најбоље описани речима самог уметника: „Пејзаж с намештајем”. У њима је природа обликована и насељена геометријским структурама и архитектонским облицима који одају јасно људско присуство. Радови Вилијама Тилиера одликују се интелектуализмом, осмишљавањем, искуственим доживљавањем свог субјекта. У бакропису “Cruise-o-matic” је уместо уобичајене ортогоналне мреже користио само паралелене линије мењајући им дебљину да би добио тамне и светле тонове. То је заиста дивна графичка представа аутомобила, са сјајно дочараном светлошћу која се пробија кроз влажан ваздух и атмосферу пуну прашине.На изложби се могла видети и група од девет дрвореза већег формата са предивним бојама, као што је „Тиркизна ваза” из 1972. Четири рада сито-штампе, које повезује зједничка тема, такође се одликују смелим комбинацијама боја, са јаким контрастом измађу „насликаног” рама који изгледа као да је од злата и дубоко тамно плаве (“Florist Set”). Било је ту и неколико литографија, као и комбинација бакрописа са рељефним отиском и колажом. Неурамљени бакропис под називом „Суво језеро“ који има тираж од педесет отисака и део је комплета од укупно четири бакрописа, носио је цену нешто већу од 1.700 фунти .

Најјефтиније су биле новије дигиталне графике (технику је потписао као „инкџет принт“) са тиражом од стотину примерака. Ти радови су изгледали као најобичнији скенови акварела (додуше јако занимљивих акварела), а коштале су око 470 фунти по неурамљеном отиску.Надам се да сам вам успела дочарати атмосферу у којој боље стојеће класе купују своје „играчке“. А како то увек бива са децом, неко ће уживати у својој играчки и дружити се са њом неуморно, а неко ће своју већ с врата бацити у ћошак и више је никад неће ни погледати.

Сања Стаменић

11

ДРВОРЕЗ – ЗНАЧАЈНА ТЕМА БЕОГРАДСКИХ ИЗЛОЖБИ ГРАФИКА У 2010. ГОДИНИ

Запажена, несвакидашња појава у излагачкој делатности из области графичких дисциплина прошле године у Београду, односи се на три узастопне изложбе дрвореза, одржане у кратком размаку у две реномиране београдске галерије: у Графичком колективу – Драгана Франсен Бојић у јулу и Слободан Радојковић у октобру и у УЛУС-у – Димитрије Пецић у октобру 2010. године. Овакво опредељење троје уметника не можемо сматрати случајношћу. Склони смо да то, на првом месту, тумачимо као добар знак очитог повратка интереса за најстарију графичку дисциплину и Европе и источне Азије, дисциплину која је на два краја наше кугле свој развојни пут доживела у различита времена али га је у почетку подједнако везивала за књигу.Такође, са задовољством установљавамо како се у почетној декади новог века/миленијума широм уметничког универзума у оквирима графичке праксе видно поново обраћа пажња на дрворез. Могуће је да се тај интерес и свесно и несвесно контекстуализује потребом повратка коренима, односно почецима графике. Са друге стране, дрворез плени својим племенитим својствима која подразумевају контакт са средствима за рад органског порекла – дрво и пигменти раствориви у води, попут кинеског туша, као и ручно прављеног папира. Овај повратак илуструју и београдске изложбе дрвореза следећих уметника током 2009. године: Миодраг Млађовић, графичар који је склон непрекидним преиспитивањима властите имагинације кроз разне графичке али и друге уметничке медије изложио је своје листове у галерији Графички колектив

и Ану Вертанен, финска уметница која је за дрворез такорећи безрезервно опредељена што је приказала својом занимљивом дрворезном инсталацијом на јапанском папиру под називом „Дан одсутности“ гостујући у Центру за графику где је пре тога учествовала у графичким сусретима скандинавских и српских уметника. Вреди се подсетити и изложби из 2008. године Американке Ејприл Волмер, уметнице познате по свом пасионираном опредељењу за префињеност дрвореза на јапански начин (изведен помоћу дрвених блокова, тзв. моку ханга), превасходно на тему анатомске раскоши биљних обличја. Она је такође излагала у Центру за графику и у Нишу као једна од активних учесница Графичке радионице Сићево. У ову групу поклоника/посвећеника дрворезу на јапански начин спада врсна и веома перспективна графичарка Јелена Средановић, добитница Великог печата Графичког колектива за 2010. годину, која је после неколико новосадских, дебитовала такође 2008. у Београду изложбом дрвореза из циклуса „Отисци природе“ у галерији Графички колектив. Крајем 2010. године у Малом ликовном салону Културног центра Нови Сад имала је изложбу на исту тему. Не скривамо своју радост због оваквог појачаног интересовања за технику дрвореза, и у свету и у нас, али ни радозналу упитаност, како се догодило да утицај уметности Јапана на уметност Запада преко дрвореза доживи ренесансу, да се обнови путања

12

трасирана у другој половини 19. века, у доба када је политика јапанског царства заговарала отварање ка Западу. Добро је знано како су јапански вишебојни дрворезни отисци, тзв. естампе, пристигли политичко-трговачким путевима у Европу, одиграли једну од важних улога у померању уметничког размишљања. Овај други талас много непосреднијег утицаја у смислу примене језика, технике и естетичког канона, стигао је, како са сигурношћу можемо претпоставити, са учесталом непосредном комуникацијом уметника, са флуктуацијом дела по светским смотрама, са непосредном разменом искустава, са потребом преиспитивања у истраживању афинитета и идентитета и, коначно, са потребом враћања коренима заједничке баштине.Од уметника до уметника поменутих у овом малом низу, свесни да он не може бити потпун, стриктност поштовања класичног јапанског поступка у изради дрвореза варира и одступа сходно потребама у правцу тражења личног израза (или прилагођавања већ обликованом) рукописа и техничких могућности. Подразумева се да матричну подлогу представља једна или више дрвених плоча, зависно од броја боја које ће бити употребљене. У њих се или урезује линеарни цртеж, или се већа површина дуби ради добијања ширих планова без боје, јер се боја, односно мастило наноси на неиздубљену површину. Потом се плоча поставља на подлогу, а папир преко ње. Следећи чин је утрљавање боје у папир. Пожељно је ручно, помоћу специјалног, плочасто-округлог предмета, тзв. барена.Што се врсте дрвета тиче, постоје правила махом везана за могућности вишекратног поступка отискивања, наиме тврђе дрво, као што је трешња, или крушка, или, пак, неко са занимљивом структуром која се оцртава на отиску уобичајено за „правоверни“ дрворез. Међутим, савремени дрворез све чешће користи шпер-плоче јер су могућности њених димензија увећане

чиме задовољава све израженије прохтеве за отисцима великих габарита. Можемо претпоставити да је таква подлога лакша и за манипулацију и за набавку. Три изложбе о којима ће овде бити речи, представиле су троје уметника различитих генерација који се упоредо баве и сликарством и графиком. Сво троје су свој базични таленат довели до значајне равни на којој се јасно очитава зрелост укупног уметничког израза што би рашчлањено означило: обликовану препознатљивост рукописа и аутентичност ликовног исказа; ригидну доследност у саопштавању ликовних одговора на тему и њена значења, општа и појединачна; поетику, која у сва три случаја сасвим извесно носи обележје оригиналног ауторског приступа; и коначно, а никако мање важно, примерно познавање заната, неговано путем перфектуираног извођења. Њихово појединачно представљање прати хронолошки редослед одржавања изложби. I Драгана Франсен Бојић, „Од таме ка светлости“, дрворези, галерија Графички колектив, 12 - 31. јул 2010. Драгана Франсен Бојић рођена је у Крагујевцу али већ тридесет година живи у Белгији, у граду Вервијеу, где је и дипломирала сликарство (ментор Пјер Шварц) и графику (ментор Мишел Барзен, графичар добро познат у нашој средини) на Академији лепих уметности. Веома је активна као уметник али и као особа која успешно повезује уметнике разних земаља ради сарадње. Захваљујући њеном посредовању остварила се уметничка сарадња тројства Белгија-Канада-Србија унутар графичких радионица које су за исход имале заједничке и самосталне изложбе у све три државе

13

и, разуме се, пријатељства и даљу сарадњу. Уметница је своју успешну уметничку активност започела сликарством а њени радови су убрзо освојили Награду града Вервијеа. Након тога, ова свестрано образована уметница радознало започиње истраживања у графичком медију, најпре у литографији, затим и у акватинти. Са литографијом је и започео њен уметнички концепт на тему прозора. Свесна примарне симболике овог објекта, она је привучена могућностима светлосних рефлексија као темељној уметничкој теми. У време бомбардовања отаџбине, њен бол и осећање неправде уткани су у црно-бели циклус ”Win-dows 99“, са јасном симболиком која најпре упућује на годину збивања, а у контексту непостојећег, неким „чудом“ прескоченог компјутерског програма у низу од 98 ка 2000.Према нашем увиду и искуству, евидентан резултат ове потраге за најподеснијом техником у којој ће најбоље изразити властити сензибилитет представља управо дрворез којим се бави већ неко време. Одликују га изразито пастелни, седефасто плави и окерасти тоналитет једва чујне градације и многобројност бојених слојева – од пет до петнаест, почев од црне до најсветлије плаве или жућкасто беле, који, сасвим парадоксално, истовремено нуде привид транспаренције и засићености бојом. Композиционо, ови дрворези остављају утисак мотивске једноставности – два правоугаона поља са јасно постављеном границом по средини и веома сведеним апстрактним цртежом распоређеним на више плоча – уметница користи шпер-плоче где су главни наратори, уз светлосне мене бојених слојева, и деликатни отисци структуре дрвета.Бојићева своје графике изводи у спором процесу, на традиционални, јапански начин,

ручним притиском и кружним покретима уз помоћ барена. Нови темат приказан у Београду носи симболично поетски назив „Од таме ка светлости“ који упућује на нова смисаона, оптимистичка сублимирања. Не напуштајући фасцинацију прозорима, следећи богатство могућности, она искрено нуди лични и ликовни преображај. Сећање на ’99. се претвара у полазиште за размишљање на тему добра и зла, на неизбежни додир таме и светлости у укупном животном устројству.

Дрворез Драгане Бојић Франсен

14

У низу графика под називом „Медитације“, бави се додиром земље и неба на линији хоризонта, подижући људску судбину на универзално-метафоричку раван. Она јасно раздваја ове елементе дореченом ликовном терминологијом: земља у прегорелом, црвенкастом океру и умбри комеша драматичне обликовне формације, док је небо смирено водоравним паралелама и бледим тоналитетом плаве и сиве.У контексту промена, она уводи нову форму у најновију генерацију „Прозора“ – лучни облик, али и знатно веће димензије отиска. Финале апотеози светлости и њених рефлексија, представљају сукцесивни отисци „прозора“ на провидном пиринчаном папиру дужине три метра. Три таква свитка – нека врста графике-објекта предвиђена су за слободни простор како би до изражаја дошао доминантни топли колорит наликујући сунчевој светлости. Притом је обрнула редослед боја почевши најсветлијом, сунчаном до најтамније, умбре или црне. Са разлогом је рачунала на видљивост отиска са обе стране и обрнуту огледалску слику бојеног поретка слојева. Тиме је подвукла значај светлости – главне теме њених дрвореза, подређујући јој сва остала својства ликовног вокабулара – дискретни цртеж и сведену композицију на танушној граници према потпуној апстракцији. II Слободан Радојковић, „Субјективна опсесија“, дрворези, галерија Графички колектив, 4 - 16. октобар 2010. Уметнички израз сликара и графичара

Слободана Радојковића одувек се одликује спрегом емотивно-енергетског набоја, а у најновијој серији графичких радова додатно обогаћеним нотом деликатног хумора. Дејственост овог споја препознајемо у свим слојевима – ликовним и значењским – занимљивих графика у техници дрвореза. Користећи најкласичнији материјал – плоче од липовог дрвета, кинески папир и барен као средство ручног притиска при утрљавању боје, Радојковић се одлучивао за јасно одвојене, одлучно изведене, наоко грубе, релативно

Дрворез Слободана Радојковића

Дрворез Слободана Радојковића

15

кратке, често дубоке урезе који су према потреби компоновања груписани у мреже или скупове обојене видним динамизмом и ритмовањем. Уметников сведени, експресивно оштри цртеж на први поглед делује готово наивистички, а уствари веома прецизно и чврсто твори занимљиве композиције и атмосферу несвакидашњег мотива какав се, према нашем сазнању, сасвим ретко среће у уметности графике, па и шире. Концептуално чврсто повезане тематиком која се заснива на хедонистичком, страственом уживању у пушењу луле, штавише на читавој митологији везаној за овај чин у прошлости и садашњости, овде и свугде, Радојковићеве графике тананим приступом путем добро постављеног симболичког вокабулара разграђују основну тему на читав низ који подједнако припадају областима стварности, маште и снова. Све то читамо у уметниковом избору облика луле, врсте дувана, затим видљивом тренутку паљења, повлачења првог дима и његовог одбијања, те у читавом низу непосредних и посредних реквизита једног лулаша.У свом избору, Радојковић се није одрекао ни портрета и аутопортрета у тренуцима уживања у пушењу на лулу. Као да је хтео да ојача или нагласи све разлоге за овакву страст. Уосталом, многи непушачи, искрено уживају у мирису дувана за лулу. Радојковићеви дрворези су вишебојни,

уз доминацију црне која гради цртеж, а на понеким листовима она је и једино заступљена. Уз њу су присутне црвена, зелена и окер-жута, и тек понеки акценат плаве. Не можемо се отети утиску, макар и да аутор то пориче, да је употреба баш ових боја и њихових односа намерна и у великој мери симболична. Како год, оне веома упечатљиво доприносе атмосфери која избија из ове серије Радојковићевих дрворезних графика. На крају, ваља још нагласити да ова тема призива безброј асоцијација на широко познате ситуације и ликове блиске нашем и општем искуству: енглеска господа уопштено, детективи Шерлок Холмс и Рип Кирби, морнар Попај, индијанска лула мира.Радојковићева изложба се још није затворила, а у галерији УЛУС се игром програмских распореда отворила још једна изложба дрвореза:

Дрворез Димитрија Пецића

16

III Димитрије Пецић, „Дунав“, дрворези, галерија УЛУС-а, 13 - 26. октобар 2010. Димитрије Пецић, професор Факултета ликовних уметности у Београду, по образовању је сликар. Но, упоредо са основном преокупацијом, он се веома успешно бави и графиком. То тумачимо као одраз уметничке радозналости. Тим пре, што истражујући и користећи различитост њихових могућности или погодности изводи исте теме како би изразио властити увид у величанствену тишину, њен самоуверени спокој или неумитност природиног динамизма. Пред његовим радовима се можемо, а можда и морамо запитати: је ли то тек одраз виђеног или израз, односно обрада унутрашњег доживљаја себе и свог односа према природи? Јер, особености његовог уметничког израза, које намах крену погледу у сусрет указују на стање готово савршене равнотеже и пасионирану склоност тишини. Могуће је да би сумарном или површном погледу овакво усредсређивање на један тематски приступ, на велику реку, њен моћни ток и смену обалских призора сведених искључиво на панданску валовитост дрвећа, указивало на интровертован статус поимања света око себе. Међутим, који год од његових циклуса да разматрамо – сваки одражава исту дубоку промишљеност упућену ка локалном смислу одабране појавности, али без трунке интимизирања, односно без видљивог утицаја емоције. Емоција је сублимирана под дејством уметникове природе, очито склоне дубоком контемплирању. Избор најстарије и веома племените технике дрвореза за ову серију графика омогућио је пласман беспрекорног а једноставног и веома осетљивог и сврховитог цртежа чији ће распоред на матрици, уз помоћ више пролаза који достиже импозантан број седам, суверено одређивати ритмове маса волумена и мена светлости. У сва три плана, доследно хоризонтално постављени су вода, земља и небо, где је вода као главни протагониста у Пецићевом

сценарију заузела две трећине композиције. Био је то задатак који је у себи носио опасност од монотоније, али га је уметник превазишао беспрекорним познавањем језика ликовности. Осим цртежа који је сваку површину доследно и одговарајуће врсти елемента оживео, видно је присутна и структурација колоритом уз помоћ његових тоналитета и валера или софистицираног супротстављања топле и хладне гаме. Додатни ефекат ове суптилне игре је прозрачност призора која разлаже фактуру површине у деликатно оцртане слојеве. Међутим, танано структурирање ове визуелне гозбе, уверени смо, не дугује само знању ликовног заната, већ и далеко личнијем учешћу душе и духа. Управо то је и допринело да се појми и прати минималистичка драматургија која ће већ у следећем тренутку зграбити посматрача и увести га у посебност Пецићевог света.Рецимо још да је било изложено двадесет графичких листова, да су неки достизали знатне размере, 120x160 цм, те су, захваљујући ауторовим потребама за већим габаритима били извођени на јапанском папиру за параване, помоћу табли шпер-плоча и офсетних боја.

Весна Тодоровић, историчарка уметности

17

ГЕОРГ СЛУЈТЕРМАН ФОН ЛАНГЕВАЈДЕГеорг Слујтерман фон Лангевајде рођен је 1903. године у Есену. Отац му је био Холанђанин, артиљеријски официр и инжењер. Породица његове мајке потиче из Доње Саксоније. После ране смрти оца, Слујтерман је одрастао у радничким четвртима Есена. Издржавао се радећи физичке послове. Уписао је Уметничко–занатску школу у Есену 1920. године где је студирао графику и декоративно сликарство. Школовање је наставио на Дизелдорфској академији. По завршетку студија настанио се у Дизелдорфу и ускоро приступио Национал–социјалистичкој радничкој партији Немачке, што је за последицу имало губљење неколико већ уговорених наруџбина. У то време, нацистичка партија је била још увек мала и не претерано популарна у Немачкој. Као искрени поборник национал-социјализма, створио је велики број партијских постера и карикатура и осмислио насловну страну партијског листа

„Нови фронт“ (Die Neue Front) у коме је редовно објављивао своје радове. Постао је познат по својим дрворезима и линорезима изведених у маниру старих немачких мајстора, на којима је углавном приказивао сеоски живот, историјске догађаје и призоре из живота радничке класе. У том периоду издао је три мапе отисака: „Немачке народне песме“ (Des Deutschen Vol-kes Lied) 1935, „Очеви опомињу“ (Es mahnen die Väter) 1936. и „Немачке песме“ (Deutsches Lied) 1938. које су га учиниле веома популарним. Репродукције његових дрвореза често су објављиване у тадашњој штампи. По избијању Другог светског рата отишао је добровољно у борбу на Источни фронт, а на крају рата заробили су га Британци.

18

После рата, у периоду „денацификације“‘ многи његови радови су уништени. Он се у потпуности окренуо пејзажном сликарству и поезији. Живео је у граду Бендестор, у близини Хамбурга. Своје песме је често изводио пратећи се на гитари, а 1970. године је чак објавио и грамофонску плочу. Исте године добио је „Златни прстен“, награду организације Немачки културни радови у европском духу (Deutsches Kultur-werk Europaischen Geistes). Георг Слујтерман фон Лангевајде умро је 1978. године. Ангажовани радови Георга Слујтермана сведоче о великом занатском и композиционом умећу. Допадали се нама данас или не, они представљају сведочанство једног времена и заслужују идеолошлки непристрасну анализу.Занимљиво би било на крају направити поређење између третмана који су политички неподобни уметници после Другог светског рата имали у Немачкој са оним који им је

следовао у Демократској Федеративној Југославији. Ових дана одржана је у Галерији РТС-а изложба недавно рехабилитованог сликара Бранка Поповића, доказаног патриоте и антифашисте, али и антикомунисте, стрељаног 1944. у тек ослобођеном Београду, без суђења и без званичне оптужнице. Његова кривица ни данас није објашњена, мада постоје озбиљни наговештаји да је био жртва једног свог млађег и мање надареног колеге, партизана. Судбина Бранка Поповића није тада представљала изузетак, многи су завршили слично њему. Вероватно због таквог приступа уметности и уметницима који се непрекидно код нас негује, српска култура данас има одлике детета са посебним потребама које грчевито жели инклузију. Што се тиче Немаца, они такве проблеме немају.

Бојан Бикић

Георг Слујтерман фон Лангевајде, аутопортрет

19

ИЗЛОЖБА ГРУПЕ ЛИХТ БЛАУ У ГАЛЕРИЈИ ФЕНИКС, ОКТОБРА 2010. ГОДИНЕ

Више је пута и изречено и написано, ипак поновићемо: група Лихт Блау основана је 2002. године и за наше прилике је сасвим специфична јер је вођена циљем да брани боје традиционалног приступа графичкој уметности, тј. да негује правоверну графику и њене појединачне дисциплине. У тим оквирима група је отворена за сарадњу са читавим светом, притом уз јасно назначен став да избор технике и поетике спадају у неприкосновено подручје личне уметничке слободе. Флексибилност оснивачког језгра односи се и на флуктуацију чланства, што укључује и само језгро – једни иступају, други приступају. Шеста по реду изложба групе одвијала се у пријатном и светлом простору београдске галерије Феникс. Представила се у досад најобимнијем саставу: осим петочланог оснивачког језгра, које чине Надежда Марковски, Вида Стефановић, Биљана Јовановић, Марко Калезић и Бојан Бикић, видели смо и радове Ђузепеа Белавије (члан од 2005), Марије Спирић (члан од 2009), те и уметничког пара Марион Маје и Луке Дедића (чланови од 2010. године).Завиривањем у њихове биографије, стекли смо вишеструка сазнања: прво, старосни распон је четрнаест година – на основу

година рођења које се протежу од 1969. до 1983. године, што јасно говори да група не гаји тврду опцију строго генерацијске повезаности; друго, сви чланови су уметници са знатним радним и излагачким искуством које укључује и личне провере на интернационалној сцени. Сматрамо да је све то важна потврда креативно-истраживачког напора у великој и нимало беневолентној бици за освајање и прихваћеност личног израза и његовог поетског звука. Изложба је омогућила ваљани поглед у широки спектар појединачних и могућности и достигнућа, што би и било сасвим очекивано и природно међу девет различитих личности од којих свака проговара својим ликовним језиком. И својим особеним избором технике и тематике. У потрази за кључним заједничким именитељем који би послужио као нека врста личног описа једног хетерогеног састава, сматрамо да се прво ваља осврнути на сваког уметника појединачно:Надежда Марковски представила се серијом од три графике на којима доминира строго урбана тема фасадних визура и архитектонских детаља

20

– мотив који смо имали прилике да видимо на њеној изложби у СУЛУЈ галерији. Међутим, за ову прилику је у потпуности изоставила боју и њене валерске вредности произашле из примене акватинте. Сада се, користећи само бакропис, одлучила за наоко сведени говор чистих линија, налик архитектонским цртежима. Сумарни поглед би можда указао на извесну ригидност тумачену као последицу чистог графизма. Удубљенији, пак, успешно разуверава посматрача колико су и тема и композиција далеко од строге монотоније исказа јер се уметница вешто поиграла игром валовитих и правих линија, те различитим

густинама мреже потеза, доводећи мотив до ивице праве оптичке авантуре. Марковска је сигурним кораком кренула у правцу зрелог односа ка властитој визији оног шта може и жели, налазећи себе у изразито прочишћеној поетици ликовног садржаја коме је, у то не сумњамо, полазиште апстрактни начин мишљења својствено једном композитору, коме је у блиском сродству пасија једног математичара.Вида Стефановић у свој приступ графичкој уметности преноси генуинa размишљања школованог сликара. Опредељење за комбиновану технику може бити добра потврда за овакву тврдњу. Графизам је у њеном цртежу присутан искључиво у мери функције описа основних елемената једне композиције у виду наглашене, али меке контурне линије. Сав остали посао довршава боја у богатом раслојавању налик поступку на уљаним сликама. Снажно присуство колоризма има и несумњиву симболичку улогу у правцу

Надежда Марковски: МАТ; бакропис

Вида Стефановић: НА ПОЧЕТКУ; комбинована техника

21

црквене грађевине. Јовановићева се није задржала само на дивљењу формалним стилским одликама студеничке пластике, већ је снажно и уверљиво обогатила свој исказ суштинским разумевањем морално-психолошке поруке садржане у умећу средњевековног уметника и намери креатора иконографског програма – архиепископа Саве Немањића, Светог Саве. Своје убедљиво ликовно-значењско промишљање износи у дијалошкој форми, не само избором теме – сучељавајући ликове две митске животиње, грифоне, који пореклом деривирају из змајских корена и у

бићу носе одлике дуалности – већ и ликовног језика,

као што су топло-хладна страна колорита, лирска и експресивна поетика, барокизирано богатство и сажетост цртачке линије, мирне површи и енформелски узбуркане партије.

подршке властитом разумевању библијске тематике. Не улазећи у ситничаву проверу канонске исправности, увиђамо како специфична ликовна тумачења Стефановићеве дарују познатим сценама поетски контекст из области ероса. Оваквим хуманим квалитетом промишљања, где наглашена емотивност носи превагу, семантички слој етичког хришћанског тумачења библијског текста постављен је у други план. Поменимо и једну занимљивост коју открива поглед издалека на композициону поставку радова, рађајући јасну асоцијацију на библијске илустрације најранијег периода, извођене на пергаменту. Биљана Јовановић уобичајено изводи своје графичке листове у комбинацији техника, претежно дубоке штампе, што ствара драмски занимљиве, надасве сложене структуре унутар композиционих решења. На овој изложби представила се једним радом из свог „Студеничког“ циклуса који у пуној мери одражава њену разложну опчињеност пластичким украсом ове, по свему изузетне

Биљана Јовановић: ДИЈАЛОГ У ПАКЛУ; бакропис-акватинта

Марко Калезић; ТРАБАНТ ЛИМУЗИНА; литографија

22

Марко Калезић се одлучио за три литографије на своју већ добро познату тему портрета аутомобила. Одмах препознајемо и начин извођења – читак, умерено одсечни и прецизни цртеж без и једног сувишног потеза. Позадина је чиста белина папира. И употреба боје је лимитирана у оквирима функционалности, ако се аутор уопште одлучивао за неку другу осим црне. Ова, условно речено ригидност, заклонила би сваку појаву емотивног односа унутар ликовног вокабулара, да он ипак није искрсао у избору ове готово архетипалне маскулине тематике. Праћен дискретним зраком хумора у оквирима ове уобичајене љубавне патетике између човека и машине, овакав штури емотивни однос обелоданио је не само уметничко вјерују из домена једноставности, већ и уметников став у излагању властите јасне и одређене мисли, без задње примисли. Бојан Бикић је са три линореза представио своје две кључне од неколико тематских преокупација: један лист из циклуса његових ликовних одговора на текст Овидијевог митолошког епа „Метаморфозе“ и два на тему фигура животиња. У првом случају је Бикићев сјајни цртачки таленат допуњен пласманом боје, њеном валерском игром и контрастирањем, као и динамичким обогаћењем композиционог призора путем увишестручења представљених ликова. У значењском контексту литерарне подлоге везаном за промену лика, то је обликовало ликовно јасно видљиву психолошку компоненту у правцу сазревања бића. У другом случају, пак, цртеж је у потпуности препуштен себи – без икаквог ликовног помагала – само црна линија на белој подлози папира – чистије није могло бити!

Бикић је, варирајући њену дебљину на правим местим и очигледном лакоћом

свога геста приликом резања плоче линијом постигао све – пуну уверљивост у обличје и покрет, коначно у статус животиње у тренутку бележења властите муњевите перцепције. Ђузепе Белавија је изложио једну графику у техници бакропис-акватинта на тему женског акта, иначе карактеристичну за овог сензибилног аутора, поклоника лепоте у најизворнијем смислу те речи. Цртачко савршенство, осећај за дослух облика и покрета тела, склад у оквирима ероса, где се сусрећу мисао и емоција, откривају спој обуке на сјајним узорима, лични дар и

животни став.

Бојан Бикић: КОЗА; линорез

Ђузепе Белавија: MANI IN ALTO;бакропис

23

Потврду за такво мишљење читамо у ненаметљивој, посве природној композиционој схеми: савијено тело у фази дубоког сна лежи постранце у односу на раван – донекле узвишену и пастелном бојом издвојену постељу. Међутим, аутор додиром хотимично/нехотичног, свакако галантног хумора, води нашу асоцијацију ка приказу торте, којој је женска лепота шлаг!Марија Спирић је млада уметница графике, али вредна и амбициозна, те за собом има већи број наступа и примерно богат опус. У више графичких целина очитавамо велики дар, али и свесрдно трагање за обележјем себи својственог израза у оквирима језика фигурације и апстракције. За овај наступ у групи, одабрала је две графике из циклуса који проговара језиком апстракције, уз дискретне фигуралне упадице. Густе, готово лавиринтске композиционе формације

изведене комбинованом техником са употребом више боја, флуидним кретањем релативно тешких маса наговештавају неку тајну драму на једном листу и можда конфликтну ситуацију на другом. На основу ова два листа тешко је наћи одредницу читавог стваралаштва, али једно је сигурно – Спирићева спретно

удружује промишљеност са експресијом јаких осећања.Марион Маја Дедић се једина представила цртежом акварелског типа а језиком апстракције, уз напомену да то може и хоће да изведе у графичкој техници. Композициони склоп подразумева емотивно енергични обрачун са властитом тензијом, пресецима јаких хоризонтала и вертикала, који твори поље ликовног саопштења. Доминирају оштри потези црном бојом чију драматику ублажавају

Марија Спирић: ПОЉУБАЦ; комбинована техника

Марион Маја Дедић: БЕЗ НАЗИВА; цртеж

Истина, када су овакве групне изложбе у питању, то мало отежава аналитичку рецепцију и могућност поређења на лицу места. Добра поставка је то у приличној мери надокнадила. Она је девет аутора спретно сучелила и помогла разлучивање потпуне различитости њихових ликовних говора. Најбитнији закључак, везан за лични опис групе, јесте да нема драстичних разлика у дометима појединачних квалитета. Свесни смо такође, да је ова изложба била нека врста уигравања у раду и наступима новог лица групе Лихт Блау. Зато смо и

уверени да је њихова потоња, седма изложба, одржана крајем 2010. у Галерији Народног музеја у Врању, захваљујући већем простору, самим тим и могућностима излагања већег броја радова појединачних аутора, била компактнија и са знатнијом информацијском тежином о овој групи као појави.

Весна Тодоровићисторичарка уметности

али не поништавају облачаста замагљења из првог плана, нити лажна транспаренција позадине подељене јасним резом између црвене и жуте. И Лука Дедић је изложио један рад – литографију са већ препо-знатљивим, њему својственим одликама питке ликовности, чему је допринео акварелски схваћени колорит и цртачка лакоћа. Уз илустрацијску прецизност потеза они творе приповедачко-поетски тон фантастичког садржаја. Читљивост ове херметичне поетике која никако није лишена хумора, налик оном из руских скаски, представља праву посластицу за сладокусце одгонетаче.Невелики а разуђени простор галерије Феникс изложбама које се у њему одржавају подари извесан, привлачни тон тајанства. Јер, простор не дозвољава тренутну очигледност.

Лука Дедић; КАЛИМЕРО; литографија

24

25

Да све није изгубљено на графичкој сцени Србије, показале су две ауторке млађе генерације, Слађана Маринковић и Маја Ђуровић, заједничком изложбом под називом „Трагање по линији“ у галерији Центра за гарфику и визуелна истраживања „Академија“, која је одржана од 24. јуна до 12. јула 2010. године.У све израженијој помодној најезди нових, назови графичких техника и јефтиних дигиталних ликовних решења, ове две младе уметнице су се определиле за значајно тежи начин спровођења својих креативних замисли користећи се класичним графичким техникама, конкретно акватинтом. Иако на први поглед радови ове две ауторке немају додирних тачака осим технике, њихове графике, у оквиру заједничког простора, чине једну веома занимљиву и логичну целину.

НАДА ПОСЛЕДЊА УМИРЕ

Њихове потпуно супротне теме чине тако целину комплементарног контраста и нераскидиво јединство како у имагинарном, тако и у реалном свету. И док Слађана Маринковић на својим радовима приказује архетипске, контемплативне шумске пејзаже са неодољивом атмосфером склада и мира, графички листови Маје Ђуровић обилују силовитом енергијом изазваном представама пренапрегнутог бетона савремене урбане средине. Ова два, на први поглед опречна концепта симболизују јединство руралног и урбаног, личног и колективног и стварају ефекат појачане динамике проузрокован различитим угловима Маја Ђуровић

Слађана Маринковић

посматрања и визуелно широким и отвореним просторима – призорима на изложеним радовима ове две ауторке. Осим приказане ликовне зрелости и квалитета, те професионалног приступа, графичке листове Слађане Маринковић и Маје Ђуровић одликује и висок ниво техничке изведбе. Акватинта је у њиховом случају сасвим логичан и оправдан избор технике, којом обе уметнице суверено владају и из које су успеле да извуку сва потребна средства за максималан резултат у релизацији својих ликовних замисли.

На крају, после ове изложбе, више сам оптимиста када је реч о будућности наше графичке сцене, као и за нове генерације графичара којима би овакве изложбе требало да буду путоказ. Нама остаје да се надамо, а изрека каже: „Нада последња умире“.

Надежда Марковски

26

Слађана Маринковић

Маја Ђуровић

27

СЕДМА ИЗЛОЖБА ГРАФИКА УМЕТНИЧКЕ ГРУПЕ ЛИХТ БЛАУГАЛЕРИЈА НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ВРАЊУ24.12.2010 – 22.01.2011.

Неформална уметничка група „светлоплавих“ је својом седмом изложбом приређеном у Галерији Народног музеја у Врању децембра прошле године, на својеврстан начин заокружила седмогодишњи циклус заједничког деловања. За ову прилику, седам графичара је одабрало по неколико графичких листова рађених техникама које су најближе њиховим личним сензибилитетима.

Већина аутора је препознатљива по одређеном одабиру тема и њиховом формалном уобличавању. Међусобно веома различити, поменути графичари заједничким наступима славе лепоту слободе уметничке креативне игре окупљени и уједињени око јединственог става – афирмације традиционалних графичких дисциплина. Отворени за нове истомишљенике они захтевају

посвећеност графичком умећу.Тако се Белавија уз режију бави и сувом иглом, Бикић линорезом призива обрасце античке форме, Јовановићева истражује могућности дубоке штампе, Калезић литографијом евоцира лепоту одабраних славних четвороточкаша, Марковска се поиграва игром кривих линија у комбинацији бакропис-акватинта, Стефановићева кроз линогравуру проговара о старозаветним и темама антике, док најмлађа чланица, Врањанка, Марија Спирић, покушава Марија Спирић и Марко Калезић на отварању изложбе

28

истраживаче свеколиких уметничких дисциплина, ова уметничка група својим континуираним појављивањем сведочи о виталности уметности. Њихова активност не припада активизму постмодерног поимања уметничког ангажмана, већ инсистира на неговању, афирмисању и унапређивању постојећих вредности у домену класичне графичке дисциплине.

Ивона Рајачић-Барандовски, историчарка уметности

да докучи обрисе људске отуђености комбинованом техником. Године рада, тематско-техничка зрелост и доследнан уметнички став, одмах се препознају код старијих чланова групе, док су млађи у фази проналажења и артикулисања својих поетика.Именом које духовито упућује на бескрајна плаветна пространства у којима има места за све искрене

Ивона Рајачић-Барандовски

29

ТРАНСМУТАЦИЈЕ

Најновија серија радова Љиљане Стојановић, једанаест графичких листова под заједничким насловом Трансмутације представљена је у виду инсталације у галерији Центра за графику и визуелна истраживања, од 20. маја до 5. јуна, 2010. године. Сам назив указује на промене које се у ауторкином раду уочавају у континуитету још од осамдесетих година прошлог века, када заправо и започиње њена стваралачка активност. Склоност ка одређеном пластичком програму водио је Љиљану Стојановић све синтетичкијем исказу, вишем реду, апстрактнијем изразу и сажимању мотива у знак.У најновијим радовима уметница наставља да истражује изражајне могућности графике као визуелне представе користећи традиционалне графичке технике. Потенцирајући креативну импровизацију из претходног циклуса Увирања и кретања, Љиљана Стојановић овога пута, варира, са још већом слободом и опуштеношћу, идеју о изабраној подлози, мотиву, формату и простору. Битан део надахнућа имао је кинески папир чија транспарентност и издржљивост омогућавају посматрање отиска са обе стране, а самим тим и постављање графика у простор што појачава укупан визуелни доживљај. Енергично вођена линијом Љиљана Стојановић конструише занимљиво конципирана визуелна решења при чему маштовито користи три квадратне лино матрице различитих величина. Њиховим преклапањем и сталним ротирањем и употребом различитих боја, уметница се поиграва формирајући специфично визуелно – емотивна умрежења линеарних

поља у којима откривамо занимљиву коегзистенцију знакова: од препозна-тљивих архетипских до апстрактних форми. Увишестручени, умножавани на папирнатом ротулусу, отисци се попут касетираних поља, настављају један уз

30

други и у непрекинутом низу обликују дугачку графичку траку која постаје извориште различитих кретања, језгро из којег бујају токови ритмова, место сублимног саопштавања.Нека од ових визуелних решења постављена у простору омогућавају да се сагледа лице и наличје отисака у обрнутом редоследу бојених површи. Све то доприноси да се спирала, мотив који је уметница одавно усвојила, пројектована фрагментарно и схематично, све више претвара у облик у кретању. Она постаје оптичка игра снажне вибрантности. Понекад подсећа на пасторалне декоре и мелодије у бескрајним просторима и хоризонтима.

Облик преведен у стање складног динамизма изнутра и споља ствара утисак дијаграмске схеме на којој се линије силе понашају према законима физике у магнетном пољу. Понекад из центра, као из језгра израстају кругови и умножавају се, или се обрнуто са периферије крећу према центру као вртложење, или се ритмички као у калеидоскопу преламају у различите спиралне облике. Трансмутације Љиљане Стојановић доживљавамо као визуелне целине снажне треперавости, као зрачење енергије које преносе добро одабрани пластични елементи префињених визуелних квалитета, узајамних односа и артикулације у простору. Њена уметност је пре свега ниска визуелних знакова, сведена на своју суштину, на код, који кад се једном открије постаје свима близак.

Љиљана Ташићисторичар уметности

Љиљана Стојановић на поставци изложбе

31

32

НОВИ КОНКУРСИ

FIFTH ENGRAVING BIENNALE OF SAINT-MAUR 2011Urban scenery

The fifth Engraving Biennale is organized by the local authority of Saint-Maur-des-Fossés and takes place from October 8 to Decem-ber 4, 2011 at the Musée de Saint-Maur, Villa Médicis.Its aim is to encourage contemporary en-graving.Article I • The Engraving Biennale organized by the local authority of Saint-Maur-des-Fossés takes place from October 8 to December 4, 2011 at the Musée de Saint-Maur, Villa Médi-cis.• Musée de Saint-Maur, Villa Médicis . 5, Rue Saint-Hilaire . 92, Avenue du BacRue de la Poste. 94210 La Varenne Saint-Hilaire, France - Tél. 33 (0)1 48 86 33 28Fax 33 (0)1 48 83 49 12 – E-mail : musee@mairie-saint-maur.com• Directions to the Museum :By RER (Regional Express Train) – Take the A2 Line. Follow the direction Boissy-Saint-Lé-ger and get off at La Varenne/Chennevières.By Car - Motorway A4, exit Saint-Maur.By Bus - BUS 111/112, get off at “La Varenne-Chennevières RER”.• Exhibition rooms are open to the public during the Engraving Biennale, Tuesday thru Saturday, from 10 am to noon and from 2 pm to 6 pm, and on Sundays from 11 am to 1 pm and from 2 pm to 7 pm (free entrance).

A - Techniques and Theme Article II • participants should submit original engravings (black and white or colour engravings) : copper-print engraving (line-engraving, dry-point, mezzotint, etching, aquatint, soft ground, ...), black line method (xylography, on linoleum, ...), lithography, serigraphy, carborundum and all traditional techniques of engraving, except any comput-erized work.Article III • Each work of art submitted shall illustrate the theme : “Urban scen-ery”.Article IV • Each work of art submitted must have been created within the last two years (no earlier than January 2009).

E-mail : musee@mairie-saint-maur.comSite : www.saint-maur.com/musee

33

Respected,We invite you to the 7th International Triennial of Graphic Art - Bitola 2012.

1. We ask you to send us 2 photographs of the graphic works that you would like to par-ticipate with in the Triennial, deadline 1st of April 2012,2. The photographs should be in TIF format with maximum quality and 300dpi,3. The two photographs as well as the text with your data: name, last name, post ad-dress title of the works that you had photographed, their technique, send in electronic version to our e-mail address trienale2009@gmail.com or via mail recorded on a CD or a photo paper to our address:Mr. Vlado Goreski - Art Director, International Triennial of Graphic Art - Bitola, NI “Institute and Museum” - Bitola, Kliment Ohridski b.b. 7000 Bitola, Republic of Macedonia4. Please maintain the technical quality of the photos as well as your precise personal in-formation, if it is possible in electronic version - because of the timely and luxurious realization of the catalog that is going to be sent to you, at your address, free of charge.5. You have a right to send us two photos (photos of two of your graphic works, made in any technique, including monotype)6. NOTE: Until the 1st of April 2012, please send us ONLY the photos of your works with your basic information. Until this date do not send us your graphic works, because of our or-ganizational plan we won’t be able to receive them, and so they will be again returned to your address.7. The 7th International Triennial of Graphic Art - Bitola, will have the theme of “Oceans and stars constellation or life in the mirror”.8. Your participation in this manifestation is free of charge, and during July and August, we will inform you for the participation and the shipment of your works for the exhibit that will take place at the end of September, and up until this date you will be sent a catalogue of the 7th Triennial.9. The international jury will assign the following awards: GRAND PRIX, three equal awards as well as the 7 honorable diplomas.10. If you have decided to send us by mail the photos of your work, you have a possibil-ity according to your wish, eventually to send us your miniature graphics, that we are going to include in the Gallery of miniatures which is a separate of main triennial manifestation, and together with your personal information we will reproduce them in the catalogue of the triennial in the department for the Gallery of miniature graphics, the tradition that until today irreproachably functions and attracts more and more attention for already four triennials.

Additional information: Mr. Vlado Goreski - Art directorE-mail: trienale2009@gmail.com, tel. +389 70 207 037

САДРЖАЈ

НАСЛОВНА СТРАНА ........................... 1.

ШТА КАЖЕ СВЕТ ............................... 2.

МЕДИЈУМ: МЕЦОТИНТА ..................... 3.

ИСТОЧНИК: ХОКУСАИ МАНГА ............ 6.

4 x ВИЛИЈЕМ ТИЛИЕР......................... 8.

ДРВОРЕЗ – ЗНАЧАЈНА ТЕМА БЕОГРАДСКИХ ИЗЛОЖБИ ГРАФИКА У 2010. ГОДИНИ ........................................... 11.

ГЕОРГ СЛУЈТЕРМАН ФОН ЛАНГЕВАЈДЕ ............................ 17.

ИЗЛОЖБА ГРУПЕ ЛИХТ БЛАУ У ГАЛЕРИЈИ ФЕНИКС, ОКТОБРА 2010. ГОДИНЕ .................. 19.

НАДА ПОСЛЕДЊА УМИРЕ ................ 25.

СЕДМА ИЗЛОЖБА ГРАФИКА УМЕТНИЧКЕ ГРУПЕ ЛИХТ БЛАУ ГАЛЕРИЈА НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ВРАЊУ.............................. 27.

ТРАНСМУТАЦИЈЕ ............................. 29.

НОВИ КОНКУРСИ ............................. 32.

САДРЖАЈ ......................................... 34.

Аутор графике на корицама: Звонко Грмек

АУТОРСКИ ОТИСАК

БРОЈ 12.Београд: март 2011.

РЕДАКЦИЈА: Уметничка група ЛИХТ БЛАУ

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:Бојан Бикић

ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР: Марко Калезић

НОВИНАРИ:Надежда Марковски

Вида Стефановић

ЛЕКТОР-КОРЕКТОР:Драгана Марковски

СПОЉНИ САРАДНИЦИ:Сања Стаменић

Весна ТодоровићЉиљана Ташић

Ивона Рајачић - БарандовскиСнежана Петровић

ТЕХНИЧКА ПОДРШКА: Жељко Малић

КОНТАКТ: lihtblau@yahoo.comwww.lihtblau.net

Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК излази квартално

ISSN 1452 - 9696

34