БАЛКАНСКЕ ПРОВИНЦИЈЕ-9.поглавље-

Европско подручје почетком XVII века: три круга;

- земље на северу Дунава, најудаљеније од центра Царства, су чиниле спољашњи круг, јер их је било најтеже контролисати;

- у оквиру тог круга су се налазиле 2 румунске земље: Молдавија и Влашка, које нису чиниле интегрални део Царства, већ су биле одвојене земље хришћанских трибутара, нека врста вазалних држава; оне су задржавале своје владаре, племство, које су бирали међу главним породицама, али је њих морала да потврди Порта; задржавали су своје политичке институције, друштвену организацију и традиционалне везе са суседима: Хабзбурзима, Пољском, Трансилванијом и Русијом; султановим цивилним, војним и верским званичницима је био забрањен приступ;

- основна обавеза вазала била је исплата годишњег трибута, пропраћена другим поклонима у новцу и натури (пешкеш); војводе су морале да следе султанову спољну политику, «да буду пријатељи његових пријатеља, и непријатељи његових непријатеља», и да за султанову војску пошаљу одређени контигент војника;

- ово правило није спречило неке војводе да одступе од њега, па је влашки војвода Михајло Храбри покренуо војни поход против Османлија 1595., али је уз помоћ Хабзбурга убијен;

- Сулејман Величанствени је желео да и од Угарске начини вазалну државу тог типа, када је признао Јована Запољу за угарског краља после битке код Мохача; Запољина смрт и претензије Фердинанда Хабзбуршког су натерале Сулејмана да промени политику, те је централну Угарску директно потчинио свом царству, створивши Будимски беглербеглук, а статус вазала је резервисао за источни део Угарске, у чијем се средишту налазила кнежевина Трансилванија, док су север и запад Угарске остали Хабзбурговцима; Сулејман је Јована Жигмунда, Запољиног сина, крунисао за краља «Трансилванских земаља»;

- ипак, вазалски односи Трансилваније су били лабави, и њен трибут је увек био знатно мањи него влашки и молдавски; Трансилванија је стално била на удару Фердинанда, па је Јован Жигмунд био принуђен да споразумом о миру у Сатмару 1565., што је потврђено споразумом у Спиру 1570, призна врховну власт Хабзбурга, постајући тиме двоструки вазал;

- Трансилванија је унутар своје државе задржала првобитну организацију услед етничког и верског плурализма; у њој су постојале 3 «нације» чија су права била призната: Мађари, Секељи (мађарофона заједница) и Саксонци, колонисти немачког порекла, док Румуни нису признати као нација; исто тако, постојале су и 4 признате религије: католичанство и калвинизам (Мађари), лутеранство (Саксонци), и Унитаријанска црква коју је 1564. основао бискуп Клужа, Фрањо Давид (Секељи); друге вероисповести су толерисане, али нису биле и «признате»;

- што се централне Угарске тиче, која је заједно са великим делом Хрватске и Темишварским Банатом, била интегрисана у Царство, била је сведена на режим какав је обично постојао у османским провинцијама, издељена на санџаке, уз тимарски систем, као и систем фискалних агената, кадија и гарнизона;

- Угарска је била тампон-зона у сукобима Хабзбурговаца и Османлија од 1526-1606, тако да не треба да изненади њено нагло осиромашење, и прелазак са ратарства на сточарство;

- ова османска провинција на самим границама османске експанзије у Европи, толико удаљена од престонице, је показивала више других особености; муслиманско становништво, сведено на мали број администратора, војника, трговаца и занатлија, било је смештено у неколико великих градова и утврђења, као што су Будим, Пешта, Печуј, Секешфехервар и Сегедин, где су заменили избегле Угре и Немце; већина ових муслимана нису били Турци, већ исламизирано становништво из Босне;

1

- села су остала потпуно хришћанска, а исто је било и са десетак градова у средишту низије, међу којима су Нађкереш, Кечкемет и Цеглед били усмерени ка једном посебном развоју; становници руралног порекла ових «равничарских градова» у прошлости је успело да се ослободи неких пореза угарских великаша, а када су Османлије стигле, оставиле су им широку аутономију – становништво је управљало само, а једини контакт са османским властима имало је у убирачима харача;

- ипак, овде је владао режим двоструког сизеренства, који је представљао другу особеност угарске ситуације: по том систему, једна насеобина је плаћала порез обема странама, како османској, тако и хабзбуршкој, с обзиром на близину границе; у случају «равничарских градова», угарски великаши су, иако ван земље, убирали порезе у градовима који су некад зависили од њих, иако су сад били у османским рукама;

- одлазак Угара услед турског освајања је омогућио долазак босанских муслимана у градове, и шире, фаворизовао српску имиграцију у провинцијама на југу земље: у Бачкој, Барањи, Банату, Славонији и данашњој Војводини;Румуни су тада емигрирали источно од Тисе;

- други круг су чиниле територије омеђене на северу Дунавом и Савом, на истоку северном Бугарском и долином Вардара; ова област је јаче интегрисана у Царство, а опет релативно удаљена од центра власти, имала је карактер пограничне територије према Венецији и Хабзбурзима, и била је отворена према спољном свету: Централној Европи и Средоземљу; и овде је муслиманског становништва било у неким градовима, насељима на путевима освајања и на некадашњим границама; муслиманског становништва је било и у селима, али не због турске колонизације, већ због преобраћења у ислам, и то у Босни и Албанији;

- други круг је обухватао: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију, Албанију и Грчку; била је на снази уобичајена провинцијска организација Царства, али са одређеном дозом изузетака и компромиса;

- трговачка република Дубровник је успела да себи обезбеди посебну позицију, просперитет и важност захваљујући живој трговачкој активности и позицији излаза Балкана на Јадранско море; дубровачки трговци су били потчињени Венецији, па затим Угарској, али су на крају у Османском царству нашли заштитника од покушаја Венеције да их потчини себи, тако да су постали османски вазали 1458. и од тада је Дубровник редовно плаћао намете султану; захваљујући томе, Порта је Дубровнику омогућила трговачке повластице у виду ниских царина; њихова трговина имала је упориште у свим центрима османске Европе, изузев западне Босне, Грчке и југа Бугарске; њихове колоније су биле организоване у самоуправне општине на челу са трговачким скупом и уживале су фискалне привилегије;

- Црна Гора , природно заштићена планинама, одолевала је све до 1499. османским освајањима, а исте године је и црногорски излаз на море, Котор, предат Млечанима; због немогућности организовања тимарско-спахијског система услед локалних побуна, Османлије су Црну Гору претвориле у царски хас; сиромаштво ресурсима је одвратило Османлије од значајнијих иницијатива за успостављање непосредне контроле, тако да су се задовољили лабавим сизеренством на бази теократије: почев од 1515. православни владика Цетиња је носио титулу кнеза-владике Црне Горе, а бирао га је народ и свештенство;

- у Албанији, раније османско присуство је угрожено устанком Ђурђа Кастриота између 1444-1466, тако да је званична управа и тимарски систем успостављен само на југу земље, међу Тоскама; северно од реке Шкумбе у планинама, друга етничка група, Геги, задржали су одређену аутономију у оквиру традиционалног племенског система; основна јединица била је племе (фис), предвођено најстаријим мушким чланом; једно или више племена чинило је аутономну територијалну јединицу, бајрак, на чијем се челу налазио бајрактар, наследни вођа који је судио по обичајном праву; више бајрака чинило је племе којим је управљао један члан највиђеније породице; скупштина која је окупљала мушке чланове племена се бавила значајнијим питањима; Османлије су тешко успевале да сакупе порез од овог непокорног становништва, и уместо тога су добиле помоћне трупе;

2

- територију Грчке је сачињавало више планинских и изолованих зона чија је географска конфигурација терена допринела да их учини практично независним од османске власти; то је био случај са полуострвом Мајна на југу Пелопонеза, облашћу Сули у Епиру и облашћу Аграфа на Пинду; такође, манастири на Светој Гори су образовали своју теократску православну републику, која је формално признавала власт султана, а од њега добила одређене повластице и ослобађање од неких пореза; позиција егејских острва, као што су Родос и Хиос, била је повољна за стварање самоуправе;

- у самим провинцијама су се јављали посебни случајеви где су градови уживали привилеговани статус, као што су Сарајево и Јањина, настањени искључиво муслиманима, где трупе нису залазиле, а имали су право на самоуправу;

- међу Словенима и балканским Власима (?), неке заједнице су сачувале наследне вође, од преосманских освајања: на нивоу области кнез, на нивоу села примићур, чија је власт била потврђена султановим бератом; служили су као посредници између локалног хришћанског становништва и османских власти, обезбеђивали су ред и мир и помагали у убирању пореза;

- у Босни и Херцеговини је стара феудална класа предњачила у исламизацији тих земаља, задржавајући притом део добара и утицаја; хришћанско становништво је давало мартолосе, дербенџије и војнуке;

- први круг је обухватао Бугарску, Тракију, Тесалију, Македонију и Добруџу; у овим областима је централна власт била стриктна, најчвршћа и најригорознија, с обзиром да су ове области биле најближе двору у Истанбулу и Једрену; прве су освојене и прикључене царству, па су тако изгубиле везе с остатком Европе; муслимански елемент је био израженији, тако да је муслимана било не само у градовима, већ и на селима где су чинили муслиманску рају; та раја могла је да потиче од преобраћеног локалног становништва као што су Помаци – исламизирани Бугари, али су у њу уврштавани и Татари, емигранти турског рода, који су дошли из Анадолије по освајању Добруџе; турска колонизација је била масовна само до XV века, тако се објашњава да су Турци населили само провинције које су прве освојене – касније, услед надирања Сафавида, прекинута је миграција турских племена из централне Азије, па је Анадолија престала да буде извор емиграције ка Европи;

Класичан режим: нацрт биланса;

- османске власти нису тежиле преобраћењу локалног становништва и отуђивању од традиције, већ су му омогућили контакт са спољним светом, очување институција и обичаја у зонама са широком аутономијом;

- иако су у периоду освајања Османлије знале да знатно опустоше области, оне су одмах након освајања тежиле да успоставе ред, да установе тимарски систем и редовно плаћање пореза; нису мењали стари фискални систем, чак су га и ублажавали, а регулатива за провинције је одређивала обавезе поданика, замењујући државним законом похлепу и произвољност бивших локалних феудалних односа;

- османски режим није показивао склоност ка асимилацији, што је било од значаја за области са примарно хришћанским становништвом;

- поред јеврејских градских колонија и јерменских насеобина, Балканско полуострво је било насељено католицима у Босни, Херцеговини и на северу Албаније, док су остатак полуострва чинили православци; Турци су 1393. укинули Бугарску патријаршију, а 1459. су исто учинили и са Српском; овакав развој догађаја је омогућио грчкој патријаршији да поврати свој потпуни суверенитет; став Мехмеда II је био одлучујући, пошто је он, да би одржао добре односе са становништвом покореног Цариграда и онемогућио га да затражи помоћ од западних хришћана, поставио Георгија Сколарија, грчког свештеника, за патријарха под именом Генадије; цариградском патријарху је дата духовна превласт над свим православним хришћанима у Царству; целокупно високо свештенство је било ослобођено џизје, владике и манастири су могли да имају тимаре, а црква је играла значајну улогу у османској власти; патријарха је потврђивао султан бератом, након

3

избора од стране синода; патријаршија је намиривала своје обавезе Ризници првобитно у виду «поклона» (пешкеша), а затим је регуларно убиран харач, од 1474.;

- деловање верских власти је још увек било усредсређено на духовност, док су правну моћ имале на свештенство, и код лаика за питања приватног права (венчање,наслеђе) и верског васпитања; пресуде су биле доношене на бази римског права, а главни извор је био Хексабиблос Константина Харменопулоса из XIV века;

- монопол грчке цркве је у XVI веку био ограничен, услед релативне аутономије Охридске архиепископије, као остатка бугарске аутокефалне цркве, као и поновног обнављања српске аутокефалне цркве у виду Пећке патријаршије 1557, што је иницирао тадашњи велики везир Мехмед Соколовић, пореклом Србин, регрутован девширмом;

- на Балкану, као и у остатку Царства, разне јеврејске и хришћанске заједнице су уживале статус зимија, који је исламским законом био намењен «народима Књиге» допалим под муслиманску власт; они су могли да задрже своја обредна места и да исповедају своју веру;

- ако су неки од султана падали у искушење да изврше масовно преобраћење, супротно одредбама шеријата, они би од тога били одвраћани; под таквим условима, спровођење девширме у Анадолији и на Балкану представљало је једино значајно непоштовање толеранције коју је прописивао шеријат; ипак, та мера је омогућавала појединцима који су њоме обухваћени успех и напредак у друштву, а тицала се једног малог дела хришћанског становништва; преобраћења осталих су била малобројна и покренута могућношћу успона на друштвеној лествици и фискалним погодностима;

- иако су немуслиманске заједнице Балкана захваљујући очувању своје вере и верских институција очувале и свој идентитет, њихове зимије у Царству су заузимале нижеразредну позицију поданика другог реда; осим плаћања џизје и испенџе, постојале су и друге дискриминаторске мере: немуслимани нису смели да јашу коња, нити да носе оружје (изузев хришћанских одреда – мартолоса, дербенџија, војнука), морали су да носе другачију одећу, одређени делови ношње и одређене боје су биле резервисане само за муслимане; шеријат је забрањивао да верске и цивилне грађевине «неверника» превазилазе у висини муслиманске, била им је потребна дозвола за поправку својих културних здања, док нова нису смели да граде, све њихове прославе су морале да протекну без икакве помпе;

- зимије су биле потуно потчињене султану, што је била главна клаузула у споразуму о зимијама, као интегралном делу централне власти, неопходним уточиштем од самовоље и пљачке локалних моћника;

1606-1774: транзиција;

- први знаци пометње у државној равнотежи су се јавили већ од друге половине XVI века, када је Царство захватила финансијска криза, пропадање класичних институција, рушење традиционалног поретка, губљење ефикасности војске, а кобно је било неприлагођавање у односу на противнике;

- споразум потписан код Житва-Торока 1606. је показатељ тог слома, када је султан услед исцрпљујућег «Дугог рата» са Хабзбурзима био принуђен да о миру преговара на бојном пољу да би добио одрешене руке у сукобу са Персијом; султан је Рудолфу Хабзбуршком признао царску титулу и назив цезара, а одустао је и да тражи трибут од германског монарха, тако да је симболично напустио тежње за свеопштом надмоћи;

- након реда и релативног мира у класичном периоду, балканске провинције су увучене у период немира, што због унутрашњих немира, што због директног увлачења тих провинција у европске ратове; период између споразума у Житва-Тороку и Кучук-Кајнарџијског мира из 1774., што је био почетак мешања Русије у османске послове и Источно питање, био је период транзиције за балканске провинције;

- старе институције су остале на снази, али су под утицајем кризе система промениле своју суштину и стварни садржај; иза наизглед непромењене фасаде, успостављали су се нове друштвене и политичке организације, тако да је дошло до великог јаза између закона и

4

чињеничног стања: стицање нових богатстава, образовање нових поседа и успостављање нових власти, у великој мери проистичу из противзаконитог присвајања; држава је по потреби сарађивала са њима, а исто тако и елиминисала нове узурпаторе;

- територијално повлачење је започело, али је захватало тек крајње границе Царства; такође, долазило је до побуна међу потлаченим становништвом, пре свега због неправде, пљачке, осиромашења; извођене су у име старог поретка, који је гарантовао сигурност, просперитет; османске власти су још увек имале адуте, јер односи са хришћанским државама нису још били толико лоши, али је контакт тих држава са балканским становништвом имао значаја у каснијим народним преокретима;

Ратови и геополитичке промене;

- у периоду од скоро два века између потписивања два поменута споразума, рат је са својим последицама био пресудан фактор у еволуцији балканских провинција;

- рат ипак није био константан – периоди мира били су између 1606-1645., када је започео Кандијски рат са Венецијом, а затим између потисивања мира у Београду и почетка руско-турског рата, у периоду између 1739-1768.

- од 1645-1739. је Османско царство било у сталним ратовима: Кандијски рат (1645-1670), затим сукоби са Хабзбурзима из 1663-1664, па против Пољске (1672-1676), затим Русије (1677-1681), и онда рат против Свете лиге (1683-1699), коју су чиниле Аустрија, Пољска, Венеција и Русија, а 11 година после потписивања Карловачког мира, већ од 1710-1739. је дошло до скоро непрестаних сукоба са Русијом, Аустријом и Венецијом;

Подолија и Украјина;

- наспрам држава које су и саме ослабиле, Османско царство је захваљујући делатности великих везира, прва два Ћуприлића, остварило последња освајања: то је био случај са Пољском под слабом влашћу Михајла Вишњовјецког;

- Ахмед Ћуприлић је себи поставио задатак да на уштрб Пољске обезбеди одбрану против пољског и руског напредовања ка југу, освајањем област која би употпунила «трећи круг» европских поседа; у томе му је помогао козачки вођа Пјотр Дорошенко, који је пружао отпор и Русима и Пољацима, у жељи да постане хетман (атаман) уједињене Украјине, у вазалном односу према султану, попут румунских земаља;

- након похода Мехмеда IV у тој области, пољско-османски споразум из Бучача (1672), потврђен споразумом у Журавни (1676), признаје султанову директну власт над Подолијом, коју он трансформише у ејалет Камениче (Подолски Камењец), док му се признаје превласт над Украјином;

- ипак, ово закаснело проширење је било само привремено: већ споразумом из Радзина (Бахчесараја) потписаног с Русијом 1681., Порта се одриче Украјине, а Карловачким миром 1699. враћа Пољској Подолију;

Крит и Пелопонез;

- додатне територије, одузете Венецији, показаће се као земље које су знатно дуже остале у оквирима Царства: освајање Крита је било напорно, али ће оно учврстити освајање Балкана, преносећи га на најјужнији део полуострва;

5

- за Крит је поновно успостављена стара пракса великих провинцијских пописа становништва с краја претходног века; процес исламизације османског права који се у међувремену догодио је био видљив у оквиру земљишног и фискалног законодавства за ту провинцију: повратком на исламску традицију држава овде не присваја добро обрадиву земљу, већ је оставља у пуно власништво критским сељацима, са свим наследним правима; ипак, оваква земља је сматрана «неверничком», и на њу је плаћан харач;

- с друге стране, прописи за Кандију (Ираклион) и Канеју (Хања) одбацују неканонске таксе, као право на тапију, испенџу, право на венчавање итд., осуђујући као «срамотне иновације» вековну праксу османског фискалног система;

- под доминацијом ислама, велико православно полуострво је постало једна од главних зона исламизације османске Европе: у току једног века је половина становништва преобраћена, иако је пре тога 450 година Крит био под влашћу католичке Венеције;

- када је у питању Пелопонез, чинило се као да је Венеција успела да ту нађе компензацију за губитак Крита; у време рата са Светом лигом, за освајање тог полуострва где је Венеција изгубила поседе 1540, био је заслужан Франческо Морозини; ово освајање је Венецији признато Карловачким миром из 1699.;

- ипак, млетачка власт је кратко трајала: већ 1715. су трупе великог везира Дамад Али-паше поново освојиле Мореју, са одобравањем грчког становништва које није подносило верску политику млетачких власти, јер су Млечани забрањивали именовање владика, ниже свештенство су ставили под католичку хијерархију, и ширили су прозелитизам; млетачка управа је била ефикаснија у скупљању пореза, а мање је подржавала локалне аутономије;

- Пожаревачким миром 1718. се Венеција званично одрекла овог поседа;

Угарска и Трансилванија;

- османски поседи који су били изгубљени у том периоду, изгубљени су у ратовању са силама чија је моћ расла; сви ти поседи припадали су трећем кругу османских поседа, налазивши се било на северу линије Дунава и Саве, било на северној обали Црног мора;

- повлачење је почело да се најпре одвија у првој од тих двају зона; након низа османских пораза, Карловачким миром су Хабзбурговци добили османску Угарску и њене јужне области између Драве и Саве; само је Темишварски Банат остао у рукама Османлија;

- друга већа последица Карловачког мира је била крај османског суверенитета над Трансилванијом; између 1613-1648, та кнежевина је успела да води независну политику захваљујући енергичним војводама као што су Габор Бетлен (1613-1629), затим Ђерђ I Ракоци (1629-1648); њихово богатство, стечено трговином и конфискацијом земље, омогућило им је стварање јаких трупа, те су тако интервенисали на страни протестаната у Тридесетогодишњем рату и вршили велики утицај на влашке и молдавске војводе;

- опоравак Османлија за време прва два Ћуприлића је омогућио да се потпуно реафирмише ауторитет султана над читавом земљом; војвода Ђерђ II Ракоци је свргнут 1657. због подршке коју је пружио Шведској, противно вољи Порте, у пољско-шведском рату, а кнежевину су освојиле османске и кримске трупе; Османлије су устоличиле нове војводе: Акоша Барчаја (1658-1660) је поставио Мехмед Ћуприлић и наметнуо му плаћање ратне одштете и повећање трибута, док је Михајла I Апафија (1662-1690) поставио Ахмед Ћуприлић; ово последње постављење је одбацио цар Леополд I (1657-1705), што је био непосредан повод за рат између Аустрије и Турске 1663-1664; упркос сјајној победи код Сент Готарда, Леополд I је пожурио да са Турцима потпише примирје у Вашвару 1664. где је Апафија признао за војводу;

- аустријски успеси у рату Свете лиге су омогућили Леополду да поврати изгубљену прилику: споразумима у Бечу и Блају 1686. Леополд I je наметнуо свој протекторат војводству, као и присуство хабзбуршких гарнизона у градовима, и годишњи намет од 700.000 флорина; 1691. је издао diplomu leopoldinum, одређујући тиме принципе укључења Трансилваније у хабзбуршке оквире: она ће остати независна кнежевина и неће

6

бити припојена Угарској, док три «нације» и четири «признате» вере задржавају своје привилегије, а земља је морала да плаћа годишњи трибут од 50.000 талира у миру и 400.000 флорина у рату;

- после смрти Михајла I Апафија, Порта је поставила новог војводу, Имре Текелија, али је он владао само месец дана; сабор Трансилваније је прогласио Михајла II Апафија, али ни он није прошао боље, јер га је одбацио Леополд I, и на његово место поставио Ђерђа Банфија (1692-1704); утврђујући такву ситуацију, Карловачки мир је одредио да Трансилванија остаје у поседу Аустрије;

- Пожаревачким миром, Аустрија је комплетирала своја освајања анектирајући поново једну османску провинцију, ејалет Темишвар, или Банат; осим што је господарила Угарском, Аустрија је могла да покрене поход јужно од Саве, освајајући Београд и север Србије, али то није дуго задржала, пошто је Београдским миром та област враћена Османлијама;

Румунске земље;

- упркос неколиким озбиљним упозорењима, ратови с краја XVII и у XVIII веку нису довели у питање суверенитет Порте према двема дунавским земљама: Молдавијом и Влашком ;

- током XVII века су повећани намети; током војних похода које је османска војска покретала у тој области, плењења су доста тешко пала сељацима;

- ако се изузму две деценије које је обележила владавина двојице енергичних војвода, Матеја Бесараба у Влашкој (1632-1658), и Васила Лупуа у Молдавији (1634-1653), политичким животом у ове две земље су управљали бојари; они су за своје богатство и моћ имали да захвале дарованим земљишним поседима и фискалним концесијама које су им одобрили кнезови, и растућим правима над сељацима која су им одобриле војводе да би обезбедиле њихову подршку; почев од краја века, војводе су ишле дотле да им додељују земљу која припада градовима, а касније и саме градове; они који су радили на земљи која им је припадала су од слободних сељака постали нека врста кметова, што је бојарима дало могућност да појачају притисак и повећају извоз пољопривредних производа у суседне земље;осим бојара, велике земљишне поседе су добијале цркве и манастири, као и они са Свете Горе;

- политичке снаге ове две земље су биле подељене у погледу сукоба с краја XVII века, у којима је њихов османски сизерен заратио са Аустријом и Русијом; бојари су се поделили на проосманску, прохабзбуршку и русофилску странку; у Молдавији је забележена и пропољска оријентација; почев од потписивања руско-турског мира у Радзину (1681), којим је призната руска доминација над источном Украјином, појачан је притисак на политички живот Молдавије (први пакт о савезништву је потписан већ 1656.)

- војводе су могле да се одрже на престолу само уз помоћ лукавости и дволичности; нешто пре смрти, 1687-1688. влашки војвода Шербан Кантакузен је започео тајне преговоре с Аустријом, док је мало касније, на исти начин војвода Молдавије, Константин Кантемир, потписао у Сибиуу 1690. тајни споразум са Аустријом, обећавајући јој помоћ против Османског царства, али је следеће године узео учешћа у борби турских снага у бици код села Зарнешти, код Брашова;

- за војводе, навикнуте да околишају, руско-турски рат из 1710-1711. је значио тренутак истине; влашки војвода Константин Бранковану (1688-1711), је био познат по способности да маневрише између различитих страна, и тако сачува Влашку освајања и пустошења; пред почетак рата је потписао тајни споразум о савезништву са руским царем Петром Великим; Порта је у Молдавији 1710. поставила за војводу Димитрија Кантемира, са задатком да надгледа Бранковануа, али је и сам Кантемир био русофил; са Русијом је потписао споразум о савезништву 1711. у месту Луцк, у Волинији, према коме би постао наследни кнез независне Молдавије са руским протекторатом; са овом нереалном жељом је покренуо своје трупе с Русима, и у бици код Прута 1711. доживео пораз, па је пребегао у Русију, где је постао царски саветник; Порта је на његово место

7

поставила Грка, Николу Маврокордата, сина бившег великог тумача – царског драгомана;

- Константин Бранковану се клонио да отворено стане на страну руског цара, чак је учествовао у османској победи; ипак, имао је много непријатеља: Маврокордат је вребао његов престо, пошто је Влашка била богатија од Молдавије, француска дипломатија је била забринута због његових намера, а породица Кантакузен, која је била у сукобу с њим, је одала егову тајну преписку са Бечом, па је он свргнут и отеран у Истанбул, где је морао да открије огромно богатство, а затим је погубљен; 1715. Никола Маврокордат преузима управу над Влашком;

- именовање Маврокордата означило је у обема земљама почетак периода који се назива «фанариотски», по грчком имену за фењер (фанари), којим је названа четврт у којој се налазила Патријаршија и богати Грци у Истанбулу, из чијих је редова «регрутовано» чиновништво за управу над овим двема земљама; ојачао је и утицај грчке цркве, па је и грчки уведен као богослужбени језик; грчке породице су се стапале са домаћим бојарима, па су постали румунизирани, а бојари грецизирани;

- нови режим, који је Порта увела због непослушности, допринео је јачој интеграцији румунских земаља у оквире Османског царства; уместо војвода, великих бојара, који су бирани између себи равних, дошли су функционери Порте, који су проналажени у хришћанским званичницима из престонице, а на које су им указивали драгомани Дивана и флоте;

- најважнији међу фанариотима-реформаторима био је Константин Маврокордат, који је био 4 пута господар Молдавије и 6 пута господар Влашке; покренуо је у обе земље у периоду од 1739-1749. пакет мера по угледу на Русију и Аустрију; новим статутом, старо наследно племство је постало «племство на служби» на руски начин; ногобројни бојари који су били ослобођени плаћања пореза су сада били ограничени у својим привилегијама, јер су мали бојари морали да плаћају личну таксу; контрола централне власти над локалном управом и примена реформи била је осигурана именовањем два чиновника у сваком срезу које је плаћала држава, а називали су се исправници;

- кметство је правно укинуто, а сељаци су класификовани на основу броја говеда; враћена су им нека права одузета од стране бојара, а десеци и кулуци су били одређени декретом;

- Аустрија је по одредбама Пожаревачког мира анектирала један део Влашке: Малу Влашку или Олтенију, али је већ Београдским миром она враћена Влашкој; истовремено, у Молдавији је дошло до краја руске окупације;

- османски суверенитет над румунским земљама је угрожен руско-турским ратом (1768-1774), када су трупе Катарине Велике држале Букурешт и Јаши; оне су напустиле те градове после потписивања Кучук-Кајнарџијског мира 1774. , по коме Русија напушта и предаје Порти ове земље, али уз обавезу да Порта амнестира становништво и врати му добра и титуле, као и да омогући слободно исповедање вере и обнову и градњу цркава; Порта се обавезала да у наредне 2 године не намеће трибут, а Русији је омогућена интервенција у случају кршења одредаба мира;

- овај рат је за последицу за Молдавију имао и уступање северозападне провинције Буковине, што је потврђено аустро-турским договором из 1775.;

Север Црног мора;

- након војних похода Петра Великог на доњем Дњестру и Дону 1695-6., споразум у Цариграду 1700, у складу са руско-османским разграничењима из 1704. и 1705., потврдио је крај османског суверенитета над северним приморјем Азовског мора: утврђење Азов и његова територија прелазе у руке руског цара, док султану припада Казикирман и утврђења доњег Дњепра; споразум из Прута 1711. прецизиран споразумом из Цариграда (1712) омогућио је Порти да поврати територије; Порта је опет изгубила Азов Београдским миром и споразумом о разграничењу из Ниша (1739), али је уз интервенцију Аустрије и Француске договорено да тврђава Азов буде порушена, а територија демилитаризована;

8

- према споразуму из Кучук-Кајнарџе, повлачењем својих снага је султан повратио своје позиције између доњег Дунава и доњег Дњестра, са градовима Исмаилијом, Килијом, Акерманом и утврђењем Озуом на ушћу Дњепра; насупрот томе, Азов је трајно припао Русији, која је добила и Јени Кале и Керч на југоистоку Крима, што јој је омогућило да обезведи везу између Азовског и Црног мора, а добила је на ушћу Дњепра и дворац Кинбрун (Килбурун);

- споразумом је призната и слобода и потпуна независност Татара под вођством њиховог хана на Криму, што је значило и крај османског суверенитета над Кримским канатом, успостављеним још у време Мехмеда II, али је имлицирала и напуштање султанових поседа на југу Крима, на полустрву Таман и делти Кубана;

- султан је с Татарима одржао још само верску везу, као калифе са члановима муслиманске заједнице; овај губитак је био болан јер се први пут радило о исламској територији.

Османско заузимање арапских провинција

1514 – битка код Чалдирана1516-1517 – освајање Египта1514-1574 су арапске провинције ушле у састав Османског царства, и чиниле су 2/5 територије. То су области које су ређе насељене од европских, има доста пустињских предела. Груба процена је да је у њима живело око 12 милиона становника.Административна подела је иста као и у европским провинцијама (беглербеглук, санџак, нахије). Било је и одступања и промена појединих санџака. Та административна подела била је веома чврста и те османске провинције су задржале исте границе кад су претворене у самосталне државе, што значи да се поштовала подела етничке и географске законитости. То су територије са прошлошћу, тако да Селим И кад осваја Египат побеђује Мамелуке, у Тунису Хафсиде. Задржале су се локалне специфичности и сегменти управе који су били корисни. Сви имају карактеристични изглед града. Северна Африка је карактеристична због утицаја Медитерана.

Извори османској управи над арапским провинцијама;

Арапске провинције нису биле у фокусу историчара као европске, развијеније од арапских земаља, и самим тим ближе за проучавање, па су се француски и енглески историчари освртали на европске делове Османског царства. Французи су направили највећи продор, па су отворени архиви у Истанбулу и Анкари, као и у Каиру, Дамаску, Алепу. Дефтери Палестине и Сирије нису проучени у потпуности. Из њих се сазнаје о административној и територијалној подели, типовима насеља, пољопривредној проиводњи. Кануннаме (Дамаск, Триполи, Алеп, Басра, Египат) обрађене до сад су значајан извор и о управи и о привредној делатности. Оне се баве наплатом пореза, износом дажбина, правима на трговину. Султанове наредбе су веома значајне и сачуване, издаване су на захтев локалне власти, и покривају читав низ проблема (регрутовање војске за походе, обрађивање земље, проблем из Алепа из 18.века због мешања мушког и женског становништва). Притужбе централних власти су значајни документи, нарочито за свакодневни живот.

Регионална управа;

Општи принципи: поштовано је историјско наслеђе у арапским провинцијама, Османлије остварују своју управу, ту се огледа преко 3 институције:

9

• намесници или валије (санџакбег) – дужност му је да се стара о општој добробити, да чува ред и мир, прикупља порезе; у рангу су везира, носе титулу паше; имају велика овлашћења; смене су биле учестале, њихова власт је ограничавана да не би превише јачала;• судије (кадије) – исте су као и у европским провинцијама; број кадилука зависи од броја муслимана; постоји рангирање кадија, тако да је кадија општински судија, а мула окружни, као у Европи, али у арапским провинцијама постоји и велики мула (казаскер); сваки град је имао свог мулу;• јаничарски одреди – поред царских јаничара постоје и локални одреди, који због плате улазе у војску; славиле су се све победе османске војске (освајање Кандије је прослављено и у Каиру и Дамаску).

Порески систем;

Разликује се порески систем због тога што нема хришћана и нема обрадиве земље (пустиња). Постојао је на делу, а основни облици пореза били су:• еманет – прикупљао га је чиновник емин, и добијао плату (улуфу)• илтизам – појединац купује у закуп мукату на годину дана, и задржава евентуални вишак с ње• тимар – носилац тог права обавља војну и адм.службу, а заузврат прикупља порез у додељеној области;Концесије су се давале на годину, с тенденцијом да прерасту у трајне, а затим наследне – маилкане. Не зна се тачна висина пореза, највише је давао Египат, док су се да редовно исплаћују порез трудиле и Сирија и Палестина. У 17.веку земље северне Африке су нередовно исплаћивале порез јер су биле далеко од центра, а централна власт није имала снаге да прикупља порез.

Снаге кохезије;

Османска сила је у служби вере, бори се у име вере, тако да је то свима прихватљиво, па их везује. • Царство је заштитник муслимана – Ахмед И у 17.веку тражи од Анрија ИВ да прихвати арапске избеглице које су из Италије пребегле у Француску;• Везаност провинција за царство – султан се помиње у проповедима, провинције кују новац с његовима ликом, њихова војска учествује у ојним походима;• Унутрашње привредне везе – значајни трговачки центри , врши се размена; • Ходочашће – најбитнији кохезиони фактор, јер су сви дужни да одлазе у Меку; читаво ходочашће се одвија у границама једне државе, нема преласка граница и добијања дозвола; Каиро и Дамаск су центри окупљања, полазишне станице; велико људство и новац су трошени да се све то организује; то је уједно била и туристичка понуда и трговци су имали велике користи од тога.

10