RIJEKA, MART 2016.

215

Cijena 10

kn, 1

,5 € - u pret

plat

i 10%

popus

ta

list za

svu d

jecu

UTEMEQILA T

ATJANA O

LUIĆ MUSIĆ

1994.

4 Mama na navijawe (priča) 6 Daqine - blizine (Putevima radoznalih) 8 Proqeće (pjesma)10 Nepoznato o poznatim ženama12 Uskršwi post13 Svetiwa pravoslavnog sveta14 Miloš Obilić15 Srbi u Rusiji16 Srbe nema, al’ delo ostalo18 Republika Malta20 Mali tragači (strip)22 Znam latinicu, učim ćirilicu24 Oglasi kupusnog ista (strip)26 Ekologija: Korisne, ali opasne28 Aleksandra Saška Stanković30 Marko Čelebonović31 Kviz32 Nosorog (Da li ste znali?)34 Predstavqamo...38 Maštom, rukom...40 Mala galerija42 Veliki odmor43 Web-zanimacije44 Čipko

SADRŽ

AJ

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci!

Napokon je došao i prvi proqetni mjesec. Usko-ro će sve biti šareno, a i vi ćete biti vedriji i radosniji i vjerovatno više na igralištima i dvorištima. Sigurni smo da ćete pomagati i roditeqima, posebno mamama, da sadite baštu. Uz sve te obaveze, ne zaboravite učewe i vašu "Bijelu pčelu" kojoj ćete slati radove, likovne i literarne o proqeću.Zato olovke, bojice i kistove u ruke i krenite!

vaša Bijela pčela

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Mama na navijaweNe shvatam zašto se baka toliko obradovala. Kad sam se vratila iz škole, dočekala me sa smiješkom na ozarenom licu. Kazala mi je da me u kuhiwi na stolu čeka izne­nađewe.Na stolu nije bilo nikakvog izne­nađewa. Bila je samo jedna veli­ka lutka, sa dugom crvenkastom kosom, u haqini od svjetloplave svile. To je ona lutka koja se na­vije, pa se dugo klawa i maše ru­kama, stalno ponavqajući riječ MAMA.Baka je kazala da su je mama i tata poslali prije deset dana, ali da ranije nije mogla da stigne jer je morala putovati kroz tri drža­ve.Htjela sam se zbog bake obrado­vati. Htjela sam s wenog lica ot­kinuti makar komadić osmijeha i prenijeti na svoje, ali to nisam nikako mogla.

Baka mi je još kazala da je mama pi­sala da će ona i tata sigurno doći za Novu godinu. Opet sam se htjela obradovati, ali nisam mogla, jer u školu idem u sandalama, a to znači da je do Nove godine još dugo.– Neću lutku! – rekla sam baki.– Zašto, pčelice moja? – upitala me i pomilovala po kosi.– Neću! – vikala sam. – Dosta mi je lutki na navijawe koji dozivaju ma­mamu. Imam ih punu sobu.Još sam htjela da kažem baki da svi imaju mamu i tatu, a ja samo lutke iz Wemačke. I htjela sam još da ka­žem da hoću mamu i tatu. Htjela sam svašta da kažem, ali nisam mogla jer sam u bakinom oku vidjela suzu.– Doći će oni – kazala je baka, ali joj nisam mogla vjerovati.– Piši im neka mi ne šaqu ovakve lutke – rekla sam. – Piši im neka pošaqu neku drugu, neku mamu na navijawe koja će izgovarati moje ime.Baka je plakala. I ja sam žeqela da plačem, ali baš to nisam htjela.

Ranko Pavlović

6 Bijela p^ela6 Bijela p^ela

Daljine, ma kako ih doživljavali, bilo kao geografske, emotivne, metaforične i slično, ostaju uvek iste: zagonetne, izazovne, pri-vlačne… Dešava se da kad pomislimo da smo im se približili, one izmaknu. Ali, i sasvim neočekivano mogu da postanu blizine. Ponekad se zapitamo da li ćemo ikad stići do njih. Kada bi se bar znalo kako na daljine gledaju beloglavi supovi iz kanjona reke Uvac kod Nove Varoši, možda bismo drugačije razmišljali o njima. Izvesno je da i njih privlače daljine. Primećeni su u Portugalu, Izraelu, a i na se-veru, u Letoniji. Rižani su uhva-tili jednog supa i pošto je imao oznaku na nozi, vraćen je u Novu Varoš.

D a l j i n e - b l i z i n e

Rečeno, i još ponešto, vrzmalo mi se po glavi dok sam se spremao na put za Kavkaz. Jer, do Jereva-na stiže se preko Rige! Početkom jula 2010. stigao sam u glavni grad Letonije. I, umalo da se pre-domislim i odustanem od puta za Jermeniju i Gruziju. Magija Rige

Zgrada opere

Panorama grada Rige

pretvorila je daljine u blizine.Zapadna Dvina, po letonski Du-agava, pre zagrljaja sa Baltičkim morem grli Rigu. Prema jednoj graviri iz 1700. godine, koju je u Nirnbergu uradio Rudolf Johan Helmer, Riga izgleda kao velik i napredan grad. Od 1201. godine kada je osnovana, Riga se stalno razvijala. Međutim, trgovinske veze baltičkih krajeva sa drugim delovima sveta mogu se pratiti već od praistorije. Čini se da se najviše trgovalo ćilibarom. Na dubini od nekoliko metara ispod površine Baltičkog mora nalaze se ogromne količine fosilizirane bo-rove smole stare oko 60.000.000. godina. Po nalazima u raznim de-lovima sveta, uključujući i Kinu, moguće je prepoznati ćilibarske puteve. Kod nas, kod crkve sv. Petra nedaleko Novog Pazara, pronađeno je čak 5.264 ćilibarska predmeta! Danas, na ulicama i trgovima Rige, gotovo na svakom koraku,

7Bijela p^ela 7Bijela p^ela

D a l j i n e - b l i z i n e

Spomenik Mihailu Talju

Riga, centar grada

može da se kupi suvenir od ćili-bara.Za veze baltičkih zemalja sa našim krajevima posebno je zanimljiv Petar Smekja, kapetan iz Perasta, koji je 1746. godine svojim bro-dom Leone coronato doplovio do baltičkih luka. U povratku, 1748. godine napali su ga gusari blizu Gibraltara i Leone coronato je za-vršio na dnu okeana, a sa njime i brodski dnevnik. To nije obeshra-brilo Petra i on je uspostavio prvu brodsku liniju između Venecije i Rige i tako daljine učinio manje dalekim.Lep trag bliskosti sa Rigom osta-vio je kralj šahovske mašte, po-znat i po nadimcima Gusar iz Rige, Čarobnjak iz Rige, prvak sveta u šahu Mihail Talj (1936-1992.). Bio je veliki prijatelj Ju-goslavije. Drevnom igrom zbliža-vao je sve ljude sveta. Možda je baš on naveo šahiste da prihvate geslo Gens una sumus (Jedan smo rod). U velikom parku Ver-manes u centru Rige podignut mu je spomenik. Čuvar parka mi reče

da jedna nepoznata žena redovno ostavlja buket svežeg cveća pored njegove biste.Posebnu pažnju zaslužuje Andrejs Pumpurs, centralna ličnost leton-skog preporoda. Njegovo delo Lačplesis je najznačajnije u ce-lokupnoj letonskoj duhovnoj kul-turi. Ponesen idejama svesloven-skog bratstva, on kao dobrovoljac učestvuje u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Na frontu je proveo četiri meseca. Napisao je nekoli-ko značajnih radova o Srbiji.Riga je dugo bila pod nemačkim uticajem i to se uveliko oseća. I so-vjeti su ostavili svoj trag. Pa ipak, arhitektonska, higijenska i urbana strogost nisu Rigu lišili topline. Sve palate starih trgovaca, crkve i javne zgrade znalački su obnov-ljene. Ne čudi da Rigu nazivaju Otmenom damom u srcu Baltika. Tome naročito doprinosi muzički život s obzirom da se umetničkoj muzici poklanja najveća pažnja. Prosto je neverovatno da kamerni

sastavi na ulici izvode i najzahtev-nija muzička dela. U parku blizu reprezentativne zgrade Nacional-ne opere veoma mladi muzičari izvodili su Dvoržakov koncert za violončelo i orkestar u H-molu! Riga bi mogla da ponese i epitet grada kamernih boja.Letonija je ravničarska zemlja, puna jezera, kanala i rečica, ali bez tragova poplava! Možda te pijanure, kako bi rekli Italijani, navode Rižane da streme ka visi-nama. Kad se u predvečerje (smr-kava se oko 22h) pogledaju silu-ete brojnih zvonika, nosača super modernih mostova, ultra moder-no oblikovanih poslovnih zgrada, stiče se utisak da nizina ne mora da bude depresivna.Danas se i do najudaljenijih mesta stiže relativno brzo i lako. A da li su time daljine postale blizine? Uglavnom ne. Da bi to postale, potrebno je da veze među ljudima i narodima budu iskrene. Čini se da to baš i nije lako postići.

Bukva javlja starom grabuDa je jutros visibabuVidela kraj vite jele:Haljine joj sasvim bele,U stasu je sva zelena,Nasmejana, svetla lica,A pored nje – ljubičica!

Ljubičica s punim pravom.Ponosi se ljupkom glavom,Pa kupini došaptava:"Al' mirišem, al? Sam plava!"

I još bukva svima javlja:Stari hrast je dobrog zdravlja.Stoji gordo na ćuviku,na obronku, na vidiku,Širi svoje grdne šake,Na prstime drži svrake.Povio je stara plećai davnih se dana seća.

Al? iako star – on lista,I od sreće sav se blista.Iz šumarka, na proplanku,Vetrić poš'o na igranku.Pun nemira i aprila,Raširio laka krila,Pa kroz šumu juri, trčka,U potoku da se brčka,Da u mladom lišću šupka,da ga hvale brest i kruška.

Veverice dve se srele,Pa u jednom dahu vele:"Sve su ptice poludele".Luduje i cela šumaKao da je sišla s uma.Sve raskošno sdesna, sleva,Šta to znači? – pita ševa.Proleće je,Proleće je!

Proljeće

Nikola Drenovac

Ilust

rova

la: P

etra

Kož

ar

10 Bijela p^ela

Pripremio: RatKo RelI]

ISIDORA SEKULIĆ(1877-1958)

Osim poznavawa kwiževnih djela pisaca, mnoge čitaoce privlače i zanimqive zgode i doživqaji iz wihova života i stvaralaštva. Kada je riječ o ženama piscima, zanimawe je još veće, možda i zbog toga jer su se žene kao spisateqi­ce relativno kasno pojavile u svijetu kwiževnosti, što se

NEpOzNATO O pOzNATIM ŽENAMA

odnosi i na Srbiju. Razlozi su nepovoqne društvene pri­like za žene koje su se bavile kwiževnošću.Kada je jednom Milicu Sto­jadinović Srpkiwu u wezi­noj kući posjetio patrijarh Rajačić i kad je čuo da mlada djevojka piše pjesme, grubo ju je zapitao: “A znaš li da ku­vaš i krave muzeš?“ Ovakva i slična pitawa Milicu su pratila čitav život.Od ovog neugodnog doživqa­ja jedne mlade žene koja je za­voqela kwiževnost, do naših dana – u novim društvenim i kulturnim zbivawima – u srp­skoj kwiževnosti pojavio se zavidan broj žena koje su se

posvetile kwiževnom stvara­laštvu. Srpska je kwiževnost danas nezamisliva bez Mili­ce Stojadinović Srpkiwe, Jelene Dimitrijević, Danice Marković, Milice Janković, Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Jare Ribnikar, Mire Alečković, Grozdane Olujić, Svetlane Velmar / Janković, Dare Sekulić, Rad­mile Lazić, Qiqane Arsić imnogih drugih.Zanimqivosti iz života i rada žena kojima je pisana riječ postala životni poziv mogu biti korisne jer upot­puwuju sliku o wihovim kwi­ževnim ostvarewima i wiho­vim životnim putevima.

Isidora nije voqela novi­nare. Kada je razgovarala sa Grozdanom Olujić (novinar­kom i budućom kwiževnicom), na početku razgovora odmah je

rekla: “Ako ikad budete pi­sali o ovome što govorimo, a najboqe da ne pišete ništa, pišite o svojim impresijama, o onome što ste vi saznali – ili ćutite. Ćutawe je velika stvar, verujte mi…“Nakon toga Isidora kaže da su joj važna tri životna pravila: rad, siromaštvo i ćutawe. „Rad je ideal. Čovek mora da se navikne na odri­cawe, ako hoće da dela… Ja sam spavala celog života samo po četiri sata, često se u mesec dana po petnaest dana gladovalo da bi se moglo ići u Rim, Pariz, London…“O svom je kwiževnom radu je rekla: “Moj život i moje misli vide se u onome što sam napisala! I od moga rada ostaće samo ono što vredi, ako nešto vredi. Možda će

kroz dve hiqade godina biti sve zaboravqeno…“Kwiževnica Jara Ribnikar u svojoj kwizi „Život i pri­ča“ navodi Isidorina raz­mišqawa: „Ja ženski svet delim na kuvarice i sobarice. One koje lepo kuću spremaju, ne znaju da kuvaju, a kuvarice obično imaju nered i prašinz po kući. Ja spadam u sobari­ce… Spremam svakog dana i ne volim da kuvam“.Jara je često posećivala Isi­doru jer su stanivale u susjed­stvu. Jednom je po sinu Dar­ku Isidori poslala kolače. Dugo je bio kod Isidore, jer su, kako je rekao majci, razgo­varali o fudbalu, a Isidora se odlično razumjela u taj sport. Poznavala je sve igra­če timova Prve lige.Isidora Sekulić prva je

11Bijela p^ela

DESANKA MAKSIMOVIĆ(1898-1993)

DARA SEKULIĆ(1931)

žena koja je izabrana za aka­demika SANU (Srpske akade­mija nauka i umetnosti).

mišqala da se vrati u svoj zavičaj i da bude čobanica i živeći u običnoj kolibi da oživi čari svog djetiwstva. Kada bi dolazila u Branko­vinu za lijepog vremena, od­lazila bi u šumicu gdje bi razmišqala i pisala…Kada se mnoštvo wenih ze­mqaka i poznatih qudi opra­štalo od velike pjesnikiwe, brankovački prota Vladan Kovačević ispričao je zani­mqiv događaj o uzvraćenoj qubavi prirode prema De­sanki:„Na dan wene sahrane, dok je naš tadašwi predsednik go­vorio o pesnikiwi, doleti jato ptica na drvo iznad nas i tako gromko i jednoglasno zacvrkuta, da nas natpeva, te smo morali sačekati par minuta dok opet složno ne odleteše. Doživeli smo to kao wihov oproštaj od veli­ke Desanke.“

igra“. Za vrijeme izbjegliš­tva u Prištini unuci Ani koja nije voqela da jede, jed­nog joj dana baka Dara pred­loži: “Svakog dana ću ti na­pisati pesmicu, samo ručaj.“ Kad bi napisala unuci pje­smicu, zakačila bi je iznad stola gdje je mala unuka jela. Tako su se iz dana u dan niza­le pjesmice, a od wih nastala je jedina Darina kwiga za dje­cu. Pišući pjesmice za unu­ku nije ni pomišqala da ih objavi. Međutim, izdavači su se zainteresirali za taj rad i te su pjesme objavqene i na­građene. Prilikom dobivawa nagrade autorka je prisutni­ma rekla da se s tim pjesmi­cama za unuku Anu, ustvari, „samo igrala“.Dara Sekulić nekoliko se puta susrela s Ivom Andri­ćem. Jedan joj je susret poseb­no ostao u sjećawu.“…Ja sam tada bila jedina žena član Udružewa kwiževnika Bo­sne i Hercegovine. Došla sam, onako skromno sjela i slušam kako ga svi nešto pitaju… Ovi moji svi se istr­čavaju, mene ne primjećuju… Kad u jednom trenutku, Ivo Andrić, ustaje, pravi krug, dolazi do mene i kaže: A Vi, drugarice Sekulić, kako ste? Pazite, pita me to kao pravi gospodin… Čitao sam Vaše pesme i stekao dojam da biste Vi mogli i prozu pisati… Dara je velikom piscu odgo­vorila da pokušava, ali da nema vremena jer radi kao so­cijalni radnik.Dara je ovaj susret završila riječima: “Dakle, gospodin je primetio da tu sjedi jedna žena. Žensko biće koje ovi naši grmaqi ni ne vide…“

Zanimqivo je kako je nasta­la Darina kwižica „Reč se

Prilikom susreta patrijarha Pavla, kojeg su zvali „svetac koji hoda“, i Desanke Maksi­mović, najveće srpske pjesni­kiwe, tekao je ovaj razgovor:– Vaša Svetosti, vi meni li­čite na one svetiteqe iz na­rodnih pesama. Slušala sam kako uz gusle o wima pevaju u mojoj Brankovini.A vi meni ličite na te pesni­ke narodnih pesama. Slušao sam vašu pesmu o streqanim đacima. I eto, ta vaša pesma stvara svetiteqe. A pesma koja nekog posveti – postane narodna pesma. Zato ste vi, gospođo Desanka, narodni pesnik.Tako su ovo dvoje duhovnih velikana odredili jedno dru­gome mjesto koje im uistinu dolikuje.Desanka Maksimović je neiz­mjerno voqela prirodu svoje zavičajne Brankovine: šume, livade, brežuqke, voćwake, potočiće, ptice… Čak je raz­

USKRšWI pOST“Post je koristan onda,

ako poste ne samo usta naša,već i oči i uši i noge i ruke...”

Sveti Jovan Zlatousti

vi hrišćani, pa i mi pravoslavni, idemo ka najvećem prazniku

Hristovog vaskrsewa, Uskr­su. Radost praznika dočekuje­mo velikim postom koji tra­je sedam sedmica. Ove godi­ne uskršwi post traje od po­klada 14. marta do 30. aprila. Prvu i zadwu sedmicu, i svaku sredu i petak, strogo se posti na vodi a ostale dane na uqu. Vreme posta je vreme kajawa i molitve, to je vreme čišćewa od greha i uzdizawe ka duhov­nom saznawu. Naša pravoslav­na crkva uči nas da je post, uz molitvu, iskreno kajawe, a uz pomoć Božiju sredstvo za isceqewe naše duše. Pravi i istinski post je, po učewu svetih otaca, post tela i duha jer je čovek stvoren od tela i duha i samo takav post dono­si duševno ozdravqewe. Pra­

S

12 Bijela p^ela

vi i istinski post prosvećuje naš razum, čisti našu dušu i jača qubav prema bližwi­ma. Post gorde i uobražene čini smirenima i krotkima, post iz naših srca izgoni zle misli i čini nas duhovno či­stim. Sveti Jovan Zlatousti uči nas: „ Post je koristan ako poste ne samo usta, već i oči, uši, noge i ruke.“ Sveti

traje od ponedeqka siropusne nedeqe po do Lazareve subote. On predstavqa uspomenu na četrdesetodnevni post Gos­poda Isusa Hrista u pustiwi. O ovom postu svedoče aposto­li Matej i Luka, a i sam Gos­pod Isus Hristos govori svo­jim sledbenicima: „A ti kad postiš, namaži glavu svoju i lice svoje umij…“Spasiteq je sam postio i preporučio nam post. Post je ostavqen slobodnom izbo­ru hrišćana, ali ga aposto­li i crkva kao ustanovu hri­šćanskog života propisuju članovima crkve. Post uve­den je u crkvenu praksu izme­đu drugog i četvrtog veka po­sle Hrista. Uskršwi post je dosledniji i stroži u Pravoslavnoj cr­kvi nego što je to u Rimoka­toličkoj, a pogotovo Prote­stantskoj. Za četrdesetodnevni post pred Uskrs crkva vezuje tajnu pokajawa i tajnu euharistije (pričešća vernika). Pokaj­ni karakter ovoga posta se ogleda u posebnom bogoslu­žewu, velikom večerwu, više čitawa a mawe pojawa i slu­žewe sveštenika u crnim odeždama. U vreme Uskršweg posta pra­voslavni hrišćani izbegava­ju pevawe i igrawe, pravqewe veseqa. Postarajmo se da i mi u ovom periodu posta pred najveći hrišćanski praznik postimo i molitvom očisti­mo tela i duše naše.

Radoš Matić

Jovan Zlatousti nam još kaže da su post i molitva za one koji ih upražwavaju dva kri­la koja nas podižu ka Bogu. Posebno se kod pravoslav­nih hrišćana poštuje Uskr­šwi post. To je najveći post jer prethodi prazniku nad praznicima, Uskrsu, bez koga nema spasewa. Uskršwi post

anastir Dečani je naj­veća sakralna građevi­na Srbije, a u wemu se

nalaze najveći i najkomplek­sniji ciklusi fresaka. Nig­de nema više sačuvane kame­ne plastike nego u Dečanima. Ktitor, kraq Stefan Uroš III Dečanski, najtragičnija je ličnost srpskog sredweg veka. Otac ga je oslepio, a sin nare­

13Bijela p^ela

M

MaNaSTiR DeČaNi

1348. Za to vreme veliki broj umetnika uradio je više od hiqadu scena raspoređenih u 20 ciklusa sa nekoliko hiqa­da figura. Islikane su, pored ostalog, istorijske kompozi­cije, loza Nemawića, kalen­dar… Od slikara se potpisao samo grešni Srđ. Pored freskopisaca radili su i minijaturisti. Da spo­menemo samo Longina koji je u 16. veku uradio ilustrova­nu legendu sv. kraqa Stefana Dečanskog.Od brojnih dragocenosti po­sebno su značajni fermani turskih sultana jer najupeča­tqivije ukazuju kroz šta je sve prolazio ovaj manastir. Kqučno je bilo, a i sada je, pitawe odnosa Srba i Alba­naca. Posle seobe Srba 1690. u okolini Dečana ostalo je

svega nekoliko srpskih kuća, a broj šiptarskih se popeo na preko tri hiqade. Zbog toga su kaluđeri govorili da se nalaze u vučjoj čequsti. Šip­tari su pqačakali i otimali sve što su hteli. Čak su uzi­mali i crkvene odore i u wih oblačili svoje neveste pri­likom svadbi da bi svečani­je izgledale. Posle su odore vraćali. U tim neprijateqskim radwa­ma isticalo se pleme Maliso­ri. Sa wima su u sukobu bili Albanci iz sela Dečani, ko­jima je bila čast da čuvaju ma­nastir. Tešku situaciju u ko­joj se nalazio manastir htela je da iskoristi rimokatolič­ka crkva i da otme manastir. Na te nasrtaje, potpomognute od Austrije, kaluđeri su ima­li samo jedan odgovor: Dečani su zajednička svetiwa čita­vog pravoslavnog sveta i bez wihove saglasnosti manastir se ne može otuđiti.UNESCO je 2004. Dečane upi­sao na listu svetske kulturne baštine.

Milutin Dedić

SvETIWA pRAvOSLAvNOg

SvETA

Gradwa je trajala osam godi­na, od 1327. do 1335. godine. Stefan nije dočekao završe­tak. Sačuvana je ktitorska poveqa pisana na pergamen­tu u obliku svitka duga oko pet metara. Potpisali su se Stefan i Dušan. Postoji i produžetak – knegiwa Mili­ca, koja je manastir obnovila posle Kosovske bitke, takođe se sa sinovima Stefanom i Vukom smatra ktitorom De­čana. Glavni arhitekta bio je fra Vito (Vid), mali brat iz Kotora. Uz wega se pomiwu protomajstor Đorđe sa bra­ćom Dobroslavom i Nikolom. Oslikavawe je trajalo do

dio da ga ubiju. Svaka od ovih čiwenica zaslužuje posebnu pažwu, a ovom prilikom izne­ću samo ono najvažnije.Mada postoje pouzdani poda­ci o manastiru, neke legende zaslužuju da se pomenu. Jedna od wih se odnosi na izbor me­sta gradwe i ime manastira. Po predawu, kad je kraq Mi­lutin oslepio sina Stefa­na, wegove je oči obesio iznad gradskih vrata (Prizrena). Šetajući tako slep, Stefa­na opazi sv. Arhanđel. Sve­titeq se sažali, pretvori se u orla, skine oči sa kapije i darova ih kraqu govoreći Odeči oči. Kraq je progle­dao i na tom mestu podigao manastir posvećen Vaznesewu Hristovom. Mesto je Hvosno, pored reke Bistrice u pod­nožju Prokletija.

14 Bijela p^ela

Pi{e: Jovan SavI^In PRIca

loš se naziva Kobilić ili Kobilović.U 13. vijeku ovo je prezime zvučalo neprilično jer je za­boravqen wegov smisao pa je iz prezimena brisano slovo K. Nastalo je više legendi koje su objašwavele junaka.Obila majka rodila je obila junaka u smislu „velikog“, jer je i ona bila velika.

kao Međedović iz narodnih priča.Po jednom drugom predawu Obilića je rodio zmaj. U na­rodnoj pjesmi „Miloš Obi­lić zmajski sin“ kaže se:

MILOš ObILIĆ I DRUgI zMAJEvI

JUNACIMiloš Obilić je legendarna mitska figura koju je narodna svijest tokom vjekova obliko­vala dodavajući joj natprirod­na svojstva i vrline preuzete iz pradavnih paganskih obi­čaja i vjerovawa.Ime Obilić novijeg je datu­ma. U narodnom predawu Mi­

Kakav je smisao imena Kobi­lić?Po najstaijem narodnom pre­dawu Miloša je rodila ko­bila. U ranoj fazi razvitka mnoga plemena i narodi sma­trali su da vode porijeklo od životiwa koje predstavqaju wihovog mitskog pretka, to­tem, znak i atribut wihovog roda, kao i da se božanstvo – zaštitnik roda i plemena javqa u obliku životiwe.Predawa koja govore da je Mi­loša rodila kobila neće nam izgledati neobično ako po­tražimo uzroke i posqedice ove istorijske pojave.Znamo da najveći epski juna­ci svih naroda izuzetnu snagu i hrabrost najčešće duguju svome natprirodnom pret­ku. Nekada je jedan roditeq božanstvo, a nekad mitska životiwa, ponajčešće ona koja posjeduje veliku snagu,

Kraqević Marko (rad Đure Jakšića)

Miloš obilić (rad Đure Jakšića)

Banović Strahiwa (rad Miše Jelića)

„Što god ima Srbina junaka koga su odgojile vile, mnogoga su zmajevi rodili.“Pored Obilića zmajski sino­vi su: Zmaj Ogweni Vuk, Bano­vić Strahiwa, Qutica Bog­dsn, Kraqević Marko, Reqa Krilatica i drugi.

15Bijela p^ela

ijepi moj narode bje­lopčelski, evo nas u Rusiji početkom 18.

vijeka. Traju pripreme za osnivawe Moskovskog uni­verziteta. Ukazala se potreba preobražaja Rusije u oblasti vaspitawa, što je izveo srp­ski pedagog Todor Janković, potomak stare srpske poro­dice iz sela Mirjeva kraj Be­ograda.Wega je preporučio srpski mitropolit Josif Putnik velikom knezu Pavlu Petro­viću.Janković je iz Beča otišao u Rusiju, obavio reformirawe narodnih škola. Napisao de­vet uxbenika, postao član Rus­ke akademije. Za caricu Kata­rinu II stvorio je akademski rječnik. Umro je 1813.Janković je kao svog nasqedni­ka ostavio Srbina Terlajića, koji je utemeqio građansko zakonodavstvo u Rusiji.Prema ruskih arhivima, Srbi su radili na osnivawu ruske vojne flote, nakon što su stvorili trgovačku flotu južne Rusije.U gradovima na jugu Rusije iz­građene su brojen kuće u koji­

L SvJETLIM TRAgOM SRbA U RUSIJI

15Bijela p^ela

Rusiju odlazili i pojedinačno na školovawe, diplomatske službe, ženidbe i udaje.U to vrijeme kijevsku Duhovnu akademiju pohađalo je 28 srp­skih studenata, među wima Jo­van Rajić, veliki srpski pisac i prevodilac. Atanasije Stojković, fizi­

Karađorđev sin Aleksandar školovao se u Rusiji gdje je 1842. godine imenovan za kne­za. Wegovi sinovi Đorđe i Ar­senije Karađorđević živjeli su u Rusiji kao vojni pitomci i školovane starješine ruske armije.

J.S. Prica

ma su živjeli srpski trgovci i srpski kapetani koji su se zauzeli za razvoj parobrodar­stva. Pod ruskom zastavom po­četkom 19. vijeka brodove su podizali Komnenović, Čotić, Ivanović, Đurasović, Malo­vić, Ilić, Petrović…Ruska trgovačka poduzeća sa­čuvala su spomen na Marka Gojkovića, Spiridona Vojino­vića, braću Seniće…Do početka 20. vijeka Srbi su u

čar, došao je u Harkov iz Bu­dima 1812. godine i preselio u Petrograd. Sanitetski ge­neral Ante Gvozdenović bio je nosilac Medaqe sa trakom svetog Andreja i Đorđa za rat­ne i medicinske zasluge.Toma Milinović Moriwanin (1770­1846), vojvoda i topxija Karađorđev koji je preživio Prvi srpski ustanak, emigri­rao u Rusiju i živio u gradu Akermanu na Crnom moru.

Ruska carica Katarina II

re mnogo godina, iz Kon-stance na putu ka Beogradu, iznenada smo sleteli u Arad,

tada nama nepoznat grad i odlučili smo da ostanemo koji dan u gradiću na zapadnoj ivici Panonije, u Bana-tu, blizu Mađarske. I kako to biva, odmah su se našli dobrovoljci, mla-

P

AradPiše: Milena Dražić

16 Bijela p^ela

gradsko zdanje u Aradu crkva Sve-tog Petra i Pavla. Gradio je od 1698. do 1702. Jovan Popović Tekelija. Kad je posle Karlovačkog mira reka Moriš postala granica između Au-strougarske i Otomanske imperije, Evgenije Savojski je poslao Jovana Popovića Tekeliju da osnuje vojnu granicu, a Tekelija se, u bici kod Sen-te, sa većom vojnom jedinicom, sa 200 konjanika i 300 pešaka, istakao podigne u Aradu tvrđavu za odbra-nu od Turaka. Danas u Aradu živi samo 500 Srba. Ali, duboki su tragovi srpskih dela posvuda. U arhitekturi najvidljivije su zgrade Milana Tabakovića. Talentovani gra-

osnivač grupe Zemlja, član Srpske akademije nauke i umetnosti. Duboki su tragovi i srpskih ikono-pisaca i crkvenih slikara. U crkve-noj umetnosti Arada ostalo je da je Nikola Aleksić oslikao crkve u 19.

Srba nema, al’ delo ostalodi Srbi zaljubljeni u slavnu srpsku istoriju u ovom gradu, da nam budu vodiči i ljubazni domaćini.Prvo što se ovde nauči jeste da je gotovo sve što je vredno u bogatoj arhitekturi Arada delo srpskih gradi-telja, arhitekata, školovanih urbani-sta, počev od 17. veka. Krem srpske aristokratije, zadužbinara, vojnih velikodostojnika, plemića, oficira, trgovaca dolazio je iz srpskih kraje-va bežeći od turskog zuluma.Od lokalnih vodiča saznajete da je silan gospodski svet iz Srbije krenuo ovuda sa Arsenijem Trećim Čarno-jevićem. I mađarski kralj Matija Korvin do-selio je u Banat oko stotinu hiljada Srba. Ovde je stigao i Dmitar Jakšić, koji je i sagradio crkvu Svetog Jova-na Krstitelja. Te crkve više nema, ali plato Prnjavor, na kojem je stajala, i danas postoji. S ponosom će domaćini reći da je najstariji hram i uopšte najstarije

mu je bila Najmanova palata. Pro-jektovao je zgradu Trgovačke škole, Minoritsku crkvu, Palatu Aradsko-čanadske železničke direkcije, In-dustrijsko-narodnu banku, Feldeso-vu palatu, Državni teatar, Okružnu većnicu, Palatu kulture, spomenik streljanim mađarskim generalima, rumunsku crkvu… Tabaković je u Aradu sagradio pedesetek građevi-na. Ali, najdublji pečat ostavio je iz-gradnjom porodićne kuće u centru Arada, gde je živeo sa roditeljima, tri seste, petoro dece. Milanov sin Đorđe Tabaković takođe je bio veliki arhitekata, koji je obli-kovao Novi Sad. A sin Ivan Tabaković je značajan srpski slikar i keramičar,

ditelj Milan završio je studije arhi-tekture u Bidumpešti 1888. i dve go-dine sa stipendijom Arhitektonske komore studira po Evropi. Po po-vratku dobija posao u projektnom birou Jirasek, a prvi najveći zadatak

17Bijela p^ela

li temelje srpske kulture. Bio je tu Radivoj Kašanin, tu je Nikola Tesla proveo tri godine. U Tekelijanumu je jedno vreme od osnivanja bila i Matica srpska, sve do 1864, kad je preseljena u Novi Sad. A tada je Te-kelija poklonio Matici 10.000 knji-ga iz svoje biblioteke, odnosno sve što je štampano na srpskom, ne-mačkom, francuskom, engleskom i drugim jezicima. U Beču je osnovao fondaciju za školovanje sinova srpskih granič-nih oficira na Vojnoj inženjerskoj akademiji. Sava je pomagao da se osnuju gimnazije u Novom Sadu i

Jovan Šević, ruska carica Jelisaveta Petrovna dodelila im je zemljište nekoliko stotina kilometara istočni-je od današnjeg Donbasa i Luganj-ska. Tu su Srbi osnovali autonomnu oblast Slavjanoserbiju. Međutim, dolaskom na vlast, carica Katarina Druga ukida srpske pokra-jine. Od Nove Srbije nastaje Novoru-sijska gubernija, a od Slavenoserbije Ekaterinska provincija. Vremenom su se Srbi pretopili u Ruse. Ali su i do danas ostali nazivi mesta koje su sa sobom doneli – Vršac, Pančevo, Zemun, Vukovar, Senta, Sombor, Turija, Bečej, Mošorin, Subotica, Slankamen… Danas je to Ukrajina, a ostali su kvartovi Gradište, Prnja-vor, Lipa, Glogovac… Poslednji, najtragičniji čin srpski odigrao se početkom Prvog svet-skog rata. U Aradu je austrougarska vojska organizovala koncentracioni logor za Srbe. Oko 15 hiljada Srba je čamilo u lagumima. Bilo je to veliko stratište. Srbi su dovođeni iz Bosne i Hercegovine, civili i zarobljenici iz Srbije, oko 1.200 iz Braničevskog kraja, Dalmacije, Srema. Ležala su tu i braća Gavrila Principa. Arad je bio logor od najozloglaše-niji. Ostao je zapisano na barjaku koji je pretekao sva mučenja i smrt 4.317 srpskih mučenika. Jedan deo je sahranjen tu, a kad su masovno umirali od bolesti, icrpljenosti, gladi i mučenja, a među žrtvama je bilo i dece, više nisu kopani ni grobovi. Danas, ni stotinu godina kasnije, nema nikakvog spomen obeležja. Na kraju rekonstrukcije jedne sjajne srpske lokalne istorije, dilema: ko-liko se može verovati poslovici da odelo čini čoveka? Jedna banka je prepevala tu mudrost u: Delo čini čoveka. Je li to tačnije, važi li to i za narode? Mora da važi, jer sve ono što je srpska ruka, srpska pamet i srpska vrednost postigla, ostaje, pa ga ni vreme ne može da izbriše.

veku. Njegovi portreti su danas u Matici Srpskoj, Narodnom muzeju u Beogradu. Ivkovići i Tarenski su srpske slikar-ske porodice čiji su umetnici radili ikonostase. I Jovan Popović Tekelija je među najznačejnijim Srbima koji su do-prineli Aradu i srpstvu. Tek što je postao zapovednik pomoriške voj-ne granice, za zasluge je dobio čin pukovnika i titulu plemića. U crkvi svetog Petra i Pavla počiva Jovan, kao i njegov unuk Sava Tekelija, jed-na od najznačajnih ličnosti s kraja 18. veka, najvredniji, najobrazovani-ji i najbogatiji Srbin. Godine 1876. prvi je od Srba doktorirao prava. Diplomski rad pisao je na latinskom i odbranio ga na latinskom. Sava Tekelija, najveći doborotvor Srba, rođen je i sahranjen u Aradu. Kako nije imao potomstvo, sav ime-tak od 400 srebrnih forinti zaveštao je Matici Srpskoj. Tim novcem je u Pešti osnovan Tekelijanum 1838, za siromašne a darovite srpske uče-nike, a davao je stipendije za 350 učenika. Tekelijanum je bio i ostao zdanje sa 1000 kvadrata, pravi srp-ski Panteon. Tu su umni ljudi gradi-

Sremskim Karlovcima. Danas u Ara-du jedna ulica nosi njegovo ime, a u njegovoj rodnoj kući osnovana je spomen-soba, otvorena za po-setioce. Među srpskim porodicama isticala se i ona Gavre Jankovića, senatora i u dva maha gradonačelnika Arada. Njegova supruga Eustahija Arsić, prva srpska spisateljica, pomagala je Vuku Karadžiću i Joakimu Vujiću da štampaju svoje knjige.Međutim, pre više od dva veka Srbi počinju da napuštaju Arad. Posle Karlovačkog mira, kad je Banat oslobođen i kad se granica pomerila na Dunav, postaće rizično za Srbe da tu ostanu, pa je carica Marija Te-rezija odlučila da Srbi sami izaberu da li da ostanu u vojnoj službi tu gde su, ili da postanu kmetovi. Ka-tolički kler je vršio pritisak na Srbe da se pokatoliče. Zato se brojni Srbi iz Arada i okoline sele u Rusiju. To je prvi talas seoba iz Arada, a dogodio se 1751, pod pukovnikom Jovanom Horvatom. Oni su se nase-lili na stotinak kilometara od Kijeva i osnovali Novu Srbiju. U drugom talasu, godinu dana ka-snije, koji je predvodio pukovnik

REPUBLIKA

MALTA

HISTORIJA

Uredio, grafi čki oblikovao i malterisao: Dragan STOJKOVIĆ

ZEMLJE EU

POZNATI

Glavni gradValletta (Valeta)Službeni jezikmalteški i engleskiDržavno uređenjeParlamentarna republikaPovršina316 km2 Stanovništvo oko 405.000ValutaevroNeovisnost Od Ujedinjenog kraljevstva21. septembra 1964.

Malteški: Repubblika ta’ Malta, engleski: Republic of Malta)

- otočna je država u Sredozemnom moru.

Najveći otok je Malta, a druga dva su Gozo (Għawdex) i Comino (Kemmuna).

Zbog svog izuzetnog strateškog položaja na morskim pravcima u Sredozemnom moru Maltom su, kroz historiju, vladale mnoge sile, kao što su Grci - Oko 700. pr. Kr., Kartaga - oko 400. pr. Kr., Feničani - oko 600. pr. Kr., Rimljani - rimski car Hadrijan im je 117. pr. Kr. dao status municipiuma. U 4. stoljeću pod kontrolom je Bizanta, a 909. osvojili su je muslimanski Fatimidi.

* Od 1. maja/svibnja 2004. članica je Europske unije.

* Malta se sastoji od tri otoka i više otočića.

Malta

Gozo Comino

Ova zemlja u kojoj živi manje od pola milijuna stanovnika je, s obzirom na površinu, jedna od najgušće naseljenih zemalja svijeta.

Normani pod vodstvom vojvode Rogera I. 1091. oslobađaju Siciliju i malteške otoke, a prema predaji poderao je dio svoje crveno-bijele zastave i dao je Maltežanima, što je osnova današnje zastave Malte.

Vjeruje se da se 60. godine na sjevernom dijelu otoka nasukao brod apostola sv. Pavla, ali i tvrdnja da to nije bila Malta, nego hrvatski otok Mljet, jer su imali isto ime - Melita.

(Mljetski pas, Maltezac) je patuljasti pas za pratnju. Spada u red pradavnih pasa koje vežemo uz nazive Jadranskog ostrva Mljeta, izgubljenog sicilijanskog gradića Melita i ostrva Malte. Jedna je od najstarijih pasmina.

...ali je to prestalo dolaskom Napoleona i Francuza, a od 1800. su pod vlašću Britanaca.

Jean Parisot de la Valette, osnivač grada

La Valetta je glavni grad

Engleski kralj Đuro VI. kolektivno je nagradio Maltežane ordenom George Cross čija se replika nalazi u gornjem lijevom kutu zastave Malte.

ali je to prestalo dolaskom

Године 1530., Карло V, цар Светог римског царства, предао је острва витешком реду Јовановаца- Ivanovaca на вечно управљање...

Malteški križ - krst seže u 1080. godinu kada su u Jeruzalemu osnovani Vitezovi bolničari, koji su se brinuli za siromašne i bolesne hodočasnike u Svetoj zemlji i simbol je Malte.

RELIGIJA

Crkva sv. Ivanau Valetti

Rimokatolici čine 98% stanovništva Malte.

Najpoznatija ribarska barka na Malti je luzzu (lucu). Elegantnog profila od nekih šest i pol metara stara je koliko i povijest Malte.

Малта се састоји из три острва: Малта (246 km²), Гоцо (67 km²), и Комина (3 km²).

Smaknuće svetog Ivana Krstitelja

Caravaggio (Karavađo); 1608., ulje na platnu

Udaljeni su 93 km od talijanskog ostrva Sicilije i oko 360 km od Libije.

* Iako mnogi Maltu smatraju najjužnijom tačkom Evrope, taj naslov ipak pripada grčkom ostrvu Gavdosu.

Malteška abeceda sastoji se od 30 latiničnih slova gdje se na-laze i dijakritička slova ż, ċ i ġ, te slova għ, ħ, i ie, koja postoje samo u malteškom jeziku.

MALTEZER

То су романописац Треза Азопарди, писац књига за децу Савиур Пирота, и новинар и аутор стрипова Џо Сако.

Smatra se da su dolaskom čovjeka na ove otoke izumrli lokalni patuljasti vodenkonji i slonovi.

* Према статистикама, ово је једна од земаља с највећим знањем страних језика у Европској унији.

Najpoznatiji Maltežanin je zasigurno fi ktivni Corto Maltese (Korto Malteze), junak talijanskog autora stripova Huga Pratta (Ugo Prat). Poznati krimi-roman

Megalitički hramovi su jedni od najstarijih struktura napravljenih od kamena na Zemlji, a korišteni su u razdoblju između 4000. i 2500. godine pr. Kr.

REPUBLIKA

MALTA

HISTORIJA

Uredio, grafi čki oblikovao i malterisao: Dragan STOJKOVIĆ

ZEMLJE EU

POZNATI

Glavni gradValletta (Valeta)Službeni jezikmalteški i engleskiDržavno uređenjeParlamentarna republikaPovršina316 km2 Stanovništvo oko 405.000ValutaevroNeovisnost Od Ujedinjenog kraljevstva21. septembra 1964.

Malteški: Repubblika ta’ Malta, engleski: Republic of Malta)

- otočna je država u Sredozemnom moru.

Najveći otok je Malta, a druga dva su Gozo (Għawdex) i Comino (Kemmuna).

Zbog svog izuzetnog strateškog položaja na morskim pravcima u Sredozemnom moru Maltom su, kroz historiju, vladale mnoge sile, kao što su Grci - Oko 700. pr. Kr., Kartaga - oko 400. pr. Kr., Feničani - oko 600. pr. Kr., Rimljani - rimski car Hadrijan im je 117. pr. Kr. dao status municipiuma. U 4. stoljeću pod kontrolom je Bizanta, a 909. osvojili su je muslimanski Fatimidi.

* Od 1. maja/svibnja 2004. članica je Europske unije.

* Malta se sastoji od tri otoka i više otočića.

Malta

Gozo Comino

Ova zemlja u kojoj živi manje od pola milijuna stanovnika je, s obzirom na površinu, jedna od najgušće naseljenih zemalja svijeta.

Normani pod vodstvom vojvode Rogera I. 1091. oslobađaju Siciliju i malteške otoke, a prema predaji poderao je dio svoje crveno-bijele zastave i dao je Maltežanima, što je osnova današnje zastave Malte.

Vjeruje se da se 60. godine na sjevernom dijelu otoka nasukao brod apostola sv. Pavla, ali i tvrdnja da to nije bila Malta, nego hrvatski otok Mljet, jer su imali isto ime - Melita.

(Mljetski pas, Maltezac) je patuljasti pas za pratnju. Spada u red pradavnih pasa koje vežemo uz nazive Jadranskog ostrva Mljeta, izgubljenog sicilijanskog gradića Melita i ostrva Malte. Jedna je od najstarijih pasmina.

...ali je to prestalo dolaskom Napoleona i Francuza, a od 1800. su pod vlašću Britanaca.

Jean Parisot de la Valette, osnivač grada

La Valetta je glavni grad

Engleski kralj Đuro VI. kolektivno je nagradio Maltežane ordenom George Cross čija se replika nalazi u gornjem lijevom kutu zastave Malte.

ali je to prestalo dolaskom

Године 1530., Карло V, цар Светог римског царства, предао је острва витешком реду Јовановаца- Ivanovaca на вечно управљање...

Malteški križ - krst seže u 1080. godinu kada su u Jeruzalemu osnovani Vitezovi bolničari, koji su se brinuli za siromašne i bolesne hodočasnike u Svetoj zemlji i simbol je Malte.

RELIGIJA

Crkva sv. Ivanau Valetti

Rimokatolici čine 98% stanovništva Malte.

Najpoznatija ribarska barka na Malti je luzzu (lucu). Elegantnog profila od nekih šest i pol metara stara je koliko i povijest Malte.

Малта се састоји из три острва: Малта (246 km²), Гоцо (67 km²), и Комина (3 km²).

Smaknuće svetog Ivana Krstitelja

Caravaggio (Karavađo); 1608., ulje na platnu

Udaljeni su 93 km od talijanskog ostrva Sicilije i oko 360 km od Libije.

* Iako mnogi Maltu smatraju najjužnijom tačkom Evrope, taj naslov ipak pripada grčkom ostrvu Gavdosu.

Malteška abeceda sastoji se od 30 latiničnih slova gdje se na-laze i dijakritička slova ż, ċ i ġ, te slova għ, ħ, i ie, koja postoje samo u malteškom jeziku.

MALTEZER

То су романописац Треза Азопарди, писац књига за децу Савиур Пирота, и новинар и аутор стрипова Џо Сако.

Smatra se da su dolaskom čovjeka na ove otoke izumrli lokalni patuljasti vodenkonji i slonovi.

* Према статистикама, ово је једна од земаља с највећим знањем страних језика у Европској унији.

Najpoznatiji Maltežanin je zasigurno fi ktivni Corto Maltese (Korto Malteze), junak talijanskog autora stripova Huga Pratta (Ugo Prat). Poznati krimi-roman

Megalitički hramovi su jedni od najstarijih struktura napravljenih od kamena na Zemlji, a korišteni su u razdoblju između 4000. i 2500. godine pr. Kr.

20 Bijela p^ela

21Bijela p^ela 21Bijela p^ela

22 Bijela p^ela

23Bijela p^ela 23Bijela p^ela

24 Bijela p^ela

25Bijela p^ela

Gljive su posebna bića na zemlji, malo sličnije bilj-kama nego životinjama, ali nisu ni biljke ni životi-nje. Posebne su i po tome što su neke od njih vrlo ukusne, hranjive, pa čak i ljekovite za ljude, a dru-ge otrovne i tako opasne za ljude da ih treba izbje-gavati i zaobilaziti u širo-kom luku. Ali iako su glji-ve nepomične, nije lako

Pripremio: V. RaDosaVljeVić

26 Bijela p^ela

Zimzelen je mala zelena biljka koja ra-ste divlje po šumama, ali se i uzgaja u vrtovima kao ljekovita i ukrasna. Listovi su joj srcoliki i zeleni, a cvjetovi veliki ljubičastoplavi, ružičasti ili bijeli, sastoje

se od pet latica. Neke vrste ovih biljaka uzgajaju se na balkonima i u stanovima, a cvjetaju od marta do juna. Najbolje rastu u crnici pomi-ješanoj sa tresetom, a vodu naprosto obožavaju. Zato je treba vrlo često zalijevati.

ZiMZelen

KoRisne ali i oPasnedoći do njih, jer su pone-ke toliko slične onim omi-ljenim i jestivim da bera-či gljiva moraju da budu veliki stručnjaci da bi ih mogli prepoznati i zaobi-ći. No, nažalost, i najbolji berači ponekad pogriješe. Jesenas je u okolici Rijeke iskusni gljivar koji već pe-deset godina bere gljive, napravio gotovo kobnu pogrešku. Umjesto vrlo jestive golubače ubrao je vrlo otrovnu bijelu pupav-ku. Završili su u bolnici gdje su se liječnici borili za njihov život.Eto zbog čega su gljive opasne, a ne samo kori-sne i jestive.

Pored svih vrsta pupavki, koje spadaju u najopa-snije i najotrovnije gljive, kod nas su najpoznatije otrovnice muhara, gorki vrganj, bljuvara, ludara i druge. Zapravo otrov-nih gljiva kod nas ima oko 180 vrsta, ali srećom nisu sve tako otrovne kao što su zelena pupavka i njoj slične gljive kojih ima negdje oko trideset vrsta.Priča o dvoje otrovanih gljivara i o najopasnijim gljivama nije napisana da bi odvratila ljude od bra-nja gljiva, nego da bi ih upozorila da gljive treba dobro proučiti i upozna-

ti prije nego se krene u berbu. Gljivarski stručnjai upozoravaju da ne treba brati gljive za koje niste sasvim sigurni da su jesti-ve, kao i to da bi ubrane gljive nekad trebalo doni-jeti na pregled gljivarskim stručnjacima.

ta DiVna stVoRenja

ZaniMljiVosti

27Bijela p^ela

Šljuka je ptica močvari-ca koja najčešće živi u mo-čvarnim predjelima. Iako najviše živi u vodi, nije baš plivačica jer joj je za hra-njenje dovoljno što ima duge noge i vrlo dugačak tanak kljun. Ali, zato je vrlo dobra letačica, jedna od rijetkih ptica koja uzlijeće direktno u visinu i nakon brzog i podužeg leta vraća se u isti kraj odakle je po-letjela. Nažalost po šljuku, ljudima je poznata po tome što ima vrlo ukusno meso. Iako je zaštićena, prijeti joj opasnost od nestajanja.

Mandarinka je vrsta divlje patke porijeklom iz Kine. Iako postoji i ame-rička mandarinka, ova ki-neska je po izgledu jedin-stvena i razlikuje se ne samo od svih pataka nego iod svih drugih guščarica. Ona je, naime, tako dotje-rana i obučena da bi joj više odgovarao naziv pat-ka manekenka nego patka mandarinka.

Svaka kravaposebno je zanimljivašto stoji kad spavai usput hranu preživa.Svaka krava jedva čekada napravi puno mlijekaza svoje maleno telei za sve koji žele.A kako krave pravemlijeko od trave,koje služi za jelo,kad je krava šarenai trava zelena,a mlijeko sasvim bijelo?

Lotos je vodena biljka koja najčešće raste u slat-kim vodama Azije, Afrike i Evrope, a u Indiji se sma-tra svetom biljkom. I mno-gi stari narodi divili su se ovoj prekrasnoj biljci, ali ne samo zbog načina gdje i kako raste i krupnih lije-pih cvjetova nego i zbog toga što im je služila kao najbolja biljna hrana. I da-nas i lišće i mirisni cvjeto-vi služe kao hrana bogata vitaminima i korisnim mi-neralima.

Svizac alpaki ili pospani biljojed je glodavac sličan mišu, samo mnogo veći od njega, dugačak oko pola metra. Živi na najvišim obroncima Alpa gdje ima vrlo malo životinja i vrlo malo biljaka koje su nje-mu jedina hrana. Vrlo su plašljivi i vole osamljena mjesta. Čudni su i po tome što najveći dio života pres-pavaju u svojim dubokim nastambama koje su sami izgradili.

KaKo KRaVe PRaVe

28 Bijela p^ela

ALEKSANDRA SAŠKA STANKOVIĆ KAD SAM BILA MALA

BEOGRAD - KAIRO - BEOGRADkolaža koji smo pravili od šarenog papira, ali još uvek živo pamtim onu iskrenu dečiju strepnju u iščekiva-nju mame ako se na primer desilo da u vrtiću ostanem poslednja jer su svi moji drugari već otišli kući.Kada sam napunila pet godina, kre-nula sam u svoju prvu školu, zvala se Port Said School. U toj školi su svi đaci nosili iste uniforme, devoj-čice crveno-bele karirane haljinice, a dečaci bele košulje sa kravatama i sive bermude. I sva deca su bila iz ra-zličitih zemalja, ne samo evropskih već iz celog sveta! Meni je tada bilo neobično što u školi svi govore samo engleski jezik! U prvim školskim da-nima nisam baš uvek dobro razume-la šta nam Misiz Semi, tako smo zva-li učiteljicu, govori. Sećam se jedne školske proslave kada su sva deca u školu došla svečano obučena, a jedi-no sam ja došla u školskoj uniformi zato što nisam razumela učiteljicu kad nam je o tome govorila! Da pro-

Rodila sam se u Beogradu, u mir-nom i lepom kraju, samo jedan ćo-šak daleko od najduže beogradske ulice koja se protezala od centra grada i čuvenog tašmajdanskog parka, pa sve do iza zvezdarske šume i udaljenih naselja na obodu grada. Ulice oko Zečevićeve, gde je u jednoj dvospratnici na prvom spratu bio naš porodični stan, bile su bez puno saobraćaja, i gotovo svaka kuća ili zgrada imala je svoje dvorište. To je za nas decu bio raj jer smo po ceo dan mogli bezbrižno da se igramo, i svako malo svratimo do nečije kuće na sok ili domaće poslastice. Nedaleko odatle bio je i veliki park sa ljuljaškama, onim koje mogu vi-soko da lete, sa peskom, klackalica-ma i tri duda, taman toliko visoka da mi klinci možemo da se popne-

Rođena je 1. juna 1965. u Beo-gradu, gdje je završila osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisuje Akademija lepih umet-nosti – solo pevanje. Završila je i Master na University of Shef-field – Psihologija muzike.Živi u Beogradu i umjetnički je direktor dječjeg zbora „Ho-rislavci“.

vam je došao u posetu iz Beograda jašete kamilu, ili pored Nila jedete sladoled od vanile pomešan sa so-da-vodom! U Africi je mnogo toga drugačije nego u Evropi. Deca se ne igraju mnogo na ulici jer je pre-ko dana najčešće veoma toplo. Bila sam srećna što imam sestru sa ko-jom sam uvek mogla da se igram u

mo i beremo dudinje. Igranju nije bilo kraja!Pa ipak, sećanja na moje najranije detinjstvo nisu iz Beograda, već Kaira - velikog grada sa obala Nila u dalekom Egiptu. Tamo sam sa poro-dicom otišla kao dvogodišnja devoj-čica. Moj tata, sa svojim kolegama inženjerima radio je na važnom pro-jektu navodnjavanja velike pustinje - Sahare, pa smo mama, tata, moja sestra Minja i ja gotovo pune četiri godine živeli u ovoj egzotičnoj afrič-koj metropoli. Kada kao dete živite u Kairu, postane vam uobičajeno da sa mamom i tatom prošetate do čuvenih piramida, ili sa dekom koji

kući. Naš stan je bio toliko prostran da smo mogle od sobe do sobe da vozimo mali bicikl sa prikolicom. Ja sam ga kao starija vozila, a ona je bila „putnik“ u prikolici. U Kairu sam prvi put krenula u vrtić, to je bilo francusko obdanište koje su vodile časne sestre. Malo toga se sećam iz tih dana, tek ponekog

BEOGRAD - KAIRO - BEOGRAD

29Bijela p^ela

U Beograd, i naš stan na Zvezdari, vratili smo se kada sam imala šest godina. Pošla sam u prvi razred obližnje osnovne škole, i iako sam već pre toga išla u školu, za mene je bilo vrlo uzbudljivo što sam posta-la đak prvak. Sa puno ponosa sam nosila svoju školsku torbu, volela svoju školu i učiteljicu Tamaru, koju pamtim kao dobru, nasmejanu i ple-menitu ženu. Tada sam mislila da su sve učiteljice upravo takve! Želela sam da se upišem i u muzičku školu. Počela sam da sviram klavir, ali sam ubrzo shvatila da mnogo više volim da se igram nego da uporno i strplji-vo vežbam. Tada nisam ni slutila da

će muzika jednog dana postati moja velika ljubav, i profesija!U Beogradu je tih sedamdesetih go-dina bilo mnogo manje stanovnika nego što ih ima danas, nije bilo fast-food restorana, tek poneka peka-ra, poslastičarnica ili kiosk u kome su se prodavale viršle sa senfom u ukusnim mekanim zemičkama. Jedan takav bio je na Tašmajdanu. Sestru i mene na Taš je najčešće vo-dio deka. To je za nas uvek bio dan

lek! Bila sam i pravi mali nemirko! Oduvek sam volela da trčim, ska-čem i prevrćem se. Danas mi izgleda gotovo neverovatno da sam se kao dete vrlo spretno i bez straha pela na razboj – popela bih se na šipku, uhvatila je sa obe ruke i u nekoj vrsti koluta puštala tako da u pesak do-skočim nekoliko metara ispred raz-boja. Prilikom doskoka dizala sam ruke visoko u vazduh pokušavajući da imitiram prave gimnastičare!Kada sam završila školu, upisala sam fakultet i počela da radim kao stjuardesa! Obišla sam gotovo čitav svet i doživela mnogo toga lepog i neobičnog – bila sam na Velikom kineskom zidu, gledala Njujork sa vrha tada najviše zgrade Empire State Building, vozila se rikšom u

govorim jezik pomoglo mi je to što sam bila druželjubiva, pa sam u školi imala puno drugara sa kojima sam govorila na engleskom jer je to bio jedini jezik na kome smo svi mogli lepo da se razumemo.Kairo je inače grad koji ima toplu mediteransku klimu pa je voće i povrće koje tamo raste drugačijeg ukusa od onog sa našeg podneblja. Mango mi je bio omiljeno voće. Sećam se da kada smo se vratili u Beograd, nisam mogla da razumem zašto više ne možemo da ga kupi-mo u prodavnici. Gambori, morski račići, u Kairu su se prodavali u fi-šecima na uličnim kioscima, kao što se kod nas prodaju kokice. I danas mogu živo da se setim tog, za mene lepog mirisa.

pun uzbuđenja! Počinjao bi vožnjom tramvajem od naše kuće do parka, onda bi se satima igrali i vozili na ringišpilu, a u povratku bi nas deka odveo do tog čuvenog kioska, koji pamte mnoge generacije Beogra-đana, i kupio nam viršle u zemički. Pamtim da nam onako ogladnelim od igranja ništa nije bilo slađe!Sećam se da sam kao mala maštala kako ću jednog dana postati veliki prirodnjak! Pravila bih kolačiće od blata i u njih dodavala razne trav-ke, latice i listiće, nadajući se da ću jednog dana izumeti čudotvorni

Bangkoku, u Čikagu slušala bluz, u Singapuru prvi put jela nudle štapi-ćima. Na tim putovanjima upoznala sam, zavolela i naučila da poštujem različite kulture.Uz letenje sam završila Muzičku akademiju. Muzika je danas moja profesija. Osnovala sam dečiji hor Horislavci, koji nastupa u Narod-nom pozorištu. Sa svojim horislav-cima radujem se svakoj novoj probi, putovanju ili koncertu, i trudim se da njihovo detinjstvo bude lepo, spokojno i raspevano baš kao što je bilo i moje.

Piše: Borislav Božić, prof.

SRPSKISlIKaRI

30 Bijela p^ela

MARKO ČeLeBONOVIĆ 1902.­1986.

likao je u duhu impre­sionizma i ekspresio­nizma i mnogi likovni

kritičari koji su procjewi­vali wegov rad složni su u ocjeni da je bio magičar u pri­kazivawu, tj. slikawu malih, običnih, životnih stvari i situacija. S lakoćom je sli­kao. Potez mu je lagan, sigu­ran i brz. Česti motivi slika jesu: mrtva priroda, portreti, kućni ambijenti građanskih porodica. Poslije Drugog svjetskog rata jedno je vrijeme bio profesor na Akademiji likovnih umjet­nosti u Beogradu. Bio je i pot­predsjednik Saveza likovnih umjetnika Jugoslavije, osno­vanog 1947. godine. Za dopisnog člana SANU­a izabran je 1952., a za redovnog 1968. godine.Marko Čelebonović spada u red najistaknutijih srpskih slikara 20. vijeka, a wegove se slike nalaze u mnogim svjet­skim muzejima i galerijama.

Devojka i lišće, 1948

Rođen je u Beogradu kao najstariji sin uglednog advokata. Odrastao je u am­bijentu tadašwih beogradskih i srp­skih uglednika. Zbog ratova i po­litičkih previ­rawa porodica mu se u wegovoj ranoj mladosti seli iz Beograda u Solun. Nakon toga ga je imućni otac poslao na školovawe u Švicarsku, London i Pariz. Marko je studirao političku ekonomiju na Oksfordu, a pravo je diplomirao u Parizu. Bilo je očekivati, a i otac mu je silno želio, da će on kao najstariji sin nastaviti i preuzeti wegovu advokaturu. Međutim, Marko se poslije završetka prava u Parizu upisuje u likovnu školu kod Antoana Burdela, uvaženog francuskog vajara i pedagoga. Neovisno o uspješno završenim školama Marko Čelebonović je cijelo svoje odrastawe u sebi nosio po­

trebu za slikawem, za umjetnošću. Ta odluka da se bavi umjetnošću bila je ozbiqan razlog zbog kojeg se, u tim prijelomnim godi­nama, suprotsta­vio ocu. Već 1925. godine ima prvi put izložbu, i to mu je dodatni pod­strek da je na do­brom putu. Te iste godine sa suprugom odlazi iz skupog Pariza u Sen Tro­pe gdje se nastawuje i gdje ostaje cijeli svoj život.enterijer s globusom, 1930.

S

31Bijela p^ela

1. Jednog od srpskih vladara zvali su „Crni čovek“. Veruje se da je taj nadimak dobio zbog jedne crne linije koju je imao na telu od desne strane čela do desnog stopala. Ime i prezime „Crnog čoveka“ glasi…a) Pavle Bakićb) Radoslav Čelnikc) Jovan Nenad

2. Na grbu Vojvodine, Bačku predstavlja Sveti Pavle koji u le voj ruci drži Bibliju. Šta ima u desnoj ruci?a) zlatni krstb) spuštenu zlatnu sablju c) srebrni mač sa zlatnom drš-

kom, uperen naniže

3. Po čemu je poznat Pavle Ri-đički?a) bio je predsednik Matice srp-

skeb) u njegovoj kući se nalazi Mu-

zej Vojvodinec) poklonio je staroegipatsku

mumiju Narodnom muzeju u Beogradu

4. Po kojoj srpskoj kraljici se zove cvet koji je simbol Dana pri-mirja u Prvom svetskom ratu?

KVIZ

Koliko znamo o nama? - broj 5

Pripremio UROŠ PETROVIĆ

a) Dragi Obrenovićb) Nataliji Obrenovićc) Mariji Karađorđević

5. Kruna kralja Petra I Karađor-đevića, jedina sačuvana kruna nekog srpskog vladara u Repu-blici Srbiji, izrađena je …a) od ručke sa cevi Karađorđe-

vog topab) od Karađorđevog jataganac) po ugledu na krunu Stefana

Prvovenčanog

6. Ko je napisao stihove „Soko-banja, Soko grad, dođeš star odeš mlad“?a) Isidora Sekulić b) Stevan Sremacc) Branislav Nušić

7. Lirske diskusije s Dušanovim zakonikom vodi… a) Ljubomir Simovićb) Desanka Maksimović c) Radmila Lazić

8. Ubraja se u starinska srpska jela, jer etnološki podaci govore da se kuva odvajkada u kraje-vima koje naseljavaju Srbi. Kako se pravi? Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda

brašno i onda meša sa bezgra-ničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa ra-stopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zi-dova posude u kojoj se spravlja, gotova je.

9. ZAGONETNA LIČNOSTZbog njegove virtuoznosti fran-cuska štampa prozvala ga je „Ve-štac na violini“. On izgleda kao hevi metal zvezda što je u skladu sa njegovim nastupima koji zavi-se isključivo od trenutne inpira-cije i dela koje izvodi. Sam kaže da, kada izađe na scenu publici poklanja „samo more emocija“. O kom srpskom violinisti je reč?

10. ASOCIJACIJA– Arheološko nalazište u blizini Starog Kostolca. Rimski vojni logor i grad nastao je u I i trajao je do početka VII veka. Bio je jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme i glavni grad rimske pro-vincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo seve-rozapadne Bugarske.– Procenjuje se da je grad imao 48 hiljada stanovnika. Bio je sedište episkopa u 4. veku, a ka-snije dobija status mitropolije.– Najstarija ergela u Srbiji osno-vana je 1858. godine po naređe-nju kneza Miloša. U zvaničnim spisima pominje se tokom 19. veka. Preteča današnje ergele bilo je poljoprivredno društvo „Morava“, koje je knez Miloš oduzeo Turcima, a zatim ga 1860. godine poklonio državi u korist naroda. – Fabrika dečjeg keksa. Zaštitni znak ove industrije je najčuveni-je filmsko lane.

? NOSOROG ROG JE MOJ NOS I PONOS, I TREBAMI SOS

RHINOCEROS

Nosorozi su samotnjaci, ali ih se povremeno u savanama može sresti i u manjim krdima. Ako se neka ženka tjera, može doći do borbe između mužjaka. Pobjednik se vrlo upadljivo udvara ženki: u to ponašanje spada obilježavanje teritorije urinom i izmetom, a nakon toga “love” jedno drugo, da bi se na kraju parili. Nosorozi danju spavaju, a aktivni su u sumrak i noću. Vrlo su plahi i izbjegavaju blizinu ljudi. No ako se osjećaju ugroženi, napadaju. Iako njihovi napadi nisu precizni, zbog njihove snage i opasnih rogova može doći do teških ozljeda.

NAČIN ŽIVOTA

Na zidovima pećine Chauvet (Šave) u Francuskoj je i prikaz nosoroga koji je je živio i u Evropi prije 28.000 - 30.000 ili oko 13.000 - 15.000 godina prije Krista

Mozaik u Rimskoj vili - Maximianusa Herculeusa, cara zapadnog dijela Rimskog imperija na Siciliji u Italiji, 285. - 305. godina nove ere

Najpoznatiji nosorog u umjetnosti - Rhinocervs - bakropis (gravura) - njemačkog slikara i grafi čara Albrechta Dürera iz 1515. godine

Nosorozi (Rhinocerotidae) su porodica neparnoprstaša (Perissodactyla) u kojoj je

pet vrsta. Žive u Africi i Aziji.

Značajno obilježje nosoroga su rogovi koje imaju na nosu.

Prednji rog raste iz nosne kosti, dok se stražnji (ako postoji) nadovezuje na prednji dio lubanje. Iako je vrlo čvrst, ovaj rog nije od koštane tvari, nego je od aglutiniranog keratina, jedne vrste proteina koji se nalazi i u dlakama.

Ovisno o vrsti, imaju jedan ili dva roga, ali su nađeni i neki fos-ilni nosorozi koji nisu imali rog.

U nekim istočnoazijskim kulturama postoji uvjerenje, da smrvljeni rog nosoroga ima ljekovita svojstva, što je razlog za ubijanje nosoroga i uzimanje njihovih rogova

Tibetanski svećenik s rogom nosoroga.

Do sada najveći poznati rog bio je dug 1,58 m!!!

OSOBINE

Nosorozi imaju masivno tijelo i kratke, debele noge. Svaka noga ima tri prsta koji svaki završava širokim kopitom. Koža mu je debela i siva ili smeđa. Kod azijskih vrsta koža na početku vrata i nogu je jako naborana, tako da životinja izgleda kao da je oklopljena. Nosorozi imaju vrlo loš vid, no taj nedostatak nadoknađuju izvrsnim njuhom i jako dobrim sluhom. Mužjaci nemaju mošnje a testisi su im smješteni unutar tijela.

Nosorog u punom trku može razviti brzinu od 45 km/h!

Razdoblje skotnosti traje

15 do 18 mjeseci, nakon čega se rađa

mladunče koje s majkom ostaje do dvije i pol godine.

Nosoroge često prate ptice. Sjede im na njihovimleđima i čiste kožu od parazita.

Po s l j e d n j i mužjak sjevernog bijelog nosoroga

n a s v i j e t u okružen naoružanim

zaštitarima u rezervatu Pejeta

u Keniji.

Poput tenka sam!

DANAS ŽIVI JOŠ PET VRSTA NOSOROGA KOJE SE RAZVRSTAVAJU U TRI GRUPE:

2. Druga vrsta su ugroženi veliki indijski nosorog...

1. Jako ugroženi sumatranski nosorog (živi na Sumatri u Indoneziji)

...i jako ugroženi javanski nosorog

UMJETNOST ............................................................................3. Dvije afričke vrste su b i j e l i n o s o r o g......i crni nosorog

Snimljen 1939. g. za vrijeme nacističke ekspedicije na Tibet.

Mama Kyela i njezina beba

Snim

io: Br

ent S

tirto

n/Na

tiona

l Geo

grap

hic

Čovjek mi je jedini

NEPRIJATELJ !

Uredio, oblikovao i iznosorozio: Dragan STOJKOVIĆ

NNNNNNNNNNNNNNpppppppppppppppppmmmmmmmmmmmmmmmbbbbbbbbbbbbb4444444444

PPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPP

........................................

? NOSOROG ROG JE MOJ NOS I PONOS, I TREBAMI SOS

RHINOCEROS

Nosorozi su samotnjaci, ali ih se povremeno u savanama može sresti i u manjim krdima. Ako se neka ženka tjera, može doći do borbe između mužjaka. Pobjednik se vrlo upadljivo udvara ženki: u to ponašanje spada obilježavanje teritorije urinom i izmetom, a nakon toga “love” jedno drugo, da bi se na kraju parili. Nosorozi danju spavaju, a aktivni su u sumrak i noću. Vrlo su plahi i izbjegavaju blizinu ljudi. No ako se osjećaju ugroženi, napadaju. Iako njihovi napadi nisu precizni, zbog njihove snage i opasnih rogova može doći do teških ozljeda.

NAČIN ŽIVOTA

Na zidovima pećine Chauvet (Šave) u Francuskoj je i prikaz nosoroga koji je je živio i u Evropi prije 28.000 - 30.000 ili oko 13.000 - 15.000 godina prije Krista

Mozaik u Rimskoj vili - Maximianusa Herculeusa, cara zapadnog dijela Rimskog imperija na Siciliji u Italiji, 285. - 305. godina nove ere

Najpoznatiji nosorog u umjetnosti - Rhinocervs - bakropis (gravura) - njemačkog slikara i grafi čara Albrechta Dürera iz 1515. godine

Nosorozi (Rhinocerotidae) su porodica neparnoprstaša (Perissodactyla) u kojoj je

pet vrsta. Žive u Africi i Aziji.

Značajno obilježje nosoroga su rogovi koje imaju na nosu.

Prednji rog raste iz nosne kosti, dok se stražnji (ako postoji) nadovezuje na prednji dio lubanje. Iako je vrlo čvrst, ovaj rog nije od koštane tvari, nego je od aglutiniranog keratina, jedne vrste proteina koji se nalazi i u dlakama.

Ovisno o vrsti, imaju jedan ili dva roga, ali su nađeni i neki fos-ilni nosorozi koji nisu imali rog.

U nekim istočnoazijskim kulturama postoji uvjerenje, da smrvljeni rog nosoroga ima ljekovita svojstva, što je razlog za ubijanje nosoroga i uzimanje njihovih rogova

Tibetanski svećenik s rogom nosoroga.

Do sada najveći poznati rog bio je dug 1,58 m!!!

OSOBINE

Nosorozi imaju masivno tijelo i kratke, debele noge. Svaka noga ima tri prsta koji svaki završava širokim kopitom. Koža mu je debela i siva ili smeđa. Kod azijskih vrsta koža na početku vrata i nogu je jako naborana, tako da životinja izgleda kao da je oklopljena. Nosorozi imaju vrlo loš vid, no taj nedostatak nadoknađuju izvrsnim njuhom i jako dobrim sluhom. Mužjaci nemaju mošnje a testisi su im smješteni unutar tijela.

Nosorog u punom trku može razviti brzinu od 45 km/h!

Razdoblje skotnosti traje

15 do 18 mjeseci, nakon čega se rađa

mladunče koje s majkom ostaje do dvije i pol godine.

Nosoroge često prate ptice. Sjede im na njihovimleđima i čiste kožu od parazita.

Po s l j e d n j i mužjak sjevernog bijelog nosoroga

n a s v i j e t u okružen naoružanim

zaštitarima u rezervatu Pejeta

u Keniji.

Poput tenka sam!

DANAS ŽIVI JOŠ PET VRSTA NOSOROGA KOJE SE RAZVRSTAVAJU U TRI GRUPE:

2. Druga vrsta su ugroženi veliki indijski nosorog...

1. Jako ugroženi sumatranski nosorog (živi na Sumatri u Indoneziji)

...i jako ugroženi javanski nosorog

UMJETNOST ............................................................................3. Dvije afričke vrste su b i j e l i n o s o r o g......i crni nosorog

Snimljen 1939. g. za vrijeme nacističke ekspedicije na Tibet.

Mama Kyela i njezina beba

Snim

io: Br

ent S

tirto

n/Na

tiona

l Geo

grap

hic

Čovjek mi je jedini

NEPRIJATELJ !

Uredio, oblikovao i iznosorozio: Dragan STOJKOVIĆ

NNNNNNNNNNNNNNpppppppppppppppppmmmmmmmmmmmmmmmbbbbbbbbbbbbb4444444444

PPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPP

........................................

34 Bijela p^ela

Na putu do snova

ječje igre, bezgra-nična mašta i ve-liki snovi dio su

svačijeg djetinjstva. Igrati i sanjati, vidjeti sebe u budućnosti na sunčanijem mjestu, dio su srca svakog djeteta. Međutim, kucanje tih želja rijetko ide ukorak sa svijetom izvan obruča dječje igre i snova. Ljiljana Đaković iz Mogorića kraj Gospića odlična je učenica šestog razreda, koju otac Radomir, svaki dan, zajed-no sa mlađim bratom Milo-radom vozi 60 kilometara od kuće do škole u Udbini, i nazad. Dug put, udalje-nost od škole i školskih prijatelja ne predstavlja joj prepreku ni ograničenje da svoje školske zadaće ne ispunjava najbolje moguće. „Centar mojih interesa i planova jeste da učim i ra-dim. U tome uživam. Imam sve petice. I svaki dan že-lim nešto novo naučiti i

Dsteći“, govori ova vrijedna i marljiva učenica o željama svoga srca, na čijem putu ima podršku svoje okoline, svoje učiteljice Ljubice, ro-ditelja i prijatelja. „Roditelji mi kažu da izaberem samo ono što volim. Mislim da je moja stvarnost to što do-

Učenica sa svim peticama prkosi surovom ličkom vre-menu i uslovima života i sa osmijehom na licu grabi ka svojim životnim snovima, koji su opet skromni, ali za jednu djevojčicu iz Like, nadasve topli i iskreni, iz srca.

zbora, Ljiljana, za razliku od druge djece, ne može taj dan kući, te mora ostati u Udbini kod svoje najbolje prijateljice Viktorije. „Pjevam i kod kuće. Naj-češće slušam pop muzi-ku, i to većinom stranu. Mada su mi dobre pjesme i koje učimo u školi, i na pjevačkom zboru“, navodi o svom životu pjesme i snova u kom ona sebe vidi u Zagrebu, gradu, u kom je ljetos provela nekoliko dana, zajedno sa najboljom prijateljicom Viktorijom kod njene rodbine. Za dje-vojčicu iz Like bio je to izlaz u svijet. “Zagreb je lijep jer ima puno škola i radnih mjesta. Ima i puno znamenitosti, priča Lji-ljana o svojim impresijama iz Zagreba. Za dvije godine Ljiljana planira zakoračiti u Srpsku pravoslavnu gimna-ziju gdje očekuje ostvariti dio puta do svog životnog sna. Odlazak u veliku sre-dinu, u nepoznato, za ovu

PRED-

STAVLJAMO

bro učim i mislim da imam šanse na svom putu do snova. I vjerujem da snovi postaju stvarnost. Uz puno rada, i odricanja. Samou-vjerena sam, i vjerujem u sebe, sigurna je Ljiljana.

Riznica našeg stvaralaštvaoslednjih pet godi-na u školi srpskog jezika u ok viru

AKUD Kolo iz Kopra (Slo-venija), za koju je karakteri-stičan kreativno-edukativni pristup, posebna se pažnja u radu sa decom posve-ćuje i konkursima koji su

objavljeni u Srbiji i Repu-blici Srpskoj. Ovi konkursi izuzetno motivišu decu iz treće generacije naših dose-ljenika u Sloveniji da mater-nji jezik praktično koriste. Uz mentorstvo nastavnice Nade Čupković i istrajnost dece u radu učesnici su na

ovim konkursima postigli značajne i hvalevredne re-zultate. Kako bi ostao trag ovog rada u AKUD Kolo, odlučili su se da se svi dečji radovi, likovni i literarni, uobliče u jednoj zbirci stva-ralaštva pod imenom »Ja i svet oko mene«. Posebno

Svoju ličku stvarnost na re-laciji Mogorić – Udbina, Lji-ljana uljepšava i pjesmom. Od prošle godine Ljiljana se uključila u pjevački hor škole. Kako bi redovno po-sjećivala časove pjevačkog

P

35Bijela p^ela 35

15 godina sa decomada deca zavole umetnika, tada se to druženje ne

prekida. U DV ZLATOKOSA BOROVO već 15 godina održava se dečja likovna radionica. Umetnici, deca i roditelji zajedno stvaraju “umetnička dela”. Ovo je zanimljiv način kojim se želi deci približiti proces nastajanja umetničkog dela kako bi uočili koliki je trud potreban za njegovu realizaciju te naučili kako uživati u metnosti, budu-ći da sve što nastane na ovim radionaicama trajno je izloženo na zidovima vrtića.Mnogo se umetnika iz Bo-rova i okoline družilo sa decom. No Mićun Nenezić je sa decom svih 15 godi-na. Umetnik iz Borova, me-talac po struci svoj radni vek proveo je u borovskoj tvornici. Duborezi, skul-pture u drvetu, slikanje su načini kojima se izražava. Najmanje 15 njegovih dela

K krasi zidove i prostor vrti-ća. Vesela dečica, životinje i slično uveseljavaju decu svakodnevno i podsećaju ih na zajednički rad sa čika-Mićunom, kako ga deca zovu. Često deca na drvetu nacrtaju svoj crtež a čika Mićun to vešto ma-

I za to čika Mićun ima re-šenje. Držeći dečju ručicu u svojoj zajedno sa dete-tom uz veliki oprez Mićun deci pruža i tu mogućnost. A tada dečjem veselju i osmehu nema kraja.Kako zahvaliti ovakvom umetniku koji svoje vre-me već toliki niz godina posvećuje deci. Teško je, no sigurno da deca ne zaboravljaju. Svakog dana prolazeći vrtićem proma-traju dela koja su uradili zajedno sa Mićunom. Tko zna u kome od njih “čuči” za sada mali umetnik, a jednoga dana postane “ve-liki” umetnik, te se na svo-joj izložbi priseti sesvojih početaka iz vrtića. Priseti se zajedničkog rada sa našim Mićunom. Vreme provedeno sa decom uvek je ulaganje u budućnost. Hvala ti, Mićune, što si deo svog vremena uložio u budućnost mnoge dece iz Borova.

Gordana Pavić

su veseli i deca i nastavnica da je ova zbirkica došla i do ruku dečjeg pesnika Moše Odalovića, koji je dao i svoj doprinos ovom le-pom događaju. Napisao je recenziju pesmica koje su se našle u zbirci i pohvalio je dečji rad i stvaranje. Sve to je lepo »upakovala« i ve-lika drugarica ove dečice i samog Društva, Aleksandra Andrić, i zbirku tehnički

vrhunski opremila. Deca su naročito zahvalna Kancelariji za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva za spoljne poslove Srbije jer već šest godina finansijski podržavaju rad ove škole. U toku ove godine deca i roditelji planiraju da izvedu još neke aktivnosti o kojima će blagovremeno obavestiti javnost.

n.Č.

samozatajnu djevojčicu nije nimalo lak. Sada već sva-kodnevno svoje učiteljice obasipa pitanjima o tom drugom, za nju mnogo da-ljem svijetu od njene rodne, divlje, ali njoj ipak pitome i poznate Like. Otvorenog dječjeg srca, sa obećavajućim stavom, i životnom radošću u očima, Ljiljana uživa u igri i učenju sa svojim prijateljima u školi, Anjom i Maksimili-janom sa kojima zajedno pohađa i dodatnu nastavu srpskog jezika i kulture. A već sutra kada bude kora-čala zagrebačkim ulicama, između iskrene, i velike dječje želje i ovovremen-ske stvarnosti, Ljiljana će uložiti sve svoje snage da ostvari snove svog dje-tinjstva sa ličke kaldrme. Jer ona želi bojati nebo svojim bojama i ubirati cvijeće svoga rada. Sigur-nost, bezbrižnost i maštu djetinjstva treba sačuvati i za kasnije životne bitke, okrutne i surove. Nadamo se da će na putu do snova, Ljiljana imati i sreće.

Paulina arbutina

lim nožićima izdubi. Oni najradoznaliji i najhra-briji žele se i sami okušati.

36 Bijela p^ela

Petice doleću kao lopticeikola Jelenić ide u pr v i r a z red Osnovne škole

„Nikola Andrić“ u Vuko-varu. Nedavno je napu-nio sedam godina, ali sa njim je gotovo nemoguće pričati. Tokom razgovora non-stop lupka i baca te-nisku lopticu, čas o stol, čas o pod, čas o zid. Isprva izgleda da ga je mala žuta lopta potpuno začarala, ali nakon nekog vremena ipak počinje da priča. – Imam 14 ovakvih lopti-ca. Nekad sam imao samo šest. Neke čuvam da se ne pokidaju, sa nekima igram tenis, a sa nekima igram i fudbal po sobi. Sad mi je bio rođendan pa su mi sko-ro svi iz prijatelji iz škole donosili loptice. Treniram tenis u klubu „Mit-nica“ od početka četvrtog meseca prošle godine. Gle-

Ndao sam Đokovića pa sam hteo i ja da probam. Lakši mi je taj sport od ostalih. Kaže moj trener Želimir da udaram jako lopticu, samo nekad pogodim polje, a nekad ne, priča Nikola.Kad postigne poen, kaže oseća se „odlično“, a na pitanje kako se oseća kad protivnik njemu postigne poen, Nidžo ustaje od stola i uzma reket. – Grozno se tada osećam, ali zato uzmem loptice i ovaj reket i šopam po zidu kad dođem kući. Evo, ako tre-ba, pokazaću udarce. Imaš forhend, bekhend, smeč, forhend slajs, bekhend slajs, lob i „probit‘“. E, to mi je najteže, kad je igrač na mre-ži i sad treba ga probit‘ da

bi lopta ušla u teren. Moraš pored njega pogoditi, a ne u njega. Forhend je najlak-ši. Kad treniramo na šljaci onda više pobeđujem, ali mi baš ne ide kad smo na betonu. Bio sam do sad na jednom turniru u Vinkovcima. Bio sam zadnji. Nezgodno je odskakala lopta, bila je jako mekana i onda je ni-sam mogao udariti kako treba. Ove godine idem u Vinkovce i u Osijek na turnire, trebam popraviti svoje šanse, kaže on.U Nikolinu odbranu treba da kažemo da je na svoj prvi turnir otišao sa samo šest godina, nakon samo dva meseca treniranja, ali je sada odlučan, kako kaže da „popravi svoje šanse“. Do sada nijedan trening nije propustio. Njegovu odlučnost da na narednim takmičenjima ostvari bo-lji plasman na svojoj koži najbolje osete mama, tata i sestra Tajana, koja ima deset godina, pa često ne može da piše zadaću ili uči istoriju od Nikolinog nepre-stanog „šopanja po zidu“.

– Nekad sa tatom preba-cujem lopticu, ima i on svoj reket. Ako me pitaš ko je bolji, mogu da ka-žem da skoro pa sam ja, kratko će Nikola o tati kao sparing-partneru, a onda ustaje i seda za kompjuter, proverava rezultate na te-niskim turnirima.Nakon toga nam pun do-življaja prepričava nedavnu posetu terenima Novaka Đokovića u Beogradu, gde je, kako kaže, video Nole-tove pehare gde se i slikao i poželeo i sebi neki pehar u budućnosti. Iako je lud za sportom i tenisom, Nikola ne zanemaruje ni školu. Baš nam se pohvalio da je toga dana dobio peticu.– Idu me petice. Evo danas doletela deseta. Samo do-leću. Imam i pet četvorki. Najviše volim hrvatski i sportsku sekciju. Matemati-ka mi nije nešto zanimljiva. To je prelagano, ali samo bih voleo kad bi ceo test bio sa računanjem. Hoću li biti teniser kad porastem? Pa normalno, zaključuje Nikola i opet uzima reket.

n.M.

37Bijela p^ela 37

Volonterka Oljal j a j e uč en ic a osmog razreda u Dalju. Ni sama

nije znala što je to volon-terizam, ali je odlučila da pokuša, da vidi da li to može. Volontira već četiri mjeseca kod književni-ce Gordane Pavić. Kad je prijatelji pitaju kako se snašla, kaže, kao da već sto godina radi taj posao. Dolazi petkom, najčešće kod Gordane boravi sat vremena, a nekad i duže. Čita joj, pomaže na kom-pjuteru, vodi je u šetnju.Kad je prijatelju pitaju

Ozašto to radi, odgovara im da ja volonterizam jezgro humanosti, da se iz njega rađa veliko prijateljstvo.Olja ističe da je tokom ova četiri mjeseca druženja sa Gordanom Pavić mnogo naučila o slepim osobama. Uskoro će biti promocija njene nove knjige pesama „Čudotvorac“, pa me je izabrala, jer sam inače član recitatorske sekcije, da na predstavljanju knji-

Poseban instrument u posebnim rukamaa li znate koji in-strument ima u rukama ovaj de-

čak? Da, liči na gitaru, ali je mnogo manji… Ne, i dalje ne znate? Radi se o instrumentu sa četiri žice (za razliku od gitare koja ih ima 6), du-žine 60cm i širine 20cm, koji se uglavnom kori-stio u solo i jazz numera-ma 20-ih godina prošlog veka. Posebnog, egzotič-nog zvuka privukao je pažnju mnogih muzičara, pa tako i našeg Vida koji je ovaj instrument dobio u delovima od roditelja za Božić. Da, dobro ste pročitali: ukulele je do Vida došao u delovima! Pre nego što je zasvirao na njegovim žica-

ma, morao je Vid, po prin-cipu »sastavi sam«, dobro da se potrudi da ukulele

koji je trajao neko vreme, za Vida nije predstavljao nikakav problem jer je veoma spretan sa rukama, višestruko se isplatio. Uz osmeh na licu konačno je Vid mogao i da zasvira, ne samo za sebe, već baki za rođendan, ali i malom krugu svojih drugara koji su ga počastili aplauzom. Tako je Vid ponovo do-kazao svoju svestranost, jer je ovaj tinejdžer pravi pozitivan primer i uzor svojim vršnjacima: odli-čan matematičar, slikar, muzičar, veslač, a svojom spretnošću u pečenju torti i kolača može da se poredi sa vrhunskim poslastičari-ma i kuvarima.

nada Čupković

D pravilno sastavi, zalepi, postavi žice, naštima ih, oboji ga i prelakira. Proces

ge čitam stihove. Nadam se da ću uskoro iz Volon-terskog centra u Osijeku dobiti člansku knjižicu. Preporučila bih svim svo-jim prijateljima da i oni pomažu drugima jer je to način da se stekne veliko životno iskustvo. Moji ro-ditelji su veoma zadovoljni što ja volontiram jer sma-traju da je jako lepo biti i nekom drugom koristan.

Gordana P.

38 Bijela p^ela

aleksandar Milošević, Kopar

aleksandar Dubajić, Gračac

arsen Matijaš, Knin nemawa Jakovqević, Gračac

andrea Jarić, Kopar

lara Milivojević, Kopar

Maja Brožič, Kopar

Maruša Kuzmano­vić, Kopar

Moja drugaricaMaja je moja najboqa drugarica. Idemo u sti razred, a družimo se i u slobodno vreme. Ima kraću plavu kosu i viša je od mene. Živi u drugom mestu, ali to nam ne smeta da budemo najboqe drugarice.

teodora Spasenović, 2. razr., Markušica

Sport koji najviše volimSport je igra miliona qudi, ustvari to je više od igre. Volim sport, a posebno tenis. Igraju dva ili četiri igrača koji stoje nasuprot, a deli ih mreža. Najza­nimqiviji je trenutak kad „igraju u zadwu loptu!, to jest kada se igra odlučujuća lopta. Ponekad se rastužim i razqutim jer je izgubio moj omiqeni igrač. Kad gledam tenis, toliko se uživim u igru, da upozoravam i bodrim igrače kao da sam tamo. Tenisu me privlači napetost, zanimqivost i način igre. Volim i ce­nim Novaka Đokovića, Anu Ivanović, Troickog, Zimowića i Tipisarevića.Ovaj sport , kao i drugi, ima dobrih i loših strana. Jačaš telo, imaš kondici­je, ali i tu su povrede, odricawa.Ja nisam sportski tip pa ću se držati onoga u čemu sam dobar: navijaću do pobede!

luka Berkov, 5. razr., Daq

ProqećeSpavala sam i sawala proqeće. Odjednom sam čula cvrkut ptica. Pogledala sam kroz prozor i vidjela sam predivne ptice. Obukla sam se i izašla van. Na pre­krasnoj zelenoj travi blistalo je lijepo šareno cvijeće, šafrani, visibabe i narcisi. Pogledala sam prema probuđenoj šumi i vidjela cicamace. Bila sam sretna što je proqeće došlo.

elena obradović, 2. razr., Gvozd

PROLEĆE JE STIGLO U MOJ KRAJPolovinom marta svake godine do­lazi proleće. Ptičice lepo cvr­kuću, qudi na poqima rade. Sve je živnulo posle qute zime. Cveće se budi, trava se zeleni i šumske životiwe izlaze iz svojih skrovi­šta. Priroda se probudila iz zim­skog sna. Svi su veseli i zaigrani žele da ovi lepi dani što duže potraju.

awa Rušnov, 2. razr., Gvozd

ProqećeKad proleće stigne u moj kraj,sve izgleda kao raj.Trešwe cvatu, ptice lete,sunce divne priče plete.Razne ludosti proqeće ima,sve što nije pokazala zima.

Ivana crevar, 2. razr., Gvozd

39Bijela p^ela 39

nemawa Šućur, Jagodwak Zvezdan Sekanić, Jagodwak

Jasmina Manojlović, trpiwa

Miwa Zeqić, Markušica

nikola Zrnić, Kopar

tijana Milošević, Kopar

tijana Sedlarević, Kopar

timotej Stojadino­vić, Kopar

Moj najboqi drug se zove Sergej. Nižeg je rasta, tamnih očiju i crne kose. Družim se sa wim jer volimo iste stvari i jer mi je uvek spreman pomoći kad sam u nevoqi. Želim da zauvek budemo ovako dobri drugovi.

leon Babić 2. razr. Markušica

Moj najboqi drug

Moja drugaricaMoja drugarica se zove Saška. Ona ima lepu smeđu kosu i smeđe oči. Nosi qubičaste naočare, jer je to wena omiqena boja. Voli da poma­že drugima i nikada ni o kome ne priča loše. Ponekad je sramežqi­va. Povezuje nas i to što volimo iste stvari.

Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica

MamaKad ustanem – mamakad sawam – mama.Mama je moj sjaju očima,danima i noćima.

olivera Jovanović, 5. razr., trpiwa

Pesma pupoqkuProbudi se mali pupoqkuSutra ti je vreme za cvetawe.Hajde porasti, pupoqkuPorasti veliki,Dovoqno si porastao da procvetaš.Ako nećeš da cvetaš bićeš venelica,Ustani sporaću .Stani na svoju drškicu.Nemoj biti venelica budi cvetić.Pupoqku probudi se i raširi se.Raširi se pupoqku maliPupoqku podiži se višeSporaću požuri.Vreme ti je, ako ne požuriš zakasniceš.Zapamti šta ti pričam drugi e procvetati na vremeAko ne ustaneš bićes venelica Venelica zato sto ne cvetaš nego veneš.

anastazija Stojadinović, 6. god., Beograd

Leon i ja smo dobri drugari. On ima pla­vu kosu i plave oči. Viši je od mene. Kad smo zajedno, igramo se loptom, traktori­ma i vozimo se biciklima. Slažemo se dobro, nikad se ne tučemo i ne svađamo. Kad god treba, pomažemo jedan drugom.

Sergej Kovačević, 2. razr., Markušica

Moja drugaricaMoja drugarica se zove Ivana. Ima smeđe oči i dugu smeđu kosu. Uvek zajedno idemo u školu. Iva­na je nasmejana i vesela i to jako volim. Kad smo slobodne igramo se i pevamo lepe pesme.

Saška Galetin, 2. razr., Markušica

MOJA MAJKAMoja majka od Boga dar ona je sjajna kao dan.Ona mene jako volii za mene Bogu moli.

Marko Knežević, 5. razr., trpiwa

40 Bijela p^ela

Josip Mojetić, 4. razr., Markušica

Dimitrije vladić, 4. razr., Markušica

Lea Mandić, 2. razr., Markušica Danijel popović, 3. razr., Daq

Marko zorić, 4. razr., Jagodwak

41Bijela p^ela

Marko Rašković, 4. razr., Knin Stefan vesić, 4. razr., Daq

Sara Lapšević, 3. razr., vukovar

bojana Mandić, 3. razr., Markušica

Ivan Žarković, 6. razr., Dežanovac

Koja se još "leteća riječ" krije u ovoj smosmjerci?

SOKO, bUbAMARA, LEpTIR, bALON, MLAzWAK, ORAO, zMAJ, RAKETA, AvION, SLEpI MIš, MUHA

Ime

Prezime

Razred

Adresa

Odgovor

SKD ProSvjeta - PoDoDbor rijeKaBijela pčelaTrg Sv. BarBare 151000 rijeka

42 Bijela p^ela

Pripremio Dragiša Laptošević

N a g R a D N i Z a D a T a K

KOWiĆeV SKOK

UKRŠTeNe RijeČi

Skakač u šahu kreće se u smjeru dva poqa pravo jedan u stranu. Otkrij početno poqe i pročitaj poslovicu.

1. Dio oka2. Sveštenik3. Zemqa izlazećeg sunca

ZagONeTKa

Poqe nemjereno, ovce nebroje-ne, među wima čobanin rogowa. Ko je to, što je to?

laViRiNT

Pomozi ovim junacima stripa da stignu do stripa

ŠiBiCaQKa

Premjesti jednu šibicu da ra-čun bude ispravan

RJE{EWA IMENOSLOV

Web-zANIMACIJE

ŠUMOPAD, LAžItRAVA, cVEtAw?

UKRŠTeNe RijeČi

1. Kapak2. Pop3. Japan

ZagONeTKa

Nebo, zvijezde i mjesec

laViRiNT

KOWiĆeV SKOK

Ko se dima ne nadimi, taj se vatre ne ogreja.

ŠiBiCaQKa

6 + 5 = 11

43Bijela p^ela

pripremila: Nada ^upkovi}

znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno slov.

Sarah je ime hebrejskog porijekla izvedeno od riječi Sarai, što znači knegiwaа, vladarica, žena visokog ranga. U Bibliji je Sarah žena Avramova, a pomiwe se i u Kuranu. Ime na arapskom znači “ona koja donosi sreću gledateqima, vesela i radosna. Ime je u raznim varijantama veoma popularno kako kod hrišćana tako i kod musli-mana. U BiH, Hrvatskoj i Srbiji je ime u posqedwih nekoliko godina bilo među 10 najpopularnijih ime-na davanim djevojčicama.

Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom je nagrađena Angelina Majkić iz Jagodwaka.

Koložeg, sečko, derikoža, lažitrava, cvetaw, trešwar, žetvar, gumnik, grozdober, šumopad, studen, koledar. Drage moje sveznalice, sigurno se pitate: "A, kakve su sad ovo reči, nikad čuo/-la?" E, pa pošto želite sve da znate, onda da vam otkrijem tajnu da se iza ovih naziva kriju stari srpski nazivi za mesece koji su bili u upotrebi do 19. veka! Da, baš za mesece!Januar je bio koložeg, a ime je dobio po ložewu drva zbog hladnoće i kako bi se uvećala moć zubatog zimskog sunca. Februar se zvao seč-ko, po vremenu koje je zbog hladnoće karakterisala seča šuma. Mart se zvao de-rikoža, pošto je bio vreme kada su se domaće životiwe ubijale zbog nestašice hra-ne na kraju zime.April se zvao ležitrava, jer su qudi napokon mogli da leže na travi nakon zime kad je bila pokrivena snegom. Maj se zvao cvetaw, po cve-tawu biqaka i drveća. Jun je bio trešwar, po sazrevawu prvih voćaka.Jul se zvao žetvar, pošto je to bilo vreme za prvu žetvu. Avgust su zvali gumnik, pošto se tada žetva prenosila iz poqa na gumno, mali

horizontalni plato ograđen kamenom na kome se vršilo žito, ali takođe i mesto na kome su se qudi sastajali radi družewa, dogovarawa i igre. Septembar se zvao grozdober, pošto se tada bralo grožđe.Oktobar je bio šumopad, vreme kada je lišće počiwalo da žuti, crveni i opada. Novem-bar se nazivao studen, zbog hladnog vremena

u kasnoj jeseni i osećaja bliske zime koja je, ili već u suštini, došla ili će doći uskoro.Decembar se nazivao kole-dar, i označavao je vreme kada počiwu obredne pro-cesije i narodni rituali u ciqu dočeka Nove godine.A kako su nazivi mese-ci koje danas koristimo

dobili imena, potražite na: sr.wikipedia.org. Ukoliko poželite da produbite svoje znawe o nazivima meseci, pogledajte i vrlo zanimqiv sajt www.svevlad.org.rs gde je data i tabela slovenskih jezika u kojima su zadržani stari nazivi za mesece u godini, kalendar i merewe vremena i zanimqivosti o novoj godini i we-nom proslavqawu.

ISSN

133

1-54

55

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske.

Zahvaljujemo Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije i Ministarstvu kulture i informisanja Republike Srbije.

ČipKO i DjeD FilipPiše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likov ni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički ured-nik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: SKANER STUDIO, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RI-JEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@gmail.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

NAGRADE•Nagrada Grada Rijeke 2005.•Nagrada Sima Cucić 2011.•Zmajeva nagrada 2012.•Povelja Milan Radeka 2014.