Bilten Republičkog javnog pravobranilaštva 1/2010

ISSN 2217-4419

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

РЕПУБЛИЧКО ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

БИЛТЕН

1/2010

Београд, децембар 2010. године

БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Година 56. - број 1/2010

ИЗДАЈЕ:

Републичко јавно правобранилаштво

Београд, Немањина 26

www.rjp.gov.rs

За издавача:

Оља Јовичић

републички јавни правобранилац

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:

председник одбора:

Иван Поповић


чланови одбора:

Драгана Зорић, Саша Јурић, Александра Лазаревић,

Савка Манговић, Весна Марковић и Магдолна Рузман,

заменици републичког јавног правобраниоца

саветник одбора:

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

секретар одбора:

Јован Продановић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

тел. 011/363-1021

е. пошта: [email protected]

ШТАМПА:

Управа за заједничке послове републичких органа, Београд, Немањина 26

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из овог

Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама члана 187.

Закона о ауторском и сродним правима и члана 199. Кривичног законика).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност

издавача.

САДРЖАЈ

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА ............................................................................... 5

Иван Поповић, заменик републичког јавног правобраниоца

НАДЛЕЖНОСТИ, ДЕЛОКРУГ, ОРГАНИЗАЦИЈА И РАД

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА ................................... 7

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

- Мишљење М-1700/10, о нацрту Закона о изменама и допунама

Закона о планирању и изградњи ................................................................. 13

- Мишљење М-246/10, о захтеву земљишно-књижног власника

стана на исплату примљене откупне цене за стан..................................... 16

- Мишљење М-1377/10, о доношењу одлуке да се пренесе право

коришћења непокретности, без накнаде .................................................... 17

ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ

- Новица Цветковић, заменик републичког

јавног правобраниоца у пензији

МЕСТО И УЛОГА ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА У ПРИМЕНИ

НОВИХ ПРОПИСА О ГРАЂЕВИНСКОМ ЗЕМЉИШТУ....................... 21

- Магдолна Рузман, заменик републичког јавног правобраниоца

ПРОБЛЕМИ ПРАКСЕ У ВЕЗИ ЕВИДЕНЦИЈЕ

ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА ......................................................... 25

- Драгана Зорић, заменик републичког јавног правобраниоца

ЗАКОН О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ У СУДСКОЈ ПРАКСИ......................... 31

- Иванка Спаховић и Александра Лазаревић,


ПОСЕБАН ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ ДУГОТРАЈНЕ

НЕСПОСОБНОСТИ ПЛАЋАЊА (ЧЛ. 150-155 ЗАКОНА

О СТЕЧАЈУ) И ПРЕПОРУКЕ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА

ПРАЋЕЊЕ ПРИМЕНЕ ОДРЕДАБА ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ

О ПОСЕБНОМ ПОСТУПКУ ЗА СЛУЧАЈ

ДУГОТРАЈНЕ НЕСПОСОБНОСТИ ЗА ПЛАЋАЊЕ ............................... 35

- Савка Манговић, заменик републичког јавног правобраниоца

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА И ЗАСТУПАЊЕ

БЕЗБЕДНОСНО-ИНФОРМАТИВНЕ АГЕНЦИЈЕ ................................... 39

- Саша Јурић, заменик републичког јавног правобраниоца

ОДНОС ПРАВНОСНАЖНОГ РЕШЕЊА О ПРЕКРШАЈУ

КОЈИМ ЈЕ ИЗРЕЧЕНА ЗАШТИТНА МЕРА ОДУЗИМАЊА

ПРЕДМЕТА ПРЕКРШАЈА И ТУЖБЕ ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ .......... 41

- Јован Продановић, саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ У ПРЕДНАЦРТУ

ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ............................... 45

СУДСКА ПРАКСА

- Благовременост тужбе ради утврђивања оспореног потраживања

Пореске управе као стечајног повериоца................................................... 57

- Застарелост потраживања по тужбама Републике Србије по основу

Закона о регулисању односа СРЈ, правних лица и банака са

територије СРЈ који су првобитни дужници или гаранти

према повериоцама Париског и Лондонског клуба поверилаца ............. 58

- Сентенце ...................................................................................................... 59 1. СТВАРНО ПРАВО ............................................................................................... 59

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО ................................................................................... 60

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО.......................................................................................... 66

4. РАДНО ПРАВО .................................................................................................... 67

5. СТАМБЕНО ПРАВО............................................................................................ 67

6. ПРОЦЕСНО ПРАВО ............................................................................................ 68

7. УПРАВНО ПРАВО............................................................................................... 69

У М Е С Т О П Р Е Д Г О В О Р А

Давних 50-тих година XX века покренуто је издавање Билтена Јавног

правобранилаштва, као стручног часописа, са циљем да информише о свим

битним правним питањима из домена правобранилачке функције. Садржај

свих издања, од почетка, чинили су реферати о актуелним правним

питањима, избор из судске праксе, правна мишљења Правобранилаштва,

закључци са саветовања, сарадња са другим јавним правобранилаштвима,

итд. У објављеним билтенима посебно је анализиран положај и улога Јавног

правобранилаштва у заштити имовинских права и интереса Републике

Србије, њених органа и организација чије се финансирање обезбеђује у

буџету Републике Србије.

Последњи број Билтена Јавног правобранилаштва Србије објављен је

још јула месеца 1990. године и то пре доношења важећег Закона о јавном

правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91). Технички

проблеми, везани за издавање публикације и повећање броја предмета, у

којима је Правобранилаштво обављало најсложеније послове заштите

државне имовине пред судовима и другим органима, проузроковали су

дугогодишњи застој у издавању Билтена.

Међутим, значајне промене у правној регулативи, неопходне у времену

транзиције, значај информисања јавних правобранилаштава о свим

актуелним питањима и заузетим правним ставовима у судској пракси,

наметнули су потребу обнављања публиковања Билтена као стручно -

информативног часописа Републичког јавног правобранилаштва Србије.

Мада је часопис првенствено намењен за пружање стручне помоћи и

приказ актуелне судске праксе, ради успешног обављања правобранилачке

функције, Билтен има за циљ информисање и шире стручне јавности о

актуелним законским решењима и изношење предлога и сугестија

Републичког јавног правобранилаштва, као важног државног органа са

дугогодишњом традицијом.

Упркос дужем прекиду континуитета у објављивању Билтена

Републичког јавног правобранилаштва, надамо се да ће часопис врло брзо

постати поуздана и стручна помоћ, те је у том смислу пожељна свака

сарадња и сугестија.

Захваљујемо се свима који нам у нашим настојањима пружају помоћ, а

посебну захвалност исказујемо ауторима прилога.

Београд, децембар 2010. године Р Е Д А К Ц И Ј А

Иван Поповић,

заменик Републичког јавног правобраниоца

НАДЛЕЖНОСТИ, ДЕЛОКРУГ, ОРГАНИЗАЦИЈА

И РАД РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Историјат

Институција правобранилаштва на подручју данашње Србије датира

још од 1842. године, када је у тада Књажевини Србији основан

Правотелствени фишкал, који је радио само годину дана, јер су већ 1843.

године његови послови пренети у надлежност Попечитељства финансија.

Године 1848. поново се формира заступнички орган државе под називом

Бранитељ права правитељствених, и у том облику остаје све до 1928. године.

Уредбом о организацији финансијске структуре и службе, из 1928. године,

била је предвиђена надлежност Јавног правобранилаштва, односно тада

постојећих заступничких органа, у обављању заступничких послова.

Ипак, најважнији закон који се односио на организацију рада

Правобранилаштва је Закон из 1934. године, који је успоставио

централизовану организацију Правобранилаштва. Успостављено је Врховно

државно правобранилаштво, при Министарству финансија, и државна

правобранилаштва, при седиштима апелационих судова. Врховно државно

правобранилаштво имало је директне ингеренције према нижим државним

правобранилаштвима у погледу предузимања одређених службених радњи,

као и у погледу кадровских решења. У вршењу функције заступања,

Правобранилаштво се могло појавити као законски заступник и као

пуномоћник, што је било одређено посебним законом.

У периоду после Другог светског рата у више наврата доношени су

закони о Јавном правобранилаштву: Закон о јавном правобранилаштву

("Службени гласник СРС", број 18/68), Закон о јавном правобранилаштву

("Службени гласник СРС", бр. 6/77, 7/82, 46/84, 44/86). У време важења ових

закона јавног правобраниоца и његове заменике именовала је и разрешавала

Скупштина, а за њихово именовање били су прописани исти услови као и за

председнике и судије одговарајућих редовних судова.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

8

Надлежност и делокруг

Републичко јавно правобранилаштво, према важећем Закону о јавном

правобранилаштву („Службени гласник РС“, број 43/91), у својству

законског заступника, предузима правне радње и користи правна средства

пред судовима и другим надлежним органима ради остваривања имовинских

права и интереса Републике Србије, њених органа и организација и других

правних лица, чије се финансирање обезбеђује у буџету Републике Србије

или из других средстава Републике (члан 7 и 9).

Републичко јавно правобранилаштво, на основу посебних законских

овлашћења, поступа и као самосталан државни орган. Тако, у судским

поступцима се Правобранилаштво може појавити као странка - тужилац, а

сходно посебним овлашћењима предвиђених чланом 13. и 17. Закона о

промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 42/98 и 111/09). У

својству самосталног државног органа Правобранилаштво поступа и

сагласно одредби члана 106. став 2. Закона о јавним набавкама („Службени

гласник РС“, број 116/08), којом је предвиђено да захтев за заштиту права у

случају повреде јавног интереса може да поднесе, између осталих, и јавни

правобранилац, у законом предвиђеним роковима.

Овлашћења самосталног државног органа предвиђена су и чланом 48.

став 4. Закона о средствима у својини Републике Србије („Службени гласник

РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97) и чланом 11. став 4. Закона о управним

споровима („Службени гласник РС“, број 111/09). Овом одредбом је

предвиђено да ако су управним актом повређена имовинска права и интереси

Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе,

управни спор може да покрене и надлежно јавно правобранилаштво. Закон о

планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 81/09), такође

предвиђа надлежност и својство странке Правобранилаштву, као посебном

државном органу у заштити грађевинског земљишта у јавној својини.

Правобранилаштво може заступати и друга правна лица као

пуномоћник, у погледу њихових права и интереса, када интереси тих

правних лица нису у супротности са функцијом коју врши.

Правобранилаштво делује и превентивно, ради споразумног решавања

спорног односа, а пре покретања парнице или другог поступка, када природа

спора то допушта (члан 12. Закона о јавном правобранилаштву).

Поред наведених надлежности, применом одредби члана 46. став 2.

Пословника Владе („Службени гласник РС“ бр. 61/06, 69/08, 88/09 и 33/10) и

члана 13. Закона о јавном правобранилаштву, Правобранилаштво даје

правним лицима које заступа правна мишљења на најсложеније уговоре и

протоколе, решења, закључке, одлуке и др, уколико се ови акти тичу заштите

имовинских права и интереса Републике Србије, или ако се њима стварају

уговорне обавезе за Републику Србију.

Број 1/2010

9

Правобранилаштво пред Уставним судом може покренути иницијативу

за оцену уставности и законитости општих аката, када је угрожен интерес

Републике Србије.

Такође, Правобранилаштво активно учествује у најсложенијим

поступцима пред арбитражним већима Међународне трговинске коморе

(арбитраже), када је странка у арбитражном поступку Република Србија.

Представници Правобранилаштва ангажовани су и као чланови

међуресорних радних група: за стручну обраду индивидуалних представки

пред уговорним телима Уједињених нација, за припрему доношења важних

законских и подзаконских аката, за реализацију значајних уговора

потписаних од стране Републике Србије, а узели су учешће и у раду

комисија за накнаду нематеријалне штете.

Организација и рад

Функцију Републичког јавног правобранилаштва врши републички

јавни правобранилац, кога поставља Влада. Републички јавни правобранилац

има заменике, које поставља Влада, а послове заменици врше као сталну

дужност (члан 3. Закона). Републички јавни правобранилац одговара за свој

рад и рад Републичког јавног правобранилаштва - Влади, а заменици -

републичком јавном правобраниоцу и Влади.

Према важећем Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији

радних места у Републичком јавном правобранилаштву, послови из

надлежности Правобранилаштва се обављају у седишту и 11 одељења ван

седишта. Одељења воде све предмете из надлежности Правобранилаштва до

њиховог окончања, када је за вођење првостепеног поступка надлежан суд

или други државни орган са подручја округа за које је формирано одељење.

Одељењима руководе заменици републичког јавног правобраниоца. У

оквиру Правобранилаштва је формирана и посебна унутрашња

организациона јединица - Секретаријат, а у оквиру Секретаријата и

Писарница Правобранилаштва.

Судови и други органи дужни су да у стварима у којима је предвиђено

заступање од стране Републичког јавног правобранилаштва достављају сва

писмена непосредно Републичком јавном правобранилаштву, а достављање

извршено супротно наведеној обавези не производи правно дејство. Уколико

се достављање писмена не изврши непосредно јавном правобранилаштву,

онемогућава му се равноправно расправљање у поступку, што представља

апсолутну битну повреду одредаба парничног поступка (члан 361. став 2.

тачка 7. Закона о парничном поступку).


10

Трошкови заступања у судским и управним поступцима признају се

Републичком јавном правобранилаштву по прописима о наградама и накнади

трошкова за рад адвоката (по Адвокатској тарифи), с тим што досуђена

средства представљају јавни приход Републике Србије, односно не уплаћују

се Правобранилаштву, већ у буџет Републике Србије.

Имајући у виду специфичност правног статуса Правобранилаштва

(законски заступник, пуномоћник, самостални орган) и да је важећи Закон о

јавном правобранилаштву, донет још 1991. године, оставио бројна отворена

и спорна питања, једино би се новим законом на целовит начин регулисао

правни статус и процесни положај Републичког јавног правобранилаштва,

као веома важног државног органа са дугом традицијом.

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Број 1/2010

13

М-1700/10

6. децембар 2010. године

МИНИСТАРСТВУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

И ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА

Размотрили смо нацрт Закона о изменама и допунама Закона о

планирању и изградњи, с образложењем, па на основу члана 13. Закона о

јавном правобранилаштву дајемо следеће мишљење:

На предложени нацрт Закона о изменама и допунама Закона о

планирању и изградњи имамо следеће примедбе и предлоге.

НАЧЕЛНА ПРИМЕДБА - сматрамо да законом не би требало

дозволити конверзију права на земљишту које је планирано за јавне намене.

ПОЈЕДИНАЧНЕ ПРИМЕДБЕ:

1) Чланом 25. нацрта мења се члан 68. важећег Закона, који се односи

на исправку граница парцеле на којој постоји право својине или закупа,

припајањем грађевинског земљишта у јавној својини.

Предложеним одредбама одређени су овлашћени подносиоци захтева,

поступајући орган, рокови и лица која имају право на приговор, а

изостављена је заштита права власника припојеног земљишта (земљишта у

јавној својини), која је у важаћем закону одређена као сагласност власника

суседне катастарске парцеле.

Није прописана ни обавеза плаћања накнаде за одузето право на

припојеном земљишту. Иначе, упис права својине на припојеном земљишту

могао би се извршити само по закључењу споразума о накнади.

С обзиром да је одредбама члана 58. став 2. Устава Републике Србије

прописано да право својине може бити одузето или ограничено у јавном

интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од

тржишне, предлажемо да се наведени члан изостави, односно брише.

Наведени предлог дајемо јер је исправка границе прописана само на терет

парцеле која је у јавној својини, на основу чега закључујемо да се јавна

својина доводи у неравноправан положај у односу на приватну и задружну

својину.

2) Чланом 32. нацрта допуњује се члан 96. Закона, којим је уређено

отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта.

Како је чланом 86. став 4. Устава прописано да се средства из јавне

својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом, предлажемо да

се допуна која гласи: „ближе услове, начин и поступак отуђења или давања у

закуп грађевинског земљишта из става 8. прописује Влада“, брише и замени


14

одредбама којима би се у самом закону одредили услови, начин и поступак

отуђења.

Везано за располагање грађевинским земљиштем у јавној својини,

предлажемо да се између титулара права јавне својине дозволи располагање

грађевинским земљиштем само у случају изградње објеката у јавној својини.

Ипак, са правно-техничке стране, било би целисходније да се члан 96.

допуни додавањем новог члана Закона.

3) Чланом 35. нацрта додаје се нови члан 99а, који треба да се

преиспита, због нејасноћа, те питања да ли се експропријација и

административни пренос могу уредити овим законом.

4) Чланом 37. нацрта допуњује се члан 101. Закона.

На предложене допуне немамо примедбе, с тим да предлажемо да се

лица која имају право на конверзију, по основу уписаног права коришћења

на грађевинском земљишту, изједначе са лицима из члана 102. Закона, у

погледу одређивања земљишта за редовну употребу зграде. Сматрамо да се

конверзијом из члана 101. штети интересима Републике Србије, односно

других титулара права јавне својине. Тачније, штета настаје када се

конвертује земљиште веће површине од земљишта за редовну употребу

зграде. Иста се може исказати кроз цену закупа или купопродајну цену која

се постиже непосредном погодбом за део земљишта које је преостало након

утврђивања земљишта за редовну употребу објекта.

Подразумева се да се наведено односи на власнике или сувласнике у

згради која је претходно била у друштвеној, односно државној својини.

Такође, предлажемо да се члан 37. нацрта допуни на начин да се иза

речи „члана“ дода „104“. Наведену допуну предлажемо са циљем да се у

примени закона избегну нејасноће и погрешна тумачења.

5) Чланом 39. нацрта допуњује се члан 103. став 1. Закона, којим је

прописано да се право коришћења може конвертовати у право својине, уз

накнаду тржишне вредности тог грађевинског земљишта у моменту

конверзије права, умањену за трошкове прибављања права коришћења на

том земљишту.

Реченице које се додају у супротности су са постојећом одредбом

закона. Наиме, конверзија се врши за сваку земљишну парцелу појединачно,

а важећом законском одредбом је прописано да се утврђује трошак

прибављања на том земљишту. Међутим, допуном се додаје текст који за

трошкове прибављања права коришћења одређује укупну ревалоризовану

цену капитала, односно имовине исплаћене у поступку приватизације,

стечајном или извршном поступку.

Суштина овог питања састоји се у чињеници да у наведеним

поступцима није утврђивана накнада за неизграђено грађевинско земљиште,

јер исто није ни било у правном промету.

Број 1/2010

15

Поред тога, уставне и законске норме прописују да се без накнаде не

могу отуђити непокретности у друштвеној, државној и сада јавној својини, а

отуђење супротно наведеним одредбама је ништаво.

У поступцима конверзије уз накнаду, утврдили смо да се неизграђено

градско грађевинско земљиште јавне намене исказује као безвредно, односно

његова вредност се означава нулом, уз образложење да се на земљишту те

намене не може развити бруто развијена грађевинска вредност објекта.

Наведеним образложемо начелни став да се конверзија не дозволи на

земљишту постојеће или планиране јавне намене.

Уважавајући изложено, предлажемо да се укупна ревалоризована цена

капитала призна као цена прибављања само за изграђено грађевинско

земљиште.

6) Чланом 40. нацрта допуњује се и мења члан 104. Закона, на начин да

се иза става 4. додаје нови став, којим се закупцима неизграђеног

грађевинског земљишта који исто нису привели намени, даје могућност

конверзије права закупа у право својине, ако су исплатили у целости износ

закупнине за период на који гласи уговор о закупу.

Потребно је разјаснити да ли се наведена одредба односи на уговоре о

закупу који ће се закључити до ступања на снагу овог закона, или ће важити

и за све будуће уговоре.

Мишљења смо да ће, уколико се наведено право конверзије допусти

свим будућим закупцима, закључење уговора о закупу постати предвидљиви

пут за стицање права својине на неизграђеном градском грађевинском

земљишту, али без јавног надметања или прикупљања понуда јавним

огласом, и мимо тржишних услова.

Због штете која овим начином располагања неизграђеним

грађевинским земљиштем у јавној својини настаје титулару права јавне

својине, предлажемо да се наведена одредба брише.


16

М-246/10

5. мај 2010. година

МИНИСТАРСТВУ ФИНАНСИЈА

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења, у вези захтева

Предузећа ....., за исплату откупне цене стана у Улици ....., у Београду, са

законском затезном каматом на износ откупне цене почев од 7. децембра

1998. године, као дана када је Савезна Република Југославија продала

наведени стан ранијем закупцу, Р.Б. из Београда, а на којем стану је

подносилац захтева, Предузеће ....., земљишно-књижни власник, па на

основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву, дајемо следеће

мишљење:

Одредбом члана 16. став 1. Закона о становању ("Службени гласник

РС", бр. 50/92 ... 26/01), прописана је дужност власника стана, односно

носиоца права располагања на стану, да носиоцу станарског права - закупцу

стана, омогући откуп стана који користи, па би у конкретном случају

земљишно-књижни власник стана био у обавези да омогући откуп стана

закупцу, према условима који важе на дан подношења захтева.

С обзиром да је предметни стан откупљен 1999. године, и да је откупна

цена исплаћена у целости, сматрамо да би Предузећу ..... требало исплатити

откупну цену стана, а према ценама на данашњи дан, уколико је на овај

начин утврђен износ мањи од износа исплаћене откупне цене са законском

затезном каматом.

Међутим, уколико Предузеће ..... не би прихватило предложени начин

исплате, мишљења смо да би се могао прихватити и захтев за исплату

откупне цене, са законском затезном каматом почев од дана закључења

уговора о откупу стана, односно од 30. септембра 1999. године, јер је

откупна цена, сходно уговору, требало да буде уплаћена након закључења

уговора, па се тек од закључења уговора продавац могао сматрати

неосновано обогаћеним лицем, у смислу члана 210. Закона о облигационим

односима.

Такође, указујемо да је пре евентуалне исплате откупне цене потребно

извршити проверу код Службе за катастар непокретности да ли је за упис

права својине Р.Б. довољно приложити доказ о уплати откупне цене и

сагласност Предузећа ..... за укњижбу, или је потребно сачинити уговор -

споразум, на основу кога би се дозволио упис Р.Б.

Број 1/2010

17

М-1377/10

04. октобар 2010. година

РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Размотрили смо предлог закључка Владе, који је та Дирекција,

решавајући по захтеву Министарства ..... и Института ....., припремила ради

упућивања Влади, ради доношења одлуке да се пренесе право коришћења

непокретности коју чини 188/1000 идеалног дела зграде у Београду, са

Републике Србије на Институт ....., без накнаде, ради обављања

научноистраживачке делатности од општег интереса за Републику Србију, за

коју делатност је Институт ..... основан као научноистраживачка установа и

регистрован код ресорног министарства у највишем рангу научног инситута

од стратешког значаја, а имајући у виду и чињеницу да је Институт .....

носилац права коришћења преосталог већинског идеалног дела предметне

непокретности, те на основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву, а

у вези члана 46. став 2. Пословника Владе, дајемо следеће мишљење:

Републичко јавно правобранилаштво нема примедби на предложени

Закључак да се Институту ..... пренесе право коришћења 188/1000 идеалног

дела наведене непокретности у својини Републике Србије, без накнаде, с

обзиром да је Република Србија оснивач наведеног Института, који већ и

користи претежни део предметне непокретности, која му је неопходна ради

успешног обављања делатности за коју је регистрован, а предложени пренос

је у складу са чланом 5. Закона о средствима у својини Републике Србије,

којим је предвиђено да се пренос права коришћења са једног на другог

корисника непокретности у државној својини може извршити и без накнаде.

ОГЛЕДИ,

ДИСКУСИЈЕ,

ПРИКАЗИ

Новица Цветковић,

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

МЕСТО И УЛОГА ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

У ПРИМЕНИ НОВИХ ПРОПИСА О

ГРАЂЕВИНСКОМ ЗЕМЉИШТУ

Законом о планирању и изградњи1 дата су значајна овлашћења, али и

обавезе Јавном правобранилаштву Републике Србије, аутономне покрајине и

јединицама локалне самоуправе.

Овај закон, на основу важећег Устава Републике Србије,2 конституише

нови облик својине на грађевинском земљишту у Републици Србији, јавну

својину, и на неизграђеном и на изграђеном грађевинском земљишту.

Титулари те јавне својине су Република Србија, аутономна покрајина и

јединице локалне самоуправе.

Према Закону о јавном правобранилаштву3 послове правне заштите

имовинских права и интереса Републике Србије, аутономне покрајине, града

и општине обавља јавно правобранилаштво, ако законом или одлуком

аутономне покрајине, града или општине није другачије одређено.

Јавно правобранилаштво из ове одредбе је законски заступник

Републике Србије, аутономне покрајине, града и општине.

Поред основне, функције законског заступника, јавно правобра-

нилаштво има још једну, веома значајну функцију, да поступа као

самостални државни орган, на основу посебних законских овлашћења. У тим

предметима оно је странка у поступку, а не законски заступник.

Закон о планирању и изградњи, такође, у више одредби, регулише

поступање јавног правобранилаштва у заштити имовинских права и интереса

Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе на

градском грађевинском земљишту у јавној и државној својини.

У примени прописа о грађевинском земљишту јавно правобранилаштво

поступа, или као законски заступник, или као посебан орган и странка у

поступку. 1 ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 81/09 - исправка)

2 ("Службени гласник РС", број 98/06)

3 ("Службени гласник РС", бр. 43/91)


22

1. Законски заступник титулара јавне својине

1.1. Упис права јавне својине на грађевинском земљишту

у јавним књигама

Закон о планирњу и изградњи је извршио конверзију на градском

грађевинском земљишту државне својине, тако што је један део те државне

својине претворио у јавну својину, а на основу уписаног права коришћења

на том земљишту. Ова конверзија на градском грађевинском земљишту

државне својине у јавну својину извршена је по сили закона одредбама

члана 100. став 1. и 2. Закона, које предвиђају да:

Републици Србији, аутономној покрајини, односно јединици локалне

самоуправе, који су уписани као носиоци права коришћења на

неизграђеном и изграђеном земљишту у државној својини у јавној књизи

о евиденцији непокретности и правима на њима, даном ступања на снагу

овог закона престаје право коришћења на тим непокретностима и прелази

у право јавне својине, у корист Републике Србије, аутономне покрајине,

односно јединице локалне самоуправе, без накнаде.

Пошто, према Уставу Републике Србије, јавну својину не могу да имају

остали корисници досадашње државне својине: јавна предузећа, установе и

друге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина

или јединица локалне самоуправе, то је и ово грађевинско земљиште

(изграђено и неизграђено), које је уписано на ове кориснике, такође

постало, по сили закона, јавна својина и то оснивача, даном ступања на

снагу закона, без накнаде.

Захтев за упис права јавне својине у јавну књигу о евиденцији

непокретности и правима на њима подноси надлежни јавни

правобранилац Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице

локалне самоуправе, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог

закона.

Упис права јавне својине врши се на основу извода из јавне књиге о

евиденцији непокретности и правима на њима.

Ако захтев за упис права јавне својине не буде поднет у напред

одређеном року надлежни орган извршиће, по службеној дужности, упис

права јавне својине на непокретностима на којима је на дан ступања на снагу

овог закона уписано право коришћења на изграђеном или неизграђеном

грађевинском земљишту у корист Републике Србије, аутономне покрајине,

односно јединице локалне самоуправе.

Републичко јавно правобранилаштво је уписало знатне површине

грађевинског земљишта јавне својине у јавним књигама на непокретостима и

правима на њима на Републику Србију. То исто су учинила и јавна

правобранилаштва аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Број 1/2010

23

Међутим, остале су приличне површине грађевинског земљишта јавне

својине на коме су уписани као корисници јавна предузећа, установе,

институти, месне заједнице и друге организације које су основале Република

Србија, аутономна покрајина, општина и градови. За упис ових површина

грађевинског земљишта у јавну својину мора се наставити пуна

ангажованост јавних правобранилаштава и у наредном периоду, а посебно

око пружања доказа судовима и катастру непокретности о томе ко је оснивач

појединих јавних предузећа, установа и других организација.

1.2. Заступање у поступцима конверзије

Према Закону о планирању и изградњи конверзија је прелазак права

коришћења на градском грађевинском земљишту државне својине у право

друге својине (јавну, приватну и задружну).

Када се ради о стицању или престанку права својине, државне или

јавне, на одређеној непокретности, онда се ради о најкрупнијем виду

располагања. Тај вид располагања се може вршити само уз присуство

титулара те својине. Заштита имовинско-правног дела својине је у

надлежности законског заступника титулара те својине, надлежног јавног

правобранилаштва.

Конверзију права коришћења на грађевинском земљишту државне

својине у право друге својине Закон је регулисао на два начина:

- по сили самог Закона;

- доношењем правноснажног решења од стране органа за имовинско-

правне послове, у складу са Законом.

По сили Закона, конверзија је извршена на основу члана 100. ст. 1. и 2,

101. ст. 1, 2. и 3, доношењем правноснажног решења од стране органа за

имовинско-правне послове, врши се конверзија на основу одредби чланова

103, 104. и 106. Закона.

У поступцима конверзије из основа приватизације, стечаја и извршног

поступка, по члану 103. Закона, се мора обавезно омогућити учешће

Републичком јавном правобранилаштву, јер се ради о преласку државне

својине, на којој је титулар својине Република Србија, у приватну својину.

Такође, у поступцима конверзије мора се омогућити учешће јавном

правобранилаштву јединице локалне самоуправе која је уписала своје право

јавне својине на градском грађевинском земљишту по новом Закону о

планирању и изградњи, на основу члана 100. став 1. и 2. Закона, ако је то

грађевинско земљиште било обухваћено поступком приватизације, стечаја

или извршног поступка.

Републички геодетски завод и земљишно књижни суд су такође

дужни да омогуће учешће надлежном јавном правобранилаштву

(најчешће је то Републичко јавно правобранилаштво) код уписа конверзије


24

права коришћења у право својине у јавној књизи на непокретностима и

правима на њима, којом престаје државна или јавна својина, по сили

закона, по одредбама овог Закона, доставом решења о укњижби и других

писмена везаних за укњижбу.

У свим поступцима у којима се одлучује о правима и обавезама

титулара својине на градском грађевинском земљишту у јавној својини,

странка у том поступку је или титулар те својине (Република Србија,

аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, коју заступа

надлежно јавно правобранилаштво), или јавно правобранилаштво, као

странка у поступку.

Према члану 39. ЗУП-а4, странка је лице по чијем захтеву је покренут

поступак, или против кога се води поступак, или које, ради заштите својих

права или правних интереса, има право да учествује у поступку.

Одредбом члана 239. став 1. тачка 9. ЗУП-а је предвиђено да поступак

који је окончан решењем против кога нема редовног правног средства у

поступку (коначно решење) поновиће се:

"Ако лицу које је требало да учествује у својству странке није била

дата могућност да учествује у поступку".

2. Поступање јавног правобранилаштва

као посебног органа

2.1. Овлашћење за вођење управног спора

Поред основне функције законског заступника у заштити имовинских

права и интереса титулара јавне својине на градском грађевинском

земљишту, Закон о планирању и изградњи, чланом 97. Закона, даје јавном

правобранилаштву својство посебног органа и својство странке у

управном спору, у контроли отуђења, односно давања у закуп грађевинског

земљишта јавне својине, ради изградње од стране Републикe Србијe,

аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Наиме, одредбом члана 97. став 1. Закона је предвиђено да се

грађевинско земљиште у јавној својини може отуђити или дати у закуп у

складу са овим законом.

Према овом закону, отуђење или давање у закуп грађевинског

земљишта у јавној својини, ради изградње, врши њен титулар (Република

Србија, аутономна покрајина, град и општина), јавним надметањем или

прикупљањем понуда јавним огласом, по тржишним условима.

4 ("Службени лист СРЈ", број 33/97)

Број 1/2010

25

Титулар јавне својине на грађевинском земљишту у јавној својини

одлучује о отуђењу или давању у закуп грађевинског земљишта, спроводи

прописани поступак, доноси решење о томе, а по правноснажности решења

закључује уговор са лицем коме се земљиште отуђује или даје у закуп.

Одредбама члана 97. став 4. и 5. Закона је предвиђено да о отуђењу или

о давању у закуп грађевинског земљишта у јавној својини, по спроведеном

поступку јавног надметања, прикупљању понуда или непосредне погодбе,

надлежни орган доноси решење о отуђењу грађевинског земљишта или

решење о давању грађевинског земљишта у закуп, које се доставља свим

учесницима у поступку јавног надметања, односно прикупљања понуда.

То решење, о отуђењу или о давању у закуп грађевинског земљишта у

јавној својини доставља се и надлежном јавном правобранилаштву које

заступа јединицу локалне самоуправе, аутономну покрајину, односно

Републику Србију.

Јавно правобранилаштво титулара јавне својине, на основу члана

97. став 6. Закона, има право да, уколико сматра да је решење донето

супротно одредбама Закона о планирању и изградњи и посебним условима за

уређење земљишта садржаним у јавном огласу, поднесе тужбу надлежном

суду, у року од 30 дана од дана достављања решења.

Надлежни суд је Управни суд, а тужба је у управном спору.

Тужилац у овом управном спору је јавно правобранилаштво, а

тужени је орган чији се управни акт (решење) оспорава.

Поред овог овлашћења из члана 97. Закона о планирању и изградњи,

надлежно јавно правобранилаштво има право и обавезу да поступа као

посебан орган, увек када су управним актом повређена имовинска права и

интереси титулара чија имовинска права заступа и да покрене управни

спор. Ово је предвиђено одредбом члана 11. став 4. Закона о управним

споровима5 која гласи:

"Ако су управним актом повређена имовинска права и интереси

Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе,

управни спор може да покрене и надлежно јавно правобранилаштво."

2.2. Јавни правобраниоци као странке у поступку

конверзије по Уредби

Према Закону о планирању и изградњи (чл. 103. и 104) и Уредби о

начину и поступку остваривање права на конверзију права коришћења на

грађевинском земљишту у право својине6 (члан 4. став 2) конверзију права

5 ("Службени гласник РС", број 111/09)

6 ("Службени гласник РС", број 46/2010 )


26

коришћења у право својине утврђује орган за имовинско-правне послове

јединице локалне самоуправе.

Према Уредби странке у овом поступку су лице које има право на

конверзију уз накнаду, Републички јавни правобранилац и надлежни

јавни правобранилац јединице локалне самоуправе.

Ко је то надлежни јавни правобранилац? То је јавни правобранилац

јединице локалне самоуправе којој припада право на новчана средства

остварена по основу конверзије уз накнаду, а то је јединица локалне

самоуправе на чијој се територији налази предметно грађевинско земљиште

(члан 103. став 3. Закона).

Значи, овде Републички јавни правобранилац и јавни правобранилац

локалне самоуправе не поступају као законски заступници Републикe Србијe

и надлежне јединице локалне самоуправе, већ као овлашћени органи за ову

врсту поступка.

Магдолна Рузман,


ПРОБЛЕМИ ПРАКСЕ ОКО

ЕВИДЕНЦИЈЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА

Закон о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту

у друге облике својине („Службени гласник РС“ бр. 49/92, 54/96 и 62/06)

један је од закона, који су изазвали највеће промене у статусу и евиденцији

пољопривредног земљишта, и истовремено довели до највећих проблема у

пракси.

Усвајањем овог Закона створена је могућност да се некадашња

(социјалистичка) категорија „права коришћења“ на пољопривредном

земљишту у друштвеној својини „преведе“ на чисто правни језик и да се

установе чисте имовинско-правне категорије у области пољопривредног

земљишта, а све то у зависности од начина стицања тог земљишта од стране

њиховог корисника. Наведеним Законом је установљена државна својина (у

случају бестеретног стицања), која стоји под директном јурисдикцијом

државе, што значи да држава директно, односно преко свог надлежног

министарства, управља и располаже истим, али и уређује услове и начин

коришћења тог и таквог земљишта. Многи корисници тог земљишта, значи

пољопривредног земљишта у друштвеној својини, почетак примене тог

закона су доживели као поновну национализацију, истичући да су лишени

свог стеченог права (бесплатног) коришћења таквог земљишта.

Са друге стране, Закон установљава друштвену својину (у смислу овог

Закона) на пољопривредном земљишту у случају теретног стицања

земљишта од стране корисника односно поседника, што подразумева право

коришћења и располагања тим земљиштем од стране правног лица - теретног

стицаоца тог земљишта.

Велики недостатак овог закона јесте његова недореченост, јер исти

само прокламује обавезу корисника пољопривредног земљишта да изврше

разграничење, одређујући, па касније продужавајући, рок за тај посао, док не

предвиђа санкцију за оне кориснике који до истека датог рока не заврше ту

активност. Управо та околност је у пракси довела до спорних ситуација.


28

Наиме, простим увидом у јавне књиге о евиденцији о непокретностима

и правима на њима, не може се утврдити, ако је непокретност -

пољопривредно земљиште уписано као друштвена својина, да ли је то

реликвија из прошлости, односно остатак социјалистичког режима, где се

атрибутом „друштвено“ означавала сва имовина која није била приватна, или

се ради о друштвеној својини у смислу Закона о претварању друштвене

својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине. Стога, да би

се добио комплетан увид у имовинско-правни статус одређеног земљишта,

поред увида у јавне књиге, нужно је утврдити и да ли је тај корисник

пољопривредног земљишта извршио разграничење земљишта, или не.

Утврђење правног режима пољопривредног земљишта је неопходно,

јер, ако је друштвена својина уписана након разграничења, значи да је

предметно земљиште у слободном промету, те може бити предмет залоге

и/или извршења, док, уколико је упис од пре извршеног разграничења, ради

се само о означењу једног имагинарног и вештачки створеног облика

својине, чија конкретизација је нужно потребна, у смислу пописа

пољопривредног земљишта и спровођења поступка разграничења.

Одредбама члана 6. Закона, предвиђено је, да предузеће не може

отуђити или заменити пољопривредно земљиште пре извршеног пописа

земљишта у државној својини (пре извршеног разграничења), али ову

околност, да ли је извршено разграничење или не, немогуће је увек утврдити

простим увидом у јавне књиге о евиденцији о непокреностима, већ је

понекад потребно дубље испитати суштину уписа облика својине у јавне

књиге о евиденцији о непокретностима и правима на њима.

Везано за примену Закона на територији Војводине, јавља се још један

евидентан проблем, који је био изразито присутан протеклих година, а у

мањој мери је присутан и данас. Наиме, за Војводину је карактеристично да

се евиденција о непокретностима и правима на њима води у земљишним

књигама при основним (бившим општинским) судовима. Са друге стране,

разграничење пољопривредног земљишта окончава се доношењем закључка

од стране министарства надлежног за послове пољопривреде о попису

пољопривредног земљишта у државној својини и налогом министарства

Републичком геодетском заводу, Служби за катастар непокретности, да

упише ту својину у своју евиденцију. И ту настаје вакум, јер у свакој

катастарској општини у којој се евиденција о непокретностима и правима на

њима још увек води у земљишним књигама, настаје двојна евиденција. По

налогу министарства, Служба за катастар непокретности уписује државну

својину на пољопривредном земљишту према закључку министарства, али

ако се евиденција непокретности још увек налази у земљишним књигама,

тамо ће остати упис друштвене својине. Ниједном учеснику поступка

Број 1/2010

29

разграничења није стављена у надлежност, или у обавезу, да, уколико се

званична евиденција још увек води у земљишним књигама, по основу

извршеног разграничења, које се уписују у поседовне листове при Служби за

катастар непокретности, иницира такав упис и у земљишним књигама.

Земљишно-књижно одељење при основним судовима, своје послове обавља

по иницијативи заинтересоване странке, а не по службеној дужности и на

основу извршеног уписа у катастар непокретности. Стога је неретка појава

да између уписа резултата разграничења код Службе за катастар

непокретности и уписа истог у земљишним књигама прође и више година, а

за то време евидентно постоји двојност у евиденцији непокретности и

њиховог имовинско-правног статуса. При томе треба имати у виду да ће

судови приликом одлучивања у текућим поступцима имати у виду податке

из земљишних књига, јер су ови подаци меродавни, док се резултати

разграничења појављују само у поседовним листовима Републичког

геодетског завода, што представља „незваничну евиденцију“ све док

Републички геодетски завод не преузме евиденцију од судова.

У пракси овог органа присутна је и појава, да управо

Правобранилаштво преузима улогу иницијатора уписа резултата

разграничења у земљишне књиге.

Последњих година ово представља све мањи проблем, захваљујући

околности да се евиденција на непокретностима и правима на њима у све

већој мери преноси из земљишних књига у катастар непокретности.

Као закључак, можемо констатовати да је недореченост Закона, у

смислу недостатка санкције за непоступање по одредбама истог о

разграничењу од стране корисника пољопривредног земљишта, у пракси

довело до двојности евиденције о непокретностима.

Одређену „казну“ за оне поседнике пољопривредног земљишта, који

нису поступили у смислу одредаба Закона, представљала је одредба члана

151а Закона о државном премеру и катастру и уписима права на

непокретностима („Службени гласник РС“ бр. 83/92 .... 101/2005), којим је

било прописано да ће се као непокретност у државној својини уписати и

пољопривредно земљиште за које правно лице које користи то земљиште не

поднесе исправу којим доказује основ за стицање права на земљишту, и то по

службеној дужности. Тиме је била створена могућност да се спречи да

корисници пољопривредног земљишта одуговлаче са разграничењем

односно пописом пољопривредног земљишта у државној својини, при чему,

наравно, тај аутоматизам није био апсолутни и искључив, јер је постојала

могућност подношења својинске тужбе од стране поседника земљишта у

свим оправданим случајевима.


30

Одредбама члана 199. Закона о државном премеру и катастру

(„Службени гласник РС“ бр. 72/09 и 18/10), предвиђено је да даном ступања

на снагу овог Закона престаје да важи Закон о државном премеру и катастру

и уписима права на непокретностима. Дакле, даном ступања на снагу новог

закона престаје могућност и овлашћење уписа државне својине по одредбама

члана 151а претходног закона - по службеној дужности и по аутоматизму.

Очигледно, пошло се од претпоставке да је до дана ступања на снагу Закона

сва непокретна имовина, која подлеже разграничењу, пописана и да је

окончан поступак разграничења пољопривредног земљишта. Но, у пракси то

није случај, па је евидентно да је, упркос постојању више законских прописа

из ове области, који су били донети и који су важили у одређеном

временском периоду, правна пракса данас остала без инструмената којима

би се на брз и ефикасан начин обазбедило утврђивање и упис државне

својине на пољопривредном земљишту у сваком случају где то, и поред

постојања правног основа, још није урађено. Наравно, не у потпуности, јер

подношењем својинских тужби у сваком кокретном случају може се постићи

жељени циљ: утврђење и упис државне својине на пољопривредном

земљишту у одговарајућу евиденцију, где год за то постоји ваљан правни

основ.

Драгана Зорић,


ЗАКОН О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ

У СУДСКОЈ ПРАКСИ

Законом о рехабилитацији („Службени гласник РС“ бр. 33/2006)

уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне

одлуке или судском или административном одлуком, из политичких или

идеолошких разлога, лишена живота, слободе или неких других права, од 6.

априла 1941.године до дана ступања на снагу закона, а имала су

пребивалиште на територији Републике Србије.

Субјекти права на рехабилитацију су сва лица која су имала

пребивалиште на територији Републике Србије.

Захтев за рехабилитацију може поднети свако заинтересовано физичко

или правно лице а право на подношење захтева за рехабилитацију не

застарева.

Захтев за рехабилитацију подноси се суду према пребивалишту,

односно седишту подносиоца захтева, или месту где је извршен прогон.

Одлучујући по захтеву за рехабилитацију, по спроведеном

поступку, суд решењем усваја или одбија захтев за рехабилитацију.

У зависности од тога да ли се тражи рехабилитација лица коју су

судском или административном одлуком или без судске или

административне одлуке из политичких или идеолошких разлога, лишена

живота, слободе или неких других права суд:

- решењем којим се усваја захтев за рехабилитацију (уколико је против

лица чија се рехабилитације тражи донета судска или административна

одлука), суд утврђује да је одлука донета против рехабилитованог лица

ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све правне последице

исте, укључујући и казну конфискације имовине (рехабилитовано лице се

сматра неосуђиваним, те се према њему бришу и све правне последице

осуде),


32

- уколико против лица чија се рехабилитација тражи није донета ни

судска ни административна одлука, суд решењем усваја захтев за

рехабилитацију и утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и

насиља из политичких или идеолошких разлога.

Уколико решењем суд одбије захтев за рехабилитацију, против решења

суда може се изјавити жалба, у року од 30 дана од дана пријема решења.

Након што су донете одлуке судова у поступцима по затевима за

рехабилитацију у којима је, поред одлуке о рехабилитацији,

истовремено одлучено и о изреченој мери конфискације имовине (којим

одлукама се сагласно члану 5. став1. Закона о рехабилитацији, утврђује да

су изречене мере конфискације имовине ништаве од тренутка доношења),

покренут је већи број парница ради накнаде штете или повраћаја

конфисковане имовине. Члан 8. Закона о рехабилитацији, предвиђа да ће се право на накнаду

штете и право на провраћај конфисковане имовине рехабилитованог лица

уредити посебним законом.

Како се ради о императивној законској одредби - све покренуте

парнице ради накнаде штете или повраћаја конфисковане имовине,

преурањене су.

У прилог изнетог говори и чињеница да је Законом о пријављивању и

евидентирању одузете имовине („Службени гласник РС“ број 45/2005),

уређен поступак пријављивања и евидентирања имовине која је на

територији Републике Србије одузета без накнаде тржишне вредности или

правичне накнаде, применом прописа и аката о национализацији, аграрној

реформи, конфискацији, експропријацији и других прописа донетих и

примењиваних после 9. марта 1945. године.

Сва лица морају имати једнак процесно-правни и материјално-правни

положај.

Одлуке о праву на повраћај или исплату противвредности одузете

имовине, биће донете на начин како то буде одређено посебним законом у

смислу члана 9. Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине.

У пракси појединих судова, по захтеву за рехабилитацију лица,

против којих није донета ни судска ни административна одлука, донета

су решења суда којима се усваја захтев за рехабилитацију и утврђује да је

рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичких или

идеолошких разлога, а притом се, истовремено, без икаквог основа у

позитивном праву и одредбама Закона о рехабилитацији, одлучује о

имовини национализованој по Закону о национализацији најамних

зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“ бр. 52/58, 3/59,

24/59, 24/61).

Број 1/2010

33

Одлучујући о национализованој имовини у поступку по захтеву за

рехабилитацију поједини судови, мимо позитивнопраних прописа, пре

доношења закона, врше денационализацију непокретне имовине.

Законом о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта,

у члану 4. предвиђено је да: „ако грађани, грађанска правна лица, друштвене

организације и друга удружења грађана имају или стекну више зграда и

посебних делова зграда, него што по одредбама овог закона могу имати у

својини, тај вишак постаје друштвена својина“.

Национализација је извршена даном ступања на снагу Закона о

национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, а решења о

национализацији донета су са становишта материјалног права, по

спроведеној процедури на основу Закона о национализацији најамних зграда

и грађевинског земљишта и Уредбе о поступку за спровођење

национализације најамних зграда и грађевинског земљишта.

Основ за национализацију био је вишак зграда, односно земљишта, а не

идеолошко-политички разлози који се односе на одређено лице.

За разлику од конфискације, која је изрицана према поједином лицу као

казнена мера, национализација је извршена у појединим привредним

делатностима, на основу Закона о национализацији, једнако за сва лица која

су се нашла у истој правној ситуацији, независно од њихове идеолошке или

политичке припадности.

Полазећи притом од члана 1. Закона о рехабилитацији, лишење права

по основу судске или административне одлуке (или без ње), само је један од

услова за рехабилитацију, други услов је да је повреда права на имовину

учињена из политичких или идеолошких разлога.

Како наведени услови морају бити испуњени кумулативно, то се у

поступку по захтеву за рехабилитацију не може одлучивати о

национализованој имовини, нити се могу поништавати решења о

национализацији. Закон такву могућност не предвиђа.

Примери из судске праксе:

- Решењем Окружног суда у Пожаревцу Рех.7/2009 од 1. јула 2009.

године, одбијен је захтев предлагача, којим је тражено да се утврди да је

правноснажно решење о национализацији непокретности Комисије за

национализацију НО Општине Пожаревац, број 964/519 од 4. септембра

1959. године, ништаво од дана доношења и да су ништаве све правне

последице истог.

Предлагач је тражио да се у поступку рехабилитације утврди да је

решењем о национализацији повређено право његовог правног претходника

на имовину из идеолошко-политичких разлога.


34

Решење Окружног суда у Пожаревцу Рех.7/2009 од 21. јула 2009.

године потврђено је решењем Врховног суда Србије Рех.37/09 од

26. новембра 2009. године.

- Решењем Окружног суда у Пожаревцу Рех бр.4/09 од 24. септембра

2009. године, одбијен је захтев предлагача, којим је тражено да се утврди да

је решење о национализацији непокретности Комисије за национализацију

Општине Велико Градиште бр. 35/59 од 12. септембра 1959. године ништаво

од дана доношења и да су ништаве све правне последице које су из њега

проистекле.

Предлагач је тражио да се у поступку утврди да је повређено право

правног претходника предлагача на имовину, из идеолошко-политичких

разлога.

Решење Окружног суда у Пожаревцу Рех бр.4/09 од 24. септембра

2009. године потврђено је решењем Апелационог суда у Београду Рех.5/10

од 22. априла 2010. године.

- Решењем Окружног суда у Шапцу, Рех.11/09 од 9. октобра 2009.

године, усвојен захтев за рехабилитацију, те се „утврђује да је правноснажно

решење о национализацији непокретне имовине Комисије за

национализацију Народног одбора у Жабарима, бр. 02-2810/4-59, од

14. септембра 1959. године, којим је из идеолошко политичких разлога

повређено право на имовину и право на рад, ништаво од тренутка доношења

и да су ништаве све његове правне последице“.

Против решења Окружног суда у Шапцу Рех.11/09, од 9. октобра 2009.

године, није изјављена жалба, те је одлука правноснажна.

- Решењем Окружног суда у Шапцу, Рех.18/09 од 3. новембра 2009.

године, усвојен је захтев за рехабилитацију, те се „утврђује да је

правноснжно решење о национализацији непокретне имовине Комисије за

национализацију при Народном одбору Општине Велико Градиште

Н.бр. 34/59 од 12. септембра 1959. године, којим је из идеолошко-

политичких разлога повређено право на имовину, ништаво од тренутка

доношења и да су ништаве све његове правне последице“.

Против решења Окружног суда у Шапцу Рех.18/09 од 3. новембра 2009.

године, није изјављена жалба, те је одлука правноснажна.

Напомињемо да је поступак по Закону о рехабилитацији једнострана-

чки поступак, те у њему не учествује Правобранилаштво.

Иванка Спаховић и Александра Лазаревић,


ПОСЕБАН ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ ДУГОТРАЈНЕ

НЕСПОСОБНОСТИ ПЛАЋАЊА (ЧЛ. 150-155. ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ)

И ПРЕПОРУКЕ РАДНЕ ГРУПЕ ЗА ПРАЋЕЊЕ ПРИМЕНЕ ОДРЕДАБА

ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ О ПОСЕБНОМ ПОСТУПКУ ЗА СЛУЧАЈ

ДУГОТРАЈНЕ НЕСПОСОБНОСТИ ЗА ПЛАЋАЊЕ

Посебан поступак у случају дуготрајне неспособности плаћања

представља значајну новину у Закону о стечају, који неминовно доводи до

престанка инсолвентног правног лица, било спровођењем стечајног поступка

и намирењем поверилаца, или закључењем стечајног поступка без његовог

спровођења, уз национализацију његове имовине.

Имајући у виду велики број субјеката чији су рачуни блокирани дуг

временски период, у неким случајевима и преко три године, јавила се

потреба регулисања питања покретања стечајног поступка у случају

обустављања свих плаћања у периоду од најмање две године. Зато закон

предвиђа да организација која спроводи поступак принудне наплате једном

месечно, и то последњег дана у месецу, са пресеком стања на тај дан, свим

судовима надлежним за спровођење стечајног поступка, достави обавештење

о правним лицима са њихове територије која су трајније неспособна за

плаћање, тако што су потпуно обуставила сва плаћања у периоду од најмање

две године, од чега су изузета правна лица која су у поступку

реструктурирања, у складу са прописима којима се уређује поступак

приватизације. Ради информисања поверилаца наведено обавештење

објављује се у једном високотиражном листу као и на интернет страни

организације која спроводи поступак принудне наплате (члан 150. став 1-3.).

Од почетка примене Закона о стечају до 31. децембра 2010. године,

одредбе чл. 150. - 154. ће се примењивати на правна лица која су обуставила

сва плаћања у непрекидном трајању од три године, а од 1. јануара 2011.

године до 31. децембра 2011. године примењиваће се на правна лица која су

обуставила сва плаћања у непрекидном трајању од две године (члан 208).


36

По пријему обавештења, стечајни судија по службеној дужности

доноси решење о покретању претходног стечајног поступка у коме се, осим

постојања стечајног разлога, утврђује и постојање правног интереса

поверилаца за спровођење стечајног поступка (члан 150. став 4). Битна

новина је да се у случају дуготрајне неспособности плаћања претходни

стечајни поступак покреће по службеној дужности, тако што суд доноси

решење без предлога повериоца или другог овлашћеног предлагача.

Стечајни судија, решењем о покретању претходног поступка, одређује

висину предујма и рок од 60 дана од дана објављивања решења у коме

повериоци могу тражити спровођење стечајног поступка и положити

предујам (члан 151).

Предвиђено је да, уколико у предвиђеном року буде уплаћен предујам,

стечајни судија без одлагања заказује рочиште ради расправљања о

постојању стечајног разлога за отварање стечајног поступка. Уколико

ниједан поверилац у предвиђеном року не уплати одређени предујам,

сматраће се да не постоји прави интерес поверилаца за спровођење стечајног

поступка (члан 152. став 3) и у том случају стечајни судија, одмах по истеку

рока, доноси решење којим: отвара стечајни поступак над дужником;

утврђује да је испуњен стечајни разлог трајније неспособности плаћања;

утврђује да не постоји интерес поверилаца за спровођење стечајног поступка

и закључује стечајни поступак. Наведено решење објављује се на огласној

табли суда и против њега се може изјавити жалба, у року од 30 дана од дана

објаве решења на огласној табли суда (члан 153).

По правноснажности решења којим се стечајни поступак закључује,

стечајни дужник се брише из регистра, а имовина стечајног дужника прелази

у својину Републике Србије, чиме се не дира у раније стечена права

обезбеђења и приоритетног намирења поверилаца на предметној имовини.

Република Србија не одговара за обавезе стечајног дужника, а имовином се

управља и располаже у складу са Законом о средствима у својини Републике

Србије7 (члан 154).

На овај начин, из правног промета елиминише се инсолвентан

привредни субјекат, уз истовремену национализацију његове имовине, с

обзиром да су повериоци неуплаћивањем предујма изразили непостојање

правног интереса за спровођење стечајног поступка.

Закључком Владе број 02-2189/2010 од 15. априла 2010. године,

образована је радна група за праћење примене одредаба Закона о стечају о

посебном поступку за случај дуготрајне неспособности за плаћање. Како је

Законом о стечају прописано да, након окончања посебног поступка за

случај дуготрајне неспособности за плаћање и брисања привредног субјекта,

имовина тог привредног субјекта припада Републици Србији, Радна група је

7 "Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99, 101/2005

Број 1/2010

37

након вишемесечног рада предложила следећу процедуру за поступање у

наведеном случају:

а) Агенција за привредне регистре након достављања од стране суда

правноснажног решења о закључењу стечајног поступка, а након извршеног

брисања привредног субјекта из Регистра, једном месечно (до 15-ог у месецу

за претходни месец) доставља Пореској управи обавештење о брисању

привредног субјекта са матичним бројем и обавештењем о евентуалном

постојању залога на покретним стварима над имовином тог субјекта. Уз

такво обавештење, Агенција за привредне регистре доставља и последње

расположиве финансијске извештаје за брисани субјекат.

б) Пореска управа, по пријему обавештења о брисаном субјекту од

стране Агенције за привредне регистре, исто одмах доставља Републичком

јавном правобранилаштву, Републичкој дирекцији за имовину, Републичком

геодетском заводу, Агенцији за приватизацију, Националној служби за

запошљавање, Министарству рада и социјалне политике, Министарству

економије и регионалног развоја, Министарству за Косово и Метохију,

Агенцији за осигурање депозита, Републичком заводу за здравствено

осигурање и Агенцији за лиценцирање стечајних управника, ради

обавештења и предузимања мера из њихове надлежности.

в) Након пријема обавештења, Републички геодетски завод доставља

Републичком јавном правобранилаштву и Републичкој дирекцији за имовину

информацију о непокретној имовини субјекта који је брисан, према

матичном броју и називу субјекта, а према расположивим подацима.

Републичко јавно правобранилаштво се обраћа надлежним привредним

судовима ради прибављања података о имовини, уколико надлежни суд

поседује такве податке субјекта који је брисан, и тако прибављене податке

доставља Републичкој дирекцији за имовину.

г) У случају друштвених или државних предузећа, као и других

предузећа код којих су уговори о приватизацији раскинути, Агенција за

приватизацију доставља Републичкој дирекцији за имовину све расположиве

информације о имовини таквих предузећа.

д) Како би се избегло брисање привредних субјеката који имају

значајну имовину или велики број радника, као и ради адекватне заштите

интереса Републике Србије, предлаже се да се убудуће у буџету Републике

Србије обезбеђују средства за уплату предујма трошкова стечаја од стране

Пореске управе, с тим да Пореска управа процени потребан износ средстава

на годишњем нивоу.

ђ) У циљу обезбеђивања потребних средстава за Фонд солидарности из

којег се исплаћују зараде запослених код послодаваца који су отишли у

стечај, предлаже се да Министарство финансија измени одлуку по којој се

средства која Фонд поврати исплатама из стечајне масе враћају у буџет, и то

тако да та средства која остају у Фонду и даље користе за исте намене. Само


38

током 2010. године, овај Фонд ће, према информацијама његових

представника, имати значајно више захтева за исплатама од распложивог

буџета, а будући да се очекује пораст броја стечајних поступака у Републици

Србији у наредном периоду, не показује се као целисходно да се средства

сваке године буџетирају у све већим износима, док се, са друге стране, врши

повраћај тих средстава у буџет кроз наплату из стечајне масе.

е) Ради прецизније евиденције и статистике о покретању, отварању и

вођењу посебних поступака за случај дуготрајне неспособности за плаћање,

предлаже се да Влада препоручи Агенцији за лиценцирање стечајних

управника, Народној банци Србије, Агенцији за привредне регистре и

Министарству правде, да заједнички размотре све могућности за

информатичко повезивање база података привредних судова у стечајним

поступцима и база података Народне банке Србије, Агенције за привредне

регистре и Агенције за лиценцирање стечајних управника.

Савка Манговић,


ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА И ЗАСТУПАЊЕ

БЕЗБЕДНОСНО-ИНФОРМАТИВНЕ АГЕНЦИЈЕ

У судској пракси се као спорно појавило питање да ли у имовинско-

правним споровима Републичко јавно правобранилаштво има положај

законског заступника Безбедносно-информативне агенције, или и њу заступа

директор, као што је то уређено код осталих јавних агенција.

При одговору на постављено питање треба поћи од меродавних

одредби већег броја закона, који на посредан или непосредан начин дају

одговор на ово питање.

Према постојећим законским прописима, и то Закону о јавним

агенцијама ("Службени гласник РС", бр. 18/05 и 81/05) и Закону о

Безбедносно-информативној агенцији ("Службени гласник РС", бр. 42/02 и

111/09), постоји јасна разлика између осталих јавних агенција и

Безбедносно-информативне агенције, а нарочито у погледу финансирања

(остале агенције се у целини или претежно финансирају од цене коју плаћају

корисници услуга, а Безбедносно-информативна агенција искључиво из

буџетских средстава), и у погледу управљања (акт о оснивању јавне

агенције доноси оснивач, органи јавне агенције су управни одбор и директор,

а Безбедносно-информативна агенција је образована законом; контролу

рада агенције остварују надлежни органи у складу са законом; радом

агенције руководи директор кога поставља и разрешава Влада; на права и

дужности припадника Безбедносно-информативне агенције примењује се

Закон о полицији). Остале агенције својство правног лица стичу уписом у

судски регистар, а Безбедносно-информативна агенција, као државни орган,

ступањем на снагу закона којим је образована. Према изводу из регистра

Републичког завода за статистику, Безбедносно-информативна агенција је

разврстана, по врсти и облику организовања, као државни орган, Сектор К,

државна управа и социјално осигурање, подгрупа јавна безбедност. Коначно,

Безбедносно-информативна агенција није унета у прелазне завршне одредбе

Закона о јавним агенцијама у којима је законодавац таксативно набројао

ранијим законима образоване агенције.

Безбедносно-информативна агенција, као посебна организација

Републикe Србијe, неспорно је организациони облик вршења послова


40

државне управе и не може бити неки посебан орган преко кога се остварује

регулаторна функција у појединим областима, као што је јавна агенција, а из

разлога што други организациони облици вршења тих послова (јединица

локалне самоуправе, јавна предузећа, установе, друге организације и јавне

агенције), као вршиоци послова државне управе, исте не обављају као своје,

већ их обављају као имаоци јавних овлашћења, те отуда и различитост и

непримењивост одредаба Закона о јавном агенцијама на Безбедносно-

информативну агенцију. Безбедносно-информативна агенција послове

државне управе и надлежности утврђене законом обавља изворно и

непосредно, на основу Устава и закона, а не као недржавни субјект управе на

коју је пренето неко јавно овлашћење.

Безбедносно-информативна агенција, као и сви други државни органи,

министарства, секретаријати и дирекције, нема своја самостална или посебна

средства на рачуну у пословној банци, већ користи средства буџета, која се

Законом о буџету опредељују у корист апропријације Безбедносно-

информативне агенције.

Сходно изнетом, кад је потраживање усмерено на новчана средства,

или на покретну или непокретну имовину у својини Републике Србије, коју

користи Безбедностно-информативна агенција, пасивно легитимисана је

Република Србија, уз ближу ознаку државног органа или организације.

Будући да се ради о заштити имовинских права и интереса Републикe

Србијe, републички јавни правобранилац има положај законског заступника,

како је то регулисано чланом 9. Закона о јавном правобранилаштву, којим је

предвиђено да Републичко јавно правобранилаштво у судским и управном

поступку заступа њене органе и организације ради остварења њихових

имовинских права и интереса и има положај законског заступника.

Чланом 84. став 3. Закона о парничном поступку предвиђено је да се

заступање државне заједнице, државе чланице и њених органа, јединица

територијалне аутономије и локалне самоуправе уређује посебним законом.

Посебан закон за лица наведена у овом члану, у која спада и Безбедносно-

информативна агенција, је Закон о јавном правобранилаштву, којим је, у

члану 7. прописано да Републичко јавно правобранилаштво предузима

правне радње и користи правна средства пред судовима и другим надлежним

органима ради остваривања имовинских права и интереса Републикe Србијe,

њених органа и организација и других правних лица чије се финансирање

обезбеђује у буџету Републике или из других средстава Републике.

Дакле, иако Безбедносно-информативна агенција има својство правног

лица, она нема самосталну страначку способност, већ се као посебна

организација чије се финансирање обезбеђује у буџету Републике Србије,

служи субјективитетом Републике Србије, чији је законски заступник

Републичко јавно правобранилаштво.

Саша Јурић,


ОДНОС ПРАВОСНАЖНОГ РЕШЕЊА О ПРЕКРШАЈУ

КОЈИМ ЈЕ ИЗРЕЧЕНА ЗАШТИТНА МЕРА ОДУЗИМАЊА

ПРЕДМЕТА ПРЕКРШАЈА И ТУЖБЕ ЗА ПОВРАЋАЈ СТВАРИ

У судској пракси је честа појава да, након правоснажног окончања

прекршајног поступка, у којем је изречена заштитна мера одузимања

предмета прекршаја, власник одузете ствари - предмета прекршаја, подноси

тужбу из чл. 37. Закона о основама својинскоправних односа („Службени

лист СФРЈ“, бр. 6/80, 36/90, „Службени лист СРЈ“ број 29/96, „Службени

гласник РС“ број 115/05 - други закон), за враћање индивидуално одређене

ствари, тврдећи да решење о одузимању није на закону засновано, да он као

власник у прекршајном поступку није био окривљени, да није одговоран за

учињени прекршај и слично.

Првостепени и другостепени судови немају јединствен став по питању

правног дејства правоснажног решења о прекршају којим је изречена

заштитна мера одузимања предмета прекршаја, како у погледу оцене његове

законитости, тако и у погледу губитка, односно стицања права својине након

правоснажности решења.

Као законски заступници Републике Србије, чији органи спроводе

прекршајни поступак и изричу казне и заштитне мере, желимо да укажемо на

прописе који регулишу ову материју и изнесемо наше мишљење у вези са

овим спорним питањем.

Одредбом чл. 298. важећег Царинског закона („Службени гласник РС“,

број 18/10), прописано је да ће се роба која је предмет прекршаја из чл. 292. и

293. закона, одузети, а поред робе се може одузети и превозно средство

употребљено за смештај робе, док је ставом 3. истог члана прописано да се

роба одузима и у случају ако је прекршајни поступак обустављен јер је

учинилац у време извршења прекршаја био малолетан, није био доступан

царинском органу, или због постојања других законских сметњи, осим

наступања застарелости.

Одредбе члана 299. став 2. и 3. Царинског закона прописују разлоге за

одузимање превозног средства које се користи за превоз робе која је предмет


42

прекршаја, док је ставом 3. прописано да одузимање превозног средства не

утиче на права трећих лица да од починиоца прекршаја захтевају накнаду

штете.

Одредбом члана 304. Царинског закона прописано је да се против

првостепеног решења о прекршају може изјавити жалба Вишем прекршајном

суду, а одредбом члана 306. прописано је да се на поступак у царинским

прекршајима примењују одредбе Закона о прекршајима.

Одредбама чл. 249.-269. Закона о прекршајима („Службени гласник

РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09), прописана је могућност изјављивања

ванредних правних лекова против правоснажнажног решења о прекршају

(понављање поступка, ванредно преиспитивање правоснажне пресуде-

решења, заштита законитости), чиме је омогућена судска контрола

законитости рада управних органа који спроводе прекршајни поступак.

Имајући у виду поменуте законске одредбе, власник робе која је као

предмет прекршаја правоснажно одузета у прекршајном поступку, судску

контролу законитости решења о прекршају може остварити захтевом за

ванредно преиспитивање правоснажног решења о прекршају, у делу који се

односи на заштитну меру, односно не може ту контролу остварити пред

парничним судом.

Парнични суд би био овлашћен да по тужби за повраћај ствари, а у

смислу одредбе члана 12. Закона о парничном поступку („Службени гласник

РС“, бр. 125/04 и 111/09), расправи предходна питања од којих зависи одлука

суда, али не и питања о којима је већ правоснажну одлуку донео надлежни

орган, у овом случају царински орган, па је у поступку одлучивања везан већ

донетом одлуком о претходном питању.

Одредбом члана 288. Царинског закона, прописано је де се роба која је

одузета у прекршајном поступку излаже продаји на начин који пропише

Влада, а изузетно се, у смислу одредбе члана 289. закона, може уступити без

накнаде или се уништити, а приход остварен од продаје, у смислу одредбе

члана 290. представља приход буџета Републике Србије, односно Управе

царина.

Одредбом члана 8. Закона о основама својинскоправних односа,

прописано је да се својина може ограничити или одузети на основу Устава и

закона, а одредбом члана 20. став 2. је прописано да се својина стиче и

одлуком државног органа, као и да својина, у смислу одредбе члана 48. може

престати и у другим случајевима одређеним законом.

Идентичне одредбе су садржавали и раније важећи Царински закони, и

из њих се недвосмислено изводи закључак да правоснажношћу решења

којим је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја, тај предмет

постаје својина Републике Србије, и о његовој даљој судбини одлучује

Влада, на начин прописан законом.

Број 1/2010

43

Правоснажно решење о прекршају, којим је изречена заштитна мера

одузимања предмета прекршаја, према нашем мишљењу, представља одлуку

државног органа којом се у смислу одредбе члана 20. став 2. Закона о

основама својинскоправних односа, стиче право својине, уз истовремени

престанак права дотадашњег власника, у смислу одредбе члана 48. закона, и

све док је решење на правној снази, лице од кога је ствар одузета не може

бити активно легитимисано по тужби за повраћај индивидуално одређене

ствари.

Овакав став Републичког јавног правобранилаштва је потврђен и од

стране Врховног суда Србије, у пресуди Рев. 1491/02 од 17. октобра 2002.

године, констатацијом да је тужилац био власник возила, али да му је то

право престало правоснажношћу прекршајног решења којим је изречена

заштитна мера, а у смислу одредбе члана 48. Закона о основама својинско-

правних односа, као и у пресуди Рев. 1430/06 од 27. фебруара 2006. године, у

којој је Врховни суд Србије стао на становиште да прекршајно решење којим

је изречена заштитна мера делује према свима, односно и према лицима која

нису окривљена у прекршајном поступку.

Међутим, поред власника одузете ствари, након правоснажности

решења којим је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја, све

чешће тужбе подносе и стране осигуравајуће организације, које су након

пријаве власника да је возило украдено исплатиле осигурану суму и постале

власници возила применом права земље домицила осигуравача.

У поступцима по тужбама страних осигуравајућих организација,

првостепени, другостепени и некадашњи Врховни суд Србије, су се пре свега

бавили питањем меродавног права у смислу Закона о решавању сукоба

закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“, бр.

43/82, 72/82 - исправка, „Службени лист СРЈ“ број 46/96, „Службени гласник

РС“ број 46/06 - други закон), не узимајући у обзир постојање правоснажног

прекршајног решења, или занемарујући његов значај у поступку по тужби за

повраћај ствари.

Тако је пресудом Врховног суда Србије Рев. 3389/07 од 21. фебруара

2008. године, одбијена као неоснована ревизија осигуравајуће организације

из Хрватске и потврђена одлука Окружног суда у Београду Гж. бр. 5537/07

од 09. маја 2007. године којом је одбијен тужбени захтев тужиоца, да му

тужена Република Србија преда у посед путничко моторно возило, због

недостатка активне легитимације, али из разлога што применом меродавног

права тужилац исплатом каско осигурања није постао власник возила.

У поменутој одлуци некадашњи Врховни суд Србије је стао на

становиште да се спорни однос мора расправити применом одредбе члана 18.

став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у

одређеним односима, који прописује да је за својинскоправне односе и друга

права на ствари меродавно право места где се ствар налази.


44

Осигуравајућа организација која исплати штету власнику возила по

уговору о каско осигурању има право регреса према одоговорном лицу-

штетнику у смислу одредбе чл. 939. ст. 1. Закона о облигационим односима,

којом је прописано да исплатом накнаде из осигурања прелазе на

осигуравача, по самом закону, до висине исплаћеног износа накнаде, сва

осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за

штету.

Исплатом накнаде за осигурано возило, осигуравајућа организација не

стиче право власништва на возилу, јер уговор о осигурању није правни посао

на основу кога се преноси стварно право на осигураној ствари, већ ако се

деси догађај који представља осигурани случај и осигуравач исплати

осигурану накнаду, на њега прелази облигационо правни захтев до висине

исплаћене накнаде, па како тужилац није стекао својину на возилу, није

активно легитимисан за подношење тужбе за повраћај ствари.

У пресуди Врховног суда Србије Рев. 3500/08 од 25. децембра 2008.

године, по истоврсном чињеничном и правном основу, исто веће одбија

ревизију тужене Републике Србије и потврђује пресуду Окружног суда,

којом је тужена обавезана на предају возила, сматрајући да се на конкретан

случај примењује одредба члана 20. Закона о решавању сукоба закона са

прописима других земаља, којом је прописано да је меродавно право за

уговор о осигурању, право места где се у време понуде налази

пребивалиште, односно седиште осигуравача.

У образложењу наведене одлуке се наводи да, имајући у виду да у

земљи домицила тужиоца - осигуравача исплатом суме осигурања право

својине осигуране ствари прелази на осигуравача, тужилац има активну

легитимацију да тражи враћање индивидуално одређене ствари, при чему је

без утицаја на другачију одлуку суда чињеница да је у прекршајном

поступку правоснажним решењем, изречена заштитна мера одузимања

предмета прекршаја, јер то решење не представља основ за стицање права

својине Републике Србије.

С обзиром на различите правне ставове, чак и некадашњег Врховног

суда Србије, као и недозвољености ревизије у овим поступцима, сматрамо да

би Врховни касациони суд у наредном периоду, требало да уједначи

поступање Апелационих судова.

Јован Продановић,

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ У ПРЕДНАЦРТУ

ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Како је у току јавна расправа о преднацрту Грађанског законика

Републике Србије, односно његовом делу који се односи на облигационе

односе, целисходно је размотрити новине предложене у преднацрту.

Институт проузроковања штете, који представља један од

најучесталијих правних основа спорова у којима учествује Република

Србија, односно Републичко јавно правобранилаштво као њен законски

заступник, заслужује посебну пажњу, имајући у виду значајан број

предложених измена и допуна у односу на важеће одредбе Закона о

облигационим односима.

Комисија за израду Грађанског законика предложила је велики број

измена и допуна постојећег текста Закона о облигационим односима, с тим

да је код већег броја чланова предложено и по неколико различитих

варијаната законског решења, па ће садржина текста будућег Законика и

уређење правних института у многоме зависити од исхода јавне расправе и

коначног опредељења законодавца за поједине од предложених варијаната.

Тако, већ у првом члану главе II преднацрта, предложено је да се

садашњи члан 154. Закона о облигационим односима измени у вези са

законском претпоставком кривице штетника. У преднацрту је остављено да

се стручна јавност определи између постојеће одредбе, према којој је терет

доказивања кривице, односно непостојања кривице, на штетнику, и

предложених измена, према којима би се терет доказивања кривице у

потпуности пренео на оштећеног, или би се направила разлика између

различитих облика кривице, па би се претпостављала само обична непажња,

док би оштећени морао доказивати постојање намере или грубе непажње

штетника.

У преднацрту је дата и измењена дефиниција штете (члан 155. Закона о

облигационим односима), у две варијанте. Иако су различито формулисане,

обема варијантама је заједничка промена досадашње дефиниције штете у

делу који се односи на неимовинску (нематеријалну) штету. Као што је

познато, према постојећем закону и чврсто укорењеној судској пракси,


46

нематеријална штета постоји само када је услед повреде правно заштићеног

нематеријалног добра настала штета, која се у правној теорији означава као

секундарна штета, односно када оштећени услед повреде нематеријалног

добра трпи штету у виду душевних болова, физичких болова или страха.

Дакле, саму повреду нематеријалног добра, уколико не постоји штета у виду

душевних болова, физичких болова или страха, закон и судска пракса, до

сада, нису признавали као штету у правном смислу. То подразумева да

правна лица, као и физичка лица која из било ког разлога нису у могућности

да осећају болове и страх, не могу остварити право на накнаду нематеријалне

штете, јер у правном смислу штета за њих ни не постоји. Према преднацрту,

неимовинска штета постоји већ и код саме повреде зајамчених права

личности (или сваког законитог интереса), без обзира да ли је та повреда

изазвала секундарну штету у виду душевних болова, физичких болова или

страха, што представља значајну новину, односно проширење постојећег

основа одговорности за накнаду неимовинске штете.

Иако је преднацртом проширена одговорност штетника за неимовинску

штету, задржана је досадашња одредба члана 157. Закона о облигационим

односима, којом је уређен захтев да се престане са повредом права личности.

Сматрамо да би било целисходно, ако је већ правним лицима признато право

на накнаду неимовинске штете због повреде угледа или других вредности

које произилазе из природе њиховог субјективитета, омогућити им и

подношење захтева да се престане са повредом права, којом се наноси, или

се може нанети неимовинска штета правном лицу. У том смислу, било би

добро размотрити измену члана 157. Закона о облигационим односима, који

је у постојећој формулацији изричито везан само за личност физичких лица.

Преднацрт, уместо досадашњег одређења појма кривице путем

набрајања њених појавних облика (намера и непажња), даје прецизније

одређење кривице, ослањајући се на постојеће дефиниције из правне теорије

и судске праксе. Тако, преднацртом се одређује да „При просуђивању да ли

је лице које је штету проузроковало криво или не, то јест да ли се понашало

како је требало, суд води рачуна о редовном току ствари и о томе шта се од

разумног и пажљивог човека могло основано очекивати у датим

околностима. Али, при просуђивању да ли је лице, које професионално

обавља одређену делатност скривљено проузроковало штету, суд води

рачуна о правилима науке и струке, о животном искуству и о томе шта се од

разумног и пажљивог стручњака могло основано очекивати у датим

околностима.“ Дакле, кривица постоји када се неко лице није понашало

онако како је требало да се понаша у датим околностима. За наведено

одређење кривице је специфично то што у себи изричито садржи и

противправност, која, према таквој дефиницији, није самосталан елемент у

појму грађанске одговорности, већ елемент појма кривице.

Број 1/2010

47

У погледу основа који искључују кривицу (и противправност),

преднацртом нису предложене било какве измене или допуне, осим у

погледу одговорности државе и других субјеката јавних овлашћења, где је

посредно, кроз одређење незаконитог и неправилног рада као услова

одговорности (члан 186. преднацрта), одређено да постојање законског

овлашћења и правилно поступање у вршењу овлашћења за предузимање

радње којом се некоме причињава штета искључује одговорност државе и

других субјеката јавних овлашћења за штету. Ово ни до сада није било

спорно у пракси и теорији.

Постојећи одсеци Закона о облигационим односима о одговорности за

другог и одговорности предузећа и других правних лица према трећем

спојени су у један одељак. Предложена је допуна постојећег члана 165.

Закона о облигационим односима, тако да се одговорност за штету коју је

проузроковао малолетник способан за расуђивање прошири и на лица која су

дужна да воде надзор над њим, с тим да се ослобађају одговорности ако

докажу да нису могла спречити настанак штете, те да до њих нема кривице

за штету.

Текст важећих чланова 170. и 171. Закона о облигационим односима, о

одговорности предузећа и других лица за штету коју њихов запослени

проузрокује трећем, незнатно је измењен, али заправо на погрешан начин. У

преднацрту је непотребно задржано одвојено регулисање одговорности

привредних субјеката и одговорности других послодаваца, иако за то не

постоје оправдани разлози, имајући у виду да ни Закон о раду не прави

разлику међу запосленима према врсти њиховог послодавца. Изгледа да су

аутори преднацрта изгубили из вида чињеницу да је одвојено и различито

регулисање одговорности организације удруженог рада и одговорности

других послодаваца било неопходно у време доношења Закона о

облигационим односима 1978. године, имајући у виду да је у то време однос

између организације удруженог рада и радника у тој организацији био

прецизно уређен Законом о удруженом раду, док није постојао пропис којим

би био прецизније уређен однос између других послодаваца и њихових

запослених. Приликом измена и допуна Закона о облигационим односима из

1993. године постојеће одредбе су само терминолошки усклађене са тада тек

започетим променама у државном и економском уређењу земље, док би у

овом тренутку било оправдано на јединствен начин уредити одговорност

сваког послодавца према трећим лицима за штету коју запослени

проузрокује на раду или у вези са радом.

Постојећи члан 172. Закона о облигационим односима, о одговорности

правног лица за штету коју проузрокује његов орган, допуњен је одредбом

према којој орган правног лица одговара за штету коју својим незаконитим

радом проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих

функција. Сматрамо да је ова одредба проблематична, с обзиром да орган


48

правног лица нема правни субјективитет, па не може бити ни субјект

одговорности за штету. Према томе, било би целисходније прописати да

члан органа правног лица одговара за штету коју орган незаконитим радом

проузрокује трећем лицу, ако за незаконит рад органа постоји његова

кривица.

Преднацрт садржи и посебан члан о одговорности државе и других

субјеката јавних овлашћења, којим је прописано да државни орган, ималац

јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне

самоуправе одговара за имовинску и неимовинску штету коју проузрокује

трећим лицима својим незаконитим или неправилним радом. Сматрамо да је

ова одредба такође проблематична, јер као субјекта одговорности одређује

државни орган, орган аутономне покрајине и орган јединице локалне

самоуправе, који заправо не могу бити субјекти одговорности, јер немају

правну способност. Наведени члан би морао бити преформулисан, тако да се

за носиоца одговорности одреде држава, аутономна покрајина и јединица

локалне самоуправе, које одговарају за незаконит или неправилан рад својих

органа.

Опште одредбе о одговорности за штету од опасне ствари или опасне

делатности допуњене су дефиницијама опасне ствари и опасне делатности,

као и појединим одредбама које имају за циљ да отклоне постојеће

недоумице у пракси. Према преднацрту, опасна ствар је она ствар чији

положај или употреба или особине или само постојање представља повећану

опасност штете за околину, а опасна делатност је она делатност која

представља повећану опасност штете за околину. Реч ималац замењена је

речима сопственик и држалац. Предложено је и да се из постојеће одредбе о

противправном одузимању опасне ствари од имаоца изостави део одредбе

према којој ималац ипак одговара за штету када је сам одговоран за то што

му је ствар противпрано одузета, али је на другом месту у преднацрту

предвиђена одговорност сопственика или држаоца моторног возила који је

својом кривицом омогућио неовлашћено коришћење возила. Такође,

предложено је да се одговорност сопственика, који је поверио ствар некоме

ко није код њега запослен, прошири на сопственика и у случају када се

накнада не може добити од лица коме је ствар поверена.

Одредбе о одговорности у случају коришћења мотороног возила

допуњена су дефиницијом моторног возила, која је можда и сувишна, јер је

одговарајућа дефиниција већ дата у Закону о безбедности саобраћаја на

путевима. Такође, предвиђена је и одговорност сувласника (заједничких

сопственика) моторног возила, те је одређено да треће лице, као оштећени,

не може бити сопственик, нити лице које је задужено за одржавање,

активирање или коришћење моторног возила.

Број 1/2010

49

Одредбе о одговорности произвођача ствари са недостатком су

допуњене, али је у суштини остављено да се овај облик одговорности

прецизније уреди посебним прописима.

Поред постојећих законом уређених посебних облика одговорности за

штету од опасне ствари и опасне делатности (одговорност у случају

коришћења моторног возила и одговорност произвођача ствари са

недостатком), преднацртом су предвиђена још два посебна облика

одговорности: одговорност за штету од животиња и одговорност за штету од

грађевина. У шест чланова и тринаест ставова, преднацртом су детаљно

регулисани ови посебни облици одговорности, на начин како је то

прихваћено у теорији и пракси.

Комисија за израду Грађанског законика посветила је нарочиту пажњу

посебном случају одговорности услед терористичких аката, јавних

демонстрација или манифестација, из члана 180. Закона о облигационим

односима. Очигледна је намера Комисије да новим Закоником допринесе

разрешењу постојећих недоумица у судској пракси у вези са применом

постојеће одредбе о овом облику одговорности за штету, те да ново законско

решење усклади и са одредбама Европске конвенције о обештећењу жртвама

кривичних дела са елементима насиља из 1983. године (коју је наша земља

потписала 12. октобра 2010. године, и која ће у скоријој будућности

вероватно бити ратификована у Народној скупштини). Због комплексности

проблема, Комисија је предложила три варијанте законског решења о овом

питању, с обзиром да се овде јављају следећа три спорна питања: 1) за које

врсте аката насиља треба установити овај облик одговорности, 2) којем кругу

лица треба признати право на накнаду штете по овом основу, и 3) за које све

видове штете треба установити ову одговорност. Комисија је стала на

становиште да, уколико би се одговорност свела само на одговорност за

штету насталу у терористичким актима, јавним демонстрацијама или

манифестацијама, тада би већи круг лица имао право на накнаду штете

(право на накнаду за уништену или оштећену имовину се не би ограничавало

само на физичка лица), док би, у случају да се одговорност прошири за сваки

акт насиља или терора (што је ближе одредбама поменуте Конвенције), био

сужен круг лица овлашћених да потражују накнаду штете, односно

одговорност би била ограничена на накнаду штете настале смрћу, телесном

повредом или оштећењем здравља, као и због изгубљеног издржавања.

Остављајући по страни правнополитичке разлоге на основу којих ће се

одредити коначна садржина законске одредбе о овом питању, морамо

напоменути да ниједна од три понуђене варијанте није довољно јасно

формулисана, па би било која од њих, као део коначног законског текста,

била подложна различитим тумачењима, па тако не би био отклоњен

основни проблем због којег се и приступило измени постојећег члана 180.

Закона о облигационим односима.


50

Предложена је и мања измена члана 181. Закона о облигационим

односима, тако што би се одговорност организатора приредби проширила и

за штету насталу оштећењем ствари.

Постојећим посебним случајевима одговорности, преднацртом се

придодаје још један, професионална одговорност лекара и другог

медицинског особља, за штету коју својим понашањем у пружању

здравствене заштите, супротно правилима савремене медицинске науке и

здравствене праксе, проузрокују смрт, телесну повреду или погоршање

здравственог стања пацијента. Одговорност лекара и другог медицинског

особља за штету коју проузрокују својим неправилним радом није спорна ни

на основу постојећих прописа, и у том смислу предложена одредба не

доноси ништа суштински ново, а иста је заправо огледало немоћи

законодавца да створи делотворан механизам за утврђивање грађанске

одговорности (или било ког другог облика одговорности) лекара за лекарску

грешку.

И одредбе о накнади штете претрпеле су неколико измена.

У преднацрту је термин материјална штета замењен термином

имовинска штета, а одсек о накнади овог вида штете допуњен је новом

одредбом, о одређивању накнаде по правичности. Према овој одредби, ако се

висина штете не може тачно утврдити, суд ће одредити накнаду по

правичности, водећи рачуна о свим околностима случаја. Ова одредба је

слична одредби члана 224. Закона о парничном поступку, па се њој могу

ставити и исте примедбе. Предложено је и брисање члана 186. Закона о

облигационом односима, којим је прописано да се обавеза накнаде штете

сматра доспелом тренутком настанка штете.

Одсек о обиму накнаде имовинске штете допуњен је само у члану 191.

Закона о облигационим односима, који се односи на правила о снижењу

накнаде, и то тако што је одређено да се правила о снижењу накнаде не

примењују у случају када је штета проузрокована намерно или крајњом

непажњом. Вероватно омашком, исти члан допуњен је и поновљеном

одредбом става 4. члана 189. Закона о облигационим односима (накнада

афекционе вредности ствари уништене или оштећене кривичним делом

учињеним са умишљајем).

Код посебних правила о накнади имовинске штете у случају смрти,

телесне повреде и оштећења здравља, учињене су две мање али значајне

допуне. Члан 194. Закона о облигационим односима допуњен је одредбом по

којој ће суд, када призна право на новчану ренту оштећеном којег је

погинули издржавао, одредити време за које ће одговорно лице плаћати

ренту, а то време не може бити дуже од времена за које би погинули

вероватно живео да није било насилне смрти. Подразумева се само по себи,

али би било корисно када би било изричито одређено у законику, да то време

не може бити дуже ни од времена за које би оштећени по редовном току

Број 1/2010

51

ствари уживао издржавање од преминулог да је овај жив. Допуњен је и члан

197. Закона о облигационим односима (непреносивост права на накнаду

штете у виду новчане ренте услед смрти блиског лица или услед повреде

тела или оштећења здравља), тако што је одређено да се потраживање по

овом основу може наследити ако је покренут судски поступак.

Предложене одредбе о накнади неимовинске штете дате су у две

варијанте. У првој варијанти, која је дата као основна, важеће одредбе члана

199. и члана 200. Закона о облигационим односима мењају се и спајају у

један члан, којим се оштећеном у случају повреде заштићених права

личности признаје право на објављивање пресуде или исправке, или на

издавање наредбе да штетник повуче изјаву, или на што друго чиме се може

остварити сврха која се постиже накнадом, а поред такве накнаде или место

ње, и независно од накнаде имовинске штете, као и у одсуству имовинске

штете, оштећеном се признаје право и на новчану накнаду неимовинске

штете, када суд нађе да је таква накнада у датом случају оправдана тежином

кривице или тежином нанесене штете. Дакле, према овом предлогу, право на

накнаду неимовинске штете више не би било ограничено на законом

изричито побројане видове неимовинске штете. Друга варијанта, која је

понуђена за случај да се ипак задржи постојећи обим права на накнаду само

за законом изричито побројане видова неимовинске штете, садржи

минималну допуну важећег члана 199. Закона о облигационим односима,

према којој суд, на захтев штетника, може донети пресуду којом се само

констатује да је штетник повредио зајамчено право личности.

Преднацрт садржи и нови члан којим се признаје право на правичну

накнаду штете правним лицима због повреде угледа или других вредности

које произилазе из природе њиховог субјективитета. Иако није изричито

назначено, с обзиром на место члана у преднацрту законика, у одсеку који се

односи на накнаду неимовинске штете, неспорно је да се ради о праву на

накнаду неимовинске штете. Опредељење Комисије је да се правним лицима

призна право на накнаду неимовинске штете чак и у случају да буде задржан

досадашњи концепт о праву на накнаду само изричито побројаних видова

неимовинске штете.

Преднацртом није предложена измена одредбе важећег члана 201.

Закона о облигационим односима (лица која имају право на новчану накнаду

у случају смрти или тешког инвалидитета), односно није предложено

проширење круга лица која имају право на накнаду по овом основу.

Преднацрт, додуше, садржи и једну алтернативну варијанту овог члана, која

је формулисана на начин који би омогућио да се, кроз тумачење појма

чланова уже породице, чији садржај не би био одређен набрајањем тих

чланова, како је то учињено у важећем закону, прошири круг лица која имају

право на накнаду неимовинске штете због смрти блиског лица.


52

У преднацрту је задржана и одредба члана 202. Закона о облигационим

односима, о сатисфакцији у посебним случајевима, односно праву на

накнаду претрпљених душевних болова због кривичног дела против полне

слободе. Треба напоменути да би, у случају да се прихвати предлог Комисије

о признавању права на накнаду неимовинске штете у сваком случају повреде

зајамченог права личности, било непотребно задржавање одредбе о праву на

накнаду овог посебног вида неимовинске штете. Такође, наведени члан би у

сваком случају требало ускладити са важећим Кривичним закоником, који

ова кривична дела назива делима против полне слободе.

Комисија је оставила да се до давања коначног предлога нацрта

законика размотри да ли би требало задржати важеће одредбе члана 204.

Закона о облигационим односима, према којима наслеђивање и уступање

потраживања накнаде неимовинске штете није дозвољено, осим ако је

признато правноснажном одлуком или писменим споразумом, или би

требало дозволити наслеђивање и уступање потраживања накнаде

неимовинске штете. Сматрамо да би природи права на накнаду неимовинске

штете било примереније задржавање постојеће одредбе.

За одредбе о одговорности више лица за исту штету, као и о праву

оштећеног после застарелости права да захтева накнаду, нису предложене

измене или допуне.

Предложено је да се пропис о времену потребном за застарелост

потраживања накнаде штете, из члана 376. Закона о облигационим односима,

задржи неизмењен, с тим да је понуђена и алтернативна варијанта, према

којој би објективни рок застарелости био продужен на 10 година.

Имајући у виду различита тумачења одредбе члана 377. Закона о

облигационим односима, о времену потребном за застарелост потраживања

накнаде штете проузроковане кривичним делом, Комисија је предложила три

варијанте формулације ове одредбе. Према првој варијанти, била би

задржана постојећа формулација, која, као што је познато, оставља отворено

питање да ли се односи на свако лице које одговара за штету која је учињена

кривичним делом, или само на штетника (лице које је својом радњом

извршило дело које је у закону одређено као кривично дело, којим је

причињена штета). Према заузетом правном ставу бившег Врховног суда

Србије, овако формулисана, ова одредба се односи само на одговорног

штетника, но, дешава се у судској пракси да нижи судови одступају од овог

правног става, а постоји и могућност да Врховни касациони суд измени овај

став, једном или више пута, па овако формулисана одредба не пружа у

довољној мери гаранцију правне сигурности. Према другој варијатни, из

формулације би се изоставиле речи „одговорно лице“, па би било неспорно

да се рок застарелости из ове одредбе примењује на свако лице које одговара

за штету која је учињена кривичним делом, укључујући и лица која

одговарају за радње другог, по правилима о објективној одговорности или по

Број 1/2010

53

правилима о одговорности на основу правичности. Најзад, трећа варијанта, у

којој би речи „одговорно лице“ биле замењене речју „штетник“, чинила би

неспорним да се овај посебан рок застарелости односи само на лице које је

својом радњом извршило дело које је у закону одређено као кривично дело,

којим је причињена штета.

На основу претходних редова, можемо закључити да је рад Комисије на

новелирању прописа о проузроковању штете био заиста темељан, односно

није се ограничио на козметичке промене постојећег текста закона, већ је

имао за циљ разрешење најважнијих дилема које су постојале у досадашњој

примени овог института на основу одредаба Закона о облигационим

односима. Све предложене измене и допуне постојећег закона, без обзира

која од предложених варијаната на крају буде прихваћена, правно је могућа

(осим одредаба о одговорности органа правног лица, државних органа,

органа аутономне покрајине и органа јединица локалне самоуправе), па

остаје само питање правнополитичке оправданости појединих измена.

СУДСКА ПРАКСА

Број 1/2010

57

БЛАГОВРЕМЕНОСТ ТУЖБЕ РАДИ УТВРЂИВАЊА

ОСПОРЕНОГ ПОТРАЖИВАЊА ПОРЕСКЕ УПРАВЕ

КАО СТЕЧАЈНОГ ПОВЕРИОЦА

Рок за подношење тужбе ради утврђивања оспореног потраживања

почиње да тече од дана када Пореска управа прими закључак о оспореном

потраживању. Пореска управа је дужна да закључак достави Јавном

правобранилаштву, у року у коме би имало довољно времена за сачињавање

и подношење тужбе.

Из образложења:

Када је реч о стечајном поступку, Пореска управа има и страначку и стечајну

процесну способност, односно способност да сама предузима радње у стечајном

поступку. Пореску управу у стечајном поступку, као стечајног повериоца, не заступа

јавно правобранилаштво, пореска управа самостално подноси пријаву потраживања као

стечајни поверилац и њој се доставља закључак о оспореном потраживању са упутом на

парницу у року од 8 дана (чл. 94. ст. 8., чл. 96.ст.1. Закона о стечајном поступку). То што

је у поступку по тужби обавезно заступање Пореске управе од стране Јавног право-

бранилаштва (чл. 84. ст. 3. Закона о парничном поступку), нема никакве везе са роком за

подношење тужбе, како погрешно сматра првостепени суд, већ само значи да Пореска

управа мора благовремено да обавести Јавно правобранилаштво о потреби подношења

тужбе и заступања о парници. У противном би настала ситуација да је само у случају

Пореске управе као стечајног повериоца рок за тужбу неодређен, односно рачуна се од

дана када Пореска управа по сопственом нахођењу, достави закључак о оспореном

потраживању Јавном правобранилаштву.

(из решења Привредног Апелационог суда у Београду, 2 Пж 611/10 од

7. маја 2010. године)

Ако би се прихватило становиште другостепеног суда, то би у правном смислу

значило да парнични суд у једном делу примењује правила поступка регулисана Законом

о стечајном поступку, а у другом делу одређује примену Закона о пореском поступку и

пореској администрацији, којим се регулише наплата јавних прихода. Оваква примена

прописа супротна је чл. 5. Закона о стечајном поступку, који прописује да се у стечајном

поступку сходно примењују одредбе закона којим се уређује парнични поступак. Због

тога је погрешно другостепени суд извео закључак да рок за подношење тужбе почиње

да тече од дана када је Пореској управи, која нема парничну односно страначку

способност за покретање парнице, достављен закључак о оспореном потраживању, а не

од дана када је суд тај исти закључак доставио Јавном правобранилаштву, као законском

заступнику.

(из ревизије Републичког јавног правобранилаштва против решења Привредног

Апелационог суда у Београду, 2 Пж 611/10 од 7. маја 2010. године)


58

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ПО ТУЖБАМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПО

ОСНОВУ ЗАКОНА О РЕГУЛИСАЊУ ОДНОСА СРЈ И ПРАВНИХ ЛИЦА И

БАНАКА СА ТЕРИТОРИЈЕ СРЈ КОЈИ СУ ПРВОБИТНИ ДУЖНИЦИ ИЛИ

ГАРАНТИ ПРЕМА ПОВЕРИОЦИМА

ПАРИСКОГ И ЛОНДОНСКОГ КЛУБА ПОВЕРИЛАЦА

Обавезе крајњих дужника угасиле су се ступањем на снагу Закона о

регулисању односа између СРЈ и правних лица и банака са територије СРЈ

које су првобитни дужници или гаранти према повериоцима Париског и

Лондонског клуба („Сл. гласник РС“, број 36/02) и Закона о регулисању

односа Републике Србије и банака у стечају, по основу преузетих иностраних

кредита, однос зајмова („Сл. гласник РС“, број 45/05). Од дана када је

Република Србија могла захтевати регрес износа исплаћених у име крајњих

дужника до дана подношења тужбе није протекао рок од 10 година.

Из образложења:

Република Србија, као тужилац, активно је легитимисана да потражује укупан

износ утуженог потраживања, јер је постала нови поверилац према овде туженом, по

основу Закона о регулисању односа између СРЈ и правних лица и банака са територије

СРЈ које су првобитни дужници или гаранти према повериоцима Париског и Лондонског

клуба („Сл. гласник РС“, број 36/02) и Закона о регулисању односа Републике Србије и

банака у стечају, по основу преузетих иностраних кредита, однос зајмова („Сл. гласник

РС“, број 45/05), по основу преузетих иностраних кредита, односно зајмова. Овај суд,

као другостепени, налази да је настао нови облигациони однос између тужиоца, као

новог повериоца и туженог, као првобитног дужника према ино повериоцима.

Република Србија је за овде туженог учинила издатак који је он по основу закона

био дужан учинити, ради чега има права да од њега захтева накнаду у смислу члана 281.

Закона о облигационим односима.

Неосновано је указивање жалиоца на постојање застарелости утуженог

потраживања. Наиме, његов прави претходник био је дужан у смислу чл. 1087. став 2.

Закона о облигационим односима, што значи да је застарелост регресног потраживања

банке према њему могла да почне да тече, а у смислу чл. 361. Закона о облигационим

односима, тек од извршеног плаћања. Како се ради о потраживањима која потичу од

издате гаранције то иста застаревају у оквиру рока од 10 година, прописаног у члану 371.

Закона о облигационим односима. Обавезе које је банка у стечају имала према

кориснику гаранције измирила је Република Србија потписивањем Билатералног

споразума, у моменту када још није био истекао рок од 10 година ни од доспелости

последње рате лизинг накнаде (која је у конкретном случају доспевала 1992. године), а

ни рок од 10 година од дана када се по основу плаћања регресно могао захтевати овде

утужени износ. Наиме, обавезе овде туженог као крајњег дужника, угасиле су се тек

ступањем на снагу већ наведених закона од којих је један ступио на снагу 2002. године, а

други 2005. године, па како је тужба поднета 20.07.2007. године то је очигледно да од

дана када је овде тужилац од туженог могао захтевати регрес исплаћених износа у

његово име, па до дана утужења није истекао рок застарелости од 10 година.

(из пресуде Привредног Апелационог суда у Београду, 5 Пж 2673/10 од

28. јула 2010. године)

Број 1/2010

59

СЕНТЕНЦЕ

1. СТВАРНО ПРАВО

Сукцесија имовине Савезне Републике Југославије

Република Србија је по самом закону, односно на основу члана 59. став 3.

Уставне повеље Србије и Црне Горе, постала правни следбеник Савезне

Републике Југославије у погледу свих њених имовинских права на имовини која

се налази на територији Републике Србије. (из пресуде Окружног суда у Београду Гж-7637/08 од 2. јула 2008. године)

Недопустивост извршења на пољопривредном земљишту

Недопустиво је извршење на пољопривредном земљишту у државној

својини, које се не може отуђивати, сходно члану 72. Закона о пољопривредном

земљишту. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-2910/08 од 11. новембра 2009. године)

Конверзија права коришћења и претходни земљишно-књижни упис

Конверзија права коришћења у право својине, која је дозвољена на основу

Закона о планирању и изградњи, не представља правни основ за брисање

претходног уписа који је извршен на основу Закона о национализацији најамних

зграда и грађевинског земљишта. (из решења Вишег суда у Пожаревцу Гж-748/10 од 1. јуна 2010. године)

Претварање друштвене својине на пољопривредном

земљишту у друге облике својине

Решење надлежног органа о давању на коришћење пољопровредног

земљишта у циљу организовања пољопривредне производње не може се сматрати

правним послом као основом за стицање права коришћења и самосталног

располагања пољопривредним земљиштем, у смислу члана 1. став 2. Закона о

претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике

својине. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-324/08 од 02. септембра 2008. године)


60

Стицање права својине на непокретности

у државној својини и приватизација

Уговором о продаји друштвеног капитала субјекта приватизације не може се

стећи право својине на непокретности у државној својини, на којој је субјекат

приватизације имао само право коришћења. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-1147/07 од 18. октобра 2007. године)

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

- ФОРМА И НИШТАВОСТ УГОВОРА

Усмени уговор о промету непокретности

Усмени уговор о промету непокретности није могуће конвалидирати. (из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-2507/10 од 20. маја 2010. године)

Форма анекса уговора

Анекс основног уговора, који за предмет има замену раније уговорене

обавезе новом обавезом, преносом права својине на одређеним непокретностима,

представља уговор о промету непокретности, те мора бити закључен у писменој

форми и оверен у суду, без обзира што основни уговор није подлегао овој

обавезној форми. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-299/07 Пзз-4/07 од 19. марта 2008. године)

Сагласност на пренос права коришћења на

непокретност у државној својини

Ништав је уговор о преносу права коришћења на непокретности у државној

својини на који није дата сагласност Републичке дирекције за имовину Републике

Србије. (из пресуде Окружног суда у Прокупљу Гж-706/08 од 27. августа 2008. године)

Број 1/2010

61

- НАКНАДА ШТЕТЕ

Правило адекватне узрочности

Од свих могућих постојећих чињеница, а које су у вези са конкретним

проузроковањем штете, правно релевантна је само она чињеница, онај узрок, који

је адекватан насталој штети (правило адекватне узрочности). (из пресуде Врховног суда Србије Рев-480/08 од 27. новембра 2008. године)

Терет доказивања обима стварне штете

Ако се на основу изведених доказа не може са сигурношћу утврдити врста и

количина робе за коју тужилац потражује накнаду штете, за коју одлучну

чињеницу је терет доказивања на тужиоцу, суд ће одбити тужбени захтев као

неоснован. (из пресуде Окружног суда у Београду Гж-15020/08 од 20. фебруара 2009. године)

Измакла добит привредног субјекта

Оштећеник, привредни субјекат, који захтева накнаду штете у виду измакле

добити, дужан је да докаже да се ради о добитку који би се у будућности у

високом степену извесности десио, односно настао из редовног пословања, или из

посебних уговора, за које је, такође, са великим степеном извесности очекивао да

ће у будућности бити реализовани, а суд може утврдити висину те измакле добити

само на основу налаза вештака о плаћеном порезу на добит, односно увидом у

пословне књиге оштећеника - биланс стања, који је оверен печатом Пореске

управе и на основу кога је извршен обрачун пореза. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-405/07 од 12. фебруара 2008. године)

Терет доказивања обима измакле добити

због немогућности коришћења возила

Висина измакле добити због немогућности коришћења возила не може се

утврђивати хипотетично, и то путем могућих "ауто-дана", већ је тужилац дужан да

пружи јасне и сигурне доказе на околности шта је то радио пре одузимања возила,

колико је зарађивао, и да би тај исти посао и исту зараду обављао и остваривао у

времену у коме му је возило одузето, па ако тужилац такве доказе не пружи,

испуњени су услови за одбијање тужбеног захтева по основу правила о терету

доказивања основаности истог. (из пресуде Врховног касационог суда Рев-490/10 од 24. јуна 2010. године)


62

Неспособност за рад и накнада штете

Неспособност за рад, сама по себи, не представља основ за досуђивање

накнаде материјалне штете у облику новчане ренте, већ је само рефлекс те

неспособности, који се манифестује у губитку зараде, па се накнада штете по овом

основу не досуђује због смањене или изгубљене радне способности, већ због

зараде која је услед тога изостала. (из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж-2993/10 од 29. септембра 2010. године)

Погрешно тумачење правне норме

Орган који поступа у оквиру законског овлашћења не може бити одговоран

за погрешно тумачење законске норме, те примена неодговарајуће норме није

повреда дужности у вршењу функције државног органа сама по себи. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-480/08 од 27. новембра 2008. године)

Држава као оснивач јавне установе и

пасивна легитимација за наканду штете

Република Србија као оснивач установе за обављање делатности од општег

интереса, која је правно лице, не одговара за обавезе те установе, односно није

одговорна за штету коју проузрокује установа, осим ако би штета настала као

последица пропуштања дужног надзора надлежног органа над радом установе. (из пресуде Врховног касационог суда Рев-192/10 од 18. фебруара 2010. године)

Законит и правилан рад прекршајног органа

Чињеница да је прекршајни поступак био по покретача безуспешан, сама по

себи, не даје право оштећеном да оствари право на накнаду штете, ако у радњама

прекршајног органа нема незаконитог или неправилног рада. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-905/07 од 13. фебруара 2008. године)

Одузимање предмета у прекршајном поступку и измакла добит

Тужилац коме је у прекршајном поступку, који је на крају правноснажно

обустављен, била одређена заштитна мера одузимања предмета (возила), нема

право на накнаду штете у виду измакле добити, јер је према Закону о прекршајима

којим се повређују савезни прописи, важећем у време настанка спорног односа,

оштећеном признато само право на накнаду стварне штете. (из пресуде Врховног касационог суда Рев-490/10 од 24. јуна 2010. године)

Број 1/2010

63

Закон о рехабилитацији и накнада штете

Захтев за обештећење и реституцију лица рехабилитованих у складу са

одредбама Закона о рехабилитацији ("Службени гласник РС", број 33/06) не може

се просуђивати на основу одредаба члана 172. став 1. Закона о облигационим

односима, члана 3. Протокола 7. уз Конвенцију за заштиту људских права и

основних слобода и члана 35. Устава Републике Србије, јер се не ради о штети

насталој незаконитим или неправилним радом коју је проузроковао државни

орган, или о судској грешци, већ о посебном виду ублажавања или отклањања

негативних последица проистеклих из аката државних органа учињених из

политичких или идеолошких побуда у одређеном временском периоду наше

прошлости. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-289/09 од 12. фебруара 2009. године)

Неоснована осуда пре 1. јануара 1954. године и накнада штете

Одредбе о накнади штете лицима неосновано осуђеним, из Законика о

кривичном поступку, примењују се само на случајеве кад је правноснажна осуда

донета после 01. јануара 1954. године, па се захтев за реституцију имовине

конфисковане у кривичном поступку пре наведеног датума мора ценити у вези са

одредбама Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине ("Службени

гласник РС", бр. 45/05), односно овакав захтев је преурањен док не буде донет

посебан закон којим ће се уредити начин повраћаја или исплате противвредности

одузете имовине, у смислу члана 9. Закона о пријављивању и евидентирању

одузете имовине. (из пресуде Врховног касационог суда Рев-274/10 од 17. јуна 2010. године)

Пријава промене пребивалишта и боравишта

и накнада штете због лишења слободе

Грађани су дужни да у законом одређеним роковима пријаве органу управе

надлежном за унутрашње послове промену пребивалишта и боравишта, те

пропуштање ове обавезе представља недозвољен поступак, којим је окривљени у

кривичном поступку сам скривио одређивање притвора и лишење слободе, те

нема право на накнаду штете због лишења слободе, сходно члану 560. став 3.

Законика о кривичном поступку. (из решења Апелационог суда у Београду Гж-6673/10 од 17. септембра 2010. г.)


64

Неморално понашање оштећеног

и накнада штете због лишења слободе

Неморално понашање оштећеног тужиоца (куповина дроге), као посебна

околност, утиче на одмеравање висине правичне накнаде штете због неоснованог

лишења слободе. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-244/09 од 15. априла 2009. године)

Штета услед терористичких аката на Косову и Метохији

после повлачења снага безбедности СРЈ и РС

Република Србија не може бити одговорна на основу члана 180. Закона о

облигационим односима за штету насталу услед аката насиља и терора на

територији Косова и Метохије након повлачења снага безбедности СРЈ и

Републикe Србијe са те територије, у складу са Војнотехничким споразумом од

09. јуна 1999. године и Резолуцијом 1244 Савеза безбедности ОУН од 10. јуна

1999. године, јер њени органи нису били надлежни за обављање послова заштите

живота и личне безбедности грађана на Косову и Метохији, без обзира на

чињеницу да је Република Србија задржала суверенитет над Косовом и

Метохијом, као делом своје територије. (из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-4916/10 од 05. маја 2010. године)

Накнада нематеријалне штете због

повреде пословног угледа правног лица

Правно лице нема право на правичну новчану накнаду нематеријалне штете

због повреде пословног угледа, јер то није законом призната штета. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-265/07 од 10. јуна 2008. године)

- ЗАСТАРЕЛОСТ

Потраживање МУП-а на име трошкова издавања тестова

за полагање возачких испита и рада испитних комисија

Потраживање Републикe Србијe према привредним субјектима који

обављају делатност ауто-школе, на име трошкова издавања тестова за полагање

возачких испита и рад испитних комисија, не застаревају у трогодишњем року из

члана 374. Закона о облигационим односима, јер ово потраживање не потиче из

уговорноправног односа, већ из закона и подзаконских аката, којима је прописана

Број 1/2010

65

дужност надлежног државног органа да издаје ове тестове и формира испитне

комисије, као и обавеза плаћања накнаде за трошкове предузимања наведених

радњи, па потраживање застарева у општем, десетогодишњем застарном року, из

члана 371. Закона о облигационим односима. (из решења Вишег трговинског суда III Пж-6266/09 од 14. августа 2009. године)

Потраживање неплаћене цене за испоручену дневну штампу

Потраживање новинско-издавачког предузећа према Републици Србији, по

основу неплаћене цене за испоручене количине дневне штампе из купопродајног

уговора, не застарева у општем року застрелости из члана 371. Закона о

облигационим односима, већ у трогодишњем року, из члана 374. истог закона, без

обзира на чињеницу да Република Србија нема својство привредног субјекта, већ

представља носиоца јавног овлашћења, јер се не ради о уговору закљученом у

циљу реализације јавноправних овлашћења Републике Србије, већ о

купопродајном односу странка. (из пресуде Вишег трговинског суда V Пж-8956/08 од 05. фебруара 2009. године)

Потраживање накнаде нематеријалне штете на име

душевних болова због умањења опште животне активности

Настанком болести посттрауматског стресног поремећаја, као трајне

последице штетног догађаја, услед које тужилац трпи душевне болове због

умањења опште животне активности, почео је да тече објективни рок застарелости

од пет година, унутар којег се једино може рачунати субјективни рок везан за

сазнање оштећеног за штету, које сазнање се, пак, не везује за моменат сазнања за

дијагнозу болести, већ за њен настанак и постојање, те облике испољавања. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-628/08 од 30. октобра 2008. године)

Застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете

Застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете за претрпљене

физичке болове почиње тећи од престанка болова, за страх од престанка страха, а

за душевне болове због смањења животне активности од завршетка лечења и

сазнања за трајно умањење животне активности. (из пресуде Окружног суда Прокупљу Гж-669/09 од 8. октобра 2009. године)


66

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО

Оснивач јавног предузећа

Република Србија се не може сматрати оснивачем јавног предузећа које

оснива општина, без обзира што локална самоуправа послује средствима у својини

Републике Србије. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-299/07 Пзз-4/07 од 19. марта 2008. године)

Пробијање правне личности привредног друштва

Суд је овлашћен да пружи правну заштиту повериоцу на тај начин што ће

утврдити пробијање правне личности привредног друштва и обавезати власника за

дугове друштва, под условом да поверилац докаже да је власник злоупотребио

привредно друштво за незаконите или преварне циљеве, или да имовином

привредног друштва располаже као са сопственом имовином, као да привредно

друштво као правно лице не постоји. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-154/09 од 14. априла 2009. године)

4. РАДНО ПРАВО

Престанак радног односа запослених у

Генералном секретаријату Савеза министара СЦГ

Запосленима из Генералног секретаријата Савета министара СЦГ, који је

престао да постоји распадом државне заједнице, и чији послови нису прешли у

делокруг било ког друго државног органа, законито је престао радни однос, на

основу одредаба чл. 67. и 66. Закона о радним односима у државним органима. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-II-893/09 од 12. новембра 2009. године)

Одговорност послодавца због повреде запосленог на раду

Послодавац не одговара за штету коју запослени претрпи повредом која

представља повреду на раду у смислу Закона о пензијском и инвалидском

осигурању, ако његова одговорност у конкретном случају нема основ у правилима

Закона о облигационим односима о накнади штете. (из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-4982/10 од 26. маја 2010. године)

Број 1/2010

67

Патролирање и опасна делатност полицијског службеника

Не постоји узрочно-последични однос између обављања опасне делатности

полицијског службеника и повреде коју претрпи полицијски службеник

оклизнућем и падом на залеђеној јавној површини приликом патролирања улицом. (из решења Апелационог суда у Београду Гж1-6097/10 од 08. септембра 2010. г.)

Погоршање болести настале услед повреде на раду

Одговорност послодавца за штету коју запослени трпи због погоршања

болести, која је првобитно настала услед повреде на раду, због чега је запослени

већ раније остварио право на накнаду штете, искључена је, у смислу члана 177.

Закона о облигационим односима, ако је до погоршања болести дошло због

чињенице да је болест неадекватно третирана од стране самог тужиоца. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-1163/09 од 20. маја 2009. године)

Накнада нематеријалне штете због престанка радног односа

Тужиоцу не припада право на новчану накнаду за претрпљене душевне

болове, услед незаконитог престанка радног односа, јер је његова сатисфакција у

томе што је правоснажном судском одлуком враћен на посао, а из побијане

пресуде се не може закључити да је дисциплински поступак вођен злонамерно или

шиканозно. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-1163/09 од 20. маја 2009. године)

5. СТАМБЕНО ПРАВО

Ништавост уговора о закупу стана у државној својини

Уговор о закупу на неодређено време стана у државној својини закључен са

лицем које није наведено у члану 9. став 1. Закона о средствима у својини

Републике Србије је ништав, а правно дејство ништавости уговора о закупу

протеже се и на ништавост уговора о откупу стана. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-164/08 од 12. марта 2008. године)


68

Неодговарајући стан

Неодговарајући стан је сваки стан који је, било мањи, било већи, од стана

који је за запослено лице које решава стамбену потребу одговарајући, у смислу

члана 32. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и

запослених лица код корисника средстава у државној својини, те прворангирани

на коначној листи реда првенства има право да на привремено коришћење до

обезбеђења одговарајућег стана добије, као неодговарајући, стан који је већи од

стана који му припада као одговарајући стан. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-II-946/07 од 11. јула 2007. године)

Овлашћење за чување стана и права на закуп

Овлашћење за чување стана не представља пуноважан правни основ за

стицање права на закуп стана, те власник стана има право да захтева предају стана

у сваком тренутку. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-425/09 од 11. марта 2009. године)

Солидарна стамбена изградња

Република Србија не може бити одговорна за евентуалну штету која је

тужиоцима причињена тиме што нису добили стан обезбеђен из средстава

прикупљаних ради солидарне стамбене изградње путем обавезних доприноса

запослених за стамбену изградњу. (из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-7980/10 од

1. септембра 2010. године)

6. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

Утврђење безусловног потраживања

по тужби за главно мешање

Потраживање тужиоца из тужбе за главно мешање може се утврдити као

безусловно иако је тужилац из основне тужбе потраживање пријавио као условно. (из пресуде Врховног суда Србије Прев-17/08 од 26. августа 2008. године)

Број 1/2010

69

Овлашћења заменика републичког јавног правобраниоца

Заменик Републичког јавног правобраниоца може извршити сваку радњу у

поступку пред судом на коју је овлашћен Републички јавни правобранилац, те

може овластити саветника у Републичком јавном правобранилаштву да га

замењује у заступању пред судом. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-425/09 од 11. марта 2009. године)

Природа тужбе за исељење

Подношење тужбе за исељење и предају непокретности у државној својини

не представља акт располагања, већ процесну радњу, те Републичком јавном

правобранилаштву за ту радњу није потребна сагласност Владе. (из пресуде Врховног суда Србије Рев-1147/07 од 18. октобра 2007. године)

7. УПРАВНИ ПОСТУПАК

Овлашћење Административне комисије Владе

у управном поступку

Административна комисија Владе је овлашћена да, применом одредбе члана

257. тачка 5. и члана 258. Закона о општем управном поступку, у вршењу надзора

над радом министарства, по службеној дужности санкционише неправилност која

је по изричитој законској одредби предвиђена као разлог ништавости управног

акта. (из пресуде Врховног суда Србије Узз 40/07 од 12. јуна 2008. године)

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

34(497.11)

БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;

главни и одговорни уредник Иван Поповић. -

195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2010, бр. 1- . -

Београд : Републичко јавно правобранилаштво,

195?-1990;2010- (Београд : Управа за заједничке

послове републичких органа). - 21 cm

ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно

правобранилаштво)

COBISS.SR-ID 101988364

Documents

Bilten Republičkog javnog pravobranilaštva 1/2010