ISSN 2217-4419

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

РЕПУБЛИЧКО ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

БИЛТЕН

1/2011

Београд, март 2011. године

БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Година 57. - број 1/2011

ИЗДАЈЕ:

Републичко јавно правобранилаштво

Београд, Немањина 26

www.rjp.gov.rs

За издавача:

Оља Јовичић

републички јавни правобранилац

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:

председник одбора:

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

чланови одбора:

Драгана Зорић, Саша Јурић, Александра Лазаревић,

Савка Манговић, Весна Марковић и Магдолна Рузман,

заменици републичког јавног правобраниоца

саветник одбора:

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

секретар одбора:

Јован Продановић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

тел. 011/363-1021

е. пошта: jovan.prodanovic@rjp.gov.rs

ШТАМПА:

Управа за заједничке послове републичких органа, Београд, Немањина 26

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из овог

Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама члана 187.

Закона о ауторском и сродним правима и члана 199. Кривичног законика).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност

издавача.

САДРЖАЈ

Реч редакције ..................................................................................................... 5

Извод из Извештаја о раду Републичког јавног

правобранилаштва за 2010. годину............................................................... 7

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

- Мишљење М-1612/10, о Аутентичном тумачењу Адвокатске

тарифе ................................................................................................................ 19

- Мишљење М-1651/10, о нацрту модела уговора о откупу

публикација за јавне библиотеке .................................................................... 23

- Мишљење М-50/11, о Колективном уговору

за полицијске службенике ............................................................................... 26

ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ

- Оља Јовичић, републички јавни правобранилац;

Инвестициони спорови између Републике Србије и страних улагача ....... 29

- Вера Крџић, саветник у Републичком јавном правобранилаштву;

Грађанскоправни аспект сарадње са Међународним кривичним судом... 41

- Мила Јовановић, саветник у Републичком јавном правобранилаштву;

Утврђивање земљишта за редовну употребу објекта и конверзија ............ 57

- Сања Гуњић, саветник у Републичком јавном правобранилаштву;

Пасивна легитимација Републике Србије у споровима

проистеклим из поступка приватизације ....................................................... 62

-Ивана Тимотијевић, саветник у Републичком јавном правобранилаштву;

Нека спорна питања у парницама против Републике Србије ради накнаде

штете проузроковане дискриминацијом особа са инвалидитетом ............. 66

СУДСКА ПРАКСА

- Правни закључци Грађанског одељења за радне спорове Апелационог

суда у Београду, од 26. јануара, 22. марта и 07. априла 2010. године ........ 73

- Обавеза поновног пријављивања потраживања у случају када је

обустављен поступак ликвидације и покренут поступак стечаја................ 74

- Прећутно обнављање закупа и застарелост потраживања на име

извршених улагања........................................................................................... 76

- Пренос права коришћења правном претходнику стечајног дужника

и стечајна маса .................................................................................................. 78

- Одговорност државе за рад свог органа ...................................................... 80

- Постојање одговорности послодавца за штету насталу услед

повреде запосленог на обавезним спортским активностима....................... 82

- Сентенце.......................................................................................................... 85

1. СТВАРНО ПРАВО ....................................................................................... 85

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО ........................................................................... 86

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО.................................................................................. 94

4. РАДНО ПРАВО ............................................................................................ 94

5. СТАМБЕНО ПРАВО.................................................................................... 98

6. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК........................................................................... 99

7. УПРАВНО ПРАВО .................................................................................... 102

Поштовани читаоци и корисници

Билтена Републичког јавног правобранилаштва

Након двадесетогодишње паузе, Републичко јавно правобрани-

лаштво је децембра 2010. године обновило издавање Билтена, као

стручно информативног часописа. Идеју обнављања публиковања

оваквог часописа наметнула је потреба пружања стручне помоћи

у вршењу правобранилачке функције и приказа актуелне судске пра-

ксе.

Обновљени Билтен изазвао је знатну пажњу стручне јавности

и утицао је на повећано ангажовање у припреми прилога за нови

број. Напори редакције усмерени су на унапређење часописа, у сврху

ширења стручних информација, упознавања са актуелним правним

ставовима заузетим у судским одлукама и афирмације рада Право-

бранилаштва.

Надамо се да ће и нови број Билтена допринети уједначавању

поступања у обављању правобранилачке функције, те да ће служи-

ти едукацији млађих кадрова на самом почетку њихових каријера.

Редакција је свесна да постоји значајан простор за унапре-

ђење садржаја и квалитета Билтена, и у том правцу је драгоцена

свака сугестија и сарадња која нам се понуди.

Београд, март 2011. године РЕДАКЦИЈА

ИЗВОД ИЗ

ИЗВЕШТАЈА О РАДУ

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

ЗА 2010. ГОДИНУ

Јп-124/11

3. фебруар 2011. године

И З В Е Ш Т А Ј

О РАДУ РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

ЗА 2010. ГОДИНУ

(извод)

Републичко јавно правобранилаштво даје Извештај о раду овог

државног органа за 2010. годину.

Делокруг послова

Републичког јавног правобранилаштва

Републичко јавно правобранилаштво, према Закону о јавном

правобранилаштву („Службени гласник РС“, број 43/91), у својству

законског заступника, предузима правне радње и користи правна

средства пред судовима и другим надлежним органима ради оства-

ривања имовинских права и интереса Републике Србије, њених

органа и организација и других правних лица, чије се финансирање

обезбеђује у буџету Републике Србије или из других средстава

Републике (члан 7. и члан 9).

Републичко јавно правобранилаштво на основу посебних

законских овлашћења поступа и као самосталан државни орган. У

тим судским поступцима Правобранилаштво је странка - тужилац.

Оваква овлашћења Правобранилаштва прописана су чл. 13. и 17.

Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 42/98

и 111/09). Такође, у својству самосталног државног органа Пра-

вобранилаштво поступа и сагласно одредби члана 106. став 2.

Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, број 116/08),

којом је предвиђено да захтев за заштиту права у случају повреде

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

10

јавног интереса може да поднесе, између осталих, и јавни правобра-

нилац, у законом предвиђеним роковима, када је повређен јавни

интерес од стране републичких државних органа, организација и

јавних предузећа чији је оснивач Република Србија. Овлашћења

Правобранилаштва, као самосталног државног органа, предвиђена

су и чланом 48. став 4. Закона о средствима у својини Републике

Србије („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97).

Такође, чланом 11. став 4. Закона о управним споровима („Службе-

ни гласник РС“, број 111/09, предвиђено је да ако су управним

актом повређена имовинска права и интереси Републике Србије,

аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, управни

спор може да покрене и надлежно јавно правобранилаштво, дакле

као странка у поступку, а не као законски заступник. Закон о плани-

рању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 81/09), тако-

ђе предвиђа надлежност и својство странке Правобранилаштву, као

посебном државном органу, у заштити права јавне својине на грађе-

винском земљишту.

Правобранилаштво може заступати и друга правна лица као

пуномоћник, у погледу њихових права и интереса, када интереси

тих правних лица нису у супротности са функцијом коју врши.

Законска дужност Правобранилаштва је и превентивно дело-

вање, ради споразумног решавања спорног односа, пре покретања

парнице или другог поступка, или у току поступка, када природа

спора то допушта.

Поред наведених надлежности, применом одредби члана 46.

став 2. Пословника Владе („Службени гласник РС“, бр. 61/06, 69/08,

88/09 и 33/10) и члана 13. Закона о јавном правобранилаштву,

Правобранилаштво даје правним лицима које заступа правна

мишљења на најсложеније уговоре и протоколе, решења, закључке,

одлуке, уколико се ови акти тичу заштите имовинских права и

интереса Републике Србије, или се њима стварају уговорне обавезе

за Републику Србију.

Републичко јавно правобранилаштво је овлашћено да пред

Уставним судом покрене иницијативу за оцену уставности и зако-

нитости општих аката, када је угрожен интерес Републике Србије.

Правобранилаштво активно учествује и у најсложенијим арби-

тражним поступцима у којима је Република Србија страна у спору.

Број 1/2011

11

Представници Правобранилаштва ангажовани су и као члано-

ви међуресорних радних група: за системску обраду индивидуалних

представки пред уговорним телима Уједињених нација, за припре-

му доношења важних законских и подзаконских аката, за реализа-

цију значајних уговора потписаних од стране Републике Србије, а

учествују и у раду комисија за накнаду нематеријалне штете.

Подаци о броју предмета

Републичко јавно правобранилаштво је у 2010. години имало

укупно у раду 117.342 предмета. Од тога је окончано 35.651, а оста-

ло је у раду 81.691 предмета (31.316 у седишту, а 50.375 у одеље-

њима ван седишта) и то према следећој табели приказаној по свим

уписницима (предмети у раду):

- уписник "П" (парнични предмети) 40.798

- уписник "У" (управни поступци и управни спорови) 13.576

- уписник "И" (извршења) 8.040

- уписник "Ст" и "Л" (стечајеви и ликвидације) 5.163

- уписник "Р" (ванпарнични, накнаде, експропријације

и др.) 8.148

- уписник "Уг" (уговори) 2.015

- уписник "Ос" (оставинкси предмети) 880

- уписник "М" (писмена правна мишљења) 515

- уписник "А" (атхезиони поступак - имовинско-правни

захтеви у кривичним поступцима) 1.190

- уписник "Јп" (интерни уписник) 1.277

- уписник "Ис" 36

- уписник "Пов" 54

УКУПНО: 81.691

Табела 1. - Број предмета у раду, по врстама уписника

Парничних предмета је било укупно 47.656, од тога је оконча-

но 6.859 предмета и остало је активних парница 40.797 (13.498 у

седишту, а 27.299 у одељењима ван седишта).

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

12

Прилив нових парница и окончаних поступака може се утврди-

ти из следећег обједињеног извештаја за седиште и одељења Репу-

бличког јавног правобранилаштва:

Одељења Пренето

из 2009.

Прилив у

2010.

Укупно

у раду А/А

Остало

у раду

Суботица 653 583 1.236 361 875

Нови Сад 4.462 1.077 5.539 967 4.572

Зрењанин 2.377 630 3.007 385 2.622

Пожаревац 589 1.109 1.698 95 1.603

Ваљево 872 897 1.769 371 1.398

Крагујевац 1.606 3.247 4.853 601 4.252

Краљево 3.514 1.392 4.906 768 4.138

Ужице 816 529 1.345 242 1.103

Зајечар 390 1.118 1.508 30 1.478

Ниш 2.661 786 3.447 412 3.035

Лесковац 2.372 961 3.333 1.110 2.223

Седиште 12.738 2.277 15.015 1.517 13.498

УКУПНО: 33.050 14.606 47.656 6.859 40.797

Табела 2. - Број парничних предмета у 2010. години

Правни оквир за организацију и надлежност

Републичког јавног правобранилаштва

Важећи Закон о јавном правобранилаштву донет је још пре 19

година („Службени гласник РС“, број 43/91), и једино би нови закон

на целовит начин регулисао правни статус и процесни положај Пра-

вобранилаштва, а који се у многоме разликује од послова других

државних органа. Ово посебно из разлога што је одредбом члана 56.

Закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима

(„Службени гласник РС“, број 104/2009) прописано да: „изузетно од

одредбе члана 55. овог закона положаји у Републичком јавном пра-

вобранилаштву попуњавају се по доношењу закона којим се уређује

положај и надлежности Републичког јавног правобранилаштва“.

Број 1/2011

13

Може се закључити да је неопходност доношења Закона о јавном

правобранилаштву предвиђена и цитираним законским одредбама.

Сагласно утврђеним обавезама, Министарство правде је септе-

мбра 2010. године образовало радну групу за израду текста Закона о

јавном правобранилаштву. Радну групу чине Републички јавни

правобранилац - председник и чланови - Јавни правобранилац града

Београда, в.ф. председника Привредног суда у Београду, предста-

вник Народне скупштине и представник Министарства правде.

Задатак радне групе је да изради текст радне верзије Закона о

јавном правобранилаштву и достави га Министарству правде.

Неки од најважнијих проблема у заштити

имовинских права и интереса Републике Србије

У 2010. години поднет је већи број тужби за утврђивање

државне својине, за поништај уговора о промету непокретности

који су закључени противно позитивним законским прописима,

ради исплате цене закупа пољопривредног земљишта у државној

својини, односно накнаде за коришћење пољопривредног земљи-

шта. У анализираном периоду повећан је и број својинских и излу-

чних тужби, те тужби за накнаду штете због објективне одговорно-

сти државе, због неоснованог обогаћења, за повраћај привремено

одузетих покретних ствари (новац, кола, роба) у кривичним и

прекршајним поступцима. Покренути су и стамбени спорови, тужбе

за накнаду штете у вези саобраћајних незгода, као и поступци за

продају непокретности у државној својини у извршним и стечајним

поступцима. Води се и велики број управних поступака за излагање

података премера и катастарског класирања земљишта, за легали-

зацију бесправно подигнутих грађевинских објеката и за утврђи-

вање висине накнаде које треба платити за конверзију земљишта.

Правобранилаштво подноси и велики број одштетних захтева у

кривичним поступцима.

Води се и велики број поступака за враћање (реституцију)

имовине црквама и верским заједницама, на основу одредби Закона

о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама

(„Службени гласник РС“, број 46/06).

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

14

Доношењем новог Закона о планирању и изградњи („Службе-

ни гласник РС“, бр. 72/01 и 81/09 - исправка) предвиђена је значајна

обавеза на страни Републичког јавног правобранилаштва, да подне-

се захтев за упис права јавне својине Републике Србије на изграђе-

ном и неизграђеном грађевинском земљишту у државној својини,

у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, на

којима је Република Србија уписана као носилац права коришћења.

Такође је Републичко јавно правобранилаштво у обавези да изврши

упис права јавне својине на Републику Србију на грађевинском

земљишту на коме су до сада била уписана правна лица чији је

оснивач Република Србија (јавна предузећа, установе, разне органи-

зације и др.). Ради се о великом броју катастарских и грађевинских

парцела у целој Републици Србији, односно о више хиљада парце-

ла, а рок за упис овог права је годину дана од дана ступања на снагу

цитираног закона.

Конверзијом права коришћења у право својине (предвиђене

цитираним законом) не врши се само пренос права коришћења на

градском грађевинском земљишту, већ се у исто време ради о пре-

носу државне својине у друге облике својине, на основу уписаног

права коришћења на земљишту. Како се овде ради о преласку грађе-

винског земљишта из државне својине у друге облике својине (при-

ватну, задружну, јавну), дакле о престанку права својине на грађе-

винском земљишту, то у заштити имовинских права и интереса

Републике Србије, као титулара те својине, Републичко јавно право-

бранилаштво мора да узме учешће у поступцима конверзије.

У поступцима конверзије из основа приватизације, стечаја и

извршног поступка, по члану 103. Закона о планирању и изградњи,

обавезно се мора омогућити учешће Републичком јавном правобра-

нилаштву, јер се ради о преласку државне својине, на којој је

титулар Република Србија, у приватну својину.

Поред основне функције, законског заступника у заштити имо-

винсих права и интереса титулара јавне својине на градском грађе-

винском земљишту, Закон о планирању и изградњи даје јавном

правобранилаштву својство посебног органа и странке у управном

спору, у контроли отуђења, односно давања у закуп грађевинског

земљишта у јавној својини, ради изградње од стране Републикe

Србијe, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Број 1/2011

15

Такође, према цитираном Закону и Уредби о начину и посту-

пку остваривања права на конверзију, права коришћења на грађе-

винском земљишту у право својине („Службени гласник РС“, број

46/2010) странке у овом поступку су лице које има право на конвер-

зију уз накнаду, републички јавни правобранилац и надлежни јавни

правобранилац јединице локалне самоуправе. Дакле, овде републи-

чки јавни правобранилац и јавни правобранилац локалне самоу-

праве не поступају као законски заступници Републикe Србије,

односно јединице локалне самоуправе, већ као овлашћени органи за

ову врсту поступка.

Једно од алтернативних средстава за решавање спорова већ је

прихваћено у нашем правном систему кроз Закон о посредовању -

медијацији („Службени гласник РС“, број 18/05). Како се медија-

ција може покренути само у оквиру судског поступка који је у току,

сматрамо оправданим проширење основа за решавање спорова

алтернативним средствима. Правни оквир за то је могуће постићи

доношењем или изменом постојећих законских решења, али и на

бржи и ефикаснији начин, доношењем адекватне одлуке Владе која

то право има на основу уставног одређења њене надлежности. Може

се закључити да поступак медијације омогућава странкама усагла-

шавање њихових интереса који нису у супротности са јавним поре-

тком, принудним прописима и добрим обичајима. Медијација је

заснована на узајамним попуштањима и усаглашавањима у циљу

бржег решавања спорног односа и задовољавања обостраних инте-

реса, уз мање трошкове и губитке у времену. Наравно, за примену

Закона о посредовању - медијацији у погледу Републике Србије, као

стране у спору, неопходно је обезбедити потребна средства Законом

о буџету. Засад се овај институт ретко користи.

Републичко јавно правобранилаштво је преко свог представни-

ка узело учешће у раду Међуресорне групе за системску обраду

индивидуалних представки (жалби) против Републике Србије пред

уговорним телима Уједињених Нација, основане при Служби за љу-

дска и мањинска права. Наша земља је признала надлежност угово-

рних тела Уједињених Нација да решавају о појединачним предста-

вкама грађана и одговорна је за испуњавање свих обавеза које прои-

стичу из ратификованих међународних уговора. Сагласно наведе-

ном, учествујући у раду радне групе залагали смо се за ефикасност

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

16

у извршавању одлука међународних тела и Европског суда за љу-

дска права, која се може постићи наставком усклађивања домаћег

законодавства са међународним стандардима у области заштите љу-

дских права, затим прецизним дефинисањем надлежности поједи-

них органа у поступку спровођења извршења пресуда Европског

суда за људска права и уговорних тела Уједињених Нација, те по-

требом да Министарство финансија са надлежним правосудним

институцијама и Министарством правде определи буџет из којег ће

се исплаћивати износи по одлукама или закључивати поравнања ка-

да је то оправдано и потребно, сугеришући да би то требало утврди-

ти као надлежност Републичког јавног правобранилаштва, с обзи-

ром на његову законску улогу, или поверити посебној комисији, ко-

ја би могла бити образована као јединствена комисија, са овлашће-

њем да закључује поравнања у решавању по захтевима за исплату

новчане накнаде штете, пре покретања или у току судског спора.

Имајући у виду специфичност правног статуса Правобранила-

штва, истакнуте проблеме у раду овог државног органа, и обавезу

доношења закона којим би се уредио положај и надлежност

Републичког јавног правобранилаштва, неопходно је усвајање но-

вог Закона о јавном (државном) правобранилаштву. Побољшање и

унапређење рада и поступања Републичког јавног правобранила-

штва кроз нови законски оквир, несумњиво би допринело хармони-

зацији деловања Правобранилаштва са целокупним реформисаним

правосудним системом.

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Број 1/2011

19

М-1612/10

19. новембар 2010. године

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на садржину

Аутентичног тумачења Адвокатске тарифе, које је дао Управни

одбор Адвокатске коморе Србије, од 5. септембра 2009. године, а у

смислу да ли је исто на било који начин обавезујуће, односно да ли

смо сагласни са садржином наведеног тумачења, па на основу члана

13. Закона о јавном правобранилаштву („Службени гласник Репу-

блике Србије“, број 43/91), дајемо следеће мишљење:

Аутентично тумачење је тумачење органа, у конкретном слу-

чају управног одбора правног лица, који је донео одређени пропис,

и представља обавезујуће тумачење права.

Међутим, Аутентично тумачење, које је донео Управни одбор

Адвокатске коморе Србије, на седници одржаној дана 5. септембра

2009. године, у одређеном делу је сувише екстензивно и под пара-

ваном тумачења обухвата и одредбе које се не могу подвести под

одредбе важеће Адвокатске тарифе, а исто није у складу ни са Зако-

ником о кривичном поступку.

У сваком случају, напомињемо да је суд орган који коначно

одређује смисао највећег броја правних норми, односно он је њихов

крајњи тумач. Чак и у случају аутентичног тумачења, суд одређује

смисао самог тог аутентичног тумачења и тада опет одлучује као

последњи надлежни орган.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

20

Обавеза Министарства унутрашњих послова да исплаћује тро-

шкове преткривичног поступка који се односе на награду и нужне

издатке браниоца кога је одредио орган унутрашњих послова, прои-

зилази из одредаба члана 193. став 6. Законика о кривичном посту-

пку, а њена висина је одређена Правилником о висини накнаде за

рад адвоката за одбране по службеној дужности, који је важио у

време предузимања радњи службене одбране и Адвокатском тари-

фом која је важила у време обрачуна.

Сматрамо да се приликом обрачуна накнаде која припада

адвокату за одбране по службеној дужности, у складу са Закоником

о кривичном поступку, Правилником о висини накнаде за рад

адвоката за одбране по службеној дужности, важећом Адвокатском

тарифом, а узимајући у обзир Аутентично тумачење, има узети да:

- под појмом „окривљени“ подразумева се и „осумњичени“, а

под појмом „учешће у претходном кривичном поступку“, подразу-

мева се и „учешће адвоката у преткривичном поступку“;

- под појмом „разговор са осумњиченим у притвору“ подразу-

мева се и „поверљив разговор са задржаним лицем - осумњиченим у

преткривичном поступку пред органима унутрашњих послова“,

који се тарифира са 50% од тарифног броја 1;

- под појмом „разматрање списа“ има се сматрати „упознавање

са предметом“, који се тарифира са 50% од тарифног броја 1;

- под „одбраном окривљеног за сваки дан претреса, учешће у

претходном поступку, присуствовање увиђајима, реконструкцијама,

вештачењима, као и свим осталим судским радњама које суд изводи

изван зграде суда, адвокату припада награда у зависности од висине

запрећене казне за кривична дела, а за неодржане процесне радње

адвокату припада 50% од износа награде из тарифног става 1“ има

се сматрати и „присуство саслушању осумњиченог у полицији,

препознавање осумњиченог у преткривичном поступку пред орга-

нима унутрашњих послова“, који се тарифира према Тарифном

броју 1 за сваку обављену радњу, увећаном за Тарифни број 14, за

сваки започети сат трајања процесне радње;

- под појмом „одбране два или више окривљених лица“ има се

сматрати и „одбрана два или више осумњичених лица“, па се свака

радња браниоца у преткривичном поступку која је извршена и

обрачуната по овој Тарифи увећава за 50%.

Број 1/2011

21

Сматрамо да ангажовани бранилац по службеној дужности не-

ма право на исплату накнаде за одбрану по службеној дужности за

радњу уручења решења о задржавању, а сходно важећој Адвока-

тској тарифи, и то сходно Тарифном броју 1, којим је прописано за

које радње бранилац окривљеног има право на награду, а у које

радње није сврстано уручење решења о задржавању, као и у складу

са Закоником о кривичном поступку.

Напомињемо да тужиоцу не припада право на исплату износа

на име уручења решења о задржавању осумњиченог, иако му је

наведено право признато Аутентичним тумачењем, из разлога што,

према одредбама члана 229. став 6. Законика о кривичном поступку,

осумњичени мора имати браниоца чим орган унутрашњих послова

донесе решење о задржавању. Из наведеног произилази да осумњи-

ченом није неопходан бранилац приликом пријема решења о задр-

жавању, већ тек по доношењу решења о задржавању, а ради саслу-

шања осумњиченог, те није јасно коју радњу бранилац предузима, и

уопште, на који начин се у том случају ангажује. Поред тога, ставом

2. истог члана прописано је да се решење о задржавању уручује

непосредно задржаном лицу, а што доказује потпис осумњиченог на

месту где се потписује онај ко је решење примио.

У сваком случају, адвокату је признато право на накнаду за

разматрање списа, односно упознавање са предметом, а под шта се

може подвести, према нашем мишљењу, и такозвана радња пријема

решења о задржавању.

Такође, сматрамо да браниоцу припада паушал од 25%, али

како је наведени износ обрачунат у оквиру износа који припадају

адвокату за обављене сваке напред наведене радње појединачно, то

се не може још једном обрачунавати на све обрачунате износе.

Везано за плаћање пореза на додату вредност (ПДВ), напоми-

њемо да награде за рад адвоката које су утврђене Адвокатском та-

рифом у себи не садрже ПДВ, те они адвокати који су порески обве-

зници ПДВ-а имају право да вредност награде увећају за износ про-

писаног ПДВ-а, с тим да су дужни да, уз рачун за извршене адвока-

тске услуге, доставе и доказ о пореском статусу и испуне обавезе

према Буџету Републике Србије, у складу са Законом о порезу на

додату вредност.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

22

Напомињемо да је Аутентично тумачење донето 5. септембра

2009. године, а да је Одлука о измени Тарифе о наградама и

накнадама трошкова за рад адвоката објављена у „Службеном

гласнику РС“ број 53, од 29. јула 2010. године, у којима нису унете

промене и наводи из Аутентичног тумачења, већ је извршена само

измена вредности бода за обрачун висине награде.

У складу са наведеним, сматрамо да је оправдана ваша

иницијатива да, ради прецизности у обрачуну накнаде која припада

адвокатима за одбране по службеној дужности и отклањања разли-

читих тумачења, Адвокатска комора Србије донесе нову Адво-

катску тарифу или измени постојећу, где би могла бити имплеме-

нтирана посебна одредба, а која би гласила: „Споредни рад у пре-

ткривичном поступку односи се на присуствовање саслушању

осумњиченог, као и свакој другој радњи предузетој ван радње

присуствовања саслушању осумњиченог, по позиву надлежног

органа, а која је предвиђена Адвокатском тарифом. Споредне радње

предузете у оквиру радње присуствовања саслушању осумњиченог,

као што је присуствовање уручењу решења о задржавању, неће се

посебно тарифирати“.

Измена Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад

адвоката не захтева промену Правилника о висини награде за рад

адвоката за одбране по службеној дужности.

Број 1/2011

23

M-1651/10

25. новембар 2010. године

МИНИСТАРСТВУ КУЛТУРЕ

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења да ли

министарство, сходно одредбама Закона о облигационим односима,

може да донесе одлуку о додели средстава издавачима на име

откупа публикација за јавне библиотеке, те да закључује уговоре о

купопродаји са издавачима, као и за давање сугестија и предлога у

вези са корекцијом нацрта модела уговора са издавачима, па на

основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву („Службени

гласник Репбулике Србије“ број 43/91), дајемо следеће мишљење:

За питање овлашћења министарства за доношење одлуке о

додели средстава издавачима на име откупа публикација за јавне

библиотеке нису релевантне одредбе Закона о облигационим одно-

сима, већ одредбе Закона о култури („Службени гласник Републике

Србије“, број 72/09). Имајући у виду одредбе члана 76. Закона о ку-

лтури, не постоје сметње да министарство донесе одлуку о додели

средстава, под условом да је доношењу одлуке претходио јавни

конкурс спроведен у складу са Правилником о начину, критери-

јумима и мерилима за избор пројеката у култури који се финан-

сирају и суфинансирају из буџета Републике Србије („Службени

гласник Републике Србије“, број 57/10), те под условом да су доде-

љена средства планирана у Закону о буџету Републике Србије за

2010. годину („Службени гласник Републике Србије“, број 107/09).

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

24

Напомињемо да би се у уводу одлуке, као правни основ доно-

шења одлуке, морао навести Закон о култури, уместо Закона о дела-

тностима од општег интереса у области културе, који је престао да

важи.

Не постоје сметње ни да купопродајне уговоре са издавачима,

у складу са одлуком о додели средстава, закључи министарство,

имајући у виду да Правилником о начину, критеријумима и мерили-

ма за избор пројеката у култури који се финансирају и суфинанси-

рају из буџета Републике Србије, као ни било којим другим пропи-

сом, није никоме другом поверено овлашћење да предузме ове пра-

вне радње.

У погледу садржине нацрта модела уговора, који је достављен

у прилогу захтева, указујемо на следеће:

Са становишта одредаба Закона о облигационим односима,

најбитније је да уговор садржи јасно одређене битне елементе

уговора (ствари које су предмет купопродаје и цену). Такође, с

обзиром да су предметни уговори по својој природи уговори у

корист трећег лица, неопходно је да и ова трећа лица у уговору буду

јасно означена.

Из наведених разлога, треба имати у виду да је неопходно да

Табеле са насловима и количином откупљених публикација и Оба-

вештење о распореду откупљених књига буду благовремено и на

одговарајући начин достављени издавачима до закључења уговора,

односно најкасније пре датума који уговором буду одређени као

рокови доспелости обавезе издавача (продавца) да изврши испоруку

откупљених публикација, како би се избегли евентуални спорови

око доспе-лости обавезе издавача (продавца).

У вези са одредбом члана 2. модела уговора, указујемо да, с

обзиром да је недвосмислено уговорен датум доспелости обавезе

купца на исплату купопродајне цене, у случају доцње купца у извр-

шењу ове обавезе, продавац би имао право да потражује исплату

законске затезне камате на износ уговорне цене, почев од дана до-

спелости обавезе па до дана исплате. На ово указујемо због тога

што је могуће да обавеза купца на исплату уговорене цене доспе

пре доспелости обавезе издавача (продавца) на испоруку угово-

рених публикација (ако Народна библиотека Србије не би издава-

чима пре 1. децембра 2010. године доставила Обавештење о распо-

Број 1/2011

25

реду откупљених књига). С тим у вези, сматрамо да би адекватније

било уговорити да обавеза купца на исплату цене доспева у

одређеном року (на пример 30 дана) након што издавач достави

доказе о извршеној обавези, у смислу члана 4. модела уговора.

Сматрамо да би члан 4. модела уговора морао бити измењен,

односно допуњен, тако што би се уговорила обавеза издавача (про-

давца) да уместо или поред његове изјаве да је извршио испоруку

предметних публикација, достави и потврду јавне библиотеке да су

јој испоручене све уговорене публикације тог издавача, а како је

предвиђено и у Конкурсу за откуп публикација објављених 2009.

године. Такође, члан 5. тачка 2. модела уговора требало би измени-

ти тако што би се у овој одредби уговора навели сви докази које је

издавач (продавац) дужан да достави, сходно члану 4. модела уговора.

С обзиром да је уговором предвиђена могућност да се уговор

одржи на снази и ако издавач (продавац) не изврши своју обавезу у

целости, указујемо да би ова одредба уговора могла бити извор

евентуалних спорова у будућности, у вези са правом купца на

раскид уговора, у смислу члана 5. тачка 3. модела уговора, као и у

вези са неким другим аспектима извршења уговора. С тим у вези,

сматрамо да би било целисходније изоставити ову могућност из

уговора, или исту прецизније уредити, тако што би се, на пример,

одредио рок у којем би издавач (продавац) био дужан да обавести

министарство о немогућности да у целости изврши своју обавезу, и

рок у којем би купац био дужан да одговори да ли пристаје да

одржи уговор на снази уз промену купопродајне цене, у смислу

члана 3. став 2. модела уговора, или да раскине уговор.

У погледу осталих одредаба нацрта модела уговора немамо

примедби.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

26

М-50/11

04. фебруар 2011. година

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

У вези вашег захтева за давањем мишљења на предлог Посе-

бног колективног уговора за полицијске службенике, обавештавамо

вас о следећем:

Чланом 13. Закона о јавном правобранилаштву предвиђено је

да Републичко јавно правобранилаштво даје правним лицима чије

имовинскоправне интересе заступа, на њихов захтев, правна

мишљења у вези са закључивањем имовинскоправних уговора и

правна мишљења о другим имовинскоправним питањима.

Закључивање колективног уговора не спада у област имовин-

скоправних односа, већ радноправних односа у сфери аутономног

права, па у смислу напред наведене одредбе члана 13. Закона о ја-

вном правобранилаштву, Републичко јавно правобранилаштво није

надлежно да даје правно мишљење на наведени колективни уговор.

ОГЛЕДИ,

ДИСКУСИЈЕ,

ПРИКАЗИ

Оља Јовичић

републички јавни правобранилац

ИНВЕСТИЦИОНИ СПОРОВИ ИЗМЕЂУ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И СТРАНИХ УЛАГАЧА

Инвестициони спор, у најширем смислу, обухвата сваки пра-

вни спор који проистекне из неког инвестиционог подухвата, без

обзира да ли се ради о инвестицији која има национални карактер,

или о инвестицији са елементом иностраности. Међутим, под пој-

мом инвестиционог спора обично се подразумева само инвестици-

они спор са елементом иностраности, односно спор проистекао из

инвестиције страног улагача (инвеститора).

Према врстама субјеката који учествују у инвестиционом

спору, могу се идентификовати три врсте инвестиционих спорова1:

1) Инвестициони спорови који се воде између приватних

субјеката, где су обе стране у спору лица приватноправног каракте-

ра, а спор се решава на исти начин као и други спорови међунаро-

дне трговине – пред државним судом, на основу законске или уго-

ворене надлежности суда2, или пред међународном трговачком

арбитражом (ad hoc или институционалном), на основу арбитра-

жног споразума;

1 Види: М. Станивуковић; Арбитража између државе и улагача на основу

двостраних споразума о заштити и унапређењу улагања; у: Зборник радова у

спомен проф. др Миодрага Трајковића; Правни факултет у Београду, Удружење

правника у привреди Србије и Црне Горе, Београд, 2006, стр. 514-533. 2 Треба напоменути да за спор настао из страног улагања у нашу земљу није

дозвољено закључити споразум о надлежности страног суда, сходно члану 17.

Закона о страним улагањима („Службени лист СРЈ“, бр. 3/2002 и 5/2003).

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

30

2) Инвестициони спорови између страног улагача и државе

пријема инвестиције, који проистичу из улагања, односно настају

у вези са њима, а могу се јавити у два облика – као уговорни спор,

када је држава једна од уговорних страна у инвестиционом уговору,

или као спор због кршења међународних обавеза државе пријема

инвестиције, која није уговорна страна у односном инвестиционом

уговору, али страни улагач тврди да је она, противно својим обаве-

зама које проистичу из међународног уговора који је закључила са

државом чији је држављанин тај страни улагач, својим чињењем

или пропуштањем чињења на које је била дужна, повредила права

страног улагача;

3) Спорови између суверених држава који проистичу из

кршења међународних обавеза које се тичу инвестиција, када

једна од држава предузима дипломатске мере ради заштите права

свог држављанина који је извршио инвестицију у другој држави, а

овај облик спорова спада у домен међународног јавног права, за

разлику од претходна два, који су у домену међународног прива-

тног права.

Предмет нашег интересовања представља друга од наведене

три врсте инвестиционих спорова, у којој учествују држава и страни

улагач.

Основи учешћа Републике Србије

у инвестиционим споровима

Учешће Републике Србије у инвестиционом спору може се

заснивати било на приватноправном уговору који је Република

Србија закључила са страним улагачем, као једна уговорна страна,

било на јавноправном билатералном међународном уговору о

заштити и унапређењу инвестиција (енг. Bilateral Investment Treaty

– BIT), који је Република Србија закључила са другом државом. У

првом уговору држава иступа као приватно лице, а у другом као

носилац суверене државне власти.

Правни положај државе у инвестиционом спору, и што је наро-

чито важно, надлежност институције за решавање инвестиционог

Број 1/2011

31

спора, по правилу зависи од основа учешћа државе у спору. Прили-

ком закључења инвестиционог уговора држава има више могућно-

сти да уговори решавање спорова пред домаћим судом или домаћом

или страном арбитражом пред којом би евентуално била у пово-

љнијем положају у случају спора, док се међународним уговорима о

заштити и унапређењу инвестиција најчешће уговара надлежност

Међународног центра за решавање инвестиционих спорова (енг.

International Centre for Settlement of Investment Disputes – ICSID),

основаног Конвенцијом о решавању инвестиционих спорова између

држава и држављана других држава из 1965. године3 у оквиру Ме-

ђународне банке за обнову и развој у Вашингтону, или надлежност

ad hoc арбитраже по UNCITRAL-овим правилима.

Могуће је да држава у једном инвестиционом спору учествује

истовремено по оба основа, и као уговорна страна из инвестиционог

уговора и као субјект јавног права који је преузео обавезу заштите

страних улагача на основу међународног уговора, што може усло-

жнити питање надлежности институције за решавање спора, ако је

инвестиционим уговором и међународним уговором о заштити и

унапређењу инвестиција уговорена надлежност различитих инсти-

туција. Ово је последица уношења тзв. кишобран клаузуле у поје-

дине од закључених међународних уговора о заштити и унапређењу

инвестиција, којом се држава пријема инвестиције обавезује да ће

поштовати све обавезе које је преузела према улагачу из друге

државе уговорнице. Мада је тачан домашај ове клаузуле споран у

теорији, у арбитражној пракси преовладава став да држава прихва-

тањем ове клаузуле прихвата да своју обавезу из приватноправног

уговора испуни као своју међународну обавезу4. Овим се држава

доводи у знатно неповољнији положај, односно може доћи у ситу-

ацију да се чак и повреда обичне комерцијалне обавезе према стра-

ном улагачу (нпр. обавеза плаћања комерцијалног потраживања

3 Наведена конвенција ратификована је Законом о ратификацији Конвенције о

решавању инвестиционих спорова између држава и држављана других држава

(„Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 2/2006). 4 Види: М. Станивуковић; Клаузула о испуњењу свих обавеза које је држава

преузела према страном улагачу (кишобран клаузула) у двостраним уговорима о

заштити инвестиција; у: Међународно приватно право и заштита иностраних

инвестиција, Подгорица, 2008, стр. 32-57.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

32

које произилази из инвестиционог уговора) подигне на ранг међуна-

родне обавезе државе, те да се за решавање спора из оваквог односа

заснује надлежност арбитраже предвиђене међународним уговором.

Права страног улагача из међународног уговора

На основу билатералног међународног уговора о заштити и

унапређењу инвестиција, улагач из једне државе уговорнице може

непосредно код друге државе уговорнице остваривати права утвр-

ђена тим уговором, те може захтевати непосредно од друге државе

уговорнице накнаду штете настале услед повреде преузетих обавеза

од стране друге државе уговорнице, било да је штета директна

последица аката или радњи те државе, односно њених органа, било

да су штету проузроковали недржавни субјекти, ако се одговорност

може посредно приписати и држави која улагачу није пружила

адекватну заштиту права и интереса, у складу са обавезама преу-

зетим међународним уговором.

У свету постоји више од 1000 закључених оваквих међунаро-

дних уговора, а само у Републици Србији је на снази више од триде-

сет. Међу овим међународним уговорима постоје извесне варија-

ције, али они најчешће садрже слична решења, како у погледу права

која се признају страним улагачима, тако и у погледу механизама

правне заштите у случају повреде гарантованих права. Наравно, ови

уговори по правилу садрже решења која у повољнији положај ста-

вљају богатије земље – извознице капитала, односно улагаче из тих

земаља, а на штету земаља у развоју – увозница капитала, које су

принуђене да закључују такве споразуме како би обезбедиле већи

прилив страног капитала у циљу динамичнијег привредног развоја.

Док дефиниције страног улагача дате у различитим билатера-

лним међународним уговорима о заштити и унапређењу инвестици-

ја углавном нису спорне, дефиниције инвестиција на које се односе

ови међународни уговори чест су камен спотицања у пракси, одно-

сно извор спорова о надлежности арбитраже за решавање инвести-

ционог спора на основу тих уговора, јер што је шири обим дефини-

Број 1/2011

33

ције овог појма, то ће чешћи бити случајеви у којима ће држава

бити позвана на одговорност због наводних повреда својих обавеза

из међународног уговора.

Да би се страним улагачима пружила што већа сигурност инве-

стиција, односно да би се привукли страни улагачи, држава пристаје

да се међународним уговором појам инвестиције што шире дефини-

ше, па ови уговори често, поред неспорних инвестиција (директне

стране инвестиције), у виду улагања у стварна права, хартије од

вредности, учешће у привредним друштвима, права интелектуалне

својине и индустријске својине, концесије и сродна права, обухва-

тају и друга имовинска потраживања, као уговорне форме инвести-

рања, које представљају граничну категорију између директних

инвестиција и комерцијалних послова (нпр. уговор о вођењу при-

вредног друштва или уговор „кључ у руке“)5. Непримерено широко

постављена дефиниција појма инвестиције може у одређеним слу-

чајевима да доведе до тога да је немогуће направити разлику између

праве стране инвестиције и имовинског потраживања из међунаро-

дних пословних трансакција, којима би било непримерено пружити

правну заштиту на исти начин на који се то чини са страним инве-

стицијама, јер код обичних међународних пословних трансакција не

постоји циљно улагање страног пословног субјекта у привредни ра-

звој земље у којој се трансакција обавља, те не постоји ни јавни

интерес за пружање вишег нивоа заштите таквим трансакцијама.

Међународним уговорима о заштити и унапређењу инвестици-

ја државе уговорнице се обавезују да ће подстицати и стварати по-

вољне услове за улагаче друге стране уговорнице де врше улагања

на њеној територији и да ће прихватати таква улагања у складу са

својим законом, те да ће таквим улагањима у сваком тренутку доде-

љивати правичан и равноправан третман (ен. fair and equitable

treatment) и пуну законску заштиту и безбедност. Предмет уговора

је често и признавање националног третмана или третмана најпо-

влашћеније нације инвестицијама из друге државе уговорнице.

5 Види: П. Цветковић; Међународно-правна заштита страних инвестиција од

некомерцијалних ризика, докторска дисертација, Правни факултет у Нишу, 2005,

страна 38.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

34

Предмет ових уговора је и утврђивање услова за признавање

права на накнаду губитака улагача изазваних ванредним ситуација-

ма у држави пријема инвестиције (оружани сукоб, ванредно стање,

побуна, устанак и сл.), као и право на накнаду губитака изазваних

одузимањем или уништењем улагања од стране државних органа.

Потребно је нагласити да у арбитражној пракси преовладава

став да држава одговара по овом основу не само за радње и

пропусте својих органа, већ и за радње и пропусте органа локалне

самоуправе, независних државних агенција и других државних

посебних организација које имају субјективитет одвојен од субје-

ктивитета државе, јавних предузећа и установа, јавних фондова и

сличних организација, по тзв. принципу атрибуције.

Овим уговорима се по правилу дефинишу и посебни услови

под којима држава може извршити национализацију или експропри-

јацију, или применити са њима изједначену меру у односу на инве-

стицију, са дефинисаним условима за правично и брзо обештећење

страних улагача, а све у циљу боље заштите инвестиција.

Предмет међународног уговора су и гаранције за слободан тра-

нсфер плаћања између држава за страног улагача.

Посебан значај имају и одредбе међународних уговора којима

се уређује решавање спорова између државе пријема инвестиције и

страног улагача.

Решавање инвестиционог спора

Инвестициони спор који има основ у билатералном међунаро-

дном уговору о заштити и унапређењу инвестиција има низ особе-

ности.

Пре свега, за покретање поступка пред надлежном арбитражом

није потребно постојање посебног арбитражног споразума, јер сам

такав међународни уговор у себи садржи понуду државе страним

улагачима из друге државе да се спор реши пред арбитражом, те

страни улагач самим подношењем захтева за арбитражу прихвата ту

понуду, чиме је заснован арбитражни споразум.

Број 1/2011

35

Међународним уговором се најчешће установљава и обавеза

покушаја мирног решења спора путем преговора пре евентуалног

покретања арбитражног поступка. Обично се утврђује и рок у коме

се након отпочињања поступка мирења не може покренути арби-

тража (обично 6 месеци или краћи рок). Одбијање државе да уче-

ствује у обавезном поступку мирења, или игнорисање иницијативе

за вођење овог поступка, у арбитражној пракси се сматра повредом

одређених стандарда заштите страних улагача. Конвенција о реша-

вању инвестиционих спорова између држава и држављана других

држава предвиђа могућност вођења поступка посредовања (мирног

решавања спора) пред посебном Комисијом за посредовање у окви-

ру Међународног центра за решавање инвестиционих спорова.

Постоји више различитих опција у погледу избора институција

надлежних за вођење арбитражног поступка за решавање инвести-

ционог спора. Једним међународним уговором се може предвидети

једна или више алтернативно надлежних арбитражних институција,

с тим да у случају када је предвиђено више алтернативно надле-

жних институција, право избора по правилу припада страном ула-

гачу који подноси захтев за арбитражу, односно арбитражну тужбу.

Различите арбитражне институције имају различита правила

конституисања арбитражног суда и уређења арбитражног поступка.

Имајући у виду да се међународним уговорима најчешће уговара

надлежност Међународног центра за решавање инвестиционих спо-

рова у Вашингтону, те да се ради о институцији специјализованој

управо за инвестиционе спорове, у наставку рада ћемо детаљније

представити само правила о арбитражи пред овим Центром, која су

уређена самом Конвенцијом о решавању инвестиционих спорова

између држава и држављана других држава, те Правилником Це-

нтра о покретању поступка мирења и арбитражног поступка и Пра-

вилником о арбитражном поступку.

Држава или страни улагач који жели да покрене арбитражни

поступак пред Центром треба да поднесе писмени захтев генера-

лном секретару Центра, који ће препис захтева доставити супротној

странци, након чега отпочиње поступак образовања арбитражног

суда.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

36

Арбитражни суд сачињава један арбитар или ма који непарни

број арбитара одређених споразумом странака. Ако се странке не

споразумеју о броју арбитара и начину њиховог одређивања у року

од 60 дана од регистровања захтева за арбитражу, дужне су да о

томе обавесте генералног секретара, у ком случају ће суд сачиња-

вати три арбитра, од којих ће по једног одредити свака странка, а

трећег, који ће бити председник суда, одредиће странке споразумно.

Странка приликом подношења захтева за арбитражу треба да

именује свог арбитра и да предложи председника арбитражног суда.

Тужена страна је дужна да, по пријему обавештења тужиоца о

именовању његовог арбитра, именује свог арбитра, те да се изјасни

да ли прихвата предлог тужиоца за именовање председника суда,

односно да изнесе свој предлог за председника, ако се не слаже са

предлогом тужиоца.

Ако странке у року од 90 дана од регистровања захтева не

постигну споразум о именовању председника арбитражног суда,

именоваће га председник Административног савета Центра.

Центар има Листу арбитара, на коју свака држава уговорница

конвенције може именовати четири лица. Стране могу да именују

арбитра са Листе, као и арбитра који није на Листи, док председник

Административног савета Центра може именовати арбитра само са

Листе. Странка за арбитра по правилу не може именовати лице са

којим дели заједничко држављанство, односно свог држављанина,

осим ако се супротна странка са тиме не сагласи. Арбитри не морају

бити правници, већ могу бити стручњаци и из других области

(индустрије, трговине, финансија), а захтева се да буду особе висо-

ких моралних квалитета, способне за самостално одлучивање.

Чим генерални секретар Центра буде обавештен о именовању

арбитра, треба да тражи од њега да прихвати именовање, а арбитар

је дужан да одговори у року од 15 дана.

Тужена страна није дужна да одговори на захтев тужиоца за

арбитражу у меритуму пре конституисања арбитражног суда, јер

рокове за одговор одређује суд по конституисању, али тужена

страна је овлашћена да одговор на захтев достави и пре конститу-

исања суда.

Број 1/2011

37

По конституисању, арбитражни суд ће одредити рок у коме је

тужилац дужан да поднесе детаљну тужбу (memorial)6. Тек после

овога тужена страна треба да поднесе одговор на тужбу (counter-

memorial). Арбитражно веће може да одреди да странке након ових

поднесака доставе још по један поднесак (reply тужиоца и rejoinder

туженог).

Арбитражни суд по правилу заседа у седишту Центра у

Вашингтону, али се странке могу споразумети да место арбитаже

буде ван седишта Центра. Место заседања суда не утиче на нацио-

налну припадност арбитражне одлуке.

Суд сам решава о својој надлежности и разматра сваки приго-

вор странке у спору да тај спор не спада у надлежност Центра, или

да из других разлога не спада у надлежност суда, и одлучује да ли

ће приговор расправити као претходно питање или заједно са пре-

дметом спора.

Меродавно право за решавање спора одређују странке споразу-

мно, а ако се странке не сагласе о томе, суд ће применити право

државе потписнице која је странка у спору (укључујући и њене про-

писе о сукобу закона) и одговарајућа правила међународног права.

Арбитражни суд не сме заузети став да постоји правна празнина у

погледу било ког питања релевантног за решавање спора, а овла-

шћен је да спор реши и по правичности, ако се странке са тим сагласе.

Ако се странке не договоре друкчије, суд може, ако сматра за

потребно, у свакој фази поступка позвати странке да поднесу

документе или друге доказе, и посетити место повезано са спором и

тамо извршити испитивања која сматра потребним.

Ако странка не дође пред арбитражни суд, односно не изложи

свој случај пред судом, то се не сматра признањем навода друге

странке, а друга странка може тражити да суд расправи питања која

су му поднета и да донесе одлуку. Пре него што у таквом случају

донесе одлуку, суд о томе може обавестити странку која није дошла

или није изложила свој случај и оставити јој накнадни рок да се

изјасни.

6 Треба направити јасну разлику између захтева за арбитражу (request for

arbitration), којим се поступак покреће, и тужбе (memorial), којом се опредељује

тужбени захтев тужиоца и наводи на којима се захтев заснива.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

38

Суд може на захтев странке решити све узгредне или накнадне

захтеве или противзахтеве који потичу непосредно из предмета

спора, под условом да су они у оквиру онога на шта су се странке

сагласиле и да иначе спадају у надлежност Центра, а овалшћен је да

одреди и привремене мере ради заштите права странака.

Суд решава питања већином гласова свих својих чланова.

Одлука суда мора бити у писменој форми, са изложеним разлозима

на којима се заснива, и морају је потписати сви чланови већа који су

гласали за њу. Сваки члан већа може прикључити одлуци своје

лично мишљење, било да се он слаже са већином или не. Генерални

секретар мора одмах доставити странкама оверен препис одлуке, а

сматра се да је одлука донета на дан кад су оверени преписи

послати странкама.

Одлука арбитражног суда се не сме јавно објавити без

пристанка странака.

Ако међу странкама дође до спора око тумачења одлуке, свака

странка може упутити генералном секретару писмену молбу и тра-

жити њено тумачење. Свака странка може упутити писмену молбу

генералном секретару и тражити ревизију одлуке због откривања

неке чињенице која битно утиче на одлуку, под условима да суд и

молилац нису знали за ту чињеницу кад је одлука донета и да та

чињеница није остала непозната молиоцу из његовог нехата, у року

од 90 дана од откривања те чињенице, а најкасније у року од три

године од дана кад је одлука донета. Свака странка може упутити

писмени захтев генералном секретару да се одлука поништи из

једног или више следећих разлога: да суд није био прописно обра-

зован; да је суд очигледно прекорачио своје овлашћење; да је један

члан суда био подмићен; да је дошло до озбиљних повреда осно-

вних правила поступка; или да у одлуци нису изнети разлози на

којима се она заснива. Захтев за поништај може се поднети у року

од 120 дана од доношења одлуке, а ако се поништај тражи због

подмићивања, захтев треба поднети у року од 120 дана од сазнања

за подмићивања, а најдоцније у року од три године од дана доноше-

ња одлуке. Суд може обуставити извршење одлуке док не донесе

решење по молби за тумачење, ревизију или поништај одлуке, ако

сматра да то захтевају околности.

Број 1/2011

39

Одлука је обавезна за обе странке и не подлеже жалби. Обе

странке су дужне да се повинују и спроведу одредбе одлуке, изузев

уколико је извршење обустављено. Свака држава потписница Ко-

нвенције дужна је да призна као обавезну одлуку арбитражног суда

Центра и дужна је да изврши на својој територији новчане обавезе

одређене том одлуком као да је у питању правноснажна пресуда су-

да те државе. За извршење одлуке важе прописи о извршењу пресу-

де који су на снази у држави у којој се тражи извршење.

Положај Републичког јавног правобранилаштва

у инвестиционом спору

Имајући у виду да је чланом 7. Закона о јавном правобранила-

штву7 одређено да је Републичко јавно правобранилаштво надле-

жно да предузима правне радње и користи правна средства пред

судовима и другим надлежним органима ради остваривања имови-

нских права и интереса Републике Србије, односно да је оно засту-

пник Републике Србије у овим поступцима, па и у арбитражном по-

ступку, неспорна је значајна улога Републичког јавног правобрани-

лаштва у напорима Републике Србије за заштиту њених имови-

нских права и интереса у инвестиционим споровима.

Републичко јавно правобранилаштво, заједно са другим надле-

жним органима, преко правних тимова које именује Влада на

предлог републичког јавног правобраниоца, до сада је непосредно

учествовало у већем броју међународних арбитража, укључујући и

неколико арбитража за решавање инвестиционих спорова, у којима

је Република Србија успешно парирала противним странкама.

Како су страна улагања по природи ствари дугорочни процеси,

које услед протека времена и бројних других објективних и

субјективних околности често прати неизвесност у погледу успеха,

односно могућност неуспеха инвестиционог подухвата, за који ће

7 Закон о јавном правобранилаштву („Службени гласник Републике Србије“, број

43/1991).

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

40

страни инвеститор по правилу покушати да припише одговорност

активностима државе, извесно је да ће Република Србија, као земља

узвозница капитала, и у будућности бити изложена инвестиционим

споровима.

Стога на свим државним органима лежи обавеза да предузи-

мају све мере из своје надлежности како би се превентивно утицало

да у будућности не долази до инвестиционих спорова због кршења

обавеза које је Република Србија преузела инвестиционим уговори-

ма или билатералним међународним уговорима о заштити и унапре-

ђењу инвестиција, као и домаћим прописима, те како би у случају

избијања инвестиционог спора били спремни за благовремено пре-

дузимање потребних активности на припреми одбране у посту-

пцима решавања спора, у најбољем интересу Републике Србије.

Вера Крџић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ГРАЂАНСКОПРАВНИ АСПЕКТ САРАДЊЕ СА

МЕЂУНАРОДНИМ КРИВИЧНИМ СУДОМ

Идеја о оснивању међународног кривичног суда појавила се

непосредно после завршетка Другог светског рата, са циљем спре-

чавања страдања сличних онима које је за собом оставио управо за-

вршени рат, и кажњавања починилаца кривичних дела насталих по-

вредом међународног хуманитарног права. Генерална скупштина

УН је 1948. године пред Комисију за међународно право поставила

задатак, да испита могућност организовања сталног међународног

кривичног суда, чија надлежност би била гоњење починилаца дела

ратних злочина, злочина против човечанства, дела геноцида и

других дела насталих повредом међународног хуманитарног права.

Међутим, због политичких прилика које су уследиле, блоко-

вска подела, „хладни рат“, идеја није одмах реализована. Прошло је

педесет година, да би идеја о организовању међународног криви-

чног суда била реализована, тачније 2002. године организован је

стални међународни суд. Стални Међународни кривични суд осно-

ван је Римским Статутом, а као датум његовог оснивања узима се

1. јул 2002. године, када је ступио на снагу Статут Међународног

кривичног суда, пошто је ратификован од стране 60 земаља.

Пре оснивања сталног међународног кривичног суда, у све-

тској заједници су познати привремени међународни судови за го-

њење и кажњавање кривичних дела против међународног хуманита-

рног права причињених на одређеном простору и у одређеном вре-

менском периоду.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

42

Међународни трибунал за кривично гоњење лица одговорних

за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на

територији бивше Југославије од 1991. године, основан је девет го-

дина пре Међународног кривичног суда, Резолуцијом Савета безбе-

дности број 827, од 25. маја 1993. године, као међународни ad hoc

суд. Надлежност овог суда је вођење кривичних поступака за кри-

вична дела извршена само у одређеном временском периоду и на

одређеном простору, за време сукоба насталих на територији бивше

СФРЈ.

Као народ који је осетио страхоте Другог светског рата, а

свестан делимичне одговорности појединаца, домаћих држављана,

за сукоб који је управо био завршен на простору бивше СФРЈ и у

њему насталих кршења међународног хуманитарног права, грађани

Републике Србије, после извршених промена октобра 2000. године,

преко својих овлашћених представника, извршавајући своју циви-

лизацијску обавезу, приступили су сарадњи са ова два међународна

кривична суда, доношењем одговарајућих правних докумената.

Прво је у Савезној Републици Југославији донет Закон о сара-

дњи СРЈ (касније СЦГ) са Међународним трибуналом за кривично

гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманита-

рног права почињена на територији бивше Југославије од 1991.

године (у даљем тексту: Закон о сарадњи са Међународним криви-

чним трибуналом).1 После процеса раздруживања са Републиком

Црном Гором, Република Србија је наставила процес активног уче-

ствовања у афирмацији међународног хуманитарног права, те је

2009. године донела Закон о сарадњи са Међународним кривичним

судом.2 Први Закон регулише сарадњу са ad hoc судом – Међуна-

родним кривичним судом за суђење починиоцима тешких повреда

међународног хуманитарног права на територији СФРЈ од 1. јану-

ара 1991. године (у даљем тексту: Међународни кривични трибунал

за бившу Југославију); а други регулише сарадњу са сталним судом

– Међународним кривичним судом. Седиште оба суда је у Хагу

(административни центар Краљевине Холандије).

1 Закон је објављен у „Службеном листу СРЈ“ бр. 18/2002, измене бр. 16/2003;

2 Закон је објављен у „Сл. гласнику РС“ бр. 72/09;

Број 1/2011

43

Закон о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом и

Закон о сарадњи са Међународним кривичним судом значајни су и

предмет су интересовања кривичноправне теорије и праксе у Репу-

блици Србији. Овим радом, међутим, нећу се бавити њиховим

утицајем на кривичноправну праксу и теорију у Републици, већ ћу

се осврнути на њихов утицај, последице које у грађанскоправној

пракси државе могу настати, односно тема рада је; да ли и у ком

виду примена ова два Закона, може утицати на грађанскоправну

одговорност Републике Србије.

Кривични поступак пред судом Републике Србије, као и одлу-

ка донета у овом поступку, може проузроковати грађанскоправну

одговорност Републике Србије, њену обавезу да лицима која су

оштећена кривичним делом или лицима против којих је поступак

вођен, надокнади штету – материјалну и/или нематеријалну.

Лица која су оштећена извршењем кривичног дела, могу

потраживати накнаду штете од Републике Србије, ако је учинилац

кривично дело учинио вршећи овлашћења која је добио од државе

(одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган,

члан 172 Закона о облигационим односима3); или ако је кривично

дело извршио употребом ствари која је у својини Републике Србије

(одговорност за опасну ствар, члан 154 став 2 истог Закона).

Обавеза државе, да надокнади штету лицу против кога је кри-

вични поступак вођен, односно право тог лица да од државе потра-

жује штету постоји онда када је: током поступка био притворен, а

касније је поступак обустављен одлуком која није осуђујућа; а

такође, и ако се правноснажна осуђујућа одлука накнадно, по ванре-

дном правном леку, преиначи у одлуку којом се ослобађа од одгово-

рности или се поступак обуставља (Глава XXXIV – члан 556, члан

560 Законика о кривичном поступку4).

Тема, која је интересантна, и која није обрађивана у нашој

правној пракси и теорији јесте, да ли постоји обавеза државе, Репу-

3 Закон о облигационим односима објављен је у „Сл.листу СФРЈ“ бр. 29/78, и још

увек је на снази на територији Рапублике Србије; 4 Законик о кривичном поступку „Сл. лист СРЈ“. бр. 70/01,68/02; Сл. гласник РС

бр.58/04 ... 76/10;

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

44

блике Србије, да надокнади штету која настане по лице које је било

у притвору по налогу Међународног кривичног суда, а поступак се

оконча одлуком суда којом се не оглашава одговорним за кривично

дело – накнада штете због неоснованог лишења слободе; и за штету

која настане због неосноване осуде, у кривичном поступку који је

вођен пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југо-

славију и Међународним кривичним судом.

За разматрање ове теме, потребно је осврнути се на прави

институт накнаде штете због неосноване осуде односно неоснова-

ног лишења слободе у српском праву.

1- Право на накнаду штете због несоноване осуде или

неоснованог лишења слободе у праву Републике Србије

Слобода, част и углед припадају групи основних личних права

човека, која у савременим државама штите највиши правни акти -

устави, такође и закони, а заштићени су и бројним међународним

правним документима. Најзначајнји међународни документи којима

се штите људска права су: Универзална декларација о људским пра-

вима (Универзална декларација)5 и Европска конвенција за заштиту

људских права и основних слобода.6

Универзална декларација забрањује државама да предузимају

било коју радњу којом се крше људска права њоме гарантована, јер, 5 Универзална декларација је усвојена и проглашена резолуцијом Генералне

скупштине Уједињених нација 217 (III) од 10. децембра 1948. године. За Деклара-

цију је гласало 48 држава, ниједна није била против, а осам је било уздржано.

Међу узржаним државама биле су и: Југославија, Саудијска Арабија, Јужна Афри-

ка и СССР; 6 Европску конвенцију усвојиле су владе држава чланица Савета Европе у Риму

4. новембра 1950. године. Уведена је у наш правни систем Законом о

ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода,

измењене у складу са Протоколом број 11, Протокола уз Конвенцију за заштиту

људских права, Протоколом број 4 уз Конвенцију, којим се обезбеђују извесна

права која нису укључена у конвенцију и Први Протокол уз њу, Протокол број 6 о

укидању смртне казне, Протокол број 7, Протокол број 12 и Протокол број 13 уз

Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, објављен је у

„Службеном листу СЦГ - Међународни уговори“, бр, 9/2003, 5/2005;

Број 1/2011

45

„Декларација се не може тумачити као право за ма коју државу,

групу или лице да обавља било коју делатност или да врши било

какву радњу усмерену на рушење права и слобода који су у њој

садржани“.7 Према овоме, држава, односно државни службеници,

јавна овлашћења не могу користити за повреде људских права, а

ако то ураде, држава мора репарирати учињену повреду.

Члан 5 Европске конвенције, прописује право на слободу и

сигурност. Ставом 1 овог члана прописано је да свако има право на

слободу и безбедну личност. Међутим нека ограничења слободе су

неопходна, да би држава, друштвена заједница заштитила опште-

друштвене интересе, заштитила физички и материјални интегритет

припадника друштвене заједнице. Лишења слободе су потребна, да

би се расветлило извршење кривичног дела, да би се обезбедило

присуство окривљеног, па и сведока током суђења, или извршила

казна затвора одређена правноснажном пресудом. Да би обезбеди-

ла, што већу сигурност појединца према држави и њеним органима

кривичног гоњења, ставом 1, Конвенција је предвидела случајеве,

под којима је допуштено лишење слободе, а то су:

• у случају законитог лишења слободе на основу пресуде

надлежног суда;

• у случају законитог хапшења или лишења слободе због

неизвршења законите судске одлуке или ради обезбеђења испуње-

ња неке обавезе прописане законом;

• у случају законитог хапшења или лишења слободе ради

привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње

да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра

потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или

бекство по његовом извршењу;

• у случају лишења слободе малолетног лица на основу

законите одлуке у сврху васпитног надзора или законитог лишења

слободе ради његовог привођења надлежном органу;

• у случају законитог лишења слободе да би се спречило

ширење заразних болести, као и законитог лишења слободе душе-

7 Члан 30 Универзалне декларације;

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

46

вно поремећених лица, алкохоличара или уживалаца дрога или ски-

тница;

• у случају законитог хапшења или лишења слободе лица

да би се спречио његов неовлашћени улазак у земљу, или лица про-

тив кога се предузимају мере у циљу депортације или екстрадиције.

Европска конвенција, према изнетом, не сматра да је повре-

ђено лично право, ако је лишење слободе спроведено у складу са

законом, а у поступку откривања починиоца кривичног дела, јер се

тиме штити шири друштвени интерес, права других припадника

заједнице.

У праву Србије, основна људска права гарантује и штити

Устав Републике Србије,8 делом који назива „Људска и мањинска

права и слободе“.

Уставом загарантована људска и мањинска права, могу бити

ограничена под условима и у сврхе који су прописани Уставом, али

само у циљу заштите личних права другог припадника друштвене

заједнице. Устав обавезује државне органе, а нарочито судове, када

врше ограничење људских и мањинских права, да воде рачуна о

суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења,

природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом

ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења

постигне мањим ограничењем права.9

Чланом 27 став 1 Устава лишење слободе допуштено је само

из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Став 4 одре-

ђује да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд.

Став 1 члана 30 прописује да може бити притворено, само на осно-

ву одлуке суда, лице за које постоји основана сумња да је учинило

кривично дело. Према Законику о кривичном поступку, члан 1 став

2, слобода се може ограничити и пре доношења правноснажне

одлуке о кажњавању, само под условима из тог Законика, а према

члану 141 ставу 1 и под условом да се иста сврха не може постићи

другом мером.

8 Устав је објављен у „Сл. глсник РС“ бр.98/06;

9 Члан 20 Устава РС, исто;

Број 1/2011

47

Услови и поступак под којима одређено лице може бити лише-

но слободе прописани су Закоником о кривичном поступку. Одлуку

о лишењу слободе доноси суд, као државни орган, а једна је од мера

којом се омогућава присуство окривљеног и несметано вођење

кривичног поступка. Притвор се примењује, само онда када је нео-

пходно ради вођења кривичног поступка и ако се другом мером не

може постићи присуство окривљеног и несметано вођење посту-

пка.10

Кривични поступак, који се води против лица које је притвара-

но, може се окончати пресудом којом се ослобађа од одговорности

или одлуком којом се оптужба одбија или се поступак обуставља, и

тада његово лишење слободе губи своју оправданост. Заправо, др-

жава је користећи свој ауторитет, поједица на одређени временски

период лишила права на слободу. Држава је, мада је то учинила са

праведним циљем, у складу са законом, појединцу ограничила

слободу, стављајући га у затворену просторију без могућности

изласка, виђања са породицом, пријатељима, без права слободног

одлучивања о свом животу у том временском периоду.

Такође, правноснажна осуђујућа пресуда, се у поступку по ван-

редном правном леку може преиначити у пресуду којом се оптужба

одбија или се ослобађа од оптужбе, или се поступак обуставља.

Своје понашање, погрешну оцену да је потребно према одређе-

ном лицу, у циљу вођења кривичног поступка, предузети меру при-

тварања, а за коју меру се касније покаже да је била непотребна,

држава исправља на тај начин што притвараном лицу и лицу нео-

сновано осуђеном даје право да од ње потражује надокнаду штете

коју је претрпело.

Тако, чланом 35, Устав прокламује, право лица неосновано ли-

шеног слободе или неосновано осуђеног, на рехабилитацију и на-

кнаду штете од Републике Србије, као и друга права прописана за-

коном. Устав даје право на накнаду штете, материјалне и немате-

ријалне, и другим лицима којима је штета проузрокована неправи-

лним радом државних органа, ималаца јавних овлашћења, органа

аутономне покрајине или органа јединице локалне самоуправе.

10

Члан 141 Законика о кривичном поступку;

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

48

Ова Уставна одредба, детаљнију примену налази у Законику о

кривичном поступку и то у члану 556, који гласи: „Право на накна-

ду штете због неосноване осуде има лице према коме је била пра-

вноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кри-

вим а ослобођено од казне, а доцније је поводом ванредног правног

лека нови поступак правноснажно обустављен или је правносна-

жном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена.“

Такође је одређено, када је искључено право на накнаду штете, а то

је у случајевима: „ако је до обуставе поступка или пресуде којом се

оптужба одбија дошло због тога што је у новом поступку оштећени

као тужилац, односно приватни тужилац, одустао од гоњења, или

што је оштећени одустао од предлога, а до одустанка је дошло на

основу споразума са окривљеним“; и „ако је у новом поступку

решењем оптужба одбачена због ненадлежности суда, а овлашћени

тужилац је предузео гоњење пред надлежним судом.“

Чланом 560 ставом 1 Законик о кривичном поступку утврђује

услове под којима лице које је било притварано има право да од

државе потражује штету, а то су: ако није дошло до покретања

кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним

решењем, или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе

или је оптужба одбијена; право на накнаду штете има и лице које је

издржавало казну лишења слободе, а поводом понављања криви-

чног поступка, захтева за заштиту законитости или захтева за испи-

тивање законитости правноснажне пресуде, изречена му је казна

лишења слободе у краћем трајању од казне коју је издржало, или је

изречена кривична санкција која се не састоји у лишењу слободе,

или је оглашено кривим а ослобођено од казне; такође и лице које је

услед грешке или незаконитог рада органа неосновано лишено сло-

боде, или је задржано дуже у притвору или установи за издржавање

казне или мере; и лице које је у притвору провело дуже времена

него што траје казна затвора на коју је осуђено. Право на накнаду

штете, према ставу 2 истог члана, припада и лицу лишеном слободе

од стране органа гоњења, ако против њега није одређен притвор,

нити му је време за које је лишено слободе урачунато у изречену

казну за кривично дело или за прекршај. Међутим, право на накна-

Број 1/2011

49

ду штете је искључено, према ставу 3, ако је лице својим недозво-

љеним поступцима проузроковало лишење слободе.

Цитиране одредбе су нашле примену у судској пракси, која је

заузела следећи став: „Накнада штете због неоправдане осуде или

неоснованог лишења слободе представља специфичну, у Закону о

кривичном поступку регулисану грађанско-правну одговорност за

такву штету. Ту је регулисана одговорност за штету без обзира на

кривицу органа правног лица – државе, чијом је делатношћу штета

проузрокована. ЗКП предвиђа само право на накнаду штете (чл.12 и

541-545), док штета и накнада штете (врста штете, начин утврђи-

вања и висина) у ЗКП нису посебно регулисани. Зато треба за ово

питање, у складу са чланом 23. ЗОО, примењивати правила ЗОО.

Ова правила ЗОО имају, у тим случајевима одговорности за штету,

допунски карактер.“11

На изнети начин, српски правни систем даје оштећеном лицу,

неоправдано осуђеном или неосновано лишеном слободе у посту-

пцима пред српским правосудним органима, право на накнаду штете.

Право на накнаду штете, лицима неоправдано осуђеним и

неосновано лишеним слободе, даје већина правних система. Разли-

ка постоји у начину регулисања тог права. Тако у француском пра-

ву, одлуку о томе да ли су испуњени услови за накнаду штете због

неосноване осуде даје суд пред којим је поступак поновљен.12 Ита-

лијански Законик о кривичном поступку одредбама чл. 643 – 646,

предвиђа право на накнаду штете у случају судске грешке. Право на

накнаду припада непосредно оштећеном лицу које је било неосно-

вано осуђено (члан 643). Члан 644 предвиђа, да у случају његове

11

Из образложења Закључка број 10 Саветовања грађанских и грађанско-правних

одељења Савезног суда, републичких и покрајинских врховних судова и Врховног

војног суда о нематеријалној штети од 15. и 16. 10. 1986, из „Нематеријална штета

у пракси“, проф. др. Душко Медић, Хасо Тајић, Привредна штампа д.о.о. Сарајево,

2008., стр. 233; 12

У француском праву, чланом 626 ставом 1 Законика о кривичном поступку,

прописано је: „Одлуком из које потиче невиност осуђеног може му се, на његов

захтев, досудити накнада штете причињена неоснованом осудом.“ Према овој

одредби, лице које је неосновано осуђено има право на накнаду штете, с тим, да не

мора доказивати грешку у служби. .

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

50

смрти, то право прелази на његове сроднике. Судска грешка мора

бити повезана са високим степеном кривице штетника и устано-

вљена поводом уложене ревизије. У англо-америчком правном си-

стему, право на накнаду штете остварује се у поступцима пред

судом, а право се заснива на деликтној одговорности за ограничену

слободу кретања.

Неспорно је, дакле, да лице неосновано осуђено или неосно-

вано лишено слободе има право на накнаду штете од Републике

Србије. Међутим, да ли се иста правила могу применити и према

лицима, држављанима Рапублике Србије, против којих је кривични

поступак вођен пред Међународним кривичним трибуналом за

бившу Југославију или пред Међународним кривичним судом, а

неоправдано су осуђени или су неосновано лишени слободе?

2- Право на накнаду штете због неосноване осуде или

неоснованог лишења слободе у поступцима пред Међународним

кривичним трибуналом за бившу Југославију и пред

Међународним кривичним судом

На почетку овог рада сам изнела став, да је право и обавеза

Републике Србије да сарађује са Међународним кривичним судом и

Међународним кривичним трибуналом за бившу Југолавију, с обзи-

ром на надлежност ових судова за гоњење лица оптужених за извр-

шење најтежих кривичних дела која угрожавају мир и сигурност

човечанства, а којима су страдали бројни припадници разних

народа, народности и вероисповести, а највише недужни цивили,

деца, жене.

Сарадња државе са међународним кривичним судовима, кру-

нисана је доношењем Закона о сарадњи СЦГ (СРЈ) са Међунаро-

дним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка

кршења међународног хуманитарног права почињена на територији

бивше Југославије од 1991. године и Законом о сарадњи са Међуна-

родним кривичним судом.

Број 1/2011

51

Обавезе Републике Србије у извршавању одлука ових судова

дефинисане су наведеним законима, а такође су опредељени органи

који спроводе одлуке међународних кривичних судова.

Међутим, каква је, и да ли постоји одговорност Републике

Србије, у случају када се против њеног држављанина води криви-

чни поступак пред међународним кривичним судом, те је услед тога

испоручен међунароном кривичном суду, а у каснијем току посту-

пка се утврди да је неосновано ухапшен или неосновано осуђен,

односно поступак се оконча пресудом којом се ослобађа од криви-

чне одговорности. Да ли у том случају лице неосновано ухапшено

или осуђено има право да од Републике Србије потражује накнаду

штете, односно да ли постоји обавеза државе да му надокнади штету?

Одговор на ово питање прво треба потражити у правним акти-

ма ових судова, статутима. Потребно је проучити правна акта ме-

ђународних судова, те утврдити да ли садрже одредбе према којима

би лица неосновано лишена слободе или неосновано осуђена у

поступцима пред тим судовима, имала право на накнаду штете.

Римски статут Међународног кривичног суда садржи такву

одредбу, и то у члану 85 под насловом „Накнада штете незаконито

ухапшеним или оптуженим лицима“. Одредба овог члана гласи:

„1. Лице које је ухапшено или држано у притвору а да зато није

постојао законски основ, има право на накнаду штете. 2. Када је

правоснажном пресудом лице осуђено за кривично дело а касније се

на бази нових доказа или чињеница за које се раније није знало,

докаже да је то лице незаконито осуђено, па му се по том основу

осуђујућа пресуда укине, ово лице, у складу са законом, има право

на накнаду штете, осим уколико се докаже да су чињенице и докази

за које се раније није знало овом лицу све време били познати а о

томе је ћутало. 3. У изузетним околностима, када Суд на основу

чврстих доказа утврди да је дошло до озбиљних повреда начела

праведности, Суд има право да донесе дискрециону одлуку о накна-

ди штете лицу које је пуштено из притвора на основу правоснажне

ослобађајуће пресуде или на основу окончања поступка по том

основу, а све у складу са решењима предвиђеним у Правилима по-

ступка и извођења доказа.“

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

52

Статут Међународног кривичног трибунала за бившу Југосла-

вију не садржи одредбу о праву на накнаду штете због незаконитог

или неоснованог лишења слободе или неосноване осуде. Такође, ни

у другим правилима овог суда не налазимо одредбу о праву на

накнаду штете лица против којих је вођен поступак пред тим судом.

Због тога се овде поставља питање, да ли лица против којих је пред

овим судом вођен поступак, а ослобођени су од оптужбе, или су

неосновано осуђени, имају право на накнаду штете, и на коме је

обавеза да штету надокнади. Питање можемо поставити и на други

начин: да ли постоји право на накнаду штете због неосноване осуде

или неоснованог лишења слободе, ако ово право није предвиђено

актима којима је суд организован или којима су одређени поступци

пред судовима. Прецизније, да ли постоји одговорност и обавеза

Републике Србије да штету надокнади, зато што је поступала по за-

хтеву међународног суда и свог држављанина том суду испоручила.

Поново се враћам на став из Закључка број 10 са Саветовања

из 1986. године. Да подсетимо, Закључком је наведено: „Накнада

штете због неоправдане осуде или неоснованог лишења слободе

представља специфичну, у Закону о кривичном поступку регулиса-

ну грађанскоправну одговорност за такву штету.“

Овим су, највише судске институције тадашње СФРЈ, заузеле

став, да је правна природа одговорности за штету због неосноване

осуде, односно неоснованог лишења слободе специфична врста

одговорности. Овај став примењујемо и на право Републике Србије,

с обзиром на идентичност одредаба о праву на накнаду штете лица

неосновано осуђених и неосновано лишених слободе тадашње

СФРЈ, са одредбом на снази у Републици Србији.

Одговорност државе због неоснованог лишења слободе и нео-

сноване осуде је специфична, sui generis, одговорност. Начин на

које је лице лишено слободе у кривичном поступку, није против-

праван. Одлука о лишењу слободе је заснована на закону, донета је

у складу са законом. Међутим, у каснијем току кривичног поступка

наступе околности, или се стекну нови докази, који указују да

притвореник или лице које је правноснажно осуђено није учинило

кривично дело које му је стављено на терет, или се поступак против

њега обустави. Није постојала намера да се штета учини, али због

Број 1/2011

53

лоше процене, лоше прикупљених доказа ипак је појединцу одузета

слобода, штета му је причињена.

Одлука о лишењу слободе, односно одлука којом се лице осу-

ђује, донета је у складу са законом, у јавном интересу, са циљем

откривања и кажњавања починиоца радње којом је угрожен физи-

чки и/или духовни интегритет или имовина другог појединца или

групе, а која садржи обележја кривичног дела. Кривично дело је

учињено, али у поступку откривања и кажњавања за извршено дело,

законитом одлуком државни орган, државни службеник је повредио

право појединца, погрешно оцењујући да је он могући починилац.

Или можемо рећи, штитећи јавни интерес, државни органи су про-

ценили да је потребно лишити слободе одређено лице ради откри-

вања починиоца дела. Да би се погрешна процена исправила, одно-

сно да би се лицу према коме је она уперена пружило задовољење,

држава законом може одредити право на накнаду штете, а то чини

оним истим законом којим је одређен поступак којим је повреда

учињена. На овај начин држава преузима одговорност за рад својих

службеника, којима је поверила вршење јавних овлашћења. Овај

став потврђују и изнети примери из закона Француске, Италије, као

и пример нашег ЗКП. На држави је, да одлучи у ком облику и на

који начин ће признати одговорност зато што је неко лице неосно-

вано осуђено или неосновано лишено слободе.

Односно, да би појединац имао право на накнаду штете због

неосноване осуде, односно неоснованог лишења слободе, то право

мора бити установљено правним правилом којим је регулисан по-

ступак пред судом који је донео неосновану осуду или неосновано

лишио слободе. У томе је специфичан правни основ одговорности

државе за штете настале неоснованим лишењем слободе односно

неоснованом осудом.

Статут Међународног кривичног трибунала за бившу Југосла-

вију, не садржи одредбу, односно не познаје право на накнаду ште-

те због неосноване осуде односно неоснованог лишења слободе.

Због тога сам става да лица која су одлуком овог суда неосновано

осуђена и неосновано лишена слободе не могу остварити право на

накнаду штете од Републике Србије, односно не постоји њена оба-

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

54

веза да надокнади штету, чак и у случају када је то лице њен држа-

вљанин.

Домаћи закон, Законик о кривичном поступку, у делу којим

прописује право на накнаду штете због неосноване осуде или

неоснованог лишења слободе не може се применити на лица против

којих је кривични поступак вођен пред Међународним кривичним

трибуналом за бившу Југославију. Примена овог Закона је терито-

ријално ограничена, односно примењује се на поступке пред орга-

нима гоњења и судовима на територији Републике Србије.

У поступцима пред Међународним кривичним трибуналом за

бившу Југославију оптужницу подиже Тужилаштво тог суда, који

издаје налог за хапшење и предају, а поступак се спроводи у складу

са Статутом и правилима тог суда. Оптужница против лица се

подиже на основу процене Тужилаштва и истражних судија Трибу-

нала, да постоји основана сумња да је лице извршило кривично

дело које му је стављено на терет, а одлуку о кривици доносе судије

тог суда на основу оцене да је то лице извршило кривично дело.

Република Србије на ове одлуке органа овог суда не може утицати.

Њена обавеза је, као и обавеза других држава, да спроводе одлуке

тог суда, те она не може бити одговорна за штету због радњи судија

и тужилаца овог суда.

Према томе, не постоји правни основ да лице које је неоснова-

но осуђено или неосновано лишено слободе пред Међународним

кривичним трибуналом за бившу Југославију оствари право на

накнаду штете, а посебно не постоји правни основ да то право

оствари од Републике Србије, иако је њен држављанин, због тога

што ни Закон о сарадњи са овим судом не садржи одредбу која би

упућивала на примену Главе XXXIV ЗКП-а.

Римски статут Међународног кривичног суда познаје институт

накнаде штете због незаконитог лишења слободе и незаконите

осуде, али се може поставити питање: на коме је обавеза да штету

надокнади?

Тумачећи члан 85 Римског статута, да одлуку о накнади штете

доноси Суд, мишљења сам да се накнада штете исплаћује из

средстава суда. Државе чланице сарађују са овим судом, оне нису

Број 1/2011

55

подређене овом суду, а такође нису ни странке у кривичним по-

ступцима. Све ово су елементи који искључују, спречавају Суд, да

евентуално обавеже неку од држава чланица да лицу неосновано

лишеном слободе или неосновано осуђеном у поступку пред тим

судом надокнади штету.

З а к љ у ч а к

Међународна правна помоћ у области кривичног права је

значајна појава у борби против криминала, а посебно у борби про-

тив спречавања извршења злочина којима се угражавају мир и си-

гурност међународне заједнице.

Као демократска, савремена држава, Република Србије је спре-

мна да сарађује са другим државама у откривању и кажњавању учи-

нилаца кривичних дела, а посебно је заинтересована да се спрече

кривична дела геноцида, злочина против човечности и међунаро-

дног права, и у том циљу прихватила је, као право и обавезу, да

сарађује са међународним кривичним судовима.

Донети су Закон о сарадњи СРЈ (касније СЦГ) са Међунаро-

дним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка

кршења међународног хуманитарног права почињена на територији

бивше Југославије од 1991. године и Закон о сарадњи са Међунаро-

дним кривичним судом.

Донетим законима, Република Србија је преузела обавезу, да

своје држављане, на захтев међународног суда, испоручи том суду.

Положај, права и обавезе лица испоручених међународном

кривичном суду, у поступцима пред тим судом, морају се посматра-

ти и ценити сходно правилима ових судова, а пре свега, сходно

њиховим статутима.

Такође, и правни положај и права појединца неосновано опту-

женог и неосновано лишеног слободе треба посматрати у склопу

правила међународних судова. Стални Међународни кривични суд,

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

56

чланом 85 Статута, одређује право на накнаду штете лицу које је

неосновано оптужено или неосновано лишено слободе. Одлуку о

праву на накнаду штете доноси тај суд, по прописаној процедури.

За разлику од сталног Међународног кривичног суда, ad hoc

суд - Међународни кривични трибунал за бившу СФРЈ, нема

пропис, којим би се лицу неосновано лишеном слободе или неосно-

вано осуђеном дало право на накнаду штете. С обзиром да такав

пропис не постоји, треба применити одредбу члана 5 Европске

конвенције за заштиту људских права и основних слобода, став 1

тачка 3, према којој је законито хапшење оно које је спроведено

ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане

сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано

сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног

дела или бекство по његовом извршењу. Зато, ако је лице изручено

Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију, по

налогу тог суда, и ако постоји правни основ за изручење у домаћем

законодавству, лице неосновано оптужено или неосновано лишено

слободе пред тим судом, нема право да потражује накнаду штете од

државе која га је изручила или чији је држављанин, односно не

постоји обавеза те државе да му штету надокнади.

Овде сам изнела свој став, али одговор на постављено питање

даће судска пракса пред којом ће се појавити и правно питање: да

ли постоји обавеза Републике Србије, да њеним држављанима, које

је испоручила међународном кривичном суду, надокнади штету

насталу у поступку пред тим судом, због неосноване осуде или

неоснованог лишења слободе.

Мила Јовановић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

УТВРЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА ЗА РЕДОВНУ

УПОТРЕБУ ОБЈЕКТА И КОНВЕРЗИЈА

У светлу примене актуелног Закона о планирању и изградњи,

појављује се интересантно питање земљишта за редовну употребу

објекта које се у одређеној, законом прописаној ситуацији, везује и

за конверзију права коришћења у право својине на грађевинском

земљишту.

Конверзија права коришћења у право својине на грађевинском

земљишту могућа је са накнадом и без накнаде.

Конверзија права коришћења у право својине на грађевинском

земљишту без накнаде, регулисана је чл. 100, 101 и 102. Закона о

планирању и изградњи. Шта је у ствари конверзија без накнаде?

Иако детаљно регулисана одредбама три претходно наведена

члана, ближе ћемо се осврнути на одредбе чл. 101. Закона, који

предвиђа да „лицима која су уписана као носиоци права коришћења

на изграђеном грађевинском земљишту у државној својини у јавној

књизи о евиденцији непокретности и правима на њима, престаје

право коришћења на грађевинском земљишту и прелази у право

својине, без накнаде.“ Оно што је за нас као законског заступника

Републике Србије која је власник грађевинског земљишта битно, су

и одредбе следећег пасуса истог члана које гласе: „Власницима

посебних физичких делова у стамбеним зградама са више станова,

пословним и пословно-стамбеним зградама изграђеним на грађе-

винском земљишту у државној својини, престаје право коришћења

на грађевинском земљишту и прелази у право својине, сразмерно

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

58

површини посебних физичких делова чији су власници, без накна-

де.“ Према томе, право на конверзију имају и власници посебних

физичких делова зграде.

Нагласићемо да се одредбама овог члана сектор за имовину

Републичког јавног правобранилаштва често сусреће када је приме-

на Закона о планирању и изградњи у питању. Орган надлежан да

врши конверзију права коришћења на изграђеном грађевниском

земљишту у државној својини је Републички геодетски завод у

управном поступку уписа у катастар, али и земљишно-књижни суд

у поступку уписа у земљишне књиге.

Што се тиче одредаба чл. 100, нагласићемо да исте регулишу

конверзију из државне у јавну својину, па се тим питањем овде

нећемо детаљније бавити, већ ћемо се више сконцентрисати на

упоређивање услова из чл. 101. и 102, а имајући у виду да појам

јавне својине и конверзија из државне у јавну својину ионако

заслужују посебну тему. Овде ћемо само рећи да члан 83. Закона о

планирању и изградњи предвиђа да право својине на грађевинском

земљишту у јавној својини имају Република Србија, аутономна

покрајина, односно јединица локалне самоуправе.

Дакле, у складу са правилима о конверзији, законски прописи

нас често упућују на питање земљишта за редовну употребу обје-

кта.

Сматрамо да је питање земљишта за редовну употребу објекта

веома битно питање, јер би овај институт у ствари требало да прави

границу преко које конверзија превазилази своју оправданост у

правном поретку у смислу спречавања злоупотребе института кон-

верзије и одливања државне својине у приватну својину физичких и

правних лица без за то оправданих разлога.

Члан 70. Закона о планирању и изградњи прецизира шта је

земљиште за редовну употребу објекта. „Земљиште за редовну упо-

требу објекта јесте земљиште испод објекта и земљиште око објекта

у површини која је одређена као минимална за формирање нових

парцела за ту зону, по важећем планском документу, за тај објекат.“

Исти члан Закона предвиђа у којим се случајевима утврђује

земљиште за редовну употребу објекта:

1) када постојећа катастарска парцела на којој је објекат изграђен,

представља само земљиште испод објекта;

Број 1/2011

59

2) када се ради о објекту за који је поднет захтев за легализацију

и за који је надлежни орган утврдио да постоји могућност

легализације, односно донето решење о легализацији у складу

са раније важећим законом;

3) када је у поступку конверзије права коришћења потребно

утврдити земљиште за редовну употребу постојећег објекта,

када је власник објекта физичко или правно лице, а носилац

права коришћења на грађевинском земљишту на коме је тај

објекат изграђен јединица локалне самоуправе, аутономна по-

крајина или Република Србија, односно друго правно лице чи-

ји је оснивач јединица локалне самоуправе, аутономна покра-

јина или Република Србија.

Међутим, одредбе чл. 101. не предвиђају обавезу претходног

утврђивања земљишта потребног за редовну употребу објекта, па

није редак случај да се у решењима Републичког геодетског завода

и земљишно-књижног суда која се доносе по захтеву за конверзију,

конвертује подносиоцима захтева право коришћења у право своји-

не, на парцелама које су, реално посматрано, веће од површине по-

требне за редовну употребу објекта, што закон и дозвољава као

могућност. Тиме се, међутим, ствара и велики распон у површини

земљишта на коме се изграђени објекти налазе, а на коме земљишту

је дозвољено вршити конверзију права коришћења у право својине.

Тако се може десити да површина земљишта уз зграду на предме-

тној парцели може износити од свега једног или неколико ари (па и

мање од једног ара), до више хектара, јер је предмет конверзије

цела парцела на којој се налази изграђени објекат, те се у поступку

у вези са применом чл. 101. не врши препарцелација – цепање пар-

цела ради утврђивања земљишта за редовну употребу.

Када је реч о примени чл. 102, реч је о ситуацији када власник

објекта није уписан као носилац права коришћења на грађевинском

земљишту, те чл. 102. упућује на одредбе чл. 70. Закона о плани-

рању и изградњи, који се односи на земљиште за редовну употребу

објекта.

Члан 70. став 3. тачка 3. предвиђа оно што смо већ горе навели,

тј. да „је у поступку конверзије права коришћења потребно утврди-

ти земљиште за редовну употребу постојећег објекта, када је вла-

сник објекта физичко или правно лице, а носилац права коришћења

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

60

на грађевинском земљишту на коме је тај објекат изграђен јединица

локалне самоуправе, аутономна покрајина или Република Србија,

одн. друго правно лице чији је оснивач јединица локалне самоу-

праве, аутономна покрајина или Република Србија.“

Иста правила de facto важе и у чл. 102. који упућује на чл. 70. и

предвиђа да се пре стицања права својине утврђује земљиште за

редовну употребу објекта у складу са чланом 70. овог закона. Усло-

ви из чл. 102. и 70. су исти, потребно је да власник објекта није

уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту

на коме је објекат изграђен, већ је као носилац права коришћења на

земљишту уписана јединица локалне самоуправе, аутономна покра-

јина, Република Србија или неко правно лице чији је оснивач једи-

ница локалне самоуправе, аутономна покрајина, односно Република

Србија.

Пошто се, као што смо рекли, земљиште за редовну употребу

објекта одређује само у вези са применом чл. 102. Закона о плани-

рању и изградњи, рећи ћемо да се, у принципу, као земљиште за

редовну употребу утврђује минимална површина потребна за

коришћење објекта, у складу са важећим планским актима Уколико

је, пак немогуће формирати парцелу из било ког разлога, узима се

да земљиште за редовну употребу објекта представља само

земљиште које се налази под зградом. Члан 102. у ставу 3. регулише

и ситуацију када се у поступку утврђивања земљишта за редовну

употребу објекта утврди да је земљиште за редовну употребу

објекта мање од катастарске парцеле на којој је објекат саграђен. У

том случају власник земљишта може, ако се од преосталог

земљишта не може формирати посебна грађевинска парцела, тај

преостали део земљишта дати у закуп власнику објекта у складу са

чл. 96. став 9. тачка 4. Закона о планирању и изградњи, или отуђити

власнику објекта по тржишној цени, непосредном погодбом.

Ово је важно знати из разлога што се Закон о планирању и

изградњи, када је у питању земљиште за редовну употребу, наслања

заправо на планске акте (просторне и урбанистичке планове) који

нису видљиви и садржани у самом закону, а од битног су утицаја на

спровођење и примену самог Закона о планирању и изградњи.

Број 1/2011

61

Поновићемо да је утврђивање земљишта за редовну употребу

објекта законска обавеза само када је у питању примена чл. 102.

Закона о планирању и изградњи.

Код примене чланова 100. и 101. земљиште за редовну упо-

требу се уопште не утврђује, па код примене тих чланова долази до

великог раскорака између површине самог изграђеног објекта и

површине земљишта на коме се објекат налази. Са друге стране,

лица која испуњавају услове из чл. 102. имају право само на мини-

малну (али унапред неодређену) површину земљишта око изгра-

ђеног објекта, која је одређена као минимална за формирање нових

парцела за ту зону, док лица која испуњавају услове из чл. 101.

имају право на конверзију земљишта чија површина често прева-

зилази минималну површину земљишта потребног за редовну упо-

требу објекта.

Међутим, док је код чланова 100. и 101. извесно да земљиште

које се конвертује одговара величини парцеле евидентиране у јавној

књизи, проблем настаје код примене чл. 102, јер у тој ситуацији не

можемо унапред знати колико ће износити површина парцеле која

подлеже конверзији, јер ће то зависити од извештаја органа једи-

нице локалне самоуправе надлежног за послове урбанизма.

Због свега овога, сматрамо да би институт земљишта за

редовну употребу објекта, без обзира што се њиме оперативно бави

орган јединице локалне самоуправе надлежног за послове урбани-

зма, (на основу извештаја урбаниста врши се парцелација у циљу

одређивања земљишта за редовну употребу), морао имати дета-

љнију дефиницију у самом закону, где би требало да буду наведени

прецизнији критеријуми за парцелисање земљишта у циљу утврђи-

вања земљишта за редовну употребу објекта, а имајући у виду да од

тога у многоме зависи правилна примена правила о конверзији

земљишта.

Сања Гуњић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

У СПОРОВИМА ПРОИСТЕКЛИМ ИЗ ПОСТУПКА

ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

Приватизација је друштвени процес у коме се остварује проме-

на власништва над друштвеним, односно државним капиталом, а

правни оквир за спровођење приватизације садржан је у Закону о

приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01 ... 30/10), другим

приватизационим прописима и подзаконским актима.

Сам уговор о продаји капитала, односно имовине, било мето-

дом јавне аукције (јавно надметање потенцијалних купаца), било

методом јавног тендера (јавно прикупљање понуда потенцијалних

купаца), је специфичан уговор, са мешовитом правном природом,

који се разликује од класичног уговора о продаји пре свега по томе

што је продавац по овом уговору увек држава, предмет продаје је

друштвена, односно, државна имовина, a, уместо државе, као њен

налогопримац и посредник у продаји, уговоре са купцима капитала

закључује Агенција за приватизацију Републике Србије.

Овај уговор је не само облигационоправне природе, јер ствара

права и обавезе за уговараче, и управноправне природе, јер је једна

уговорна страна јавноправно лице, већ је и статусног карактера,

због тога што представља једну врсту акта о оснивању субјекта при-

ватизације, мења његов правни статус, оснивача, власника, облик

организовања и структуру капитала, истовремено представљајући

исправу за упис у регистар.

Број 1/2011

63

Иако су позитивни прописи прилично опсежно уредили ову

област, нису се могле избећи повреде права неке од уговорних стра-

на у току поступка приватизације, па се пред трговинским, сада

привредним, судовима, надлежним за поступање у споровима на-

сталим у вези са поступком приватизације, као једно од спорних,

појавило питање пасивне легитимације Републике Србије у овим

споровима.

Како је досадашња пракса привредних судова показала, купци

или потенцијални купци капитала, који сматрају да су оштећени у

току поступка приватизације, тужбом најчешће захтевају утврђење

да је уговор о продаји капитала на снази, накнаду штете због

неправилно спроведеног поступка приватизације, повраћај датог на

име купопродајне цене, и слично, а као тужене најчешће означавају

и Републику Србију и Агенцију за приватизацију, или Агенцију за

приватизацију као орган Републике Србије.

Пасивну легитимацију Републике Србије тужиоци по правилу

заснивају или на становишту да је Агенција за приватизацију орган

Републике Србије или на околности да новац уплаћен на име купо-

продајне цене одлази у буџет Републике Србије.

Пре свега, Агенција за приватизацију није орган Републике

Србије, већ је реч о самосталном правном лицу, које је надлежно за

спровођење поступка продаје капитала, односно, имовине субјекта

приватизације. Прецизније, Агенција за приватизацију обавља дела-

тност посредовања у продаји друштвеног капитала и имовине у по-

ступку приватизације, промовише, иницира, спроводи и контроли-

ше поступак приватизације, укључујући проверу да ли је прилив

средстава по основу извршене продаје у складу са уговором о про-

даји и да ли се и на који начин уговор о продаји извршава.

Друго, тачно је да се средства остварена продајом капитала у

поступку приватизације уплаћују на рачун Агенције за приватиза-

цију, а да се, након измиривања трошкова продаје у поступку при-

ватизације, преостала средства уплаћују на уплатни рачун буџета

Републике Србије и користе за финансирање Републичког фонда за

пензијско и инвалидско осигурање запослених, подстицање развоја,

исплату накнаде лицима чија је имовина национализована, враћање

дугова чији је обвезник или гарант Република Србија, финансирање

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

64

посебног програма развоја привреде и заштите животне средине

који доноси орган локалне самоуправе и других намена.

Међутим, овде је кључна чињеница да је купац капитала у

уговорном односу не са Републиком Србијом, већ са Агенцијом за

приватизацију, па је за повраћај датог на име купопродајне цене у

случају раскида уговора пасивно легитимисана искључиво Агенција

за приватизацију, као уговорна страна из раскинутог уговора (члан

132. Закона о облигационим односима), без обзира на то што се

уплаћена средства више не налазе на њеном рачуну. Овоме у при-

лог говори и Закон о приватизацији, који прописује да је уговор о

продаји капитала закључен оног тренутка када га потпишу купац и

Агенција за приватизацију.

Још једна чињеница која, коначно, потврђује став Републичког

јавног правобранилаштва и, у великој мери судске праксе, да Репу-

блика Србија у овој врсти парница не може бити пасивно легитими-

сана, је да за закључење уговора о продаји друштвеног капитала, за

разлику од аката који се тичу заштите имовинских права и интереса

Републике Србије или аката којима се стварају уговорне обавезе за

Републику, није потребна сагласност надлежних државних органа.

У прилог свему изнетом говори став судске праксе, изражен,

примера ради, у правноснажној пресуди Трговинског суда у Београ-

ду П-2155/04 од 16. маја 2005. године, из чијег образложења прои-

злази да је суд тужбени захтев према Републици Србији одбио „...из

разлога недостатка пасивне легитимације на страни Републике Ср-

бије, с обзиром на статус Агенције за приватизацију, која је само-

стално правно лице, чињеницу да Република Србија није страна

уговорница у предметном уговору, као и да нема места примени

института неоснованог обогаћења када је реч о Републици Србији

само из разлога што је новац постигнут на јавној аукцији уплаћен у

буџет Републике Србије...“, као и став Вишег трговинског суда, зау-

зет на седници Одељења за привредне спорове тог суда од 19. и 20.

септембра 2005. године, да је „Агенција за приватизацију пасивно

легитимисана за повраћај средстава остварених од продаје капитала

у поступку приватизације, без обзира што се уплаћена средства

више не налазе на њеном рачуну, већ на рачуну Републике Србије,

јер је купац капитала у уговорном односу са Агенцијом за прива-

тизацију, као и да би пасивна легитимација Агенције за приватиза-

Број 1/2011

65

цију постојала чак и у случају да по закону, подзаконским прописи-

ма или по уговору, купац уплату цене врши непосредно на рачун

буџета“.

Ивана Тимотијевић

саветник у Републичком јавном правобранилштву

НЕКА СПОРНА ПИТАЊА У ПАРНИЦАМА ПРОТИВ

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ РАДИ НАКНАДЕ ШТЕТЕ

ПРОУЗРОКОВАНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈОМ ОСОБА СА

ИНВАЛИДИТЕТОМ

Крајем протекле године Првом основном суду у Београду по-

днето је више тужби против Републике Србије, ради накнаде нема-

теријалне штете настале дискриминацијом особа са инвалидитетом.

Тужбени захтеви засновани су на тврдњи да су тужиоци, као

особе са инвалидитетом, дискриминисани доношењем Закона о

основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бора-

ца („Сл.лист СРЈ“ број 24/98, 29/98-исправка, 25/00 УС,“Сл.гласник

РС“ број 101/05-други закон,111/09-други закон) и то тако што су

поменутим Законом лицима која уживају заштиту по одредбама

овог Закона обезбеђена права која нису у истом обиму обезбеђена

особама са инвалидитетом које уживају заштиту по другим пропи-

сима, чиме су „војни“ инвалиди стављени у повољнији положај у

односу на „цивилне“.

У поменутим споровима појавило се више спорних питања,

међу којима су нарочито важна: питање надлежности суда да оцени

да ли је држава у својству законодавца дискриминисала тужиоце и

питање може ли се доношење прописа којима се различитим кате-

горијама особа са инвалидитетом признаје различит обим права

сматрати дискриминацијом особа са инвалидитетом.

Разматрајући питање надлежности суда, указујемо да би судо-

ви опште надлежности, да би донели одлуку о основаности захтева

Број 1/2011

67

за накнаду штете, морали претходно да утврде да ли је Законом о

основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бора-

ца заиста извршена дискриминација инвалида на које се наведени

закон не примењује, а супротно одредбама Устава Републике Срби-

је и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

Међутим, сходно важећим прописима, суд опште надлежности

није надлежан да одлучује о томе да ли се неким законом повређују

лична права грађана, већ је искључиво Уставни суд Србије надле-

жан да одлучи о сагласности закона и других општих аката са Уста-

вом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђе-

ним међународним уговорима.

Одредбом члана 168. став 2. Устава Републике Србије („Сл.

гласник РС“, број 98/06) прописано је да свако правно или физичко

лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену

уставности и законитости, а одредбом става 3. истог члана пропи-

сано је да закон и други општи акт који није сагласан Уставу или

закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у

службеном гласилу.

Пропис или општи акт за који је Уставни суд утврдио да није

сагласан са Уставом или другим законом престаје да важи даном

објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Репу-

блике Србије“, те до тог момента нема неправилног поступања др-

жавних органа који су примењивали тај пропис или општи акт, па

ни основа одговорности за штету.

Према томе, уколико неко сматра да је самим законом прекр-

шена уставна забрана дискриминације, овлашћен је да покрене по-

ступак за оцену уставности тог закона, па тек уколико Уставни суд

донесе одлуку да је закон неуставан, а државни органи наставе да га

примењују, може да поднесе захтев за накнаду евентуалне штете.

Осим тога, одредбом члана 63. Закона о Уставном суду

(„Сл.гласник РС“, број 109/07) прописано је да ако се у поступку

пред судом опште надлежности постави питање сагласности закона

или другог општег акта са Уставом, општеприхваћеним правилима

међународног права, потврђеним међународним уговорима или

законом, суд ће застати са поступком и покренути поступак за

оцену уставности или законитости тог акта пред Уставним судом.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

68

Не улазећи у разматрање тачности навода да су Законом о

основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бора-

ца особама са инвалидитетом, на које се овај закон примењује, при-

зната права у већем обиму од оних која су прописана Законом о со-

цијалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана („Сл.

гласник РС“, број 36/91, 79/91 - други закон, 33/93, 53/93 - други за-

кон, 67/93, 46/94, 48/94 -други закон, 52/96, 29/01, 84/04, 101/05 -

други закон, 115/05) овде ћемо указати на прописе из којих прои-

зилази да се и признавањем права у већем обиму не крше прописи о

забрани дискриминације особа са инвалидитетом.

Одредбом члана 21. став 1. тачка 3. Устава Републике Србије

забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по

било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне при-

падности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког

и другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и пси-

хичког или физичког инвалидитета, а одредбом истог члана, став 1.

тачка 4, прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебне

мере које Република Србија може увести ради постизања пуне ра-

вноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком

положају са осталим грађанима.

Општи режим забране дискриминације по основу инвали-

дности, посебни случајеви дискриминације особа са инвалидитетом,

поступак заштите особа изложених дискриминацији и мере које се

предузимају ради постизања равноправности и социјалне укључе-

ности особа са инвалидитетом уређен је Законом о спречавању ди-

скриминације особа са инвалидитетом („Сл.гласник РС“, бр.33/06).

Одредбом члана 7. став 1. овог Закона прописано је да дискри-

минација, односно повреда начела једнаких права и обавеза постоји

ако се дискриминисаном искључиво или углавном због његове

инвалидности ускраћују права и слободе односно намећу обавезе,

које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу

другом лицу или групи.

Одредбом члана 11. став 2. тачка 2. истог Закона прописано је

да дискриминација особа са инвалидитетом од стране органа јавне

власти обухвата ускраћивање права особи са инвалидитетом ако се

ово право у истим околностима признаје особи без инвалидитета.

Број 1/2011

69

Како су и инвалиди, који уживају заштиту по одредбама Зако-

на о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих

бораца, и они, који уживају заштиту по одредбама Закона о соција-

лној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана, особе са

инвалидитетом, никако се не може тврдити да су тужиоци као „ци-

вилни“ инвалиди дискриминисани у односу на „војне“ инвалиде и

да се наводно мањи степен заштите ових лица заснива на њиховој

инвалидности јер, нити су њима ускраћена одређена права због

њихове инвалидности, нити су та права призната особама без инва-

лидитета.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом

(„Сл. гласник РС“, бр.33/06) не садржи ниједну одредбу којом се за-

брањује да се посебним законом изврши другачија заштита поједи-

них категорија инвалидних лица у складу са различитим правним

основом њихове заштите, из које би произашле различите обавезе

државе према њима.

Напротив, одредбом члана 8. наведеног Закона изричито је

прописано да се не сматрају повредом начела једнаких права и оба-

веза, нити дискриминацијом: одредбе закона, прописа, као ни одлу-

ке или посебне мере донете у циљу побољшања положаја особа са

инвалидитетом, чланова њихових породица и удружења особа са

инвалидитетом, којима се пружа посебна подршка, неопходна за

уживање и остваривање њихових права под истим условима под

којима их уживају и остварују и други, ни доношење, односно

задржавање постојећих аката и мера чији је циљ отклањање или

поправљање неповољног положаја особа са инвалидитетом којима

се пружа посебна подршка.

Апелациони суд у Новом Саду у пресуди посл. бр. Гж.1928/10,

од 9. септембра 2010. године, такође је заузео став да чињеница да

је у различитим прописима разним категоријама особа са инвали-

дитетом дат различит обим права не може представљати дискри-

минацију, и у образложењу пресуде навео да је законодавац овла-

шћен да, у складу са процењеним могућностима и потребама, доно-

си законе и уређује односе у разним областима живота, па тако и у

области социјалне заштите; да овлашћење државе да, у оквиру сво-

јих могућности и процењених потреба одређених категорија лица,

истима обезбеди одговарајући ниво социјалне заштите, представља

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

70

једно од обележја њеног суверенитета, као и да степен заштите

одређених категорија особа са инвалидитетом зависи од законом

предвиђених мера, те да дискриминација може настати само у при-

мени ових прописа, уколико би се према лицима о којима је реч по-

ступало другачије него према лицима у истој или сличној ситуацији.

Из претходног излагања и наведених одредаба може се извести

закључак да је држава овлашћена да доношењем прописа појединим

категоријама лица пружи посебну заштиту и не може се сматрати да

су дискриминисана сва лица на која се донети прописи не односе,

односно која том посебном заштитом нису обухваћена.

СУДСКА ПРАКСА

Број 1/2011

73

ПРАВНИ ЗАКЉУЧЦИ ГРАЂАНСКОГ ОДЕЉЕЊА

ЗА РАДНЕ СПОРОВЕ АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У БЕОГРАДУ20

1. Камата на оброке зараде утврђује се од њихове доспело-

сти, осим када колективним уговором није другачије одлучено.

2. Право на косовски додатак

Право на косовски додатак може се остварити под кумулати-

вно испуњеним условима:

- да је то право утврђено општим актом послодавца,

- да је запослени поднео захтев за остваривање тога права,

- и да су обезбеђена средства за ту намену.

3. Стварна надлежност по тужби за поништај решења о

удаљењу због учешћа у штрајку

По тужби за поништај решења о удаљењу због учешћа у штра-

јку стварно је надлежан основни суд.

Разлози:

- предмет таквог тужбеног захтева се односи на заштиту поје-

диначног права запосленог, а не колективног права запослених.

4. Плата полицијских службеника и право на њено увећање

због сменског рада, ноћног рада, рада у дане државних празника

и прековременог рада.

За одлучивање о праву на плату полицијских службеника по

основу њеног увећања због сменског рада, ноћног рада, рада у дане

државних празника и прековременог рада од значаја је:

- да ли је у решењу послодавца запосленом признато увећање

плате из тих основа,

- да ли је запосленом то решење достављено и

- да ли је исто правноснажно или не.

20

Правни закључци Грађанског одељења за радне спорове Апелационог суда у Београду,

усвојени на седницама Одељења одржаним 26. јануара, 22. марта и 7. априла 2010.

године, објављени су у Билтену Апелационог суда у Београду 1/2010.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

74

ОБАВЕЗА ПОНОВНОГ ПРИЈАВЉИВАЊА ПОТРАЖИВАЊА

У СЛУЧАЈУ КАДА ЈЕ ОБУСТАВЉЕН ПОСТУПАК

ЛИКВИДАЦИЈЕ И ПОКРЕНУТ ПОСТУПАК СТЕЧАЈА

Када тужилац потраживање на укупан износ потраживања

главног дуга и камате пријави у поступку ликвидације над ту-

женим, нема потреба за поновним пријављивањем потражива-

ња и у стечајном поступку.

Из образложења:

Пресуда Трговинског суда у Београду П-1343/08 од 29. јануара

2009. године.

Одбацује се тужба у делу тужбеног захтева да се утврди потра-

живање законске затезне камате.

Суд налази да нису испуњене процесне претпоставке за одлу-

чивање о потраживању на име затезне камате, обзиром да наведено

потраживање није пријављено у стечајном поступку, односно исто

није оспорено од стране стечајног већа, у смислу члана 127. Закона

о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, а у вези са чланом

28. Закона о стечају и ликвидацији банака и друштва за осигурање.

Пресуда Вишег трговинског суда Пж-4005/09 од 13. августа

2009. године.

Пресуда Трговинског суда у Београду П-1343/08 од 29. јануара

2009. године се потврђује.

Правилно је првостепени суд нашао да нису испуњене проце-

сне претпоставке за одлучивање о потраживању на име затезне ка-

мате, јер процесна претпоставка за утврђивање потраживања из су-

дске одлуке јесте да је исто оспорено у поступку стечаја и да је у

погледу таквог потраживања странка упућена на парницу. У кон-

кретном случају, тужиоцу је, у поступку стечаја над туженим, оспо-

рено потраживање само на име главног дуга, али не и на име кама-

те, па нису биле испуњене процесне претпоставке за одлучивање о

потраживању тужиоца на име камате према Закону о висини стопе

затезне камате. Из наведених разлога, правилно је првостепени суд

тужбу у том делу одбацио.

Број 1/2011

75

Пресуда Врховног касационог суда Прев-269/10 од 14. октобра

2010. године.

Преиначује се пресуда Вишег трговинског суда у Београду

Пж-4005/09 од 13. августа 2009. године и пресуда Трговинског суда

у Београду П-1343/08 од 29. јануара 2009. године, у делу у коме је

одбачена тужба ради утврђења потраживања тужиоца према туже-

ном за законску затезну камату и утврђује се потраживање тужиоца.

Тужилац је своје потраживање на укупан износ потраживања

главног дуга пријавио у поступку ликвидације над туженом банком.

Стога у поступку стечаја није било потребе поновног пријављивања

потраживања. Решењем стечајног већа тужиоцу је оспорено потра-

живање главног дуга. Потраживање камате није изричито оспорено.

Међутим, тужилац не може трпети штетне последице пропуста

Трговинског суда у Београду да решењем одлучи о пријављеном

потраживању законске затезне камате на износ оспореног главног

дуга. Следом реченог, како тужиоцу камата у стечајном поступку

није призната, а у парничном поступку поводом утврђења оспоре-

ног потраживања за главни дуг, нижестепеним пресудама је утврђен

главни дуг тужиоца према туженом, тужиоцу на тај износ припада и

законска затезна камата како ју је определио у пријави потражи-

вања у ликвидационом поступку против туженог, са тим датумом.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

76

ПРЕЋУТНО ОБНАВЉАЊЕ ЗАКУПА И ЗАСТАРЕЛОСТ

ПОТРАЖИВАЊА НА ИМЕ ИЗВРШЕНИХ УЛАГАЊА

Закључењем новог уговора о закупу под измењеним усло-

вима, и уговарањем ретроактивне исплате закупнине за период

од истека претходног уговора па до закључења новог, не може

се сматрати да је претходни уговор о закупу продужен на нео-

дређено време у смислу члана 596. став 1. Закона о облигацио-

ним односима.

Рок за застарелост потраживања на име извршеног улага-

ња у време трајања претходног уговора о закупу почиње да те-

че првог наредног дана у смислу члана 361. став 1. Закона о

облигационим односима, од када је тужилац имао право да за-

хтева повраћај средстава на име инвестиционог улагања.

Из образложења:

Правни претходник тужиоца са туженом Општином закључио

је уговор о закупу земљишта и зграде 1980. године. Уговор је за-

кључен са роком важности од 10 година почев од 2. априла 1980.

године. У периоду трајања закупа, тужилац је извршио улагања која

су била уобичајена у вези оспособљавања, односно омогућавања

нормалног коришћења непокретности, вредности 95.747.400,00 динара.

Након истека важности уговора тужилац је са првотуженом

Општином закључио нови уговор 16. фебруара 1993. године, којим

уговором се тужилац обавезао да плаћа месечну закупнину, при

чему се обавезао и на паушално плаћање закупнине за период од

2. априла 1990. године, када је истекао претходни уговор. Рок

важности закупа истекао је 16. фебруара 2003.године, а тужилац је

тужбу на име стицања без основа поднео суду 19. децембра 2002.

године.

Код тако утврђених чињеница првостепени суд је усвојио

тужбени захтев налазећи да потраживање тужиоца није застарело.

По становишту суда након истека десетогодишњег периода важно-

сти Уговора закљученог 1980. године, тужилац је наставио да

користи објекат под истим условима до закључења новог Уговора о

Број 1/2011

77

закупу 16. фебруара 1993.године. С обзиром да је тужба поднета

суду 19. децембра 2002. године, није протекао рок застарелости од

10 година, те је суд одбио истакнути приговор застарелости и

тужбени захтев је усвојио.

Изнето правно становиште није прихватио другостепени суд.

Тумачећи одредбе уговора другостепени суд закључује да је рок

застарелости за потраживање тужиоца из Уговора из 1980. године

почео да тече по престанку уговора, па како је тужба поднета 2002.

године, то је наступила застарелост потраживања у односу на

првотужену Општину. Друготужена Република Србија постала је

власник непокретности доношењем Закона о средствима у својини

Републике Србије из 1995. године, те се у време застарелости у сми-

слу члана 363. Закона о облигационим односима, рачуна и време

које је протекло у корист дужникових претходника, те је стога по-

траживање тужиоца и у односу на друготужену Републику Србију

застарело.

Сходно члану 595. став 1. Закона о облигационим односима,

уговор о закупу закључен на одређено време престаје протеком

времена за који је закључен. У смислу члана 596. став 1. Закона о

облигационим односима, прећутно обнављање закупа под истим

условима постоји када по протеку времена за које је уговор о закупу

закључен, закупац продужи да употребљава ствар а закуподавац се

томе не противи. Закључењем новог уговора под другим условима,

и обухватањем периода коришћења закупа почев од истека претхо-

дног уговора о закупу и то под другим условима, рок за застарелост

у смислу члана 361. став 1. Закона о облигационим односима, почео

је да тече првог наредног дана од када је тужилац имао право да

захтева повраћај средстава на име инвестиционог улагања.

(из пресуде Врховног суда Србије Прев.580/08)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

78

ПРЕНОС ПРАВА КОРИШЋЕЊА ПРАВНОМ ПРЕТХОДНИКУ

СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА И СТЕЧАЈНА МАСА

Преносом права коришћења на непокретностима од стране

органа који је имао право располагања, стицалац не стиче

право својине већ само право коришћења, те непокретности

остају у државној својини и не могу предтављати стечајну масу

дужника.

Из образложења:

Првостепеном пресудом Трговинског суда у Пожаревцу,

усвојен је тужбени захтев тужилаца Општине... и Републике Србије,

те се обавезује тужени стечајни дужник да тужиоцима преда у

државину непокретности (катастарске парцеле и објекте стојеће на

истима), које представљају средства у државној својини и не могу

представљати стечајну масу, без обзира на чињеницу што је тужени

наведене непокретности евидентирао као стечајну масу и што је на

непокретностима уписан као корисник.

Другостепеном пресудом Вишег привредног суда у Београду,

преиначена је првостепена пресуда и одбијен је тужбени захтев

тужилаца у целини. Полазећи од члана 5. и 6. Закона о државном

премеру и катастру и уписима права на непокретностима, од

претпоставке тачности уписаних података о друштвеној својини на

спорним непокретностима, сматрајући да позитивно право не по-

знаје више институт општенародне имовине, другостепени суд на-

лази да је тужилац првог реда само власник градског грађевинског

земљишта под објектима а не и власник свих непокретности.

Врховни касациони суд одлучујући по изјављеној ревизији ту-

жилаца, преиначава другостепену пресуду и потврђује првостепену

пресуду.

Ревизијски суд не прихвата изражени правни став другостепе-

ног суда и сматра да нису постојали услови за примену члана 5. и 6.

Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокре-

тностима. Непокретности су постале општенародна имовина на

основу прописа о аграрној реформи, у смислу члана 12. став 3.

Број 1/2011

79

Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Преносом

спорних непокретности од стране органа који је имао право распо-

лагања, Општине..., на стицаоца, правног претходника туженика,

истом није пренето право својине, већ само право коришћења, те

стога спорне непокретности представљају средства у државној сво-

јини, у смислу члана 1. Закона о средствима у својини Републике

Србије, и не могу представљати стечајну масу туженог, како је то

правилно закључио првостепени суд.

(из пресуде Врховног касационог суда Прев-262/10 од

4. новембра 2010.одине)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

80

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА РАД СВОГ ОРГАНА

Држава није одговорна и не може бити обавезана на накна-

ду штете због неправилног поступања свог органа, ако је исто у

оквиру законских овлашћења, а заснива се на погрешном тума-

чењу законске норме.

Из образложења:

Пресуда Основног суда у Суботици П-325/10 од 16. марта

2010. године.

Одбија се тужбени захтев тужитељице да се Република Србија

обавеже на накнаду штете због изгубљене зараде због престанка

радног односа тужитељице код послодавца, упркос околности што

је она у тренутку престанка радног односа била члан извршног

одбора повереништва синдиката код свог послодавца. Тужитељица

је претходно водила радни спор ради враћања на рад, позивајући се

на одредбе члана 51. Општег колективног уговора, према којима

она као синдикални представник није могла бити проглашена

вишком запослених, нити јој је могао престати радни однос. Њен

тужбени захтев за враћање на рад је правоснажно одбијен.

Првостепени суд по њеној тужби за накнаду штете налази да

не доводи свако неправилно поступање државног органа у оквиру

законских овлашћења до права трећег лица на накнаду штете.

Примена неодговарајуће законске норме није повреда дужности

сама по себи у вршењу функције државног органа.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1-4106/10 од

06. октобра 2010. године:

Одбија се жалба тужитељице и потврђује се пресуда Основног

суда у Суботици П-325/10 од 16. марта 2010. године.

Правилан је став првостепеног суда да свако неправилно по-

ступање државног органа у оквиру законских овлашћења не доводи

до права трећег лица на накнаду штете и да одговорност државе

постоји само ако је штета настала као последица рада њеног органа,

који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или погрешном

Број 1/2011

81

применом датих овлашћења. Према томе и овај суд, као и првосте-

пени, сматра да орган који поступа у оквиру својих законских овла-

шћења није одговоран за погрешно тумачење законске норме и да

примена неодговарајуће законске норме није повреда дужности

сама по себи у вршењу функције државног органа. Стога и друго-

степени суд налази, да је правилан став првостепеног суда када је

одбио тужбени захтев тужитељице за накнаду штете.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

82

ПОСТОЈАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ ПОСЛОДАВЦА

ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ УСЛЕД ПОВРЕДЕ ЗАПОСЛЕНОГ

НА ОБАВЕЗНИМ СПОРТСКИМ АКТИВНОСТИМА

Не постоје противправност и узрочност, као неопходни

општи услови за грађанскоправну одговорност за проузро-

ковану штету, када до повређивања тужиоца у спортској игри,

коју је као обавезну радну активност организовао тужени, као

послодавац тужиоца, није дошло повредом правила игре, те

када нема узрочне везе између радње којом је проузрокована

штета за коју би одговарао тужени и штете, у смислу узрока и

последице.

Из образложења:

Према разлозима ожалбене пресуде, следи да је у току

првостепеног поступка утврђено да је тужилац, као припадник

Жандармерије Министарства унутрашњих послова, приликом оба-

вљања редовних спортских активности, претрпео повреду, тако што

је незгодно стао на лопту и искренуо зглоб леве ноге, због чега му је

на исту стављен гипс и због чега се лечио четири месеца, при чему

првостепени суд налази да се играње малог фудбала, по својим

карактеристикама и начину на који се игра одвија, не може оквали-

фиковати као опасна делатност, која би сама по себи представљала

основ да се о одговорности за насталу штету одлучује по правилима

о одговорности у вези са опасном ствари или опасном делатношћу

(чл. 173. и 174. Закона о облигационим односима), већ о одговорно-

сти тужене за такву штету треба одлучивати у складу са чланом

154. став 1. Закона о облигационим односима, с обзиром да је тужи-

лац претрпео повреду у игри која има карактер обавезне физичке

вежбе намењене припадницима Жандармерије, дакле, услед унутра-

шњег узрока, односно узрока који је настао у амбијенту рада, за

време рада и у вршењу рада, при чему, према исказу тужиоца, до

повреде није дошло повредом правила игре, нити случајним или на-

мерним гурањем, већ тако што је тужилац незгодно стао на лопту,

искренуо ногу и тако повредио зглоб, с тим што првостепени суд

Број 1/2011

83

налази да се ова повреда може сматрати повредом на раду, да се

ради о претпостављеној кривици, јер поменута одредба члана 154.

Закона о облигационим односима, садржи обориву претпоставку

кривице штетника, при чему је терет обарања претпоставке кривице

на страни штетника, а тужена у току поступка није приложила нити

предложила доказе на основу којих би ова претпоставка била обо-

рена, у ком смислу је првостепени суд делимично усвојио тужбени

захтев тужиоца.

Међутим, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање

првостепени суд је погрешно применио материјално право због чега

је ожалбена пресуда и морала бити преиначена, и тужбени захтев

одбијен.

Да би се за проузроковану штету одговарало по правилима о

грађанскоправној одговорности, ма које врсте, потребно је да је

штета проузрокована противправно, што је општи услов за грађа-

нскоправну одговорност за проузроковану штету и без постојања

овог услова нема одговорности за штету, а противправност проу-

зроковања штете постоји онда када је штета проузрокована проти-

вно објективном праву, које забрањује проузроковање штете, одно-

сно која за проузроковање предвиђа као санкцију обавезу накнаде

штете, и у ком смислу противправност у грађанском праву обухвата

и повреде правила обављања појединих врста занимања, као и по-

вреде правила појединих врста игара (нпр. појединих врста спор-

това), уколико повредом ових правила за некога настане штета.

Лице које је повредом наведених правила причинило штету грађан-

скоправно одговара, јер је штету проузроковало противправно.

Противправност, као појам, треба везати за људско понашање и то

је општи услов грађанскоправне одговорности за проузроковану

штету, односно подразумева оне чињенице чије је постојање нео-

пходно (битно) у свим случајевима грађанскоправне одговорности

за причињену штету, а то су противправност проузроковане штете,

способност лица да одговара за насталу штету и узрочна веза

између чињенице од које је штета настала и настале штете.

Узрочна веза јесте однос између радње или опасне ствари или

опасне активности којом је проузрокована штета за коју одговара

одговорно лице и штете, у смислу узрока и последице, при чему се

радња или опасна ствар или опасна активност појављује као узрок, а

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

84

штета као последица. Под радњом се подразумева и активно и

пасивно држање, као и држање субјекта у вези са извршењем обаве-

зе коју има према другим субјектима.

Према томе, узрочност представља фактичко питање, њу у сва-

ком поједином случају грађанскоправне одговорности утврђује суд

на основу процене свих околности и конкретног случаја проузроко-

ване штете, а према правном схватању Апелационог суда у конкре-

тном случају не постоји противправност и узрочност настале штете,

на шта основано указује и жалба туженог, с обзиром да до повређи-

вања тужиоца није дошло повредом правила игре, те да нема узро-

чне везе између радње којом је проузрокована штета за коју би

одговарао тужени и штете у смислу узрока и последице, те како не

постоји противправност у проузроковању штете нити узрочна веза

између радње којом је штета проузрокована и саме штете, при чему

тужени није могао предузети ништа што би спречило повређивање

тужиоца, а управо имајући у виду констатацију првостепеног суда

да до повређивања тужиоца није дошло повредом правила игре,

нити случајним или намерним гурањем, већ тако што је тужилац

незгодно стао на лопту, искренуо ногу и повредио зглоб, независно

што се то десило приликом обавезних физичких активности, с

обзиром да није испуњен општи услов за грађанскоправну одго-

ворност за проузроковану штету, а то је противправност, нити по-

стоји узрочна веза између радње којом је проузрокована штета за

коју одговара тужени и штете у смислу узрока и последице, због

чега је првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1-2311/10 од

17. марта 2010. године)

Број 1/2011

85

СЕНТЕНЦЕ

1. СТВАРНО ПРАВО

Промена својинског режима

из државне у друштвену својину

Промена својинског режима из државне у друштвену својину

према важећим правним прописима није могућа.

(из пресуде Привредног апелационог суда 2 Пж-1892/10 (2009)

од 15. јула 2010. године)

Прибављање непокретности без сагласности

Републичке дирекције за имовину Републике Србије

Министарство нема својство носиоца права располагања ни

закупца на стану који је прибављен уговором закљученим супротно

члану 8а Закона о средствима у својини Републике Србије, без

сагласности Републичке дирекције за имовину Републике Србије,

све док се не изврши конвалидација предметног уговора.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2637/10 од

29. септембра 2010. године)

Забрана стицања права својине на добру у општој употреби

Не може се стећи право својине на некатегорисаном путу, који

представља добро у општој употреби, изградњом пословног објекта

на делу земљишта које обухвата катастарску парцелу уписану у

катастар непокретности као некатегорисани пут.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-2967/08 од 5. фебруара

2009. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

86

Стицање права својине од невласника

Не може се стећи право својине од невласника, у смислу члана

31. Закона о основама својинскоправних односа, на аутомобилу

који је прибављен на основу уговора о купопродаји закљученог са

физичким лицем које је оснивач правног лица које у оквиру своје

делатности ставља у промет аутомобиле, када уговор не садржи

никакве назнаке да је то физичко лице уговор закључило у својству

заступника правног лица.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-546/10 од

15. септембра 2010. године)

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

- УГОВОРИ

Ништавост уговора о купопродаји

Уговор о купопродаји непокретности који није оверен и на

који није плаћен порез на пренос апсолутних права није ништав, јер

се не ради о разлозима који уговор чине противним принудним

прописима, јавном поретку или добрим обичајима, у смислу члана

103. Закона о облигационим односима.

(из пресуде Привредног апелационог суда 6 Пж-2516/10 (2009)

од 27. октобра 2010. године)

Број 1/2011

87

- НАКНАДА ШТЕТЕ

Узрочна веза

Узрочна веза је однос између штете и радње или опасне ствари

или опасне активности којом је проузрокована штета за коју одго-

вара одговорно лице, у смислу последице и узрока, при чему се ра-

дња или опасна ствар или опасна активност појављују као узрок, а

штета као последица.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2311/10 од

17. марта 2010. године)

Накнада штете у виду амортизације возила

Тужени код кога се налазило тужиочево возило није одговоран

да тужиоцу накнади штету у виду амортизације возила, јер би вози-

ло по редовном току ствари било амортизовано и да се налазило код

тужиоца, а тужени би могао бити у обавези да тужиоцу накнади са-

мо штету насталу услед већег процента амортизације због неодгова-

рајућег чувања возила док се налазило код туженог, ако би тужилац

постојање такве штете доказао.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1358/10 од 18. ју-

на 2010. године)

Изгубљена добит и терет доказивања

Када тужилац није пружио доказе на околност прихода које је

иначе годишње остваривао пре штетног догађаја из обрта капитала,

па је вештак утврдио висину изгубљене добити на основу статисти-

чких података и пројектоване добити и прихода, а не по књигово-

дственим подацима тужиоца, применом правила члана 223. Закона

о парничном поступку о терету доказивања, тужилац није доказао

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

88

да је претрпео штету у виду изгубљене добити, те је тужбени захтев

за накнаду овог вида штете неоснован.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1363/10 од 3. нове-

мбра 2010. године)

Изгубљена зарада због губитка запослења

и подељена одговорност

Правило о подељеној одговорности из члана 192. став 1. Зако-

на о облигационим односима подразумева обавезу оштећеног да

смањи штету, па када се штета састоји у изгубљеној заради због

губитка запослења, оштећени је дужан да предузме радње на прона-

лажењу посла код другог послодавца и тако смањи проузроковану

штету, а ако не предузме такве радње, има право само на сразмерно

умањену накнаду.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-7067/140 од 1. ју-

на 2010. године)

Накнада измакле користи због

неоправданог одузимања робе

Оштећеном којем је неоправдано одузета роба припада право

на накнаду штете у виду измакле користи, односно добитка који се

могао основано очекивати према редовном току ствари, који, с

обзиром на трговачку делатност оштећеног, подразумева да је то

она штета коју тужилац трпи зато што робу није могао продати и из

тог посла извући корист коју редовно остварује у својој делатности,

док околност да је оштећени, након што му је роба одузета, закљу-

чио уговор о ороченом динарском депозиту није правно релевантна

чињеница, јер из ње не произилази да би орочавање средстава доби-

јених од продаје одузете робе било извршено и у претходном пери-

оду, да одузимање робе као штетна радња није извршено.

(из пресуде Врховног касационог суда Прев-267/10 од 4. нове-

мбра 2010. године)

Број 1/2011

89

Поступање државног органа по уредби за коју је утврђено

да није била у сагласности са Уставом и законом

Како су органи тужене Републике Србије у време доношења

решења којим је тужилац кажњен и којим му је изречена заштитна

мера одузимања предмета због учињеног прекршаја прописаног

уредбом Владе поступали у складу са одредбама уредбе која је била

на снази, то се не може сматрати да је њихов рад био незаконит и

неправилан, без обзира на чињеницу да је након доношења решења

одлуком Уставног суда утврђено да одредбе те уредбе нису биле у

сагласности са Уставом и законом, па с тога, иако је тужилац

претрпео штету, тужена Република Србија није одговорна да је

накнади, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1358/10 од 18. ју-

на 2010. године)

Урачунавање исплате накнаде штете

из колективног осигурања запослених

Запослени нема право на накнаду штете претрпљене на раду

или у вези са радом од послодавца у делу у којем је остварио

накнаду по основу осигурања које је послодавац закључио у корист

запосленог, и за које послодавац плаћа премију осигурања, сходно

члану 948. став 3. Закона о облигационим односима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-6991/10 од

3. децембра 2010. године)

Условна осуда и право на накнаду штете

због времена проведеног у притвору

Нема одговорности Републике Србије за евентуалну штету

коју је тужилац претрпео одређивањем и задржавањем у притвору,

када је разлог за одређивање и продужавање притвора била опасно-

ст од бекства и бојазан да ће тужилац као окривљени поновити кри-

вично дело, с обзиром да је за истоврсна дела већ правноснажно био

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

90

осуђиван на казну затвора, а сама чињеница да је тужиоцу као окри-

вљеном у кривичном поступку у којем му је био одређен притвор на

крају изречена условна осуда, не даје право тужиоцу на накнаду

нематеријалне штете због времена проведеног у притвору које је

дуже од изречене условне осуде.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-166/10 од 4. фебру-

ара 2010. године)

Захтев за накнаду штете због привођења ради саслушања

Привођење ради саслушања, сходно члану 226. став 9. Закони-

ка о кривичном поступку, не представља лишење слободе, и органи

државе су овлашћени да предузимају ову радњу, у складу са зако-

ном, па тужиоцу не припада право на накнаду нематеријалне штете

због нарушавања части и угледа по општим правилима садржаним у

Закону о облигационим односима, с обзиром да је за време његовог

привођење владала презумпција невиности, као и у кривичном по-

ступку који је затим отпочео, па је углед тужиоца био у потпуности

заштићен овом презумпцијом.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-6034/10 од

1. децембра 2010. године)

Вођење дисциплинског поступка

и право на накнаду штете

Тужилац који је правноснажном пресудом Дисциплинског

суда ослобођен од оптужбе да је извршио тежу повреду радне оба-

везе нема право на накнаду нематеријалне штете због тога што је

против њега вођен дисциплински поступак, у смислу члана 200.

Закона о облигационим односима, јер је у току тог поступка био

заштићен претпоставком невиности која је штитила његов углед.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1450/10 од

11. фебруара 2010. године)

Број 1/2011

91

- ЗАСТАРЕЛОСТ

Раскид уговора и повраћај цене

Када продавац који је примио исплату купопродајне цене

након пријема исплате раскине уговор, купац има право да му про-

давац врати исплаћени новац, са законском затезном каматом од

дана када је продавац примио исплату, а ово потраживање купца не

застарева у року који се односи на застарелост потраживања из

уговорног односа правних лица, из члана 374. Закона о облигацио-

ним односима, већ застарева у општем року застарелости, из члана

371. Закона о облигационим односима, јер се ради о потраживању

из неоснованог обогаћења, у смислу члана 210. став 2. Закона о

облигационим односима, а рок почиње да тече од дана раскида уго-

ворног односа, као дана када је отпао основ за исплату купопро-

дајне цене и када је настало потраживање купца на повраћај цене.

(из пресуде Привредног апелационог суда 6 Пж-2516/10 (2009)

од 27. октобра 2010. године)

Застарелост новчаних потраживања из радног односа

На новчана потраживања из радног односа која се састоје из

повремених давања која доспевају годишње или у краћим одређе-

ним размацима времена, а која су доспела пре почетка примене

Закона о раду из 2001. године, којим је први пут утврђена природа и

рок застарелости новчаних потраживања из радног односа, имају се

применити одредбе чл. 372. и 373. Закона о облигационим односи-

ма, које се односе на застарелост повремених потраживања.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-6384/10 од

24. новембра 2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

92

Регресни захтев по основу исплате породичних пензија

Потраживања Републичког фонда за пензијско и инвалидско

осигурање за накнаду штете на име исплате пензија према лицу које

је проузроковало инвалидност, телесно оштећење или смрт осигура-

ника, односно према лицу које одговара за проузроковану штету,

застарева у року од три године од дана када је тај Фонд извршио

исплату месечних давања на име пензија, сходно члану 372. Закона

о облигационим односима, јер потраживања по основу исплате

пензија спадају у повремена потраживања.

(из решења Привредног апелационог суда 6 Пж-3861/2010

(2009) од 18. новембра 2010. године)

Накнада нематеријалне штете на име душевних болова

због умањења опште животне активности

Сазнање тужиоца да се код њега јавила душевна болест пост-

трауматски стресни поремећај као последица присилне мобилиза-

ције и боравка на ратишту, као и за проценат умањења опште живо-

тне активности, који је утврђен вештачењем у току поступка, није

од пресудног значаја за одлучивање о приговору застарелости по-

траживања накнаде овог вида нематеријалне штете, будући да се

сазнање оштећеног за штету као почетак тока субјективног рока

застарелости, из члана 376. став 1. Закона о облигационим односи-

ма, не везује за моменат сазнања за дијагнозу болести и проценат

умањења опште животне активности, већ за сазнање о настанку

болести, њено постојање и облике испољавања, а како су се симпто-

ми болести посттрауматског стресног поремећаја код тужиоца јави-

ли по повратку са ратишта, настанком болести, као трајне штетне

последице, почео је да тече објективни рок застарелости од пет

година, из члана 376. став 2. Закона о облигационим односима, уну-

тар којег се једино може рачунати субјективни рок везан за сазнање

оштећеног за штету и одговорно лице, па како је тужба поднета по

истеку објективног рока, наступила је застарелост потраживања.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1932/10 од

20. октобра 2010. године)

Број 1/2011

93

Потраживање накнаде штете проузроковане

кривичним делом и одговорност државе

Привилеговано рачунање рокова застарелости потраживања

накнаде штете везано за време одређено за застарелост кривичног

гоњења, онда када је штета проузрокована кривичним делом, у сми-

слу члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, односи се

само на учиниоца кривичног дела којим је штета проузрокована,

као одговорног лица за то кривично дело и узроковану штету, а не и

на правно лице, односно државу према којој се примењује рок

застарелости потраживања накнаде штете регулисан чланом 376.

Закона о облигационим односима.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-2025/08 од 6. новембра

2008. године)

Потраживање накнаде штете

проузроковане кривичним делом

Уколико је штета проузрокована кривичним делом, чланом

377. Закона о облигационим односима прописан је дужи рок заста-

релости за остваривање потраживања накнаде штете, а то је време

одређено за застарелост кривичног гоњења, међутим, ови рокови те-

ку само у односу на штетника који за штету одговара по основу

кривице, док се у случају одговорности за другог рокови застаре-

лости рачунају према општем пропису из члана 376. Закона о обли-

гационим односима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-11461/10 од

8. децембра 2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

94

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО

Статусне промене друштвеног предузећа

Претходна сагласност Владе потребна је у сваком случају када

друштвено предузеће које послује већинским друштвеним капита-

лом доноси одлуке о статусној промени, па је ништава одлука о

статусној промени која је донета без претходне сагласности Владе.

(из пресуде Врховног суда Србије Узз-42/08 од 19. новембра

2009. године)

4. РАДНО ПРАВО

Право полицијског службеника на увећану зараду

Ранији Закон о унутрашњим пословима, као и важећи Закон о

полицији, омогућавају искључење примене општих радноправних

прописа о питању увећане зараде полицијских службеника, јер је

овим прописима увећана зарада уређена на посебан начин, због

карактера и специфичности послова Министарства унутрашњих по-

слова, тако да запослени остварују право на увећање коефицијента

зараде на начин и у висини прописаној тим законима, због чега је

неоснован тужбени захтев за исплату на име прековременог рада и

рада у дане државних и верских празника, када је тужиоцу био

увећан коефицијент за плату због посебних услова рада у односу на

коефицијенте за плате других државних службеника.

(из пресуде Врховног касационог суда РевII-810/10 од 14. окто-

бра 2010. године)

Број 1/2011

95

Накнада за прековремени рад полицијског службеника

Право полицијских службеника на увећање плате по основу

специфичних услова рада ове категорије запослених у државним

органима прописан је посебним законом, чиме је искључена приме-

на општих радноправних прописа, па је неоснован захтев полициј-

ског службеника за исплату накнаде за прековремени рад пропи-

сане Законом о раду.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2-1693/10 од

8. септембра 2010. године)

Право државног службеника на исплату

топлог оброка и регреса за годишњи одмор

Државни службеник нема право на исплату накнаде за исхрану

и регрес за годишњи одмор јер је до ступања на снагу Закона о

платама државних службеника и намештеника то било урачунато у

коефицијент плата државних службеника, а након тога исплата ових

накнада из радног односа није била уређена ни императивним

нормама радног законодавства ни аутономним изворима радног

права.

(из пресуде Врховног касационог суда РевII-810/10 од 14. окто-

бра 2010. године)

Одлучивање о праву државног службеника

на накнаду за одвојени живот

Основ за исплату накнаде за одвојени живот за државног

службеника представља само коначно и правноснажно решење о

признавању овог права донето у управном поступку на захтев

државног службеника, па се о самом праву на накнаду за одвојени

живот не може одлучивати у парничном поступку.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2-1693/10 од

8. септембра 2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

96

Накнада трошкова превоза ради посете породици

Државни службеник и намештеник који живи одвојено од своје

породице нема право на накнаду трошкова превоза ради посете

породици када се превози сопственим аутомобилом, већ ово право

има само у ситуацији када за превоз користи средства јавног сао-

браћаја, јер само у том случају трошкове може правдати реле-

вантним исправама (аутобуским картама и сличним).

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2800/10 од

27. октобра 2010. године)

Покретање кривичног поступка као разлог за

престанак радног односа радника

Министарства унутрашњих послова

Раднику Министарства унутрашњих послова може престати

радни однос ако престане да испуњава, односно ако се накнадно

утврди да није испуњавао неке од услова за пријем на рад у

државним органима, па како се на рад не може примити лице

против кога се води кривични поступак за кривично дело које се

гони по службеној дужности, основано је доношење решења о

престанку радног односа за радника Министарства унутрашњих

послова против кога је покренут такав кривични поступак, а на

правилност одлуке о престанку радног односа не утиче околност да

је кривични поступак касније обустављен.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2-1852/10 од 17. нове-

мбра 2010. године)

Распоређивање државних службеника

Државни орган у којем је дошло до смањења броја запослених

услед промена у организацији и методу рада, односно услед сма-

њења обима и укидања послова, није дужан да, пре доношења

одлуке ко ће од запослених остати распоређен на постојећа радна

Број 1/2011

97

места, а ко остати нераспоређен, пропише правила и критеријуме за

селекцију државних службеника, па да на основу њих одлучи о

статусу државних службеника, јер оваква обавеза није утврђена

законом.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1-723/10 од

3. марта 2010. године)

Терет доказивања постојања слободног радног места

За распоређивање државног службеника чије је радно место

укинуто на друго одговарајуће радно место није довољно да у

општем акту о организацији и систематизацији послова у државном

органу постоји друго радно место на коме се обављају послови за

које тај државни службеник испуњава потребне услове и који су

скоро исти као и послови на којима је пре радио, већ је потребно и

да се ради о радном месту које није попуњено, а терет чињеничне

тврдње и доказа да такво радно место постоји и да није попуњено

лежи на државном службенику, као тужиоцу у парници за поништај

решења којим му је утврђен статус нераспоређеног лица.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1-723/10 од

3. марта 2010. године)

Ослобађање од кривичне одговорности

и дисциплинска одговорност

Иако су у конкретном случају радња извршења кривичног дела

и радња извршења дисциплинског прекршаја идентичне, с обзиром

да су кривичноправна и радноправна (дисциплинска) одговорност

одвојене и да парнични суд није везан за ослобађајућу пресуду

кривичног суда, то једна иста људска радња може бити различито

вреднована са кривичноправног и радноправног гледишта, па је без

значаја за утврђење дисциплинске одговорности чињеница да је

тужилац у кривичном поступку ослобођен кривичне одговорности.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2-1622/10 од

8. септембра 2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

98

Изгубљена зарада због незаконитог престанка

радног односа и пасивно држање запосленог

када има могућност да оствари запослење

Запослени коме је незаконито престао радни однос има право

на накнаду штете у виду изгубљене зараде, а ако се пасивно држи

када има могућност да оствари запослење и тако смањи сопствену

штету, али то пропушта, постоји основ за снижење накнаде приме-

ном правила из члана 192. Закона о облигационим односима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-6762/10 од

17. новембра 2010. године)

5. СТАМБЕНО ПРАВО

Подстанарски статус

За признавање подстанарског статуса у поступку решавања

стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код

корисника средстава у државној својини потребно је постојање

закљученог уговора о закупу стана и да се за коришћење истог

плаћа закупнина, а не може се признати у подстанарски стаж

период коришћења стана на основу решења о привременом кори-

шћењу стана, за који су плаћани само трошкови одржавања стана.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2903/10 од

26. новембра 2010. године)

Сустанарски однос

Када је дошло до потпуног раздвајања простора који је пре

раздвајања био јединствена грађевинска и стамбена целина, чиме су

Број 1/2011

99

фактички издвојене две засебне стамбене јединице, са засебним

улазима, које су и коришћене као засебне стамбене јединице, без

постојања заједничких просторија, не постоји сустанарски однос

између корисника такве две стамбене јединице.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-3048/10 од

16. новембра 2010. године)

6. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

Повраћај административне таксе и надлежност суда

О захтеву за повраћај административне таксе наплаћене у

управном поступку одлучује надлежни орган управе, сходно члану

17. Закона о републичким административним таксама, у вези члана

10. Закона о пореском поступку и администрацији, па одлучивање о

овом захтеву не спада у судску надлежност.

(из решења Вишег суда у Београду Гж-8140/10 од 15. децембра

2010. године)

Уредно позивање на рочиште за главну расправу

Саопштавањем дана и часа одржавања наредног рочишта без

упозорења на последице недоласка на рочиште не може се сматрати

да је тужилац, односно његов пуномоћник био на законом прописан

начин позван, па није испуњен услов из члана 296. став 2. Закона о

парничном поступку за доношење решења којим се утврђује да је

тужба тужиоца повучена, ако тужилац, односно његов пуномоћник

не приступи на заказано рочиште.

(из решења Вишег суда у Београду ГжI-100/10 од 10. новембра

2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

100

Одбијање предлога за враћање у пређашње стање

и дозвољеност ревизије

Није дозвољена ревизија против решења другостепеног суда

којим се потврђује решење првостепеног суда о одбијању предлога

за враћање у пређашње стање, сходно члану 412. став 1. Закона о

парничном поступку, јер решење којим је одбијен предлог за враћа-

ње у пређашње стање није решење којим се поступак правноснажно

завршава, па оправданост разлога за пропуштање рочишта не може

бити предмет оцене ревизијског суда.

(из решења Врховног суда Србије Рев-1826/08 од 6. новембра

2008. године)

Доказ о месту пребивалишта

Уверење о пребивалишту није једини доказ о месту пребива-

лишта одређеног лица, па се постојање ове чињенице може утвр-

ђивати и другим доказима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-7297/10 од

4. новембра 2010. године)

Пресуда на основу признања и трошкови поступка

Суд је овлашћен да одмах по пријему поднеска којим је

тужени у целости признао тужбени захтев донесе пресуду којом се

усваја тужбени захтев (пресуда на основу признања), без одржавања

већ заказаног рочишта, па за вођење парнице нису потребни

трошкови који се односе на приступ пуномоћника тужиоца на то

рочиште и тужилац нема право на накнаду тих трошкова.

(из решења Вишег суда у Београду Гж-6602/10 од 10. новембра

2010. године)

Број 1/2011

101

Неблаговремено поднето образложење жалбе

Неблаговремено поднето образложење жалбе суд не узима у

разматрање, у смислу члана 366. став 3. Закона о парничном посту-

пку.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2867/10 од

27. октобра 2010. године)

Дозвољена ревизија у радном спору

Парница за поништај решења којим је државном службенику

утврђен статус нераспоређеног лица не представља спор о засни-

вању, постојању и престанку радног односа, па у овој парници није

дозвољена ревизија.

(из решења Врховног касационог суда Рев2-1941/10 од

1. децембра 2010. године)

Пуномоћје за подношење предлога за понављање поступка

Адвокату је потребно посебно пуномоћје за подношење пре-

длога за понављање поступка.

(из решења Вишег суда у Београду ГжI-111/10 од 14. октобра

2010. године)

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

102

7. УПРАВНО ПРАВО

Последице заснивања одлуке на ставовима правне теорије

Првостепени и тужени орган приликом доношења управних

аката не могу се позивати на ставове појединих аутора из њихових

стручних радова или на ставове лица која су учествовала у писању

текста закона који се у конкретној ситуацији примењује, с обзиром

да такви ставови не представљају извор права, али ово, само по

себи, не чини управни акт незаконитим.

(из пресуде Управног суда 8 У-10718/10 (2009) од 27. априла

2010. године)

Управни спор против решења којим се ускраћује

давање информације од јавног значаја

Недозвољена је тужба у управном спору против решења орга-

на власти којим се ускраћује стављање на увид документа који

садржи тражену информацију од јавног значаја, односно ускраћује

издавање копије документа, у смислу Закона о слободном приступу

информацијама од јавног значаја, јер се против оваквог решења

може изјавити жалба Поверенику за заштиту информација од јавног

значаја, а управни спор се може покренути против решења повере-

ника.

(из решења Управног суда 20 У-8035/10 (2009) од 5. новембра

2010. године)

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

34(497.11)

БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;

главни и одговорни уредник Иван Поповић. -

195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2010, бр. 1- . -

Београд : Републичко јавно правобранилаштво,

195?-1990; 2010- (Београд : Управа за заједничке

послове републичких органа). - 21 cm

ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно

правобранилаштво)

COBISS.SR-ID 101988364