Антон Павливич Чехов

Трагичар од невоље

(Из Ладањског живота)

Шаљива игра у једном чину

ЛИЦА Иван Иванович Толкачов, отац породице.

Алексеј Алексејевич Мурашкин, његов пријатељ.

Радња се дешава у Петрограду, у Мурашкиновом стану. Мурашкинов кабинет. Тапецирани намештај. Мурашкин седи за писаћим столом. Улази

Толкачов, држећи у рукама стаклену куглу за лустер, дечји бицикл, три

кутије са шеширићима, велики завежљај с одећом, мрежу с пивским флашама, и мноштво пакетића. Он тупо гледа око себе и, изнемогао,

спушта се на софу.

МУРАШКИН: Здраво, Иване Иваничу! Баш ми је драго. Откуд ти? ТОЛКАЧОВ (тешко дишући) Рођени, мили мој... Нешто бих те замолио...

Преклињем те, позајми ми до сутра револвер. Буди пријатељ! МУРАШКИН: Шта ће ти револвер?

ТОЛКАЧОВ: Потребан ми је... Ох, боже!... Дај ми воде... Брже! Потребан ми је... Ноћас ћу морати да путујем кроз мрачну шуму, па... за сваки случај.

Позајми ми га, тако ти бога! МУРАШКИН: Лажеш ме, Иване Иваничу! Каква, до ђавола, мрачна шума?

Сигурно си нешто наумио? По лицу ти видим да смераш нешто рђаво! Шта ти је? Да ти није зло?

ТОЛКАЧОВ: Чекај, пусти ме да предахнем... Ох, боже! Уморио сам се као

пас. Свака ме кошчица боли, као да су од мене направили ражњиће. Не могу више да издржим. Буди пријатељ, не питај ме ништа, не тражи

појединости... дај ми револвер! Преклињем те! МУРАШКИН: Хајде, доста! Иване Иваничу, откуд ти та малодушност? Глава

породице, државни саветник! Срам те било. ТОЛКАЧОВ: Каква глава породице? Ја сам мученик! Теглећа марва, црнац,

роб, подлац који се још нечем нада, па оклева да се убије! Ја сам шмоља, тикван, идиот! Зашто живим? Због чега? (Скаче) Хајде, кажи ми, због чега

живим? Чему тај бескрајни ланац моралних и физичких патњи? Кад је човек мученик идеје, то још разумем, али бити мученик ђаво би га знао

чега, женских сукања и лустерских кугли, не! Најлепша хвала! Не, не, не! Доста ми је! Доста!

МУРАШКИН: Не вичи, суседи све чују! ТОЛКАЧОВ: Нека чују, свеједно ми је! Ако ми ти не даш револвер, даће ми

га друти, тек мене више неће бити међу живима! То је свршена ствар!

МУРАШКИН: Чекај, откинуо си ми дугме. Причај хладнокрвно. Ипак не разумем зашто ти је живот тако дојадио?

ТОЛКАЧОВ: Зашто? Питаш: зашто? Добро, рећи ћу ти! Изволи! Испричаћу

ти све, па ће ми, можда, лакнути на души. Да седнемо. Дакле, слушај... Ох,

боже, угушићу се!... Примера ради, узмимо данашњи дан. Узмимо. Као што ти је познато, од десет до четири диринчим у канцеларији. Врућина,

запара, муве и невиђени, брајко мој, хаос. Секретар узео одсуство. Храпов се жени, а канцеларијска ситнурија пошашавила за летњиковцима,

љубавним авантурама и аматерским представама. Сви неиспавани, исцрпени и попијени тако да нису ни за шта... Дужност секретара обавља

субјекат глув на лево уво и, уз то, заљубљен; странке полуделе, сви некуд журе и јуре, љуте се и прете, једном речју, дар-мар који се не да описати.

Збрка и паклена галама. А посао одвратан дозлабога: једно те исто, стално једно те исто, обавештење, представка, обавештење, предетавка...

једноличан као морска пучина. Просто, разумеш ли, да ти очи искоче. Дај ми воде... Излазиш из канцеларије потпуно сломљен и исцрпен, ред би био

да ручаш, па да се извалиш и спаваш, али не!... не заборави да си на ладању, то јест роб, изволи трчи као пасји син и извршавај наруџбине. Код

нас на ладању уврежио се диван обичај: кад неко иде у град, свака шуша,

а да и не говоримо о његовој супрузи, има право и власт да му наметне сијасет наруџбина. Жена тражи да свратиш до модискиње и да је изгрдиш

што је хаљина у струку широка, а у раменима уска; Соњечки треба заменити ципеле, свастици купити светлоцрвену свилу по мустри за

двадесет копејки и три аршина пантљике... Чекај само, одмах ћу ти прочитати. (Вади из џепа цедуљицу и чита) Лустерску куглу; фунту сувих

кобасица; каранфилчића и цимета за пет копејки; рицинусово уље за Мишу; десет фунти ситног шећера; донети од куће бакарни лавор и аван

за шећер; карболне киселине, персијског прашка, пудера за десет копејки; двадесет боца пива; есенције за сирће и стезник m’lle Шансо број

осамдесет два... ух! И донети Мишин јесењи капут и каљаче. То је наредба жене и породице. Сад наруџбине драгих познаника и суседа, ђаво их

понео. Код Власиних је сутра Волођин имендаи, па му треба купити бицикл; потпуковниковица Вихрина је у другом стању, па тим поводом

ваља свакодневно свраћати до акушерке и молити је да дође. И тако даље

и тако даље. У џепу имам пет цедуљица, а марамица ми је сва у чворовима. И тако, мој брајко, у паузи између канцеларије и воза трчиш

по граду као пас, исплазивши језик, трчиш, трчиш и живот проклињеш. Из радње у апотеку, из апотеке до модискиње, од модискиње у месарницу, а

затим поново у апотеку. Овде се спотакнеш, тамо изгубиш новац, на трећем месту заборавиш да платиш, па јуре и вичу за тобом, на четвртом

станеш некој дами на шлеп... фуј! Од силног трчкарања помахниташ, оно те тако изнури да ти потом целе ноћи кости пуцкетају и све сањаш

крокодиле. Најзад, извршио си све наруџбине, купио си све што је требало, али како све то сада улаковати? Како, на пример, сместити

заједно тешки бакарни аван и тучак и лустерску куглу, или карболну киселину и чај? Како упаковати заједно пивске боце и овај бицикл? То је

робијашки посао, задатак за мозак, ребус! Ма колико разбијао главу; ма колико мудровао, на крају крајева, нешто ћеш ипак разбити и изгубити, а

на станици и у вагону стајаћеш раскречених ногу и раширених руку,

брадом придржавајући какав завежљај, затрпан кесама, кутијама и осталим дрангулијама. А кад воз крене, цутници ће почети да разбацују

твој пртљаг на све стране: својим стварима заузео си туђа места. Вичу,

позивају кондуктера, прете да ће те избацити, а теби не остаје ништа

друго него да ћутиш! Стојиш и само трепћеш као испребијани магарац. Сад слушај даље. Стижеш у свој летњиковац. После толиких мука ред би био

да нешто попијеш, да се наједеш и чврсто заспиш, зар не? Али ништа од тота. Твоја супруга већ одавно вреба. Тек што посрчеш супу, зграбиће те,

раба божјега, за врат и... изволи бирај: воља те на какву аматерску приредбу, воља те на игранку. Протестовати не смеш. Ти си муж, а реч

„муж" у преводу на ладањски језик значи животињу која се може јахати и товарити до миле воље, без страха од интервенције друштва за заштиту

животиња. Идеш и буљиш у „Скандал у племенитој породици" или какву „Мотју", пљескаш по женином наређењу и пропадаш, пропадаш, пропадаш

и само чекаш кад ће те ударити кап. А на игранци гледај како се игра и проналази каваљере за жену, а ако их нема, онда изволи, па сам играј

кадрил. Вратиш се после поноћи из позоришта или с игранке и више ниси човек, већ бескорисна стрвина. Али, ево, најзад си стигао до циља: свукао

си се и легао у кревет. Одлично, затвори очи и спавај... Све је тако лепо,

поетично и толло, разумеш ли, ни деца у суседној соби не дрече, ни жене нема, а савест ти је чиста... шта ћеш више. Таман задремаш, кад

одједном... Кад одједном чујеш: дзз!... Комарци! (Скаче) Комарци, проклети били, ђаволи, комарци! (Прети песницама) Комарци! Казна

божја, инквизиција! Дзз!... Зуји жалостиво и тужно, као да моли за милост, али ће те, скот, тако ујести да ћеш се затим цео сат чешати. И пушиш, и

убијаш их, и покриваш се преко главе, али спаса нема! На крају крајева, дигнеш руке и препустиш се судбини: ждерите, проклетници! Још се ни на

комарце ниси навикао, кад ето нове божје казне: у салону супруга са својим тенорима почиње да учи романсе. Дању спавају, а ноћу се спремају

за аматерске концерте. О, боже! Тенори су напаст с којом се никакви комарци не могу поредити. (Пева) „Не реци да си младост изгубила...", „Ја

очаран пред тобом поново стојим..." О, ниткови! Душу су ми појели! Да бих се макар мало заштитио, прибегавам следећем трику: прстом се лупкам по

слепоочници крај ува. И тако до четири ујутру, све док се не разиђу. Ох,

дај ми, брате још воде... Не могу... Затим тако неиспаван, устајеш у шест и... марш на станицу, на воз. Хрчиш, плашиш се да не закасниш, а напољу

блато, магла, зима, брр! А кад стигнеш у град, хајде Јово наново. Тако ти је то, брате. Пасји живот, кажем ти. Такав живот ни непријатељу не бих

пожелео. Разболео сам се, разумеш ли! Гушење, горушица, вечито се нечег плашим, желудац ми не вари, пред очима ми мутно... Веруј ми, постао сам

психопата... (Осврће се окс себе) Ово нека остане међу нама... Спремам се да одем до Чечота или Мержејевског. Са мном ти, брате, нису чиста посла.

Понекад тако, кад побеоним и помахнитам док комарци уједају или тенори певају, одједном ми се смркне пред очима, одједном скочим, трчим као

суманут по целој кући и вичем: „Жедан сам крви! Крви!" И, заиста, у таквим тренуцима дође ти да некога боцнеш ножем или треснеш столицом

по глави. Ето до чега доводи ладањски живот! И нико те не жали, нико не саосећа с тобом, као да је све то потпуно нормално. Чак се и смеју. Али

схвати, ја сам животиња, ја хоћу да живим! То није водвиљ, већ трагедија!

Чуј, ако нећеш да ми даш револвер, сажали се бар мало на мене! МУРАШКИН: Па жао ми је.

ТОЛКАЧОВ: Видим како вам је жао... Збогом. Идем по харинге, кобасице...

остала ми је још и паста за зубе, а затим на станицу.

МУРАШКИН: Где ти је летњиковац? ТОЛКАЧОВ: На Сувој речици.

МУРАШКИН (радосно) Ма немој? Чуј, знаш ли тамо Олгу Павловну Финберг?

ТОЛКАЧОВ: Знам. Чак је и познајем МУРАШКИН: Ма шта кажеш? Каква случајност! Баш као поручено, како је

то лепо од тебе... ТОЛКАЧОВ: Шта то?

МУРАШКИН: Рођени, мили мој, можеш ли ми испунити једну малу молбу? Буди пријатељ! Хајде, дај часну реч да ћеш ми то учинити!

ТОЛКАЧОВ: Шта то? МУРАШКИН: Не по морању, већ из пријатељства! Преклињем те, рођени

мој. Прво, поздрави Олгу Павловну и кажи јој да сам жив и здрав и да јој љубим ручицу. Друго, понеси јој једну стварчицу. Поручила ми је да јој

купим ручну шиваћу машину, а нема ко да јој је однесе... Понеси јој, мили

мој! И, узгред, о једном трошку, и овај кавез с канаринцем... само опрезно, да се не сломе враташца... Што ме тако гледаш?

ТОЛКАЧОВ: Шиваћа машина... канаринац с кавезом... штиглићи, зебе... МУРАШКИН: Иване Иваничу, шта ти је? Зашто си поцрвенео?

ТОЛКАЧОВ (лупајући ногама) Дај ту машину! Где ти је кавез? Узјаши и ти! Поједи човека! Растргни га! Дотуци га! (Стежући песнице) Жедан сам крви!

Крви! Крви! МУРАШКИН: Полудео си!

ТОЛКАЧОВ (прилазећи му) Жедан сам крви! Крви! МУРАШКИН (престављен) Полудео је! (Виче) Петрушка! Марја! Где сте?

Људи, спасавајте! ТОЛКАЧОВ (јурећи га по соби) Жедан сам крви! Крви!

Завеса