Razgovor između Anne Somers Cocks i Samuela Jonesa 

 DIJALOZI ZA NOVO STOLJEĆE

Rasprave o konzervaciji kulturne baštine u svijetu koji se mijenja

Međunarodni Institut za Restauriranje Povijesnih i Umjetničkih Djela. Autorska prava IIC 2010. 

“Živimo za sebe a ne za svoje pretke ili potomke ” Christopher Larch, Kultura narcizma

Christopher  Larch  kaže  da  je  narcizam  tipičan  za  “društva  koja  su  izgubila  zanimanje  za  budućnost“. Nešto konstruktivniji pogled daje povjesničar David Lowenthal u svom članku “Upravljanje budućnošću” (Stewarding the Future), izlažući da međugeneracijska pravednost “…nije samo pravedna, ona pomaže u promoviranju  društvene  stabilnosti  i  uspješne  politike  u  sadašnjosti  ”  (američki  časopis  Upravljanje baštinom,  CRM  Journal  of  Heritage  Stewardship,  ljeto  2005.).  On međutim  nastavlja  da  je  u  većini društava upravljanje izgubilo osnovu u proteklih 50 godina. „To je preokret od trajnog k prijelaznom koji je već počeo u prethodnoj generaciji.” 

Ako su ova dva autora u pravu to predstavlja važne implikacije za očuvanje kulturne baštine, što je često okarakterizirano  kao  očuvanje  prošlosti  za  budućnost.  Ako  nismo  zainteresirani  za  budućnost,  onda nismo  zainteresirani  ni  za  to  da  prenesemo  nešto  od  vrijednosti  u  budućnost,  te  samim  tim  nismo zainteresirani  za  prošlost…ili  za  restauraciju.  Konzervacija  i  restauracija  nagovještavaju  bar  težnju  k trajnosti,  a  ne  fokusiraju  se  na  prolazno.  Život  u  sadašnjosti  ostavlja malo  prostora,  ili  sredstava,  za razmatranje očuvanja baštine. Zaista, ako su ova dva autora točno opisali naše trenutne brige ne treba nas čuditi činjenica da očuvanje kulturne baštine gubi osnovu i podršku. 

Ovo, naravno,  također  ima  značajne  implikacije. David Lowenthal  je  istaknuo da “društvena  struktura zahtijeva postojane zajednice, entitete koji nadživljavaju  individualne životne vjekove  i povezuju nas  s baštinom predaka kao i sa onim što ostavljamo potomcima”. On ističe da je ovaj koncept svuda oko nas i citira Emile Durkheim, “Govorimo jezikom koji nismo stvorili; koristimo  instrumente koje nismo  izumili; prisvajamo prava koja nismo uspostavili. Svaka generacija nasljeđuje ostavštinu  znanja koje nije  sama prikupila. Ovakve različite prednosti civilizacije dugujemo društvu” i poštujemo ih jer pridonose kvaliteti i vrijednosti  naših  života.  I možda  svako  od  nas  instinktivno  zna  da  radeći  za  budućnost  postaje  dio prošlosti…i  poštovanjem  i  prepoznavanjem  prošlosti  osiguravamo  svoje  mjesto  u  kontinuumu, kolektivnom  identitetu  koji  nadilazi  nacionalizam.  Očuvanje  baštine  je  formaliziran  i  ključan  dio prepoznavanja i osiguranja kontinuiranog vrednovanja prošlosti. 

Kako možemo pomiriti ova dva pogleda koja dramatično utječu na konzervacijsku praksu  i podršku za pokušaje očuvanja? Prvi pogled promovira  ideju o  tome da se više ne može brinuti ni o  čemu osim o bliskoj  budućnosti.  Drugi  daje  vrijednost  prošlosti  i  budućnosti  kao  ključnima  za  zdravu  sadašnjost. Možda  se  odgovor  ne  nalazi  ni  u  prvom  ni  u  drugom  pogledu,  već  negdje  između,  s  konzervacijom baštine u glavnoj ulozi u definiranju vrijednosti i značenja naših života. 

Za ovaj događaj IIC se želio vratiti korak unazad i sagledati polje očuvanja baštine u mnogo općenitijem smislu  od  uobičajenog  te  istražiti  zašto  se  ova  profesija  čini  posebno  podložnom  smanjenju  budžeta tijekom  ekonomskih  kriza,  kao  što  je  ova  koju  trenutno  proživljavamo  širom  svijeta. Neki  bi  rekli  da konzervacija kao profesija nema dovoljan utjecaj jer nije „velika“ kao neka druga polja istraživanja. Drugi bi rekli da smo izolirani i da se ne trudimo dovoljno približiti ostalim interesnim skupinama i informirati ih o vrijednosti našeg rada. Neki drugi bi pak rekli da nismo bili voljni uključiti ostale u donošenje odluka te stoga oni nemaju ni razumijevanja ni  investicija koji vode podršci.  Ili  je u pitanju kombinacija ovih  i nekih drugih razloga? Da li je očuvanje baštine luksuz ili potreba? Koliko će ova ekonomska kriza oštetiti konzervaciju  i  koje  lekcije  ćemo  naučiti  i  primijeniti  u  slijedećem  ciklusu  ekonomskih  problema?  Da bismo  istražili  ova  i mnoga  druga  pitanja  IIC  je  zamolio  Annu  Somers  Cocks,  osnivačicu  i  urednicu časopisa The Art Newspaper, te Samuela Jonesa iz istraživačke kompanije Demo, koautora vrlo utjecajne publikacije “Ovo je materijalni svijet: Briga za javno mnijenje”(It's a Material World: Caring for the Public Realm), da sudjeluju u diskusiji o tome da li je konzervacija u krizi ili ne, te kako možemo napredovati u promoviranju  šire vrijednosti onoga  što konzervatori  stručnjaci  rade. Nadamo  se da  ćete  se priključiti ovoj raspravi i prenijeti vrijednosti očuvanja baštine širom sveta. 

Jerry Podany, predsjednik IIC 

IIC se želi zahvaliti sponzorima ovog događaja na velikodušnoj podršci “Dijalozima za novo stoljeće”, inicijativi IIC‐a koja traži poveznicu između očuvanja baštine i problema i briga suvremenog svijeta. 

 Jimu Blacku – izdavačka kuća Archetype i  Međunarodnim Akademskim Projektima International Academic Projects 

Stuartu Welchu i Steveu Burkeu – tvrtki Conservation by Design Viktorija i Albert muzeju 

na prostoru za održavanje sastanka i posebno  na pomoći Cherry Palmer i Sandre Smith 

te Međunarodnim Akademskim Projektima International Academic Projects Ltd. 

  

Ova diskusija održala se 28. siječnja 2010. u auditoriju Hochhauser u  Sackler centru pri muzeju Viktorija i Albert muzeju, London 

   

KONZERVACIJA U KRIZI Promoviranje vrijednosti našeg rada 

 

Razgovor između Anne Somers Cocks i Samuela Jonesa 

 

Anna Somers Cocks (ASC):  Započet ću s objašnjenjem zašto časopis The Art Newspaper uključuje 

konzervaciju na svojim stranicama, jer sam zamoljena da to učinim. Obično imamo oko dvije stranice o 

konzervaciji u svakom izdanju i to od samog početka. Razlog je u tome što je časopis The Art Newspaper 

zasnovan na  ideji koju  je prvobitno osmislio Umberto Allemandi  iz Torina,  izdavač časopisa  Il Giornale 

dell'Arte prije negoli je The Art Newspaper postojao, i on je obrađivao konzervaciju jer je to veoma važan 

i dugoročan posao u  Italiji. Tamo  se nalaze neki od  istaknutih  instituta kao  što  je Opificio delle Pietre 

Dure  i Restauratorski  laboratoriji u Firenci, a konzervacija  je trenutno dio pogonske snage umjetničkog 

svijeta u  Italiji. To  je nešto što  je usvojeno  i od strane talijanske vlade kao dio njihove vanjske politike. 

Oni  šalju  konzervatore  u  zemlje  s  kojima  osjećaju  povijesnu  povezanost.  Na  primjer,  oni  će  poslati 

konzervatore u Armeniju da pomognu konzervaciji građevina  i freski zbog obilježavanja 500. godišnjice 

tiskanja  prve  knjige  na  armenskom  jeziku  u  Veneciji.  Ali  oni  također  šalju  konzervatore  da  učvrste 

političke veze i otvore tržište. To je sasvim drugačiji stav prema konzervaciji od strane vlade; oni vide ovu 

profesiju kao potencijal za izvoz. 

 

Kada  sam  osnovala  časopis  The  Art  Newspaper    1990.  godine  automatski  sam  uvrstila  stranice  o 

konzervaciji  jer  sam  smatrala da ona predstavlja  ključni dio  svijeta umjetnosti  i  arheologije, muzeja  i 

arhiva, povijesti i razumijevanja svijeta. Ali nije bila potpuno istražena ni objašnjena. Stvari su se znatno 

promijenile od tada. Reći ću vam ukratko što smo nedavno imali u časopisu The Art Newspaperu, a što je 

povezano  s  našom  raspravom.  Pitanje  komunikacije  će  se  postaviti  večeras  i  naša  novinarka  Emily 

Sharpe nalazi da su ovi primjeri zanimljivi  jer potiču  interes koji nadilazi konkretan predmet rasprave  i 

zalazi u polje drugih disciplina. 

Jedan od izvještaja govori o upotrebi konzervatorskih vještina u dokazivanju da je navodni «Bizantinski 

kodeks» sa Sveučilišta u Chicagu zapravo falsifikat iz 19. stoljeća. Joseph Barabe s poznatog Istraživačkog 

Instituta McCrone u Illinoisu i restauratorica rukopisa Abigail Quandt iz Walters Art muzeja, su analizirali 

boje koja su bile upotrijebljene i mogli su pokazati, uz pomoć raznih analitičkih instrumenata, da boja 

potječe iz 19. stoljeća. 

Fotografija: Evanđelje po Marku. Istraživački centar specijalnih kolekcija,  biblioteka Sveučilišta u Chicagu, Ms. 972. 

 

Postoji  i  zanimljiva  priča  o  podmornici  iz  građanskog  rata  s  obale  Južne  Karoline  u  SAD‐u,  gdje  je 

proučavano  željezo  i  gdje  su  razvijene  lužnate otopine pod  velikim pritiskom u  svrhu brzog očuvanja 

velikog broja  željeznih objekata. Primjer dobre  komunikacije  je dao  glavni  konzervator ovog projekta 

izjavivši slijedeće: “Željezo ne želi biti željezo; ono želi biti nešto drugo”  ‐  jezgrovit način za opisivanje 

težnje željeza za vraćanjem u prirodno stanje, koje je zapravo oksid. 

Tu  je  i priča o pomoći očuvanja pećinskog slikarstva u Utahu  i nastojanjima za zaštitu od prašine koju 

stvaraju naftne bušotine u blizini. 

 

                    Fotografija: John Catron 

Postoji  i vrlo  lijepa priča povezana s muzikologijom, o  čembalo  iz Napulja  iz 18. stoljeća na kojemu se 

tijekom  konzervatorskog  zahvata otkrilo da  su  žice gornje  klavijature  izrađene od  crijeva, dok  su  žice 

donje  klavijature metalne.  Razlog  za  ovo  je  u  tome  što  su  glazbene  drame  tog  vremena  zahtijevale 

kvalitetu  tona žice od crijeva za pratnju  rustičnih elemenata drame, dok su aristokrate na sceni pratili 

zvukovi metalnih žica, tako da je ovo bio takozvani „klasni“ čembalo i jedno od samo dva postojeća. Rad 

konzervatora je otkrio ovu fascinantnu činjenicu. 

(www.demos.co.uk/publications/materialworld)   

 

Sam, nedavno ste objavili ovu knjigu u kojoj postavljate neka od osnovnih pitanja konzervacije, počevši s: 

Da li je baština bitna? Ako jest, da li su konzervacija i restauracija te baštine bitne? Možete li reći nešto o 

tome? 

Samuel Jones (SJ):   Smatram da  je ključna riječ u ovim pitanjima „bitno“. Bitno kome, pod kojim 

okolnostima  i  zašto? Kao  što  znate ovaj pamflet  je napisan u  kontekstu prijetnji  zatvaranjem mnogih 

tečajeva iz konzervacije, kao što je “Centar za konzervaciju tekstila” (Textile Conservation Centre) koji je 

nažalost  zatvoren  (www.theartnewspaper.com/articles/Crisis‐in‐conservation‐programmes‐as‐another‐

UK‐course‐closes/18556). Mislim da su ključni razlozi ovih nedavnih zatvaranja u tome što se očuvanje 

baštine  nije  uklopilo  u  ekonomiju  visokog  obrazovanja  u  tom  trenutku.  Štoviše,  nije  bilo  dovoljno 

podrške:  posebice  nije  postojala  nikakva  politika  podrške  za  konzervaciju.  Kada  je  u  pitanju  briga  za 

baštinu mislim da  još uvijek nismo shvatili koliko  je baština kao cjelina bitna,  ili bi  trebala biti bitna, u 

političkom smislu. U posljednjem desetljeću  je utrošeno dosta vremena na ukazivanje koliko  je baština 

bitna u ekonomskom smislu… bitan utjecaj koji  ima na društvo. Ali previše fokusiranja na bitan utjecaj 

nas može omesti. Kada smo proučavali utjecaj baštine naišla sam na arhiv sa sjeveroistoka Engleske od 

kojeg  je  zatraženo  da  opravda  svoj  rad  u  ekonomskom  smislu:  “Da  biste  dobili  sredstva  ove  godine, 

pokažite  koliko  pridonosite  lokalnoj  ekonomiji”  ‐  bilo  ono  što  je  zatraženo  od  njih.  Visoko  obučeni 

arhivisti,  koji nisu bili ekonomisti, bili  su natjerani da dokažu  svoju  vrijednost u ekonomskom  smislu. 

Ograničeni na  tako  čisto  ekonomsku  točku  gledišta  jedino  što  su  zaista mogli dokazati  jest da  arhivu 

treba srušiti i izgraditi tematski park na tom mjestu jer park više doprinosi ekonomiji. Poanta je u tome 

da,  iako su utjecaji koje dobivamo od kulture značajni, oni se neće manifestirati ako ponuđena kultura 

nije privlačna i ljudi ne reagiraju na nju. 

Da se vratimo na koncept “bitnog”, zaokupila me jedna vrlo jednostavna formulacija. Imamo baštinu na 

jednoj  strani  i  kreativnost  na  drugoj.  Kreativnost  je  osnova  formiranja  novih  pogleda,  napretka. Ona 

mora doći odnekud, mislim da  je  to naše prikupljeno  znanje  i  iskustvo  kao pojedinaca  i  kao društva. 

Ukoliko  ne  brinemo  o  baštini  nećemo  imati  na  što  odgovoriti  i  sve  ono  što  proizlazi  iz  kreativne 

ekonomije i inovacija biti će izgubljeno. 

ASC:  Mogu  li  osporiti  tu  tvrdnju?  Željela  bih  sugerirati  da  je  tolika  briga  o  baštini  zapravo  znak 

dekadencije. Prisjetite se New Yorka u periodu njegovog najvećeg   širenja, kada se nitko nije dvoumio 

srušiti bilo koju zgradu, osim ako u pitanju nije bila neka glavna povijesna građevina. Prisjetite se Pekinga 

danas kada se velikom brzinom ruše stare kineske kuće. Može se raspravljati o tome što je dekadencija a 

što nadmoć. 

SJ : Jedna od zanimljivih stvari vezanih za Peking jest podatak da se dosta novca izdvaja za restauraciju 

hutonga (tradicionalnih ulica  i prolaza tipičnih za Peking), a razlog za to  je očigledan. Da ste putovali u 

Kinu prije 15 godina dobili biste jednostavnu, čistu, vizualno neprivlačnu vizu. Danas se na vizi nalazi slika 

Kineskog zida. Ovo je značajan preokret. Kina je shvatila da njena baština nije samo pokretač turizma već 

i  dio  političke  privlačnosti.  Shvatila  je  važnost  baštine  u  modernim  uvjetima  i  modernom  svijetu. 

Restauracija nije znak dekadencije, već znak mudrosti.  

ASC: Dakle,  Kinezi  su  shvatili da  je baština pokretač  turizma. Mislim da  svi  razumijemo da ona  ima 

ekonomski faktor. Ali, također ste rekli da  ima  i političku važnost. Da  li baština  ima političku važnost u 

Velikoj Britaniji, Europi, Americi, recimo na Zapadu? 

SJ: Da, mislim da ima, i to iz brojnih razloga, odnosno mislim da bi trebala imati. Prije nekoliko godina su 

Ministarstvo  Zajednice  (Department  of  Community)  i  lokalne  vlasti  izdale  izvještaj  naslova  „Naše 

zajedničke budućnosti“  („Our  Shared  Futures“).  Sadržavao  je 170  stranica  teksta napisanog od  strane 

vrlo  pametnih  ljudi  koji  su  istraživali  kako  se  naše  zajednice  mogu  bolje  slagati  i  učiti  o  drugim 

zajednicama oko njih, te kako ćemo formirati nove zajednice. Kada bi ste tražili riječi koje se odnose na 

umjetnost,  kulturu  i  baštinu,  u  ovom  dokumentu  ih  ne  biste  puno  pronašli.  Očigledno,  ovdje 

izostavljamo  nešto  važno.  Naše  društvo  danas  je  društvo  pridošlica,  izmiješanih  zajednica,  mnogo 

različitih  ljudi  koji  sa  sobom  donose  stvari  proizašle  iz  njihovog  osobnog  naslijeđa.  Ukoliko  ne 

razumijemo  vještine  i  pristupe  kojima  odgovaramo  na  sve  te  različite  oblike  baština,  nemamo  velike 

šanse za budućnost i stvaranje novog početka. Dobar primjer ovog izazova jest projekt na kojem radim, a 

koji prati baštinu infrastrukture javnih dobara, kanale, napuštene željeznice i stare putove. Zanimljivo je 

da i kada se više ne koriste i čak kada više nisu tu, oni i dalje upravljaju našim poimanjem javnog dobra. 

Možda su i izašli iz upotrebe, ali i dalje utječu na nas i na zajednicu. Razlog zašto su dva grada povezana 

može biti u njihovoj industrijskoj prošlosti. Primjer je bangladeška zajednica  u Tiptonu, vrlo siromašnom 

dijelu Birminghama.  To  je priča o  staroj  slavi.  Tamo  se nalaze napuštene  tvornice  koje  su  se nekada 

oslanjale na  kanal,  ali  koje  su mu  sada okrenule  leđa.  Taj  kanal  vijuga predjelom, nekada povezujući 

Bliston, Tipton i Wednesbury, mjesta koja su nekad bila srce industrijske Engleske. Ona su sada ili nestala 

ili  su drastično  izmijenjena.  Ljudi  se drže podalje od kanala. To  je  siromašna  zajednica, dom  različitih 

skupina, kao što je bangladeška zajednica. Ljudi su govorili svojoj djeci da se drže podalje od kanala jer je 

to opasno. Usprkos tome bili su radoznali jer je to dio njihovog okruženja. Stoga su pozvali Birmingham 

Navigational Society, grupu entuzijasta zainteresiranih za kanale. Oni su poveli bangladeške starješine na 

plovidbu kanalom  i objasnili  im kakvu  je kanal  imao ulogu u povezivanju Wednesburya  i Tiptona. Ovaj 

kanal  je  više  od  tvorevine  ili  izgubljene  ruševine.  Sama  činjenica  da  je  tamo  postojao  povezivala  je 

zajednice i nakon što je prestao imati svoju prvobitnu namjenu. 

ASC:  Ako postoji općeniti gubitak zanimanja za baštinu, da li je to možda zbog načina na koji se povijest 

danas  predaje?  Nekada  smo  učili  direktnu  kronologiju  povijesti,  ali  danas  to  nije  slučaj.  Kako  biste 

prenijeli važnost baštine učeniku današnjice? 

SJ:  Kad ste bili mladi mogli ste u povijesnoj knjizi naići na ilustraciju rimske sandale. Pomislili biste :“O, 

mora  da  je  u  antičkom  Rimu  bilo  jako  vruće!“.  Kada  biste  otkrili  da  je  ova  sandala  pronađena  na 

Hadrianovom  zidu pomislili bi  ste:  „O, mora da  je bilo hladno!“. Pomislili biste kako  je  tada  život bio 

težak rimskoj vojsci. Možete vidjeti sličnu cipelu u British muzeju ili negdje drugdje. Ali kada ljudi zatvore 

knjigu  ili napuste muzej  i vide nekog u sportskim tenisicama, koliko njih se zapita zašto  ih nosi? Postoji 

nešto u razmišljanju o baštini i pogledu na svijet koji ona donosi što može utjecati na naš odnos prema 

različitim kulturama koje susrećemo danas. Ako počnemo razmišljati zašto su stvari oko nas baš  takve 

kakve  jesu,  počinjemo  shvaćati  da  postoji  neverbalni  jezik  svuda  oko  nas.  Ako  bi  krenuli  odavde  iz  

Viktorija  i  Albert  muzeja  do  najbliže  podzemne  stanice,  vjerojatno  bi  mogli  identificirati  bar  deset 

različitih kuhinja. Kako  izvući smisao  iz svega ovoga? Nedaleko ovog mjesta, u blizini  tržnice Shepherd 

nalazi  se  poljsko‐francusko‐meksički  restoran.  Naša mogućnost  pristupa  različitim  kulturama  je  veća 

nego  ikad  i  istražujemo  ih kao nikad do  sada. Ovo  je ujedno  i uzbudljivo  i  zbunjujuće. Ta konfuzija  je 

razlog  zašto  se,  što  više  kultura  imamo oko  sebe, pojedini  ljudi  vraćaju  zastarjelim  stereotipima. Oni 

manifestiraju obrambene mehanizme, od kojih neki mogu biti prijeteći i destruktivni. Ljudi moraju razviti 

sposobnost da pravilno reagiraju na mnoštvo stimulansa, jer u  suprotnom nećemo napredovati. Baština 

nam može pomoći u izgradnji pristupa razmišljanju o ovom i o drugim aspektima društvenih potreba. 

ASC:   Hajdemo  se vratiti na nešto praktičnije. Svi  ste  tu, publika: konzervatori. Pitala  sam vas  ranije 

koliko vas radi samostalno, a koliko vas pripada nekom muzeju ili instituciji. Rečeno mi je da oko 20% vas 

radi samostalno, dok su ostali u  institucijama. Kako god, nezavisni moraju zaraditi novac na tržištu dok 

ostali zavise od javnog financiranja. Kako bi konzervatorska profesija mogla poboljšati svoje zagovaranje 

među  ljudima  koji  raspolažu  novcem?  Dolazimo  do  kraja  ciklusa  financiranja  i  najvjerojatnije  će  biti 

umanjenja budžeta do 10%. Kako konzervatori mogu preživjeti ovu prijetnju? 

SJ:   Kao prvo bit će rezova, bez obzira na profesiju. Smatram da je to stvar razmjera, o čemu je riječ u 

pamfletu. Nitko ne želi umanjiti nekome budžet, ali to  je  jednostavno životna činjenica. Smatram da bi 

kulturni sektor trebao manje razmišljati o tome kako povećati budžet za kulturu a više o tome kako ona 

doprinosi  drugim  stvarima.  Ne  u  instrumentalnom  smislu,  već  da  utječe  na  situaciju  tako  da  više 

društvenog novca ode na kulturu: poanta nije u uzimanju novca od zajednice  ili drugih budžeta, već u 

shvaćanju uloge koju sudjelovanje kulture ima na tim područjima. Mogli bismo se zapitati što činimo da 

doprinesemo  svijesti  šire  javnosti.  Ima  li  nekoga  od  konzervatora  tekstila  iz  V&A  (Viktorija  i  Albert 

muzeja) ovdje? Na početku mog istraživanja obišao sam Centar za konzervaciju tekstila u V&A (Viktorija i 

Albert muzeju).  Jedna od  konzervatorica  je  izvodila postupak na haljini  iz 18.  stoljeća: ovakvu nošnju 

možemo vidjeti na „scenama konverzacije“ gore u galerijama. Dok je namještala haljinu na lutki morala 

je  promijeniti  lutku  kako  bi  haljina  odgovarala.  Sada  postavite  ovu  priču  pored  one  o  slikama  iz  18. 

stoljeća i dobit ćete potpuno novi način pristupa slici. To je društveni sloj koji je nedostajao – priča. To je 

potpuno  drugačiji  način  razmišljanja  o  povijesti  umjetnosti,  spolovima,  modi,  odjeći  i  očekivanjima 

društva. Toliko toga se može povezati s konzervacijom.  

U pamfletu smo postavili pitanje „Što je konzervacija?“. Nalazimo da je to briga o stvarima. U pamfletu 

se  fokusiramo  na  koncept  društvenog  kapitala.  Društveno  ljepilo  koje  drži  zajednice  se mijenja.  Ne 

razgovaramo manje jedni s drugima, već samo drugačije. Struktura javnog dobra se mijenja. Formiramo 

zajednice oko  različitih  stvari  i na  različite načine. Ovdje  konzervacija  stupa na  scenu. Brinemo  se  za 

materijalne stvari i okupljamo oko njih. Brinući se o nečemu što se nalazi u našem okruženju pomažemo 

povezivanju  i omogućavamo formiranje novih zemljopisnih zajednica. Ako bih otišao u neku zajednicu  i 

pitao nekog što mu je važno, mogao bi mi reći „onaj tamo zid, sviđali su mi se grafiti na njemu i smeta mi 

što su prebrisani“. Poanta je u tome što pri biranju o čemu treba brinuti i kako, ljudi daju izjave o onome 

što  je njima vrijedno. Ako učinimo ovaj proces dostupnim možemo djelovati  s etiketom brige  i učiniti 

nešto važno za javno dobro.  

ASC:    Kako  ljude  uključiti  u  konzervaciju?  Stvari  su  se  promijenile  u  muzejima.  Ne  tako  davno 

konzervatori  su  smatrali da ne moraju biti uključeni u  konzervaciju. Pojedinci  su nas hrabro pokušali 

uključiti  u  edukaciju,  ali  nitko  od  nas  nije  smatrao  da  je  to  naš  posao. U  prošlosti  je  obilježavanje  u 

muzejima bilo nemarno. Sjećam se jedne oznake u V&A na kojoj je pisao „Soltikoff situla, 11. stoljeće“, 

ali nije pisalo što je to situla (posuda za svetu vodu), ili tko je bio Soltikoff. Trenutno stanje se ne može 

usporediti s tadašnjim. Oznake se pažljivo izrađuju, kao i fokus grupe prije negoli se počne razmišljati o 

izložbi.  Oni  provjeravaju  oznake.  U  kojem  opsegu  se  ovo  događa  u  konzervatorskom  poslu?  Imam 

osjećaj, kao novinarka, da postoje neke zanimljive priče, ali ih mi ne dobivamo. Konzervatori iz Italije su 

posebno  loši u komunikaciji. Kroz Venecija u opasnosti  (fond za konzervaciju Venecije),  financirali smo 

konzervaciju raspela visokog oko 2 metra. Na prezentaciji su detaljno opisali proces, a onda je uslijedila 

dosadna  rasprava o  tome kako  je  to djelo anonimnog autora  iz Toskane, 15. stoljeće. Ali ono što sam 

saznala jest da je ovo raspelo nošeno ispred ljudi koji su odvođeni iz zatvora u blizini Duždeve palače do 

mjesta  između dva  stupa na  trgu gdje  su pogubljeni. Ovo  se dogodilo prije nekoliko  stoljeća. Raspelo 

koje  je  upravo  očuvano  je  bilo  posljednje  što  su  pogubljeni  ljudi  vidjeli.  Na  ovaj  podatak  se može 

nadovezati  cijela  priča  o  konzervaciji  i  povijesti  umjetnosti.  Kako  bi  vaša  profesija mogla  poboljšati 

komunikaciju? Primjerice, da  li ste  ikada razmišljali u vašim mnogim  institucijama „Da  li  itko od nas,  ili 

neki od naših predmeta,  imaju dobru priču koji bi mogli  iznijeti u tisak?“ Da  li vaši  ljudi za tisak dolaze 

zbog dobrih priča koje mogu kasnije ispričati svijetu? 

Članica publike, Jessica Wanamaker :  Ja nisam konzervator, ali ICON prati situaciju vezanu za 

komunikaciju. Problem  je u tome što novinari pitaju: „Kažite nam nešto o nevjerojatnom umjetničkom 

djelu koje ste konzervirali.“, što je u neku ruku teško jer nije nešto što konzervator prirodno radi. U svom 

životu konzervator radi na mnogim predmetima i  izdvajanje jednog može biti teško. Kako dovesti člana 

javnosti „izvan“ toga nevjerojatnog umjetničkog djela? Kako ih zainteresirati? To je teško. 

ASC:  Slažem se da uklanjanje požutjelog laka nije spektakularna priča. Ali mislim da postoji potreba za 

obukom koja bi pomogla konzervatorima da prepoznaju priču koja bi se svidjela medijima  i javnosti, te 

koja bi dala dubinu cjelokupnom trudu i rezultatima konzervacije. Ljudi su zainteresirani za proces, ali ne 

ako  je  napisan  kemijskim  formulama.  Ono  što  želim  imati  jest  sažetak  ne‐stručnjaka  o  tome  što  je 

učinjeno  po  pitanju  očuvanja  umjetničkih  djela.  Kao  predsjedavajuća  fonda  Venecija  u  opasnosti 

(http://veniceinperil.org/)  željela bih na web stranicu postaviti sažetak razumljiv laicima, koji će opisivati 

svaki pojedinačni predmet čiju smo restauraciju financirali. Ali konzervatori s kojima radimo u Italiji su u 

stanju komunicirati samo u okviru stručne terminologije. Ne možete dobiti ni kratak pregled onog što se 

dogodilo. 

A sad, pitanje o sudjelovanju javnosti… pitanje volontiranja. Da li svi sliježete ramenima kad se spomene 

riječ „volontiranje“? 

Članica publike, Eleanor McMillan:  Započela sam karijeru u Baltimoru u Walters Art  muzeju 

gdje smo napravili «prozor» za konzervaciju. Razlikuje se od onog u Smithsonian muzeju po tome što je 

taj    «prozor»  zapravo  otvoren  i  tamo  je  uvijek  prisutan  konzervator,  s  predmetom,  koji  se  obraća 

ljudima. Ponekad dolaze roditelji s djetetom koje je zainteresirano za konzervaciju. Ponekad je to samo 

slijed pitanja, iz radoznalosti.  

ASC:   To je zanimljivo… ljudi u interakciji s profesionalcima.  

Članica publike, Frances Halahan:  Ja nisam zaposlena ni u jednoj instituciji i želim reći, u ime 

naših  konzervatora  i  institucija  te  muzeja  u  Velikoj  Britaniji,  da  smo  potrošili  dosta  vremena  na 

komunikaciju  s  javnošću.  Otvoreni  ateljei,  izložbe,  prikazi  postupaka  konzervacije  na  ekranima. 

Nacionalna galerija (The National Gallery) radi ovo već duže vrijeme. Konzervacija se dosta uključuje i u 

škole i edukaciju. Nije savršeno ali je efikasno. Nažalost to ne znači da smo značajno cijenjeni ili podržani. 

Ovaj trud očigledno nema velikog utjecaja na budžet kad birate između škola, bolnica i muzeja. Čini se da 

ipak nema pomaka u tom pogledu. 

Članica publike, Sharon Cather:  Željela bih podcrtati ovo. Već duže vrijeme svi mnogo radimo 

na proširenju učešća i njegovog dosega. Ima nekoliko pitanja koje treba naglasiti. Jedno od njih jest da je 

ovaj dio konzervacije postao stvar politike mnogih institucija za financiranje. Nakon predavanja nekoliko 

prijava umjetničkim i humanističkim istraživačkim vijećima, znam da je ključno za njihovu politiku da ono 

što se predlaže bude utjecajno. I, oni razlikuju utjecaj od koristi. Korist ima veze s vašom zajednicom, dok 

je utjecaj primjerice društveni ili ekonomski. Morate imati plan za to, inače ne možete dobiti financijska 

sredstva. Također  ste  rekli da  javnost  zanima kako  su  stvari napravljene. Ovo  je pokazala  fascinantna 

studija  Getty  Instituta  za  konzervaciju  (Getty  Conservation  Institute),  vezana  za  turizam  u  Egiptu, 

posebice u Dolini kraljeva i Dolini kraljica. Izradili su demografsku studiju posjetilaca za koje se pokazalo 

da su mnogo više zainteresirani za tehnologiju nego za proces konzervacije. Ovdje bi trebalo spomenuti 

politiku  talijanske  vlade  koja  podržava  svoju  konzervatorsku  zajednicu  na  međunarodnoj  razini. 

Zapanjujuće je to da u Velikoj Britaniji odnos prema međunarodnoj konzervaciji nema podršku vlade kao 

što je slučaj u Italiji. 

ASC:  To je zanimljivo. Britansko Vijeće podržava prisustvo umjetnika na međunarodnom nivou, kao što 

je  slučaj  s  raznim  bijenalima.  Zar  ne  obuhvaća  i  konzervaciju?  Možda  bi  se  IIC  mogao  zauzeti  da 

konzervacija dobije podjednaku podršku  i  interes. Ali, mogu  li da se vratim na pitanje o tome kakvo  je 

vaše mišljenje o volontiranju? 

Anna Somers Cocks i Samuel Jones (Fotografija: IIC) 

Članica publike, Eve Graves:  Željela bih samo reći nešto u ime konzervacije u nastavi. Smatram 

da  je odgovornost svih nas da  izgradimo veću političku svijest u obrazovanju, tako da naši studenti ne 

razumiju  samo  tehnike  i  znanje  vezano  za  konzervaciju,  već  i da  razviju  veću  svijest o  tome  koliko  je 

važna konzervacija baštine, te da  im kroz program razvijanja vještina komunikacije ovo postane rutina. 

Bitno  je da shvate da ne  razgovaraju samo  jedni sa drugima, već  i s vanjskim svijetom, neprekidno. U 

suradnji  s  lokalnim muzejima mi uzimamo materijal, konzerviramo,  istražujemo, a onda ga vraćamo  s 

nekom pričom koju oni mogu iskoristiti u lokalnoj zajednici. Mislim da možemo ostvariti veći utjecaj na 

toj razini. Nova generacija studenata može ponijeti ovo znanje sa sobom. 

ASC:    Sam,  htjela  sam  vas  pitati  o  trenutnom  zanimanju  za  očuvanje  životne  sredine,  koje  se  sada 

izgleda nalazi u centru pažnje. Na takve skupove dolaze državnici, što nije slučaj sa skupovima vezanim 

za  očuvanje  baštine.  Ovo  je  vjerojatno  tako  zbog  toga  što  u  slučaju  da  baština  propadne,  to  neće 

prouzročiti podizanje  razine mora  ili  kraj  svijeta. Ali pitam  se  ako bismo mi,  iz područja  konzervacije 

umjetničke  baštine,  „posudili“  neke  načine  prezentiranja  problema  javnosti  i  političarima,  a  koji  se 

koriste u zaštiti prirodne sredine, da li bismo odmakli dalje? Na primjer, pokazali bismo što će se dogoditi 

skulpturi  na  otvorenom  ako  dozvolimo  da  na  nju  i  dalje  padaju  kisele  kiše.  Ovo  može  dovesti  do 

zaključka  da  objekti  imaju  ograničen  životni  vijek.  Sjećam  se  jednog  pitanja  kojeg  smo  naučili  da 

postavljamo u V&A: "Koliko dugo želite da ovaj predmet  traje? Pet godina  ili pet stotina godina  ili pet 

tisuća  godina?" Morate  imati  strategiju  za bilo  koji  izbor. Ne  znam  koliko  je ovakav pristup  raširen u 

konzervaciji umjetničke baštine. 

SJ :  Ideje, principi i vrijednosti očuvanja prirodne sredine i očuvanja umjetničke baštine su nesumnjivo 

povezani.  Ali  prvo  se  želim  vratiti  na  nešto  što  je  rečeno  ranije.  Pitanje  izbora  da  li  financirati 

konzervatora, medicinsku sestru, bolnicu ili nešto drugo. U tom slučaju ćete financirati medicinske sestre 

ili bolnicu. Ovo pitanje me podsjeća na naslov iz novina od prije nekoliko godina,”30 000  funti za jednu 

skulpturu,  za  taj novac mogli  ste  platiti  jednu  i pol medicinsku  sestru”, poanta  je u  pravovremenom 

ulaganju u skulpturu. Koliko medicinskih sestara ne morate zaposliti ako financirate preventivnu brigu o 

zdravlju  koristeći  tehnike  koje  uključuju  kulturalno  sudjelovanje  na  neki  način?  Ne  želim  zakidati 

medicinske sestre, već ukazujem na različite načine na koje sudjelovanje ljudi u kulturi može doprinijeti. 

Ovaj  argument  je  vrlo uvjerljivo  iznio  netko  tko  je  izjavio da  ako uzmete  1% budžeta  za  zdravstvo u 

Velikoj  Britaniji  i  prebacite  ga  na  financiranje  kulture,  budžet  za  kulturu  bi  se  udvostručio…čime  bi  i 

budžet zdravstva uštedio. Ovo nije došlo od Neila McGregora , nije došlo ni od Ministarstva kulture, nije 

čak došlo ni od  istraživačkih kompanija. Došlo  je od urednika britanskog medicinskog  časopisa British 

Medical Journal. Ovim ne govorimo da se treba fokusirati na korist, daleko od toga: prije bih rekao da je 

to shvaćanje različitih prednosti koje donosi veza  ljudi s kulturom  i uživanje u kulturnim formama. Ovo 

se naravno odnosi na duge staze. Pitanje vještine i obuke je također važno. Naravno da će biti umanjenja 

budžeta. Sada je vrijeme da počnemo razmišljati kako se lakše izboriti s ovim problemima u budućnosti. 

Ono što ste rekli za očuvanje životne sredine je veoma bitno. Kada smo pisali pamflet, pitali smo se “Što 

polarni medvjed  na  santi  leda  znači  očuvanju  umjetničke  baštine.”  Koja  je  to  slika  koja  bi  natjerala 

svakoga da misli o očuvanju umjetničke baštine? Zajedno s pitanjem vezanim za “Centar za konzervaciju 

tekstila”  (Textile  Conservation  Center)  dnevne  novine  The  Telegraph  nisu  izvještavale  o  gubitku 

konzervacije tekstila,  ili o gubitku konzervatora; oni su  izvještavali o Bagpussu  i o tome kako je ta priča 

tužna. Za one  koji nisu upoznati  s ovim, Bagpuss  je  lutka,  lik  iz dječje emisije  i  jako draga uspomena 

mnogih generacija. Bagpussu  je bila neophodna konzervacija; u protivnom bismo  izgubili ovaj  simbol. 

Prevezen je u “Centar za konzervaciju tekstila”. Ta slika je privukla pažnju javnosti. Koje su vještine bile 

potrebne da bi se ovaj simbol sačuvao? Priča nije bila o spašavanju „Centra za konzervaciju tekstila“, već 

o spašavanju simbola. To se radi na ovaj način i postoji mnogo ovakvih priča. Poanta je u tome da je ovo 

način razmišljanja o samoj profesiji. 

ASC :  Primjećujem da nitko još nije odgovorio na moje pitanje o volonterima. 

Članica publike, Hazel Newey:  Nekoć sam radila u Muzeju znanosti (Science Museum). Mnoge 

kolekcije  su  zavisile od  rada  volontera. Ovo  je posebice  slučaj u polju  konzervacije  tehnologije,  teške 

mašinerije, transporta u znanstvenom muzeju, djelomično zato jer većina konzervatora nije obučena da 

konzervira velike  i teške predmete. U slučaju njihove konzervacije oslanjamo se na  ljude koji su nekoć 

izrađivali ove objekte. Isti slučaj je i s računalima. Ljudi koji su radili na ovakvim kolekcijama zapravo rade 

na očuvanju zanata,  tehničkih vještina potrebnih za mijenjanje nedostajućih dijelova. Oni konzerviraju 

objekte koji nešto znače  ljudima. Ljudi su uzbuđeni kada  je u pitanju povijesni automobil  ili avion, bez 

obzira na  to  da  li  je predmet  u  funkcionalnom  stanju. Na osnovu ovoga možemo  iznijeti u prvi plan 

mnoga pitanja o važnosti konzervacije u očuvanju  vještina. Primjer  za  to  jest da oni  koji  konzerviraju 

računala teško pronalaze  ljude koji znaju  lemiti  jer se to više ne radi, već se programiraju mikročipovi, 

ovo  je  zanimljiva  priča  za  javnost  koja  uključuje  veliki  dio  društva.  Primjer  korištenja  iskustva  izvana 

može se vidjeti u rekonstrukciji XRT teleskopa s X zrakama za izložbu u galeriji Svemir u Muzeju Znanosti 

u  Londonu.  Teleskop  je bio oštećen,  a  tim  za popravak  i  rekonstrukciju  sastojao  se od  konzervatora, 

konzervatora  pripravnika  i  inženjera  sa  Sveučilišta  u  Birminghamu  gdje  je  teleskop  dizajniran. 

Konzervatorima je bila neophodna stručnost inženjera koju smo uspješno integrirali u naš proces. 

 

Inženjeri sa Sveučilišta u Birminghamu, koji su dizajnirali telesk  pridružili su se konzervatorskom timu 2006. godine da poprave, rekonstruiraju, i očiste XRT teleskop s X‐zrakama u Muzeju Znanosti (Fotografija:  povjerenici Muzeja Znanosti u Londonu) 

op, 

 

SJ:    Mislim  da  ste  potpuno  u  pravu,  da  sam  ja  političar  postavio  bih  pitanje  o  tome  tko  je  bio 

zainteresiran, stariji dio populacije. Mnogi ljudi traže nešto da rade. Ovo se odnosi na stariju generaciju koja je još uvijek vrlo aktivna. Ovo se odnosi i na volontiranje, ako slijedite logiku našeg pamfleta. Rad u konzervatorskoj profesiji  je atraktivan. Naravno, većina konzervatorskih  radova  zahtjeva visoku  razinu znanja  i posebnih vještina. Ali  isto tako  javnost može učiniti mnogo toga. Ova podjela može biti  jasnija svima  te  ohrabriti  volontiranje.  Zdravstvo,  na  primjer,  predstavlja  simbol  brige  o  nama  samima. Ako imamo malu prehladu možemo  se  sami brinuti o  sebi. Ali  jednom dođemo do  točke kada nam  treba pomoć. Ne možemo  sami operirati vlastiti mozak. Ali ovo  stvara  čitav  spektar. Gdje možemo koristiti 

volontere? Spajajući vrh i donje dijelove poznatog spektra, ljudi će početi cijeniti cjelinu. Ako uključimo volontere  u  neke  od  naših  radova  konzervacije  baštine,  oni  će  ostvariti  tu  vezu  i  otkriti  važnost konzervacije. Prije nekoliko godina Muzej prirodne povijesti  (Natural History Museum)  je  iznio projekt katalogizacije  lišajeva. Mali  tim nije mogao  izaći vani  i pronaći  sve vrste  lišajeva u Velikoj Britaniji. Ne samo da nisu imali dovoljno ljudi za to, već nisu uvijek znali gdje bi trebali tražiti. Trebalo im je više izvora iz kojih bi izvukli neke osnovne vještine. Amater botaničar, primjerice u Devonu, možda zna ono što im je potrebno.  Zbog  toga  su  ovlastili mrežu  volontera.  Ovo  se može  napraviti  na  području  konzervacije baštine, da se odredi što treba napraviti i gdje. 

ASC:  Slažem se. U vašoj publikaciji navodite džamiju u gradu Djenné u Maliju. To je struktura od opeke 

i blata  i  ljudi  se okupljaju kada  je potrebno obnoviti  sloj blata; ovo  je  ritualna aktivnost koja  rezultira 

očuvanjem i kontinuitetom. Ovom činu nisu potrebni konzervatori…ovaj čin traži zajednicu. 

 

 

Ceremonijalni popravak hrama u gradu Djenné Izvor: www.visitgaomail.com/DjenneRemudding4.JPG 

 

Mislim  da  fondacija  Turquoise Mountain  u  Kabulu  čini  više  dobrog  od  većine  tamošnjih  nevladinih 

organizacija.  (www.turquoisemountain.org)  Oni  su  uzeli  ono  što  je  ostalo  od  starog  Kabula  i  očistili 

metre otpada s ulica i, što je najvažnije, dali su ljudima, zanatlijama koji nisu mogli prakticirati svoj zanat, 

smisao da nastave dalje. Tržište za stvari koje zanatlije proizvode  je u nastajanju. Na sličan način me je 

impresionirao projekt Aga Khan fondacije u Kairu (www.akdn.org/Content/525) koji se nije usredotočio 

samo  na  restauraciju  srednjovjekovnih  zidova,  već  i  na  pronalaženje  vlasnika  zgrada  prije  vladavine 

Nasera  u  islamskoj  četvrti  pokraj  tih  zidova.  Ove  zgrade  su  bile  napuštene  jer  je  vlada  blokirala 

iznajmljivanje,  što  ih  je učinilo neekonomičnim. Kao  rezultat  toga pretvorile  su  se u  sirotinjsku  četvrt. 

Zbog  toga  je  Aga  Khan  fondacija  pretražila  stare  registre  iz  perioda  naseljavanja  i  otkrila  tko  su  bili 

vlasnici ovih kuća prije 1952‐54. Otkupili su ih od njih, formirali kao zadrugu i pozvali majstore zanatlije 

da rade na njima  i da  ih restauriraju. Oni nisu samo restaurirali mrtvi spomenik, već su ujedno  i vratili 

život  zajednici.  Oni  su  također  izradili mapu  područja  da  bi  pokazali  egipatskim  vlastima  da  to  nije 

područje emigranata  ili  zona kriminala, već da mnogi od  tih  ljudi  žive  tu već dugo vremena, u nekim 

slučajevima 60 ili više godina i da je zajednica veoma povezana. Vlada je planirala srušiti veliki dio ovog 

područja  jer  su  ga  smatrali  „zastarjelim“  ruglom,  i  vjerojatno  bi  prouzročili  nerede.  Ovaj  projekt 

predstavlja  savršen  primjer  produktivne  konzervacije  jer  tu  su  zanatska  vještina  i  znanje,  povijest 

arhitekture, društvena intervencija, lateralno razmišljanje, ekonomsko planiranje i sve to doprinosi cilju. 

 

Sam, misliš  li da bi  javnost  trebala  imati pravo glasa po pitanju  toga što  treba konzervirati? Ne nužno 

tako da biraju  između, primjerice,  tri objekta, već  tražeći  izbore koji mogu  imati ekonomski  značaj  za 

njihovu četvrt. 

SJ:   Postoje dva načina da se odgovori na to pitanje. Prvi  je zaista vidjeti što  ljudi cijene. To treba biti 

faktor. Druga stvar koju treba uzeti u obzir jest da su konzervatori koji rade za javne institucije odgovorni 

za  trošenje  javnog  novca.  Potpuno  nedemokratski  bi  bilo  napraviti  nešto,  a  ne  pitati  ljude  što  žele 

napraviti  s  tim  novcem  ili,  u  ovom  slučaju,  što  žele  konzervirati.  To  ne  isključuje  profesionalno 

prosuđivanje.  Recimo  da  imamo  30  000  funti,  ako  ih  potrošimo  na  netransparentan  način  to  je 

problematično  i  stvorit  će negativne  reakcije prema odjelu. Pitati  javnost, uključiti  je u problematiku, 

način je da se javnost natjera da razmišlja o svojoj odgovornosti prema baštini. Jedna od stvari koju smo 

napravili  uz  pamflet  je  video  (http://www.youtube.com/watch?v=‐c_0eMSBXIk).    Intervjuirali  smo  neke 

konzervatore  u  Britanskoj  knjižnici  (British  Library)  o  tome  što  su  radili,  također  smo  intervjuirali  i 

umjetnika za grafite. Grafiti, znam, su kontroverzni. Ali bilo  je zanimljivo čuti ga kako priča o zidovima 

koji su prebojani od strane  lokalnog vijeća. Počeo  je zvučati kao konzervator. Govorio  je kako  je tužno 

gledati kako djelo nekog od koga  je on učio biva prebojano. Čitava povijest  je  izbrisana. Naravno, prva 

reakcija  je odbacivanje ovog mišljenja. Možda mislite da su grafiti društvena neprijatnost, ali možda bi 

trebalo razmisliti o onom što biva izgubljeno. 

ASC:    Ako  mogu  dodati  nešto  što  dobro  znam  kao  predsjedavajuća  fondacije  Venice  in  Peril 

(http://veniceinperil.org/).    Venecija  ima  veliki  problem  s  vlagom.  Ona  se  podiže  i  uništava  opeke  i 

mramor. Razlog za to je voda koja je kronično visoko, na samom gornjem rubu kamenih temelja zgrada 

ili čak iznad ruba. 

Razina vode je konstantno visoka u Veneciji i stvara kronična oštećenja na zidovima i građevinama 

(Fotografija: Katherine Hardy © Venice in Peril upotrijebljeno uz dozvolu fondacije Venice in Peril) 

 Venecija tone  i razina vode je narasla zbog degradacije  lagune. Pretvorila se u otvoreno more, umjesto 

plitkog  izoliranog vodenog tijela. Djelomičan razlog ovom propadanju  je duboki kanal koji  je  iskopan u 

laguni 1960. godine da bi ogromni tankeri mogli doći do tvornica na strani lagune koja gleda na kopno. 

Ovo  je  izazvalo  ispiranje mulja u velikim količinama  tijekom oseke, a sila struja  je  tolika da se  tijekom 

plime taj mulj ne vraća na staru poziciju. Poznato je da se ovaj užasan fenomen događa, ali uprava luke 

je  izradila plan  izgradnje velike putničke  luke na  tom mjestu gdje  su prolazili  tankeri. Ovo neće  samo 

povećati potrebu za kopanjem ovog kanala, već će zahtijevati još kopanja u dubinu, od 12 do 16 metara. 

Razlog  za  nepostojanje  opozicije  ovoj  odluci  u  gradu  je  nerazumijevanje  konzervatorskih  problema 

vezanih za  to. Znanstvenici su objasnili zašto  laguna degradira, ali nisu objasnili, na bilo koji dostupan 

način, kronični efekt koji ta pojava ima na građevine u Veneciji. I nitko nije rekao da će problem porasta 

vlage u Veneciji, koji je u bazilici Svetog Marka došao do točke gdje su počeli otpadati dijelovi mozaika, 

biti  jedan  od  najvećih  problema  kulturne  baštine  u  vrlo  bliskoj  budućnosti.  Ovo  se  događa  kad  se 

konzervacija ne poveže s znanošću  i  javnošću. Profesije  rade odvojeno,  i Venice  in Peril  će  ih pokušati 

spojiti,  jer postoje  ljudi  koji  će  sumnjati u  točnost bilo  koje  znanstvene  studije ako  im  to odgovara u 

ekonomskom smislu. 

Član publike, Velson Horie:  Mislim da je ovo jedan od najvažnijih zaključaka do kojih smo došli. 

Ove inicijative ne dolaze od konzervatorske zajednice. One dolaze izvana…od vas. Izvještaj Demosa nije 

došao od konzervatora. Konzervatori su, ili bi trebali biti, dio šireg nastojanja. Ako pokušamo to napraviti 

sami,  nećemo  biti  uspješni  jer  nemamo  potrebne  vještine.  Potreban  nam  je  širi  pogled  jer  je  usko 

gledanje, u konačnici, neproduktivno. 

ASC:  Ovim najvjerojatnije zaokružujemo raspravu. Sam, želite li nešto dodati? 

SJ:   Da.  Ako  odete  u  Pizza  Express  ovdje  u  Londonu, možete  naručiti  obrok  koji  uključuje  donaciju 

restorana za Venice in Peril fondaciju. Odabir određene pizze je, sam po sebi, čin konzervacije. Venice in 

Peril  fondacija  je pronašla način da se o ovom pitanju  razmišlja u drugačijem kontekstu  i daje  ljudima 

šansu da naprave aktivan izbor. Da li javnost generalno uopće zna da je Venecija u opasnosti? Da li ova 

inicijativa privlači njihovu pažnju po tom pitanju? 

ASC:  Mislim da ljudi znaju za prethodne poplave, ali porast razine vode i vlage je nešto novo i moramo 

to objasniti. Ovdje  ću  kritizirati  sebe  i novinarsku profesiju. Mi  smo  jako neoriginalni.  Izvještavamo o 

malom broju tema i imamo utvrđene teme. Iznijeti novu temu u repertoar nije lako. To je izazov za sve 

vas. Morate pronaći načine komunikacije i staviti konzervaciju među profesije kojima se mediji obraćaju 

da bi dobili nove priče. Ovim bih vam  se željela zahvaliti na ovoj  stimulativnoj  raspravi, kao  i  IIC‐u na 

pozivu za sudjelovanje. 

 

Translated by Ivana Nina Unkovic, 13.03.2011.