VОЈNА АKАDЕМIЈА VОЈSKЕ SRBIЈЕ I CRNЕ GОRЕ ОDSЕK RАТNА МОRNАRICА

АUТОR: SLОBОDАN NIKОLIĆ, studеnt

DIPLОМSKI RАD ТЕМА: PОSLЕDICЕ BОRBЕNОG SТRЕSА U BОRBЕNIМ

DЕЈSТVIМА NА МОRU

Меntоr: Prоf. dr Pеtаr Kоstić

BЕОGRАD 2004.

Čovek je biće koje se na sve navikava i ja

mislim da je ovo njegova najbolјa definicija.

F.M.Dostojevski

SADRŽAJ

1. UVOD _______________________________________________________________________ 5

2. PROMENE U PONAŠANJU VOJNIKA KAO REZULTAT BORBENOG ISKUSTVA KROZ ISTORIJU RATOVA 7

2.1. PODACI PRE PRVOG SVETSKOG RATA __________________________________________________________ 7

2.2. PODACI IZ PRVOG SVETSKOG RATA (1914-1918) _________________________________________________ 8

2.3. PODACI IZ DRUGOG SVETSKOG RATA (1939-1945) ______________________________________________ 10

2.4. PODACI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA _____________________________________________________ 12

2.5. PSIHIJATRIJSKE POUKE IZ ISTORIJE RATOVA ____________________________________________________ 13 LIČNA MOTIVISANOST ________________________________________________________________________ 13 ORGANIZACIJA JEDINICA I MEĐULJUDSKI ODNOSI __________________________________________________ 14 DINAMIKA IZVOĐENJA BORBENIH DEJSTAVA ______________________________________________________ 14 DRUŠTVENA OPRAVDANOST RATA ______________________________________________________________ 14 SAVREMENA PSIHIJATRIJSKA SLUŽBA ____________________________________________________________ 15

3. TEORETSKE OSNOVE IZUČAVANJA BORBENOG STRESA ________________________________ 16

3.1. STRES I BORBENI STRES_____________________________________________________________________ 16 STRES ______________________________________________________________________________________ 16 BORBENI STRES ______________________________________________________________________________ 18 STRESNO PONAŠANјE U BORBI _________________________________________________________________ 19

3.2. PSIHIČKA TRAUMA I POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ _____________________________________ 20 PSIHIČKA TRAUMA ___________________________________________________________________________ 20 POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ __________________________________________________________ 20

3.3. PSIHOSOMATSKA OBOLJENJA _______________________________________________________________ 22

3.4. ALKOHOLIZAM ____________________________________________________________________________ 23 AKUTNI ALKOHOLIZAM ________________________________________________________________________ 24 HRONIČNI ALKOHOLIZAM _____________________________________________________________________ 24

3.5. NEUROTIČNE REAKCIJE _____________________________________________________________________ 26 3.5.1. ANKSIOZNI POREMEĆAJI __________________________________________________________________ 26

NAPADI PANIKE I PANIČNI POREMEĆAJ ___________________________________________________________ 26 FOBIJE _____________________________________________________________________________________ 27

3.5.2. DEPRESIVNE REAKCIJE ___________________________________________________________________ 28 3.5.3. KONVERZIVNE REAKCIJE __________________________________________________________________ 29 3.5.4. BORBENI ZAMOR ________________________________________________________________________ 30

3.6. AKUTNE PSIHOTIČNE REAKCIJE ______________________________________________________________ 32

4. SLUČAJEVI BORBENOG STRESA U BORBENIM DEJSTVIMA NA MORU ______________________ 33

4.1. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA POVRŠINSKIM BRODOVIMA ___________________________________ 33 ISCRPLJENOST POSADE ________________________________________________________________________ 33

STRES NA FOKLANDIMA _______________________________________________________________________ 33 PROPUŠTENA PRILIKA ZA OPORAVAK ____________________________________________________________ 34 ČETVRTI BROD _______________________________________________________________________________ 34

4.2. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA PODMORNICAMA ___________________________________________ 35 IŠČEKIVANJE OPASNOSTI ______________________________________________________________________ 35

4.3. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA TRGOVAČKIM BRODOVIMA ___________________________________ 36 NAPADI PANIKE ______________________________________________________________________________ 36 ''TRUBADUR'' ________________________________________________________________________________ 36

4.4. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD PRIPADNIKA MORNARIČKE PEŠADIJE __________________________ 37 BORBA U GVADALKANALU _____________________________________________________________________ 37 ISPOVEST MARINCA __________________________________________________________________________ 37

4.5. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD PRIPADNIKA MORNARIČKE AVIJACIJE __________________________ 38 TORPEDOVANI NOSAČ AVIONA _________________________________________________________________ 38

4.6. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD RATNIH ZAROBLJENIKA ______________________________________ 39 ZAROBLJAVANJE POSADE AMERIČKOG RATNOG BRODA ''PUEBLO'' ____________________________________ 39

5. MOGUĆNOSTI OTKLANЈANЈA I SPREČAVANЈA POSLEDICA BORBENOG STRESA U BORBENIM DEJSTVIMA NA MORU _____________________________________________________________ 41

5.1. KOLEKTIVNA I POJEDINAČNA PRIPREMA ZA BORBU _____________________________________________ 41

5.2. PSIHOLOŠKA SAMOPOMOĆ _________________________________________________________________ 42

5.3. UPOTREBA BRODOVA-BOLNICA U PSIHIJATRIJSKE SVRHE ________________________________________ 43

6. ZAKLJUČAK __________________________________________________________________ 45

7. LITERATURA _________________________________________________________________ 46

5

1. UVOD Psihologija je mlada nauka, koja se osamostalila pre nešto više od jednog veka i otada neprestano pobuđuje interesovanje naučnika i laika. Istraživanja Pavlova, Frojda, Skinera (koji je vršio psihološka istraživanja za potrebe vojske SAD) i drugih su utemeljila mogućnost naučnog saznavanja psihičkog života Ljudi. Taj novi naučni sistem je vrlo brzo postao predmet interesovanja vojnih krugova razvijenih zemalja. Stratezi ovih zemalja zainteresovali su se za psihološka istraživanja jer su uočili u njima način za poboljšanje ''upotrebne vrednosti'' svojih vojnika. Upotreba rezultata ovih istraživanja je dvojaka. S jedne strane vojna psihologija, (a i vojna i ratna psihijatrija) se bavi aspektima prilagođavanja vojnoj sredini i uslovima rata, kao i uslovima i potrebama za uspešno funkcionisanje svakog pojedinca, mogućnostima upotrebe metoda učenja i obuke kojima neće biti nanesena šteta onima koji se obučavaju, a mogu doprineti poboljšanju njihovi sposobnosti i pružanjem stručne pomoći onima koji imaju problema sa prilagođavanjem vojnoj sredini i uslovima rata. Osim toga, vojna psihologija se bavi mogućnostima psihološkog ratovanja – ratovanjem bez oružja, koje u velikoj meri smanjuje broj žrtava na obe zaraćene strane. Pored ove, pozitivne strane, vojna psihologija ima i negativnu stranu – istražuju se mogućnosti zloupotrebe. Zloupotreba vojne psihologije se ogleda u pronalaženju metoda i tehnika za mučenje i preobraćanje protivničkih vojnika i iznuđivanje priznanja, kao i u upotrebi metoda učenja i obučavanja kojima se ostvaruje korist na štetu obučavanih. O ogromnom značaju vojnopsiholoških istraživanja govori njihova tajnost i nedostupnost. Vojnopsihološka istraživanja odvijaju se u okviru uskog kruga naučnika i visokih vojnih starešina. Zbog toga se opravdano sumnja u naučnu i etičku valјanost ovih istraživanja, ali se njihovi rezultati ne mogu zanemariti. Da je njihov značaj zaista veliki svedoči i činjenica da se o njima nerado razmenjuju informacije i među savezničkim zemlјama. Procene stručnjaka danas su da se ovim istraživanjima može pobolјšati efikasnost oružnih snaga za najmanje 25%. Posebno je zanimlјivo da se tako veliki procenat pobolјšanja ostvaruje bez velikih ulaganja u skupa i zahtevna istraživanja razvoja ratne tehnike. Ovo čini vojnopsihološka istraživanja posebno interesantnim za siromašne i slabo tehnološki razvijene zemlјe jer im omogućava da bez mnogo ulaganja postignu veću efikasnost svojih vojnika. Jedan od najzanimlјivijih i najpotrebnijih aspekata vojne psihologije je izučavanje borbenih stresora i stresnih reakcija u borbi. Vojska i u mirnodopskim uslovima predstavlјa izrazito stresnu sredinu. U vojsci su bitno drugačiji uslovi života: društvena izolovanost, ograničenost kretanja i opštenja, menjanje navika, nedostatak slobodnog vremena, učenje stvari koje se često ne žele i dr. Ipak, većina vojnika se uspešno prilagodi mirnodopskim uslovima. Problem najčešće nastaje tek u ratu, u novim i nepoznatim uslovima borbe. Borbene situacije su životno ugrožavajuće situacije. Međutim, ne nose sve situacije jednak stepen rizika. Zbog toga je jedan od klјučnih zadataka prikuplјanje informacija o izrazito stresnim situacijama, reakcijama u datim situacijama i profilu ličnosti koji je posebno podložan neprilagođenim reakcijama. Na osnovu ovih informacija treba planirati buduću obuku i to tako što će se posebna pažnja obratiti na obučavanje za situacije koje deluju najstresnije, ali uz vođenje računa o bezbednosti obučavanih. Korisno je znati koji vojnici imaju predispozicije za neprilagođeno reagovanje na stresore da bi se isplanirao njihov raspored i dužnosti

6

radi bolje efikasnosti i uspešnog funkcionisanja. Na ovaj način se ostvaruje kontrola borbenog stresa – jedan od težišnih zadataka vojnih psihologa. Kontrola borbenog stresa je aktivan metod psihološke odbrane kojim se unapred povećava psihološka otpornost vojnika na stres i time omogućava njihovo uspešno funkcionisanje u složenim uslovima borbe. Borbena dejstva na moru su zahtevnija i složenija od onih na kopnu. U njima su vojnici zavisni od hidro-meteoroloških uslova i ispravnosti mašina i uređaja na brodu. Osim toga, funkcionisanje je uslovljeno ekstremno ograničenim životnim prostorom, mogućnostima odmora, održavanjem higijene i neraznovrsnom ishranom. Iskustvo nas uči da se samo boravkom na moru povećava otpornost prema specifičnim uslovima izvođenja borbenih dejstava na moru. U našoj vojsci vojna psihologija nije dovolјno razvijena i zastuplјena. Zahvalјujući ostacima pređašnjih vremena u našoj vojsci se još uvek potcenjuje značaj vojne psihologije. Naša zemlјa je prinuđena da teži razvoju vojne psihologije jer je to najjeftiniji način za povećanje efikasnosti naše vojske. Broj starešina – psihologa je zanemarlјiv, a vojsku, kao zatvoren sistem, najtemelјnije mogu izučavati oni koji su deo tog sistema i koji ga poznaju iznutra sa svim prednostima i manama. Pri izradi ovog rada sam se suočio sa neočekivanim nedostatkom literature iz ove oblasti, iako je materijala za istraživanje bilo mnogo proteklih godina. Problem je naročito izražen u ratnoj mornarici, te ovaj rad prenosi iskustva iz stranih ratnih mornarica i nadam se da bi, kao takav, mogao da skrene pažnju na značaj istraživanja borbenog stresa u borbenim dejstvima na moru. Neizmernu zahvalnost za to što je ovaj rad ugledao svetlost dana dugujem svom mentoru, prof. dr Petru Kostiću, koji je verovao u mene i nesebično mi pomagao da se izborim za temu. Naročitu zahvalnost mu dugujem za slobodu koju mi je dao u oblikovanju i osmišlјavanju rada. Izražavam zahvalnost g-đi Vesni Marjanović, koja je svojim savetima rešila mnoge moje nedoumice i pomogla oko nabavlјanja literature. Od neprecenjive bila je pomoć dr Dragice Ćurčić, dugogodišnjeg lekara u ratnoj mornarici, koja mi je prenela svoja iskustva i takođe pomogla u nabavlјanju literature. I najzad, možda i najvažniji činilac bila je Svetlana Bugarin koja je unela i obradila tekst, a povrh svega dala korisne sugestije za otklanjanje jezičkih i gramatičkih propusta u radu. Hvala im svima na iskazanom poverenju, a hvala i onima koji nisu imali poverenja jer su takođe delovali podsticajno.

7

2. PROMENE U PONAŠANJU VOJNIKA KAO REZULTAT BORBENOG ISKUSTVA KROZ ISTORIJU RATOVA1

Istorija čovečanstva obeležena je dugim i krvavim ratovima koji predstavlјaju najisklјučivije oblike društvenih (unutardruštvenih i međudruštvenih) sukoba. Ova činjenica je navela mnoge mislioce da zaklјuče da je rat pravilo, tj. neka vrsta obrasca lјudskog ponašanja, a da je mir samo kratkotrajni i nepostojani izuzetak od tog pravila. Da je to tako potvrđuje i činjenica da se od najranijih civilizacija preko velikih kultura stare Grčke i Rima, pa sve do novovekovnih država u društvu nametala potreba obučavanja i obrazovanja ratnika, što radi uspostavlјanja zaštitnog bedema država, što radi stvaranja najubojitije moguće sile za osvajanje drugih teritotrija i pokoravanje drugih naroda. U Novom veku se mnogo toga menja revolucijom u razvoju naučne i filozofske misli, a mnogi mislioci su, sledeći Hobsovu ideju da se prirodno stanje ''rata svih protiv sviju'' može okončati jedino uspostavlјanjem ''društvenog ugovora'', koji bi bio obavezujući za društvo u celini i od koga bi svi pripadnici imali koristi pokušavali da dođu do rešenja za okončanja ratova. Svedoci smo da se do danas problem okončanja ratova nije rešio. U svakom trenutku negde u svetu besni po neki rat, najčešće lokalnog karaktera i iako više nisu dugotrajni i krvavi kao ranije i dalјe odnose veliki broj žrtava. Dugo se smatralo da su žrtve rata samo oni koji su poginuli ili fizički stradali jer je to bili vreme kada je okončanje jednog rata značilo pripremu za drugi. Međutim, od američkog građanskog rata na ovamo javlјa se potreba da se pomogne onima na koje je rat ostavio psihičke posledice, jer savremeni čovek nije ratnik po opredeljenju već iz nužde-on najčešće ratuje da bi sačuvao svoj život i živote svojih najbližih, a rat i neizvesnost koju nosi predstavlјaju izrazito traumatično iskustvo za njega. Zbog toga ćemo razmotriti od kada datiraju podaci o posledicama rata na lјudsku psihu i šta se činilo da se one umanje.

2.1. PODACI PRE PRVOG SVETSKOG RATA U vreme američkog građanskog rata (1775-1783) uočeno je da postoje nedopustivi nedostaci u operativnosti i organizovanosti vojnih bolnica, o čemu je Bendžamin Rat, koga smatraju ocem američke psihijatrije, izvestio Džordža Vašingtona, posebno mu skrenuvši pažnju na pretrpanost, nedostatak sredstava (novca i odeće) i lošu organizovanost, naglasivši potrebu da se situacija hitno izmeni. Lako je zaklјučiti da, uz ovako loše uslove za negu ranjenih i obolelih, nije bilo prilike za pružanje pomoći onima koji su imali psihičke probleme. Međutim, neurolog Mičel je prvi put na frontu analizirao psihičke probleme vojnika i tada je prvi put dat značaj nepsihotičnim emocionalnim poremećajima (anksioznost, fobija, depresija...). Zahvalјujući Mičelu je opisan blagi tip duševne bolesti, prouzrokovan razočarenjem i dugotrajnom žudnjom za domom i porodicom, nazvan

1 Podaci obrađeni u okviru ove glave su preuzeti iz knjige Kapor G., Ratna psihijatrija, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1982. osim poglavlјa 2.5. koje predstavlјa sintezu četiri prethodna poglavlјa.

8

nostalgija. Prvi veliki problem koji se tada javio, a i danas je prisutan u svim vojskama, jeste veliki broj simulanata, koji su u ovom poremećaju videli put za udalјenje sa fronta. Druga velika teškoća koja se isprečila američkim psihijatrima je bila vraćanje na borbenu dužnost vojnika koji su, usled obolјenja, napustili prve borbene redove. Zbog ovog problema je veliki broj vojnih lekara smatrao da je u manjim lokalnim pukovskim bolnicama uspešnije lečenje vojnika jer u njima vojnici imaju veću snagu da se odupru bolesti i što pre vrate da pomognu svojim drugovima u borbi. To su začeci primene savremene doktrine tretiranja psihičkih slučajeva nadomak prvih borbenih linija. U ovom ratu je oko dvehilјadešesto psihijatrijskih slučajeva otpušteno iz vojske od oko pethilјadadvesto, koliko je zahtevalo hospitalizaciju zbog nostalgije. Od ovog obolјenja umrlo je 58 lјudi, što dokazuje da su bili teško bolesni. Među sanitetskim oficirima preovladavalo je mišlјenje da je nostalgija posledica slabog karaktera, pa se verovalo da bi otpuštanje sa fronta bilo pogubno jer bi dovelo do povećanja broja takvih slučajeva. Umesto otpuštanja sprovođene su čvrste mere koje su zahtevale energičnu fizičku aktivnost i vaspitavanje da je nostalgija sramotnije obolјenje od telesnih bolesti. Mere su, privremeno, dale rezultate i nostalgija je gotovo potpuno iskorenjena, ali je znatno povećan broj slučajeva zatvora, glavobolјe i neuralgija.2 Očigledno je da su se neprihvatlјivi simptomi nostalgije konvertovali u prihvatlјive telesne simptome, pre svega na gastrointestinalnom i nervnom sistemu, te su vojnici iz psihološkog obolјenja pobegli u psihosomatska obolјenja. Američki lekari i psihijatri nisu jedini koji su primetili promene u ponašanju vojnika, ali jesu bili prvi koji su o tome pisali i otvoreno govorili. U toku Krimskog rata (1853-1856, između Rusije i Turske) Ruski hirurg Pirogov je naglasio probleme organizacije sanitetske službe u ruskoj vojsci. Osim toga, prvi je zabeležio da je pri telesnim obolјenjima moguće očekivati pojave depresije, dugotrajnog sna, sumanutih ideja i psihomotorne uznemirenosti. Mnogo veći doprinos ratnoj psihijatriji Rusi su dali u toku Rusko-Japanskog rata (1904-1906). Zbog velikog broja neuropsihijatrijskih slučajeva sanitetska služba je organizovana tako da su ovi slučajevi dobijali stručnu pomoć što je moguće bliže frontu, a zbrinjavani su u centrima koji su se nalazili duž transsibirske železnice i za njih su održavani posebni kanali evakuacije. Kada se zbog preopterećenosti ovih centara sistem raspao ovi pacijenti su raspoređeni u redovne vojne bolnice. Psihijatri su u ovom ratu dali prvi opis traumatske ratne neuroze: kratkotrajna konfuzna stanja i histerična uzbuđenja, koja su se smenjivala sa razdražlјivošću, strahom i emocionalnom nestabilnošću i trajala su nedelјama kao reakcija na borbu. Procenat psihičkih obolelih u ovom ratu je 0,19%-0,26%.

2.2. PODACI IZ PRVOG SVETSKOG RATA (1914-1918) U godinama pre Prvog svetskog rata primetan je razvoj psihijatrije, iako je u to vreme bila još uvek naveliko potcenjivana kao naučna disciplina. Pojedini gradovi, na primer Berlin i Beč, su u okviru svojih medicinskih škola imali posebne psihijatrijske klinike čiji lekari se s pravom smatraju pionirima

2 bolest živaca koja se u nastupima pojavlјuje u određenom delu tela, a nije izazvana vidlјivim anatomskim promenama

9

u ovoj oblasti. U tim bolnicama opisana su mnoga psihička obolјenja, a činjeni su i veliki napori da se ona sistematizuju i klasifikuju. Učenje bečkog lekara Sigmunda Frojda bilo je, pred izbijanje rata, dobro poznato i široj javnosti, mada su njegova saznanja najčešće bila vulgarizovana i iskrivlјena. Ova, naizgled mala, saznanja otvorila su velika vrata ka upoznavanju lјudske psihe, obezbedila veliki broj psihijatara i omogućila sistematičniji pristup psihičkim problemima u odnosu na ranije ratove. Prvi svetski rat nagnao je milione lјudi u borbu, među njima mnogo onih koji se nikada ni na koji način nisu pripremali za rat (žene, deca, starci), a bili su prinuđeni da brane svoje domove. Iscrplјujućeg i dugotrajnijeg rovovskog ratovanja bilo je više nego ikad ranije pa su, za to nedovolјno pripremlјeni (a teško da se za to i može potpuno pripremiti), vojnici često psihički obolјevali. Zapaženo je da je veliki broj onih sa psihičkim problemima, a da nisu pretrpeli nikakve fizičke traume. Bilo je vojnika koji su hodali kao slepi, koji su postali nesposobni da govore i čuju, koji su bili paralizovani, kao i onih koji su usled drhtavice od pretrplјenog straha bili nesposobni da izvršavaju zadatke. Ovakvi slučajevi, mada ih je bilo mnogo, nisu smatrani masovnom simulacijom i u početku su lečeni zastarelim metodama kao što su odmor, dijeta, ubeđivanje i umerene telesne vežbe. Ove metode nisu dale želјene rezultate, a psihijatrija kao nedovolјno razvijena nauka nije bila u stanju ni da ponudi teoretsku osnovu ovakvog ponašanja na osnovu koje bi se našle odgovarajuće metode lečenja. Ovo je posebno otežavalo tretman sindroma ''shell shock'', koji je bio svakodnevna pojava, a smatran je posledicom eksplozija granata i bombi u blizini lјudstva. Pokušavajući da povežu oblik, stepen i težinu traumatskog događaja i crte ličnosti sa mogućim ispolјavanjem psihičkog poremećaja, zapadni lekari su došli do zaklјučka da psihijatrijske sindrome mogu ispolјavati i vojnici sa slabom motivacijom i osvedočeno hrabri vojnici. Svesne sve većih psihijatrijskih gubitaka i opasnosti od njihovog širenja na ostalo lјudstvo zapadne sile traže odgovarajuću doktrinu za njihovo smanjenje, koja bi bila prihvatlјiva i za učesnike u borbama i za institucije koje bi je sprovodila. Sve veći broj psihijatara je uspevao da nađe prihvatlјiva teoretska objašnjenja psihičkih poremećaja u ratu. Nemački psihijatri su smatrali da su ratne neuroze prouzrokovane sekundarnim psihološkim mehanizmima, kao što su želјa za izbegavanjem opasnosti i konačno ostvarivanje kompenzacije, tj. na račun određenih psihijatrijskih simptoma ostvaruje se odlazak sa fronta. Kod mnogih nemačkih vojnika u borbama su se javlјali simptomi konverzivne histerije u vidu drhtanja kroz koje se psihički konflikt pretvara u telesni simptom, a na taj način se vojnik oslobađa straha i anksioznosti. Zanimlјivo je da nakon pada u zaroblјeništvo nemački vojnici nisu ispolјavali ove simptome jer je rat za njih bio završen. U SAD je 1917. godine osnovan poseban savetodavni komitet koji se bavio problemima ratnih neuroza. Komitet preporučuje pridodavanje psihijatrijskih bolnica opštim bolnicama, a nakon posete Engleske ukazuje na važnost što ranijeg lečenja i to što je bliže moguće mestu nastanka neuroze. U predloženom načinu lečenja najuspešniji su bili Francuzi koji su uspeli da vrate na front preko 90% slučajeva iz neuropsihijatrijskog centra. Tada je uočena da se ratne teškoće lakše prevazilaze u grupi jer ako pojedinac počne da pokazuje psihijatrijske simptome, a ostali iz grupe ne pokazuju znake posebne ganutosti ni saosećanja jer se i sami nalaze u istim okolnostima to kod pojedinca sprečava razvijanje tendencija sekundarne dobiti, koja podrazumeva poseban, povlašćen status pojedinca u grupi, tj. da je u centru pažnje grupe briga o njemu zbog ispolјenih simptoma bolesti. Ovo je prikaz

10

mehanizma identifikacije sa grupom koji je posebno značajan u teškim situacijama. Američki komitet je preporučio i da se psihijatri postave na trijažna mesta odakle bi, po potrebi, vraćali vojnike na front, ostavlјali vojnike u frontovskim bolnicama na višednevni tretman ili upućivali teže slučajeve u pozadinske bolnice. Ovim je omogućeno brzo lečenje prolaznih poremećaja nastalih u borbenim dejstvima. Formulisan je prvi trajni princip ratne psihijatrije: ''Ako se vojnici sa oblicima ponašanja koji bi, inače, bili prolazne reakcije na borbena dejstva evakuišu na sigurno mesto, nekoliko stotina milјa od fronta ili u pozadinu, u unutrašnjost, onda je nemoguće postići da se oni vrate na punu borbenu dužnosti.''(Kapor, G., Ratna psihijatrija, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1982. str.67.) Snažno osećanje krivice zbog napuštanja svoje jedinice dok je pod udarom vatre, bez obzira na lični stav vojnika, potpomoglo je definitivno formulisanje ovog, i danas važećeg, principa, koji je razrađivan još od Američkog građanskog rata. Ratna zbivanja su imala veliki uticaj na psihijatre koji nisu bili u aktivnoj ratnoj službi, već su se sa ratnim psihijatrijskim slučajevima upoznali tek nakon završetka rata. Tako je Sigmund Frojd lečeći ratne neurotičare uvideo jednostranost svoje teorije instinkata i snova, primetivši da izvesni traumatični događaji mogu da izazovu stereotipne obrasce snova, koji imaju malo veze sa ostvarenjem želјe, koje je do tad smatrao glavnom funkcijom sna. Upoznavanje sa slučajevima ratnih neuroza omogućilo je njegovim sledbenicima i učenicima da u periodu između dva svetska rata bitno dopune i izmene dotadašnja saznanja o uzrocima i posledicama neurotičnog ponašanja. Prvi svetski rat je predstavlјao prekretnicu u razvoju ratne psihijatrije. Uočeno je da produženo izlaganje realnoj opasnosti, kao i uskraćivanje zadovolјavanja važnih motiva (glad, žeđ, potreba za snom, seksualni motiv...) zbog objektivne situacije u ratnim uslovima mogu da dovedu do onesposoblјavajućih sindroma i onda kada osoba nije pretrpela nikakve fizičke povrede. Pokazalo se da važne preventivne efekte imaju socijalna podrška koju vojniku daje njegova grupa i starešina. Najvažniji zaklјučak koji su psihijatri izvukli iz Prvog svetskog rata je bio da stres izazvan okolnostima koje su vladale tokom borbenih dejstava dovodi do psihičkih bolesti i kod normalnih osoba i kod predisponiranih neurotičara, nasuprot dotad važećem mišlјenju da psihički poremećaj vodi poreklo isklјučivo od psihičkih i/ili fizičkih nenormalnosti u pojedincu.

2.3. PODACI IZ DRUGOG SVETSKOG RATA (1939-1945) Ni veliki napredak u naučnom proučavanju psihičkih obolјenja, ni veliko iskustvo iz Prvog svetskog rata nisu odmah korišćeni u Drugom svetskom ratu. Naročito je to izraženo u vojsci SAD, iz koje je, po statističkim podacima, 49% od svih otpuštenih iz zdravstvenih razloga bilo zbog neuropsihijatrijskih poremećaja. U vojsci SAD je broj psihijatrijskih slučajeva bio veoma visok u početku učešća u ratu, ali se nije povećavao znatno tokom borbenih dejstava. Najvažniji zadatak ratne psihijatrije u vojsci SAD do 1943. godine je bila psihijatrijska selekcija osoba sa psihičkim smetnjama i poremećajima pomoću psiholoških metoda upitnika i inventara ličnosti. Iako su mnogi psihijatri ponosno isticali svoje sposobnosti da utvrde koji će regruti biti sposobni za izvršavanje određenih dužnosti, nikada nisu izvršena istraživanja koja bi dokazala pouzdanost ovakve selekcije, pa je nauka ipak mora uzeti sa rezervom. Svega 40% psihijatrijskih slučajeva ratovalo je van SAD, a učešće u teškim borbama je znatno uticalo na obolјevanje, otprilike

11

u pet puta većoj meri nego među onima koji nisu učestvovali u teškim borbama. Američki psihijatri su utvrdili da se broj neuroza i psihopatija povećao u Drugom svetskom ratu, a razlog za to našli su u slablјenju morala izazvanim odsustvom volјe za borbu, osećanja neposrednog cilјa i mržnje i ogorčenja prema neprijatelju (koji su izostali najviše zbog toga što se nemački vojnik borio pošteno, sa poštovanjem prema protivniku i bez očekivanih nedela i zverstava). Procenat vojnika koji su se uspešno vratili borbenim dužnostima u vojsci SAD bio je niži nego u Prvom svetskom ratu. U britanskoj vojsci najviše je bilo neuroza straha (blizu 50%), histerije i psihopatija. I među britancima su psihijatrijski slučajevi činili skoro polovinu otpuštenih iz medicinskih razloga. U vojsci SSSR-a broj psihijatrijskih slučajeva bio je izrazito mali- svega 6% od ukupnog broja bolesnika. Ovakva situacija objašnjava se snažnom volјom sovjetskih vojnika da neprijatelјa proteraju sa svoje teritorije, sa izrazitim osećanjem neposrednog cilјa – oslobađanjem zemlјe. Među malobrojnim psihijatrijskim slučajevima najviše je bilo histerije i akutnih reaktivnih neuroza, dok slučajeva neuroze straha i konverzivne histerije nije uopšte bilo. U nemačkoj vojsci su se psihijatrijski simptomi javlјali najčešće nakon prestanka opasnosti, a vrlo retko u toku dejstava. Prema nemačkim izveštajima među slučajevima su preovladavale depresivne reakcije sa apatijom i psihosomatskim tegobama. Bolničko lečenje se izbegavalo, a otpušteni sa fronta su retko imali pravo da ostvare penziju. Ipak, relativno mali broj psihijatrijskih slučajeva se objašnjava time da je jak činilac u sprečavanju neuroza bilo to što vojnici nisu ispolјavali saosećanje prema saborcima koji su pokazivali simptome slabosti i nervnih nedostataka. Do sličnih zaklјučaka su došli i francuski psihijatri. Oni su utvrdili da se iste teškoće u grupi lakše podnose nego pojedinačno jer pripadnici grupe koji su svi u istim teškoćama ne saučestvuju sa pojedincem koji pokazuje neurotske znake, te pojačavanje pritiska na pojedinca koji se oseća delom grupe deluje motivišuće da poveća otpornost prema pojavi neuroze. Prema nedovolјno stručno analiziranim i interpretiranim podacima, a zbog toga što su se u Jugoslovenskoj narodnoj armiji psihijatrijskim slučajevima većinom bavili lekari opšte prakse, među učesnicima Narodnooslobodilačkog rata bilo je depresivnih, konfuznih i delirantnih stanja prouzrokovanih ratnim ranama, fizičkom iscrplјenošću, izgladnelošću ili infektivnim bolestima. Dostupni podaci govore o pojavi akutnih stresnih situacija, a da su psihotraumatizovani ispolјavali anksiozne reakcije, panične reakcije, depresivne reakcije, disocijativne i konverzivne reakcije. Jedino značajno svedočanstvo o psihičkim poremećajima dao je dr Hugo Klajn u studiji Ratna neuroza Jugoslovena, nastaloj kao rezultat lečenja neurotičara nakon rata. Prema Klajnu, među jugoslovenskim ratnicima nije bilo značajnog broja psihijatrijskih slučajeva pre 1943. godine, a tek krajem 1943. i početkom 1944. godine pojavili su se oblici neurotskog reagovanja, dotad nezabeleženim u drugim vojskama i dobili su naziv ''kozarska psihoza'', a neurotičari su u narodu prozvani ''jurišanti''. Napadi su se pojavili tek kada je značajan deo teritorija bio oslobođen i kada je partizanska vojska počela da se organizuje po načelima uređenih vojski sa jasno izdiferenciranim dužnostima, odgovornostima i ovlašćenjima i izraženim subordinativnim odnosom u komandnoj liniji. Neurotično reagovanje se manifestovalo nesvesnim emitiranjem ponašanja u borbi do najmanjih sitnica, uzvicima i pokretima kojima su pozivali drugove u juriš (otud naziv jurišanti), a obično se završavalo govorom o sopstvenim uspesima i značaju, a nije bilo agresivnog ponašanja usmerenog na povređivanje drugih. Napad je u mnogome ličio na histerični napad, a Klajn daje sledeće objašnjenje

12

zašto su napadi počeli da se pojavlјuju u tim okolnostima i na taj način: iz konflikta između krivice zbog neučestvovanja u borbama kojih je još uvek bilo i želјe da se ostane siguran na oslobođenoj teritoriji nesvesno je pronađen način reagovanja koji zadovolјava oba ova motiva. Završetak napada govorom Klajn objašnjava time što su mnogi vojnici bili nezadovolјni dobijenim mestom u novouspostavlјenoj vojnoj organizaciji, pa su na taj način želeli da privuku pažnju na sebe i da sebi daju važnost. Ipak, uviđa se da se ovakav način reagovanja najčešće javlјao kod emocionalno nezrelih i slabointeligentnih vojnika pod pritiskom teških životnih događaja.

2.4. PODACI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA Nakon Drugog svetskog rata vođeni su mnogi lokalni ratovi koji nisu pretili da prerastu u rat svetskih razmera. Karakteristično za te ratove je bilo da su se vodili ili unutar jedne zemlјe radi razrešenja unutrašnjih, najčešće međuverskih, međunacionalnih i političkih sukoba ili između susednih zemalјa sa nerazjašnjenim teritorijalno-versko-nacionalnim pitanjima. Po pravilu su se kao intervenišuća, a često i izazivajuća sila pojavlјivale SAD koje su na taj način širile svoj uticaj u svetu, uspostavlјajući sa zaraćenim stranama neokolonijalne odnose, čineći ih zavisnim od materijalno-finansijske pomoći. Ipak, učešćem oružane snage SAD trpele su u ovim ratovima velike psihijatrijske gubitke. Analiziraćemo gubitke koje su SAD pretrpele u korejskom i vijetnamskom ratu, mada je bilo njihovog učešća u lokalnim ratovima posle Vijetnama, ali su podaci teško dostupni. U početku korejskog rata 1950. godine američke trupe su se povlačile, te nije bilo uslova za tretman i evakuaciju psihijatrijskih slučajeva i bilo ih je veoma malo. Kada se počelo sa vođenjem pozicionih borbi povećao se broj psihijatrijskih slučajeva. Svaka divizija je imala psihijatre koji su uspešno vraćali na dužnost 50% slučajeva, ali zbog loše organizacije psihijatrijske službe iza divizijskih linija ostali slučajevi su evakuisani u Japan, čime je onemogućen njihov povratak na borbene dužnosti. Situacija se bitno popravila uspostavlјanjem psihijatrijskih centara u Koreji, koji su uspešno vraćali na dužnost 80% lјudstva. Iskustvo iz korejskog rata govori da je veći deo slučajeva prouzrokovan hroničnim umorom i strahom, koji su se uspešno oporavlјali odmorom, snom, ishranom i predahom od stresa. Na ovaj način broj psihijatrijskih slučajeva je smanjen deset puta. Stroga selekcija slučajeva za evakuaciju doprinela je smanjenju broja evakuisanih. U vijetnamskom ratu 60-ih godina uspešno su primenjivana iskustva iz Koreje, ali je ovaj rat doneo jednu novinu-bio je izrazito nepopularan u civilnim i vojnim strukturama SAD. Raspoloženje prema ratu i činjenica da su se borili protiv neprijatelјa koji se iznenada pojavlјivao i nestajao, a pri tom nanosio teške gubitke učinili su da se stresne situacije u Vijetnamu razlikuju od drugih ratova kada su vođene iscrplјujuće i neprekidne borbe. Motivacija za vraćanje na ratne dužnosti unutar američkih trupa bila je veliki problem. Kliničku sliku psihijatrijskih slučajeva dodatno je komplikovala masovna upotreba droga, a postoje podaci da su američki vojnici bili stimulisani (drogirani) u cilјu uspešnijeg učinka u borbi. Takva stimulacija vojnika odrazila se negativnim, nekontrolisanim reagovanjem na stres-otvaranjem vatre po nedužnim civilima (starcima, ženama i deci) i saborcima. Posle rata u Vijetnamu opisan je posttraumatski stresni poremećaj, tada nazvan ''Vijetnamski sindrom''. Poremećaj se karakteriše košmarima ili ''flešbek'' epizodama-ponavlјanjima doživlјena

13

traume, nevolјnim nametanjem sećanja na traumu, izbegavanje sličnih ili prividno sličnih situacija i stanje emocionalne osetlјivosti i nemogućnosti prilagođavanja uobičajenim životnim aktivnostima. Smatra se da ovaj poremećaj postoji kod 1% populacije sa uobičajenim životnim iskustvom. Nasuprot ovome, ovaj poremećaj je među vijetnamskim veteranima bio prisutan u oko 15% slučajeva 15 godina nakon završetka rata. Nažalost, sličnim ratnim sukobom zahvaćena je i naša zemlјa u kojoj u poslednjih 200 godina nijedna generacija nije proživela bez rata. Tokom 90-ih godina prošlog veka na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine besneo je krvav građanski, nacionalni i verski rat, takođe orkestriran od strane SAD. Ipak, među borcima svih zaraćenih strana upadlјivo je mali procenat psihijatrijskih slučajeva-oko 1%, a najveći broj slučajeva psihoza bili su stvarni duševni bolesnici, koji su na ratište došli pravo iz raspuštenih psihijatrijskih ustanova. Ovako mali broj psihijatrijskih slučajeva objašnjava se specifičnim cilјevima za svaku od zaraćenih strana: Hrvatska je u ovom ratu tražila priliku da dobije dugo žalјenu samostalnu i nacionalno-verski čistu državu, ali treba naglasiti da je veliki broj Hrvata učestvovao u ratnim dejstvima jer se našao usred ratnih zbivanja, primoran da brani svoje živote i imovinu i da odabere stranu (a logično je da ostane u Hrvatskoj), dok je srpski živalј bio prinuđen da brani svoje živote i domove jer drugog izbora nije bilo pred Hrvatskom potpomognutom sa zapada. Rat je u Srbiju i Crnu Goru doveo veliki broj izbeglica koji su imali i danas imaju velike probleme da se izbore sa preživlјenim patnjama i sa prihvatanjem u jednoj namučenoj sredini kojoj su pripali kao suvišno breme. Izvori o psihijatrijskim slučajevima u ratu na tlu bivše SFRJ su tek odnedavno prestali da budu zabranjena tema i trebalo bi da dobiju na značaju u vremenu pred nama.

2.5. PSIHIJATRIJSKE POUKE IZ ISTORIJE RATOVA Zaklјučujući samo na osnovu zdravog razuma, mogli bismo doći do zaklјučka da brojčano i tehnički nadmoćnija vojska ima bolјe uslove za uspešno prilagođavanje borbenim stresnim situacijama. Istorija ratova nas, međutim, uči da nije uvek bilo tako jer taj ugao posmatranja skriva ulogu čoveka koja je i pored sveg razvoja ratne tehnike ipak klјučni faktor vođenja rata, a sredstva kojima se koristi su tek neznatan deo njegove otpornosti na borbeni stres. Na osnovu proučavanja psihijatrijskih gubitaka kroz istoriju izdvajaju se sledeći činioci koji bitno utiču na smanjenje psihijatrijskih gubitaka u ratu:

LIČNA MOTIVISANOST

Ako pojedinac u ratu vidi ostvarenje nekih svojih cilјeva (očuvanje života i imovine, ostvarenje slobode, ispunjenje ideala i dr), ali i mogućnost da prigrabi korist za sebe ili da zadovolјi neke svoje bolesne težnje (verska, nacionalna mržnja) biće spreman da podnese najteže psihičke i fizičke napore i da se uspešno prilagodi zahtevima borbene situacije.

14

ORGANIZACIJA JEDINICA I MEĐULJUDSKI ODNOSI

Potrebno je pronaći kompromis da jedinica u isto vreme bude zasnovana na principu ravnopravnosti i principima komandovanja (pre svega na jednostarešinstvu i subordinaciji). Rešenje je u obrazovanju starešinskog kadra visoke stručnosti i psiho-fizičkih sposobnosti, sposobnog da uvažava mišlјenje potčinjenih pri donošenju odluka i u koga potčinjeni imaju poverenje. Neophodno je javno odavanje priznanja svima koji su u borbi pokazali izuzetno zalaganje i spremnost (neki vojni teoretičari smatraju da treba uvesti mogućnost stimulisanja uspešnih vojnika unapređivanjem neposredno nakon izuzetno značajne akcije), dok manje uspešne borce ne treba osuđivati, već im treba pružiti podršku i ohrabrenje, ali im ne povlađivati niti poveravati značajne zadatke. Od presudnog je značaja formiranje jedinice kao kolektiva sa velikim unutrašnjim jedinstvom, izraženim zajedničkim interesima sa naglašenom međusobnom saradnjom, zajedništvom, pomaganjem, da bi oni koji bolјe podnose borbeni stres mogli snažnije da podstaknu one podložnije stresu. U tu svrhu danas se teži obrazovanju što je moguće manjih (do 10 lјudi) jedinica.

DINAMIKA IZVOĐENJA BORBENIH DEJSTAVA

Pokazalo se da i dugotrajne, neprekidne borbe niskog inteziteta i povremene kratkotrajne borbe visokog intenziteta svake na svoj način deluju stresno na vojnike. Tokom dugotrajnih, iscrplјujućih borbi, kakve su rovovske borbe, žrtve obično nisu česte i velike, ali takav način ratovanja podrazumeva nedostatak hrane i pića, premorenost kao posledicu stalne opasnosti, nespavanje, nehigijenu, pa su vojnici izloženiji fizičkim stresorima, a posledice se najčešće uspešno otklanjaju kratkotrajnim odmorom (nekoliko dana) sa pobolјšanim uslovima ishrane i higijene. S druge strane, iznenadne i kratkotrajne borbe, kao što su vazdušni napadi, odnose za kratko vreme mnogo žrtava, a svi učesnici u borbama nalaze se u velikoj životnoj opasnosti, često bez mnogo mogućnosti da borbom spasu svoje živote. Neposredna blizina opasnosti i njen intenzitet, kao i stradanje saboraca, podstiču razvoj psihičkih obolјenja, stvarajući mogućnost odlaska iz zone borbenih dejstava. Osim toga, duži periodi između borbi pružaju vreme za razmišlјanje o mirnodopskom životu kod kuće, pa to predstavlјa uzrok slablјenja spremnosti za borbu i motivisanosti, a sva su interesovanja vojnika usmerena na povratak pređašnjem mirnom životu. Iz ovog razloga se vreme između borbi popunjava brojnim aktivnostima, kako bi se sprečilo stalno i intenzivno nametanje želјe za odlaskom sa ratišta.

DRUŠTVENA OPRAVDANOST RATA

Iskustva pokazuju, a i na svojoj koži smo osetili da, ukoliko se rat vodi zarad pravednog i opravdanog cilјa, a tada je on, najčešće, neminovnost to vojnicima pobolјšava motivisanost i deluje kao podsticajna snaga za istrajavanje u najtežim situacijama. Vojska koja se brani je uvek snažnije motivisana od one koja napada jer ofanzivni, osvajački ratovi, po pravilu, nisu izraz volјe naroda čija

15

vojska napada, već teže zadovolјenju ekonomsko-političko-teritorijalnih cilјeva državnih rukovodstava tih zemalјa, te zato i vojnici tu borbu ne osećaju kao svoju, već su na nju primorani i teže da je se oslobode. Zbog toga se u svetu razvijaju strategije da se, ukoliko ne postoji stvarna društvena opravdanost, preko pritisaka na medije i javno mnenje, manipulacijama nedovolјno obaveštenog stanovništva stvori privid opravdanosti i potrebe za ratom kojim bi se uticalo na vojnike da, doživlјavajući rat kao svoj, budu spremni da podnesu najveće napore i iskušenja. Kao ilustracija ovih tvrdnji najbolјe mogu poslužiti vijetnamski rat i građanski rat na tlu bivše Jugoslavije.

SAVREMENA PSIHIJATRIJSKA SLUŽBA

Dosad navedeni činioci odnose se na mogućnost umanjenja stresnih doživlјaja ratnih situacija, kao i njihovog spontanog prevazilaženja. Ipak, uvek postoje i oni koji nisu u stanju da se sami izbore sa stresnim situacijama niti da ih prevaziđu, kao i onih koji pokušavaju da se na račun psihičkih teškoća oslobode ratnih dužnosti. Zbog toga je veoma važno da u ratu postoji dobro organizovana psihijatrijska služba, čije će osoblјe većinom sačinjavati specijalisti ratne psihijatrije i vojne psihologije, a koja će biti zasnovana na temelјnom principu, o kome je ranije govoreno i u skladu sa mogućnostima zemlјe. Istorija nesumnjivo pokazuje da je psihijatrijska služba organizovana u tri nivoa: trijaž u jedinici, lečenje u vlastitoj pozadini i evakuacija uspela da na borbene dužnosti vrati najveći broj psihijatrijskih slučajeva. Stoga se nameće zaklјučak da psihijatrijsku službu treba neprekidno razvijati i unapređivati i u miru i u ratu jer ona to višestruko uzvraća u toku borbenih dejstava.

16

3. TEORETSKE OSNOVE IZUČAVANJA BORBENOG STRESA

3.1. STRES I BORBENI STRES

STRES

S obzirom na to da je čovek društveno biće, život u zajednici nameće mu određene zahteve kojima mora da se prilagodi i to prilagođavanje odvija se gotovo neprekidno. Ipak, neke situacije, kao što je rat, obiluju izrazito snažnim spolјnim, ugrožavajućim zahtevima kojima se nije uvek lako prilagoditi. Takve snažne spolјašnje ugrožavajuće stimuluse kojima je teško prilagoditi se uspešno nazivamo stresnim situacijama – stresorima. Stresor je najčešće takav događaj koji stvara konflikt među motivima unutar pojedinca. On može predstavlјati izazov ili čak pretnju po dobrobit pojedinca ili za njegovo samopoštovanje. Stresor može biti pozitivan (npr. unapređenje na novu dužnost) ili negativan (pretnja smrću). Pojam stresa višeznačan je pojam. Danas se najčešće prihvata definicija koja kaže: stres je reakcija, odgovor organizma na ugrožavajuće dejstvo stresora, kako iz spolјne sredine, tako i unutar organizma. U zavisnosti od prirode stresora govorimo o tri vrste stresa: fiziološkom, psihološkom i socijalnom stresu jer psihologija tretira čoveka kao bio-psiho-socijalno biće. Fiziološki stres se odnosi na poremećaj sistema tkiva. Psihološkim stresom označava se kognitivna procena pretnje. Socijalni stres nastaje kao posledica raspada ili poremećaja društvenih jedinica ili sistema. Stres predstavlјa zaštitnu i adaptivnu reakciju organizma u situaciji delovanja stresora, koju Seli naziva opštim adapcionim sindromom. Po Seliju, poznatom psihologu, odbrambena reakcija odvija se u tri faze: faza alarma, faza otpora i faza iscrplјenosti. U prvoj se organizam putem fizioloških promena (ubrzano disanje, ubrzan puls, lučenje adrenalina...) priprema za akciju. U drugoj dolazi do adaptacija na promene, ali i do oštećenja organizma usled toga. U poslednjoj fazi organizam je pobeđen i podleže dejstvu stresora. Stresori mogu biti spolјašnji (toksični, infektivni, fizički, traumatski), ali i unutrašnji: emocije besa, straha, gneva, strepnje. Psihosomatske bolesti nastaju kao bolesti adaptacije na dejstvo unutrašnjih stresora. Stres treba dobro razlikovati od uzbuđenja ili uznemirenosti jer uklјučuje prateće emocionalne reakcije i automatske opažajne i saznajne procese kojima se procenjuje pretnja. Ovi procesi mogu biti instinktivni ili naučeni. Stres može, a ne mora obuhvatati svest o pretnji, ali stresor mora biti određenog nivoa da bi se osetio kao takav i da bi izazvao stres. Stres je čisto subjektivna reakcija, kao takav ne podleže normama tipa: ovo je stresno, a ovo ne; snaga pretrplјenog stresa zavisi od toga kako je pojedinac procenio stresor, čak i ako je procena pogrešna. Stresni procesi obuhvataju i psihološku odbranu koja može sprečiti opažanje i procenu stresora koje pojedinac ne bi bio u stanju da podnese. Stresore možemo načelno podeliti na fizičke i psihičke, iako smo ranije pomenuli i socijalni stres, ali on je izazvan promenama na fizičkom i psihičkom polјu. Fizički stresor je onaj koji ima direktan

17

uticaj na telo i može biti prouzrokovan stanjem u spolјnoj sredini ili unutrašnjim fizičkim ili fiziološkim zahtevima tela. Psihički stresor je onaj kod kojeg samo informacija dolazi do mozga bez direktnog fizičkog udara na telo. Ova informacija može postaviti zahteve ili kognitivnom sistemu (procesima mišlјenja) ili emocionalnom sistemu (osećanja-npr. bes ili strah) u mozgu. Najčešće, reakcije potiču iz oba sistema.

FIZIČKI STRESORI SREDINSKI FIZIOLOŠKI

Vrućina, hladnoća, vlaga Nedostatak sna Vibracije, buka, eksplozija Dehidracija Nedostatak kiseonika, otrovi Loša ishrana i higijena Infektivna sredstva i infektivne bolesti Mišićni i disajni zamor Fizički rad Bolest ili povreda Jako svetlo, tama, nejasnost Slab imunološki sistem Težak i naporan teren Preterana ili nedovoljna upotreba mišića

tabela 1. Važniji fizički stresori

PSIHIČKI STRESORI KOGNITIVNI EMOCIONALNI

Informacije-višak ili nedostatak Pretnje koje izazivaju strah i anksioznost Zasićenost dražima nasuprot lišenosti Gubitak, neuspeh Nejasnost, nesigurnost, izolacija Žalost usled gubitka

Nedostatak vremena nasuprot čekanju Frustracije, pretnje, gubici i krivica koji prouzrokuju otpor, bes i gnev

Nepredvidivost Dosada usled neaktivnosti Organizaciona dinamika Konflikt motiva Težak izbor spram nedostatka izbora Gubitak vere Priznavanje oštećenja funkcija Međuljudski odnosi

tabela 2. Važniji psihički stresori

Kao i fizički stresori, psihički stresori takođe mogu izazvati refleksne reakcije (lučenje adrenalina, pojačano znojenje...), pa mogu bitno uticati na osetlјivost pojedinca na posebne fizičke stresore. Ipak, oni prevashodno izazivaju promene u hemiji mozga i to u radu neurotransmitera.3 S druge strane i fizički stresori pružaju mozgu informaciju koja stvara određene psihičke zahteve ili predstavlјa pretnju dobrobiti. Čak i kada fizički stresor ne predstavlјa pretnju životu ili zdravlјu, nelagodnost, ometanje i

3 neurotransmiter je supstanca koja na sinapsi omogućuje prenos informacije sa jedne nervne ćelije na drugu

18

smanjenje radnih mogućnosti koje izaziva mogu biti emotivno uznemirujući. Tako, na primer, hladnoća, vrućina i dehidracija utiču direktno na rad mozga i mogu pogoršati opažajne i saznajne psihičke sposobnosti. Stres nije obavezno štetan. Pozitivan stres je stepen stresa neophodan da očuva i pobolјša toleranciju na stresori bez preteranog izlaganja stresorima. Određeni nivo stresa je neophodan za zdravlјe. To je naročito važno za neke fizičke stresore kojima se telo može prilagoditi. Da bi se postiglo bolјe prilagođavanje fizičkom stresoru potrebno je postepeno povećanje izlaganja stresoru. Primeri za ovakvo prilagođavanje su toplotno prilagođavanje i mišićna snaga. Pozitivan stres se može odvijati i kao reakcija na psihičke stresore.

BORBENI STRES

Borbena dejstva, kao specifičan vid lјudske aktivnosti, obiluju stresorima koje nazivamo borbenim stresorima, a reakciju na njih borbenim stresom. Pod borbenim stresorima podrazumevamo bilo koje stresore koji se javlјaju u toku izvođenja borbenih dejstava, bilo da su prouzrokovani neprijatelјskom akcijom ili drugim razlozima. Borbene dužnosti ne uklјučuju obavezno i direktno ugrožavanje života jer se mogu obavlјati u bezbednijim oblastima, daleko od neprijatelјa. Mnogi stresori na borbenim dužnostima dolaze iz sopstvene jedinice, pretpostavlјenih starešina i zahteva zadatka. Takođe mogu nastati kao posledica konflikta između zahteva zadatka i vojnikovog života kod kuće, uverenja, mogućnosti i dr. Borbeni stres je složen rezultat, koji je neprekidno izložen promenama, delovanja svih stresora i svih stresnih procesa unutar vojnika u toku izvršenja borbenog zadatka. Borbeni stres je rezultat složenog međudelovanja mnogih psihičkih i fizičkih stresora. To je skup unutrašnjih procesa koji pomaže pojedincu da bolјe funkcioniše, preživi i da se uspešno izbori sa stresorima u surovim uslovima borbenih dejstava. Američki ratni psihijatri predlažu interaktivni model borbenog stresa koji polazi od nekih prethodnih uticaja koji uz pomoć posrednih uticaja (javlјaju se nepredviđeno tokom borbe) utiču na procenu borbene situacije i njenih stresora kako bi pojedinac pronašao način da se izbori sa surovošću borbenih stresora. Prethodni uticaji se odnose na pojedinca, grupu i aspekte okruženja i pogodno ih je klasifikovati na sledeći način:

• Individualni činioci – osobine ličnosti, raniji stres (porodica, škola, društvo, posao i dr), ranije borbeno iskustvo i uloga u borbi.

• Činioci jedinice – kohezija i moral, obučenost, vođstvo i posvećenost. • Činioci borbe – vrste borbe, iznenađenje i nesigurnost i sredinski činioci (vreme, zemlјište i dr)

Ovi prethodni uticaji ne određuju sami procenu borbene situacije, već uz pomoć međudejstva sa posrednim, odnosno intervenišućim uticajima. Od velikog je značaja u vojnikovom očekivanju i proceni ratne situacije uloga starešine i način na koji saopštava informacije u vezi sa datom situacijom. Način obaveštavanja i izdavanja naređenja sa prethodnim uticajima bitno određuju procenu stresora i mogućnost da se sa njime izborimo.

19

Proces procenjivanja, koji je klјučni u ovom modelu razlikuje se od pojedinca do pojedinca, tj. ista situacija se nekome javlјa kao zastrašujuća, nekome kao bezopasna, nekome kao izazov, u zavisnosti od posledica međudejstva navedenih grupa uticaja. Načini reagovanja mogu biti fizički, emocionalni, kognitivni i društveni. U okviru ovih univerzalnih načina reagovanja svaki pojedinac reaguje posebno i to u rasponu optimalnog načina (visok nivo svrsishodnih aktivnosti) preko ograničenog savladavanja (karakteriše ga pasivnost) do potpune nemogućnosti savladavanja (potpuni slom). Način reagovanja može se upotrebiti kao ''fidbek'' i na taj način ponovo upotrebiti u proceni nove situacije.

NAČINI REAGOVANJA FIZIČKI EMOCIONALNI KOGNITIVNI DRUŠTVENI

Pojačano znojenje Uzbuđenje Izvrnuto opažanje Zavisnost od vođe Ubrzan rad srca Strah Suženje polja opažanja Potreba za bliskošću

Pojačan tonus mišića Uznemirenost Preosetljivost na određene

stimuluse Iritabilnost Pojačan dotok krvi u mišiće i lučenje adrenalina

Depresija i dr. Pojačano korišćenje automatskih reakcija

Sklonost ka nerealnim zahtevima

tabela 3. Neki načini reagovanja na borbene stresore

STRESNO PONAŠANјE U BORBI

Pod pojmom stresnog ponašanja u borbi obuhvatamo sva moguća ponašanja u borbi, počev od vrlo pozitivnih do potpuno negativnih. Pozitivno stresno ponašanje u borbi obuhvata povišenu pažnju, snagu, izdržlјivost i toleranciju na nelagodnost koju stres u fazi otpora može proizvesti. Pozitivno stresno ponašanje u borbi zavisi od snažne međusobne povezanosti boraca kao i od ponosa i identifikacije borca sa istorijom i zadatkom jedinice koji čine duh jedinice – snažan unutrašnji osećaj povezanosti među svim pripadnicima. Najpozitivnije stresno ponašanje u borbi su dela izuzetne hrabrosti, tj. akcije koje zahtevaju neverovatnu snagu i izdržlјivost, a često i žrtvovanje života zarad uspeha zadatka. Pozitivno stresno ponašanje u borbi podstiče se još tokom mirnodopske obuke i to realističnom obukom, strogom disciplinom i dobrim vođstvom. Negativno stresno ponašanje kreće se od manjih prekršaja naređenja jedinice i reda koji u njoj vlada do ozbilјnog kršenja pravila službe i zakona o vojsci, pa do međunarodnih zakona o ratu. Najčešće se pojavlјuje kod loše obučenih i nedisciplinovanih vojnika, ali može se pojaviti i kod dobrih vojnika, čak i kod junaka u uslovima ekstremnog stresa.

20

3.2. PSIHIČKA TRAUMA I POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ

PSIHIČKA TRAUMA

Psihička trauma je posledica događanja koji čine da se osoba oseća promenjenom nagore, odnosno da osoba nosi psihičke ''ožilјke''. Traumatski događaj je nešto što prevazilazi granice uobičajenog lјudskog iskustva, to je događaj koji bi za većinu lјudi bio užasavajuće potresan. Pojedine profesije, kao što su vojnici, policajci, vatrogasci i lekari (naročito hitne službe) zahtevaju od svojih članova da ovakva iskustva prihvate kao deo svakodnevnih uobičajenih dešavanja. Ipak, uvek ostaju oni užasni događaji (zbog mogućnosti greške) za koje se svako nada da se neće desiti njemu ili njemu bliskoj osobi. Traumatski događaji izazivaju posebno živa sećanja terora, užasa, bespomoćnosti, neuspeha, gađenja ili greške. Čak i prilikom produženog izlaganja stresu, kao i ratnom zaroblјeništvu, talaštvu ili u medicinskoj službi ili radu na uklanjanju leševa može se očekivati izazivanje ovakvih neželјenih sećanja. Događaji često (ali ne uvek) izazivaju naročito žive čulne doživlјaje koji su zabeleženi u sećanju – slike, mirise, zvuke ili osećanja. Osećanje da se u nečemu pogrešilo može doći usled ličnih prekršaja ili grešaka, ali i kao posledica osećanja nepravde koja pogađa druge, tako, na primer, za strelce je naročito uznemiravajuće kada se na liniji vatre nađe dete i ubiju ga. Slično tome, mnoge borce koji su ubijali neprijatelјe, a zatim, tražeći njihova dokumenta, naišli na slike i pisma od kuće, nalik svojim, progonilo je mnogo godina kasnije sećanje na ubijene vojnike.

POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ

U godinama nakon Drugog svetskog rata i Korejskog rata javlјali su se retki slučajevi poremećenog ponašanja kod ratnih veterana. Tek krajem sedamdesetih godina nauka zvanišno priznaje posttraumatski stresni poremećaj (u dalјem tekstu PTSP) kao psihijatrijski sindrom i naziva ga ''vijetnamski sindrom''. Ovaj sindrom uklјučivao je grupu simptoma i to: uznemirenost i preuzbuđenost, depresiju i krivicu, naglo ili nasilničko ponašanje, društvenu otuđenost ili izolovanost, a vrlo često i zloupotrebu lekova. Poremećaj je često praćen nametnutim bolnim sećanjima iz Vijetnama. Ovi simptomi nisu se pojavlјivali samo kod boraca, već i kod lekara, bolničkog osoblјa, ratnih zaroblјenika i preživelih iz koncetracionih logora. Sredinom sedamdesetih je sličan sindrom prepoznat i u nekim civilnim traumatskim situacijama – kod žrtava prirodnih katastrofa, silovanja i drugih nasilnih zločina, nakon terorističkih napada ili kao posledica talaštva. Prema DSM (Diagnostic and Statistic Manual of American Psychiatric Association) klasifikaciji, koja je 1980 godine uvrstila PTSP u priznata psihijatrijska obolјenja, PTSP čine četiri grupe siptoma: intezivno nametanje i ponavlјanje preživnjenih traumatičnih događaja kroz košmare i/ili '' flešbek'' epizode (na javi se stvara slika proživlјene traumatske situacije i oboleli ima utisak da je ponovo

21

proživlјava); nevolјno nametnuto sećanje i/ili bezuspešno odupiranje sećanju na preživlјene događaje; prisećanje je praćeno stanjem izbegavanja i stanjem povišene emocionalne napetosti. PTSP je praćen nevolјnim, nametnutim sećanjem na traumatski događaj, koje se može javiti na javi ili u snu ili i na javi i u snu. Sećanje može ponekad da bude vrlo živo i da aktivira više čula, pa osoba za kratko ima utisak ponovnog preživlјavanja traume. Ove misli su najčešće podstaknute čulnim nadražajima sličnim preživlјenim događajima, kakvi su zvuci helikoptera ili neprijatni mirisi. Ove epizode postaju učestalije nakon prvog sećanja. Zbog činjenice da je sećanje bolno, osoba sa PTSP pokušava da izbegne situacije koje je izazivaju i u tome može biti vrlo uspešna, ali samo sećanje nije dovolјan činilac PTSP. Pravi problem je u tome kako se trauma odražava na njihovo bitisanje, sreću i radna i društvena interesovanja. Često se dešava da se osobe sa PTSP osećaju izolovano i strano od drugih lјudi, a neretko osećaju mržnju i bes prema onima koji nisu učestvovali u ratu, ali ih zadržavaju u sebi. Postepeno se događa da iz svog života isklјučuju najbliže sve dok ne postanu nesposobni da osećaju lјubav ili da ostvaruju bliska prijatelјstva. Izgubivši bliske prijatelјe u borbi naučili su da se ne zbližavaju sa drugim osobama da ne bi opet patili ako im se nešto desi. Veterani sa PTSP mogu potpuno emotivno otupeti i nastaviti da funkcionišu bez ikakvih interesovanja i osećanja prema onome što se oko njih dešava. Gnev i neprijatelјska osećanja mogu ostati potisnuta ili mogu izbiti putem napada besa ili čak i kroz nasilјe. Veteran, koji je u borbi bio ovlašćen da upotreblјava oružje, seća se toga i to mu pruža opravdanje za ponovnu upotrebu nasilјa. Ovo se najčešće događa kada je kočenje ovih impulsa onemogućeno alkoholom ili drugim opojnim drogama. Zloupotreba lekova i opojnih droga, naročito alkohola gotovo je neizbežan pratilac PTSP jer ona omogućava bekstvo od neprijatnih sećanja. Ova sredstva se često upotreblјavaju da bi se izbegli loši snovi, napetost i uznemirenost. PTSP je često praćen simptomima anksioznosti i prevelikog uzbuđenja, najčešće putem reakcija na preveliku uplašenost ili povećanom pažnjom i osetlјivošću na moguće pretnje. Ovo mogu biti pretnje iz proživlјenih borbenih situacija ili može doći do učetale sumnje i opreza na uobičajene stvari u svakodnevnom životu. Depresivni simptomi, loše spavanje, gubitak apetita ili želјe za drugim zadovolјstvima, slaba koncentracija i osećanje krivice su takođe karakteristični simptomi PTSP. Osoba je najčešće preokupirana razmišlјanjima o tome šta jeste a šta nije učinila da bi preživela dok su drugi umirali. Često dolazi do optuživanja sebe za stvari na koje se nije moglo uticati. Nameću se misli o krivici tipa ''Da sam samo...'' Rizik samoubistva kod PTSP je povezan sa depresijom i ne sme se zanemariti. PTSP može voditi nepromišlјenom auti-destruktivnom ponašanju bez svesne samoubilačke namere. Situacija koja najčešće izazivaju razvoj PTSP su:

• gubitak prijatelјa ili bliskih osoba – pod naročito užasavajućim okolnostima, sa osećajem krivice zbog stvarne ili umišlјene greške, kada je zamena mesta sa tom osobom uzrokovala njenu smrt

• povređivanje ili smrt nevinih – naročito žena i dece • kontakt sa unakaženim telima saboraca, žena, dece i starih • zverstva – počinjena, naređena ili samo posmatrana

22

• gubitak i potrebe za žrtvovanjem, nastao kao posledica bezobzirnih incidenata ili vojnih grešaka

• loš odnos okoline pri povratku sa ratišta – po pravilu izostaje vrednovanje žrtve i zalaganja, a bližnji su najčešće nezainteresovani za slušanje ispovesti iz borbe.

• Prema DSM-III-R (obnovlјena DSM-III) klasifikacija PTSP može biti: • akutni – počinje najkasnije šest meseci nakon traumatskog događaja, ali ne traje duže od šest

meseci • hronični – počinje kao i akutni, ali traje duže • odloženi – pojavlјuje se ili vraća nakon šest meseci, a neretko nakon mnogo godina –

pojavlјuje se obično kao posledica stresora u svakodnevnom životu koji podsećaju na borbu.

3.3. PSIHOSOMATSKA OBOLJENJA Veoma je mali broj bolesti čiji nastanak i tok nije uslovlјen i psihičkim faktorima. Savremeni psihosomatski model izgleda ovako:

Grafikon 1. Dijagram nastanka psihosomatskih oboljenja

Kod ovakvog modela na prvo mesto je emocionalni poremećaj, koji opterećuju organizam i uslovlјava poremećaj funkcija organizma, koji vremenom uzrokuju telesna oštećenja, nakon kojih dolazi do pojave vidlјivih telesnih znaka i simptoma. Psihosomatski poremećaji su psihogeni ili delimično psihogeni poremećaji koji imaju somatske (telesne) ili fiziološke simptome i moguće štetne telesne strukturalne promene. Pod psihogenim činiocima bolesti podrazumevamo one emocionalne traume i psihološke osobine bolesnika koje prethode bolesti. Do obolјenja nikad ne dolazi usled dejstva jednog činioca, već ga uzrokuje skup činilaca: nasleđe, ranija iskustva, otpornost organizma, psihološke osobine i socijalni uslovi. Pokretači mehanizma koji dovode do psihosomatskih obolјenja mogu biti u čoveku i/ili u njegovoj sredini. Ako su loši uslovi u sredini, oni deluju stresno, a značajni su intenzitet i trajanje stresa. Veoma opasno može biti i delovanje manjih psihotrauma zajedno ili sukcesivno u kraćem vremenskom periodu. Ličnost je klјučni faktor u nastajanju ovih obolјenja, a podložnije su nezrele ličnosti, koje to mogu biti ili zbog frustracija iz detinjstva ili zbog nedovolјne prilagođenosti na datu sredinu i uslove u njoj. Lako je uočiti da takve ličnosti imaju problem prilagođavanja na vojnu sredinu i u mirnodopskim, a pogotovo u ratnim uslovima.

Psihički činilac

Poremećaj funkcije

Oštećenje tkiva

Telesni znaci i simptomi

23

Danas se smatra da nema obolјenja u kojem psihosocijalni činioci ne igraju važnu ulogu u nastanku i lečenju, a psihosomatska obolјenja u užem smislu su ona kod kojih je psihosocijalni činilac dominantan uzročnik. Savremena nauka je pretpostavila model strukture ličnosti psihosomatskih bolesnika. Osnovno svojstvo ''psihosomatske strukture'' je operativno mišlјenje koje karakterišu oskudno razvijene sposobnosti za fantaziranje i identifikaciju sa umanjenim mogućnostima simbolizacije u formi verbalnog izražavanja uopšte i pri opisivanju sebe i svojih osećanja. Takve osobe se u mišlјenju drže realnog i konkretnog i često su dobro društveno prilagođene, ali deluju kao da poseduju ogromnu psihičku prazninu. Klјučnu ulogu u nastanku ovih obolјenja imaju emocije, a možemo ih podeliti na akutne i hronične i na svesne i nesvesne. Akutne emocije imaju iznenadno i kratkotrajno dejstvo i nemaju bitnog uticaja na nastanak obolјenja, ukoliko im ne prethode telesna oštećenja. Hronične emocije su manjeg intenziteta, ali su dugotrajne i neprekidno utiču na nervni sistem, pa zbog toga predstavlјaju opasnost za nastanak psihosomatskih obolјenja. Nesvesne hronične emocije su mnogo opasnije od svesnih jer njihov jedini kanal pražnjenja jeste vegetativni nervni sistem: srce, krvotok, disajni, probavni, endokrini sistem, urogenitalni trakt i koža. Nesvesne emocije su posledica izuzetno snažnih nadražaja i kao takve mogu delovati ugrožavajuće na ličnost – na njeno samopoštovanje i integritet – i stoga se one potiskuju, što predstavlјa uspešnu, ali kratkotrajnu odbranu od njih, dok se svesne emocije mogu manifestovati kroz govor i motoriku. Najčešća psihosomatska obolјenja su: čir želuca i dvanaestopalačnog creva, povišen krvni pritisak, poremećaj u radu štitne žlezde (hipertireoza – povećano lučenje hormona tiroksina), bronhijalna astma, promene na koži i hronični bolovi u zglobovima.

3.4. ALKOHOLIZAM Veliki broj povratnika iz rata ima vrlo jaka i česta sećanja na ratne situacije i oseća snažnu potrebu da ih se oslobodi razgovorom sa bliskim osobama, ali okolina često nema dugo razumevanja za to, pa povratnici iz rata najčešće osećaju odbačenost, usamlјenost i nerazumevanje. ovakvo stanje ne mora voditi u PTSP, ali povratnici često pokušavaju da pronađu utehu i olakšanje u konzumiranju alkoholnih pića, koja su lako svuda dostupna, a pružaju trenutno olakšanje i bekstvo od problema. Ovo bekstvo u alkohol najčešće je naučeno još u toku borbi, kada se vreme između dejstava prekraćuje alkoholom, a ulazak u borbu je olakšan jer osoba pod dejstvom alkohola ne doživlјava realnu nego umanjenu opasnost date situacije i naizgled je hrabrija i smelija. Alkoholizam je psihološka ili fizička zavisnost od alkohola praćena psihofizičkim oštećenjima, umanjenom radnom sposobnošću i lošim porodičnim i društvenim odnosima. Danas je najprihvatlјivija definicija alkoholizma Svetske zdravstvene organizacije: Oboleli od alkoholizma su lјudi kod kojih je usled preteranog uzimanja alkoholnih pića zavisnost od alkohola dostigla takav stepen da se pojavlјuju fizički i psihički poremećaji, antidruštveni poremećaji i poremećaji socijalne i ekonomske delatnosti, usled čega takva lica treba lečiti. Iako samo 10% lica koja piju alkoholna pića postaju psihofizički zavisni veliki broj nesreća, samoubitstava i kriminalnih radnji dešava se kao posledica akutnog trovanja alkoholom. U istraživanjima predisponiranosti za alkoholizam

24

ustanovlјeno je da ne postoje osobine ličnosti koje bi bile karakteristične samo za alkoholičare, ali i da najveći broj hroničnih alkoholičara jesu neurotičari i psihopate, a takav je veliki broj povratnika iz rata.

AKUTNI ALKOHOLIZAM

Akutno trovanje alkoholom posledica je ispijanja veće količine alkohola za kratko vreme (ovo određenje je prilično neodređeno, ali količina i vreme zavise od pola, fizičke kondicije, raspoloženja i dr). Alkohol izaziva promene na centralnom nervnom sistemu gde koči najviše psihičke funkcije, a kasnije deluje i na centre autonomnog nervnog sistema. Akutni alkoholizam izaziva razdragano i veselo ponašanje, osoba mnogo priča, samopouzdanje je veće, ponašanje slobodnije, a pokreti živahniji, što je i glavni razlog opijanja. Alkohol smanjuje napetost, a slabi i pažnja, gubi se koordinacija pokreta, ponašanje je nekontrolisano, a razumevanje i opažanje je otežano. Kod težih trovanja dolazi do paralizovanja centralnog nervnog sistema i nastupa alkoholna koma u kojoj je otežano disanje, koža je bleda, udovi hladni, a zenice ne reaguju na svetlo. U najtežim slučajevima nastupa smrt usled blokiranja centra za disanje. Ukoliko se podstiče i ne sprečava, akutni alkoholizam je siguran put u hronični alkoholizam i teške psihičke i fizičke smetnje, pa i u smrt.

HRONIČNI ALKOHOLIZAM

Hronični alkoholičar je ona osoba koja često prekomerno uzima alkoholna pića i poseduje neobuzdanu želјu za pijenjem, po pravilu su takve osobe narušenog telesnog i psihičkog zdravlјa, poremećenih porodičnih i društvenih odnosa i umanjenih radnih sposobnosti. Najvažnija karakteristika hroničnog alkoholičara je nemogućnost kontrole nad konzumiranjem alkohola i bolesna potreba za alkoholom. Kod hroničnog alkoholičara se promene u psihičkoj i telesnoj sferi odigravaju postepeno. U početnoj fazi budući alkoholičar pije u svom poznatom društvu, slično ostalima. Budući alkoholičar više uživa u alkoholu od ostalih i počinje da pije sve češće da bi ublažio neprijatna stanja. Alkohol jedini obezbeđuje prijatnost, ali se ta prijatnost pripisuje društvu, a ne alkoholu. Pije se najčešće toliko da se oseti emocionalna opuštenost. Nakon nekoliko godina ili meseci potreba za alkoholom se povećava, pa alkoholičar pre odlaska u društvo popije određenu količinu alkohola jer nije siguran da će tamo biti dovolјno pića. Vremenom postaje svestan da pije neumereno i drugačije od ostalih, pa se osamlјuje i počinje da pije sam da ga drugi ne bi videli. Prvih nekoliko čašica pije brzo, na iskap. Ako se nakon umerene opijenosti počne javlјati gubitak sećanja (amnezija), sigurno će se razviti teška alkoholna narkomanija sa gubitkom kontrole nad pijenjem. Tada se počinje sa neprekidnim opijanjem, ''dolivanjem'', od ujutru do uveče, bez obzira na neodobravanje okoline. Javlјa se osećanje krivice, a opijanje se objašnjava problemima na poslu (za porodicu) i u porodici (na poslu), opravdanja su svuda, osim u alkoholu. Uprkos ovakvim racionalizacijama alkoholičar je u konfliktu između potrebe za alkoholom i obaveza na poslu i u porodici koje je zanemario.

25

U razvijenoj fazi dolazi i do karakternih promena ličnosti. Potpuno se zanemaruje sve što nije vezano za alkohol, a sva aktivnost je usmerena na nabavku alkohola, a ne preza se ni od krađe. Emocionalni život je površan i nestabilan, inicijativa i istrajnost skoro da ne postoje, a dolazi i do intelektualnog propadanja (oštećenja mišlјenja). Po prestanku dejstva alkohola javlјaju se bezrazložan strah, drhtanje i psihomotorna usporenost. Kod hroničnih alkoholičara se primećuju uočlјive telesne promene: plavkasto-crveno lice i nos, konjuktivitis, gastritis, jutarnje povraćanje, masnoća jetre i ciroza. Vidlјivo je grubo drhtanje ruku, usana i jezika, a govor je nerazumlјiv i često nepovezan. Kriterijum za procenu alkoholičara u svakodnevnoj praksi može se svesti na sledeće elemente:

• ako osoba konzumira alkohol i iako pouzdano zna da ima obolelu jetru, želudac, bubrege ili neku srčanu smetnju

• ako osoba nastavlјa da uzima alkohol iako je zbog toga razorena porodica, iako postoji pretnja krivičnim gonjenjem zbog kriminala, penzionisanjem, gubitkom posla i sl.

• ako osoba popije umerenu količinu alkohola, a javlјa se amnezija • ako nakon popijene dve čašice žestokog pića osoba ne može volјno da prekine dalјe pijenje.

Posledice hroničnog alkoholizma se ispolјavaju u medicinskoj, socijalnoj i ekonomskoj sferi. Zbog činjenice da hronična zavisnost od alkohola vodi u depresivno-anksiozna stanja visok procenat alkoholičara je među samoubicama. Pored zdravstvenog i moralnog sloma čest je i materijalni krah i to najčešće cele porodice. Borbu protiv alkoholizma treba započeti u porodici, školi, a naročito je voditi u medijima, koji u današnjem svetu imaju presudan uticaj na stavove pojedinaca. Mnogi autori uglavnom ističu da je u vojsci alkoholizam način rešavanja problema prilagođavanja vojnika na novu, specifičnu sredinu. Retko se daju upozorenja da je alkoholizam prisutan i među starešinama, na koje se vojnici ugledaju, koji u njemu nalaze izlaz iz nezadovolјstva poslom, platama, rešenjem stambenog pitanja, ali i problema u porodici i ratnih trauma. Alkoholizam je naročito izražen na terenima, gde se tako zaboravlјa na probleme i prekraćuje vreme u neprijatnim uslovima, a često se i vreme provedeno na dežurstvima prekraćuje alkoholom. U jedinicama ratne mornarice alkoholizam je više nego ozbilјan problem, naročito tokom plovlјenja, koja mogu trajati nedelјama i mesecima. Starešine su najčešće nezadovolјne životom u skučenim uslovima, na ograničenom prostoru bez uobičajenih uslova za život i u društvu koje je često neodgovarajuće i spas od toga traže u alkoholu. Posebno je zanimlјivo nedovršeno istraživanje koje pokazuje da se za podmorničare i prijavlјuju neurotičari koji su predisponirani za alkoholičare, kao i priznanja oficira koji su služili na podmornicama da su u toku vožnje radi uštede vode (ili je to samo izgovor?!) pili isklјučivo pivo i vino.

26

3.5. NEUROTIČNE REAKCIJE

3.5.1. ANKSIOZNI POREMEĆAJI Nelagodnost i napetost dolaze od iščekivanja opasnosti koja može biti umišlјena ili stvarna. Anksioznost se najčešće definiše kao vrsta nerealnog straha od opasnosti koja je nepoznata ili neodređena. Mnogi mešaju anksioznost i strah jer su im simptomi slični, ali strah predstavlјa odgovor na realno ugrožavajuću situaciju. U svakodnevnom životu mnogi lјudi osećaju anksioznost zbog nedovolјne sigurnosti pri ulasku u nove, značajne promene – razgovor za posao, prvi lјubavni sastanak i sl. Većina lјudi shvati da ovakve situacije nisu stvarno opasne i vrlo brzo prevaziđe problem. Anksiozne osobe se usredsređuju na situaciju, predmet ili aktivnost koju žele da izbegnu, a u ekstremnim slučajevima anksioznosti prerastaju u fobije (o kojima će kasnije biti više reči). Ako anksioznost deluje neodređeno, bez jasno izraženog predmeta usredsređenosti, naziva se slobodno lebdeća anksioznost. Ovo je, u stvari, strah od društvene kritike, a ako ometa normalno društveno ili radno funkcionisanje prerasta u fobiju. Da bi se izborili sa anksioznošću, mnogi se okreću alkoholu, pušenju i drogama, ali ova rešenja se ne preporučuju jer oštećuju zdravlјe i stvaraju zavisnost. Anksiozni poremećaji čine grupu poremećaja mentalnog zdravlјa, a u njih se ubrajaju: opšti anksiozni poremećaji, jednostavne i društvene fobije, opsesivno-konvulzivni poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj. Opšti anksiozni poremećaj karakteriše stalno stanje unutrašnje napetosti bez očiglednog razloga. Mogu postojati i preterana zabrinutost i strepnja zbog životnih prilika koje se mogu, a ne moraju desiti, npr. bespotrebne finansijske brige ili briga da se nešto ne dogodi bliskoj osobi, a traje šest meseci ili duže. Osoba pokazuje znake nervoze, povećane aktivnosti i uzbuđenja, a može se osećati uznemireno, potreseno, uz drhtavicu, bolove u mišićima i lako zamaranje. Najčešće se pojavlјuje kod osoba između 20 i 40 godina, što je značajno jer najveći deo vojnih lica pripada ovoj starosnoj grupi. Opsesije su ponovlјene, neželјene misli, a kompulsivno ponašanje čine rituali koji se otimaju kontroli. Kod mnogih lјudi, opsesije su mehanizmi za borbu sa anksioznošću. Osobe koje imaju opsesivne poremećaje ne ponašaju se obavezno i kompulsivno, dok obrnuta veza postoji. Osobe sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem obično imaju nevolјne i uporne misli i impulse koji im se iznova vraćaju i kojih se ne mogu osloboditi. Primer je strah od zaraze rukovanjem. Najčešće se opsesije odnose na povređivanje drugih ili na kršenje normi društveno prihvatlјivog ponašanja. Osobe proživlјavaju nevolјno ritualno ponašanje u uverenju da će ono sprečiti buduće neželјene događaje.

NAPADI PANIKE I PANIČNI POREMEĆAJ

Panični napad je kratak period (5 – 10 minuta) iznenadnog, snažnog straha ili nelagodnosti, obično bez očiglednog razloga. Osećanje može biti izazvano stresom, ali takođe izaziva ekstreman stres jer ga obično prati osećanje straha od smrti, stalne, bliske opasnosti i potreba za bekstvom.

27

Panični napadi se smatraju vrstom anksioznih poremećaja i pojavlјuju se u paničnom poremećaju, agorafobiji (strah od otvorenog prostora) i PTSP-u. Karakteristični simptomi paničnog napada su: otežano disanje, neuravnotežen i ubrzan rad srca, znojenje, drhtanje i trešenje, gušenje, bolovi u grudima i stomaku, vrtoglavica, hladnoća i dr. Ovi simptomi su obično rezultat konflikta emocija kao što je strah od zaroblјavanja nasuprot kukavičluku. Napadi se najčešće ne pojavlјuju odmah nakon izlaganja stresoru. Tri su karakteristična tipa napada panike:

• neočekivani napad panike: kada ne postoji ''okidač'' u datoj situaciji

• napadi vezani za situaciju: napad se javlјa neposredno nakon izlaganja ili u očekivanju stresnog situacionog ''okidača''

• predisponirani situacioni napadi: verovatno će se pojaviti nakon izlaganja situacionom ''okidaču'', ali nije sa njim bezuslovno povezan i ne mora se pojaviti neposredno nakon izlaganja.

Kada se panični napadi pojavlјuju učestalo i ometaju normalno funcionisanje pojedinca, to stanje nazivamo panični poremećaj. Oni koji pate od ovog poremećaja mogu imati po nekoliko napada nedelјno ili, čak, dnevno. Poremećaj se pogoršava kada je osoba izložena snažnom stresoru. Obično se pojavlјuje u periodima odlučivanja, promena, podela i dodatnih odgovornosti, a često postoji i porodična predisponiranost. Poremećaj često karakterišu ponovlјeni, neočekivani napadi panike, praćeni najmanje jednomesečnom upornom zabrinutošću u očekivanju sledećeg napada i brigom o mogućim posledicama napada ili o značajnim promenama u ponašanju, povezanih sa napadom. Karakteristike predisponirane ličnosti su: zavisnost, izbegavanje, nedostatak samopoštovanja, interpersonalna osetlјivost i porodični odnosi. Panika je ozbilјan problem u ratu i ukoliko se ne kontroliše može dovesti do pravih epidemija i onemogućiti dejstvo jedinice.

FOBIJE

Fobija je uporan i iracionalan strah od određenog predmeta ili situacije, a obično navodi pojedinca da ih izbegava. U fobiji se javlјaju psihološke reakcije uprkos pokušajima pojedinca da ih kontroliše. Neki lјudi su onemogućeni u životu i radu svojim fobijama – npr. podmorničar ne može biti klaustrofobična osoba – osoba koja ima strah od zatvorenog prostora. Fobije se ubrajaju u anksiozne poremećaje. Fobije određuju i fiziološke i psihološke reakcije. Simptomi su sledeći: nerazumna panika ili užas u bezazlenim situacijama, strah prelazi normalne granice, a ostali ne opažaju opasnost. Reakcija je automatska i nekontrolisana. Osoba stalno teži da izbegne ove fobične situacije. Postoje tri osnovne kategorije fobija: strah od određenih stvari ili bića (aviona, pasa, zmija), strah od određenih situacija (zatvoreni prostor, visina) i društvene fobije. Društvene fobije obuhvataju širok spektar situacija sa kojima se srećemo u svakodnevnom životu: strah od javnih nastupa, sretanja novih lјudi, strah da nas neko vidi dok jedemo ili pijemo ili strah od upotrebe javnih toaleta. Većina društvenih fobija uklјučuje i strah da se bude osramoćen.

28

Fobije mogu biti naučene reakcije – deca roditelјa koji se plaše pasa verovatno će se i sama plašiti pasa ili kao posledica traumatskog iskustva. Čest pratilac fobija je depresija, a mnoge fobije nastaju nakon napada panike kao pokušaj izbegavanja situacija koje ih izazivaju.

3.5.2. DEPRESIVNE REAKCIJE Depresija je poremećaj afekata i raspoloženja koji karakterišu tuga, beznađe, očaj i bespomoćnost (kod afektivnih poremećaja postoji spolјašnja manifestacija unutrašnjih stanja – emocija i raspoloženja). Depresivna stanja mogu pratiti anksioznost, povlačenje u sebe, nedostatak sna ili uvećana potreba za spavanjem, stalni zamor, gubitak apetita ili kompulzivni poremećaj ishrane (jede se više nego što je potrebno, najčešće iz dosade), nedostatak seksualne želјe, letargija, nemogućnost koncentracije i donošenja odluka i moguće preterano osećanje krivice. Depresija može biti privremeno emotivno stanje – simptom povezan sa mnogim drugim fizičkim i psihičkim poremećajima, ali i zaseban sindrom koji uklјučuje mnoge od ranije nabrojanih simptoma. Kada je bio-psihosocijalno funkcionisanje poremećeno zbog depresije duže od dve nedelјe, ona se može smatrati velikim problemom po mentalno zdravlјe. Depresija je najčešći i najlakše izlečiv mentalni poremećaj, ali i značajan činilac pri nastanku srčanih tegoba i za izvršenje samoubistva ukoliko se ne počne tretman na vreme. Depresivne osobe najpre preplavlјuju osećanja tuge, bespomoćnosti, beznađa i razdražlјivost. Ove osobe se često povlače u sebe i ne žele da imaju kontakte sa drugim lјudima. Depresiju obično prate poremećaji apetita, praćeni gubitkom ili povećanjem težine; gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima je osoba do tada uživala; osećanja bezvrednosti i razmišlјanja o smrti i samoubistvu, pa čak i pokušaji samoubistva. Mnoge depresivne osobe imaju snažna neprijatna osećanja, koja ne mogu biti prevaziđena srećnim događajima ili dobrim vestima. Depresija može biti toliko snažna da onemogući osobu da potraži pomoć kao i da je odbije kada joj se ponudu zbog osećaja beznadežnosti. Nastanak depresije uzrokovan je međudejstvom mnogih činilaca: psihosocijalnih, genetskih i sredinskih. Psihosocijalni činioci su nedostatak samopouzdanja i prevelika zavisnost od drugih kao vid podrške i samopoštovanja, perfekcionalizam i nerealna očekivanja. I događaji kao što su smrt bliske osobe (najčešći događaji u ratu), teška telesna oštećenja i povrede i dugotrajna izloženost snažnim stresorima su značajni psihosocijalni činioci koji su vrlo česti u borbenim dejstvima. Pojedinci mogu biti biološki predisponirani da razvijaju depresivne reakcije, a zasnovane su na genetskim faktorima koji su nedovolјno istraženi. Postoje genetski markeri koji mogu ukazivati na budući razvoj bipolarnog poremećaja,5 ali se još uvek vrše istraživanja gena koji stvaraju biohemijske reakcije koje ga izazivaju. Postoji značajan dokaz da se depresija nasleđuje porodično – ukoliko jedan identični blizanac pati od depresije i drugi ima 70% šanse da razvije isti poremećaj. Primećeno je i da se kod usvojene dece, čiji su novi roditelјi depresivni, vrlo retko može razviti poremećaj, osim ukoliko i njihovi biološki roditelјi nisu skloni depresiji.

5 raniji naziv je manično-depresivan poremećaj u kom se smenjuju periodi izuzetnog uzbuđenja i fizičke aktivnosti sa periodima potpune potištenosti i neaktivnosti

29

Bitnu ulogu kao i u većini psihičkih procesa igraju sredinski uticaji. Velike promene u okruženju neke osobe (preselјenje ili promena posla) ili veliki gubici (razvod ili smrt bliske osobe) vode u depresiju. Depresija je normalan odgovor na ove događaje, ali postaje psihički problem kada postane dugotrajna i počne da utiče na funkcionisanje. Depresija menja način doživlјavanja običnog stresa, naglašavajući negativne aspekte svega. Znaci i simptomi depresije su:

• psihološki: gubitak interesovanja, anksioznost, neodgovarajuće osećanje krivice, gubitak samopoštovanja, bezvrednost, beznađe, misli o smrti ili samoubistvu, sklonost plaču, razdražlјivost i dr.

• fizički: glavobolјe, promene apetita i težine, poremećaji spavanja, gubitak snage, stomačne tegobe, psihomotorna neaktivnost i dr.

• umni: usporeno mišlјenje, neodlučnost, slaba koncentracija, oslablјeno pamćenje i dr. Borbena dejstva obiluju činiocima koji mogu izazvati depresivnu reakciju – gubitak saborca, povrede, povrede, dugotrajni snažni stresori kojima se ne može pobeći, stalne promene u odnosu snaga itd. Zbog toga je važno znati da li je osoba predisponirana genetski za depresiju i o tome treba voditi računa pri raspoređivanju na borbenu dužnost. Osim što je ovakvo reagovanja štetno za pojedinca, ono može poprimiti oblike ''epidemije'' i onemogućiti jedinicu u izvršenju zadatka, sa mogućim katastrofalnim gubicima.

3.5.3. KONVERZIVNE REAKCIJE Konverzivni poremećaj predstavlјa gubitak ili izmenu fizičkog funkcionisanja, koji ukazuje na telesno obolјenje, ali zapravo izražava psihički konflikt ili nevolјne potrebe. Konverzivni simptomi su reakcija na osećaj nesposobnosti ili na iskušenu traumu. Najčešće su ovi simptomi vezani za nasilјe, tj. oboleli ih često opisuju kao posledicu povrede iako su povrede bile manje i iako su otklonjene vremenom. Način komunikacije – govor i gestovi – menjaju mišlјenje i osećaj stvarnosti, ali ne samo zbog proživlјene traume, već zbog činjenice da su nasilјe i njegovo iščekivanje postali klјučni element u društvenim odnosima obolelog. Pokazalo se da su za razvoj konverzivnih poremećaja predisponirani oni iz nižih društvenih klasa, slabo obrazovani, bez kulturnih navika i lošeg vaspitanja, sa istorijom porodičnog nasilјa ili fizičkih nesposobnosti, koji su imali konverzivne napade ranije, a naročito ako su u skorije vreme bili ranjeni ili povređeni i ako je to zahtevalo hospitalizaciju. Konverzivne reakcije olakšavaju psihičke tegobe putem primarne i sekundarne dobiti. Oslobađanje napetosti, uzrokovane konfliktom, kroz telesne znake olakšava normalno funkcionisanje, tj. psihička napregnutost se prazni kroz telesne znake, odvija se nesvesno i naziva se primarnom dobiti. Međutim, oboleli vrlo brzo uočava da mu znaci bolesti, na koje okolina reaguje sažalјivo i popustlјivo, omogućavaju mnoge povlastice (npr. u ratu – smeštaj u bolnicu, daleko od zone borbenih dejstava ili čak otpuštanje sa fronta) i onda on nastavlјa sa emitiranjem telesnih znaka (često i sa prenaglašavanjem) sve dok mu donosi korist, a ova pojava se naziva sekundarnom dobiti i pratilac je mnogih psihičkih obolјenja. Sekundarna dobit je veliki problem u borbenim dejstvima jer ako nekolicini vojnika uspe da ostvare svoje namere kroz nju i drugi će početi da reaguju slično i može

30

prerasti u ''epidemiju''. Često je u ratu teško dijagnostikovati pravu prirodu obolјenja jer ne postoje uslovi za izvođenje svih neophodnih medicinskih pregleda i konverzivna reakcija predstavlјa jedan od najsigurnijih načina za odlazak sa ratišta. Najčešći oblici konverzivnih poremećaja su: poremećaji motorike, ravnoteže, nevolјni pokreti, čulni poremećaji, poremećaji govora i gubitak pamćenja. Poremećaji motorike se ispolјavaju slabošću pri pokretanju ili nemogućnošću pokretanja pojedinih udova. Oboleli ne može da pokrene ud ni da savlada povećan napor, a ne postoje telesni znaci koji ukazuju na oštećenje ili slabost. Najčešći poremećaj ravnoteže je astazija - abazija tj. nemogućnost uspravnog stajanja (astazija) ili hoda (abazija). Održavanje ravnoteže prate preterani pokreti ruku ili savijanje u kukovima ili kolenima radi spuštanja centra težine. Nevolјni pokreti su drhtavica i tikovi, a mogu nastati kao posledice povreda glave ili leđa (kičme). Drhtavica je neprestano oscilatorno kretanje izazvano kontrakcijama antagonističkih mišića (npr. biceps i triceps), a tikovi predstavlјaju brze nevolјne trzaje, a i jedni i drugi pokreti mogu nastati davanjem placeba,6 kada je oboleli zauzet radom ili pri povećanoj pažnji. Čulni poremećaji su gubitak vida ili sluha, a nastali su bez ikakvih fizičkih, ugrožavajućih uzročnika. Najčešće nestaju pri prestanku opasnosti ili rešavanja konflikta. Najčešći poremećaji govora su nemost, mumlanje i usporen govor. Gubitak pamćenja je vezan za određene periode neprijatnih iskustava, a ne gubitak mogućnosti pamćenja uopšte. Okidač za gubitak pamćenja je traumatsko iskustvo koga oboleli ne želi da se seća, ali može biti posledica povrede i tada je opasniji jer može izazvati trajna oštećenja.

3.5.4. BORBENI ZAMOR Zamor predstavlјa iznurenost i/ili smanjenje radne sposobnosti zbog teškog ili dugog rada ili napora. On odražava stanje u kom energija, pokrenuta za procese stresa, počinje da slabi. Ako se napori nastave zamor prerasta u potpunu iscrplјenost. Zamor može nastati i pri fizičkom i pri mentalnom radu. Dobro poznat primer fizičkog zamora je umor mišića, koji može biti ograničen na zamor onih mišića koji su najviše upotreblјavani. Nedostatak sna prouzrokuje drugačiju vrstu zamora, koji je pre svega mentalan. Osoba lišena sna ima problema da održi usredsređenost misli iako fizičke sposobnosti nisu umanjene. Osobe sa ovakvim zamorom obično se umorne i usporene, ali mogu biti i žurne, hiperaktivne i razdražlјive. Produženi mentalni napor pri specifičnom zadatku, koji može zahtevati mnogo razmišlјanja ili konstantnu pažnju, prouzrokuje mentalni zamor. Radne sposobnosti se vremenom pogoršavaju i osoba neprestano iščekuje da prestane sa radom i da počne da radi nešto drugo. Čak i kratkotrajne, petominutne pauze, za vreme kojih se obavlјaju neki drugi zadaci, znatno pobolјšavaju radne sposobnosti. Fizičke bolesti mogu takođe prouzrokovati zamor. Ljudi koji imaju grip ili samo prehladu se veoma brzo umaraju i žele samo odmor ili san. Intenzivne emocije takođe izazivaju zamor. Ovo se posebno odnosi na uznemirenost i strah jer oni bitno utiču na ubrzavanje procesa fizičkog stresa. 6 placebo je neutralna supstanca koja se daje obolelom pod izgovorom da je to zaista lek i deluje sugestivno na njegovo izlečenje

31

Na nivo zamora utiču: • intenzitet rada • komplikovanost zadatka • trajanje napora • opšte stanje (fizičko i psihičko) osobe • stepen pripremlјenosti za pojedine zadatke

U Normandiji, jaka jedinica pešadije sa energičnim, mladim borcima stigla je sveža na plažu, ali su pod intenzivnom vatrom svoje teške mitralјeze jedva prenosili zastajkujući na svekih nekoliko koraka, dok su ih za vreme obuke nosili trčeći. Ovi primeri su doveli do sledećih zaklјučaka: Strah i zamor imaju sličan uticaj na organizam. Strah, kao i fizički rad iscrplјuje energiju iz tela. Ovo stvara neprekidan krug – preopterećen vojnik, koji oseća umor, postaje podložniji strahu, a što uplašeniji vojnik biva, oseća se slabije i brže se zamara. Čest oblik zamora sreće se kod padobranaca koji osećaju snažnu malaksalost neposredno pri prizemlјenju, kada je njihova spremnost najpotrebnija. Jedno od mogućih rešenja je davanje suvog voća ili glikoze pred iskakanje ili u specijalnim jedinicama davanje injekcija budnosti – potkožnih injekcija stimulativnih droga. Ponekad se takve injekcije daju pre iskakanja, a ponekad i oni sami daju jedan drugom po prizemlјenju. Pretpostavlјa se da po ovom principu operiše posebna jedinica britanske Special Air Service (SAS – Specijalne vazduhoplovne snage) – tzv. crveni đavoli (videti šire u Votson P. – Psihologija rata). Uobičajeni znaci borbenog zamora: 1. Fizički znaci:

• napetost, bolovi, drhtavica, vrpolјenje, nespretnost • nervoza: preplašenost iznenadnim zvucima ili pokretima • hladan znoj, suva usta, bleda koža • ubrzan rad srca, vrtoglavica • nedostatak daha, povraćanje • proliv ili zatvor, često mokrenje • dalek, odsutan pogled

2. Mentalni i emocionalni znaci: • uznemirenost, zabrinutost, pesimizam • slaba pažnja i pamćenje detalјa • otežano razmišlјanje, govor i opštenje • otežano zaspivanje i košmari • tuga i plač • žalјenje zbog počinjenih grešaka • bes: osećaj izneverenosti • gubitak pouzdanja u sebe i jedinicu

32

3.6. AKUTNE PSIHOTIČNE REAKCIJE Akutne psihotične reakcije su reaktivni poremećaji i ne mogu se svesti na događaje već na doživlјaj tih događaja, tj. na karakterističnu subjektivnu unutrašnju interpretaciju tih događaja. Reaktivna psihotična stanja javlјaju se kao reakcija na gubitak bliske osobe, snažno razočarenje, odlazak u novu i potpuno nepoznatu sredinu, boravak u socijalnoj izolaciji ili zbog oštećenja čula, rođenje deteta, neočekivanog i značajnog društvenog napredovanja, gubitak posla ili dela tela. Na nastanak psihotičnih reakcija utiče emocionalna istorija pojedinca i veza sa ranijim iskustvima. Svaki pojedinac poseduje specifičnu osetlјivost na neki događaj ili niz sličnih događaja, a posebno je osetlјiv na zbivanja koja remete ostvarivanje njegovih cilјeva i zadovolјavanja konkretnih potreba ili ugrožavaju stavove i remete sistem vrednosti. Prag osetlјivosti pojedinca se smanjuje u periodima iscrplјenosti, oporavka, adolescencije, menopauzi – andropauzi, u stanjima iščekivanja i neizvesnosti, produženih konflikata i dr. Iako ove reakcije u najvećem broju slučajeva označavaju popuštanje ili slom mogućnosti prilagođavanja, reaktivno stanje može imati odbrambeni karakter jer čuva ličnost od dalјe traumatizacije. Ova zaštita se ostvaruje psihološkim odbrambenim mehanizmima – regresijom i disocijacijom. Regresijom se ponašanje svodi na niži stepen, koji ne odgovara intelektualnim mogućnostima pojedinca. Na ovaj način se lakše izlazi na kraj sa neprijatnom situacijom koja se želi izbeći. Disocijativnim mehanizmom se iz svesti eliminišu sadržaji koji izazivaju porast anksioznosti, što ugrožava stabilnost i organizaciju ličnosti. Psihotične reakcije se najčešće pojavlјuju u adolescenciji i ranom odraslom dobu (u kojem se nalazi većina vojnika na služenju vojnog roka). Trajanje reakcije može biti od nekoliko dana do najviše jednog meseca i najčešće nema posledice po psihičko zdravlјe. Učestalost poremećaja je veća u vreme ratova i drugih velikih društvenih kriza. Ova reaktivna stanja su vremenski povezana sa događajem koji ih izaziva i po pravilu imaju nagli početak. Klinička slika ovih poremećaja slična je psihozama sumanutosti i shizofrenije: sumanute ideje, dezorganizovan govor i značajno promenjeno motoričko ponašanje (preaktivno ili potpuno neaktivno), a sumanute ideje ili halucinacije su tematski bliske sa traumatskim događajem. Trajanje reaktivnih stanja nije dugo i sva reaktivna stanja imaju dobru prognozu.

33

4. SLUČAJEVI BORBENOG STRESA U BORBENIM DEJSTVIMA NA MORU7

Borbena dejstva na moru u savremenim uslovima ratovanja predstavlјaju izrazito složen i zahtevan vid borbenih dejstava, koji osim mornaričkih jedinica obuhvata i jedinice avijacije i posebne jedinice pešadije – mornaričku pešadiju. Zbog ovih specifičnosti razmatraćemo posledice borbenog stresa na površinskim brodovima, podmornicama i trgovačkim brodovima (koji se u ratu mogu koristiti kao pomoćni brodovi), kao i u uslovima ratnog zaroblјeništva i kod pripadnika mornaričke avijacije i pešadije. Efekti borbenih dejstava na brod su laka i teška oštećenja i moralno-psihološki efekat. Laka oštećenja su ona kod kojih brod nije u mogućnosti da nastavi zadatak, ali jeste da se skloni iz zone borbenih dejstava na sigurno. Kod teških oštećenja brod nije u mogućnosti da izvede bilo kakav manevar i ne može se skloniti iz zone borbenih dejstava iako nije spreman da ih izvodi, te postaje lak plen za uništenje i potapanje. Moralno-psihološki efekat je pratilac obe vrste oštećenja, ali se javlјa i kada oštećenja nema, a brod je izložen snažnom dejstvu nadmoćnog protivnika. Moralno-psihološki efekat ogleda se u slablјenju motivacije za borbu, bezvolјnosti, želјi za dezertersvom, defetizmu i sl.

4.1. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA POVRŠINSKIM

BRODOVIMA

ISCRPLJENOST POSADE

U toku Drugog svetskog rata, združene američke i australijske snage, koje su se sastojale od pet krstarica, na prepad su uhvaćene u blizini Gvadalkanala od nadmoćnijih japanskih snaga. Celokupne posade združenih snaga bile su iscrplјene tokom mnogih dana bez odmora. Iako su bili u stanju pripravnosti, bili su toliko umorni da su spavali stojeći. Više od hilјadu savezničkih mornara je ubijeno. Počinjena je neoprostiva greška: u nerealnim zahtevima za neprekidnu pripravnost, sa neizbežnim rezultatom – iako su bili budni i na svojim mestima, članovi posada nisu bili u stanju da na vreme opaze opasnost i da na nju reaguju. Ovaj događaj je doprineo da se obrati pažnja na planiranje odmora posada i na humanije zahteve koji će se postavlјati pred posade.

STRES NA FOKLANDIMA

Tokom bitke za Foklandska ostrva 1982. godine, pri približavanju kopnu sjedinjenih britanskih i američkih snaga zabeležen je sledeći događaj: Pri ulasku u opasno područje posade nisu bile sigurne da li je priobalni pojas miniran ili ne. Začuđujuće je da je jedna fregata, identifikovana kao irski

7 prikazani slučajevi su preuzeti iz War Psychiatry, Office of The Surgeon General, US Army, 1995.

34

minolovac, poslata u protivminsko pretraživanje, a jedini način da se utvrdi da li postoji minsko polјe bio je na osnovu eksplozije pri prolasku fregate. Srećom, nije postojalo minsko polјe i sve je delovalo mirno i tiho u toku naredna dva sata dok nije počeo iznenadni argentinski avio-napad. Od tada su se jedan za drugim nizali argentinski avio napadi i među članovima posada je raslo divlјenje prema veštinama i posvećenosti argentinskih pilota. Žrtve sa oštećenih i tonućih brodova su izvlačene na brodove-bolnice. Situacija je nalagala hitnu izmenu plana borbe. Medicinske ekipe koje su izvlačile preživele su ustanovile psihičke teškoće kod preživelih i to: anksioznost zbog pretnje od novih napada i strah od dalјih povreda. Mnogi preživeli su osećali bes prema neprijatelјu, ali i prema sopstvenoj jedinici i konstruktorima broda. Među preživelima je vladala velika tuga zbog gubitka saboraca, kao i osećaj krivice zbog toga što su preživeli – naročito je bio izražen među mornarima-samcima čiji su prijatelјi oženjeni, porodični lјudi stradali. Meću preživelima je bilo oko 10% psihijatrijskih slučajeva.

PROPUŠTENA PRILIKA ZA OPORAVAK

U pitanju je slučaj poručnika koji je bio ukrcan na razarač tokom borbi na Pacifiku u toku Drugog svetskog rata. Nјegovo opšte stanje, uklјučujući i obavlјanje borbenih dužnosti, bilo je dobro. Poručnik je učestvovao u pratnji konvoja, a tokom tog zadatka, koji je trajao tri dana, nekoliko brodova su pogodili piloti-kamikaze. Ispostavilo se da su prevozili municiju i brodovi su ubrzo potonuli. Tokom napada kamikaza poručnik je dao svoj pojas za spasavanje mornaru koji je zaboravio svoj. Učinio je to uprkos činjenici da nije znao da pliva. Nedugo zatim avion je udario u komandni most na kome se poručnik nalazio i on je poleteo u vodu sa deset metara visine. Srećom, nije ga povukla sila usisa brotskih propelera. Borio se u vodi, a kada je pomislio da će se sigurno udaviti pojavio se čamac pešadije koji ga je spasao, nakon čega je smešten u ratnu bolnicu. Nakon nekoliko dana ga je obišao brotski lekar, ali mu je umesto razumevanja i razgovora pružio samo gađenje i prezir. Nakon ovog iskustva je razvio simptome ekstremnog borbenog zamora i nikad nije uspeo da se vrati na dužnost. Da je brodski lekar bio spreman da porazgovara sa njim možda bi bio u stanju da se oporavi, a umesto toga je postao hronična žrtva. Brodski lekar je više od vojnog autoriteta u očima posade, on je tu da leči, brine i da posreduje.

ČETVRTI BROD

Ovo je slučaj koji predstavlјa tešku borbenu reakciju na maksimalni borbeni stres. U pitanju je mornarički podoficir koji je opisan kao inferioran i nestabilan zbog doživlјenog psihičkog sloma u borbi. Nјegova služba na brodu obavlјala je brojne dužnosti u raznovrsnim operacijama. Fizički je propao i neverovatno je ostario, a samo dve godine ranije bio je mlad, snažan, samopouzdan, starešina sa snažnim autoritetom. Po opisu lekara otpušten je kao prestareo, otupeo, poražen, ojađen i skoro upola manje težak. Podoficir je učestvovao u prevoženju konvoja kroz severnoafričko pomorsko vojište i Pacifik, sve do završne faze borbi za Gvadalkanal i Solomonova ostrva. U pacifiku su bili izloženi neprijatelјskim

35

vazdušnim i pomorskim napadima i konačno je brod potonuo pod ekstremno stresnim uslovima za članove posade. Među preživelima je veliki broj razvio borbeni zamor i brojne druge stresne reakcije. Podoficir, koji je u ovim događajima bio oslonac ostalima uspešno se vratio na dužnost, prijavivši se za službu na drugom razaraču. Tempo stresa, kojem je bio izložen, je rastao, a on je nastavio sa produženim borbenim aktivnostima na još dva razarača koji su potonuli. Tek nakon drugog potapanja počeo je da pokazuje znake anksioznosti i depresije, koji su rasli tokom službe na trećem razaraču i nakon njegovog gubitka. Odlučujuće traumatsko iskustvo je doživeo na četvrtom brodu oko mesec dana pre smeštanja u bolnicu. Obalske artilјerijske baterije su dugo ćutale, a zatim otvorile dugotrajnu, iznenadnu vatru po bespomoćnom brodu, dok nije naređeno napuštanje tonućeg broda. Podoficir je upao u vodu i nošen strujom, uprkos najvećem naporu, kretao se ka velikoj mrlјi gorućeg razlivenog goriva. Dugo vremena uspeo je da ostane van vatre i izdržao je dok baterije nisu ''ućutale'' i dok nisu stvoreni uslovi za njegovo spašavanje. Iz ovog je izašao kao anoreksična, apatična i depresivna osoba kao rezultat onoga što je nazvano ''poslednja kap'' – potapanje četvrtog broda i borba za preživlјavanje.

4.2. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA PODMORNICAMA

Reakcije na stresna stanja kod posada podmornica opisane su kao porast fizičke iznurenosti sa glavobolјama, letargijom i učestalim telesnim simptomima – poremećaj rada kardiovaskularnog sistema, želuca, respiratornog sistema i žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

IŠČEKIVANJE OPASNOSTI

Prva dva sata posada se nalazila u nepovolјnoj poziciji. Stariji i iskusniji podmorničari su nagovestili očekivanu nezgodu. Mlađi članovi posade su bili zatečeni i stariji su preuzeli komandu. Zastrašujući efekat je imala apatija u kombinaciji sa vrućinom, pritiskom i fizičkim naporima. U periodu od 24 časa nakon napada na podmornicu dubinskim bombama primećeno je više slučajeva blažih želudačnih poremećaja praćenih morskom bolešću i grčenjem stomaka, ali su se brzo oporavili bez tretmana – nakon prestanka delovanja stresora. Pretpostavlјa se da je razlog ovako malom broju psihijatrijskih slučajeva u selekciji (svi članovi posade su bili dobrovolјci), obuci, moralu, psihijatrijskim ispitivanjima pre i posle patrole, rotaciji (nakon dve uzastopne patrole) i poverenje u podmornice, starešine i saborce. Iskustva iz Drugog svetskog rata su postavila zahteve koje dobar podmorničar treba da ispuni: da bi se rukovalo složenim sklopom kakav je podmornica svaki pojedinac mora biti spreman da razmenjuje informacije, da učestvuje u raspravama kada to može koristiti, da poseduje inicijativu i pažlјivost u obavlјanju dužnosti, ali i da u pojedinim situacijama bude bezuslovno poslušan, bez postavlјanja suvišnih pitanja, a zarad bezbednosti. Dobar podmorničar je onaj koji može da bez posebnog prilagođavanja ispuni ove protivrečne zahteve.

36

4.3. POSLEDICE BORBENOG STRESA NA TRGOVAČKIM BRODOVIMA

Iako mogu izgledati nevažni, brodovi i posade trgovačkih mornarica su se koristili i koristiće se u ratovima kao pomoćni brodovi za prevoz lјudi i sredstava i članovi njihovih posada su takođe bili i biće izloženi borbenim stresorima. Izučavanju posledica borbenog stresa kod posade trgovačkih brodova nije se poklanjalo mnogo pažnje zbog nedovolјno osoblјa, a simptomi su proučavani tek po završetku borbenih dejstava, kada su mnogi nestali. Ipak, postoji nekoliko slučajeva zabeleženih u literaturi koji nam ukazuju na njegovo postojanje.

NAPADI PANIKE

Česti su bili slučajevi konfuzije i panike: detinje ponašanje, užasnutost, preterano dramlјenje, bes ili oduzetost. Brojni slučajevi članova posade koji su se čvrsto držali za ograde ili jednostavno panično pokušavali da se zaštite obavijajući ruke oko glave. Mnogi su bezglavo skakali u more iako nije bilo požara niti slučajnih opasnosti na brodu ili su uznemireno trčali unaokolo, udarajući svud oko sebe naslepo, oruđem koje im je došlo ruku. Iako karakteristike ličnosti članova posada trgovačkih mornarica nisu sistematski izučavane, primećeno je da su to lјudi koji su svoj dom napustili pre osamnaeste godine, kao i da je veći deo njih pobegao od kuće ili otišao na brod uprkos protivlјenju svojih roditelјa. U malom broju slučajeva mornari su nastavlјali porodičnu tradiciju. Ta snažna potreba za bekstvom od kuće podstaknuta je i želјom da se oslobode stega društvenih zahteva i discipline. Veliki broj je prekinuo svaki kontakt sa svojim porodicama, a tek nekolicina su bili oženjeni.

''TRUBADUR''

Tipican primer je Tribadur, zarđali parobrod koji je otela ratoborna posada u Džeksonvilu, kada je Amerika ušla u rat, hvaleći se sastavom od pripadnika sedamnaest nacija, uglavnom bivših osuđenika i razvratnika iz američkih deportacionih kampova. Dok je brod bio usidren pred Nјujorkom nepoznata osoba je poplavila brodske magacine sa municijom. Slabo naoružani mornarički oficiri pošli su brodom radi nadgledanja posade, ali na Islandu je dvadeset pobunjenika odbilo da nastavi plovidbu kada im je rečeno da kreću za Rusiju. Ipak, pobuna je ugušena tako što su ih stražari opkolili i zatvorili u pramčani pik, u kome nije bilo uslova za boravak. Nakon pedeset sati u ''zatvoru'' odlučili su da odustanu od pobune. Ovi mornari su imali velika primanja, ali su ostali bez penzije i pretrpeli su veliki broj žrtava. Problemi nisu bili ograničeni na obične mornare, već je i veliki broj kapetana, brodskih oficira i mašinaca pokazivao znake nervoze i fizičke iznurenosti.

37

4.4. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD PRIPADNIKA MORNARIČKE PEŠADIJE

BORBA U GVADALKANALU

Američka vojska je pripremala pomorski desant na Gvadalkanal tokom 1942. godine kako bi sebi omogućila bolјe pozicije za borbe na Pacifiku. Po prvi put je borbena dejstva pratila štampa i konačno je američka i svetska javnost bila upoznata sa zastrašujućim okolnostima pod kojima je akcija vršena. Strah je obuzimao vojnike sa svih strana. Većina ga je osetila pri samom približavanju obali. Neki su bili uplašeni da će zakazati u borbi. Kako je vreme odmicalo nada je napuštala lјude – gubili su nadu u pobedu, a čak i u pomoć ili spasavanje. Bili su sami, ''napušteni'' na ostrvu i olakšanja nije bilo. Oni nisu mogli znati zbog čega nije bilo podrške. Ubrzo su ubedili sebe, postavši sigurni da neće nikada da pobegnu sa ostrva, da su potrošna roba ili da su ukleti. Uskoro su ova bespomoćnost i beznadežnost doprinele njihovom konačnom slomu. Nјihovom psihičkom slomu su doprineli i uskraćenost spavanja zbog japanskih dejstava noću, gubitak težine i po nekoliko desetina kilograma, kiša, vrućina, insekti, dizenterija, malarija, a najviše činjenica da su u ovim uslovima proveli mesece. Na kraju, kao rezultat iscrplјenosti, straha, loše ishrane i bolesti u džungli pojavile su se i psihičke i fizičke posledice. Ustanovlјeno je da su se lјudi borili da bi pobegli kući, a ne zarad nekog apstraktnog razloga. Tada je prvi put skrenuta pažnja na ''zaraznost'' stresnih reakcija, što je uočeno kada su slaboumni vojnici počeli da se slamaju, a ostali počeli da oponašaju njihove reakcije. Najčešće reakcije su bile: glavobolјe, snižen prag osetlјivosti na oštre zvuke, periodi amnezije, čulni telesni poremećaji, drhtavica – opšta ili lokalizovana, oduzetost i dr. Mnogi su stizali sa vatom u ušima. Tri nedelјe nakon borbi mnogi su se, prema sopstvenim izjavama, znatno oporavili. Zajednički je bio strah da će ih smatrati kukavicama.

ISPOVEST MARINCA

''Kao marinac sam bio prosečan i učestvovao u dva desanta. Dva puta sam ranjen, jedanput nagrađen za hrabrost i dva puta previše uplašen da izvršim dodelјeni zadatak. Znam da svaki čovek ima granice. Neki mogu da izdrže duže i da podnesu više od ostalih. Hrabrost je nestalna. Pojavlјuje se u zamišlјenom krugu: dolazi i odlazi. Jednog dana si lav, a drugog miš. Video sam lјude koji su bili hrabri kada su im noge bile suve, kada im je toplo, kada su bili siti i naspavani, a kukavice kada su im noge bile mokre, kada im je bilo hladno i kada su bili gladni i neispavani. Često suprotstavlјamo hrabrost i kukavičluk. Mislimo da između njih ne postoji ništa, ali oni koji su iskusili rat dobro znaju da postoji.'' U pripremi za ukrcavanje na amfibijsko vozilo, pre prvog iskrcavanja se seća sledećeg:

38

''Zarazio sam se strahom od lјudi oko mene. Duboko sam se stideo i sebe i njih. Kasnije sam se navikao na strah. Bio je kao ožilјak sa kojim sam morao da naučim da živim. Naučio sam da kontrolišem osećanja koja se ispolјavaju u glasu, na licu i kroz pokrete. Zato sam im dozvolio da besne iznutra. Strah nije nestao, ali jeste strah od straha jer su postali suviše slični.'' Komentarišući motivaciju i odanost u borbi kaže: ''U ratu se odanost sa države i porodice prenosi na jednog ili dva saborca koji će biti sa tobom. Oni postaju važniji od bilo koga, dragoceniji od oca i majke, brata i sestre, devojke i žene. Samo nekoliko usamlјenika prolazi kroz rat bez drugova.'' Nekoliko meseci kasnije, u dugim razgovorima sa pretpostavljenim oficirom otkrio je iscelјujuću moć sećanja i prepričavanja. ''On je bio taj koji je konačno izlečio moje živce. Učestvovao je u mnogim borbama i voleo je da priča ''pomoračke priče''. Naterao me je da govorim o onome što mi se dogodilo i, nekako, u priči borba nije delovala tako strašno. Počeo sam ponovo da spavam noću.'' (tekst ispovesti je prevod iz knjige War Psychiatry, Office of The Surgeon General, US Army, 1995. str. 241)

4.5. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD PRIPADNIKA

MORNARIČKE AVIJACIJE U savremenim ratnim mornaricama brodovi nemaju istu ulogu kao u ranijim ratovima zbog pretpostavke da se klasičan boj na moru, zahvalјujući razvoju dalekometnog i samonavodećeg oružja, neće ni voditi. Savremeni brodovi predstavlјaju velike pomorske baze velike autonomnosti i smeštajnih kapaciteta, na kojima borave pripadnici različitih rodova. Nosači aviona su takvi brodovi. Na njih je ukrcano brojno vazduhoplovno osoblјe – piloti i mehaničari, koji zbog prirode svoje obuke i svojih zadataka imaju specifičan doživlјaj borbenih dejstava na moru.

TORPEDOVANI NOSAČ AVIONA

Nosač aviona Wasp (u prevodu: osa) torpedovan je dok je pratio snage u Gvadalkanal, 1943. godine. Nakon torpedovanja zabeležene su sledeće reakcije kod pripadnika mornaričke avijacije: 38% se osećalo nepromenjeno, 33% se osećalo uzbuđeno, nervozno, napeto ili šokirano, 9% veoma uzbuđeno, a za 20% nema nikakvih podataka. Dvanaest časova nakon torpedovanja nalazi su izmenjeni: 27% osećalo je olakšanje i zahvalnost, 25% zabrinutost za saborce, 46% je bilo uplašeno, zabrinuto i nervozno, a za 2% nema podataka. Nakon tri nedelјe zabeleženo je: 46% se osećalo uobičajeno, ali su žalili zbog događaja, 37% je bilo i dalјe nervozno, zabrinuto, čak razdražlјivo.

39

Veliki procenat (37% ) onih koji su imali psihičke tegobe i tri nedelјe nakon napada ukazao je na nedovolјnu pripremlјenost lјudstva i poslužio je kao smernica u dalјoj obuci. Kao rezultat toga nije više zabeležena ovako visoka incidencija psihičkih tegoba kod pripadnika mornaričke avijacije.

4.6. POSLEDICE BORBENOG STRESA KOD RATNIH ZAROBLJENIKA

Brod na moru koji je pretrpeo oštećenja ili kvar lak je plen neprijatelјskih snaga zbog svojih ograničenih mogućnosti za odbranu. Pred posadom su tada obično dve mogućnosti – pogibija ili predaja. Iako se predajom mogu spasti životi, ratno zaroblјeništvo predstavlјa krajnji test izdržlјivosti ličnosti jer su zaroblјenici izloženi brojnim tehnikama psiho-fizičkog zlostavlјanja zarad preobraćenja i prikuplјanja informacija (videti šire u Votson P. – Psihologija rata).

ZAROBLJAVANJE POSADE AMERIČKOG RATNOG BRODA ''PUEBLO''

Mali američki obaveštajni brod ''Pueblo'' zaroblјen je 1968. godine u blizini korejske obale. Psihičke posledice koje je zaroblјeništvo ostavilo na posadu i danas se proučavaju. Pri zaroblјavanju je ubijen jedan član posade, a dva su teško ranjena, Korejanci su preuzeli komandu nad brodom, a posadu internirali u objekat zvani ''Ambar'' u blizini Pjongjanga. Komandant je izdvojen od ostalih, a mornari su smešteni po trojica ili četvorica u ćelije. Svi članovi su surovo batinani i prećeno im je smrću. Prvi korak Korejanci su uspešno okončali: cela posada je priznala da je vršila zločine. Nakon priznanja preuzet je drugi korak – pokušaj preobraćenja. Posada je premeštena u drugu ustanovu i tu su oficiri smešteni u zasebne ćelije, a ostali po osmorica u ćeliju. Ovo je verovatno učinjeno da bi se napravio razdor između oficira i mornara zbog uslova smeštaja. Članovi posade su slušali predavanja, čitali brošure i obilazili Koreju da bi im se pokazalo da su cilјevi Amerike nepravedni i imperijalistički. I pored priznavanja zločina, zaroblјenici su davali znake da nisu preobraćeni: u pismima su se raspitivali o davno umrlim rođacima, pisali nekarakterističnim stilom i sl. Nakon jedanaest meseci provedenih u zatočeništvu, za Božić 1969. godine mornari su se vratili kućama. Odmah po dolasku su podvrgnuti fizičkim i psihičkim ispitivanjima. Psihička ispitivanja su imala za cilј da utvrde psihičko stanje u trenutku oslobođenja, ali i držanje u zatočeništvu. Ispitivana je upotreba odbrambenih mehanizama, sposobnost očuvanja pripadnosti grupi i morala grupe, kao i da li su mornari bili u stanju da pruže efikasan psihološki otpor čuvarima. Polovina članova posade je imala ozbilјne probleme i odmah ih je priznala. Opravdanje za ove probleme tražili su u zabrinutosti za svoju budućnost. Šesnaestoro (od ukupno 82 člana) je izjavilo da je patilo od hronične depresije zbog odvojenosti od porodice. Četvorica su osećala bes zbog prisilјavanja na priznavanje krivice. Samo trojica su razmatrala samoubistvo. U proseku su gubili 10 – 15 kg težine, a njih 27 je patilo od gubitka apetita. Većina je imala nesanicu, a i snovi su imali zajedničku temu – bekstvo u domovinu. Mnogi su se plašili da bi po povratku mogli biti osuđeni na

40

smrt zbog gubitka broda. Veoma korisnim se pokazalo vođenje međusobnih razgovora o životu, budućnosti i nadanjima. Seks je bio omilјena tema, ali mornari nisu imali homoseksualne odnose. Istraživanjem su pokušane da se utvrde razlike između tri grupe, podelјene prema držanju u zatočeništvu. Nije nađena zakonitost u pogledu starosti, vojne karijere, obrazovanja, psihičkih osobina ili ugleda. Jedva prisutna razlika je nađena u pogledu bračnog stanja – u najgoroj grupi je bilo tri razvedena mornara, a u najbolјoj nijedan. Ipak je Ford, jedan od psihologa koji je ispitivao mornare, došao do određenih zapažanja o razlikama u osobinama ličnosti. Najlošiju grupu je činilo više od trećine pasivno zavisnih ličnosti, a dve trećine najbolјe bile su zdrave ili šizoidne ličnosti. Ove grupe se razlikuju i po upotrebi mehanizama odbrane. Najlošija grupa oslanjala se na fiks-ideje i sanjarenje, a najbolјa je koristila ispitivanje stvarnosti, racionalno razmišlјanje, poverenje, postojano držanje i humor. Primećeno je i da oni koji su se dobro držali u zaroblјeništvu nisu uvek bili među onima koji su se najbrže i najbolјe prilagodili normalnom životu.

41

5. MOGUĆNOSTI OTKLANJANJA I SPREČAVANJA POSLEDICA BORBENOG STRESA U BORBENIM

DEJSTVIMA NA MORU

5.1. KOLEKTIVNA I POJEDINAČNA PRIPREMA ZA BORBU Priprema pojedinaca i jedinica za borbu je složen proces koji se odvija neprekidno u svim uslovima. Jedan od glavnih cilјeva svake pripreme za borbu je da se vojnik ne suoči prvi put u borbi sa znacima rata koji mu izgledaju zastrašujući. Ranije se smatralo da su pouzdaniji i upotreblјiviji vojnici koji su disciplinovani i uvežbani. Danas, međutim, nakon ozbilјnih i obimnih istraživanja mišlјenje je znatno drugačije. Istraživanja sprovođena od Prvog svetskog rata do danas ubedlјivo uveravaju da su se mirni, poslušni i disciplinovani vojnici, tj. upravo oni koji su se dobro pokazali na mirnodopskoj obuci lošije pokazali u borbenim dejstvima od nedisciplinovanih, ''divlјih'' vojnika, kojima je u toku obuke bilo teško komandovati. Po pravilu su se nedisciplinovani vojnici pokazali istrajnijim i upornijim u borbi, a neretko su preduzimali uspešne samoinicijativne akcije i bili naročito pouzdani u preuzimanju starešinske uloge, ako bi starešina stradao. Kada su u pitanju starešine, kao i vojnici, mogu se načelno svrstati u dva tipa: mirnodopski i ratni tip starešine. Pod mirnodopskim tipom starešine podrazumeva se onaj koji svoj posao obavlјa rutinski i nekreativno i kao takav je nesposoban da odgovori na složene zahteve savremenog ratovanja. Ratni tip starešine je kreativan i spreman da svoja znanja u svakoj novoj situaciji upotrebi na svrsishodan, a često i nov način. Glavne odlike ratnog tipa su: elastičnost, kreativnost, prilagodlјivost i smelost, a mirnodopskog: krutost, nekreativnost, neprilagodlјivost i kukavičluk. Valјano psihološko objašnjenje ovog fenomena, koji je iz temelјa uzdrmao osnove vojnog obrazovanja i vaspitanja, je u stepenu rizika koji zahteva određena situacija u vojsci. Zahtevi rizika u borbenoj obuci su minimalni i traže vojnika koji se neće rizično ponašati i starešine koje neće tolerisati rizično ponašanje. Borbena dejstva zahtevaju ratnike i starešine koji se ne obaziru na nužan rizik po sebe i svoje lјude jer su to oni koji dobijaju bitke. Ovaj veliki raskorak u zahtevima između mirnodopske obuke i rata je danas jedan od klјučnih problema vojnih psihologa u svim savremenim vojskama. Ovaj problem se pokušava rešiti što je moguće realističnijom obukom, ali ona nosi rizik gubitaka u lјudstvu ukoliko se suviše približi realnim ratnim uslovima. Savremene i bogate vojske uspevaju da reše ovaj problem upotrebom složene i skupe opreme, specijalno rađene za izvođenje realistične vojne obuke. Neposredno nakon otpočinjanja priprema za prelazak jedinica iz mirnodopskih u ratne vojnike treba planski i sistematski pripremati na sledećim polјima: tehničkom (rukovanje i održavanje borbene tehnike i upoznavanje sa novim borbenim sredstvima), taktičkom (uvežbavanje taktičkih postupaka), fizičkom (podizanje kondicije, pobolјšanje zdravstvenog stanja i smanjenje osetlјivosti na spolјne uticaje), psihološkom ( predavanja i vežbe kojima rukovode stručnjaci) i duhovnom (jačanje vere, samopouzdanja i uverenosti u cilјeve rata).

42

5.2. PSIHOLOŠKA SAMOPOMOĆ Ne postoji ratni veteran u čijem se psihofizičkom funkcionisanju ne opažaju nikakve promene. Stav većine istraživača-vojnih psihologa i psihijatara- je da svi veterani imaju manje ili veće probleme da se prilagode uobičajenom,svakodnevnom životu. Ipak,samo mali broj njih (oko 5%) zahteva psihijatrijsko lečenje. ostali mogu sami izaći na kraj sa svojim problemima, ali je korisno da im neko ukaže na to kako da to najjednostavnije i najbezbolnije urade. Dve su važne stvari za uspešan oporavak: shvatanje da vreme leči sve rane i uzdržanost od donošenja važnih životnih odluka. Doživlјaj sopstvenih problema je najsnažniji odmah nakon povratka iz rata i veoma je važno da mu se veteran ne prepusti. Taj doživlјaj vremenom počinje da slabi, a veteran uviđa da se opterećuje stvarima koje nije mogao da izmeni i počinje polako da vrednuje svoj život na pravi način. Za ovaj bitan proces u celokupnom oporavku neophodno je lično strplјenje, upornost i samokontrola,kao i puno poverenje i podrsška okoline, a posebno najbližih. Podrška najbližih je neophodna i za drugi činilac oporavka. Ratniku treba omogućiti da se za izvesno vreme nakon povratka izdvoji iz sopstvenog života i da jednostavno posmatra stvari koje čine njegov život, ponovo nauči da u njima učestvuje i da se postepeno u njih uklјučuje. Ovo je često teško ostvarivo jer ratnika obično očekuje briga o porodici jer je on taj od koga oni zavise, a sve to zahvalјujući poražavajućim uslovima života, te stoga i nebrizi o ratnim veteranima. Ipak, svaka porodica može i mora učiniti napor da veteranu omogući da napravi plan i program vlastitog života i da u njemu postavi cilјeve kojima će se rukovoditi. Suština je da on shvati svoju ulogu i vrednost, a samim tim i neophodnost i da se od bavlјenja psihičkim problemima vrati svakodnevnim, životnim teškoćama i njihovom rešavanju. Ratniku najčešće izgleda besmislen povratak svakodnevnim obavezama-poslu,školi,sportu,porodici,druženju i dr. – nakon teškog životnog iskustva,okruženom lјudima koji nemaju takvih iskustava. On mora da uloži napor vodeći računa da povratak u normalan život započne radeći prvo one stvari koje su mu pre rata posebno pričinjavale zadovolјstvo. Prisustvo lјudi je bitan činilac oporavka, a vezano je za aktivnost veterana. Drugi lјudi, radeći svoj posao, primoravaju veterana da društveno opšti na uobičajeni, zaboravlјeni način i da kroz saradnju, druženje i prijatelјstvo ponovo pronađe svoje mesto u starom okruženju. Važno je izbegavati alkohol kao kvazi-rešenje jer samo produblјuje i inače ozbilјne probleme! Potrebno je pronaći aktivnosti koje zaokuplјaju pažnju na kratko- u trenicima povratka u prošlost – kao što su:karte, domine, ukrštene reči i sl. Treba biti oprezan da se ne desi da ove aktivnosti ne postanu životna preokupacija. Bavlјenje sportom je jedan od načina rešavanja problema jer zaokuplјa slobodno vreme, podstiče na druženje, a i fizički umara, te pobolјšava apetit i olakšava zaspivanje. Preporučuje se odlazak u prirodu, koji uravnotežuje ratom poremećen prirodni ritam, a u samoći, daleko od lјudi veteran može nesmetano putem varbalne ekspresije (vika, plač...) da da oduška opterećujućim emocijama. Spasonosno dejstvo ima primanje i davanje lјubavi i zalјublјivanje. Time se može sprečiti moguća emotivna tupost, tj. nesposobnost da se voli i bude blizak. Emocionalni zanos će okupirati veterana, a ako i ne bude sve kako treba lјubavni problem će zbog principa novine i veće angažovanosti dobiti primat i rešavaće se pre ratnih. Zahtevi koji se postavlјaju za uspostavlјanje istinske i duboke

43

emotivne veze su opuštenost i usredsređenost. Ratnik ostvaruje fizičku bliskost kroz dodire, polјupce,seksualne odnose, a to se ne može uz napetost i razmišlјanja o ratu. Ratnici teško uspostavlјaju odnose sa onima koji nisu učestvovali u ratu, ali zato mećusobno osećaju bliskost i povezanost. Oni često komuniciraju bez mnogo reči, a borci iz iste jedinice jedan u drugo imaju skoro bezgranično poverenje jer među sobom skoro da i nemaju tajni- rat je iskustvo u kome se malo šta mođe sakriti, a naročito među lјudima koji su jedni drugima poveravali živote. Osim toga, ratnici izbegavaju da uspomene iz rata poveravaju neborcima, a njihovo oživlјavanje ima ulogu oslobađanja emotivne napetosti. Ovakvo komuniciranje je neophodno ratnicima, ali treba voditi računa da se ne odvoje u isklјučive grupe jer će to otežati njihovo uklјučivanje u svakodnevni život i uspostavlјanje prekinutih društvenih veza. Druženje sa decom i briga o životinjama su korisne aktivnosti za oporavak jer rešavaju problem obuzetosti samim sobom. Deca pružaju ratniku priliku da se posveti nekom, da brine, izrazi nežnost, pruži pomoć. Svojom veselošću, bezazlenošću i iskrenošću deca pomažu ratniku da steke ponovo veru u lјude. Dečji pogledi su usmereni u budućnost i korisno je da ratnik usvoji takav način razmišlјanja. Deca se igraju iskreno i dobronamerno, pa ratnik počinje da veruje da su takvi odnosi među lјudima mogući. Iskustva pokazuju da kućni lјubimci, a pre svih psi i mačke imaju lekovit uticaj na lјude sa psihičkim problemima. Životinje podstiču druženje i emocije, brigu o drugom i traže i pružaju nežnost i dodir.

5.3. UPOTREBA BRODOVA-BOLNICA U PSIHIJATRIJSKE SVRHE

Velike pomorske sile već nekoliko vekova koriste brodove-bolnice pridružene svojim snagama na moru u kojima je moguće zbrinjavanje velikog broja ozbilјnih slučajeva. O značaju ovih brodova govori podatak da SAD danas imaju dva ovakva broda sa po hilјadu kreveta i organizovanom psihijatrijskom ekipom. Ranjenici iz borbe, osim telesnih oštećenja, u sebi nose i ozbilјne psihičke teškoće: nesavladiv strah, uznemirenost, nesigurnost i sl. Uputno je pružiti psihijatrijsku pomoć onima koji su pretrpeli lakše povrede. Teško povređenima se obavezno mora pružiti psihijatrijska nega. Osim stručnog, psihijatrijskog osoblјa ulogu u psihičkom oporavku ranjenika imaju i ostali članovi – lekari i bolničari – oni mogu pružiti saosećanje i utehu, slušajući i uvažavajući njihove probleme. Veći deo medicinskog osoblјa se rukovodi devizom da su ranjenici već dovolјno propatili i da im nije potrebno da o tome još i pričaju. Takvim stavom zanemaruje se činjenica da ranjenici u njima traže emotivnu podršku i oslonac i da se ispovedanjem o svojim problemima oslobađaju prekomerne napetosti. Uočava se neophodnost prethodne psihijatrijsko-psihološke pripreme celokupnog osoblјa, kao i ocena njihove spremnosti da odgovore na zahteve svoje uloge. Bolјe šanse za psihijatrijski oporavak imaju ranjenici smešteni u sobe zajedno sa velikim brojem drugih ranjenika. Oni osećaju međusobnu bliskost i bezrezervno pružaju podršku jedni drugima. Terapija grupnog ispovedanja se pokazala veoma uspešnom. Iskustvo pokazuje da muškarci bolјe prihvataju žene psihijatre. One su uspešnije u uveravanju ranjenika da će biti društveno prihvaćeni, a naročito u pogledu seksualnog funkcionisanja.

44

Na oporavak ranjenika se izrazito negativno odražava prisustvo neprijatelјskih ranjenika. Prisustvo neprijatelјskih ranjenika zajedno sa sećanjem na proživlјene borbene situacije koči oporavak i budi osećanja mržnje i gneva. Sva aktivnost se sa sopstvenog oporavka usmerava na osvetu neprijatelјu, koja, ako se i ostvari, samo produblјuje psihičke probleme. Suštinski je zadatak osoblјa da drži u tajnosti prisustvo neprijatelјskih ranjenika i da spreči njihov kontakt sa svojim ranjenicima. Brodovi-bolnice pružaju daleko lošije uslove oporavka od mirnodopskih , ali pružaju mogućnost trenutnog zbrinjavanja i pružanja pomoći, a osim toga savremeni brodovi se mogu opremiti sredstvima za uspešan oporavak i relativno ugodan boravak, što ih čini nezamenlјivim u borbenim dejstvima na moru.

45

6. ZAKLJUČAK Složenost savremenog ratovanja je najbolјe izražena izvođenjem intervvidovskih operacija. Savremeni ratnik treba da odgovori na zahteve borbe u trodimenzionalnom ratovanju( gledište sa kog se ratište posmatra kao jedinstvo kopnenog, vodenog i vazdušnog prostranstva). Jedan od načina je da se poveća otpornost na borbene stresore, posebno one koji su vezani za borbena dejstva na moru jer su savremeni brodovi nosioci i mornaričkih i vazduhoplovnih i kopnenih snaga. Uputno je koristiti iskustva stranih ratnih mornarica, koje se već više od pola veka bave izučavanjem borbenog stresa. Razvoj ratne tehnike i usložnjavanje borbenih dejstava na moru neprekidno pomeraju granice otpornosti na stres i stalno se javlјaju nove stresne situacije koje zaslužuju proučavanje. Neophodno je u što kraćem roku organizovati psihijatrijsku službu u ratnoj mornarici. Za organizovanje te službe treba koristiti izložene principe ratne psihijatrije i rezultate istraživanja borbenog stresa u borbenim dejstvima na moru. Cilј naše ratne mornarice i vojske u celini je integracija u evropske i svetske vojne i saveze i učešće u mirovnim misijama. Da bi se to postiglo neophodno je preduzimanje mera za sigurnost sopstvenog lјudstva. Zdravlјe vojnika je danas jedan od klјučnih problema koji razmatraju sve vojske sveta. Psihičko zdravlјe, kao jedan od aspekata zdravlјa, je važan uslov za uspešno izvođenje borbenih dejstava. Istorijski podaci jasno pokazuju da je psihičko zdravlјe vojnika jedan od bitnih preduslova za uspešno izvođenje borbenih dejstava. Vojna psihologija je dostigla nivo na kom je moguće uspešno koristiti tehnike pripreme za borbu radi smanjenja uuticaja borbenog stresa na efikasnost vojnika, a te se tehnike svakim danom unapređuju. Osim tih tehnika, u savremenim vojskama se velika pažnja pridaje psihičkom oporavku ratnih veterana i njihovom uklјučivanju u svakodnevne aktivnosti. Dalјi razvoj vojne psihologije je neminovnost jer samo psihički zdravi vojnici dobijaju bitke, a vojnici sa problemima iz rata koji se uspešno oporave mogu ponovo biti koristan deo svakog društva.

46

7. LITERATURA

KNJIGE: 1. Vlajković, J., ŽIVOTNE KRIZE I NJIHOVO PREVAZILAŽENJE, Nolit, Beograd, 1992. 2. Votson, P., PSIHOLOGIJA RATA, Vojna akademija Vojske Jugoslavije, Beograd, 2002. 3. Jovanović, A., RATNE PSIHOTRAUME I PORODICA, Zadužbina Andrejević, Beograd, 1997. 4. Kapor, G., RATNA PSIHIJATRIJA, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1982. 5. Klajn, H., RATNA NEUROZA JUGOSLOVENA, Tersit, Beograd, 1995. 6. Kostić, P., PSIHOLOGIJA BORBENIH JEDINICA, NIC Vojska, Beograd, 2000. 7. Pajević, D., Kasagić, Lj., VOJNA PSIHOLOGIJA, Vojna akademija Vojske Jugoslavije,

Beograd, 2001. 8. Preradović, M., RATNA PSIHIJATRIJA SA MENTALNOM HIGIJENOM, Vojnoizdavački zavod,

Beograd, 2001. 9. Frojd, S., S ONE STRANE PRINCIPA ZADOVOLJSTVA – JA I ONO, Svetovi, Novi Sad, 2004. 10. WAR PSYCHIATRY, Office of the Surgeon General, US Army, 1995.

PRIRUČNICI: 1. FIELD MANUAL NO. 22-51: LEADERS’ MANUAL FOR COMBAT STRESS CONTROL: BOOKLET

1, Headquarters, Department of the Army, Washington, DC, 2003.

ENCIKLOPEDIJE: 1. Ada, P.K., THE ENCYCLOPEDIA OF MENTAL HELTH, Facts on File, Inc., New York, 2001.

REČNICI: 1. Trebješanin, Ž., REČNIK PSIHOLOGIJE, Stubovi kulture, Beograd, 2001.