СВЕТСКА ИСТОРИОГРАФИЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

• у 19. в. историја се конституисала као “дисциплина” и назвала се историјском науком насупрот ранијем појму историографије – дистанцирала се од сазнајних циљева других наука (законитост...) и нагласила елементе посебног и спонтаног који захтева посебну логику истраживања усмерену на разумевање намера и вредности

• делила уверење професионализованих наука да методски вођено истраживање омогућује објективно сазнање – није свесна да овакво истраживање почива на претпоставкама о историјском развоју и структури друштва који предодређује резултате

• рез: наводно оштро раздвајање научног и књиж. дискурса (проф. историчара и ист-аматера)

• старију историографију и ист. науку до 20. в. повезује свест о разликовању историје и мита

– заједничке 3 ствари:1. описује људе који су заиста постојали и дела која су се

заиста одиграла2. прати ова дела у дијахроном следу – познаје само

једнодимензионално време3. претпоставља да дела одражавају намере

– претпоставка о стварности, напредовању времена и интенционалном деловању одређују приповедачки карактер историје од Херодота до Ранкеа...

• са оваквом структуром мишљења блиско повезано посматрање историјског развоја из перспективе оних који владају – историја се бави владавином, тј. државом као средиштем моћи (даје кохерентну структуру приповедању)

• класична истористичка школа инсистирала на идеји да сваки народ или нација имају своју особеност, свој “народни дух”, индивидуалност укорењену у својој посебној историји, те да је држава манифестација индивидуалности неког народа

– овакав приступ у центар интересовања историјске науке ставио истраживања политичке историје, националне државе, државног система, нације и политичких елита

=== довео до потпуног фокусирања на политичку, дипломатску и војну историју и истакнуте појединце као покретаче историје

• основни постулати класичног историзма сажети у неколико поставки:

1. у идеји о развоју насупрот рационалистичкој вери у напредак

2. у схватању да задатак историчара пре свега треба да буде реконструкција конкретних, јединствених и непоновљивих прошлих догађаја

3. у увођењу појма дистанце (захтев да се свако време разуме на свој начин – одбацивање анахронизма)

4. у инсистирању на уживљавању историчара у прошлост са циљем интуитивног схватања епохе, тј. народног духа

5. у премиси о апсолутној непристрасности и објективности историчара

• ови постулати одражавали схватање да у документима леже готове чињенице које само чекају историчара да их открије – историчар само треба да примени одговарајући метод (“критику извора”) и извуче и распореди готове чињенице – овакав приступ обележио развој историографије у 19. и првој половини 20. века

• усмереност на поменуте теме одвела историографију у првој половини 20. века ка државотворној дисциплини са великим степеном злоупотребе у пропагандне сврхе

• током 20. в. наступио фундаментални мисаони преокрет – удаљавање од уско конципиране историје држава у правцу свеобухватније постављене друштвене историје (повезано с интересовањем за историју ширих слојева становништва) – структуре и процеси стекли много већи значај за од догађаја и дела

• остало уверење да је научни приступ прошлости могућ – остаје везана за мисаоне структуре старије историјске науке и истрајавала на ставу да историчари поступају попут научника, а не уметника (дискурс историчара различит од дискурса књижевника)

• савремена научна историографија има своје особености развијене у спору са историзмом:

1.историчари суздржанији у оцењивању могућности објективности и непристрасности, односно описивања нечега “како је заиста било” – избор података и наша процена шта је релевантно морају полазити од неке свесне теорије или унапред утврђеног схватања проблема – историчар је и сам условљен историјским и друштвеним контекстом у које ствара

2. поље делатности радикално проширено (географски, хронолошки, тематски)

3. ширење потенцијалних извора, насупрот писаног документа као основе историцистичког приступа

4. карактерише је писање које је више аналитичко, усмерено на проблем, а мање има облик приповедања – истовремено постоји синтетички приступ којем је важна целина, а не делови – постоји напетост између критике и конструкције, између интензивног изучавања, које иде у дубину, и основних токова

5. радикално повећање метода ван анализе текстова – постоји воља да се превазиђе везивање за изворе, јединствен став да метод обухвата више од критике извора, разумевање да истраживањем управљају проблематика и унапред одређене теоријске поставке – одустало се од апсолутног истористичког захтева да се сваки догађај посматра као јединствен и доминира заинтересованост за правилности које могу да важе у различитим деловима света или у различитим раздобљима

6. савремена историографија жели да разуме не само уживљавајући се, већ и комбинујући уживљавање са анализом узрока (историја и хуманистичка и друштвена наука)

7. у облику приказивања, савремена историја креће се између теорије и жеље за наративним излагањем теме – одражава напетост између неопходности да се разумеју друштвене структуре и људи који делују (тј. објашњење које ставља тежиште на спољашње узроке и оно које истиче унутрашњу мотивацију за људско деловање)

• важно имати на уму да је (посматрајући од времена Херодота) историја као наука релативно нова и уопште није нешто што се подразумева – форма те науке и њен садржај увек су били тесно повезани са друштвима у којима се она упражњавала

• корени критике историзма сежу до прелома векова када се јавља идеја о неопходности интердисциплинарности (Лампрехт, Бер) – најснажнији израз доживела у француској историографији између два рата у кругу око Анала (Февр, Блок...), као и у америчкој историографији (“нова историја” – Тарнер, Берд, Робинсон)

• тада фокус на критику разумевања прошлости и задатака историографије – у трагању за одговорима за проблеме садашњости историју доживљавали као проблемску науку, подразумевајући да историја не сме да се задовољи простом реконструкцијом “конкретних, јединствених и непоновљивих догађаја”, већ као основни задатак треба да постави дефинисање и решавање проблема – водило ка проширењу круга интересовања ка економији, друштву и култури и водило интедисциплинарности (укључењу резултата других наука)

• после Другог светског рата нове концепције смисла историјске науке однеле победу – најзначајнији домети у оквиру француске школе око Анала, немачке историјске друштвене науке, британске социјалне историје и америчке интелектуалне историје

ФРАНЦУСКА ИСТОРИОГРАФИЈА

Победа парадигме Анала

• 1947. институционализација утицаја Анала оснивањем Шесте секције Практичне школе за високе студије са програмом интердисциплинарности, истраживањима и колективном раду – 1975. прераста у Школу за високе студије друштвених наука

• Анали мењају име у Анали. Економије, друштва, цивилизације чиме указује на ширење подручја интересовања на све области духовног и материјалног живота

Литература о струји око Анала говори о три, па и четири генерације:

1. “очеви оснивачи“ – Февр и Блок

2. “Броделово доба” – истраживање група (а не истакнутих појединаца), пре свега економских и друштвених структура с употребом квантитативних метода (квантитативна историја), процеса „дугог трајања“ (а не краткотрајних догађаја) и схватање о различитим нивоима историјског времена

3. после 1968 – карактеристично откриће Феврове историје менталитета, али уз значајне допуне и измене – настојање да се пронађе средњи пут између историје менталитета утемељене на литерарним изворима (Февр) и социјалне историје друге генерације која се не бави понашањем и вредносним нормама људи– интерес се све више премешта са економије на културу

4. (?) темељи се на схватању културе код оних историчара који поричу да су економски и социјални односи темељи културне праксе већ, обрнуто, сматрају да су они сами подручја културне производње – критикују не само историју менталитета већ и методе историје уопште

• социјално-економски смер (заснован на крутом квантификовању) с почетка убрзо процењен као једностран – историја менталитета призната као нова водећа наука (и расправа о користи психоанализе)

– показали импозантну радозналост – од историје климе до историје смрти

• карактеристично да не постоји јединствено схватање како треба писати о прошлости – Анали пре свега средина погодна за интелектуалну размену идеја – атмосфера подстицајна за трагање за новим идејама и расправе о новим путевима истраживања – када је прихваћен став да предмет истраживања не лежи у готовом стању у изворима вредност рада мери се квалитетом истраживачког питања, а мање квалитетом извора

• француска “нова историја” противница филозофије историје (типа Хегел), али и немачког историзма – не бави се начелно ни теоријским претпоставкама “заната” историчара – настоји избећи 2 опасности: да буде системска као друштвене науке или да буде само емпиричка као позитивистичка струја која је саму себе сматрала објективном, јер је радила без теорије – теоријске претпоставке примењују се у пракси без упуштања у строжија објашњења

• карактеристичан и окрет тренутно доминантним дисциплинама у друштвеним наукама:- географија- економија- социологија- антропологија

- лингвистика има континуиран утицај, нешто мањи психологија

• позајмљујући од свих, а не везујући се ни за кога имала тенденцију постати подручје знања које ће пружити највеће могуће објашњење друштвених појава

ФЕРНАН БРОДЕЛ (1902–1985)

• истраживање усмерава на структуре дугог трајања – његова историја економска и социјална, али и више од тога, јер настоји да буде и географска, демографска, културна, политичка, религијска, војна...

• Броделово учење о ритмовима и разинама историјског времена извршило је огроман утицај на интерпретацију историјског времена у савременој историографији

• најпознатије дело „Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II“ (1556–1598) има три дела: – време најдужег трајања, „готово непокретно“ време односа човека и његове природне околине, време понављања, „сталних повратака“ и циклуса који увек изнова почињу– време размерно постепених промена економских, друштвених и политичких структура, односно држава, друштава и цивилизација– време политичких и ратних догађаја које има најбржи ритима, јер је скројено по мери појединца

• прошло време треба посматрати у три разине: у „географском“, „друштвеном“ и „индивидуалном“ (догађајном времену), што омогућава приступ из различитих углова посматрања

– свако појединачно објашњење мора да упућује на ширу концепцију која обухвата сва три нивоа, а њихова комбинација чини историјски ритам

– то би била „тотална“ или „глобална“ историја како је Бродел види и која као предмет истраживања претпоставља широке просторе и „дуго трајање“, континуитет структура, а не само мален део простора и кратак исечак времена

• средишњи је поглед на однос географског подручја и историје, простора и времена у Медитерану – географски приступ „дугом трајању“ историјских структура води ка истраживању најпостепенијих осцилација у прошлости

• Материјална цивилизација, економија и капитализам од 15. до 18. века (1992)

• Идентитет Француске• …

“Серијална” историја• приступ истраживању који конструише историјске

чињенице у времену, у серијама хомогених јединица које се могу поредити, а понављају се у размерно дугом трајању и унутар њега у одређеним правилним интервалима

• број постаје значајно средство за интерпретацију одређеног дуготрајнијег развоја као и краћих флуктуација – квантификација масе података омогућава поређење историјских чињеница у њиховој разноликости и сличности у мери која до сада није била могућа

• недостатак – чињеница да низови на темељу статистичких правила приказују само средње вредности, а историјска стварност не може да се обухвати бројањем и мерењем

• појам „квантитативна“ историја има различита значења – од обичног и маргиналног бројања до систематске употребе математичких модела

• појединачни, непоновљиви догађај замењује правилним понављањем одабраних података конструисаних у зависности од могућности њиховог поређења – она напушта „историју–приповест“ да би се посветила „историји–проблему“.

• прва квантитативна историја је економска историја, и то прво историја цена, те њихова флуктуација током дужег или краћег временског раздобља – од педесетих квантитативни приступ шири се на демографску и социјалну историју, а затим на истраживање менталитета, а обухвата и размену (по обиму и вредности), мануфактуре, аграрну производњу и др.

– “серијална” културна историја дала значајан допринос у истраживању историје писмености, броји мисе за мртве, слике пакла, наслове књига, предавања у академијама, посуђе у инвентарима после смрти власника... изазивајући револуцију у разумевању извора ---- и квантификује ове податке

• управо у квантификацији основни проблем овог методолошког приступа јер поједине историјске појаве није могуће квантификовати – управо аутори који се баве духовним кретањима били највећи критичари овог концепта

Историја менталитета

• појам историја „менталитета“ покрива разноврсна усмерења (сам појам „менталитет“ магловит и користи се углавном само у француској историографији), а изван Француске назива се историјска психологија (психоисторија), друштвено-културна или културна историја, најчешће историјска антропологија

• подручје истраживања непрегледно – реч о целини духовног и физичког начина живота људи

• од краја шездесетих свеприсутна – интересовање за прединдустријска друштва и њихове менталитете рађа се из напуштања уверења интелектуалаца у супериорност модерне и културе која ју је припремила

• историја менталитета кренула од Февра и његовог схватања начина мишљења и осећања људи у одређеној друштвеној и културној средини у одређеном раздобљу – појам „менталитет“ код њега обухвата целину мисли и осећања људи одређеног простора и раздобља, али и значајне друштвене разлике и биолошке основе

• временом историја менталитета старијих Анала, ослоњена на економске и друштвене оквире, добија нове садржаје под притиском других дисциплина као што су антропологија и социологија, али и других приступа (структурализам) – настаје врста социокултурне историје коју обележава изузетно широко поље од физичког живота човека до његових најразрађенијих мисли

• историја менталитета регионална• једна од честих тема народна култура• најпознатији радови сведоче о великој

разноликости историје менталитета (Робер Мандру, Емануел Ле Роа Ладири, Жорж Диби, Жак Ле Гоф)

• велико непревазиђено ограничење: готово сви радови до Франц. револуције (Средњи век, Рано модерно доба, Стари режим)

АМЕРИЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА

• 3 развојне фазе:– у доба Хладног рата педесетих превладава консензус о значају САД као предводника “слободног света” у супротности са “тоталитарним” системом СССР-а – шездесетих поларизација међу историчарима у вези са ратом у Вијетнаму и догађајима 1968. – седамдесетих и осамдесетих велики преображај професионалне историографије са радикалном фрагментацијом области истраживања

• “историја консензуса” имала задатак да легитимише став о посебности САД и мисији заштите света од комунизма

– слављење америчке нације и њених демократских достигнућа

– води ка порицању значаја политичких сукоба и друштвених супротности унутар САД

– последица критика Берда, прогресиста и релативизма – америчка револуција конзервативан и традиционалан одговор на британску доминацију (није заправо ни револуција)

– до шездесетих бројна ревизионистичка дела – најбоља тезе прогресиста о друштвеним сукобима замењују плуралистичком визијом

– “интелектуална” историја која се бави идејама “стваралачких мислилаца” независно од економског и социјалног окружења

• у време припрема за обележавање 200 година од револуције долази до значајног преображаја професионалне историографије – јављају се “нова” економска, “нова” социјална, “нова”

интелектуална и “нова” политичка историја – “нова” подразумева не само истраживање различитих области

друштвеног живота, већ и коришћење квантитативних метода и компјутерске технике

• тематска разуђеност није довела до стварања неке “школе”, али уочљива тежња да се традиционално приповедање о догађајима замени аналитичким приступом – снага објашњења вреди више од литерарног обликовања текста

• утиче и на појаву методолошке литературе – инсистира на обавези образлагања теоријских и

методолошких поставки у уводном делу

“Нова” социјална историја• британски и француски утицаји• ширење области истраживања: друштвене структуре,

мобилност становништва, проблеми жена, породица, сексуалност, институције, градови – континуирано откривање нових димензија друштвене историје – посебно напредује ”микроисторија” – историја “одоздо према горе” са темама о искуству понижених и потлачених, често без везе са владајућим установама и нормама виших друштвених слојева

• нова и примена концепата других друштвених наука и квантитативних метода

• карактер “нове” социјалне историје могуће показати на примеру женских/родних студија и етничких заједница

Родне студије• у политичким и друштвеним превирањима шездесетих

јавља се „историја жена“ као подручје историјског истраживања – “женске студије”

• критика циља на политичку, али и на антрополошку и социјално усмерену историју – на политичку јер се она бави проучавањем деловања, идеја „великих мушкараца“, док су жене невидљиве – у критици антрополошке и социолошке постављају питање колико и како жене постају видљиве при истраживању друштвених структура и група „одоздо“ и у „свакодневици“

• основни циљ критичко испитивање метода и теорија које омогућавају одржавање неравноправности полова

• у почетку реч била о додавању „великих жена“ уз „велике мушкарце“

• данас превладава жеља да се покаже место жене и историји у свим животним подручјима

• појава „историје жена“ последица не само феминистичког покрета, већ и ширења и јачања антрополошке и социјалне историје (бројни историчари) које су, истражујући друштвене структуре, историјску демографију, историју породице, али и деце и омладине..., морала да у своја истраживања укључи жене

• „историја полова“ – „родне студије“ – отварају се врата истраживању разноликости женских и мушких облика идентитета и опстанка, те бројних, променљивих односа међу половима

• „sex“ – „gender“• реч је, дакле, о друштвеном односу полова који се

углавном мења заједно с променама облика моћи

• велика побуна Афроамериканаца, покрети за грађанска права етничких мањина, рат у Вијетнаму... само најзначајнији догађаји који су указали да историографија не може да прикрива чињеницу да је америчко друштво испуњено расним, етничким и религијским сукобима – историјско истраживање није могуће ограничити на “белу средњу класу”, већ неопходно водити рачуна о мултирасном и мултикултуралном америчком друштву прожетог конфликтима – продор сазнања о сложеним друштвеним структурама и мултирасним обележјима САД довели до радикалног проширења историјског истраживања на различите заједнице, укључујући и белу мањину неукључену у англосаксонску протестантску елиту

• део овог покрета и успон тзв. црне историје – одговор на приступ који подразумевао белачку супериорност и писао искључиво из перспективе белаца и њихових ставова и делатности

– пример саосећања антрополошки усмерених историчара са жртвама историјских процеса – “црни националисти”– почетком седамдесетих уведене “црне студије”

• историја породице раширена грана социјалне историје• раширен интерес за историју радника

– није реч о истраживању радничких организација, већ културних и друштвених односа, етничког порекла, породице, религије, радног процеса и промена у друштвеним структурама

• критике “црне историје”, историје жена и радништва усмерене ка политичкој актуелности и идеологизовању услед емпатије аутора ка друштвено маргинализованим групама – треба имати у виду да је и “стара” политичка историја портпарол владајућих политичких смерова и идеологија

Успон историјске социологије• 50-их и 60-их покушавају да формулишу опште

примењиву теорију о друштву – посао историје да обезбеди “чињенице” за њихово оправдање

• тадашње “велике” антиисторијске теорије апстрактне категорије класификоване унутар универзалног теоријског оквира – треба да обухвате све аспекте друштвеног живота, без обзира на време и простор – реч о теоријама друштвених промена, посебно теоријама модернизације, које требало да пруже стандарде према којима ће се пре или после развијати сва друштва – најпознатија модернизацијска теорија Волта Ростова о незадрживом расту капиталистичке економије наглим успоном – утемељена на западном искуству 18. и 19. века и очекивању да ће се она применити на “Трећи свет”

• утицај аисторијских модернизацијских теорија у историографији био краткотрајан – од 70-их развија се историјска социологија – до генерализација жели да се дође систематским истраживањем извора уз помоћ “квантитативне анализе”, ако она одговара могућностима и предмету истраживања – посебно се истиче компаративна метода и интердисциплинарност

• суштински важан трансфер идеја и метода између социологије и историје – социолози желе да истражују структуре ширег обима и дуготрајније процесе – временски размаци важни за коначне закључке, узима се у обзир однос структура и људске делатности – избегава се покушај екстремне генерализације - скепса према “великим” теоријама – стварање теорије и даље је циљ, али само кроз темељиту конфронтацију са историјским истраживањима

• за историчаре важно познавање радова историјске социологије управо због фрагментације у професионалној историографији – двојица најзначајнијих Чарлс Тили и Имануел Волерстин

Чарлс Тили • критикује класичну теорију модернизације, али сматра

да социолог може идентификовати процесе у појединим историјским раздобљима (дакле, нема јединственог модела)

• занима га однос између дуготрајних структурних преображаја, комерцијализације, индустријализације, урбанизације, раста капитала и настанка националне државе, те колективних, посебно насилних, акција – жели да установи типове колективног насиља

Имануел Волерстин• нуди радикалну интерпретацију класичне теорије

модернизације која обећавала сиромашним државама економски раст и богатство под условом да крену путем либералног капитализма

• “светски капиталистички систем” настаје у западној Европи у 16. в. – обележава га међународно економско уређење и подела рада, а састоји се од језгра, полупериферије и периферије – за модерну историју важна интеграција све више делова света у светски систем у којем западне државе језгра уз помоћ оружја и тржишта оскориштавају периферије – истовремено периферија принуђена поћи социјалним и политичким путевима који онемогућавају технолошку и економску динамику

НЕМАЧКА ИСТОРИОГРАФИЈА

Борба са наслеђем историзма и Историјска друштвена наука

Наслеђе немачког историзма (у СР Немачкој)

• нацистичка катастрофа и разбијање немачке националне државе нису довели до ревизије традиционалног историзма (истраживање појединачних и колективних индивидуалности, тј. истакнутих личности, држава, народа, нација – важан херменеутички приступ методом уживљавања – сматра се једином исправним методом јер се намере и мотиви људи могу схватити само преко идеја)

• водећи историчари покушавају да спасу немачку историографску традицију држећи се историзма, односно вере у “објективан” историјски процес (оно што постоји и превладава самим тим је оправдано) – овакав приступ није стварао предуслове са побијање утицаја агресивног национализма вилхелмовске ере и нацизма

Хајнрих фон Србик (1878-1951)• после рата мало је историчара који су отворено бране

нацизам – Србик један од њих • историју немачке историографије писао у духу

историзма полазећи од ауторитарних монархистичких и конзервативних позиција – сматрао да код нациста било “здравих” схватања, те се држи њихове идеологије “крви и тла”

Фридрих Мајнеке и Герхард Ритер• не признају саодговорност немачке историографије за

духовно припремање нацизма – посебно Ритер који постаје главни представник одбране немачке истористичке трациције

• обојица тврде да нацизам представља дисконтинуитет у немачкој историји – корене не треба тражити у Пруској, односно Немачкој, већ у модерној европској цивилизацији, у материјализму, слому верских и моралних начела и масовној демократији потеклој из Француске револуције као опасности од социјалних немира и манипулације људима

• дакле, дубока криза идентитета и “губитак историје” не изазивају код немачких историчара прекид са традицијом, а о нацизму се најрадије ћути

• због тога Ритер позива на повратак конзервативној традицији професије, по узору на Ранкеа, којом ће се надићи лом (немачки историчари затајили пред нацизмом због сличности нацистичке историјске слике и слике традиционалне историографије, а не због тога јер су напуштени занатски стандарди)

Пут ка социјалној историји

• педесетих почетак постепених промена• унутар старије генерације јавља се група историчара

која напушта уско политичку историју и окреће се социјалној историји, иако се још креће у оквирима традиције

• долази до превредновања политичког развоја на темељу сазнања да нацизам није тема немачке прошлости која се може једноставно одстранити, већ последица одређеног историјског развоја

• ове две тенденције потом се спајају и на њима израста нова генерација историчара, противника традиција историзма

• Вернер Конце и Теодор Шидер представници старије генерације

• Конце упозоравао да истраживачки интерес не може бити сведен само на идеје, делатност и искуство људи, већ треба узети у обзир и процесе који се одвијају мимо њихових настојања

• Шидер традиционални инструментариј историчара покушава да прошири разним типолошким, уопштавајућим и компаративним методама – упозорава на потребу за истраживањем процеса друштвених промена, елемената континуитета у друштвеним структурама и правилности у историјском кретању

• из њихових семинара изашла нова генерација историчара неоптерећена немачког историографском традицијом

• посебан изазов заступницима традиционалне државно-политичке историје представља књига Фрица Фишера “Посезање за светском моћи” (1961), иако још традиционална дипломатска историја

• бави се немачким ратним циљевима у Првом светском рату и доказује да су све политичке групе заступале експанзионизам и постизање немачке хегемоније у Европи – континуитет циљева првог и другог рата

• изазвала жестоку полемику јер је била супротна тврдњи да је нацизам изолирана појава немачке историје, односно тврди да су се циљеви ратова темељили на империјализму предратног раздобља и структури немачког друштва

• Фишерова књига изазива велику интерпретацију немачке историје, али и традиционалних стандарда професионалне историје, јер отвара врата истраживању друштвених структура

• крајем шездесетих теоријске расправе и критичка ревизија дотадашње научне историографије – оснивање нових универзитета са млађом генерацијом историчара обележава почетак превазилажења историзма

• централни проблем ипак остаје превазилажење нацистичке прошлости као “прошлости која не жели да прође” – нова генерација сматра да суочавање са прошлошћу једини пут – једна од последица “сукоб историчара” (Historikerstreit) као реакција на тезе да нацистичка масовна убиства била одговор на Стаљинов терор...

ИСТОРИЈСКА ДРУШТВЕНА НАУКА

• усмерење на приближавање историје и друштвених наука присутно у свим развијеним историографијама од педесетих – методе друштвених наука отварају историји нова подручја истраживања и помажу бољем решавању основних питања

• супротно традиционалној немачкој политичкој историографији млади историчари посветили се истраживању различитих друштвених подручја

• окрет према друштвеним наукама реакција на морални и методолошки слом историзма – присутна нада да ће се научна историја, повезана са друштвеним наукама, ослободити историзма, посебно одређених појава обнове нацизма

• проучавање структура нема само у оквиру социјалне историје – желе применити на сва подручја људског живота – радовима доказују да истраживање структура подједнако одговара и политичкој историји

• “догађај” дефинишу у смислу повезаности збивања које савременици доживљавају као јединство одређеног хронолошког следа унутар којег историчар о њима приповеда – догађај не надилази хронолошки искуствени оквир оних који у њему суделују или су њиме погођени

• супротно томе, структурална историја се бави односима и стањима, више надиндивидуалним процесима и структурама, а мање појединим догађајима и особама

– противи се традиционалном схватању да се историјско кретање може свести на догађаје и људски мотивисану делатност, коју историчар сазнаје “разумевањем” – но, не потискује се истраживање деловања особа и догађаја, али као део структура – у средишту пажње више услови и простори опредељења људи него мотиви и одлуке појединаца и група

• као структурална историја, “историјска друштвена наука” бави се структурама и процесима као предусловима и последицама догађаја, одлука и делатности којих људи нису потпуно свесни, јер углавном само делом или уопште не одговарају њиховим намерама

• сматрају како се о историји не може писати само као о повезаности догађаја, одлука, искустава и делатности људи

• због тога за објашњење користе аналитички методски приступ и уопштавајуће схеме, а не искључиво поступке “разумевања” – начин да се историјска наука приближи систематским друштвеним наукама

• аналитичко разматрање требало би заменити приповедање или допунити пасаже приповедања или описивања

• поједини историчари инсистирају на употреби теорија при обради друштвено-економских и друштвено-структуралних низова узрочности

• заступници “историјске друштвене науке” желе да помогну да савременици схвате несвесне димензије прошлости и садашњости

• има јасне “еманципаторске” и сазнајне интересе и теоријско усмерење

• сам појам на почетку имао борбени значај услед “критике идеологије” (предрасуда, митова и стварања легенди о одређеним друштвеним појавама) које би требало заменити утемељеним знањем, “просвећивањем” и објашњавањем узрока, садржаја и утицаја одређених идеологија у друштвеној свести

• “критичку” социјалну историју уводи група историчара окупљених око новог универзитета у Билефелду – није реч о хомогеној групи са јединственим теоретским програмом, већ о стварању простора за расправу

• њихов концепт “историјске друштвене науке” није догматско учење већ “понуда за расправу”

• најпознатији представници “билефелдске школе” Ханс Улрих Велер и Јирген Кока

• “историјска друштвена наука” одговор на већ поменуто схватање старије генерације историчара која је славила немачку прошлост и нацизам покушала приказати као страно тело у немачкој историји

• део припадника “историјске друштвене науке” интерпретира нацизам као последицу посебног пута (“Sonderweg”) којим је после 1848. и уједињења Немачке 1871. спречена изградња грађанско-демократског друштва западног типа

БРИТАНСКА СОЦИЈАЛНА ИСТОРИЈА И ЕРИК ХОБСБАУМ

• британска social history има значајно место у развоју социјалне историје

• настаје из различитих традицијских корена - просопографске студије (Луис Намиер), квантитативне методе (Џон Клепхем), друштвене структуре (Џорџ Китсон Кларк), демографија (Питер Ласлет)- допуњена “усменом” историјом и историјом жена (рода)

• на бржи раст 60-их и 70-их утиче посебно развој социологије и антропологије

• главне теме истраживања: материјална култура, односи у друштву и међу половима, елите, злочин, професије, сељаци и пролетери, обитељ, детињство, рад и радничка класа, народна култура

• за Британију посебно карактеристично деловање групе марксистичких историчара са изузетним утицајем на усмерење социјалне историје према антрополошким темама – Морис Доб, Кристофер Хил, Родни Хилтон, Ерик Хобсбаум, Едвард Томпсон – основали историјску групу Комунистичке партије Велике Британије

• насупрот Партији, историјска група поставила темеље за суштински другачију историјску науку, која у средиште не ставља сферу политике и делатности истакнутих личности, већ различите аспекте људског живота у прошлости

• 1952. основали часопис Past & Present – брзо стекао велики углед у англосаксонском свету (попут Анала)

• утицај марксизма одредио целокупан карактер ове изузетно утицајне школе

• поставили темеље за историју виђену “одоздо”, односно “социјалну” историју која у средиште поставља друштво као целину деловања и односа

• трајно променили приступ изучавању прошлости, чврсто сместивши историјску науку у искључиво рационалне оквире без икаквих идеалистичких примеса – фокусирањем на друштвене слојеве и друштвене покрете, те апострофирањем радништва и сељаштва као покретачких чинилаца историјског збивања, успели да на историјску сцену, мимо раније присутних елита, уведу и плебејске слојеве – својеврстан вид демократизације историјске науке

Ерик Хобсбаум

• најзначајнија фигура британске социјалне историје• у радовима успео да захвати временски најпространије

и тематски најразноврсније подручје модерне европске и светске историје

• 4 проблемске целине које обухватају његов научни опус1. историја социјалних покрета и маргиналних друштвених група,

проблеми сељаштва и радништва, те различитих побуњеничких покрета у Трећем свету

2. историја “дугог” 19. и “кратког” 20. века схваћена у смислу настанка и генезе модерних друштава

3. феномен нације и национализма и са њима повезано питање конструисања традиција као њихових интегративних чинилаца

4. проблем смисла историјског збивања, односно филозофија историје

ПОСТМОДЕРНИЗАМ

• ширењем хоризонта интересовања историчара на нове теме, применом различитих теоријских полазишта и методолошких приступа значајно су проширена знања о прошлости и умножен је број нових историографских дисциплина – са друге стране, наступио је губитак перпсективе, тј. одсуство историјске целовитости – на место једне историје појавило се мноштво „конкурентских“ историја које су говориле све више о све мањим и безначајнијим појавама

• средином 80-тих година историографија се нашла пред изазовом постмодернизма који је својом радикалном критиком просветитељске рационалности довео у питању легитимност, циљеве и оправданост историјског сазнања

• током последње две деценије 20. века постмодернизам извршио снажан утицај на историографију, стекао горљиве заговорнике и огорчене противнике, приморавајући историчаре на темељно пропитивање основа на којима почива историјска наука

• појам постмодернизам вишезначан, опире се јасном предметном одређењу – не представља јединствену школу мишљења и његови бројни заступници заговарају веома разнолике и често међусобно супротстављене ставове

• оно што уједињује ову хетерогену групу мислилаца јесте њихов однос према рационалистичкој традицији Европе која је своју модерну цивилизацију изградила на уверењу да се свеукупни материјални, културни, политички и сваки други вид напретка људског друштва заснива на рационалном приступу свету и стварности

• од времена Просветитељства, модерно друштво започело је свој развитак верујући у моћ људског разума који носи са собом неограничени прогрес

• током 20. века настављен је големи развој науке и технологије али су суморно искуство два светска рата, појава тоталитарних политичких система, употреба атомске бомбе произвели сумњу у утемељеност пројекта Модерне будући да је у тоталитарним системима, који су представљали „тријумф рационалности“, наступила својеврсна дехуманизација човека и друштва – принцип рационалности, доведен до врхунца, показао је своје крајње консеквенце у виду „индустријализације смрти“ у Аушвицу и другим концентрационим логорима учинивши крај идеји хуманизма док је вера у неограничену људску еманципацију доживела пораз

• главни протагонисти постмодерног мишљења филозофи Мишел Фуко, Жак Дерида и Жан-Франсоа Лиотар – заједничко одбацивање сваког вида континуитета са наслеђем Просветитељства – одбацивање могућности као и саме идеје прогреса људског друштва – одсуство вере у могућност рационалног поимања „објективне стварности“

• појам „постмодернизам“ Лиотар је дефинисао као „неповерење према метанарацијама“ при чему под метанарацијама подразумева нарације или приповести чија је функција давање легитимитета, односно, позакоњење

• у темељу свих великих приповести идеја еманципације– у различитим погледима на историју она се појављује као:

хришћанска прича о искупљењу Адамовог греха, просветитељско учење о ослобађању од незнања и ропства посредством сазнања и егалитаризма

марксистичке теорије ослобађања од експлоатације и отуђења

капиталистичке приповести о ослобађању од сиромаштва путем технолошког и индустријског развоја

• заједничко: оне представљају оквир унутар кога се настоји распоредити мноштво догађаја са циљем да се покаже да историја стреми ка универзалној слободи тј. ослобађању целокупног човечанства → одбацује све метанарације као неверодостојне

• последица → дестабилизација основа на којима почива наше свеукупно знање

→ целокупна историографија представља тек велику приповест којој се оспорава тежња за истинитошћу

• постмодерно порицање истинитости историографије има своје корене у тзв. „лингвистичком обрту“ → у средиште разматрања поставио проблем језика, текста и његовог значења

• полазећи од идејног наслеђа структурализма према коме се појединац креће у оквирима језичких структура које га одређују, од 50-тих година 20. века поједини припадници постмодернизма почели су да заговарају становиште према коме → текст не поседује никакав однос према спољашњем свету већ да представља затворену аутономну целину → текст се мора посматрати независно од аутора који га је написао будући да он са собом носи одређене идеолошке претпоставке → неопходно је „ослободити“ текст од његовог аутора

• доследно примењене на историографију, ове идеје у суштини оповргавају могућност историјског сазнања будући да није могуће утврдити значење безбројних комбинација језичких знакова → сагледана са овог становишта, историја може да буде тек једна врста приповести, односно грана књижевности

• суштински оспорено уверење у могућност научног поимања прошлости