INTERVJU: Dr Žarko Gavrilović -Prekid predstave "Sv. Sava", 22 g. posle.

https://www.youtube.com/watch?v=UpZqUrHrFU0

U uvodnom dijelu intervju-a Dr. Žarko Gavrilović tvrdi da se drama javlja u periodu pred pojavu

„Tuđmana“ i njegove ideologije. Kao razlog bojkota Dr. Gavrilović navodi da svi koji su učestvovali u

predstavi nisu bili srbi niti su bili upućeni u tematiku. Gavrilović daje i jednu kvalitetnu tezu to jest da

je to drama koja spada u žanr književnog šunda koji se provlači kroz cijelu književnosti (u nabrajanju

šund predstava po djelu Siniše Kovačevića spominje i predstavu „Lud, zbunjen, normalan“ koja se ne

nalazi u biografijama Siniše, da li uopšte postoji ta predstava?). Ali tu nastaje problem Gavrilović ne

spominje konkretne razloge zašto je djelo šund, tako da njegova najveća teza za bojkot opet je ta da

tamo neki hrvati, bosanci i slovenci izruguju svetca (iako je glavni glumac srbin kao i sam režiser).

Voditeljica mu dalje nudi naredne teze:

„Najmračnija noć jugoslovenskog teatra“, „Građanski rat u jugoslaviji počinje tu noć“

Na ove dvije teze Žarko tvrdi da je on ponosan na učinjeno i da je to možda bila najtamnija noć za

nekoga, odnosno za glumce i režisera ali izbjegava konkretan odgovor na pitanje. Niti u jednom

momentu on se ne vrati na temu samog pozorišta, on vidi ono što želi, odnosno on vidi da je „božija

kazna“ stigla učesnike u predstavi, dok sa druge strane nije ga nikako briga za činjenicu da je jedna

institucija kulture, kulture koja je temelj svakog društva uzdrmana na dva načina, sa jedne strane tu

je predstava koja je vulgarna i sramotna svojim tekstom jer podražava niske ljudske vrijednosti dok sa

druge strane to je noć smrti teatra jer teatar postaje politička platforma, postaje centar

nacionalističkih nereda. Na temu početka građanskog rata Gavrilović opet samo nabraja (pitanje je

po kojem osnovu) ljude koji su u tom momentu napustili Beograd, partiju..

„Zašto je sveti Sava tako prikazan“

Na ovu tezu Gavrilović izlaže ideju da je neko (autor) sa ciljem se podvrgao izrugivanju srpskog

naroda. Svako sa malo zdravog razuma zapitao bi se zašto bi neko ko je dramaturg se bavio nečim

takvim? Da li je zaista ideologija ta koja je vladala (srbinom) Sinišom Kovačevićem da „ruši“ temelje

srpstva ili je u pitanju samo sloboda koju sebi autor dopušta jer želi da stvori orginalno ne

cenzurirano djelo osmišljeno da bi stvorilo određenu reakciju kod ljudi, da bi prikazalo drugu stranu

priče o svetom Savi? Da li je zaista fikcija o svetcu bolja od pokušaja imitiranja stvarnosti sa

mnoštvom vulgarizama? Dubina Gavrilovićeve zaglavljenosti u nacionalnoj mržnji možda se najbolje

prikazuje u rečenicama poput: „Nisu srbi krivi nego Naser Orić koji je 7 srpskih sela pobio....“ ili „19

sila zapada učestvovale su u varvaskom bombardovanju...“, naravno teze koje Dr. Gavrilović su

dobrim dijelom istinite ali su samo dio priče, on ponovno izbjegava konkretna pitanja i nudi teze koje

samo njemu lično odgovaraju, u potpunosti subjektivan, u potpunosti zatočen u mračne komore

ličnih uvjerenja koje i ne pomišlja propitkivati niti pokušava spoznati drugu stranu priče. ,

Pitanje koje ja sebi postavljam za kraj gledanja ovog intervjua je kako neko sa dva završena fakulteta

filozofskim i teološkim može da razmišlja na ovakav način (da mu nedostaje objektivnosti)?

Žarko Laušević (crtice o glumcu)

Iako nisam uspjeo doći do kompletne autobiografije „Godina prođe a dan nikada“, uspjeo sam

pronaći neke crtice iz biografije ovog glumca. Ovdje ću samo navesti posljedice koje predstava Sveti

Sava, odnosno njen bojkot uzrokuje. Žarko Laušević je u drami Sveti Sava igrao glavnu ulogu Svetog

Savu.

Ranih 1990ih Lauševićevo otvoreno protivljenje građanskim ratovima u Jugoslaviji (Miloševićom režimu) učinilo ga je metom trenutnih medijskih napada u Srbiji i Crnoj Gori. Često je doživljavao maltretiranja kada bi se našao u javnosti. U tako „naelektrisanoj“ sredini došlo je do tragičnih događaja koji su se zbili tople ljetne večeri u Podgorici (Crna Gora) Večeri 30 jula 1993, 33-ogodišnji Laušević pojavio se na premijeri teatarske produkcije u obalnom gradu Budvi. U povratku u Podgoricu, Laušević i njegov brat, Branimir, zaustavili su se u „walk in“ fast food trafici imena „Apple“ oko ponoći. Došlo je do prepirke između njih i grupe lokalnih huligana, koja je eskalirala u tuču pesnicama. Laušević je ispalio 13 metaka iz pištolja marke CZ-99, za kojeg je imao dozvolu, usmrtivši 20 godišnjeg Dragora Pejanovića i 21 godišnjeg Radovana Vučinića te ranivši Andriju Kazića. Citat posljednje sudijske izjave na njegovom suđenju: „Žarko Laušević je bio udaran na pločniku i imao je pravo na samoobranu. U ovoj teškoj situaciji, uspjeo je da izvuče pištolj iz svoje torbe i ispali nekoliko hitaca na napadače“ Dvojica napadača su teško ranjeni te preminuli; treći koji je bio ranjen pobjegao je sa lica mjesta sa još trojicom. Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/%C5%BDarko_Lau%C5%A1evi%C4%87 Prevod: Arman Fatić

Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja soćiva su nekud odletela. Minus šest u mraku! Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Neko me sustiže! Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka. Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hoću li stići? Imam li vremena? Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču. On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem. Moj CZ-99 je izmedju naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa. ’’Bože, radi li ovaj pištolj uopšte?’’ Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene. Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje. Dolazim do brata. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? On ne diše! Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem. Žarko Laušević - Godina prođe a dan nikada

Potrebno je spomenuti da nakon presude i odsluženog dijela zatvorske kazne, Žarko seli u Ameriku

(cijeli proces je komplikovan kazna se smanjivala zatim je Žarko pušten na slobodu nakon čega je

proces ponovno podignut nekoliko godina poslije). Da li je jedan glumac koji je u 15 godina svog

filmskog i pozorišnog rada zaslužio ovakvu sudbinu? Da li je Gavrilović i njegov podmladak se zaista

borio za kulturu i protiv vulgarizama ili je ipak u njegovom bojkotu predstave sveti Sava samo gnusni

hladni nacionalizam?

Siniša Kovačević intervju za „Ona magazin“

http://www.onamagazin.com/pdf/0038/Sinisa%20Kovacevic.pdf

Naravno tu je i još jedna strana priče. Šta je sa Sinišom Kovačevićem koji i dalje djeluje sa svojim

dramskim djelima? I koje je njegov stav o onome što je napisao u dramskom djelu „Sveti Sava“

Uspjeo sam pronaći jedan intervju sa gospodinom Kovačevićem iz kojeg ću ovdje izvući dva citata.

Kako objašnjavate buru protesta koju je izazvao „Sveti Sava“? „Sveti Sava“ je jeftini politički žeton u jednoj jeftinoj političkoj partiji pokera koju je odigrala UDBA u to vreme sa nekim svojim čaušima u Beogradu i prosto je preveć veliki događaj u političkom smislu i preveć dramatičan u nekom ličnom smislu. To je odlična drama, ona će ponovo biti igrana kada za to sazreju politički i socijalni uslovi, kada se pojavi dovoljno dobar glumac koji to može da odigra posle onoga kako je to Žarko Laušević uradio u svojoj, ako se ne varam, tridesetoj godini. Nije drama sardina da ima rok trajanja.

Siniša otvoreno priznaje da je njegova drama poslužila političkim igrama ranih 90ih? Kako sam do

sada imao stav da predstava ne bi trebala biti igrana jer joj je u cilju prikazati niske vrijednosti ljudske,

sada na to moram dodati da je drama na neki način pisana u političke svrhe? Dakle ovom tezom

upravo stvaram sebi i drugi razlog zašto je drama trebala biti ukinuta ali i dalje niti jedan od mojih

razloga nije onaj zbog kojeg je drama istinski bojkotovana.

Volite da provocirate? U umetnosti kojom se bavim nema ravnodušja. Ona proizvodi ono što umetnost treba da proizvodi uzbuđenje. Nikada moji komadi nisu pisani sa namerom, to vam dajem časnu reč, da nekoga uzbude i ustalasaju, a uvek su nešto ustalasavali.

Da li su ljudi zaista toliko plitki da im „Ja sam mojoj uterao seki dok se ona kupala u reki“ stvara

uzbuđenje? Da li je drama koja „je jeftini politički žeton“ zaista bila vrijedna 3 prekinuta života i jedno

izgnanstvo? Da li je ova drama uopšte umjetnost ako je ona imala neku drugu ulogu osim one da

bude lijepa i da podražava? Da li je moja zamjerka da je drama previše vulgarna iz prethodnog

dnevnika čitanja validna kada ima toliko drugih problema koji se vežu za nju?