dr Milorad Pušara MEĐUNARODNO BANKARSTVOuniverzitetpim.com/.../uploads/2017/03/26.-Međunarodno-bankarstvo.pdf · ELEKTRONSKO BANKARSTVO..... 161 1. MODEL E-BANK ... bankarstvo

dr Milorad PušaraMEĐUNARODNO BANKARSTVO

dr Milorad Pušara

MEĐUNARODNO BANKARSTVO

Recenzent:Vuk Ognjanović

Izdavač:Univerzitet za poslovni inženjering i menadžment Banja Luka

Za izdavača:Ilija Džombić, direktor

Dizajn korica:Jelena Mladenović

Štampa: ”Grafid” Banja Luka

Za štampariju:Brane Ivanković

Tiraž: 300 komada

Prvo izdanje

Banja Luka, 2012.

ISBN

© Zabranjeno fotokopiranje, preštampavanje i drugi oblici umnožavanja ove knjige. Sva prava zadržava izdavač.

dr Milorad Pušara

MEĐUNARODNOBANKARSTVO

Banja Luka, mart 2012.godine.

5

Sadržaj

GLAVA PRVAMEĐUNARODNO BANKARSTVO

I NACIONALNI BANKARSKI SISTEMI .............................................91. NASTANAK I RAZVOJ MEĐUNARODNOG BANKARSTVA ..............9

1.1. Bankarski sistem SAD ..........................................................................................111.2. Bankarski sistem Engleske ..................................................................................151.3. Bankarski sistem Nemačke .................................................................................231.4. Bankarski sistem Francuske ...............................................................................241.5. Bankarski sistem Italije ........................................................................................251.6. Bankarski sistem Japana ......................................................................................251.7. Bankarski sistem Evropske unije ........................................................................261.8. Evropska centralna banka ...................................................................................33

GLAVA DRUGAGLOBALIZACIJA MEĐUNARODNIH

FINANSIJSKIH ODNOSA .....................................................................431. MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM

I FINANSIJSKA TRŽIŠTA ........................................................................... 441.1. Značaj i uloga finansijskih tržišta ......................................................................451.2. Podela i vrste finansijskih tržišta ...................................................................... 461.3. Poslovanje banaka na finansijskim tržištima ..................................................491.4. Podela finansijskih tržišta prema instrumentima

kojima se na njima trguje ......................................................................................502. MEĐUNARODNO BANKARSTVO NA TRŽIŠTU NOVCA ................52

2.1. Značaj i uloga tržišta novca ................................................................................532.2. Principi i karakteristike bankarskih poslova na tržištu novca ................... 542.3. Učesnici na tržištu novca ....................................................................................552.4. Organizaciona forma tržišta novca ...................................................................582.5. Instrumenti tržišta novca ...................................................................................592.6. Poslovne operacije sa hartijama od vrednosti na tržištu novca ..................67

3. MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM NA TRŽIŠTU KAPITALA ................................................................................... 683.1. Izvori kapitala i njegovi vlasnici – investitori ..................................................683.2. Motivi za korišćenje kapitala i korisnici kapitala ...........................................703.3. Delovi tržišta kapitala ..........................................................................................703.4. Oblici korišćenja kapitala ....................................................................................723.5. Efekti na tržištu kapitala .....................................................................................73

3.5.l. Pojam efekata ....................................................................................................733.5.2. Vrste efekata .....................................................................................................74

3.6. Učesnici na tržištu kapitala ............................................................................... 84

6

3.6.1. Investitori kao učesnici na tržištu kapitala ..............................................843.6.2. Korisnici kapitala kao učesnici na tržištu kapitala ..............................863.6.3. Posrednici kao učesnici na tržištu kapitala .............................................873.6.4. Banke kao učesnici na tržištu kapitala .....................................................883.6.5. Štedionice i štedno-kreditne asocijacije ....................................................893.6.6. Investicioni fondovi, osiguravajuća društva

i penzioni fondovi kao učesnici na tržištu kapitala ....................................903.7. Država i njena uloga na tržištu kapitala ...........................................................92

3.7.1. Država kao investitor ili korisnik kapitala ...............................................933.7.2. Oblici državne regulative na tržištu kapitala .........................................933.7.3. Instrumenti državne regulative ...................................................................943.7.4. Uloga države kao kontrolora i revizora na tržištu kapitala .................95

3.8. Značaj i funkcije tržišta kapitala ........................................................................954. DEVIZNO TRŽIŠTE I MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM ....... 96

GLAVA TREĆAKARAKTERISTIKA KREDITNIH I NEKREDITNIH

POSLOVA U MEĐUNARODNIM BANKARSKIM ODNOSIMA ...............................................................99

1. POJAM KREDITA I ZAJMOVNOG KAPITALA ..................................... 991.1. Značaj kredita ..................................................................................................... 1001.2. Funkcije kredita .................................................................................................. 1001.3. Klasifikacija kredita ............................................................................................101

2. GLAVNI OBLICI I TOKOVI KRETANJA KAPITALA ......................... 1042.1. Direktne investicije ............................................................................................ 1042.2. Međunarodna zajednička ulaganja ................................................................ 1052.3. Portfolio investicije ............................................................................................ 1062.4. Ostali oblici međunarodnog finansiranja ..................................................... 107

3. NEKREDITNI POSLOVI MEĐUNARODNOG BANKARSKOG SISTEMA ......................................................................... 1083.1. Poslovi forfetinga ................................................................................................ 1083.2. Poslovi faktoringa .............................................................................................. 1093.3. Poslovi lizinga ..................................................................................................... 1093.4. Poslovi akceptiranja i avaliranja ......................................................................1103.5. Poslovi bankarskih garancija ............................................................................111

4. POJAM I DEFINICIJA INVESTICIONOG BANKARSTVA ................ 111

GLAVA ČETVRTAOBLICI MEĐUBANKARSKE SARADNJE

U POSLOVIMA SA INOSTRANSTVOM U MEĐUNARODNOM BANKARSTVU .........................................115

1. KORESPONDENTSKI ODNOSI BANAKA..............................................1171.1. Postupak uspostavljanja korespodentskih odnosa banaka .........................118

7

2. KONTOKORENTNI ODNOSI BANAKA ............................................... 1192.1. Identinkacija izloženosti riziku ....................................................................... 121

3. SUŠTINA KREDITNOG RIZIKA ............................................................. 1223.1. Vrste i funkcije kreditnog rizika ..................................................................... 1233.2. Upravljanje kreditnim rizikom ....................................................................... 124

4. UPRAVLJANJE RIZIKOM MEĐUNARODNOG KREDITA ............... 1295. UPRAVLJANJE RIZIKOM HOV-a ............................................................. 130

5.1. Strategija upravljanja portfolio rizicima ........................................................ 1326. UPRAVLJANJE RIZIKOM KAMATNE STOPE ..................................... 133

6.1. Faktori rizika kamatne stope ........................................................................... 1346.2. Metode merenja rizika kamatne stope .......................................................... 135

7. VALUTNI RIZIK ............................................................................................ 1368. UPRAVLJANJE RIZIKOM ZEMLJE

– Country risks ............................................................................................. 1389. INOVATIVNI FINANSIJSKI I BANKARSKI POSLOVI ....................... 140

GLAVA PETABANKARSKA REGULATIVA U SISTEMU

MEĐUNARODNOG BANKARSTVA ..............................................1451. BAZELSKI SPORAZUM ZA MEĐUNARODNE

BANKARSKE STANDARDE KAPITALA .............................................. 1452. POVEZANOST ADEKVATNOSTI KAPITALA

I FINANSIJSKIH DERIVATA .................................................................... 1513. DRUGI BAZELSKI SPORAZUM (BAZEL II):

Pojavljivanje novog sporazuma o kapitalu ............................................... 1563.2. Karakteristike pravila Drugog bazelskog sporazuma ................................ 158

GLAVA ŠESTAELEKTRONSKO BANKARSTVO .............................................................161

1. MODEL E-BANK ........................................................................................... 1642. TIPOVI SISTEMA ELEKTRONSKOG PLAĆANJA ............................... 167

2.1. Elektronski novac ............................................................................................... 1682.2. Električni čekovi ..................................................................................................1702.3. Platne kartice .......................................................................................................172

3. KUĆNO BANKARSTVO ..............................................................................1814. TELEFONSKO BANKARSTVO ................................................................. 1825. VIDEO BANKARSKO POSLOVANJE ...................................................... 1836. BANKE NA INTERNETU ........................................................................... 1847. EFEKAT ELEKTRONSKOG BANKARSTVA NA TRŽIŠTE ................ 186

8

GLAVA SEDMAMEĐUNARODNE BANKARSKE INSTITUCIJE ..................................189

1. MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD) ........... 1891.1. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) ..................................................... 1931.2. Međunarodna finansijska korporacija (IFC) ................................................ 1971.3. Međunarodna agencija za rešavanje investicionih sporova (ICSID) ....... 1981.4. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) .................... 200

2. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA .................................................... 2033. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ ..................................... 2044. BANKA ZA RAZVOJ SAVETA EVROPE ................................................. 2045. INTERAMERIČKA BANKA ZA RAZVOJ .............................................. 2056. AFRIČKA BANKA ZA RAZVOJ ............................................................... 2057. AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJ .................................................................. 2068. ISLAMSKA BANKA ZA RAZVOJ ............................................................ 206

GLAVA OSMAMEĐUNARODNI PLATNI PROMET .................................................... 207

1. PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM ........................................... 2082. SISTEMI MEĐUNARODNIH PLAĆANJA ............................................. 2123. INSTRUMENTI PLAĆANJA U MEĐUNARODNOM

PLATNOM PROMETU ...............................................................................2143.1. Dokumentarni akreditiv ................................................................................... 2153.2. Dokumentarne naplate-inkaso poslovi ..........................................................2193.3. Doznake ............................................................................................................... 2203.4. Ček ........................................................................................................................ 2213.5. Menica .................................................................................................................. 2233.6. Bankarska garancija ........................................................................................... 2403.7. Kreditno pismo ................................................................................................... 2443.8. Kreditna karta .................................................................................................... 245

9

GLAVA PRVA

MEĐUNARODNO BANKARSTVO I NACIONALNI BANKARSKI SISTEMI

1. NASTANAK I RAZVOJ MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je do ekspanzije međunarodnih trgovinskih odnosa i do nastanka multinacionalnih (međunarodnih) kompani-ja koje su svoje poslovne aktivnosti proširile van granica nacionalnih ekonomi-ja. Formiranjem takvih ekonomskih subjekata koji su, radi maksimiziranja profita, bili orijentisani na globalna svetska tržišta, jer su im nacionalna tržišta postala tesna, imalo je dalekosežne posledice na svetske ekonomske tokove a time i na nacionalne bankarske sisteme. Bankarski sistemi, koji su do tada bili organizovani u uskim nacionalnim okvirima, nisu bili više u stanju da prate narasle finansijske potrebe multinacionalnih korporacija. Zbog toga su bili prinuđeni da promene svoj dotadašnji način organizacije i metode rada, pa su iz nacionalnih okvira prerasli u nadnacionalne sisteme. Prerastanje bankarskih institucija iz nacionalnih u nadnacionalne bankarske sisteme označava početak stvaranja međunarodnog bankarskog sistema.

Tri su osnovna faktora koja su uslovila ubrzani razvoj međunarodnog ban-karskog sistema:

Prvi faktor je, već pomenuti, brzi razvoj svetske trgovine i stvaranje multi-nacionalnih korporacija. Kako su ovi globalni sistemi poslovali van nacionalnih granica bile su im potrebne bankarske usluge u tim zemljama. Bili su im po-trebni kreditni aranžmani, usluge konvertovanja deviza, usluge međunarodnog platnog prometa, pristup finansijskim tržištima i slično. Navedenu lepezu usluga nacionalni bankarski sistemi nisu bili u stanju da u potpunosti ispune na adekvatan način. Iz tih razloga se međunarodni bankarski sistem i razvijao paralelno sa razvojem trgovinskih i korporativnih odnosa na svetskim tržištima.

Drugi faktor koji je uslovio ubrzani razvoj međunarodnog bankarstva je značajan rast profita koji su banke ostvarivale na osnovu svojih aktivnosti u

Milorad Pušara

10

oblasti globalnog investicionog bankarstva, poslovanjem sa stranim hartijama od vrednosti i plasiranjem svojih portfelja van nacionalnih granica.

Treći faktor je postojanje evrodolarskog tržišta. Evrodolari predstavljaju depozite na računima u SAD koji se transferišu u banke van SAD, u Evropu, i drže u dolarskim depozitima, koji su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati s rokom dospeća od 30 ili više dana. Glavni centar evro-dolara je London, i ukupan iznos evrodolara u opticaju iznosi oko 4,4 biliona dolara,1 što evrodolarsko tržište čini jednim od najvažnijih finansijskih tržišta u svetu.

Evrodolarsko tržište je zapravo osnovao Sovjetski Savez 50-tih godina pro-šlog veka, u eri hladnoratovskih odnosa. Sovjetski Savez je imao značajnu ko-ličinu kapitala u dolarima koji je bio deponovan u američkim bankama. Pošto su se Rusi pribojavali da bi američka vlada mogla da im zamrzne ta sredstva želeli su da ih prebace u Evropu. Takođe, Rusi su želeli da zadrže dolarske de-pozite, radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama, pa su trans-ferisali svoje depozite u evropske banke i denominirali ih u dolare. Tom deno-minacijom je nastao evrodolar.

Danas evrodolar egzistira iz dva osnovna razloga: Prvo, dolar predstavlja valutu koja se najviše koristi u međunarodnim trgovinskim odnosima, pa uče-snici tih odnosa žele da imaju dolarske depozite radi lakšeg i jeftinijeg obavlja-nja međunarodnih transakcija; Drugo, evrodolari predstavljaju „of-šor“ depo-zite – drže se u zemljama u kojima nisu predmet regulativa, poput obaveznih rezervi, ili ograničenja u vezi prebacivanja depozita van zemlje. Iz navedenih razloga evrodolari se drže i van Evrope, u Singapuru, Bahamima, Kajmanskim ostrvima i svim ostalim zemljama gde se dolarskim depozitima omogućava of-šor status.

Evrodolarsko tržište je veoma važan izvor sredstava američkim bankama, čija su zaduženja po pitanju ovih depozita više od 100 milijardi dolara.2 Umesto korišćenja posrednika ili pozajmljivanja ovih depozita od stranih banaka, ame-ričke banke su uvidele da mogu ostvariti veći profit ako otvore sopstvene filija-le u inostranstvu da bi došle do tih depozita.

Prema tome, evrodolarsko tržište je podstaklo da se američko bankarstvo uključi u sistem međunarodnog bankarstva. Američki bankarski sistem je, pored evropskog, najznačajniji deo međunarodnog bankarskog sistema. Američke banke koje posluju u inostranstvu imaju strukturu Edge korporacija,3 posebnih poslovnica koje se prevashodno bave međunarodnim bankarstvom. Američke banke (preko svojih holding kompanija) takođe mogu da imaju kontrolni inte-res u stranim bankama i kompanijama koje pružaju finansijske usluge. Krajem

1 Frederic S. Mishkin: „Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta“, str. 254.2 Ibid, str. 255.3 Edge Act corporation – (SAD) korporacija uključena u pozajmljivanje sredstava u inostranstvu.

11


1981. godine Federalne rezerve odobrile su osnivanje ustanove za međunarodno bankarstvo (International Banking Facilities; IBFs) unutar SAD koje mogu da preuzimaju oročene depozite od stranih lica, a koje nisu predmet zakona o obaveznim rezervama niti regulativa kojima se ograničavaju kamate. Razvoj međunarodnog bankarstva nije podstakao samo američke banke da otvaraju filijale u inostranstvu, već i strane banke da svoje filijale otvore na teritoriji SAD. Danas strane banke drže više od 10% ukupne aktive banaka u SAD i 19% tržišnog učešća,4 kada je u pitanju kreditiranje američkih kompanija.

Jedan od najvećih problema u funkcionisanju međunarodnog bankarskog sistema je regulisanje međunarodnog ban karskog poslovanja. Kada su banke uključene u međunarodni bankarski sistem, tako da svoje poslovne aktivnosti mogu prebacivati iz jedne u drugu zemlju, u regulisanje njihovog poslovanja javljaju se posebni problemi. Regulatorni organi budno prate domaće aktivno-sti banaka u svojoj zemlji, ali često nemaju uvid u bankarske aktivnosti u drugim zemljama, ili nisu u mogućnosti da ih budno prate, kako po pitanju inostranih filijala domaćih banaka tako i inostranih banaka sa domaćim filijalama. Takođe, ako banke posluju u više zemalja, često nije jasno koja bi nacionalna regulativ-na tela trebalo da imaju odgovornost u sprečavanju banaka da se upuste u previše rizične poslove. Jedno od mogućih rešenja za regulaciju međunarodnog bankarskog poslovanja jeste saradnja nadzornih organa različitih zemalja i standardizacija zakonskih propisa.

U tom smeru se i ide, o čemu svedoči Bazelski sporazum i procedure nad-zora, koje je objavio Bazelski komitet jula 1992 godine.5 Na osnovu tih proce-dura zahteva se da međunarodna aktivnost banaka bude pod nadzorom jednog tela u matičnoj državi, kome će se dati šira ovlašćenja u vezi sa prikupljanjem podataka o aktivnosti banaka. Takođe, Bazelski komitet je doneo odluku da nadležni organi u drugim zemljama mogu ograničiti aktivnost inostranih ba-naka ukoliko se ustanovi da se njihovo poslovanje ne nadgleda efikasno. Da li ce ovakvi sporazumi rešiti probleme regulisanja međunarodnog bankarskog poslovanja u budućnosti pokazaće vreme.

U sistem međunarodnog bankarstva uvode se novi postupci i koncepti pre-obražaja bankarskih institucija, koji menjaju njihovu klasičnu fizionomiju od tradicionalnih kreditnih ustanova, ka modernijim finansijskim sistemima.

1.1. Bankarski sistem SADSavremeno komercijalno bankarstvo u SAD započelo je osnivanjem Banko

fr Novth Amerika u Filadelfiji 1782. godine. Pošto je pomenuta banka ostvarila

4 Ibid, str. 256.5 O tome će više biti reči u narednim delovima knjige.

Milorad Pušara

12

poslovni uspeh, to je iniciralo osnivanje i drugih banaka, što je označilo početak bankarskog sektora na teritoriji SAD.

U prvim godinama američkog bankarskog sektora osnovno pitanje se od-nosilo na dilemu ko bi trebao da daje ovlašćenja za rad bankama, federalna vlada ili savezne države ponaosob. U početku je preovladao stav da treba cen-tralizovati i kontrolisati bankarski sistem na federalnom nivou. Rezultat takvog zalaganja je osnivanje Bank of United States 1791. godine, koja je imala obelež-ja kako privatne, tako i centralne banke, odnosno državne institucije odgovor-ne za količinu novca i kredita na nivou države. Međutim, postojali su i druga-čiji stavovi o takvoj centralizaciji, posebno kada je u pitanju poljoprivreda, pa su se pojavili zagovornici rešenja da bankama dozvole za rad izdaju savezne države. Kao rezultat velikog nepoverenja u centralizovani bankarski sistem je zatvaranje Bank of United States 181 l. godine.

Zbog zloupotrebe državnih banaka i velike potrebe da se formira centralna banka koja bi federalnoj vladi pomogla da se obezbede neophodna sredstva, Kongres je 1816. godine odlučio da osnuje Second Bank of United States. Ova banka je poslovala sve do 1836. godine kada je ugašena. Do 1836. godine ko-mercijalne banke su dozvolu za rad dobijale od one savezne države u kojoj su poslovale. Nije postojala nacionalna valuta, a banke su do sredstava uglavnom dolazile emitovanjem banknota (gotovine koja je bila u opticaju) koje su se mogle otkupiti za zlato. Pošto u mnogim saveznim državama bankarske regu-lative nisu bile ni malo stroge, često su se dešavala bankrotstva banaka usled prevara ili manjka kapitala, pa su njihove banknote postajale bezvredne.

Da bi se sprečile zloupotrebe banaka koje su ovlašćenja za rad dobijale od saveznih država (nazivale su se državne banke) donosi se Zakon o nacionalnom bankarstvu 1863. godine, koji je omogućio stvaranje novog sistema banaka koje su ovlašćenje za rad dobijale na federalnom nivou (nazivale su se nacionalne banke), a čiji rad je kontrolisala Služba za valutnu kontrolu. Osnovna namera je bila da se pomenutim zakonom onemoguće izvori sredstava „državnim ban-kama“, tako što su njihove banknote bile oporezovane, dok banknote „nacio-nalnih banaka“ nisu podlegale poreskim opterećenjima. Rezultat delovanja navedenog zakona je i danas prisutna dvojnost u bankarskom sistemu SAD, sa jedne strane su banke koje nadgleda federalna vlada, a sa druge banke koje su u nadležnosti saveznih država.

Centralno bankarstvo nije postojalo sve do 1913. godine kada je formiran Sistem federalnih rezervi (FED), sa ciljem da se promoviše sigurniji bankarski sistem. Od svih nacionalnih banaka zahtevalo se da postanu članice FED-a i na taj način poštuju niz novih regulativa koje je FED bio nametnuo. Državne ban-ke mogle su, mada se to od njih nije izričito zahtevalo, da postanu članice sis-tema, ali je većina tih banaka ostala po strani iz razloga visokih troškova članstva koje je nametao FED.

13


Koliko je američki sistem bankarske regulacije složen najbolje pokazuju sledeći podaci; „Služba za valutnu kontrolu ima primarnu odgovornost nad 2.100 nacionalnih banaka, koje poseduju više od polovine aktive u sistemu komercijalnog bankarstva. Federalne rezerve i organi zaduženi za državne banke imaju zajedničku odgovornost za 1.200 državnih banaka koje su članice FED-a. FED je nadležan i za kompanije koje su vlasnice jedne ili više banaka (bankarske holding kompanije), a nadležan je i za nacionalne banke. Federalna korporacija za osiguranje depozita (FDIC) i nadzorni organi državnih banaka zajedno nadgledaju 5.800 državnih banaka koje imaju FDIC osiguranje, ali koje nisu članice FED-a. Nadzorni organi državnih banaka nadležni su još za oko 500 državnih banaka koje nemaju FDIC osiguranje i koje raspolažu sa manje od 0,2% depozita u sistemu komercijalnog bankarstva“.6

Jedna od osnovnih karakteristika bankarskog sistema SAD su bankarske holding kompanije, koje u svom vlasništvu imaju više banaka. Ovaj vid korpo-rativnog vlasništva ima značajne prednosti za banke. Pre svega omogućava im izbegnu stroga ograničenja po pitanju otvaranja filijala, pošto holding kompa-nije mogu da imaju kontrolni interes u nekoliko banaka, čak i ako otvaranje filijala nije dozvoljeno. Naime, prisustvo velikog broja komercijalnih banaka u SAD rezultat je ranijih zakona koji su tim finansijskim institucijama ograniča-vali otvaranje filijala. Svaka savezna država imala je svoje zakone o vrsti i broju filijala koje banke mogu da otvore. Države na istočnoj i zapadnoj obali, na primer, dozvoljavale su bankama da otvaraju filijale širom savezne države, dok su države centralnog dela bile nešto restriktivnije u tom pogledu.

Problem oko otvaranja filijala nastao je 1927. godine donošenjem Mc Faddenovog zakona (zajedno sa Douglasovim amandmanom iz 1956. godine), kojima se bankama zabranjuje otvaranje filijala van granica saveznih država, i na taj način primorao sve nacionalne banke da poštuju zakonske regulative o filijalama one savezne države u kojoj se nalaze. Tek 1994. godine donošenjem Zakona o međudržavnom bankarstvu i efikasnosti filijala ukinuta je zabrana međudržavnog bankarstva prema Mc Faddenovom zakonu i Douglasovom amandmanu. Ovim zakonom ne samo da je bankarskim holding kompanijama dozvoljeno da preuzimaju banke u drugim saveznim državama, već im je i do-zvoljeno da spajaju svoje banke u jednu sa filijalama u različitim saveznim dr-žavama.

Bankarske holding kompanije se upuštaju i u druge aktivnost u cilju pruža-nja investicionih saveta, usluga obrade podataka i transmisije, lizinga, kreditnih kartica, servisiranja kredita u drugim državama i sl. U proteklih tri decenije zabeležen je ogroman rast ovih finansijskih institucija, pa one danas kontrolišu

6 Frederic S. Mishkin: „Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta“, str. 231-232.

Milorad Pušara

14

gotovo sve velike banke, a više od 90% svih komercijalnih depozita nalaze se u bankama koje su vlasništvo holding kompanija.7

Monetama vlast u SAD nalazi se u rukama Sistema federalnih rezervi (FED), koji ima vrlo specifičnu strukturu organizacije, imajući u vidu druge centralne banke u svetu. Razlozi specifične organizacione strukture leže u činjenici da je sve do dvadesetog veka bio prisutan paničan strah saveznih država od centra-lizacije monetarne moći. Takav strah od centralizacije bio je jedan od razloga otpora osnivanju centralne banke u Americi, dok je drugi razlog – nepoverenje američke javnosti prema takvom povezivanju čiji je simbol bila upravo central-na banka. Međutim, propast velikog broja banaka početkom dvadesetog veka (bankarske panike) doprinelo je da se počelo uviđati da je centralna banka nužna potreba radi sprečavanja budućih takvih panika. Tako je Kongres 1913. godine usvojio Zakon o federalnim rezervama, a na osnovu tog zakona osnovanje Sistem federalnih rezervi sa 12 regionalnih banaka federalnih rezervi. Cilj autora Zakona o federalnim rezervama je bio da se stvori takva formalna struktura Sistema federalnih rezervi na osnovu koje će se u regionima moć rasporediti između privatnog sektora i vlade, kao i između bankara, poslovnih preduzetnika i jav-nosti.

Svaka od 12 oblasti federalnih rezervi ima glavnu centralnu banku, koja može imati filijale u drugim gradovima toga regiona. Tri najveće centralne banke su Njujork, Čikago i San Francisko, koje zajedno raspolažu sa više od 50% aktive FED-a. Njujorška centralna banka, koja raspolaže sa četvrtinom aktive, pred-stavlja najvažniju od svih regionalnih centralnih banaka. Svaka regionalna centralna banka je polujavna (delom privatna, delom vladina) i u vlasništvu je privatnih komercijalnih banaka u regionu.

Osnovne funkcije 12 regionalnih centralnih banaka se ogledaju u sledećem: Λ Emisija novčanica, Λ Kliring čekova. Λ Povlačenje oštećenih novčanica iz opticaja, Λ Odobrenje eskontnih kredita bankama iz svog regiona, Λ Procena zahteva za spajanje banaka i zahteva banaka za proširenjem

poslovanja, Λ Veza između poslovne zajednice i FED-a, Λ Nadzor bankarskih holding kompanija i banaka sa državnim ovlašćenjem, Λ Prikupljanje podataka u vezi uslova poslovanja banaka i poslovnim sta-

njem, Λ Istraživanja u vezi sa sprovođenjem monetarne politike.

7 Ibid, str. 233.

15


Na čelu Sistema federalnih rezervi nalazi se sedmočlani Savet guvernera sa sedištem u Vašingtonu. Svakog guvernera imenuje predsednik SAD, a njihovo imenovanje potvrđuje Senat. Od sedam guvernera bira se jedan, i on je pred-sednik Saveta guvernera sa mandatom od četiri godine.

1.2. Bankarski sistem EngleskeOd 17. veka Velika Britanija je bila poznata kao kolevka bankarstva. Glavni

grad, London, je još uvek jedan od vodećih finansijskih centara. Sem centralne banke Engleske koja je bila nacionalizovana, većina banaka je bila privatna, a manji broj su činile banke koje su imale svoje akcionare – vlasnike. Bankrotstva banaka bila su česta, tako da su u ranom 19. veku, banke koje su izdavale svoje akcije i koje su imale veći kapital, bile traženije kao sredstvo za stabilizaciju industrije. Do 1833. ovim korporativnim bankama je bilo dozvoljeno da prima-ju i transferišu depozite u Londonu, iako im je bilo zabranjeno da emituju novčanice (tu ulogu je preuzela Centralna banka). Korporativno bankarstvo je doživelo svoj procvat posle donošenja zakonskih propisa 1858, čime je odobre-na ograničena pouzdanost banaka koje su izdavale akcije. Međutim, bankarski sistem nije uspeo da sačuva veliki broj institucija, kao što je to slučaj u SAD.

Rekonstrukcija bankarskog sistema je počela 70-tih godina prošlog veka. Akt o bankarstvu (Banking Act) donet 1979. formalizovao je kontrolu Centralne banke nad svim finansijskim subjektima. Samo priznate banke i finansijske institucije za prikupljanje depozita su mogle da mobilizuju depozite od stanov-ništva i privrede.

Velike klirinške banke sa svojom raširenom mrežom dominiraju Britanskim bankarstvom. One su ključni igrači u platnom sistemu, kao i primarni izvor kratkoročnih sredstava za finansiranje privrede. Štaviše kroz široku mrežu svojih poslovnica, velike engleske banke utiču na neka finansijska tržišta kao što su potrošačke i finansije domaćinstva i finansiranje trgovine. U prošlom periodu mnoge velike banke su počele da osećaju pritisak manjih banaka koje su nudile povoljnije uslove i bile su mnogo fleksibilnije od velikih finansijskih konglomerata. Velike banke su odgovorile ponudom novih servisa i proizvoda svojim klijentima i tako zadržale svoje pozicije.

Sadašnja struktura Britanskog komercijalnog bankarstva se nije značajnije promenila od 1930. Na čelu je bila Bank of England, koja je tada bila privatna, i 11 klirinških banaka koje su bile rangirane ispod nje. Dve velike promene su se desile od tada: Bank of England je nacionalizovana (postala je vlasništvo države) 1946. u posleratnoj Laburističkoj vladi; i spajanje najvećih klirinških banaka koje je od njih pet ostala „Velika četvorka“: Barclay’s, Lloyds (sada Lloyds TSB Group), Midland (sada deo HSBC Holdings), and National Westminster (koju je kupila Royal Bank of Scotland).

Milorad Pušara

16

Oduvek su osnovne odlike bankarstva u Engleskoj bile koncentracija kapi-tala i specijalizacija bankarskog poslovanja. Međutim, u današnjim uslovima brzog razvoja, ogromne svetske konkurencije i želje za većim profitom u Engleskoj je sve više banaka koje počinju da obavljaju sve bankarske poslove i iz specija-lizovanih prelaze u univerzalne banke.

Čuvena „Velika četvorka“ – „Big Four“ (HBOS, HSBC, Barclay’s i Lloyds TSB) drže oko 70% ukupnih depozita, pa im ovako visoka koncentracija depozitnih sredstava omogućuje punu nezavisnost od centralne banke Engleske.

HBOS (Halifax Bank of Scotland)HBOS je bankarska i osiguravajuća grupacija u Velikoj Britaniji, holding

kompanija Halifaksa (Halifax plc) i Bank of Scotland. Ime HBOS predstavlja inicijale dve najveće institucije grupe (Halifax i Bank of Scotland). Sedište gru-pacije je u Edinburgu, u Škotskoj; operativno sedište ostaje u Halifaksu u zapa-dnom Jorkširu – starom sedištu Halifaksa. Spajanje Halifaksa i Bank of Scotland je doprineo da ta novonastala grupacija sa još nekoliko manjih članova postane jedna od četiri najveće finansijske grupacije u Engleskoj po tržišnoj kapitaliza-ciji. Grupa je takođe lider u Engleskoj po plasmanu sredstava za kupovinu ne-kretnina.

Bank of Scotland je Škotska komercijalna i klirinška banka, koja obavlja svoje aktivnosti širom sveta i predstavlja najstariju škotsku banku. Ona je na-stala odlukom škotskog parlamenta 17. jula 1695. a počela je sa radom februa-ra 1696. Iako je osnovana skoro u isto vreme kao Bank of England (1694), ona je bila veoma drugačija banka. Za razliku od Bank of England čiji je glavni za-datak bio da finansira britansku vladu, Bank of Scotland je imala ulogu da pruža podršku škotskom biznisu i nije smela pozajmljivati novac škotskoj vladi bez odobrenja parlamenta.

HBOS ima četiri glavne jedinice:1. Halifax plc – operativna grupa banaka koja posluje, u Engleskoj, Škotskoj,

Velsu i Severnoj Irskoj. Delovi divizije i brendovi su: Λ Banco Halifax Hispania Λ Bank of Scotland International Λ Birmingham Midshires Λ Intelligent Finance Λ Halifax Financial Services (Holdings) Ltd Λ Halifax Investment Fund Menagares Ltd Λ Halifax Share Dealing Limited Λ Halifax Unit Trust Management Ltd Λ St. James’s Place Capital plc (60% vlasništva) Λ St. James’s Place Bank

17


2. The Governor and Company of the Bank of Scotland. Delovi divizije i brendovi su:

Λ Sainsbury’s Bank (50% vlasništva) Λ Bank of Scotland Corporate Λ Bank of Scotland Investment Services Λ Bank of Scotland Private Banking Λ CAPITAL BANK plc Λ HBOS Financial Services Ltd Λ HBOS Insurance & Investment Group Ltd Λ HBOS Treasury Services plc Λ Bank of Scotland (Ireland) Λ Bank of Scotland (Netherland) Λ Bank of Wales Λ Bank of Chester

3. HBOS Australia – osnovana 2004. da bi konsolidovala holding grupu u Australiji. Delovi divizije su:

Λ Bank of Westem Australia Limited Λ Capital Finance Australia Limited Λ St. Andrew’s Australia Pty Ltd Λ BOS International (Australia) Ltd

4. HBOS Insurance & Investment Group Limited – kontroliše i vodi grupu osiguravajućih i investicionih brendova u Velikoj Britaniji i Evropi. Delovi di-vizije i brendovi su:

Λ First Alternative Λ Halifax General Insurance Services Ltd Λ Halifax Insurance Ireland Ltd.

HSBC (The Hongkong and Shangai Banking Corporation)Sa sedištem u Londonu, HSBC holding je jedna od najvećih finansijskih

organizacija za pružanje bankarskih i finansijskih usluga u svetu. Međunarodna mreža HSBC obuhvata više od 9.500 predstavništva u 79 zemalja u Evropi, Azijsko-Pacifičkoj regiji, Severnoj i Južnoj Americi, Bliskom Istoku i Africi.

Pomoću međunarodne mreže povezane savremenom tehnologijom, uklju-čujući i velike mogućnosti elektronske trgovine, HSBC pruža zavidnu paletu proizvoda iz domena: personalne finansijske usluge, finansiranje potrošača, komercijalno bankarstvo, korporativno i investiciono bankarstvo. Iako je grupa oformljena relativno skoro 1991. god, svi principi su zajednički za sve članove grupe i karakterišu dugogodišnje iskustvo na domaćem i međunarodnom trži-štu.

Ime HSBC grupe potiče od prvog člana i osnivača (Hongkon and Shangai Banking Corp.). Banka duguje svoje početke poslovnim zajednicama kineske

Milorad Pušara

18

obale tokom 1860-tih. U to vreme finansiranje trgovine nije bilo razvijeno i većinu poslova su obavljale evropske trgovačke kuće, dok su profesionalne banke to dosta retko činile. U ranim 1860-tim lokalnim biznismenima su bile potrebne veće i prefinjenije institucije. To je posebno bilo izraženo u Hong Kongu, gde su liderima bile potrebne specijalizovane bankarske usluge – pod uslovom da ta banka bude lokalnog karaktera i da se njome upravlja sa lokalnog nivoa. Nova kompanija je bila inspiracija Tomasa Sanderienda i osnovana je 1865. Oko nekih principa je došlo do sukoba sa centralnom bankom Engleske jer je banka bila pod supervizijom Engleske. Kako bi udovoljila zahtevima, da bude u lokalnom vlasništvu, menadžment banke je ubedio Trezor centralne banke Engleske da ta banka bude pod posebnim nadzorom Hong Konga.

Ubrzo posle formiranja banka osniva mrežu agenata i filijala širom sveta, ali se pre svega koncentriše na prisustvo u Kini i čitavom azijskom regionu. Međunarodnoj reputaciji HSBC je umnogome doprinela i finansijska pomoć vladi Kine. Banka je imala ulogu bankara Hong Kongu; emitovala je novčanice u regionu; kao najznačajniju ulogu banka ističe svoje angažovanje u upravljanju javnog zajma kineske vlade. Kasnije banka je bila član mnogih konzorcijuma za finansiranje investicionih projekata. Oporavak posle Drugog svetskog rata banka je uspela da preživi kroz više akvizicija i saveza. Prve akvizicije su bile kupovine Mercantile Bank i British Bank, što je postavilo temelje za dalji razvoj grupe.

HSBC je održala postojanje u Evropi od otvaranja predstavništva u Londonu 1865. godine. Međutim, svoj uticaj je značajno pojačala kupovinom britanske Midland Bank 1992, stavljajući HSBC u sam vrh finansijskih organizacija. U to vreme to je bila jedna od najvećih bankarskih akvizicija. Druga velika akvizici-ja je bila kupovina francuske CCF banke 2000. čime grupa ojačava svoju pozi-ciju u evro zoni. Druge manje akvizicije u Evropi su bile: kupovina Mid-Med Bank (Malta) i Demirbank TAS (peta najveća banka u Turskoj).

HSBC je bila zainteresovana kako za prisustvo na stabilnom ekonomskom tržištu Severne Amerike, tako i za tržišta u razvoju Južne Amerike. Grupa ku-puje 1980. god. 51% vlasništva Marine Midland Bank, što dokazuje čvrstu re-šenost banke da ostane na tom tržištu (HSBC postaje vlasnik 100% 1987-god). Kasnije akvizicije su samo učvršćivale poziciju banke u Severnoj Americi; ku-povina Republic New York Corporation 1999. i Houschold International 2003. Grupa je u tom trenutku imala vodeću ulogu u poslovima vezanim za: kreditna osiguranja, kreditne kartice, kreditiranje potrošača. Kupovine Južne Americi su obuhvatale: Banco Robens S. A. u Argentini, Banco O’Higgins u Čileu i naj-veća akvizicija u J. Americi je bila kupovina Banco Bamerindus do Brasil S. A. Akvizicijama Mercantile Bank i British Bank 1959. su postavljeni temelji dana-šnje HSBC grupe. Posle dosta uspešnih akvizicija u periodu od 1960-2000. grupa se fokusirala na integraciju i konsolidaciju grupe i jedan jedinstven sistem.

19


Poslovi iz domena menadžmenta nekretnina, dugoročnih hartija od vrednosti, a kasnije i poslovi privatnog bankarstva i kastodi poslova su se proširili i dono-sili dodatnu vrednost grupi.

Barclay’sBarclay’s plc je globalna finansijska institucija koja posluje u Evropi, Severnoj

i Južnoj Americi, Srednjem Istoku, Australiji, Aziji i Africi. To je holding kom-panija listirana na berzi u Londonu i Njujorku.

Nastanak Barclay’s ima korene iz 1685. u Londonu. Ime „Barclay’s“ se vezu-je za ime posla iz 1736. Nekoliko banaka iz Londona i Engleskih provincija se ujedinjuju 1896. pod okriljem Barclay’s; u narednom periodu kupovinom malih Engleskih banaka proširuje se mreža filijala. Kompletna Barclay’s banka je po-deljena u divizije koje posluju kao posebne jedinice, ali su sve deo velikog Barclay’s sistema i sve divizije teže istoj strategiji: broj 1. u Engleskoj i među prvima u svetu.

Delovi Barclay’s su: Λ Barclay’s Bank plc Λ Mercers Debt Collection Agency Λ Barclay’s Bank Delaware (bivša Barclaycard Amerika) Λ Barclay’s Retail Bank- engleska klirinška banka Λ Barclay’s Business Bank Λ Barclay’s Wealth – brokerska kuća, of-šor kompanija i privatna banka Λ Barclay’s Private Clients Interational Λ Barclay’s Private Equity Λ Barclaycard – poslovi sa kreditnim karticama na globalnom nivou Λ Barclaycard U.S. Λ Barclay’s Capital – investiciona banka Λ Barclay’s Global Investor – kompanija za investicioni menadžment Λ Woolwich plc – engleski brend za hipotrkarne kredite Λ Barclay’s Afirica Λ Barclay’s Spain Λ Barclay’s Portugal Λ Barclay’s France Λ Absa Group Limited (Južna Afrika) Λ Firstplus Financial Group plc

Lloyds TSBLloyds TSB Group je jedna od najvećih bankarskih i osiguravajućih grupa-

cija u Velikoj Britaniji. Formirana je 1995. merdžerom Lloyds banke i Trustee Savings Bank. Sedište grupe je u Gresham Strcet 25, u Londonu. Lloyds TSB je trenutno četvrta po veličini bankarska grupacija u Velikoj Britaniji, koja poslu-

Milorad Pušara

20

je u Engleskoj i Velsu pod nazivom Lloyds TSB; i u Škotskoj pod nazivom Lloyds TSB Scotland. Lloyds TSB pruža usluge iz oblasti bankarstva, investicionog bankarstva i osiguranja.

Počeci Lloyds banke sežu do 1765, kada su Džon Tejlor i Sampson Lloyd započeli privatne bankarske poslove u Biirmingenu u Engleskoj. Dva sina osni-vača su pratili stope svojih očeva i osnovali banku – „Barnetts Hoarcs Hanbury and Lloyd“. Na kraju ova banka je apsorbovana u Lloyds Banking Company. Tokom godina banka se Šinla putem kupovina banaka, kao što je merdžer sa „Wilts and Dorset Bank“, „Capital and Countrics Bank“. Do 1923. Lloyds je učestvovao u preko 50 kupovina. Početak formiranja Lloyds Bank Europe je počelo akvizicijom „Armstrong and Co.“ sa sedištem u Parizu, da bi 1955. Lloyds banka kupila puno vlasništvo nad Lloyds Bank (Forcign) i formirala Lloyds Bank Europe. Jake pozicije sa Južnom Amerikom su počele sa kupovinom „London and River Plate Bank“. Kasnijim merdžerom sa „London and Brazilian Bank“ je inicirao nastanak Lloyds Bank International.

Grupa je 2000. kupila „Scottish Widows“, kompaniju za životno osiguranje sa sedištem u Edinburgu, za 7 milijardi funti. Ova kupovina je izbacila Lloyds na drugo mesto na tržištu u životnom i penzijskom osiguranju posle „Prudential“. Septembra grupa kupuje “Standard Chartered Bank“ za 627 miliona funti, for-mirajući na taj način „Lloyds TSB Asset Finance Division“.

Struktura Lloyds TSB: Λ UK Retail banldng

Ε Lloyds TSB Bank – England and Wales Ε Lloyds TSB Scotland – Scotland Ε Cheltenham and Gioucesrer – hipotekama i depozitna banka Ε Scottish Widows Bank – banka koju kontroliše osiguravajuća kompa-

nija Scottish Widows Λ Insurance and Investments

Ε Scottsh Widows Λ Wholesale and Intemational Banking

Ε Lloyds TSB Asset Finance Ε Blackhorse Ε Offshore Banking

Centralna monetarna vlast u Velikoj Britaniji je centralna banka Engleske (Bank of England), i kao takva ona upravlja Komitetom za monetarnu politiku (Monetary Policy Committee), koji je odgovoran za vođenje monetarne politi-ke. Bank of England je osnovana 1694. godine sa ulogom bankara Engleske vlade i dan danas ima tu ulogu. Centralna banka Engleske izvršava sve funkci-je centralne banke. Najvažnije funkcije su održavanje stabilnosti cena i podr-žavanje ekonomske politike vlade Engleske, uz promovisanje ekonomskog rasta.

21


Da bi ispunila te ciljeve efikasno postoje dva glavna područja koji se tiču Engleske centralne banke:

Λ Monetarna stabilnostStabilne cene i poverenje u valutu su dva glavna kriterijuma za monetarnu

stabilnost. Stabilne cene odražavaju se ukoliko je povećanje cena u skladu sa ciljanom inflacijom vlade. Banka ispunjava ovaj cilj prilagođavajući osnovnu eskontnu stopu, koju određuje Komitet za monetarnu politiku, kroz strategiju komunikacije.

Λ Finansijska stabilnostOdržavanje finansijske stabilnosti uključuje zaštitu od pretnji po čitav finan-

sijski sistem. Pretnje se identifikuju putem nadzorne funkcije i tržišnih infor-macija centralne banke. Pretnje se dalje tretiraju finansijskim i drugim opera-cijama, u zemlji i inostranstvu. U izuzetnim slučajevima, Banka može delovati kao pozajmljivač u zadnjoj liniji (lender of the last resort), obezbeđujući kredit kada ni jedna druga finansijska institucija ne bi to učinila.

Banka radi sa više drugih institucija da obezbedi monetarnu i finansijsku stabilnost uključujući:

Λ Trezor (HM Treasury), vladino odeljenje odgovorno za finansije i eko-nomsku politiku

Λ FSA nezavisno telo koje reguliše finansijski sistem zemlje Λ Druge centralne banke i međunarodne organizacije, sa ciljem poboljšanja

međunarodnog finansijskog sistema.

Zakonom iz 1997. (Memorandum of Understanding) se opisuju uslovi pod kojima Banka, Trezor i FSA rade u cilju ispunjenja ciljeva povećane finansijske stabilnosti. Banka ima ulogu bankara vlade, i kao takva održava račun vladinog garantnog fonda. Takođe, reguliše devizni kurs i zlatne rezerve Engleske. Banka takođe deluje kao banka banaka, posebno u slučaju zajmodavca u zadnjoj lini-ji ( lender of the last resort).

Banka ima monopol na emisiju novčanica u Engleskoj i Velsu. Banke u Škotskoj i Severnoj Irskoj zadržale su pravo na emisiju sopstvenih novčanica, ali one moraju biti pokrivene 100% depozitom u centralnoj banci Engleske u vidu dugoročnih državnih hartija od vrednosti. Centralna banka je predala prava na štampanje novca De La Rue u decembru 2002. god. uz savet finansijske korporacije „Close Brothers“.

Od 1997. Komitet za monetarnu politiku ima odgovornost za određivanje referentne kamatne stope. Sa odlukom o nezavisnosti centralne banke 1997. god. odgovornost za upravljanje javnim dugom je prebačen 1998. god. na UK Debt Managament Office, a 2000 godine on rukovodi i vladinim cash flow.

Banka je takođe bila odgovorna za regulaciju i nadzor čitavog bankarskog sistema dok 1998. god. ova funkcija nije prešla u nadležnost FSA. Kako bi od-

Milorad Pušara

22

ržala ekonomsku stabilnost, Banka se trudi da objasni svoje delovanje, bilo kroz javne govore i publikacije čiji su autori uticajne i proverene ličnosti iz Banke, bilo kroz edukacionu strategiju za širi krug javnosti.

Dosadašnja istorija bankarstva u Engleskoj je pokazala da se ostrvsko ban-karstvo odlikuje specijalizacijom bankarskog poslovanja i koncentracijom ka-pitala. Takođe bitna odlika engleskog bankarstva je i strogo pridržavanje ban-karskih principa. Kako su se prilike u svetu ekonomije menjale tako su se i navike engleskih banaka vremenom menjale. Kako bi proširile svoj uticaj u inostranstvu banke sa ostrva su morale raznim merdžerima i akvizicijama da prisvajaju druge banke.

Razlog za kupovine banaka treba tražiti u želji banaka i njenih akcionara za većim profitom i većim plasmanima. Kako se povećavao broj banaka koje su u vlasništvu engleskih banaka i one same su morale da menjaju svoju politiku i svoje tradicionalističko shvatanje bankarstva morale da zamene globalnim shvatanjem. Takođe ostrvske banke su ubrzo uvidele da se u novokupljenim bankama mora razumeti lokalni karakter; mali broj ljudi će imati poverenja u bilo koju stranu banku ma koliko ona jaka bila. Pored toga, dva osnovna prin-cipa u ostrvskom bankarstvu su se sve manje poštovala. Jedini razlog za nepo-štovanje dva principa je bio što je globalizacija uzela maha i po pritiskom konkurencije primorala Engleske banke da se bave svim bankarskim poslovima kako bi povećale broj klijenata, a samim tim i svoj profit. Sa porastom plasma-na banaka porasli su i rizici vezani za plasmane, pa je tako risk menagament postao jedan od glavnih poslova u upravljanju banaka.

Današnja pozicija Engleskih banaka u svetskim razmerama je veoma povolj-na. Engleske banke, samostalno ili preko svojih franšiza, posluju u Africi, Aziji, Južnoj i Severnoj Americi, Australiji i Evropi. Takođe kao pokazatelj jačine engleskih banaka u svetu može biti i činjenica da su u deset najjačih banaka na svetu po kapitalu i tri Engleske banke.

Budućnost Engleskog bankarstva sigurno leži u daljoj ekspanziji na nova tržišta i novim akvizicijama pogotovo na tržišta u tranziciji i tržišta u Aziji (Kina i Indija). Kako ova tržišta predstavljaju mogućnost za visoke profite, tako su i rizici mnogo veći. Kako Engleske banke imaju relativno dugo iskustvo sa trži-štima u razvoju i risk menagamentu penetracija na nova tržišta je samo pitanje vremena.

Sa druge strane, pak, postoji opasnost od većih finansijskih konglomerata da preuzmu značajan deo tržišta na području Velike Britanije kupovinom neke jake banke (ponuda Bank of America za kupovinu Barclay’s) i time ugroze po-zicije drugih finansijskih institucija u Engleskoj. Upravo zbog toga, engleski bankarski sistem u celim mora uložiti mnogo napora i novih ideja kako bi ostao konkurentan na domaćem i inostranom tržištu i kako bi zadržao epitet kolevke bankarstva.

23


1.3. Bankarski sistem NemačkeOsnovna karakteristika ovog sistema je otvorenost tržišta novca, kapitala,

hartija od vrednosti, centralizacija bankarskog upravljanja i decentralizacija poslovanja. Funkcionisanje ovog sistema se zasniva na bankarskim principima i načelima rentabilnosti, ažurnosti i produktivnosti, dok je likvidnost banaka osnovni uslov njihovog poslovanja. Za sve vrste univerzalnih, komercijalnih, investicionih i specijalizovanih banaka, štedionica, zadruga i drugih finansijskih institucija privatnog karaktera tipično je da se osnivaju kao društva kapitala--akcionarska društva.

Komercijalne banke obavljaju sve vrste bankarskih poslova uključujući i agencijske poslove, trgovinu za sopstveni račun, platni promet u zemlji i ino-stranstvu. Vodeću ulogu imaju kod izdavanja novih emisija hartija od vrednosti (korporativne obveznice, akcije, javne zajmove) i kratkoročnog kreditiranja.

Među specijalizovanim bankama funkcionišu privatne i javne hipotekarne banke, koje odobravaju hipotekarne i lombardne kredite, institucije koje odo-bravaju potrošačke kredite, stambena udruženja, investicione kompanije.

Osnivanje i rad banaka regulisanje Zakonom o bankama i strogim sistemom kontrole Centralne banke i od strane Vlade. Banke moraju ispunjavati uslove u pogledu nivoa sopstvenog kapitala i rezervi, menadžmenta banke, personalne pouzdanosti i urednosti u izvršavanju obaveza prema poveriocima. Posebne uslove čine: utvrđivanje nivoa velikog kredita u odnosu na sopstveni kapital, kao i druge kriterijume kojima se određuje bonitet banke kao i obaveza obave-štavanja Saveznog kontrolnog ureda i Centralne banke o nameri promene statusa.

Kao bankarski poslovi realizuju se: poslovi ulaganja, kreditni poslovi, dis-kontni poslovi, depo poslovi, investicioni poslovi, garantni i žiro poslovi.

Osobenost nemačkog bankarskog sistema predstavlja postojanje velikog broja štedionica koje se bave prikupljanjem kratkoročnih štednih uloga. Ove štedionice se udružuju u tzv. žiro-centrale, a ove centrale su udružene u sistem Deutsche Girozentrale. Sve one zajedno čine tzv. žiro-mrežu (u koju ulaze i neke druge banke i novčani zavodi). Žiro-centrale, pored toga što upravljaju velikim raspoloživim sredstvima štedionica obavljaju i neke druge bankarske poslove, a posebno se ističu kao veoma efikasan obračunski (klirinški centar).

Centralna Banka Nemačke (Bundesbank) je osnovana 1875. godine. Monopol na izradu novca je stekla mnogo kasnije, jer je krajem XIX veka u Nemačkoj bilo mnogo manjih banaka koje su izrađivale novac. Regulisanje emisije novca počelo je 1891. godine, tako da je tek 1924. godine Centralna banka Nemačke stekla pravo na štampanje novčanica, ali samo krupnijih apoena, dok su nov-čanice i kovani novac manje vrednosti izdavale još četin banke u Nemačkoj. Tek 1945. godine Bundesbanka je stekla isključivo pravo na emisiju novca. Sedište

Milorad Pušara

24

banke je u Frankfurtu, na čelu banke je guverner i njegov zamenik, dok bankom upravlja Veće centralne banke koje broji 21 član.

1.4. Bankarski sistem FrancuskeKada je reč o francuskom bankarstvu, treba imati u vidu da je Francuska u

drugoj polovini XIX veka, pa skoro do Drugog svetskog rata, bila poznata kao zemlja finansijskog kapitala koncentrisanog u velikim privatnim bankama. Karakteristično je da su francuske banke bile kreditor velikog broja država, ne samo u Evropi nego i po celom svetu. Čak je i Francuska banka (Banque de France) predstavljala akcionarsko društvo, a nacionalizovana je tek zakonom od 2. decembra 1945. godine. Istim zakonom nacionalizovane su i četiri najveće privatne komercijalno-depozitne banke.

U sadašnjem bankarskom sistemu Francuske razlikujemo: Centralnu banku, depozitne banke, poslovne banke, kreditne banke kao i veliki broj drugih finan-sijskih organizacija. U celini gledano, francuski bankarski sistem se odlikuje velikim brojem različitih banaka (državnih i privatnih) na koje država ima ve-oma veliki uticaj, preko vladinih komesara koji se nalaze u svakoj većoj banci.

Depozitne banke, državne i privatne, obavljaju kreditne operacije i primaju oročene i depozite po viđenju. Do 1966. godine ove banke su odobravale krat-koročne kredite, a oročene depozite su primale sa rokom dospeća, do dve go-dine, da bi nakon te godine dobile mogućnost da odobravaju srednjeročne i dugoročne kredite i drže depozite sa rokom dužim od dve godine.

Poslovne banke (Banques d affaires) se uglavnom bave finansiranjem proi-zvodnih preduzeća (prvenstveno putem investicionih kredita), kao i emitovanjem hartija od vrednosti. Sredstva ovih banaka, uglavnom, potiču od depozita po viđenju.

Kreditne banke za srednjeročno i dugoročno kreditiranje (Banques de cre-dita long et moyen terme) odobravaju sredstva sa rokom vraćanja najmanje deset godina. One mogu primati depozite oročene na najmanje na deset godi-na, po odobrenju Komisije za kontrolu banaka. Ove banke ne raspolažu velikim kapitalom kao depozitne i poslovne banke.

U cilju prebijanja međusobnih potraživanja banaka, u Parizu i u drugim većim privrednim centrima, osnovani su posebni Obračunski zavodi (Chambres de compensatio) koji pod neposrednom kontrolom Banque de France. Značajnu funkciju u francuskom unutrašnjem platnom prometu imaju dve poštanske finansijske organizacije: Service de comptes courants et de cheques postaux i Caisse nationale d Epargne, koje se nalaze pod upravom centralne Uprave po-šta i telekomunikacija. Obe ove organizacije prikupljaju velika privatna novča-na sredstva.

25


Centralna banka Francuske (Banque de France) osnovana je 1800. godine spajanjem nekoliko privatnih banaka i funkcioniše kao jedinstvena institucija. Monopol na izradu novčanica i kovanog novca je stekla 1848. godine. Sedište banke je u Parizu, na čelu banke je guverner i njegov zamenik, a bankom upra-vlja Odbor direktora.

1.5. Bankarski sistem ItalijeU italijanskom bankarskom sistemu (dosta sličnom francuskom) oseća se

jak uticaj države. Pored centralne banke postoje veliki broj različitih banaka. Posebnu grupu banaka sačinjavaju šest tzv. banaka javnog prava (Instituti di diritto publico), među kojima se po veličini kapitala posebno ističu: Banca Nazionale del Lavoro iz Rima, Banco di Napoli, Instituto bancario San Paolo di Torino, kao i Monte del Paschi di Siena. Navedene banke, uglavnom obavljaju sve bankarske poslove, ali imaju i jedinice specijalizovane za kreditiranje poje-dinih oblasti.

Nekoliko velikih depozitnih banaka predstavljaju tzv. banke nacionalnog interesa: Banco di Roma, Credito Italiano iz Milana i Banca Commerciale Italiana. Ove banke obavljaju sve vrste bankarskih poslova, ali takođe krediti-raju određene privredne delatnosti.

Privatne banke uglavnom spadaju u tzv. banke običnog kredita, i ako u njima mogu biti skoncentrisana velika sredstva, a među njima se posebno ističe Banca Nazionale dell Agricultura iz Rima. Pored ovih banaka, specifičnost italijanskog bankarskog sistema su i tzv. narodne banke (Banche populare), koje su organi-zovane kao akcionarska društva na zadružnoj osnovi. Najveće od tih banaka su: Cassa di Risparmio di Torino, Cassa di Risparmio per le Provincie Siciliane iz Palerma i Cassa di Risparmio di Roma.

Centralna banka Italije (Banca D Italija) osnovana je 1893. godine, spajanjem šest privatnih banaka, koje su tada štampale novčanice i izrađivale kovani novac u Italiji. Međutim, Centralna banka Italije stekla je isključivo pravo na emisiju novca tek 1926. godine. Ova bankarska institucija je organizovana kao jedin-stvena institucija, čiji su vlasnici kreditne institucije, socijalni fondovi i osigu-ravajuće kompanije. Sedište banke je u Rimu, na čelu banke je guverner i njegov zamenik dok bankom upravlja Odbor direktora.

1.6. Bankarski sistem JapanaPoslovanje banaka u Japanu u osnovi je slično poslovanju banaka u Evropi i

SAD. Pored obavljanja depozitnih i kreditnih poslova bitno obeležje je orijen-tacija japanskih banaka ka prikupljanju štednje građana. Depoziti građana, a posebno oročeni, zauzimaju značajno mesto u sredstvima većine japanskih

Milorad Pušara

26

banaka. Kao oblici konkurentske borbe u ovoj oblasti zastupljeni su različiti instrumenti: depoziti, plaćanje komunalnih dažbina, specijalna štednja za for-miranje imovine radnika, tekući računi, kreditne kartice, lizing, komisioni ra-čuni i slično.

Najveći deo depozita po tekućim računima drže preduzeća. Na ova sredstva se ne plaća kamata niti se naplaćuje provizija, među poznatim japanskim ban-kama su: Sumitomo Bank, Mitsubishi Bank, Fuji Bank, Daichi Bank i dr. Poslovi kojim se banke mogu baviti regulisani su posebnim Zakonom o bankama, tako da su oblici prikupljanja i plasiranja sredstava banaka razrađeni u okvirima njihove poslovne politike.

Depozitne poslove karakteriše visok udeo oročenih depozita građana (preko 60% svih depozita), mali udeo depozita na tekućim računima (manje od 3% ukupnih depozita građana) jer se veći deo sredstava deponuje na račune koji donose kamatu. Kamatne stope na oročene depozite određuju se prema roko-vima oročavanja, od tri meseca do dve godine. Posebni tipovi depozita čine negocijabilni certifikati o depozitu koje emituju japanske banke, a koje nose liberalizovane tržišne kamatne stope i doprinose mobilizaciji slobodnih sred-stava preduzeća.

U okviru kreditnih poslova u najvećoj meri su zastupljeni: eskont menica, zajam na osnovu menica, hipotekarni zajam i overdraft krediti koji se obez-beđuju zalogom. Najveći deo kredita se odobrava za opremu i malim predu-zećima, dok su kod građana prisutni potrošački krediti, mali zajmovi za opšte namena i stambeni krediti.

Centralna banka Japana (Bank of Japan) osnovana je 1882. godine, a mono-pol na izradu novčanica i kovanog novca dobila je 1884. godine. Ova Banka organizovana je kao jedinstvena institucija sa mešovitim kapitalom (45% je privatni kapital, a ostalo pripada državi). Sedište banke je u Tokiju, na čelu je guverner i njegov zamenik dok bankom upravlja izvršni komitet i odbor direk-tora banke.

1.7. Bankarski sistem Evropske unijeKoncept evropskog bankarskog sistema, sa aspekta sistemske regulative,

definisanje i dat u formi: Λ Prve i druge bankarske direktive, odnosno smernice koje imaju snagu

osnovnog zakona o bankama i drugim finansijskim institucijama Unije, Λ u formi bankarskih direktiva koje imaju snagu dopune i izmene zakona,

u formi preporuka koje imaju snagu podzakonskih akata, i Λ u formi bankarskih standarda koji imaju snagu obavezujućih odluka

Evropskog parlamenta.

27


Prva bankarska direktiva je doneta na sednici Saveta Evropske zajednice od 12.12.1977. godine, na predlog Komisije Saveta i po dobijenom odobrenju Evropskog parlamenta i Evropskog odbora tog parlamenta. Njen zvanični i službeni naziv je „Prva smernica – (direktiva) Saveta vezana za koordinaciju ekonomskih, pravnih i upravnih propisa koji se odnose na organizaciju i način obavljanja bankarske delatnosti kreditnih (bankarskih) institucija“.

Druga bankarska direktiva je doneta po istoj proceduri kao i Prva, na sedni-ci Saveta Evropske zajednice od 15.12.1989. godine, dakle 12 godina kasnije. Njen zvaničan i službeni naziv je „Druga smernica (direktiva) Saveta vezana za koordinaciju ekonomskih, pravnih i upravnih propisa koji se odnose na orga-nizaciju i način obavljanja bankarske delatnosti kreditnih (bankarskih) institu-cija sa izmenama i dopunama Prve bankarske direktive“.

Prva bankarska direktiva – L322/30 nom. br. 77/780/EWG, svoje polazište ima u Ugovoru o osnivanju EEZ u kome je jasno naglašeno da je zabranjeno svako diskriminirajuće tretiranje, ne samo finansijskih institucija, već i drugih privrednih subjekata, na bazi nacionalne pripadnosti ili činjenice da finansijska institucija – banka nije locirana u zemlji članici u kojoj obavlja svoju delatnost.

U prvom poglavlju Prve bankarske direktive utvrđeni su osnovni elementi vezani za pojam, sadržinu i predmet poslovanja kreditnih institucija. Tako se, na primer, već u prvom članu direktive navode sledeće definicije ovih pojmova:

Λ način osnivanja, upravljanja i poslovanja investicionog fonda kao insti-tucionalizovanog oblika OGAW-a (treće, četvrto i peto poglavlje direk-tive),

Λ obaveze međusobnog informisanja (četvrto poglavlje direktive) Λ kreditna i devizna prava svakog OGAW-a naspram nacionalnih ekono-

mija i EU (sedmo poglavlje direktive), Λ nadzor nad radom GAW-a, način kontrole, sankcije i tome slično.

Bankarska direktiva L372/1 nom. br. 86/636/EWG koja se odnosi na ban-karsko knjigovodstvo, završni račun i konsolidovani bilans banaka i drugih fi-nansijskih institucija, regulisani su svi odnosi knjigovodstvene evidencije po-slovnih operacija banaka i drugih finansijskih organizacija, a pre svega:

Λ određivanje i definisanje banaka i drugih institucija na koje se direktiva odnosi – Poglavlje I,

Λ sveukupna pitanja koja se odnose na sastavljanje završnog računa, bilan-sa stanja i bilansa uspeha – Poglavlje II, III, IV,

Λ utvrđivanje metodologije bilansnih pozicija vezanih za raspodelu dobiti – Poglavlje V, VI, VII i

Λ utvrđivanje sadržaja i načina izrade konsolidovanog bilansa banke – Poglavlje DC,

Λ definisanje oblika, forme i sadržaja obavezne kontrole završnog računa banke, kao i njegovog obaveznog objavljivanja kao javnog dokumenta itd.

Milorad Pušara

28

1) Bankarska direktiva L236 od 20.10.1986. godine o reorganizaciji i prilagođa-vanju postojećih banaka i drugih finansijskih institucija novom evropskom bankarskom sistemu,

2) Bankarska direktiva L332 od 26.11.1986. godine o liberalizaciji trgovinskih operacija sa vrednosnim papirima sa kojima se trguje na berzi efekata,

3) Bankarska direktiva L33 od 04.02.1987. godine: a) o nadzoru i kontroli veli-kih kredita i kreditnom limitu na pojedinačnom kreditu banaka i drugih kreditnih institucija i b) o načinu obezbeđenja garancija za sve vrste i obli-ke depozita u bankama i drugim finansijskim institucijama,

4) Bankarska direktiva L185/81 od 04.07.1987. godine o formi, sadržini i nači-nu izrade „Prospekta“ kao obaveznog dokumenta pri emisiji hartija od vrednosti na tržištu kapitala,

5) Bankarska direktiva Ll00/31 od 19.04.1988. godine, o koordinaciji zakonskih propisa i administrativnih odredaba koje se odnose na transfer kapitala, politiku investiranja i ulaganja u transferabilne hartije od vrednosti,

6) Bankarska direktiva L178 od 07.08.1988. godine o potpunoj liberalizaciji kretanja kapitala,

7) Bankarska direktiva L288/5 od 21.10.1988. godine u vezi sa uspostavljanjem tržišta informacionih usluga, odnosno jedinstvenog sistema bankarskog marketinga,

8) Bankarska direktiva L348/62 od 17.12.198. godine o formi i sadržini javne informacije koja će biti objavljena u slučajevima kada većinski deo kapitala banke bude na tržištu kapitala prodat ili otkupljen od neke nove osobe,

9) Bankarska direktiva L44/40 od 16.02.1989. godine o obavezama filijala ba-naka, kreditnih i drugih finansijskih institucija koje su osnovane u zemlji članici, a čije su centrale izvan te zemlje članice u pogledu samostalnog objavljivanja godišnjih poslovnih izveštaja i bilansa ili zajedno i u okviru izveštaja centrale,

10) Bankarska direktiva L124/8 od 05.05.1989. godine o koordinaciji – zahteva za izradu i distribuciju „Prospekta“ u operacijama plasmana hartija od vre-dnosti na berzi efekata i

11) Bankarska direktiva L124/16 od 05.05.1989. godine o definisanju i načinu upotrebe sredstava vlastitih fondova banaka i drugih finansijskih instituci-ja.

Druga bankarska direktiva – L386/1 nom. br. 89/646/EWG jednoglasno je usvojena 15.12.1989. godine. Ova direktiva stupila je na snagu, odnosno prime-njuje se počev od 01.01.1993. godine. Nakon usvajanja i praktičnom primenom ove direktive EU će postati najveće i najotvorenije bankarsko tržište sa 320 miliona ljudi (veličine kao SAD i Japan) Posebna pažnja u okviru ove bankarske direktive posvećena je problemima vezanim za nastup institucija EU na tržišti-

29


ma trećih zemalja. Usvajanjem Druge bankarske direktive povećan je i izbor finansijskih usluga na čitavoj teritoriji EU, s obzirom da je sektor finansijskih usluga momentalno jedan od sektora koji se najbrže razvija zemljama članica-ma Evropske Unije.

Prvo poglavlje Druge bankarske direktive sadrži odredbe vezane za uslove koje kreditna institucija mora da ispuni da bi dobila ovlašćenje za poslovanje. U ovom poglavlju obrađena su sledeća pitanja: početni kapital, vlasništvo, ka-pital filijale i saradnja nacionalnih vlasti.

Drugo poglavlje Druge bankarske direktive obuhvata odredbe kojima se regulišu odnosi sa trećim zemljama, i to odredbe o: informisanju, reciprocitetu i roditeljstvu.

U trećem poglavlju sadržane su odredbe putem kojih se usklađuju uslovi poslovanja kreditnih institucija. Tu se obrađuju sledeći pojmovi:

Λ sopstvena sredstva, vlasništvo, holding u drugim tipovima poslovanja, Λ odgovarajuća nadležnost organa matične zemlje i zemlje domaćina.

Odredbe četvrtog poglavlja direktive odnose se na uputstva vezana predu-zimanje mera u slučaju da vlasti zemlje domaćina utvrde da kreditna instituci-ja koja ima filijalu na njenoj teritoriji ili pruža usluge spolja, ne poštuje lokalne propise. Matična zemlja preduzima sve potrebne mere u cilju otklanjanja na-stalih neregularnosti, a o preduzetim merama dužna je da izvesti zemlju do-maćina. Ukoliko kreditna institucija nastavi sa povredama propisa, koji su u pitanju, organi zemlje domaćina imaju mogućnost da preduzmu odgovarajuće mere, da spreče ili kazne dalje neregularnosti i dalje obavljanje tih poslova.

U petom poglavlju sadržane su odredbe o slobodnom osnivanju kreditnih institucija i pružanju usluga. U odredbama ovog dela direktive iznet je postupak u vezi sa osnivanjem filijale u drugoj zemlji članici. Sam postupak otpočinje obaveštavanjem nadležnog organa matične zemlje. Obaveštenje sadrži:1) naznačenje zemlje članice u kojoj se namerava osnovati filijala,2) prezentiran program delatnosti uz navođenje minimalnog broja planiranih

poslova i organizacionu strukturu filijale,3) adresu domaćina u zemlji članici i4) imena osoblja odgovornog za vođenje filijale.

Ostale bankarske direktive kojima se reguliše jedinstveni bankarski sistem EU su: Bankarska direktiva L373/3 nom. br. 85/611/EWG koja se odnosi na liberalizaciju transakcija sa kapitalom, zajedničkim ulaganjima i hartijama od vrednosti, regulisani su svi odnosi ponašanja i poslovanja oficijelnih privrednih subjekata (OGAW – a) kao učesnika u poslovnim operacijama na jedinstvenom finansijskom tržištu novca i kapitala EU. Tu su odredbe koje se odnose na:

Milorad Pušara

30

Λ pojam i definiciju statusa OGAW-a, odnosno koji subjekt može biti no-silac i učesnik u transakcijama kapitalom i hartijama od vrednosti prvi deo direktive ili prvo poglavlje direktive),

Λ dozvolu za rad OGAW-a i uslovi njenog sticanja (drugo poglavlje direk-tive),

Λ način osnivanja, upravljanja i poslovanja investicionog fonda kao insti-tucionalizovanog oblika OGAW-a (treće, četvrto i peto poglavlje direk-tive),

Λ obaveze međusobnog informisanja (četvrto poglavlje direktive) Λ kreditna i devizna prava svakog OGAW-a naspram nacionalnih ekono-

mija i EU (sedmo poglavlje direktive), Λ nadzor nad radom GAW-a, način kontrole, sankcije i tome slično.

Bankarska direktiva L372/1 nom. br. 86/636/EWG koja se odnosi na ban-karsko knjigovodstvo, završni račun i konsolidovani bilans banaka i drugih fi-nansijskih institucija, regulisani su svi odnosi knjigovodstvene evidencije po-slovnih operacija banaka i drugih finansijskih organizacija, a pre svega:

Λ određivanje i definisanje banaka i drugih institucija na koje se direktiva odnosi – Poglavlje I,

Λ sveukupna pitanja koja se odnose na sastavljanje završnog računa,bilansa stanja i bilansa uspeha – Poglavlje II, III, IV,

Λ utvrđivanje metodologije bilansnih pozicija vezanih za raspodelu dobiti – Poglavlje V, VI, VII, i

Λ utvrđivanje sadržaja i načina izrade konsolidovanog bilansa banke – Poglavlje IX,

Λ definisanje oblika, forme i sadržaja obavezne kontrole završnog računa banke, kao i njegovog obaveznog objavljivanja kao javnog dokumenta itd.

1) Bankarska direktiva L236 od 20.10.1986. godine o reorganizaciji i prilagođa-vanju postojećih banaka i drugih finansijskih institucija novom evropskom bankarskom sistemu,

2) Bankarska direktiva L332 od 26.11.1986. godine o liberalizaciji trgovinskih operacija sa vrednosnim papirima sa kojima se trguje na berzi efekata,

3) Bankarska direktiva L33 od 04.02.1987. godine: a) o nadzoru i kontroli veli-kih kredita i kreditnom limitu na pojedinačnom kreditu banaka i drugih kreditnih institucija i b) o načinu obezbeđenja garancija za sve vrste i obli-ke depozita u bankama i drugim finansijskim institucijama,

4) Bankarska direktiva L 185/81 od 04.07.1987. godine o formi, sadržini i nači-nu izrade „Prospekta“ kao obaveznog dokumenta pri emisiji hartija od vrednosti na tržištu kapitala,

31


5) Bankarska direktiva L100/31 od 19.04.1988. godine, o koordinaciji zakonskih propisa i administrativnih odredaba koje se odnose na transfer kapitala, politiku investiranja i ulaganja u transferabilne hartije od vrednosti,

6) Bankarska direktiva L178 od 07.08.1988. godine o potpunoj liberalizaciji kretanja kapitala,

7) Bankarska direktiva L288/5 od 21.10.1988. godine u vezi sa uspostavljanjem tržišta informacionih usluga, odnosno jedinstvenog sistema bankarskog marketinga,

8) Bankarska direktiva L348/62 od 17.12.198____. godine o formi i sadržini javne informacije koja će biti objavljena u slučajevima kada većinski deo kapitala banke bude na tržištu kapitala prodat ili otkupljen od neke nove osobe,

9) Bankarska direktiva L44/40 od 16.02.1989. godine o obavezama filijala ba-naka, kreditnih i drugih finansijskih institucija koje su osnovane u zemlji članici, a čije su centrale izvan te zemlje članice u pogledu samostalnog objavljivanja godišnjih poslovnih izveštaja i bilansa ili zajedno i u okviru izveštaja centrale,

10) Bankarska direktiva L124/8 od 05.05.1989. godine o koordinaciji – zahteva za izradu i distribuciju „Prospekta“ u operacijama plasmana hartija od vre-dnosti na berzi efekata i

11) Bankarska direktiva L124/16 od 05.05.1989. godine o definisanju i načinu upotrebe sredstava vlastitih fondova banaka i drugih finansijskih instituci-ja.

Najvažnije od donetih bankarskih preporuka bile bi:1) Bankarska preporuka C – 32 doneta od Saveta i objavljena u Službenom listu

Evropske zajednice 18.10.1986. godine, o pojmu, definiciji i karakteru osni-vačkog – akcijskog kapitala i osnovnog – vlastitog banke ( osnivački kapital uvećan za rezerve i kapitalne depozite),

2) Bankarska preporuka C – 36 od 04.11.1987. godine o usaglašavanju zakona, propisa i administrativnih odredbi u vezi sa prestankom rada banaka i dru-gih finansijskih institucija i o načinu osiguranja depozita,

3) Bankarska preporuka C – 42 od 14.02.1988. godine o poslovanju sa hipote-karnim kreditima,

4) Bankarska preporuka C – 153 od 11.06.1988. godine o kodeksu, odnosno o poslovnoj tajni i pravilima ponašanja i čuvanja poslovne tajne,

5) Bankarska preporuka C – 153 od 25.05.1988. godine o postepenom usagla-šavanju postojeće, novoj strukturi osnovnog kapitala banaka i drugih finan-sijskih institucija i

6) Bankarska preporuka C – 167 od 03.07.1989. godine o koeficijentu solven-tnosti.

Milorad Pušara

32

Standard je prema definiciji koju su usvojili Međunarodna organizacija za standardizaciju i Ekonomska komisija UN za Evropu „tehnička specifikacija ili drugi dokument dostupan javnosti, sačinjen uz saradnju i saglasnost ili opšte odobravanje svih interesa kojih se tiče, zasnovan na integrisanim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva, usmeren na unapređivanje optimalnih interesa EU i koji odobrava tim stručnjaka priznat na nacionalnom, regionalnom i međusobnom nivou“.

Od mnogobrojnih standarda, koji se odnose na bankarsko poslovanje na području EU (u primeni se nalazi 274 vrste bankarskih standarda) najvažniji su standardi koji se odnose na poslovanje sa takozvanom „publikom“. Tu su stan-dardi za:a) efikasno bankarsko poslovanje,b) racionalizaciju bankarskog poslovanja,c) postizanje ažurnosti,d) automatizaciju u bankarskom poslovanju ie) obezbeđivanje efikasne kontrole korišćenja instrumenata bankarskog poslo-

vanja.

Od standarda koji se primenjuju u poslovnim odnosima sa privrednim dru-štvima važni su sledeći:a) Standardi kojima je regulisana tehnologija rada na području rada menica i

hartija od vrednosti koji se koriste kao zaloga. Standardima na području eskontovanja menica i na području utvrđivanja postupaka za protest i na-platu menica, reguliše se materija od izuzetnog značaja, a sam postupak protesta menica regulisan je standardom za utvrđivanje i naplatu meničnog potraživanja.

b) Standardi kojima se određuje način i postupak emitovanja hartija od vredno-sti zajmovnog karaktera, odnosno obveznica i hartija od vrednosti, kojima se ostvaruje refinansiranje za date kredite.

c) Standardi vezani za jedinstveno regulisanje klasifikacije zaloga, u onim kre-ditnim poslovima gde se krediti odobravaju na bazi zaloge pokretne imo-vine privatnog lica ili firme. Ovim standardom, u svim zemljama EU, na jedinstven način su regulisana pitanja vezana za identifikaciju pokretne imovine koja može biti primenjena kao zaloga, utvrđivanje visine kredita na bazi zaloga u vidu pokretne imovine i sva pitanja vezana za upravljanje i raspolaganje imovinom koja je uzeta u zalog.

d) Standardizacija zaloge u obliku plemenitih metala i hartija od vrednosti, sa aspekta jedinstvene ocene kvaliteta plemenitih metala i hartija od vredno-sti i sa aspekta visine kredita koji se može odobriti kod banke.

33


Direktivom (br. 77/780) uređeno je da bankarski sektor EU čine četiri kate-gorije banaka:1) Komercijalne (univerzalne) banke, koje se bave i međunarodnim poslovanjem.

Udružene su u asocijaciju Europian Banking Federation;2) Depozitne i štedne institucije koje su organizovane u asocijaciji Saving Bank

Group EU;3) Kooperativne (zadružne) i uzajamno (mutual) organizovane banke. Njihova

asocijacija je Association of Cooperative Bank;4) Specijalizovane kreditne institucije, među kojima se ističu Hipotekarno

kreditne institucije i Štedionice za stambenu izgradnju,kao i druge Specijalizovane institucije. Njihove najpoznatije asocijacije su EU Mortage Federation i Europian Federation of Building Societis.

U pogledu vlasničke strukture, pretežno su komercijalne banke u vlasništvu privatnog sektora, a investicione banke su uglavnom u državnom vlasništvu. Takođe, kako je u EU razuđena bankarska mreža, prisutna je visoka koncentra-cija novčanog kapitala u malom broju banaka u svakoj zemlji EU.

1.8. Evropska centralna bankaPravna osnova za jedinstvenu monetarnu politiku evropske integracione

grupacije je Povelja o uspostavljanju Evropske Unije (EU). Poveljom EU i Statutom Evropskog Sistema Centralnih Banaka ((ESCB) European System of Central Banks), kao i statutom Evropske Centralne Banke (ECB), koji je dodat Povelji kao protokol, uspostavljaju se i Evropska Centralna Banka i Evropski Sistem Centralnih Banaka, od 1. juna 1998. godine.

ESCB obuhvata ECB kao i Nacionalne Centralne Banke (NCB) svih zemalja članica8 EU (odredba 107 (1) Povelje).9 Prema Povelji EU, ESCB je povereno izvršavanje funkcija centralne banke za evro. Međutim, obzirom da ESCB kao takav ne predstavlja pravno telo,10 kao i zbog različitih nivoa integracija u EMU, ECB zajedno sa NCB-ma imaju glavnu ulogu u takozvanoj evro-zoni, obavljajući osnovne funkcije ESCB pod imenom Evrosistem. ESCB daje institucijalni okvir i predstavlja „organsku vezu“ između ECB i NCB-a zemalja članica. Postoje tri

8 ESCB obuhvata NCB svih zemalja članica EU (i onih koje nisu prihvatile evro), što zbog njiho-ESCB obuhvata NCB svih zemalja članica EU (i onih koje nisu prihvatile evro), što zbog njiho-vog specijalnog statusa (Velika Britanija i Danska) ili zbog izuzeća (Švedska zajedno sa novih 10 članica). Samim tim što su ne participirajuće članice, ove zemlje sačuvale su svoj monetarni suverenitet.9 Nasuprot ESCB kao celini, ECB predstavlja pravno lice na osnovu Povelje. Dok svaka od NCB-a takođe predstavlja pravno lice ali na osnovu nacionalnih zakona te konkurentne zemlje.10 Za razliku od ECB i NCB-a ESCB-ka ne predstavlja pravno telo, nema kapacitete da deluje Za razliku od ECB i NCB-a ESCB-ka ne predstavlja pravno telo, nema kapacitete da deluje niti ima telo za donošenje odluka zemalja članica.

Milorad Pušara

34

glavna politička i ekonomska razloga zbog kojih je odlučeno da se uspostavi sistem za obavljene funkcija centralne banke za evro.

Ti razlozi su sledeći: Λ Osnivanje jedne centralne banke na teritoriji cele evro-zone (koncentra-

cija poslova centralne banke na jednom mestu) ne bi bilo prihvatljivo sa političkog aspekta,

Λ Pristup Evrosistema se zasniva na iskustvu NCB-a, čuvajući njihovu in-stitucijalizaciju, infrastrukturu, operativne sposobnosti i ekspertizu: šta više NCB-e nastavljaju da se bave poslovima koji se ne odnose na Evrosistem,

Λ Obzirom na veliko geografsko područje koje obuhvata evro-zona, sma-tralo se prikladnim da se kreditnim institucijama omogući pristup cen-tralnom bankarstvu u svakoj od _________

Termin Evrosistem naznačuje ECB-u i NCB-e zemalja članica koje su se prihvatile evro.11 Dok god postoje zemlje članice koje još nisu prihvatile evro biće neophodno praviti razliku između Evrosistema i ESCB.

Evrosistem ima četiri osnovna zadatka: Λ Prvi zadatak je da sprovede monetarnu politiku koju usvoji Upravni Savet

(Governing Council) ECB Λ Drugi i treći zadatak Evrosistema je sprovođenje operacija spoljnotrgo-

vinske razmene Λ I četvrti glavni zadatak Evrosistema je promocija platnog sistema.

Član 105 (2) Povelje EU i član 3.1 statuta ESCB daju isključivu nadležnost Evrosistemu sledeće osnovne zadatke:

Λ Da definiše i implementira monetarnu politiku evro-zone Λ Da sprovodi operacije Λ Da drži i upravlja oficijelnim deviznim rezervama zemlje članice evro-

-zone Λ Da promoviše neometano funkcionisanje sistema plaćanja.

Drugi srodni zadaci podrazumevaju: Λ Emisiju evro novčanica Λ Prikupljanje statističkih informacija neophodnih za zadatke Evrosistema.

Kapacitet Evrosistema da formuliše i implementira monetarnu politiku evro--zone je osiguran punom kontrolom nad osnovnom novčanom masom. Pod članom 106 Povelje, ECB i NCB su jedine institucije koje su jedine ovlašćenje

11 Vlade NCB-a onih zemalja članica EU koji još nisu usvojile evro ne učestvuju u donošenju Vlade NCB-a onih zemalja članica EU koji još nisu usvojile evro ne učestvuju u donošenju odluka monetarne politike evro-zone i te NCB takođe ne učestvuju u operativnoj implementa-ciji takvih odluka.

35


za emisiju pravno validnog novca u evro-zoni. Pravo zemlja članica evro-zone da kuju novac je ograničeno malim nominalnim vrednostima, a obim emitova-nih kovanica je predmet odobravanja ECB. S obzirom na zavisnost bankarskog sistema od osnovne novčane mase, Evrosistem je prema tome u poziciji da ostvaruje dominantan uticaj na uslove tržišta novca i na kamatne stope na tr-žištu novca.

Sprovođenje spoljnotrgovinske razmene je važna korelativna funkcija so-provođenju monetarne politike. Dodeljivanje ovog zadatka Evrosistemu ne samo da eksploatiše operativne sposobnosti centralnih banaka, nego takođe osigura-va da operacije spoljnotrgovinske razmene ostanu dosledne ciljevima mone-tarne politike. Spoljnotrgovinska razmena utiče na devizni kurs i domaću likvi-dnost, što su relevantne varijable monetarne politike. One moraju biti kompa-tibilne sa okvirom koji Poveljom uspostavljen za politiku deviznog kursa evro-zone. Na ovom polju ECB deli odgovornost sa Savetom EU kao ultimativ-nim donosiocem odluka.

Zadatak čuvanja i upravljanja deviznih rezervi evro-zone je logični dodatak funkcije međunarodne razmene Evrosistema. Uklapa se u ovlašćenje ECB pod članom 31 statuta, da kontroliše upotrebu sredstava spoljnotrgovinske razme-ne, kao i residual working balanace u stranoj valuti zemlje članice.

Dodeljivanje Evrosistemu zadatak promocije neometanih operacija sistema plaćanja potvrđuje važnost solidnog i efikasnog sistema ne samo za sprovođe-nje monetarne politike već i za ekonomiju kao celinu.

Za obavljanje ovih zadataka Evrosistema, Statutom ESCB je ECB i NCB evro-zone je dodeljen širok opseg funkcionalnih i operativnih nadležnosti (pod članovima od 17 do 24 Statuta).

S tim što ECB: Λ Uživa regulativna ovlašćenja kao i pravo da nametne izvršive sankcije u

slučaju ne pridržavanja regulativa i odluka ECB Λ Nadgleda usaglašenost NCB sa zabranom novčanog finansiranja i privi-

legovan pristup finansijskim institucijama za javni sektor.

Još jedan značajan zadatak ECB je savetovanje odgovarajućih institucija zajednice kao i nacionalnih vlasti na polju njene nadležnosti, zajedno sa njenim pravom da inicira donošenje zakona zajednice u slučaju koji je specifikovan Poveljom.

Prema Povelji EU ECB je osnovana kao specijalizovana i nezavisna organi-zacija sa ciljem sprovođenja monetarne politike i obavljanje srodnih funkcija. ECB predstavlja zasebno pravno telo, koje raspolaže organima i mehanizmima za donošenje odluka kao i određenim ovlašćenjima. Njena organizacija central-ne banke odgovara specifičnoj prirodi monetarne politike, funkciji javne poli-tike koja je implementirana uglavnom od strane operacija na finansijskom tr-

Milorad Pušara

36

žištu. Kao pravno lice pred javnim međunarodnim zakonom, ECB je u poziciji da između ostalog zaključuje internacionalne dogovore u području njene kompetencije i da učestvuje u radu internacionalnih organizacija kao što su Međunarodni Monetarni Fond (MMF) (International Monetary Fond (IMF)), Banka za međunarodne nagodbe (Bank for International Settlements (BIS)) i Evropska Organizacija za Ekonomsku Saradnju i Razvoj (EOESR) (Organisation for Economic Cooperation and Development (OECD)).

Kao organizacija koja je nastala na osnovu Povelje EU, ECB raspolaže po-sebnim ovlašćenjima. Ova ovlašćenja nisu joj dodeljena od strane institucija EU, već ECB ta ovlašćenja ima na osnovu Povelje EU. Ovim osobinom ECB se razlikuje od raznih drugih samostalnih agencija zajednice, koje takođe predsta-vljaju pravna lica, ali opunomoćenja od strane institucija zajednice.

ECB ima ekskluzivno pravo da autorizuje emisije novca u okviru evro-zone. U kooperaciji sa NCB-ma, ECB skuplja statističke podatke neophodne za izvr-šenje zadataka Evrosistema, bilo preko nacionalnih vlasti ili direktno preko ekonomskih agenata. U skladu sa članom 6 statuta ESCB, ECB, i na osnovu njenog odobrenja NCB mogu učestvovati u međunarodnim monetarnim insti-tucijama. ECB odlučuje kako će Evrosistem predstavljati okvire međunarodne saradnje.

S obzirom da neke od zemalja članica EU ne učestvuju u trećoj fazi EMU, neki zadaci EMI i dalje moraju biti izvršavani. Nakon likvidacije EMI, članom 123(2) povelje EU i članom 44 statuta ESCB ovi tranzicioni zadaci su povereni ECB.

Dva osnovna zadatka koje je ECB nasledila od EMI su: Λ Da omogući razvoj saradnje između Evrosistem i NCB zemalja članica

EU koje nisu u evro-zoni, Λ Da načini odgovarajuće pripreme za integraciju NCB novih zemalja čla-

nica u ESCB, kao i za eventualno prihvatanje NCB članica van evro-zone u Evrosistem.

Pod Članom 9.2 statuta ESCB, EBC obezbeđuje da zadaci Evrosistema budu sprovedeni u delo bilo njenim aktivnostima bilo kroz NCB. U skladu sa njenom statusnom ulogom ECB ima nekoliko posebnih funkcija, a one su sledeće:

Λ Predstavlja centar donošenja odluka ESCB i Evrosistema Λ Obezbeđuje konstantnu implementaciju politike ECB Λ Upotrebljava regulativna ovlašćenja i pravo da nametne sankcije Λ Inicira javno zakonodavstvo, savetuje javne institucije i zemlje članice EU

o nacrtima zakonodavstva Λ Nadgleda usklađivanje sa odredbama člana 101 i 102 Povelje Λ Izvršava zadatke nekadašnjeg EMI koje je još neophodno izvršavati u fazi

3 EMU zato što sve članice EU ne učestvuju u EMU.

37


U skladu sa članom 105 (1) Povelje primarni cilj ESCB je održavanje stabil-nosti cena. Bez predrasuda ovom cilju, ESCB će podržavati opštu ekonomsku politiku zajednice sa stavom da doprinese postizanju ciljeva zajednice. Šta više ESCB će delati u skladu sa principima ekonomije otvorenog tržišta i slobodne konkurencije.

Pošto se član 105 (1) Povelje ne odnosi na zemlje članice EU koje nisu pri-hvatile evro umesto termina ESCB koritstićemo termin Evrosistem.

Primarni cilj Evrosistema da održava stabilnost cena je ključna odredba poglavlja monetarne politike Povelje. On odražava moderno ekonomsko mi-šljenje o ulozi, opsegu i granicama monetarne politike kao i naglašava organi-zacionu i institucionalnu postavku centralnog bankarstva u EU.

Cilj koji održavanje stabilnosti cena predstavlja je dodeljen od strane Povelje EU iz dobrog razloga. Prvo, decenije praktičnog iskustva i veliki broj ekonom-skih istraživanja nagoveštavaju da će monetarna politika mnogo doprineti unapređenju uspeha ekonomije i povećanju životnog standarda građana odr-žavanjem stabilnosti cena na duge staze.

Drugo, teorijske osnove monetarne politike kao i iskustvo iz prošlosti poka-zuje da monetarna politika može jedino uticati na nivo cena sa ekonomskog aspekta. Prema tome, stabilnost cena je jedini moguć cilj jedinstvene monetar-ne politike u srednjeročnom periodu. Pored pozitivnog efektan na stabilnost cena, monetarna politika nema magnitudu da prouzrokuje neki trajniji efekat na stvarne varijable.

Iako se Poveljom EU jasno uspostavlja održavanje stabilnosti cena kao pri-marni cilj ECB, njome se ne definiše šta pojam „stabilnost cena“ u stvari znači. Oktobra 1998. godine ECB je objavila kvantitativnu definiciju stabilnosti cena. Ova definicija je deo strategije monetarne politike ECB.

Prvi element strategije monetarne politike ECB je kvantitativna definicija stabilnosti cena. Strategijom se obezbeđuje okvir kojim se osigurava da Upravni Savet ECB procenjuje sve relevantne informacije kao i da izvrši sve neophodne analize kako bi odluke vezane za monetarnu politiku bile usmeren budućnosti.

Iako se Poveljom EU jasno ističe da je održanje stabilnosti cena primarni cilj ECB, nigde se ne definiše šta se pod pojmom stabilnosti cena podrazumeva. Imajući prethodno navedeno u vidu oktobra 1998. godine Upravni Savet ECB objavio je kvantitativnu definiciju stabilnosti cena. Postojala su tri glavna razlo-ga za izbor kvantitativnog pristupa:1. Ovakva definicija pomaže u činjenju monetarne politike transparentnom2. Kvantitativna definicija predstavlja merilo na osnovu koje javnost može nad-

gledati rad ECB. Kako se odstupanja u razvoju cena od stabilnosti cena mogu lako uočiti, ECB mora uzeti u obzir prihvatljiva odstupanja iz ove definici-je i objasniti kako će se povratiti stabilnost cena u okviru prihvatljivog vremenskog perioda

Milorad Pušara

38

3. Namena ove definicije je u usmerenju očekivanja budućeg razvoja cena a sa tim i izgradnji kredibiliteta i povećanju efikasnost monetarne politike ECB. Najbitniji zadatak ECB očuvanje stabilnosti cena bi trebalo da dâ i finansi-jskim tržištima kao i javnosti dobar razlog da očekuju da ce se srednjeročna inflacija nalaziti u rasponu koji je kompatibilan stabilnosti cena.

Oktobra 1998. godine Upravni Savet ECB je definisao stabilnost cena kao ,,porast iz godine u godinu harmonizovanog indeksa potrošačkih cena (Harmonised Index of Consumers Prices (HICP)) za evro-zonu ispod 2%” i dodao još da bi stabilnost cena „trebalo održavati u srednjeročnom periodu”. Upravni Savet je potvrdio ovu definiciju maja 2003. godine kroz detaljnu evaluaciju strategije

Postoje dva upravna tela ECB, koja su odgovorna za pripremanje, sprovođe-nju i implementaciju jedinstvene monetarne politike: Upravni Savet ECB i Izvršni Odbor (Executive Board) ECB. Funkcije ovih tela su utvrđene Poveljom EU, statutom ESCB i relevantnim pravilima i procedurama. Postoji i treće upravno telo ECB a to je Generalni Savet (General Council). Upravna tela ECB imaju dvostruku funkciju:

Da upravljaju samom ECB Λ Da upravljaju ESCB i Evrosisternom.

Upravna tela ECB specijalno su skrojena tako da odgovaraju zahtevima donošenja odluka monetarne politike za područje u kome se koristi jedna va-luta. Dvoslojni pristup koji uključuje Upravni Savet i Izvršni Odbor, gde svako od ovih tela raspolaže jedinstvenim ovlašćenjima za donošenje odluka u okviru svog područja nadležnosti omogućava ECB kapacitet da pravovremeno odgo-vara na razvoj tržišta.

Upravni Savet je glavno upravno telo ECB i odgovorno je za donošenje naj-važnijih i strateški najznačajnijih odluka za Evrosistem.

Upravni Savet ECB se sastoji od šest članova Izvršnog Odbora i guvernera NCB-a koje pripadaju evro-zoni (12 guvernera 2003). Članstvo u Upravnom Savetu je lično i neprenosivo i ne može biti delegirano na treće lice. Međutim postoje dva izuzetka:

Λ U slučaju finansijskih pitanja, guverner koji nije u mogućnosti da uče-stvuje može imenovati zamenu koja će dati njegov/njen glas

Λ U slučaju da je član Upravnog Saveta onemogućen da glasa u dužem vremenskom periodu (npr. jedan mesec), može imenovati zamenu kao člana Upravnog Saveta.

Članovi Izvršnog Odbora učestvuju u donošenju odluka Upravnog Saveta sa istim pravima i odgovornostima koje imaju guverneri NCB čime se nazna-čuje nadnacionalna priroda ECB. Učešćem Izvršnog Odbora takođe se osigu-

39


rava da odluke Upravnog Saveta uzmu u obzir ekspertize onih koji su odgovor-ni za implementaciju politike ECB.

Prema članu 113 (1) Povelje o EU, predsednik ECOFIN (Economics and Finance) saveta i član Evropske Komisije (EK)12 (European Committee (EC)) mogu učestvovati u sastancima Upravnog Saveta, ali oni nemaju pravo glasa. Predsednik ECOFIN Saveta može podneti predlog na razmatranje Upravnom Savetu.

Pod članom 3.2 Pravila i Procedura ECB, svi guverneri mogu biti u pratnji jedne osobe iz njihove NCB, na sastanku Upravnog Saveta. Ta osoba je uglavnom ili član upravnog tela NCB ili viši zvaničnik.

Prema članu 12.1 Statuta ESCB, Upravni Savet je odgovoran za sve odluke, osim za odluke koje su eksplicitno rezervisane za Izvršni Odbor.

Obema telima i Upravnim Savetom i Izvršnim Odborom predsedava pred-sednik ECB, a u njegovom odsustvu pod-predsednik ECB. Funkcija Upravnog Saveta je sledeća:

Λ Da prilagodi smernice i donese odluke koje sni neophodne kako bi se osiguralo izvršenje zadataka koji su povereni Evrosistemu

Λ Da formuliše monetarnu politiku evro-zone.

Ostale nadležnosti: Λ Izdavanje smernica za sve ostale operacije NCB-a kao i za transakcije

zemalja evro-zone u vezi sa deviznom razmenom, Λ Prilagodi regulacijama koje ECB može predložiti kao dodatak Povelji, ili

delegiranjem u Savetu EU, Λ Odobrava emisiju evro novčanica kao i obim emisije kovanog evro nov-

ca za evro-zonu, Λ Ustanovljava pravila sa ciljem standardizacije računa i izveštaja operaci-

ja NCB-a, Λ Inicira javne zakone, izvršava ulogu savetnika ECB kao i odlučuje o

međunarodnom prezentovanju Evrosistema, Λ Odlučuje o alokaciji finansijski resursa ECB-ci, odobravanje finansijskih

rezultata, usvajanje pravila upravljanja alokacijom novčanog prihoda među NCB-ma evro-zone,

Λ Usvaja godišnji izveštaj i godišnje račune ECB.

Prema statutu ESCB (odredba 12.1), formulacija monetarne politike za evro--zonu podrazumeva i donošenje odluka o srednjeročnim monetarnim ciljevima, ključnim kamatnim stopama i popunjavanju rezervi Evrosistema. Takođe Upravni Savet će ustanoviti neophodne smernice za implementaciju tih odluka.

12 To je najčešće komesar koji je odgovoran za ekonomska i monetarna pitanja.To je najčešće komesar koji je odgovoran za ekonomska i monetarna pitanja.

Milorad Pušara

40

Izvršni Odbor je operativno upravno telo ECB, i dogovorno je za sve odluke koje se donose na dnevnoj osnovi. Obzirom na prirodu monetarne politike, od ECB se zahteva da se prilagođava i reaguje na rapidne promene uslova tržišta novca i kapitala, rešava specifične slučajeve i promptno reguliše hitna pitanja. Ova funkcija može biti jedino izvršavana od strane tela čiji članovi su trajno i ekskluzivno uključeni u implementaciju politike ECB.

Izvršni Odbor ECB se sastoji od Šest članova: Predsednika, potpredsednika i još četiri člana.13 Članovi Izvršnog Odbora su postavljeni na tu funkciju punom radnom vremenu. Svi imenovani od strane vođa država ili vlada zemalja evro-zone. U skladu sa Statutom ESCB (artikli 12.1 12.2) Izvršni Odbor ima sledeće dužnosti:

Λ Priprema sastanak Upravnog Saveta, Λ Sprovodi monetarnu politiku u skladu sa smernicama i odlukama done-

senim od strane Upravnog Saveta, pri tom daje neophodna uputstva NCB-ma evro-zone,

Λ Odgovoran je za trenutne poslove ECB, Λ Poseduje određena ovlašćenja koja su mu dodeljena od strane Upravnog

Odbora, koja mogu uključiti i ovlašćenja regulativne prirode.

Pripremanje sastanka Upravnog saveta uključuje nacrt dnevnog reda, pripre-manje neophodnih dokumenta za razmatranje od strane Upravnog Saveta kao i predloga u kome smeru treba delovati. Prema tome praktično ali ne i formalno Izvršni Odbor ima pravo da inicira odluke Upravnog Saveta. Implementacija monetarne politike je isključiva nadležnost Izvršnog Odbora prema Povelji EU, zbog toga Upravni Savet ne vrši ovu funkciju. Odgovornost za implementaciju monetarne politike je sadržana u ovlašćenima Izvršnog Odbora da usvaja uput-stva ECB koja se odnose na NCB evro-zone; ustupanje ove funkcije odboru osigurava da će ECB imati kapacitet da reaguje i prilagođava vrlo promenljivim uslovima tržišta novca i kapitala, i da reguliše specifične i hitne slučajeve.

Na osnovu ovlašćenja delegiranog od Upravnog Saveta, Izvršni Odbor prima i objavljuje mesečni izveštaj (član 15.1 statuta ESCB), sedmični konsolidovan finansijski izveštaj (član 15.2) i konsolidovan bilans stanja (član 26.3) između ostalih statutarno propisanih izveštaja ECB.14 Takođe preuzima delegirana ovlašćenja u vezi sa menadžmentom inostranih rezervi ECB. Na kraju Izvršni odbor je odgovoran za određivanje sankcija trećim licima u slučaju nepostupa-nja u skladu sa propisima ECB.

I u vezi sa upravljanjem tekućim poslovima ECB, Izvršni odbor je takođe odgovoran za organizovanje interne strukture ECB i uspostavljanje pravila iz-bora, imenovanja i unapređenja osoblja ECB.

13 Sva četiri člana su osobe sa reputacijom i profesionalnim iskustvom u bankarskim i monetar-Sva četiri člana su osobe sa reputacijom i profesionalnim iskustvom u bankarskim i monetar-nim poslovima.14 Godišnje izveštaje usvaja Upravni savet a izveštaje konvergencija generalni savet.Godišnje izveštaje usvaja Upravni savet a izveštaje konvergencija generalni savet.

41


U nastojanju da ostvari zadatke Evrosistema, ECB može da usvoji pravne akte kojima može direktno uticati na treća lica, a ne samo NCB Evrosistema. Ti akti su Regulative ECB i Odluke ECB.

Regulativa ovlašćenja ECB joj omogućavaju da svoju funkciju ostvaruje po-tpuno autonomno, bez potrebe za oslanjanjem na pravne akte institucija zaje-dnice ili zemalja članica. Međutim, skladno ograničenim ovlašćenjima kojima ECB raspolaže, EBC može koristiti svoja ovlašćenja do mere koja je nužna za ostvarenja zadataka Evrosistema. Sve mere preduzete od strane ECB sa namerom ostvarenje obavezujućeg pravnog efekta su dostupna na pregledu i interpretaci-ju od strane Evropskog Suda Pravde (European Court of Justice (ECJ)).

Kao i regulative usvojene od zakonodavnih tela EU, regulative ECB imaju opštu primenu, obavezujuće su u celini i direktno se odnose na zemlje u evro--zoni. Opšta primena podrazumeva da su primenjive na neograničen broj en-titeta i slučajeva. Direktna primena znači da regulative ECB ne moraju biti prenesene u nacionalne zakone. Kao obavezujući pravni akt one predstavljaju obavezu trećim licima.

Regulative ECB usvaja Upravni Savet ECB a odobrava ih Predsednik. Upravni Savet može odlučiti da prenese svoje ovlašćenje u usvajanu regulativa ECB na Izvrši Odbor ECB, ali u tom slučaju mora da naglasi ograničenje i domete de-legiranog ovlašćenja. Da bi regulative bile obavezujuće i stupile na snagu mo-raju biti objavljene u zvaničnom glasniku EU i na svim zvaničnim jezicima zajednice. Do danas ECB je usvojila sledeće regulative:

Λ Regulativa koja se odnosi na minimalne rezerve Λ Regulativa o podacima koji će biti uključeni u konsolidovan bilans stanja

institucionalnog sektora monetarnih finansija Λ Regulativa statistike kamatnih stopa Λ Regulativa ovlašćenja ECB da nametne sankcije.

Odluke ECB su obavezujuće u celini na one na koje se odnose i stupaju na snagu po objavljivanju. Mogu se odnositi na bilo koje pravno ili fizičko lice ili čak na zemlju članicu evro-zone.

Odluke ECB mogu biti donesene ili od strane Upravnog Saveta ili Izvršnog Odbora ECB u zavisnosti od sfere kompetencija. Odluke usvojene od strane Izvršnog Odbora, mogu biti predmet žalbe Upravnom Savetu.

Odluke ECB se odnose na zemlje članice evro-zone kada ECB odobrava emisiju novca prema članu 106(2) Povelje EU. Odluke koje se usmerene ostala lica uglavnom se odnose na sankcije nametnute od strane ECB zbog neuspeha u usaglašavanju sa regulativama ECB.

Sve odluke ECB banke su objavljene na jeziku lica na koje se odnose. ECB se može odlučiti da svoje odluke objavi u zvaničnom glasniku i kad to čini od-luke se objavljuju na svim jezicima.

Milorad Pušara

42

Kao deo njenih savetodavnih aktivnosti ECB može usvojiti preporuke i sta-vove u okviru oblasti svoje nadležnosti. Stavovi i preporuke ECB su neobave-zujući pravni akti. Objavljuju se na jeziku lica na koje se odnose. Ako imaju opšti značaj ECB može odlučiti da ih objavi u službenom glasniku i u tom slučaju objaviće se na svim jezicima zajednice.

Postoje dve vrste preporuka ECB: Λ Preporuke ECB u okviru značenja pravne terminologije zajednice, pred-

stavljaju instrumente preko kojih ECB može inicirati donošenje propisa zajednice u okviru svoje nadležnosti

Λ Preporuke ECB u tradicinonalnije smislu termina su instrumenti koji EBC predstavljaju podstrek za delovanje.

ECB svoje stavove saopštava u sledećim slučajevima: Λ Kad se traži konsultacija ECB od strane ili institucija zajednice ili zemlje

članice, sve u skladu sa Poveljom ili Statutom Λ Na inicijatuvu same ECB, u situacijama kad ECB smatra za prikladno da

ukaže na svoje stavove vezano za pitanja iz oblasti njene nadležnosti

Zakonodavna tela zajednice su dužna da se konsultuju sa ECB o bilo kom pravnom aktu zajednice koji potpada pod okvir nadležnosti ECB. Isto tako u okviru postavljenih granica i uslova odluke Saveta, zemlje članice EU moraju konsultovani ECB u nacrtu propisa u sferi njene nadležnosti. Te oblasti obu-hvataju valutna pitanja, sredstva plaćanja, NCB, naplate, uobličavanje i širenje monetarnog, finansijskog, bankarskog i sistema plaćanja, statistika balansa is-plate i pravila primenjiva na finansijske institucije u meri u kojoj bitno utiču na finansijske institucije i tržišta. Dodatno, vlasti zemalja članica koje ne pripada-ju evro-zoni moraju da konsultuju ECB o bilo kom nacrtu propisa koji se od-nose na monetarnu politiku. Međutim Ujedinjeno Kraljevstvo je izuzeto oba-veze da konsultuje ECB Protokolom koji je dodat Povelji15 „ako i ukoliko Ujedinjeno Kraljevstvo ne pređe u treću fazu [EMU-je]”.

Konačno član 48 Povelje EU ukazuje da ECB mora biti konsultovana „,u slučaju institucionalnih promena monetarne zone“. ECB takođe može na sop-stvenu inicijativu ukazati na svoje stavove institucijama zajednice ili nacionalnim vlastima naravno u okviru područja njene nadležnosti. Dok savetodavna uloga ECB osigurava njeno učestvovanje u svim pravnim aktima kako zajednice tako i nacionalnim pravnim aktima u okviru područja svoje nadležnosti, savetujući kao nezavisna institucija zajednice.

15 Protokol o određenim odredbama koje se odnose na Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije Protokol o određenim odredbama koje se odnose na Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske.

43

GLAVA DRUGA

GLOBALIZACIJA MEĐUNARODNIH FINANSIJSKIH ODNOSA

Da bi se mogao determinisati model funkcionisanja međunarodnog bankar-skog sistema na bazi racionalnih premisa, neophodno je definisati globalnu strukturu i principe međunarodnog finansijskog mehanizma.

Osnovni segmenti međunarodnog finansijskog sistema su: Λ Finansijske institucije, Λ Finansijski instrumenti, Λ Finansijski tokovi, Λ Mere monetarno-kreditne i fiskalne politike, Λ Finansijsko tržište.

1. Struktura finansijskih i bankarskih institucija: Λ Centralne monetarne ustanove, Λ Banke opšteg ili univerzalnog tipa, specijalizovane i mešovite banke, Λ Posebnim oblici bankarskog organizovanja sa posebnim delokrugom rada, Λ Štedno-kreditne organizacije (štedionice, poštanske štedionice, štedno-

-kreditne zadruge i štedno-kreditne službe), Λ Ostale (specijalizovane i druge) finansijske organizacije.

2. Struktura finansijskih instrumenata i finansijskih tokova.Finansijski instrumenti predstavljaju oblike u kojima se iskazuju imovina

privrednih subjekata. Finansijski instrumenti mogu biti: bilateralni (krediti, depozit) i multilateralni (hartije od vrednosti – obveznice, blagajnički zapisi, certifikati i dr.).

Finansijski instrumenti po vrstama i sektorima se iskazuju: Λ u nefinansijskom sektoru kao: novac, depoziti, hartije od vrednosti

(državne obveznice i obveznice banaka), akcije (deonice) o učešću u fon-dovima banaka i krediti;

Λ u finansijskom sektoru kao: kratkoročni krediti banaka, srednjeročni i dugoročni krediti banaka i fondova, inostrana aktiva i ostali plasmani.

44

Milorad Pušara

Finansijski tokovi izražavaju način cirkulacije finansijskih sredstava od jednog subjekta ka drugom u okviru međunarodnog finansijskog sistema. Finansijski tokovi se dele na:

1. Fiskalne finansijske tokove,2. Regulativne finansijske tokove,3. Tržišne finansijske tokove.

1. Finansijsko tržišteFinansijsko tržište predstavlja deo finansijske infrastrukture u okviru koje

se sučeljavaju odnosi ponude i tražnje novčanih sredstava, u čemu učestvuju bankarski i drugi finansijski posrednici.

Finansijsko tržište je određena finansijska infrastruktura brojnih specijali-zovanih tržišta i sklop ustanova, mehanizama i instrumenata pomoću kojih se stalno transformišu oblici finansijske imovine.

Svetsko finansijsko tržište izražava celokupnost brojnih, manjih ili većih međunarodnih tržišta novca i novčanog kapitala, pri čemu je međunarodno samo ono finansijsko tržište koje je dostupno svakom učesniku, nezavisno iz kog prostora potiče i kakve finansijske potrebe ima. Prema tome, svetsko finan-sijsko tržište je zbirni izraz ukupne ponude i potražnje novčanog kapitala, uključujući i njegove raznovrsne segmente koji nastaju između pojedinih naci-onalnih finansijskih tržišta i interaktivno utiču na funkcionisanje domicilnih finansijskih tržišta.

Evrodolarsko tržište – tržište za dolarske zajmove, obligacije ili depozite u Evropi, koje ne potpada pod američku bankarsku regulaciju i propise.

1. MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM I FINANSIJSKA TRŽIŠTA

Organizovani prostor, sa svim potrebnim elementima neophodnim za nje-govo funkcionisanje – tačno određeno vreme, tržišna pravila i uzanse kupo-prodaje i slično, na kome se organizovano susreću ponuda i tražnja raznih roba i usluga nazivamo organizovanim tržištem. Osim raznih roba i usluga na tržištu se, radi podmirivanja potreba određenih subjekata za novcem mogu pojaviti i finansijska sredstva kao supstituti roba i usluga i to: domaća i strana novčana sredstva, hartije od vrednosti, razna potraživanja, novčani i platni nalozi i slič-no.

Finansijsko tržište, je prema tome, organizovano mesto i prostor na kome se traže tj. nude finansijska – novčana sredstva i na kome se u zavisnosti od ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava.

45


1.1. Značaj i uloga finansijskih tržištaZnačaj i uloga finansijskih tržišta mogu se izraziti kroz sledeće funkcije:

1) Funkcija povezivanja – finansijska tržišta predstavljaju organizovana mesta na kojima dolazi do povezivanja kupaca i prodavaca različitih finansijskih instrumenata, to jest do njihovog lakšeg susretanja, bržeg obavljanja finan-sijskih transakcija i smanjivanja transakcionih troškova.

2) Smanjenje transakcionih troškova – ova funkcija se odnosi na smanjenje troškova traženja koji su povezani sa potrebom spajanja subjekata koji is-tovremeno žele da kupe i prodaju isti finansijski instrument; pored toga dolazi do smanjenja informacionih troškova koji su povezani sa mogućno-stima pribavljanja relevantnih informacija o drugoj strani.

3) Alokativna funkcija – preko finansijskih tržišta vrši se alokacija slobodnih finansijskih sredstava odnosno njihov transfer od onih subjekata koji u datom trenutku raspolažu sa viškovima sredstava, ka onima kojima su ta sredstva potrebna.

4) Funkcija efikasnosti – finansijska tržišta obezbeđuju optimalno i efikasno korišćenje društvenih sredstava jedne nacionalne ekonomije preko određi-vanja cene njihovog korišćenja, što za poslovne subjekte predstavlja troško-ve kapitala; ova funkcija se ogleda kroz ocenu efikasnosti poslovanja privre-dnih subjekata na pojedinim segmentima finansijskog tržišta.

5) Mobilizaciona funkcija – odnosi se na ulogu finansijskog tržišta u priku-pljanju slobodnih finansijskih sredstava i kapitala, tesno je povezana sa utvrđivanjem cene finansijskih sredstava.

6) Razvojna funkcija – postojanje finansijskog tržišta omogućava skladan privredni razvoj, izgradnju infrastrukturnih i drugih objekata pošto bi bez finansijskih tržišta bilo nemoguće sakupiti sredstva za te svrhe.

7) Likvidonosna funkcija – finansijska tržišta predstavljaju mehanizme putem kojih vlasnici različitih oblika finansijskih instrumenata mogu da prodaju i kupuju svoju aktivu pre roka dospeća, bez likvidonosne funkcije ne bi bilo transfera finansijskih instrumenata sa jednih na druge subjekte.

8) Funkcija određivanja realne cene – ova funkcija povezana je sa funkcijom likvidnosti. Obavljanjem transakcija između kupaca i prodavaca na finan-sijskim tržištima utvrđuju se cene različitih oblika finansijske aktive – na primer cene obveznica, kamatne stope, cene akcija, devizni kurs. Na taj način formira se cena korišćenja finansijskih sredstava (tj. stopa troškova kapitala) koja presudno utiče na rezultate poslovanja privrednih subjekata.

9) Funkcija javnosti i podsticanja uključivanja novih subjekata – finansijska tržišta su javna tržišta gde svi učesnici moraj da poštuju određena rigorozna pravila i uvažavaju postavljene standarde. Jedna od obaveza je podjednak

Milorad Pušara

46

tretman informisanju javnosti kako bi se izbegla pojava informacione asi-metrije.

10) Funkcija smanjenja ili čak eliminisanja rizika iz obavljanja finansijskih transakcija, ova funkcija se naročito razvila u poslednjih 30-ak godina sa razvojem finansijskih derivata ili izvedenih hartija od vrednosti (opcija, fjučersa, svopova) i tog segmenta tržišta.

11) Poboljšanje životnog standarda stanovništva – postojanje finansijskih tržišta dozvoljava rast životnog standarda i zadovoljenje različitih potreba stanovnika. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima preko jednog od njegovih segmenata – hipotekarnog tržišta – stanovništvu je omoguće-no da bez realno velikih sredstava i pod povoljnim uslovima kupuju razli-čite nekretnine ili trajna potrošna dobra. Ta dobra poboljšavaju životni standard u sadašnjosti, a otplaćivaće se u budućnosti, u različitim vremen-skim periodima.

1.2. Podela i vrste finansijskih tržištaKada je reč o podeli finansijskih tržišta, može se reći da ne postoji jedinstven

kriterijum za njihovu podelu. Umesto toga može se govoriti o većem broju različitih kriterijuma.

Sa aspekta lokacije tržišta, odnosno mesta na kome se transakcije obavljaju, razlikuju se:

Lokalna koja se odnose na određeno lokalno područje, na primer region zemlje,

Λ Nacionalna koja se odnose na celu zemlju, Λ Internacionalna to jest međunarodna finansijska tržišta.

Sa aspekta nacionalne ekonomije finansijska tržišta mogu biti: Λ Interna, koja mogu imati dva dela: domaće i spoljno, i Λ Eksterna.

Eksterno tržište se naziva i međunarodnim ili internacionalnim. Na ovom tržištu se trguje hartijama od vrednosti koje imaju dve karakteristike:

a) emitovanje hartija se vrši istovremeno u više zemalja, ib) one se emituju izvan jurisdikcije samo jedne zemlje.

Sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje finansijska tržišta se mogu podeliti na:

Λ Tržišta instrumenata duga, i Λ Tržišta vlasničkih instrumenata, ili instrumenata vlasničkog kapitala.

47


Šira podela sa aspekta vrste finansijskih instrumenata obuhvata: Λ Tržišta osnovnih hartija od vrednosti i Λ Tržišta izvedenih hartija od vrednosti.

Tržišta osnovnih hartija od vrednosti predstavljaju tržišta instrumenata duga i tržišta vlasničkih instrumenata. Ova tržišta se nazivaju tržištima osnovnih hartija od vrednosti na bazi prirode prava koja te hartije u sebi sadrže.

Tržišta izvedenih hartija od vrednosti ili derivatna tržišta su novijeg datuma, nastala su uvođenjem i razvojem finansijskih derivata, odnosno izvedenih har-tija od vrednosti. Ove hartije se nazivaju izvedenim jer njihova vrednost zavisi od vrednosti neke druge aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi.

Sa aspekta plaćanja i isporuke razlikuju se: Λ Promptna i Λ Terminska tržišta.

Na promptnim tržištima obavljaju se promptni poslovi – poslovi kod kojih se plaćanje i isporuka vrši odmah po zaključenju posla ili u kratkom roku nakon toga. Ovi poslovi odvijaju se bez većeg rizika za kupca i prodavca. Cilj posla je njegovo stvarno izvršenje u kratkom roku, a ne ostvarenje razlike u ceni između nivoa u momentu zaključenja i izvršenja posla. Ova tržišta se još nazivaju spot, cash, ili stvarna tržišta.

Na terminskim tržištima obavljaju se terminski poslovi – poslovi kod kojih se javlja vremenski razmak između dana zaključenja i izvršenja posla, odnosno isporuka i plaćanje se vrše po proteku ugovorom određenog roka (termina). Kod ovih poslova postoji određena doza rizika od neizvršenja obaveze nekog od učesnika koji su uključeni u posao.

Sa aspekta roka dospeća finansijskih instrumenata kojima se trguje moguće je razlikovati:

Λ Kratkoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji rok dospeća do jedne godine, ova tržišta se označavaju pojmom tržišta nov-ca.

Λ Dugoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji je rok dospeća duži od jedne godine i koja se nazivaju tržišta kapitala.

Tržište novca je mesto gde se pretežno trguje žiralnim novcem i kratkoroč-nim hartijama od vrednosti koje imaju rok dospeća kraći od jedne godine. Ovo tržište obezbeđuje neophodnu likvidnost svim učesnicima u privrednom živo-tu, karakteriše ga visok nivo sigurnosti i manji stepen fluktacija cena. Najznačajniji učesnici na ovom tržištu su poslovne banke i druge finansijske institucije.

Milorad Pušara

48

Na tržištu kapitala trguje se kapitalom odnosno hartijama od vrednosti sa rokom dospeća dužim od jedne godina. Dakle reč je o trgovini dugoročnim hartijama od vrednosti instrumentima duga i vlasničkim instrumentima.

Još jedna podela sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima obuhvata:

Λ Tržište novca – gde se trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima, Λ Tržište kapitala – gde se trguje dugoročnim finansijskim instrumentima

(obveznice akcije), Λ Devizno tržište – na kome se trguje devizama i Λ Tržište finansijskih derivata-na kome se trguje različitim finansijskim

derivatima (fjučersima i opcijama).

Sa aspekta emisije hartija od vrednosti, razlikuju se: Λ Primarna i Λ Sekundarna tržišta.

Primarna tržišta su ona na kojima se vrši primarna emisija i prodaja pojedi-nih hartija od vrednosti. Primarna tržišta se vezuju za uvođenje novih hartija na tržište, to jest na njima se obavlja prva transakcija sa tim hartijama. Posebno su značajna za kategoriju emitenata, jer oni na njima prikupljaju neophodna sredstva i kapital.

Sekundarna tržišta su ona na kojima se trguje emitovanim hartijama od vrednosti. Na njima se obavlja preprodaja, to jest druga i sve naredne transak-cije sa već emitovanim hartijama. Ova tržišta obezbeđuju likvidnost finansijskim instrumentima.

Ukoliko se za kriterijum uzme mesto i način na koji se promet odvija, po-stoje:

Λ Berzanska tržišta i Λ Vanberzanska tržišta.

Berzanska tržišta znače da se svi poslovi i transakcije vezane za trgovinu finansijskim instrumentima obavljaju na specifičnom mestu, posebno uređenom i organizovanom za te svrhe – berzi. Na berzi se vrši kupovina i prodaja ber-zanske robe ili finansijskih instrumenata, po precizno utvrđenim pravilima i postupku, preko ovlašćenih subjekata – berzanskih posrednika – brokera i dilera.

Vanberzanska tržišta znaće da se kupoprodajne transakcije mogu obavljati na drugim mestima izvan berze. Ta mesta se mogu nalaziti pri berzi, u organi-zaciji i posredstvom banaka, mogu biti kreirana u obliku elektronskih mreža pomoću informacionih i kompjuterskih sistema. U SAD se ovaj vanberzanski

49


promet i tržište naziva Over the Counter (OTC), što bi u bukvalnom prevodu značilo tržište preko šaltera.

Sa aspekta načina funkcionisanja moguće je razlikovati dva osnovna tipa finansijskih tržišta:

Λ Aukcionari nalozima vodena tržišta i Λ Posrednička, dilerska ili tržišta vodena kotacijama.

Aukciona su ona tržišta gde se trgovanje vrši na principima aukcije, tj. kupac postaje onaj ko ponudi najvišu cenu. Postoje razni tipovi aukcija – kontinuira-no i diskontinuirano, jednostrane i dvostrane, itd .

Posrednička ili dilerska tržišta funkcionišu pomoću posebne grupe učesni-ka tzv. dilera, koji se još nazivaju i market mejkeri (market makers). Market mejkeri ili kreatori tržišta garantuju likvidnost tržišta dok god je ono otvoreno. Oni javno objavljuju cene po kojima su spremni da kupe ili prodaju određene finansijske instrumente.

Ako se kao kriterijum uzme preovlađujuće kretanje cena, postoje dve vrste tržišta:

Λ Rastuća i Λ Opadajuća tržišta.

Ovu podelu treba uzeti samo uslovno, jer se radi o pojmovima koje koriste učesnici na finansijskim tržištima za opisivanje trenutnog stanja stvari. Rastuća tržišta su ona gde u jednom dužem periodu vremena dolazi do rasta cena veći-ne finansijskih instrumenata. Tržišta sa suprotnim trendom u kretanju cena su opadajuća tržišta.

1.3. Poslovanje banaka na finansijskim tržištimaPoslovi na finansijskim tržištima su raznovrsni i mnogobrojni. Neki od njih

se razlikuju od vrste finansijskog tržišta na kojem se obavljaju, drugi su jedin-stveni i zajednički za sve vrste finansijskih tržišta. Osnovni poslovi na:

Λ novčanom tržištu su davanje i uzimanje kratkoročnih kredita i kupovi-na i prodaja kratkoročnog novca i određenih hartija od vrednosti u cilju: osiguranja likvidnosti, realizacije špekulativnih aktivnosti;

Λ tržištu kapitala su kupoprodaja, posredstvom mreže posrednika, dugoroč-nih novčanih sredstava – kapitala i hartija od vrednosti, kao što su: akcije, obveznice, certifikati i druge hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu kapitala,

Λ deviznom tržištu su kupovina i prodaja deviza koju vrše banke učesnice tržišta u svoje ime i za svoj račun, kupovina i prodaja deviza od strane

Milorad Pušara

50

ovlašćenih lica iz tih banaka, tzv. dilera, i otkup i prodaja deviza od stra-ne interventa – nacionalne banke.

Jedinstveni i zajednički poslovi na finansijskom tržištu, bez obzira na vrstu finansijskog tržišta su mnogobrojni. Svi oni mogu biti:

Λ promptni ili gotovinski ili kasa poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja novčanih sredstava, deviza, kapitala ili hartija od vrednosti, odnosno svaka novčana ili kapitalna transakcija, izvršava od-mah, a najkasnije u roku od dva do pet dana računajući od dana zaklju-čenja posla;

Λ terminski poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja realizuje na određeni rok koji počinje da teče nakon roka utvrđenog za promptne poslove tj. nakon dva do pet dana od dana zaključenog posla.

Poslove na finansijskim tržištima, pored ovih, karakteriše niz drugih osobi-na koje treba pomenuti, a to su:

Λ kao poslovi na finansijskim tržištima mogu se smatrati samo poslovi koji su zaključeni po određenoj za to organizovanoj proceduri, u određeno vreme i čiji su predmet zaključka finansijske vrednosti koje se prodaju ili kupuju na tom tržištu,

Λ celokupno poslovanje finansijskog tržišta kontroliše se putem raznovrsnih državnih organa,

Λ poslove finansijskog tržišta mogu na tržištu obavljati samo članovi tržišta, a posredničke poslove mogu obavljati samo za to ovlašćena lica – posre-dnici,

Λ izvršeni poslovi na tržištu obračunavaju se centralne obračunske ustano-ve kod koje svaki član tržišta ima svoj račun na kojem raspolaže određe-nim novčanim sredstvima za regulisanje poslova kupoprodaje.

1.4. Podela finansijskih tržišta prema instrumentima kojima se na njima trguje1) Tržište novca, na kome se trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima,

odnosno koje omogućava imaocu slobodnog novca da transformiše svoj novac u tržišne finansijske instrumente koji se mogu brzo zameniti za novac ili druga likvidna sredstva. Ovo tržište je značajno sa aspekta održavanja likvidnosti privrednih subjekata. Funkcije ovog tržišta ostvaruju se preko sledećih segmenata: Λ Tržište kratkoročnog žiralnog novca – kupovina i prodaja depozita i ži-

ralnog novca, Λ Kreditno tržište – plasman kratkoročnih kredita,

51


Λ Eskontno tržište – tržište bazirano na menici kao hartiji od vrednosti i meničnom portfelju,

Λ Lombardno tržište – tržište za trgovinu lombardnim materijalom (lom-bardni kredit-kredit odobren na bazi zalaganja hartije od vrednosti).

2) Tržište kapitala, na kome se trguje dugoročnim instrumentima, pre svega obveznicama i akcijama. Dakle, predmet kupoprodaje je kapital, tj. novčana sredstva dugoročnog karaktera. Ovo tržište biće detaljno razmatrano u nastavku rada.

3) Devizno tržište, na kome se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja, utvrđuje devizni kurs u okviru intervencionističkih tačaka i upravlja devi-znim nacionalnim rezervama. Segmenti ovog tržišta su. Λ Devizno kreditno – zajmovno i depozitno tržište – mesto ponude i tražnje

za deviznim kreditima, zajmovima i depozitima, Λ Valutno tržište – na kome se sreću ponuda i tražnja za efektivom, tj.

efektivnim stranim novcem koji u određenoj stranoj zemlji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja,

Λ Devizno tržište – na kome se sreću ponuda i tražnja za devizama, tj. potražnjom jedne nacionalne ekonomije od druge iskazana u stranim sredstvima plaćanja,

Λ Primarno i sekundarno tržište deviznih hartija od vrednosti – na kome se emituju i sekundarno prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja.

4) Tržište finansijskih derivata, na kome se trguje različitim finansijskim de-rivatima, pre svega opcijama i fjučersima. Finansijski derivati predstavljaju jednu od najznačajnijih i najuspešnijih inovacija. Najbitniji segmenti ovog tržišta su: Λ Tržište opcija, opcije su hartije od vrednosti koje svom vlasniku daju

pravo da kupi ili proda određenu aktivu po unapred dogovorenoj ceni u određenom periodu vremena; opcije kao finansijski instrument pružaju veći broj mogućnosti za hedžing i špekulaciju;

Λ Tržište fjučersa, fjučersi predstavljaju likvidne terminske ugovore kojima se reguliše kupoprodaja određene finansijske aktive u budućnosti, oni su visoko standardizovani ugovori u pogledu aktive kojom se trguje (količi-na, kvalitet), isporuke (vreme, mesto), i načina plaćanja; značajni su za upravljanje rizikom.

Milorad Pušara

52

2. MEĐUNARODNO BANKARSTVO NA TRŽIŠTU NOVCA

Tržište novca predstavlja jedan od najvažnijih segmenata finansijskog tržišta svake zemlje. Ono se najjednostavnije može definisati kao „mesto susretanja ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih instrumenata (aktive)“. Kratkoročni finansijski instrumenti, ili kako se još nazivaju instrumenti tržišta novca su oni finansijski instrumenti čiji je rok dospeća kraći od jedne godine. Međutim, neophodno je praviti razliku između pojmova novčanog tržišta i tržišta novca. Pojam novčano tržište se vezuje za ukupne novčane transakcije jedne zemlje. Ono je opštije, šire i obuhvata skoro sve novčane transakcije svih kategorija učesnika privrednog i društvenog života i može se definisati kao ukupnost svih novčanih transakcija u okviru jedne nacionalne ekonomije iz odnosa ponude i tražnje kratkoročnih slobodnih novčanih sredstava izraženih u različitim vido-vima bilateralnih i multilateralnih finansijskih instrumenata. Kao takvo, u sebi objedinjuje ukupnu ponudu i tražnju novčanih sredstava, finansijske instru-mente kao i finansijske transakcije koje se obavljaju u odnosima između pravnih i fizičkih lica i međusobno, kao i između preduzeće i finansijskih organizacija i stanovništva i između svih njih, na jednoj strani, i države i centralne banke, na drugoj strani. Po istom izvoru, novčano tržište se sastoji iz šest specijalizo-vanih tržišta:

Λ kreditnog tržišta, na kome se daju ili uzimaju kratkoročna novčana sred-stva u formi kredita

Λ eskontnog tržišta, gde se vrši trgovina komercijalnim menicama, to jest njihov eskont (otkup pre ruka dospeća) i reeskont (kreditiranje takvog otkupa od strane centralne banke),

Λ lombardnog tržišta, gde se trguje lombardnim kreditima, Λ tržišta žiralnog novca, gde se kupuju i prodaju depozitni i žiralni novac, Λ primarnog i sekundarnog tržišta kratkoročnih hartija od vrednosti, Λ deviznog ili internacionalnog tržišta, gde se vrši kupovina i prodaja stra-

nih sredstava plaćanja i utvrđuje cena deviza odnosno devizni kurs.

Pojam tržišta novca je međutim uži. Ono se odnosi na definisan prostor, vreme, pravila i druge uslove pod kojima dolazi do organizovanog susretanja ponude i tražnje za kratkoročnim finansijskim instrumentima. Pod tim instru-mentima podrazumevaćemo pre svega kratkoročne hartije od vrednosti i žiral-ni novac. Tržište novca je prema tome, za razliku od novčanog tržišta, koje je opšteg i znatno šireg karaktera, organizovani mehanizam u institucionalnom smislu reči sa tačno utvrđenim učesnicima, njihovim pravima i obavezama,

53


definisanim prostorom i vremenom funkcionisanja, i regulisanim uslovima pod kojima se obavljaju finansijske transakcije i tehnologija rada.

Učesnici na novčanom tržištu su svi subjekti finansijskog sistema jedne nacionalne ekonomije, dok su učesnici na tržištu novca jedino i isključivo za to posebno ovlašćene banke specijalizovane posredničke finansijske institucije i centralna banka.

Shvatanje tržišta novca se menjalo tokom vremena. Nekada se ono vezivalo isključivo za promet kratkoročnim novčanim potraživanjima, najčešće između poslovnih banaka, ili poslovnih banaka sa jedne i centralne banke s druge stra-ne. Međutim. vremenom pojam tržišta novca se vezivao i za trgovanje drugim oblicima finansijskih instrumenata. Na to upućuju još neke definicije ovog pojma, kao što je ona po kojoj se „na tržištu novca sučeljavaju i međusobno izravnavaju viškovi i manjkovi žiralnog novca i ponuda i tražnja kratkoročnih hartija od vrednosti“.

2.1. Značaj i uloga tržišta novcaTržište novca ima veliki značaj na funkcionisanje nacionalne privrede i

ostvarivanje mera ekonomske politike. Na njemu se formira kratkoročna ka-matna stopa, koja predstavlja indikator cene koštanja novca, kredita, pa i kapi-tala. Od njene visine zavise odnosi ponude i tražnje za novcem i tokovi sred-stava između pojedinih privrednih učesnika i sektora.

Osnovna uloga tržišta novca se sastoji u povezivanju ponude i tražnje za kratkoročnim novčanim sredstvima i finansijskim instrumentima. Time tržište novca ima višestruki značaj i doprinosi ostvarivanju većeg broja ciljeva:

Λ Omogućava nesmetano obavljanje društvene i privredne aktivnosti svih učesnika, preko obezbeđivanja sredstava za kratkoročno finansiranje poslovanja.

Λ Obezbeđuje kratkoročne izvore sredstava za održavanje likvidnosti svih učesnika u privrednom životu.

Λ Omogućava ostvarivanje ciljeva kreditno monetarne politike, kao što su: održavanje makroekonomske stabilnosti, zdravog novca, stabilnosti ka-mata, cena, deviznog kursa i slično. Stvaranje mogućnosti za ostvarivanje dopunskih izvora prihoda mnogim učesnicima na finansijskom tržištu.

Λ Ostvarivanje ciljeva u domenu finansiranja državnog budžeta ili politike javnog duga.

Λ Olakšava uspešno funkcionisanje finansijskog sistema i u okviru njega posebno bankarskog sektora.

Λ Pruža mogućnost zaštite od različitih vrsta finansijskih rizika. Λ Najvažnija ekonomska uloga tržišta novca je da omogući privrednim

subjektima premošćavanje vremenskog jaza između priliva i odliva nov-

Milorad Pušara

54

čanih sredstava i time usklađuju svoju likvidnost. Tržište novca u stvari omogućuje svim učesnicima (preduzeća, država, pojedinci) da optimal-no upravljaju svojom likvidnošću putem vremenskog premošćavanja jaza između primanja i trošenja gotovine. Ako preduzeće ima trenutni manjak gotovine, onda ono može pozajmiti – kupiti novčana sredstva na tržištu novca, a ukoliko ima višak sredstava ono ih može plasirati – uložiti u kratkoročne instrumente tržišta novca. Osnovni smisao transakcija na tržištu novca u pogledu formiranja ponude kratkoročnih novčanih sred-stava, koja treba da zadovolji tražnju za tim sredstvima je motiv sufici-tarnih sektora da ekonomski racionalno upravljaju novcem. S druge strane, tržište novca obezbeđuje deficitarnom sektoru da brzo i uspešno pribave novčana sredstva, radi održavanje likvidnosti, a istovremeno suficitarnim sektorima da svoje privremene viškove plasiraju uz mogućnost zarade i uz minimalni rizik. Tržište novca je tesno povezano s drugim delovima novčanog i finansijskog tržišta, a pre svega sa deviznim, tržištem kapitala i kreditnim tržištem.

2.2. Principi i karakteristike bankarskih poslova na tržištu novca

Način funkcionisanja, bankarske operacije kao i tehnologija rada na tržištu novca u industrijski razvijenim zemljama odvija se na osnovu jasnog poslovnog kodeksa, morala i neprikosnovenih poslovnih običaja. Jedinstvo svega toga izraženo je u principima i karakteristikama bankarskih poslova na tržištu nov-ca. Osnovni principi i karakteristike bili bi sledeći:1. jednobraznost, pod čim se podrazumevaju jednobraznu instrumenti na

tržištu novca i to kako po formi tako i sadržini, jednobrazna obrada kao i dokumentacija i jednobrazna tehnologija rada;

2. jedinstvenost, pod čim se podrazumeva jedinstveni način poslovanja i način obavljanja bankarskih transakcija;

3. internacionalnost u realizaciji ovih poslova, pod čim se podrazumeva pre svega striktno poštovanje i pridržavanje međunarodnih pravila i običaja kojima se na internacionalnom planu reguliše ova oblast međunarodne saradnje i poslovanja;

4. široka lepeza ponude i veliki broja banaka koje su ovlašćene za obavljanje bankarskog posla na tržištu novca;

5. tržišno ponašanje i apsolutna konkurentnost banaka i to ne sa aspekta pro-vizije i drugih uslova ili sa aspekta jednobraznosti, već jedino i isključivo sa aspekta kvaliteta bankarske usluge koje se po ovim poslovima pružaju ko-mitentu;

55


6. efikasnost i korektnost koja se ogleda u pravovremenoj i promptnoj valuta-ciji priliva i odliva sredstava po osnovu realizacije bankarskih transakcija;

7. savremena tehnologija rada pa s tim u vezi i visoka produktivnost rada koja se ogleda u primeni elektronske obrade dostave i realizacije svih platnih instrumenata i novčanih dokumenata i to kod svih učesnika na tržištu nov-ca;

8. besprekorna finansijska disciplina na svim nivoima i kod svih učesnika sa enormno visokim kaznama za nepridržavanje i to kako u smislu kaznene kamate tako i u smislu moralne ignoracije (crna lista, skidanje sa liste uče-snika na tržištu novca, prijava kontroli...);

9. racionalnost poslovanja u bankama koje se bave ovim poslom i koja se ogleda u niskoj ceni koštanja bankarskih usluga;

10. potpuna i dosledna ažurnost banke koja se ogleda u tome da banka ima obavezu da sve naloge dobijene do određenog sata obradi i realizuje istog dana, a račun nalogodavca zaduži ili odobri sa valutom dva dana kasnije;

11. besprekorno i na savremenim osnovama funkcionisanje, organizovanje i sprovođenje kontokorektne i korespondentske politike banke;

12. jednostavno rešenje za dostavu podataka, zaključnica i drugih dokumenata komitenata, nadležnim kontrolnim i drugim institucijama za njihove po-treba čije se rešenje ogleda u automatskom dostavljanju poslednjeg primer-ka naloga ili drugog dokumenta svim zainteresovanim učesnicima na trži-štu novca;

13. postojanje konvertibilne domaće valute i slobodan transfer kapitala pa s tim u vezi i nepostojanje nikakvih barijera ili prepreka za jedinstveno funkcio-nisanje nacionalnog i internacionalnog tržišta novca.

2.3. Učesnici na tržištu novcaNa tržištu novca se obavlja veliki broj transakcija. Važno je istaći da se na

ovom tržištu kao učesnik ne može pojaviti država, preduzeće ili pojedinac, iako svi oni mogu preko specijalizovanih posrednika koristiti mogućnosti koje im ono pruža i time zadovoljiti svoje potrebe. Prema tome učesnici na tržištu novca su:1. Centralna banka kao monetarna vlast2. poslovne banke kao osnovni učesnici i nosioci trgovine novcem3. specijalizovane i za to posebno ovlašćene posredničke finansijske organi-

zacije.

Centralna bankaCentralna banka ima izuzetno veliku ulogu u funkcionisanju tržišta novca.

Ta njena uloga se ispoljava kroz regulisanje ovog tržišta, propisivanjem i name-

Milorad Pušara

56

tanjem obaveznosti pravila ponašanja, rada i funkcionisanja tržišta novca, kao i direktnim učešćem na njemu. Kao učesnik na tržištu novca ona vrši funkciju centralne monetarne vlasti, vodeći kod sebe evidenciju o stanju na računima svih poslovnih banaka i drugih učesnika na tržištu novca.

Ona je autonomna i potpuno samostalna u regulisanju, propisivanju i spro-vođenju pravila ponašanja, funkcionisanja i načina rada na tržištu novca koja su neprikosnovena i potpuno obavezujuća za sve druge učesnike na tržištu novca.

Centralna banka samostalno donosi odluke kojima se utvrđuju uslovi poslo-vanja na tržištu novca i to pre svega odluke vezane za:

Λ cenu novca izraženu u većoj ili manjoj eskontnoj i diskontnoj stopi, Λ obim ponude izražen u povećanju ili smanjenju novčanih kontigenata, Λ obim tražnje izražen u povećanju ili smanjenju obavezne rezerve, Λ obim javnog duga izražen u prodaji ili kupovini državnih hartija od vre-

dnosti.

Zato su u mnogim razvijenim zemljama jedan od najznačajnijih instrume-nata monetarnog regulisanja operacije centralne banke na otvorenom tržištu, čija je suština optimiziranje primarnog novca, a time i novčane mase. Aktivnosti koje centralna banka preduzima, dakle, kupovina ili prodaja zavisiće direktno od ciljeva kreditno monetarne politike. Ukoliko je cilj povećanje količine nov-ca, to jest ukoliko je reč o ekspanzivnoj politici, centralna banka će vršiti kupo-vinu državnih hartija od vrednosti, čime će doći do povećanja likvidnosti ba-naka i njihovog kreditnog potencijala. Obrnuto, u slučaju realizacije restriktiv-ne kreditno-monetarne politike, centralna banka će prodajom hartija od vre-dnosti smanjivati količinu novca u opticaju i kreditni potencijal poslovnih ba-naka. Tržište novca postalo je osnovni mehanizam za sprovođenje ciljeva i zadataka monetarne politike.

Na osnovu ovoga može se zaključiti da je centralna banka praktično osnivač, organizator, regulator i kontrolor ukupnih poslovnih događaja i radnji koje se dešavaju na tržištu novca.

Poslovne bankePoslovna banka je drugi tip učesnika na tržištu novca i ona se može javiti u

dvostrukom odnosu. U prvom slučaju ona može imati poslovni odnos sa cen-tralnom bankom, a u drugom može imati poslovni odnos sa drugim učesnicima na tržištu novca koji takođe moraju imati svojstvo legitimnog učesnika na trži-štu novca.

Poslovne banke su najveći pojedinačni kupac i prodavac finansijskih instru-menata na tržištu novca. U zavisnosti od stanja i potreba, poslovne banke ku-puju i prodaju hartije od vrednosti na tržištu novca, povećavaju ili smanjuju

57


nivo vrednosti u svom portfelju, transformišući ih u likvidan, transakcioni novac za izvršenje svojih dospelih obaveza ili obrnuto. Tako poslovne banke formiraju i drže deo svojih rezervi likvidnosti, a tržište novca im omogućava da ih brzo i lako mogu konvertovati u žiralni novac.

Za sticanje svojstva učesnika na tržištu novca poslovna banka mora ispunja-vati određene preduslove:

Λ banka mora imati svoj žiro račun, odnosno konto čije stanje svakog mo-menta mora biti poznato centralnoj banci,

Λ banka neposredno mora biti u poslovnom odnosu sa centralnom bankom na području izdvajanja i držanja obavezne rezerve i ostalih instrumenata kreditno monetarne i devizne politike,

Λ banka mora biti samostalna finansijska institucija osnovana po zakonu o bankama i imati svojstva pravnog lica,i

Λ banka mora imati poseban organizacioni deo – službu, tehnički i kadro-vski osposobljenu za obavljanje poslova na tržištu novca.

Pored ovih opštih uslova u pojedinim zemljama, centralna banka je ovlašće-na da propisuje i zahteva i posebne uslove koji se uglavnom odnose na garantni depozit i sankcije za nepridržavanje uslova poslovanja na tržištu novca. Uslovi se razlikuju od zemalja i načina organizacije tržište novca.

Ukoliko su uslovi suvišne rigorozni banke će ići na samoorganizovanje i formiranje svojih neinstitucionalizovanih međubankarskih tržišta novca, kakva nisu retkost u svetu. Obavljajući poslove na tržištu novca, poslovne banke ostvaruju značajne prihode na osnovu kamate.

Specijalizovane posredničke finansijske organizacijeSpecijalizovana i za to posebno ovlašćena posrednička finansijska organiza-

cija je treći tip učesnika na tržištu novca. To su finansijski posrednici koje centralna banka ovlasti posebnom licencom za posredovanje u operacijama na tržištu novca. Učesnik na tržištu novca nije i ne može biti svaka posrednička finansijska organizacija, kakvih u razvijenim tržišnim privredama ima na sto-tine, već upravo samo ona koju kao učesnika na tržištu novca prihvati central-na banka.

Sve te institucije, koje su inače osposobljene za racionalno, brzo i bespre-korno obavljanje svih novčanih transakcija na novčanom tržištu možemo svr-stati u dve osnovne grupe posrednika

Prvu grupu, dilere, čine posrednici koji novčane transakcije obavljaju u svoje ime i za svoj račun, pa s tim u vezi raspolažu i svojim sopstvenim novča-nim sredstvima i ogromnom pasivom kao i sopstvenim portfeljom hartija od vrednosti. Uloga diletra na tržištu novca je od izuzetnog značaja, jer oni prak-tično „prave“ tržište istovremenom kotacijom kratkoročnih hartija od vredno-

Milorad Pušara

58

sti i za kupovinu i prodaju. Oni su spremni da u svakom momentu kupe ili prodaju određene hartije od vrednosti u skladu sa objavljenom kotacijom u korist ili na teret vlastitog portfelja. Osnovni zadatak i funkcija ovih organiza-cija je obavljanje poslova eskontnih i lombardnih kredita, poslova kupovine i prodaje novčanih sredstava i hartija od vrednosti i obavljanje drugih finansijskih transakcija na novčanom tržištu.

Drugu grupu, brokere, čine specijalizovane posredničke finansijske organi-zacije koje posluju kao agenti u tuđe ime i za tuđi račun, dovodeći u vezu kup-ca i prodavca, kratkoročnih novčanih sredstava i hartija od vrednosti, bez an-gažovanja sopstvenih sredstava. Za svoje usluge naplaćuju posredničku provi-ziju koja im je jedini prihod. Zato je sasvim razumljivo što je njihova uloga na tržištu novca manje značajna.

Od ovog ogromnog broja finansijskih posrednika na tržištu novca, central-na banka autonomno daje licencu ili dozvolu za obavljanje novčanih transak-cija na tržištu novca samo određenom, znatno manjem broju ovih institucija.

2.4. Organizaciona forma tržišta novcaFunkcionisanje i organizacija rada tržišta novca je vrlo različita između

zemalja. U mnogim zemljama ona egzistiraju kao samostalne institucije, mada se mogu pojaviti i kao neistitucionalizovana i mešovita tržišta, odnosno kao posebni organizacioni delovi u okviru berzi hartija od vrednosti. Na taj način moguće je razlikovati i tri osnovna oblika organizacije tržišta novca, i to:

Λ tržište novca organizovano kao posebna specijalizovana finansijska in-stitucija,

Λ neinstitucionalizovano tržište novca, Λ mešovito tržište novca.

Institucionalizovano tržište novca se naziva i centralizovanim tržištem nov-ca. Ono podrazumeva postojanje određene posredničke finansijske organiza-cije u obliku posebne berze novca, za obavljanje poslova susretanja ponude i tražnje kratkoročnih novčanih i finansijskih instrumenata. Institucionalizovano tržište novca je obično „zatvoreno“ tržište koje je ograničeno na nekoliko naj-značajnijih učesnika čija su prava i obaveze normativno utvrđene.

Iz ovih razloga ovaj oblika tržišta novca prisutan je samo na početku prela-ska zemlje na tržišni način privređivanja i u vremenu kada se instrumenti novčanog tržišta uopšte postepeno razvijaju i uvode u praksu.

Neinstitucionalizovano tržište novca je slobodno tržište novca koje nastaje željom članova da zajednički obavljaju poslove, povećaju brzinu obavljanja transakcija, smanje troškove i eliminišu nepotrebne posrednike. Ovakva orga-nizacija ima dosta slabosti pošto unosi nedopustivo visok nivo rizika.

59


Za razliku od deviznog tržišta i tržišta kapitala koja su institucionalizovanog karaktera u industrijskim i tržišno najrazvijenijim zemljama u principu ne po-stoji institucionalizovano tržište novca. Saglasno tome, tržište novca predstavlja skup precizno regulisanih poslovnih odnosa koji se uspostavljaju između:

Λ centralne banke i drugih učesnika na tržištu, ili Λ između poslovnih banaka, ili Λ između specijalizovanih i za to ovlašćenih posredničkih finansijskih or-

ganizacija međusobno i sa poslovnim bankama.

2.5. Instrumenti tržišta novcaFinansijski instrumenti sa kojima se trguje na tržištu novca određeni su

karakterom samog tog tržišta. Predmet rada odnosno trgovanja na tržištu nov-ca su žiralni novac i kratkoročne hartije od vrednosti. Trgovanje žiralnim nov-cem u stvari je međubankarska kupoprodaja novca, odnosno kupovina i pro-daja viškova žiralnog novca koji predstavljaju saldo potraživanja poslovne banke na njenom žiro računu poslove izvršenih svih transakcija do određenog momenta, npr. do 12 časova datog dana. Pa zaključujemo da su osnovni instru-menti tržišta novca:

Λ Međubankarska kupoprodaja novca, Λ Hartije od vrednosti.

Međubankarska kupoprodaja novcaTržište novca smo definisali kao ,,mesto susretanja ponude i tražnje za krat-

koročnim „finansijskim instrumentima“. Ponuda se vezuje za viškove novca, to jest slobodna finansijska sredstva u kratkom roku. To mogu biti viškovi na žiro računima poslovnih banaka, viškovi iznad minimalnog iznosa likvidnih sred-stava drugih finansijskih institucija ili posrednika, trenutni viškovi kod drugih učesnika privrednog i društvenog života. Sa druge strane, tražnja je povezana sa manjkovima likvidnih finansijskih sredstava u određenom trenutku.

Višak žiralnog novca kao predmet kupoprodaje predstavlja u stvari saldo potraživanja poslovne banke na njenom žiro računu i to onaj saldo koji nastaje nakon izvršenih svih dispozicija, naloga i drugih novčanih transakcija. Svoj saldo potraživanja koji ustvari predstavlja i višak likvidnih sredstava, poslovna banka kao vlasnik i ovlašćeni učesnik na tržištu novca, zahvaljujući postojanju tržišta novca, može:

Λ prodati drugoj poslovnoj banci učesniku na tržištu novca po tržišnoj obostrano prihvatljivoj ceni,

Λ upotrebiti za izmirenje svoje obaveze prema centralnoj banci po osnovu minimalne obaveze rezerve, u kom slučaju taj saldo ne ostvaruje nikakve

Milorad Pušara

60

prihode, ne menja vlasnika i nije neposredno uključen u transakcije na tržištu novca,

Λ sa ovim saldom, poslovna banka kao vlasnik tih sredstava i istovremeno učesnik na tržištu novca, može kupiti hartije od vrednosti na tržištu novca.

Trgovina žiralnim novcem se odnosi na trgovinu trenutnim viškovima ili manjkovima novčanih sredstava na žiro računima učesnika na tržištu novca. Na ovom segmentu tržišta novca se obavljaju dve vrst transakcija:

Λ Poslovi oko dnevnog novca (call money) – promptne transakcije, gde se trguje dnevnim viškovima likvidnih sredstava iznad tekućih obaveza učesnika u toku jednog dana. Bitna karakteristika ovih poslova je da se odmah realizuju i da se transakcija zatvara u toku jednog radnog dana. Pod dnevnim novcem podrazumeva se svaki saldo potraživanja na kon-tu, odnosno svaki višak likvidnih sredstava koja poslovna banka ponudi drugom zainteresovanom učesniku na rok od jednog dana (do sutradan ili na 24 sata od dana kada je uzimalac novca taj novac dobio na svoj račun). To praktično znači da banka koja je na tržištu novca uzela tzv. novac na jedan dan, obavezna je da sutradan ovaj iznos stavi na raspola-ganje banci od koje je primila novac na njen žiro račun, ukoliko se narav-no sutradan poslovni partneri ne sporazumeju da ovaj aranžman prolon-giraju. Na tržištu dnevnog novca osim novca dana trguje se i drugim novcem na rok koji je u principu kraći od 30 dana.

Λ Terminske, gde se trgovina viškovima žiralnog novca vezuje za određeni period vremena (time depozit). Reč je o pozajmicama koje imaju rok duži od 24 časa. U dogovaranju ovih poslova, pored iznosa i visine kamatne stope, vrio važan parametar predstavlja rok na koji se posao zaključuje. Rok može biti različit. Najčešće se kreće od 1-3 meseca (tržište novca Nemačke i Japana), a maksimalno može iznositi 12 (tržište novca ostalih zemalja). Terminski novac, za razliku od dnevnog novca koji se smatra poslovnu nepouzdanim i netransferabilnim u bilo koje druge oblike ban-karske poslovne aktivnosti, predstavlja i pokazuje karakteristike stabilnog izvora bankarskih sredstava. Terminski novac je iz tih razloga, većeg kvaliteta i za primaoca ima značajne prednosti nad dnevnim novcem, između ostalog i zbog toga što se njegovo dospeće unapred zna pa s tim u vezi i njegovo vraćanje može se pripremiti i planirati. Saglasno tome terminski novac može dospevati za vraćanje na tačno određeni dan tzv. novac sa utvrđenom valutom vraćanja ili po isteku određenog otkaznog roka koji ne može biti kraci od mesec dana niti duži od godinu dana tzv. terminski novac sa otkaznim rokom.

61


Kratkoročne hartije od vrednosti kao instrumenti dugaInstrumenti duga su hartije od vrednosti kojima emitent dolazi do sredsta-

va na kreditnoj osnovi i obavezuje se da imaocu isplati određeni iznos kamate i glavnicu u predviđenom roku dospeća. Dakle, reč je o hartijama od vrednosti koje odražavaju dužničko – poverilačke odnose, tj. kreditne odnose. Jedan od vrlo čestih kriterijuma na osnovu kojih se vrši podela ovih hartija od vrednosti je rok dospeća. Prema ovoj podeli razlikujemo:

Λ Kratkoročne instrumente duga – koji imaju rok dospeća od jedne godine, Λ Srednjeročne instrumente – sa rokom dospeća do 3.5 ili 10 godina, Λ Dugoročne hartije instrumenti duga – koje imaju rok dospeća duži od

10 godina.

Dva osnovna motiva za njihovu emisiju su: Λ Obezbeđivanje sredstava za rešavanje problema likvidnosti Λ Prikupljanje sredstava za kratkoročno finansiranje, čime se premošćava-

ju određeni problemi u svakodnevnom poslovanju.

Na početku treba ukazati na par zajedničkih karakteristika vezanih za sve kratkoročne hartije od vrednosti. To su:

Λ Rok dospeća – koji je kraći od jedne godine, odnosno može se kretali minimalno od 2 do 365 dana maksimalnu. Interesantno je napomenuti da za pojedine hartije, kao na primer komercijalne zapise u SAD, da bi bili svrstani u ovu kategoriju, maksimalan rok dospeća ne sme biti od 270 dana.

Λ Održavaju kreditne odnose – u pitanju su dužničko poverilački odnosi, što znači da se emitent ovih hartija nalazi u ulozi dužnika koji ima oba-vezu da vrati pozajmljena sredstva uz pripadajuću kamaru u predviđenom roku, što ustvari predstavlja rok dospeća emitovane hartije. Obezbeđenje plaćanja – većina kratkoročnih hartija oda vrednosti spada u kategoriju neosiguranih instrumenata duga. To konkretnije znači da emitenti ne vrše obezbeđenje izvršenja obaveze nekim od oblika aktive.

Hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu novca mogu biti osim har-tija od vrednosti izdanja centralne banke, samo one hartije od vrednosti kuje se uvek mogu rediskontovati kod centralne banke.

Najvažnije hartije od vrednosti tržišta novca su sledeće:1. Državna obveznica2. Državni blagajnički zapis3. Blagajnički zapis centralne banke4. Depozitni certifikat

Milorad Pušara

62

5. Bankarski akcept6. Komercijalni zapis

Osnovne karakteristike instrumenata tržišta novca su:1) Mali rizik neizvršenja2) Kratak rok dospeća3) Visoka tržišnost (high marketability).

Zahvaljujući ovim karakteristikama tržište novca pruža mogućnosti spro-vođenja jednog novog koncepta likvidnosti unutar jedne zemlje, zasnovano na veoma likvidnim, nerizičnim, a kamatonosnim rezervama likvidnosti.

Državna obveznica ( TRESORY BONDS)Državna obveznica je instrument finansiranja budžetskog deficita iz realnih

izvora. U razvijenim zemljama se budžetski deficit finansira ovim instrumen-tima u obimu od oko 20% do 30% ukupnog budžeta. Državna obveznica je hartija od vrednosti javnog sektora. Smatra se vrlo atraktivnim :instrumentom konsnim za svaku savremenu državu, a iz razloga sigurnosti plasmana i profi-tabilnosti. Ona obezbeđuje prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje budžetskih rashoda iz realnih izvora i ublažava pritisak na dodatnu emisiju novca koja bi direktno uticala na inflaciju u zemlji.

Izdavalac državne obveznice je državni organ ili u ime države (savezni, re-publički, lokalni i sve državne i paradržavne organizacije: pošta, železnica, avio saobraćaj, materijalne rezerve i sl.

Izdavanjem državnih obveznica i njihovim plasmanom preko centralne banke država ostvaruje dva, za nacionalnu ekonomiju, izuzetno važna cilja:

Λ izdavanjem svojih obveznica prikuplja iz realnih izvora slobodna novča-na sredstva od svojih privrednih subjekata, koja su joj potrebna i neopho-dna za usklađivanje priliva i odliva budžeta, odnosno za pokriće trenutnih budžetskih deficita,

Λ izdavanjem ovih obveznica država smanjuje ili u potpunosti eliminiše svoje zahteve za kreditima kod centralne banke, čime se u potpunosti otklanja mogućnost deficitarnog finansiranja države iz primarne emisije što je jedan od osnovnih i najvažnijih razloga inflacije.

Državna obveznica kao hartija od vrednosti tržišta novca, na svom blanke-tu, mora sadržati sledeće elemente:

Λ naziv izdavača, Λ registarski broj obveznice, Λ kamatnu odnosno diskontnu stopu, Λ naziv da je to „obveznica“,

63


Λ nominalni iznos na koji obveznica glasi, Λ zakonska osnova po kojoj se obveznica izdaje, Λ rok dospeća, Λ mesto isplate, Λ da li obveznica glasi na ime ili na donosioca, i Λ potpis lica ovlašćenog državnog organa – izdavaoca obveznice.

Izdaju se sa rokom dospeća od 3,6 ili 12 meseci. Ovaj instrument je nomi-niran na okrugle iznose i može glasiti na ime ili na donosioca. Uobičajeno je da se ova hartija od vrednosti izdaje na diskontnoj osnovi, odnosno sa fiksnom cenom na dan dospeća. Prihod od transakcija ovim hartijama od vrednosti se ne oporezuje, jer bi se time izgubila njihova atraktivnost.

Emisiju i plasman državnih obveznica vrši, prema odluci države, centralna banka, aukcijom, znači raspisivanjem konkursa ili u neposrednoj pogodbi, ali uvek samo drugim učesnicima na tržištu novca.

Država, inicijalni izdavalac državnih obveznica, je obavezna da kao dužnik izvrši sve obaveze prema centralnoj banci po osnovu prodatih državnih obve-znica, a centralna banka je s druge strane obavezna da državi na njen račun doznači protivuvrednost prodatih državnih obveznica. Na taj način centralna banka uspešno obavlja svoju posredničku funkciju u novčanom prometu i uku-pnim odnosima između države i učesnika na tržištu novca.

Blagajnički zapis centralne bankeBlagajnički zapis centralne banke je jedan od najvažnijih instrumenata mo-

netarne politike. Pomoću njega centralna banka reguliše optimalnu novčanu masu i na drugoj strani usklađuje ponudu i tražnju, a time i cenu novca na tr-žištu novca, direktno utičući na održanje optimalne likvidnosti ukupnog ban-karskog i finansijskog sistema zemlje. Tražnja za ovom hartijom od vrednosti je veća od tražnje za državnim obveznicama što govori o poverenju koje kupci imaju blagajničkim zapisima centralne banke.

Blagajnički zapis centralne banke je strogo formalnog karaktera te ima sledeće obavezne elemente:

Λ serijski broj, Λ naziv centralne banke odnosno izdavaoca, Λ oznaku da je blagajnički zapis, Λ mesto i datum izdavanja, Λ nominalni iznos i oznaku da glasi na donosioca, Λ kamatnu ili diskontnu stopu, Λ datum dospeća odnosno ročnost dospeća, Λ potpis guvernera centralne banke.

Milorad Pušara

64

Blagajnički zapis centralne banke se obično izdaje na rok od 7 do 90 dana i to na okrugle iznose, a isplata je jednostavna i ostvaruje se predajom iz mke u ruku. Kamata koja se plaća na blagajnički zapis centralne banke je u principu po najnižoj stopi. Plasman ovih hartija od vrednosti vrši centralna banka nepo-srednu poslovnim bankama, članicama tržišta novca. Rokom dospeća blagaj-ničkog zapisa, centralna banka otkupljuje blagajnički zapis uvećan za kamaru ili za taj iznos izdaje novi blagajnički zapis. Prihod na ovu hartiju od vrednosti utvrđuje se od strane centralne banke u skladu sa situacijom na tržištu. Znači diskontna stopa se može unapred odrediti ili se može izračunati diskontovanjem kamatne stope na određeni dan.

Poslovi sa ovim hartijama od vrednosti tržišta novca obavljaju se po pravilu i isključivo samo između centralne banke i drugih učesnika na tržištu novca. Centralna banka, međutim, može izuzetno da državne obveznice, ukoliko je to poseban interes države, ponudi i određeni nečlanovima tržišta novca, i tu javno--pravnim institucijama koje posluju pod posebnim uslovima, kao npr. penzio-no i socijalno osiguranje, razne vrste fondova.

Pored blagajničkih zapisa centralne banke postoje i blagajnički zapisi po-slovnih banaka koje glase na određeni novčani iznos deponovan kod poslovne banke. Ove hartije od vrednosti kupuju nefinansijske organizacije ili pravna lica. Blagajnički zapis poslovnih banaka prihvata se kao hartija od vrednosti na tržištu novca.

Depozitni certifikat (CERTIFICATE OF DEPOSIT – CD)Bankarska potvrda o depozitu je najtipičnija hartija od vrednosti izdata od

strane poslovnih banaka. Depozitni certifikat je bankarska potvrda koja glasi na donosioca, na određeni, obično okrugli iznos deponovan u banci, na tačno određen rok duži od sedam dana, a najčešće na 3, 6, 9 i 12 meseci uz tačno utvrđenu kamatu koja se plaća po sistemu roka oročenja.

Emisiju depozitnog certifikata vrši poslovna banka, a kupci ovog instrumen-ta su sva pravna i fizička lica koja imaju interes za njegovim posedovanjem. Obavezni elementi ove hartije od vrednosti su:

Λ broj i oznaku daje depozitni certifikat, Λ naziv banke izdavaoca kao i datum i mesto izdavanja, Λ iznos na koji je emitovan, Λ oznaku da glasi na donosioca, Λ rok dospeća i kamatnu stopu, Λ zakonsku regulativu, Λ potpis ovlašćenog lica banke.

Ove hartije su se prvi put pojavile na tržištu 1961. godine kada je poznata američka banka Citibank uvela prvi prenosivi CD kojim se moglo trgovati na

65


sekundarnom tržištu. Uslov za njihovo kreiranje je da postoje deponovana sredstva sa određenom fiksnom kamatom. Visina kamate je različita i zavisi od tržišnih uslova. Da bi postali instrumenti tržišta novca, certifikati o depozitu moraju ispuniti nekoliko uslova kao što su: prenosivost, moraju glasiti na velike sume, emitenti moraju biti poznate i velike banke, i rok dospeća im ne može biti duži od jedne godine.

Prednosti depozitnog ceritifikata u odnosu na oročeni depozit su što se on jednostavno prenosi sa jednog vlasnika na drugog, zatim što kod depozitnog certifikata postoji manji rizik za uložena sredstva i daleko veći stepen likvidno-sti. dok su mu nedostaci u većim troškovima izdavanja kao i u nižoj kamatnoj stopi u odnosu na oročeni depozit. Depozitni certifikat glasi na donosioca, te se prenosi jednostavnom predajom novom vlasniku.

Bankarski akcept (BANKER ACCEPTANCES)Bankarski akcept je tipična kratkoročna hartija od vrednosti komercijalnog

karaktera koja pod određenim uslovima autonomno utvrđenim od strane cen-tralne banke, može biti hartija od vrednosti tržišta novca. Bankarski akcept je ustvari menica trasirana na banku koja je akceptira i koja time preuzima neo-pozivu obavezu da novčani iznos, na koji menica glasi isplati njenom donosio-cu na dan dospeća.

Bankarskim akceptom banka preuzima na sebe finansiranje nekog spoljno-trgovinskog posla bez angažovanje sopstvene pasive najčešće angažovanjem sredstava centralne banke. Ova tuda sredstva banka akceptant obezbeđuje re-eskontom meničnog akcepta kod druge poslovne banke ili kod centralne banke u okviru rediskontnog kontigenta. Reeskontujući bankarski akcept banka do-bija novčana sredstva u visini diskontovane nominalne vrednosti, kojom kre-ditira izvoznika, odnosno prodavca i to do roka dospeća menice najčešće je to 90 dana. O roku dospeća banka otkupljuje menični akcept i zadužuje za ukupni menični iznos račun izvoznika, odnosno prodavca.

Bankarski akcept glasi na određeni novčani iznos i izdaje se na rok od 90 dana. Glasi na ime te se može prenositi jedino indosamentom ili cesijom. Obavezni elementi su:

Λ oznaku daje menica, Λ ime osobe koja treba da izvrši plaćanje, Λ datum plaćanja odnosno dospeća obaveze plaćanja, Λ mesto plaćanja, Λ ime lica kome ili po čijoj naredbi treba da se izvrši plaćanje, Λ datum i mesto izdavanja, Λ potpis izdavaoca, Λ oznaku akcepta, Λ ime akceptanta,

Milorad Pušara

66

Λ datum i mesto akcepta – potpis akceptanta, Λ oznaku i elemente trgovinske transakcije.

Reč je o hartiji od vrednosti koja ima više ekonomskih funkcija – sredstvo bezgotovinskog plaćanja, kratkoročnog kreditiranja i obezbeđenja plaćanja. Da bi postala instrument tržišta novca običnu menicu koju izdaje dužnik mora da overi banka odnosno da bude akceptirana od banke. Vlasnik ovog instrumenta, remitent, ima više mogućnosti – da čeka rok dospeća i naplati puni iznos ili da je proda pre roka uz odgovarajući diskont.

Komercijalni zapis (KOMMERCIAL PAPER)Komercijalni zapis predstavlja kratkoročnu hartiju od vrednosti koju emi-

tuju preduzeća u cilju prikupljanja novčanih sredstava za finansiranje svog poslovanja. To je sopstvena menica preduzeća sa fiksnim rokom dospeća. Putem komercijalnog zapisa izdavalac se obavezuje da će imaocu menice platiti nomi-nalnu vrednost menice uvećanu za kamatu na dan dospeća, ali bez davanja ikakvo instrumenta obezbeđenja. Naime komercijalni zapisi spadaju u hartije od vrednosti koje nisu garantovane ili osigurane nekom aktivom. Sigurnost njihove naplate počiva na visokom bonitetu ili kreditnom ugledu emitenta, koji su obično velika, uspešna i poznata preduzeća (tzv. Blue-chip corporation).

Komercijalni zapis može glasiti na ime ili na donosioca. Rok dospeća je od mesec dana do jedne godine. Obavezni elementi su:

Λ oznaka da je komercijalni zapis, Λ rok dospeća, Λ nominalni iznos, Λ visina kamatne stope, Λ mesto i datum izdavanja, Λ faksimil i potpis ovlašćenog lica.

Preduzeća izdaju komercijalne zapise onda kada kod njih usled sezonske neravnomernosti u prilivu novčanih sredstava dođe do poremećaja likvidnosti. Osnovni razlog emisije i korišćenja komercijalnih zapisa se sastoji u prednosti brzog prikupljanja slobodnih finansijskih sredstava. Do 60-ih godina XX veka u svetu je dominirala praksa da preduzeća za kratkoročno finansiranje svoje aktivnosti uzimaju kredite od banaka. Međutim, od tada, naročito tokom 70-80-ih godina, raste popularnost i značaj komercijalnih zapisa. Emisijom ovih hartija emitenti su mogli na mnogo brži način da dođu do željenih kratkoročnih sredstava, na primer od uzimanja kratkoročnih bankarskih kredita.

67


2.6. Poslovne operacije sa hartijama od vrednosti na tržištu novca

Ukupne tržišne transakcije sa hartijama od vrednosti tržišta novca obuhva-taju poslovne operacije vezane za:

Λ prvu ili primarnu emisiju, Λ poslovne operacije vezane za drugu ili svaku dalju kupoprodaju hartija

od vrednosti tržišta novca tzv. sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca.

Primarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je deo tržišta novca koje obuhvata ukupnost poslovnih operacija centralne banke i ostalih učesnika na tržištu novca u emitovanju ili prvoj prodaji hartija od vrednosti.

Sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je logičan i ekonomski neophodan nastavak primarnog tržišta novca. Ono predstavlja svaku dalju prodaju hartija od vrednosti tržišta novca. To znači da se funkcionisanjem se-kundarnog tržišta stvara mogućnost da se svaka emitovana hartija od vredno-sti može u svakom momentu dospeća, i pre njenog dospeća, pretvoriti u gotov novac prodajom na tom tržištu.

Učesnici na sekundarnom tržištu novca su : Λ na jednoj strani prodavci, odnosno svi vlasnici bilo koje hartije od vre-

dnosti tržišta novca koji žele da ove hartije dalje prodaju i tako ostvare svoja prava iz njih što sve čini ponudu na sekundarnom tržištu novca, i

Λ na drugoj strani, kupci, odnosno svi vlasnici novčanih sredstava koji pod određenim za njih prihvatljivim uslovima žele da kupe i tako postanu vlasnici hartija oda vrednosti tržišta novca, što sve čini tražnju na sekun-darnom tržištu novca.

Nominalna vrednost hartije je ustvari novčani iznos na koji hartija od vre-dnosti glasi i koji je kao takav upisan na njenom blanketu. To je ustvari iznos potraživanja vlasnika hartije od vrednosti koje će ovaj naplatiti od izdavaoca na dan njenog dospeća.

Cena koštanja hartije od vrednosti je upravo novčani iznos koji kupac mora platiti emitentu kod prve prodaje hartije od vrednosti. Cena koštanja se u pra-ksi označava kao emisioni kurs.

Kupoprodajna ili tržišna cena hartije od vrednosti je u stvari onaj iznos po kome se ostvaruje druga i svaka dalja kupovina hartije od vrednosti. To je cena po kojoj se vrše kupoprodajne transakcije sa hartijama od vrednosti na sekun-darnom tržištu novca. Za razliku od cene koštanja koja se utvrđuje na dan iz-danja ili prve prodaje, kupoprodajna cena se utvrđuje svakog dana od dana emitovanja pa do dana dospeća.

Milorad Pušara

68

3. MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM NA TRŽIŠTU KAPITALA

Tržište kapitala se može definisati kao mesto povezivanja ponude i tražnje za kapitalom, to jest dugoročnim finansijskim instrumentima, gde se pod ka-pitalom smatra ukupni novčani iznos odložene potrošnje, sa rokom dužim od jedne godine. Slična definicija kaže da tržište kapitala predstavlja odnos između ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti. Dakle, radi se o tokovima novčane akumulacije.

Tržište kapitala predstavlja institucionalno organizovani prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje u tačno određe-nom vremenu, kao i pravila i uzanse ponašanja učesnika. Na tom prostoru i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja organizovano se susreću ponu-da i tražnja za kapitalom. Prema tome, kada su nekom potrebna investiciona sredstva, odnosno kapital, on ih može pribaviti na tržištu kapitala emitujući obveznice, tzv. zajmovni kapital, ili emitujući akcije i druge hartije od vrednosti sa pravom učešća u dobiti, tzv. akcijski ili vlasnički kapital. Na taj način tržište kapitala predstavlja specijalizovano tržište na kome se kapital traži i nudi du-goročno, tzv. „primarno tržište kapitala“ i na kome se trguje već emitovanim dugoročnim hartijama od vrednosti, tzv. „sekundarno tržište kapitala“. U tom smislu tržište kapitala omogućava javnom i privatnom sektoru, pojedincima i korporacijama da uspešno i brzo menjaju strukturu i smer svojih investicionih portfelja i da u slučaju potrebe iz statusa štediše, odnosno vlasnika kapitala, predu u status zajmotražioca ili vlasnika potraživanja, na jednoj strani, a na drugoj strani tržište kapitala omogućava tim istim subjektima usmeravanje njihovog kapitala u one investicione projekte koji su u datom vremenu, i pro-storu najprofitabilniji.

Transakcije koje se odvijaju na ovom tržištu nazivaju se kapitalne transak-cije ili transakcije kapitalom, a hartije od vrednosti kojima se trguje na ovom tržištu nazivaju se dugoročne hartije od vrednosti ili efekti.

3.1. Izvori kapitala i njegovi vlasnici – investitoriU svakoj nacionalnoj privredi mogu postojati tri osnovna izvora kapitala:a) Domaća štednja,b) Transfer inostrane štednje, to jest ino akumulacija, ic) Pretvaranje novca u kapital posredstvom finansijskih institucija.

Osnovni izvor kapitala svakako predstavlja štednja, i to kako domaća, tako i inostrana. Štednja predstavlja oblik odložene potrošnje na koju utiču razni

69


faktori kao što su materijalni – bogaćenje, uvećanje imovine, ostvarenje lepše budućnosti, rast i razvoj, ispunjenje određenih ekonomskih, društvenih ili so-cijalnih ciljeva; i nematerijalni – sigurnost, školovanje, lečenje, putovanja, itd. Domaća štednja se odnosi na viškove sredstava – akumulaciju koja kreiraju domaći subjekti iz različitih sektora: stanovništva, privrede i javnog. Sklonost ka štednji zavisi od više faktora među kojima su najvažniji visina tekućih pri-hoda, životni standard i troškovi života, navike, stabilnost, poresko opterećenje, investicije u nekretnine i trajna potrošna dobra, itd.

U najvećem broju zemalja učesnici iz sektora stanovništva su najvažniji izvor štednje. Štednja se kod stanovništva javlja kao razlika između prihoda ostvare-nih po različitim osnovama – plate i naknade, penzije, stipendije, honorari, premije osiguranja, dividende i iznosa sredstava koja idu u tekuću potrošnju.

U našim uslovima štednja svakako ne predstavlja najvažniji izvor kapitala iz razloga što je štednja razlika između prihoda i rashoda, pa se ne može štedeti kada se nema ni za potrošnju. Dakle, pošto su prihodi naših građana nedovolj-ni da pokriju elementarne potrebe logična posledica je da ne može biti ni štednje.

Štednja od strane inostranih subjekata – ino akumulacija takođe može biti značajan izvor kapitala. Transfer inostrane štednje može se vršiti na različite načine: kao pomoć (što je ređi slučaj), kroz direktne investicije u realna dobra, kao finansijske investicije u instrumente tržišta kapitala, itd.

Pošto štednja predstavlja osnovni izvor kapitala ona se ponekad izjednačava sa njim, ali to nije korektno pošto postoji treći izvor kapitala, a to je transfer slobodnih novčanih sredstava u kapital. Funkcija transfera novca u kapital se vrši posredstvom finansijskih institucija i posrednika, odnosno njihovom ak-tivnošću na tržištu kapitala. Određene finansijske institucije mogu deo svojih kratkoročnih izvora novčanih sredstava da pretvore u dugoročne plasmane, kao na primer banke koje kratkoročne izvore u vidu depozita mogu investirati u dugoročne instrumente tržišta kapitala.

Dakle, u zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala u ulozi investitora, odnosno ponuđača kapitala, javljaju se vlasnici kapitala i to:

Λ pojedinci, Λ privredni subjekti svih oblika, Λ državni ili paradržavni subjekti, institucije i organizacije svih vrsta, i Λ bankarsko-finansijske institucije.

Ovi investitori su istovremeno i neposredni učesnici na tržištu kapitala svake nacionalne ekonomije.

Milorad Pušara

70

3.2. Motivi za korišćenje kapitala i korisnici kapitalaU tržišno razvijenim zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, štednja se

kroz mehanizam tržišta kapitala transformiše u kapital kao osnovnu i potenci-jalnu snagu jedne nacionalne ekonomije. To znači da se zahvaljujući štednji, ostvaruju ciljevi razvojne politike jedne nacionalne ekonomije. Ukoliko je funkcionisanje tržišta kapitala uspešnije utoliko će i ostvarivanje ciljeva razvoj-ne politike biti uspešnije. Nosioci ukupne aktivnosti na tom polju su korisnici formiranog kapitala koji čini ponudu na tržištu kapitala.

Mnogobrojni motivi za korišćenje kapitala mogu se zajednički izraziti u uspešnom privrednom poslovanju, stvaranju nove vrednosti, stvaranju dobiti i društvenog bogatstva kao osnove boljeg životnog standarda i opšteg društvenog bogatstva.

Korisnici kapitala su subjekti iz istih sektora iz kojih su i vlasnici kapitala, pri čemu su to ona lica koja imaju preduzetničke ideje i aktivnosti, ali imaju nedostatak kapitala potrebnog za realizaciju tih poslovnih ideja i poduhvata. Prema tome, korisnici kapitala su:

Λ pojedinci, Λ privredni subjekti svih oblika, Λ državne i paradržavne institucije i organizacije, i Λ bankarsku-finansijske organizacije.

3.3. Delovi tržišta kapitalaTržište kapitala se često pogrešno tumači i usko vezuje i izjednačava sa ber-

zom akcija. Međutim, tržište kapitala ima th segmenta:1) kreditno tržište, odnosno tržište instrumenata duga,2) hipotekarno tržište,3) tržište instrumenata akcijskog kapitala, odnosno berze akcije.

Kreditno tržište je mesto na kome se trguje dugoročnim kreditnim instru-mentima, to jest hartijama od vrednosti koje odražavaju dužničko-poverilačke odnose. Postoji izuzetno veliki broj ovih hartija od vrednosti o čemu će kasnije biti više reči. U ulozi emitenata na ovom tržištu mogu se naći država i njeni organi, lokalni organi vlasti i privredne organizacije.

Hipotekarno tržište je mesto na kome se trguje hipotekarnim kreditima i hartijama od vrednosti na bazi hipoteka. U razvijenim zemljama, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, primarno tržište je dugo razvijano i ima veliku tradiciju. Sekundarno hipotekarno tržište je novijeg datuma i predstavlja direktnu posle-dicu tokova sekjuritizacije. Poslednjih godina došlo je do naglog povećanja broja finansijskih instrumenata na ovom segmentu tržišta kapitala. Kao osigu-

71


ranje ovih instrumenata javljaju se hipoteke na zemlju, zgrade i druge nepokre-tnosti. Ponekad se hipotekarno tržište smatra delom kreditnog tržišta pošto većina hipotekarnih hartija u osnovi podrazumeva korišćenje pozajmljenih sredstava.

Tržište instrumenata akcijskog kapitala, tj. berze akcija je mesto na kome se trguje akcijama – vlasničkim hartijama od vrednosti. Kao i u prethodna dva segmenta i ovde postoji primarno i sekundarno tržište instrumenata akcijskog kapitala. Na primarnom se vrši primarna emisija, odnosno prva prodaja akcija i sakupljanje akcijskog kapitala. Na sekundarnom se vrši njihova preprodaja. Ova tržišta su značajna jer ona u stvari predstavljaju berze akcija. Na ovim tr-žištima se ostvaruje izuzetno veliki obim i vrednost prometa. Grafikon 3. pri-kazuje strukturu tržišta kapitala.

Osnovu funkcionisanja tržišta kapitala čini transfer kapitala između sufici-tnih i kapitalom deficitnih ekonomskih jedinica. Suficitne jedinice imaju viško-ve kapitala namenjenog za kasniju potrošnju, a preko tržišta kapitala mogu ta sredstva racionalno i relativno sigurno, i pre svega unosno da plasiraju i ostva-re određeni prihod. Ukoliko to ne bio slučaj, oni bi imali tzv. oportunitetne troškove, tj. gubitak bi nastao po osnovu držanja kapitala koji se plasmanom mogao oploditi. Deficitne jedinice imaju nedostatak sredstva i ta sredstva uglav-nom pribavljaju preko tržišta kapitala, pod tržišnim uslovima.

Grafikon 3. Segmenti tržišta kapitala

Kada je reč o tržištu kapitala kod nas, može se reći da ono praktično još ne funkcioniše. Uzroci takvog stanja su brojni: nizak nivo proizvodnje, na dovrše-na svojinska transformacija, nelikvidnost i nesolventnost finansijskog sektora,

Milorad Pušara

72

izgubljeno poverenje u finansijski sistem, veliki spoljni dug, nesigurna klima za strana ulaganja. Svi ovi faktori determinišu nedostatak kapitala iz domaćih izvora, odsustvo stranog kapitala i nedovoljnost kvalitetnog tržišnog materija-la, pa iz toga logično proizilazi nizak nivo razvijenog transakcija na tržištu kapitala.

3.4. Oblici korišćenja kapitalaU realizaciji tražnje kapitala na tržištu kapitala prisutni su i mogući razni

oblici korišćenja kapitala od strane svih učesnika. Prema zajedničkim karakte-ristikama ti oblici korišćenja kapitala mogu se svrstati u dve osnovne kategorije:

1) korišćenje kapitala u obliku zajmovnog kapitala i2) korišćenje kapitala u obliku vlasničkog – akcijskog kapitala.

1) Zajmovni kapital predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kome se korisnik kapitala javlja a ulozi dužnika, a vlasnik kapitala u ulozi poverioca. Između dužnika i poverioca se konstituiše kreditni odnos sa svojim osobeno-stima i karakteristikama. Tako definisan kreditni odnos može biti ostvaren u neposrednom kontaktu između vlasnika-poverioca i preduzetnika – dužnika, u kom slučaju se govori o direktnom ili neposrednom kreditnom odnosu, ili posredno preko finansijskih posrednik, u kom slučaju se govori o posrednom kreditnom odnosu. Zajmovni kapital se može pojaviti u obliku:

Λ investicionog kredita pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoroč-nog kredita bez obzira na namenu, način korišćenja, odobravanja i vraća-nja, a koji za obezbeđenje od kreditnog rizika nema hipoteku već neko drugo pokriće,

Λ hipotekarnog kredita pod kojim se podrazumeva samo ona vrsta dugo-ročnog kredita koja je od kreditnog rizika obezbeđena hipotekom,

Λ dugoročnog zajma pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoročnog kredita obezbeđenog emisijom dugoročnih hartija od vrednosti dugo-ročnog zajmovnog karaktera.

2) Vlasnički ili akcijski kapital predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kom se preduzetnik – korisnik kapitala javlja u ulozi primaoca, odnosno budućeg vlasnika kapitala, a sadašnji vlasnik kapitala u ulozi davaoca odnosno budućeg upravljača i primaoca dividende. Korisnik akcijskog kapitala, odnosno njegov budući vlasnik u razvijenim tržišnim privredama je privredni subjekt osnovan u formi akcionarskog ili suvlasničkog društva koje osnivanjem posta-je vlasnik tog akcijskog, ada već akcionarskog, odnosno osnivačkog kapitala.

Akcijski kapital u tom smislu predstavlja ukupan iznos kapitala obezbeđenog emisijom i plasmanom akcija kao hartija od vrednosti vlasničkog karaktera.

73


Tako definisan i shvaćen akcijski kapital koji je u celini vlasništvo akcionarskog društva, sastoji se iz:

Λ osnivačkog ili akcionarskog kapitala koji je vlasništvo akcionara koji su raspolaganje i korišćenje tog kapitala preneli sa sebe na akcionarsko društvo i

Λ kapitala u svim oblicima rezerve koje je isključivo vlasništvo akcionarskog društva.

Osnivački kapital i rezerve čine jedinstvenu kategoriju kapitala koja se zove osnovni ili vlastiti kapital akcionarskog društva. Osim toga, osnivački kapital koji se jedino obezbeđuje emisijom akcija, je uvek jednak nominalnoj vrednosti ukupno emitovanih akcija bez obzira da li se radi o prvoj ili bilo kojoj narednoj emisiji izvršenoj radi povećanja osnivačkog kapitala. Ovaj kapital je jedini kojim se ostvaruje pravo na prihod, odnosno dividendu.

Kapital u svim oblicima rezerve, koji akcionarima ne donosi nikakav prihod odnosno dividendu, obezbeđuje se:

Λ iz razlike između nominalne i prodajne vrednosti emitovanih i prodatih akcija, i

Λ iz raspodele ostvarene dobiti i to pre izdvajanja dela za akcionare u obli-ku dividende.

Stepen razvijenosti i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala umnogome su uslovljeni i zavisni od raznovrsnosti oblika hartija od vrednosti dugoročnog karaktera koje se nazivaju efektima. Ukoliko se na jednom tržištu kapitala po-sluje sa velikim brojem raznovrsnih i kvalitetnih efekata, utoliko to tržište ima veće izglede za uspešno funkcionisanje i razvoj.

Sveukupnost efekata koji su u funkciji tržišta kapitala čini tržišni materijal tržišta kapitala. To su, dakle, oni efekti putem kojih se formira i realizuje ponu-da ; tražnja na tržištu kapitala.

S obzirom na značaj koji tržišni materijal ima na stepen uspešnosti tržišta kapitala, ovom pitanju biće posvećena posebna pažnja u nastavku rada.

3.5. Efekti na tržištu kapitala

3.5.l. Pojam efekataEfekti su hartije od vrednosti koje kao predmet investicionog ulaganja pi-

smeno potvrđuju pravo potraživanja ili učešća, sadrže bezuslovno, odnosno uslovno pravo na stalni prihod i unutar jedne vrste odlikuju se međusobnim pravom zastupanja.

Milorad Pušara

74

Pojmovi hartije od vrednosti i efekti se u teoriji i praksi često poistovećuju što je pogrešno, jer je pojam hartija od vrednosti suštinski i sadržajno mnogo širi i sadržajniji od pojma efekata. Efekti, u stvari, predstavljaju samo onaj deo hartija od vrednosti sa kojima se posluje na tržištu kapitala bez obzira na formu njegovog organizovanja. Osim toga, za razliku od ostalih hartija od vrednosti, efekti su jedina vrsta dugoročnih hartija od vrednosti.

Efekti kao specifična vrsta hartija od vrednosti sa kojima se trguje na tržištu kapitala, sa aspekta forme i spoljašnjeg izgleda sastoje se od omota i uloška. Omot pismeno potvrđuje pravo potraživanja ili učešća. Kod efekata sa fiksnom kamatom uložak sadrži i kamatne kupone koji glase na fiksni novčani iznos i koji se mogu smatrati kao samostalne hartije od vrednosti. Kod efekata sa di-videndom, uložak sadrži kupone za dividende, koji ne glase na jedan određeni novčani iznos, već samo obezbeđuju pravo na nastalu dobit koja je odlukom skupštine akcionara odobrena za isplatu. Na kuponima za dividendu se obično ispisuje nominalni iznos na koji dotična hartija od vrednosti i glasi.

3.5.2. Vrste efekataPodela efekata u teoriji i praksi je mnogobrojna i različita i umnogome iden-

tična sa podelom hartija od vrednosti uopšte pa će u ovom delu pažnja biti posvećena podeli efekata prema vrsti prihoda koja sve efekte svrstava u tri ve-like grupe:

1) Efekti sa fiksnim prihodom u formi kamate,2) Efekti sa varijabilnim prihodom u formi dividende,3) Efekti sa mešovitim prihodom u formi kamate i dividende.

Efekti sa fiksnim prihodonaEfekti sa fiksnim prihodom pismeno potvrđuju jednu obligaciono-pravnu

obavezu i daju vlasniku pravo potraživanja u odnosu na izdavaoca. Za razliku od prava potraživanja iz efekata sa varijabilnim prihodom, pravo efekata sa fi-ksnim prihodom može se ostvariti i u slučaju stečaja izdavaoca. Efekti sa fiksnom kamatom imaju karakter dugoročnih zajmova – kredita, što znači da dužnik, izdavaoc efekta mora svoje obaveze izvršiti uredno i na vreme.

Pomoću fiksno ukamaćenih efekata sve vrste privrednih subjekata pribavlja-ju sebi dugoročan tuđi kapital koji se: ukamaćuje sa unapred utvrđenom kama-tnom stopom, u određenim momentima isplaćuje uz podnošenje kupona za kamatu i vraća na dan dospeća najmanje po nominalnoj vrednosti. Kod većine fiksno ukamaćenih efekata kamata se isplaćuje polugodišnje, a ređe godišnje.

Rok trajanja dugoročnih zajmova – kredita uzetih emisijom efekata sa fiksnom kamatom je različit. Kod takozvanih javnih zajmova sa državnim obveznicama on iznosi od 1 do 25 godina (uobičajeno od 3 do 8 godina), dok kod hipotekar-

75


nih založnica – obveznica taj rok može biti od 5 do 99 godina (uobičajeno od 8 do 30 godina).

Sve efekte sa fiksnom kamatnom stopom prema izdavaocu-emitentu može-mo podeliti na tri grupe:

a) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor,b) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor ic) efekti sa fiksnim prihodom javnog i privatnog sektora.

A. Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektorOsnovni oblik mobilizacije kapitala u zemljama sa razvijenim tržištem ka-

pitala i osnovni oblik zaduživanja na svim nivoima vlasti je emisija efekata sa fiksnom kamatnom stopom. Svrha ovih državnih zajmova je obezbeđenje dr-žavnog kapitala iz realnih izvora potrebnog svakoj državi za ostvarivanje cilje-va ekonomske i razvojne politike.

Obzirom na autoritet i značaj ovog izdavaoca, efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje država, sa aspekta boniteta i kvaliteta se smatraju najboljim i prvo-razrednim. Zbog ovoga su emisije ovih efekata bez dodatnih troškova garanto-vanja što ih čini konkurentnijim na tržištu kapitala u odnosu na druge efekte sa fiksnim prihodom. Pored toga država je kao emitent u daleko povoljnijem položaju od drugih emitenata, jer svojim efektima obezbeđuje prednost u formi raznih poreskih olakšica.

Osim države, kao emitenti efekata sa fiksnim prihodom iz javnog sektora mogu se pojaviti i takozvane paradržavne institucije. Takav karakter imaju nacionalizovana društva koja svoju ulogu ostvaruju na području javnih usluga koje su od opšteg i posebnog društvenog značaja. Zbog takve uloge ovi subjek-ti često imaju nedostatak kapitala zbog čega su prinuđeni da budu učesnici tržišta kapitala.

Osnovne vrste efekata sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor su sledeće:1) Obveznice koje emituju organi centralne vlasti – obveznice trezora,2) Obveznice lokalnih organa vlasti – municipalne obveznice i3) Obveznice koje emituju državne agencije na bazi hipoteka – hipotekarne

obveznice.

1) Obveznice državnog trezoraDržavne obveznice emituje država ili pojedini njeni delovi. Ovi efekti za

kupce sadrže najmanji stepen rizika jer su osigurani snagom emitenta što je u ovom slučaju država. Plasmanom svojih obveznica država mobiliše ogroman slobodni kapital kojim finansira svoje investicione potrebe na kreditnoj osnovi.

Ukoliko je plasman izvršen u zemlji u domaćoj valuti, onda se rodi o unu-trašnjem dugu države, a ukoliko je taj plasman izvršen u inostranstvu i glasi na strane valute onda se radi o spoljnom dugu države. Državni dugovi su sa aspek-

Milorad Pušara

76

ta rizika osigurani, a potraživanje po osnovu duga može se u svako vreme na-platiti.

Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica se sastoji u tome što se na taj način može sakupiti mnogo više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja. Državne obveznice su vrlo atraktivne za investitore iz više razloga:

Λ poseduju izuzetno visok kreditni rejting – smatraju se najsigurnijim fi-nansijskim instrumentima jer izvršenje obaveze garantuju vlade,

Λ visoka likvidnost – u većini zemalja sveta tržišta državnih hartija od vrednosti spadaju u najlikvidnija, što omogućava brzo pretvaranje ulo-ženih sredstava u gotovinu,

Λ mali rasponi između kupovnih i prodajnih cena što je direktna posledica visokog stepena likvidnosti,

Λ transparentne cene – visok stepen likvidnosti dovodi do brzog određi-vanja cena koje postaju javne i svima dostupne, vlade poseduju niz mera kako to da ostvare (povećanje poreza, smanjivanje budžetskih troškova, itd.,

Λ dematerijalizacija – gotovo u svim zemljama trgovanje državnim obvez-nicama je postalo elektronsko, elektronsko trgovanje donosi niz pogo-dnosti kao što su: nepostojanje opasnosti od gubitka, krade, uništenja, itd.,

Λ visok nivo leveridža – u slučaju da se državne hartije koriste kao kolate-ralno osiguranje za emisiju drugih hartija mogu se dobiti vrlo visoki iz-nosi – čak do 90% od nominalne vrednosti,

Λ ostalo – kao što su relativno povoljni poreski tretmani, nisu opozive tj. ne postoji opasnost da ih država otkupi pre krajnjeg roka dospeća.

2) Municipalne obvezniceMunicipalne obveznice su posebna kategorija državnih hartija od vrednosti

koje emituju niži organi vlasti kao što su republike članice federacije, okruzi, gradovi, opštine i tome slično. Municipalne obveznice imaju dugu tradiciju i predstavljale su način na koji su lokalne samouprave prikupljale sredstva za finansiranje različitih potreba.

Municipalne obveznice su posebno popularne u SAD.U obilju municipalnih obveznica, razlika se pravi između dve osnovne vrste:

Λ Opštih obligacija (general obligation) – koje nude niže nivo rizika inve-stitorima pošto se lokalni organ vlasti obavezuje u potpunosti da će svim mogućim sredstvima izvršiti isplatu preuzetih obaveza,

Λ Prihodne obveznice (revenue bonds) – gde se isplata kamate i glavnice investitorima vezuje samo za prihode koji će se ostvariti od ulaganja u specifičan projekat (na primer vodovod, most, put, itd). Ova vrsta obve-

77


znica nosi veći rizik od prethodne jer je odgovornost lokalnog organa – emitenta ograničena uspešnošću realizacije određenog projekta.

3) Hipotekarne obveznice i obveznice državnih agencijaHipotekarne hartije od vrednosti snažan razvoj doživljavaju u drugoj polo-

vini 70-ih godina XX a, paralelno sa razvojem procesa sekjuritizacije. Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih hipotekarnih kredita odo-bravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća, zemlje). Ovi krediti u zemljama zapadnog sveta, posebno u Velikoj Britaniji i SAD, imaju jako dugu tradiciju.

Suština upotrebe ovih hartija je u tome što se korisnik obraća banci ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj zadruzi) da mu odo-bri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Korisnik polaže određenu sumu novca na ime ućešća, finansijska institucija mu odobrava kredit, korisnik ku-puje nekretninu, ali mu se na nju stavlja hipoteka kao obezbeđenje da će uzeti kredit uredno vraćali finansijskoj instituciji u predviđenom roku. Na iznos pozajmljenih sredstava se zaračunava kamata i sastavlja amortizacioni plan čija je suština u određivanju mesečne anuitetne rate, u kojoj su sadržani glavnica i kamata kredita. U početku otplate, u anuitetu je mnogo veći udeo kamate nego glavnice duga, da bi se vremenom situacija promenila. Korisnik kredita je oba-vezan da anuitet redovno plaća svakog meseca u narednih 10, 15, 20 ili 30 go-dina, sve dok na vreme otplaćuje svoje obaveze korisnik kredita je spokojan da hipoteka na nekretninu neće biti aktivirana. Međutim, ukoliko nije u stanju da izmiri mesečnu ratu, posebno par meseci uzastopno, postoji velika opasnost da banka aktivira hipoteku, prinudnim putem oduzme nekretninu čijom pro-dajom će namiriti svoja potraživanja. Hipotekarni krediti mogu biti različitih rokova, sa različitim kamatnim stopama i različitim načinom obračuna kama-te (fiksna i varijabilna).

Jedan od velikih problema povezanih sa hipotekarnim kreditima predstavlja činjenica što su nelikvidni – finansijska institucija koja ih odobrava zarobljava svojb sredstva na duži rok čime smanjuje mogućnost njihovog efikasnijeg korišćenja. Da bi se ovaj problem rešio došlo je do pojave sekjuritizacije. Sekjuritizacija se sastojala u udruživanju individualnih kredita, odnosno njiho-vom prepakivanju u tzv. pul-u kome su se nalazili krediti sa istim rokovima dospeća, na istu vrstu nekretnina i pod istim kamatnim stopama. Tako kreira-ni pulovi poslužili su kao osnova na bazi koje je izvršena emisija novih hartija od vrednosti instrumenata duga, gde su pojedinačni krediti i periodične uplate anuiteta njihovih korisnika, služile kao obezbeđenje izvršenja obaveze. Ovde treba napomenuti da se mogu emitovati dve grupe hartija – one gde se samo vrši distribucija isplata vlasnicima i one koje su garantovane od strane neke finansijske institucije.

Milorad Pušara

78

U našoj zemlji državne hartije od vrednosti emituje Narodna banka Srbije. Dugoročnih hartija još uvek nema puno. Najkvalitetnije su svakako obveznice po osnovu izmirenja obaveza prema staroj deviznoj štednji.

Određena iskustva iz drugih zemalja, kako razvijenih, tako i manje razvije-nih, pokazuju da razvoj dugoročnih državnih obveznica ima izuzetno veliki uticaj na ukupan razvoj finansijskih tržišta.

B. Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektorU zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, mobilizaciju slobodnog kapita-

la neophodnog za razvoj, privatni sektor ostvaruje emitujući svoje efekte sa fiksnom kamatom, s tom razlikom što ovaj sektor u poređenju sa javnim na tržištu efekata ima relativno manju ulogu. Privatni sektor, znači, obuhvata sve privredne subjekte koji nemaju javno-pravni karakter. To su pre svega banke i druge finansijske institucije koje refinansiraju odobrene zajmove emitujući obveznice, založnice i druge efekte sa fiksnom kamatom. Zatim tu spada veliki broj korporacija, kompanija, akcionarskih društava.

Emisija efekata sa fiksnom kamatom privatnog sektora podleže obaveznoj registraciji kod nadležnog državnog organa. Sa aspekta obezbeđenja emisija efekata sa fiksnom kamatom može biti garantovana i negarantovana. U najvećem broju slučajeva emisija je garantovana realnim obezbeđenje (mortgage) koje se odnosi na celokupnu aktivu preduzeća, ili na određeni procenat imovine, ili samo na određena dobra. Realno obezbeđenje može takođe da se sastoji iz zaloge hartija od vrednosti, naročito akcija. Postoje i obveznice koje su garan-tovane od strane neke druge institucije.

Obveznice preduzeća kao instrument duga predstavljaju jedan od dva osnov-na elementa strukture kapitala. Kao takve one imaju više karakteristika, o ko-jima emitenti i investitori moraju posebno da vode računa. Te karakteristike su:

Λ finansiranje putem obveznica predstavlja dug za emitenta, tj. uzimanje tuđih sredstava na korišćenje, a to automatski znači obavezu izdavaoca da pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u predviđenom roku,

Λ isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica predstavlja prioritet za emitenta (preduzeće mora prvo da izmiruje obaveze po osnovu emito-vanih obveznica, pa tek onda po osnovu emitovanih preferencijalnih i običnih akcija),

Λ plaćanje kamate po osnovu emitovanih obveznica se tretira kao trošak poslovanja, što donosi emitentima određene poreske olakšice,

Λ isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica je ograničena obaveza na iznos kamata i glavnice, što je regulisano ugovorom o kreditu,

Λ u slučaju likvidacije emitenta vlasnici obveznica imaju povlašćeni tretman jer naplata njihovih potraživanja ima prioritet u odnosu na vlasnike obič-nih i preferencijalnih akcija.

79


Korišćenje obveznica kao finansijskog instrumenta duga u strukturi kapita-la preduzećima koja ih emituju donosi određene prednosti, ali i nedostatke. Najvažnije prednosti bile bi:

Λ emisija obveznica omogućava da se kapital pribavi iz više izvora što ola-kšava prikupljanje neophodnog kapitala,

Λ troškovi po osnovu duga ograničeni su na iznos glavnice i kamate koja se isplaćuje vlasnicima obveznica,

Λ visina troškova po osnovu emitovanih obveznica značajno je niža od troškova akcijskog kapitala, uobičajeno je da kamatna stopa na obvezni-ce bude niža od dividende stope pošto finansiranje putem akcija nosi veći rizik; takođe, kamatna stopa na obveznice preduzeća je uvek viša od kamatne stope na državne obveznice,

Λ vlasnici preduzeća dolaze do kapitala bez promene strukture sopstvenog kapitala,

Λ korišćenje obveznica uz uvođenje call odredbe (odredbe o reotkupu) u ugovoru o kreditu unosi veliki stepen fleksibilnosti u finansijskoj struk-turi; emitenti mogu iskoristiti ovu opciju u slučaju pada kamatnih stopa i otkupiti postojeće obveznice emitovane po višoj kamatnoj stopi emisi-jom novih obveznica po nižoj kamatnoj stopi.

Najčešće spominjani nedostaci korišćenja dugoročnih obveznica kao instru-menata duga za preduzeća su sledeći:

Λ obveznice povlače postojanje fiksnih obaveza – ukoliko emitent ostvari loše poslovne rezultate i nema dovoljan nivo prihoda može se naći u si-tuaciji da nije sposoban da izvrši obaveze po osnovu emitovanih obve-znica,

Λ veći obim korišćenja obveznica kao izvora finansiranja dovodi do poveća-nja finansijskog leveridža što ima za posledicu povećanje troškova kapi-tala (veće korišćenje duga u finansiranju zahteva više stope prinosa na ukupan kapital, pošto sa porastom zaduženosti raste i rizik),

Λ obveznice imaju fiksni rok dospeća kada treba isplatiti iznos glavnice, a često se radi o velikim iznosima o čemu treba voditi računa,

Λ dugoročne obveznice preduzeća predstavljaju dugoročnu obavezu koja sa sobom uvek nosi visok nivo rizika,

Λ emisija dugoročnih obveznica zahteva strožije uslove od emisije kratko-ročnih finansijskih instrumenata ili instrumenata akcijskog kapitala,

Λ postoje objektivne granice dokle preduzeća mogu koristiti finansiranje putem duga i ona to sama određuju te granice.

Milorad Pušara

80

Primarna emisija obveznica preduzećaSagledavanje pozitivnih i negativnih strana finansiranja putem emisije ob-

veznica je neophodno kako bi preduzeća mogla da donesu pravilne odluke o načinima svog finansiranja. Jedan od najvažnijih momenata je pitanje kada ući u emitovanje nove serije obveznica. Smatra se da je najbolje vreme kada su cene postojećih obveznica na visokom nivou i kada je kamatna stopa relativno niska, a poželjno je da u t om trenutku cene akcija preduzeća budu na niskom nivou. U slučaju visokih cena akcija i visokog nivoa kamatnih stopa preporučuje se da se preduzeća opredele za finansiranje putem emisije akcija.

Primarna emisija obveznica se vrši na osnovu ugovora o kreditu. Reč je o pisanom sporazumu između emitenia (firme ili nekog drugog), kao korisnika sredstava (uzimaoca kredita) sa jedne strane i kreditora, tojest poverioca sa druge strane. Kreditore može predstavljati jedna ili više većih finansijskih in-stitucija ili banaka i oni se nazivaju poverenikom. Poverenik predstavlja određe-nu finansijsku instituciju koja reprezentuje vlasnike obveznica i zastupa njiho-ve interese.

Poverenik vodi računa o emitovanju obveznica, stara se o tome da se poštu-ju uslovi iz ugovora o kreditu, upravlja fondom za isplatu obaveza po osnovu duga pre krajnjeg roka dospeća, preduzima akcije u cilju zaštite interesa vlasni-ka obveznica. Uloga poverenika je izuzetno značajna u većini zemalja.

Primarna emisija obveznica može se izvršiti na dva osnovna načina, i to:1) Putem javne emisije – gde se obveznice nude putem javne ponude velikom

broju unapred nepoznatih kupaca i2) Putem metoda privatnih plasmana – gde se obveznice prodaju unapred po-

znatim kupcima najčešće iz reda institucionalnih investitora.

Javna emisija je visoko standardizovan proces koji podrazumeva poštovanje određene uhodane procedure. Proces javne emisije obveznica uključuje više faza:

1) fazu donošenja odluka,2) fazu pripreme – gde se vrši registracija kod odgovarajućih organa,3) fazu realizacije – povezana sa distibucijom obveznica.

Javna emisija podrazumeva prodaju obveznica javno, velikom broju investi-tora koji emitentu nisu poznan unapred. Da bi se uspešno realizovali poslovi oko prikupljanja sredstava duga na osnovu emitovanih obveznica, za emitenta je posebno važno da pronađe dobrog investicionog bankara. Obično se emiten-ti odlučuju za one u koje imaju najviše poverenja i sa kojima će moći sarađiva-ti duže vreme.

81


Jedan od načina da se izvrši javna emisija je da emitent unapred proda ce-lokupnu emisiju investicionom bankaru, koji u tom slučaju na sebe preuzima dalje posao i rizik u vezi distribucije obveznica. Na ovaj način emitent dolazi do sredstava brzo, dok investicioni bankar ostvaruje profit na bazi razlike u ceni između prodajne i kupovne cene. Problem u ovom slučaju mogu biti troškovi emisije koji mogu biti prilično visoki za emitenta.

Drugi način javne ponude je putem metoda „najboljeg napora ili zalaganja“ u kome investicioni bankar ne otkupljuju obveznice od firme, već se trudi da ih plasira po najpovoljnijim uslovima, tj. po najvišoj ceni. Sličan je i pristup na agencijskoj osnovi, gde firma ima veći broj agenata koji pokušavaju da prodaju njene hartije od vrednosti i da za to dobiju odgovarajuću proviziju. Ovaj metod se može koristiti i kod privatnih plasmana obveznica. Agencijska provizija se isplaćuje u zavisnosti od obima prodaje. Ovaj način emisije koriste pre svega velike i jake firme koje su sigurne da se njihove obveznice mogu prodati lako i bez problema.

Drugi način emisije obveznica je putem privatnih plasmana. Smatra se da čak 50% instrumenata duga u razvijenim zemljama emituje na ovaj način. Ovaj način podrazumeva da emitenti direktno prodaju svoje instru-mente duga manjem broju unapred poznatih investitora. Orijentacija emi-tenta je uglavnom ka velikim investitorima iz reda institucionalnih investi-tora – penzionih fondova, osiguravajućih kompanija, banaka.

Razlike privatnih plasmana u odnosu na javnu emisiju su sledeće:a) Privatno plasiranje obveznica ne zahteva registracionu proceduru kod na-

dležnih organa, to utiče na smanjenje troškova što ovaj način emitovanja može učiniti atraktivnijim,

b) Privatni plasmani podrazumevaju dogovor sa jednom ili vise finansijskih institucija, odnosi se regulišu prostim ugovorom,

c) Javna emisija je visoko standardizovan proces, ugovori o privatnim plasma-nima to nisu,

d) Nepovoljnost privatnih plasmana se može pojaviti ukoliko investitori zahte-vaju oštrije uslove nego prilikom javne emisije.

C. Efekti javnog i privatnog sektora u savremenim tržišnim uslovimaU savremenim uslovima na tržištu obveznica, a naročito na tržištu u SAD-u,

stvoren je čitav niz novih hartija od vrednosti koje u osnovi imaju obveznicu. Iz tih razloga ovi efekti spadaju u efekte sa fiksnim prinosom, odnosno obve-znice, sve te nove hartije od vrednosti predstavljaju, u stvari, samo razne vari-jacije u odnosu na kamatni kupon i vrstu kamate kao i način njenog obračuna.

Inovacije na tržištu obveznica su često bile podsticane raznim poreskim olakšicama ili regulatornim reformama, a većina tih inovacija je nastala kako

Milorad Pušara

82

bi se povećao i proširio broj investicionih alternativa za potencijalne investito-re. Pojedine inovacije su nastale usled nestavršenosti samih finansijskih tržišta ili privrednih struktura. Tako na primer, u zemljama sa visokom stopom infla-cije nije bilo racionalno postojanje obveznica sa fiksnom kamatnom stopom. Zbog toga, kao jednu od prvih inovacija treba pomenuti obveznice sa promen-ljivom kamatnom stopom. Njih je kreirala i prvi put emitovala američka banka CitiCorp. 1974. godine.

Λ Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom sa razlikuju od klasičnih obveznica po tome što je kamatna stopa kod prvih promenljiva i prila-godljiva u zavisnosti od kretanja na tržištu. Njeno pomeranje se može povezati sa kretanjem indeksa kamatne stope (npr. LIBOR +1%), mada se najčešće povezuje sa kretanjem kamatne stope na državne hartije od vrednosti.

Λ Jednu od inovacija predstavlja pojava prihodnih obveznica (income bonds). Naziv su dobile po tome Što je plaćanje kamate povezano sa poslovnim rezultatima i ostvarenim prihodom emitenta, pre svega pre-duzeća. Kamata na ove obveznice se plaća u zavisnosti od visine prihoda koje firma ostvari i to obično u slučaju kada on prede određeni minimal-ni iznos. U slučaju da emitent nije u stanju da ostvari dovoljan nivo pri-hoda – kamata se ne plaća. Međutim, u slučaju da emitent ostvari prihod koji prelazi minimalno definisani iznos – investitorima će biti isplaćena veća kamata. Postojanje ovih obveznica daje preduzeću veliku fleksibilnost u finansijskoj politici. One mogu imati određene sličnosti sa preferenci-jalnim akcijama, posebno ukoliko sadrže odredbe o kumulativnoj isplati kamata, koja se akumulira u roku godina.

Λ Posebnu vrstu obveznica predstavljaju obveznice sa pravom prodaje njihovom emitentu – takozvane put obveznice. Suština je u tome da investitor poseduje prodajnu (put) opciju koja mu daje pravo da ih proda emitentu pre roka dospeća ukoliko to zaželi. U kreiranju put opcije mogu postojati određena ograničenja, najčešće u pogledu perioda u kome se opcija može iskoristiti. Postoje dva razloga zbog kojih će investitor odlu-čiti da iskoristi opciju:

Ε bonitet i kreditni rejting emitenta počinju da opadaju što dovodi do rasta rizika od neizvršenja obaveza,

Ε ukoliko dođe do porasta kamatne stope, može doći do pada cena obveznica, ako se investitor odluči da ih proda emitentu može izbeći taj pad.

Cena po kojoj investitor može ua proda put obveznicu emitentu najčešće predstavlja nominalnu vrednost ili je veća od nominalne vrednosti.

83


Λ Opozive obveznice (callable bonds) predstavljaju jednu od inovacija na tržištu obveznica koje daju pravo emitentu da ih otkupi od investitora pre roka dospeća. Ovo je čest slučaj ukoliko se u ulozi emitenta pojavlju-ju preduzeća. Njihova suština je da emitent poseduje kupovnu (call) opciju koja mu pruža mogućnosti da otkupom obveznica faktički likvi-dira dug pre konačnog roka dospeća. Emitenti se na povlačenje obvezni-ca mogu odlučiti u slučaju kada dola2i do pada kamatne stope zato što u takvim slučajevima mogu izvršiti zamenu skupljeg duga manje skupim.

Λ Industrijske razvojne obveznice (IBDs – industrial development bonds) su tip obveznica koje emituju najčešće državni ili organi lokalne uprave radi prikupljanja sredstava za finansiranje određenih atraktivnih proje-kata od kojih će kasnije korist imati širi krug korisnika. Kamatna stopa na ove obveznice je obično niska, pošto su investitori pretežno oslobođe-ni plaćanja poreza.

Λ LYON (liqid yield option note) obveznice predstavljaju tip obveznica koje su opozive, konvertibilne i bez kupona. Lajonsi su neka vrsta kombina-cije više različitih tipova obveznica. Za njih je karakteristično postojanje dvostruke opcije – investitori imaju pravo da ih prodaju emitentu pre roka dospeća, ali i emitenti imaju kupovnu (call) opciju koja im daje pravo da ih opzovu pre roka dospeća.

Λ Konvertibilne ili zamenljive obveznice vlasnicima daju pravo da ih zamene za neke druge hartije od vrednosti. Emituju ih privredne orga-nizacije i obično se mogu konvertovati u druge hartije od vrednosti preduzeća, pre svega preferencijalne ili obične akcije.

Λ Zajedničke obveznice (joint bonds) predstavljaju tip obveznica koje istovremeno emituju dva ili više emitenata. U SAD su postojali primeri takvih emisija, npr. železničkih kompanija koje su želele investitorima da pruže viši nivo sigurnosti izvršenja obaveza.

Λ Obveznice sa pravom glasa (voting bonds) su relativno redak tip obve-znica koji investitorima daje pravo, samo u određenim situacijama, da učestvuju na Skupštini akcionara i glasaju. To pravo je uslovnog karakte-ra i najčešće se stiče u slučaju da emitent u jednom dužem periodu vre-mena ne isplaćuje kamatu investitorima.

Λ Garantovane obveznice (guaranteed bonds) je jedna od inovacija koja je usmerena ka tome da investitorima pruži viši nivo sigurnosti i manji nivo rizika. Reč je o instrumentima duga koji su garantovani od strane neke druge kompanije. Najčešće ih emituju zavisna preduzeća, dok se u ulozi garanta pojavljuju „roditeljske“ firme.

Milorad Pušara

84

3.6. Učesnici na tržištu kapitalaU svim zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala kao učesni-

ci na tom tržištu javljaju se:1) investitori, vlasnici kapitala u ulozi prodavaca,2) preduzetnici, korisnici kapitala u ulozi kupaca,3) posrednici u formi banaka i drugih specijalizovanih finansijskih institucija

kao i berzi i4) država u ulozi regulatora i kontrolora.

Klasifikaciju i svrstavanje ovih učesnika na tržištu kapitala moguće je izvr-šiti na razne načine, polazeći od mnogih kriterijuma i osnova. Sa aspekta uspo-stavljanja tržišnog odnosa svi učesnici se mogu svrstati u:

Λ neposredne koji poslovne kontakte uspostavljaju direktno između sebe i

Λ posredne učesnike koji poslovne kontakte uspostavljaju uz učešće nekog ovlašćenog posrednika

Λ banke ili druge finansijske institucije.

Sa aspekta forme učestvovanja, učesnici na tržištu kapitala mogu biti: Λ institucionalizovani učesnici koji se u poslovima javljaju u formi tržišne

institucije i Λ neinstitucionalizovani učesnici koji se u poslovima na tržištu kapitala

javljaju kao tržišne neinstitucije.

Sa aspekta organizovanja poslova na tržištu kapitala, sve učesnike možemo svrstati u:

Λ organizovane učesnike koji svoje poslove na tržištu kapitala obavljaju u okviru za to organizovane i osnovane institucije tržišta kapitala i

Λ neorganizovane učesnike, odnosno učesnike tzv. slobodnog prometa i trgovine na tržištu kapitala.

Za potpunije razumevanje problematike tržišnih odnosa učesnika na tržištu kapitala najpogodnija klasifikacija je ona koja sve učesnika svrstava u: investi-tore, preduzetnike, banke, specijalizovane finansijske institucije, berze i državu. Iz tog razloga će nastavku rada posebna pažnja biti posvećena upravo ovim učesnicima.

3.6.1. Investitori kao učesnici na tržištu kapitalaInvestitori su subjekti na tržištu kapitala koji raspolažu viškovima finansijskih

sredstava koja žele da unosno ulože, odnosno investiraju kroz kupovinu od-

85


ređenog finansijskog instrumenta. Dakle, investitor je kupac finansijskih instru-menata. U ulozi investitora se mogu javiti pojedinačni investitori iz različitih sektora (najčešće stanovništva, privrede i vanprivrede) i institucionalni investi-tori koji su daleko brojniji (investicione kompanije, penzioni fondovi, osigura-vajuća društva, banke).

Jedan od najvažnijih zadataka savremenog tržišta kapitala i ukupne regula-tive u vezi sa njim, je zaštita i očuvanje interesa investitora, odnosno vlasnika kapitala. Ta važnost proizilazi iz mesta i uloge investitora u okviru ukupne nacionalne ekonomije, a posebno na tržištu kapitala. Interes investitora mora biti primarno obezbeđen, a sam investitor prilikom ulaganja svog kapitala mora imati osećaj potpune sigurnosti i poverenja u mehanizam tržišta kapitala i dr-žave kao kontrolora tog mehanizma.

Prema tome, investitori kao učesnici na tržištu kapitala imaju primarno mesto i značaj u odnosu na druge učesnike. Taj značaj proizilazi iz činjenice da su upravo oni vlasnici kapitala koji je osnov stvaranja nove nacionalne vredno-sti, bogatstva i prosperiteta.

Zaštita interesa investitora je jedno od ključnih pitanja koje neposredno utiče na postojanje i rad tržišta kapitala. Ukoliko se ova zaštita iz bilo kog ra-zloga ne bi ostvarila i obezbedila, onda u tom društvu ne postoji ni minimum verovatnoće o uspešnom funkcionisanju tržišta kapitala. Interes investitora mora biti zaštićen od strane svih drugih ušesnika na tržištu kapitala čiji su in-teresi u suprotnosti sa njegovim. Drugi učesnici na tržištu kapitala s obzirom na svoje mesto i ulogu dužnika, uvek su u mogućnosti da interes investitora kao poverioca izigraju ili zloupotrebe. Oni, u tržišnim operacijama sa investitorima ne mogu imati nikakvu materijalnu štetu, što stvara dodatni rizik za investito-ra. S tim u vezi, investitora i njegov interes treba zaštititi od rizika koji dolazi od strane korisnika kapitala, od strane posrednika na tržištu kapitala i od rizi-ka povraćaja kapitala i naplate prihoda po osnovu kamate.

Zaštita od korisnika kapitala ili njegovog posrednika. Ovom vrstom zaštite potrebno je onemogućiti budućeg dužnika da ostvari svoj interes na štetu poverioca koristeći neregularni tržišni instrumentariji i svoju ulogu i poziciju koju ima u njemu. Tržišna regulativa nikada ne sme dovesti investito-ra u podređeni položaj naspram svih ostalih učesnika.

Zaštita investitora od rizika naplate glavnice i kamate. Ova zaštita pre-tpostavlja postojanje regulative tržišnog mehanizma koji investitoru garantuje povraćaj po osnovu kamate, ali samo u onim slučajevima kada je odluka inve-stitora o izboru korisnika bila dobra, pa u njenoj realizaciji nije postojao tzv. rizik ulaganja.

Zaštita interesa investitora se u savremenim i razvijenim tržišnim privreda-ma ostvaruje efikasnom i objektivnom državnom i tržišnom regulativnom i

Milorad Pušara

86

kontrolom. Najvažniji instrumenti zaštite interesa investitora i ostalih učesnika na tržištu kapitala mogu biti:

Λ funkcionisanje optimalnog sistema informisanosti investitora, Λ javni karakter berzanskih operacija u vezi sa kretanjem pojedinih kurse-

va i drugih pokazatelja i indeksa koji mogu biti od značaja za odluku investitora,

Λ javnu objavljivanje svih informacija i odluka nadležnih organa koje mogu da utiču na promene na tržištu kapitala,

Λ zaštita od tzv. bankarske zloupotrebe položaja, Λ zaštita od rizika naplate potraživanja koja se obezbeđuje obavezom ko-

risnika kapitala da investitoru nadoknadi sve troškove i izgubljenu dobit.

3.6.2. Korisnici kapitala kao učesnici na tržištu kapitalaKorisnik kapitala se na tržištu kapitala javlja kao kupac ponuđenog kapitala

koji je vlasništvo investitora. On je istovremeno i dužnik i novi vlasnik kapitala. Naime, reč je o učesnicima koji imaju manjak sredstava koji pokušavaju da zatvore kroz emisiju različitih efekata.

Ovde valja objasniti značajnu ulogu korisnika kapitala koju oni imaju na primarnom i sekundarnom tržištu efekata. Ta njihova uloga je od posebnog uticaja na stepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala, a može se podeliti na dve osnovne grupe aktivnosti:

Λ uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa primarnom emisijom efekata, i

Λ uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa trgovinom već emitovanih i plasiranih efekata.

Poslovne operacije korisnika kapitala, u vezi sa emisijom i plasmanom efekata obuhvataju čitav niz tržišnih radnji i aktivnosti na tržištu kapitala koje se odvijaju sledećim redosledom:1. priprema emisije i donošenje odluke o plasmanu efekata na tržištu kapitala,2. pojava i prezentacija emisije na tržištu efekata,3. registracija emisije kod nadležnog organa,4. plasman emisije na tržištu efekata.5. distribucija efekata emisije,6. prodaja efekata investitorima,7. negovanje kursa i stabilizacija tržišta,8. zatvaranje emisije.

87


Poslovne operacije korisnika kapitala u vezi sa trgovinom već emitova-nih i plasiranih efekata, odnosno tržišne operacije na sekundarnom tržištu efekata obuhvataju dve aktivnosti korisnika i to:1. izvršavanje svih preuzetih obaveza iz osnova ostvarivanja svih prava iz efe-

kata koja ona donose vlasniku efekata: povraćaj glavnice i isplata kamatnih kupona kod obveznice ili isplata dividende kod i ostvarivanje drugih prava kud akcije i

2. učešće, iz mnogobrojnih razloga, u kupoprodaji sopstvenih hartija od vre-dnosti tzv. „kupoprodaja iz druge ruke“.

Od kvaliteta uspostavljenih odnosa između korisnika kapitala i ostalih uče-snika na tržištu kapitala umnogome zavisi uspeh u funkcionisanju ovog tržišta.

3.6.3. Posrednici kao učesnici na tržištu kapitalaPosrednici su subjekti kuji dolaze do sredstava od investitora i pozajmljuju

ta sredstva ili ih investiraju u investicione jedinice kojima su sredstva potrebna za realizaciju određenih projekata. Njihovi motivi su da ostvare zaradu na bazi razlike u ceni po kojoj angažuju sredstva i ceni po kojoj ih plasiraju.

Kako su investitori od presudnog značaja za formiranje ponude, korisnici kapitala za formiranje tražnje, tako su posrednici od presudnog značaja i uti-caja na visinu obima realizacije ponude, odnosno tražnje na tom tržištu kapi-tala. U zemljama u kojima je nerazvijen ili nedovoljno razvijen ovaj posrednič-ki sektor, bez obzira na postojanje određenog nivoa ponude i tražnje, stepen efikasnosti tržišta kapitala je vrlo mali i neadekvatan obimu ponude i tražnje i obrnuto.

Uticaj posrednika na stepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala je značajan i veliki, posebnu ako se ima u vidu odgovornost posrednika u realiza-ciji svih tržišnih operacija. Ta odgovornost se izražava u karakteru posredničke funkcije na jednoj strani i karakteru posredničkih poslova koji su od posebnog značaja na drugoj strani. Tajnost, ažurnost i efikasnost, poslovni moral i etika su samo neke od specifičnosti posrednika koje definišu njihov značaj i važnost na tržištu.

Svrstavanje i podela posrednika mogući su na više načina, a jedna od naj-značajnijih je podela prema kriterijumu njihove organizaciono-funkcionalne strukture. Po toj podeli u posrednike na tržištu kapitala spadaju:1) banke i druge bankarske organizacije (štedionice i štedno-kreditne asocija-

cije) kao posrednici između investitora i korisnika kapitala,2) investicioni fondovi i druge finansijske institucije kao institucionalizovani

posrednici investitora i3) berze kao specijalizovane institucije tržišta kapitala.

Milorad Pušara

88

3.6.4. Banke kao učesnici na tržištu kapitalaBanke su kvantitativno i kvalitativno posmatrano najbrojniji i najvažniji

učesnici na tržištu kapitala u odnosu na sve druge posredničke učesnike. Postoje mnogi finansijski sistemi u kojim glavnu ulogu na finansijskim tržištima imaju upravo banke. Banke su takođe dominantne institucije u mnogim zemljama u tranziciji.

Banke se tržištu kapitala mogu pojaviti u ulozi:A. investitora, plasirajući svoj kapital na tržište kapitala u svoje ime i za svoj

račun,B. korisnika, uzimajući kapital od investitora u svoje ime i za svoj račun,C. komisionara, plasirajući kapital investitora u svoje ime, a za njegov račun ili

mobilišući kapital za korisnika u svoje ime, a za njegov račun iD. čistog posrednika obavljajući sve transakcije na tržištu kapitala u ime i za

račun investitora, odnosno korisnika kapitala.

Organizacioni oblici i forme banaka kao učesnika na tržištu kapitala su različiti od zemlje do zemlje. U nekim zemljama su to specijalizovane i za to posebno osnovane banke, u drugim su to posebni organizacioni delovi banke specijalizovani za poslove na tržištu kapitala, a u trećim su to banke univerzal-nog tipa koje obavljaju sve bankarske transakcije pa i one na tržištu kapitala.

Prema načinu organizovanja i uloge na tržištu kapitala, sve banke možemo podeliti na: depuzitne (komercijalne), inv3sticione, hipotekarne i univerzalne banke.

• Depozitne banke. Osnovna karakteristika depozitnih banaka je struktura bilansne pasive koja je U većinskom delu kratkoročnog karaktera. Ta osobina je od posebne važnosti imajući u vidu da je glavno obeležje kapitala vezano za njegovu dugoročnost. Uprkos tome uloga depozitnih banaka na tržištu kapita-la može biti od velikog značaja na polju transformacije novca u kapital, što je i njihov prioritetni zadatak na tržištu kapitala. Međutim, zbog želje za većom zaradom koja se ostvaruje kroz ovu funkciju depozitnih banaka, ove banke su često bile uzročnici velikih kriza na tržištu kapitala. Iz tog razloga u svim ze-mljama sveta, rad ovih banaka posebno zakonski regulisan i nalazi se pod po-sebnom kontrolom i prismotrom centralne banke. Dakle, ova uloga depozitnih banaka je značajna, ali i vrlo problematična. Za razliku od roga, komisiona i posrednička uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala, a naročito na sekun-darnom tržištu efekata je daleko najznačajnija u poređenju sa drugim učesni-cima. Taj značaj proizilazi iz velikog broja ovih banaka i njihove ogromne mreže filijala i poslovnih jedinica. Zahvaljujući tome, one su u mogućnosti da svojom ponudom ili tražnjom na tržištu kapitala dođu i do najsitnijeg investi-tora, odnosno korisnika kapitala.

89


• Investicione banke. Investicione banke su po obimu kapitala najsnažniji i najmoćniji učesnici na tržištu kapitala svake zemlje. Za razliku od depozitnih banaka, pasivu ovih banaka u većinskom delu čini kapital u čemu je značajan udeo vlastitog kapitala. Adekvatno tome i aktiva ovih banaka sastoji se najvećim delom iz plasmana na tržištu kapitala. Investicione banke iz tih razloga pred-stavljaju značajnog učesnika na tržištu kapitala. Za razliku od depozitnih, in-vesticione banke nemaju svoje filijale ili ih imaju u vrlo malom broju što im ne daje mogućnost uspešnog pokrića terena. Međutim, zbog posedovanja značaj-nog obima sopstvenog kapitala i velikog broja eksperata za transakcije na emi-sionom tržištu kapitala, ove banke na polju emisije i plasmana efekata imaju izuzmemo značajnu ulogu.

• Hipotekarne banke. Hipotekarne banke su najtipičniji predstavnik spe-cijalizovanog bankarskog posrednika koji ima važnu ulogu u jednom delu trži-šta kapitala. Ove banke imaju najbolju usklađenost ročne strukture izvora i plasmana iz zato se smatraju važnim stabilizacionim faktorom i učesnikom na tržištu kapitala. One se mogu Javiti u ulozi investitora, korisnika, komisionara i čistog posrednika. Hipotekarne banke se razlikuju od ostalih banaka, kao posrednika na tržištu kapitala, po tome što su njihovi ukupni plasmani pokri-veni hipotekom na nekretnine i što je većina tih plasmana refinansirana emisi-jom založnica.

• Univerzalne banke. Univerzalne banke su rezultat savremenih kretanja u bankarsko-finansijskom sektoru. Nastale su kao rezultat ispoljenih grešaka u radu depozitnih i investicionih banaka. Ove banke su najzastupljenije banke u organizovanju bankarskog sektora u svim zemljama u kojima postoji i uspešno funkcioniše tržište kapitala. U svojoj pasivi one posebnu pažnju posvećuju ja-čanju vlastitog kapitala sopstvenim emisijama efekata i obezbeđenjem većeg stepena likvidnosti u formi likvidnih rezervi.

3.6.5. Štedionice i štedno-kreditne asocijacijeŠtedionice i štedno-kreditne asocijacije su bankarske organizacije, jer po-

slovi koje one obavljaju imaju karakter bankarskih poslova, ali ne pripadaju grupi banaka jer su, posmatrano sa aspekta načina osnivanja i organizacije rada, u drugačijem položaju naspram banaka.

Štedionice su javno-pravne bankarske organizacije osnovane od strane države, obično opštine, i njihova osnovna uloga na tržištu kapitala sastoji se u:

Λ mobilizaciji kapitala putem emitovanja sopstvenih hartija od vrednosti zajmovnog karaktera,

Λ plasiranju mobilisanog kapitala svojim komitentima, pre svega u formi hipoteke,

Λ transformaciji novca u kapital i

Milorad Pušara

90

Λ značajnom obimu transakcija na sekundarnom tržištu kapitala.

Štedno-kreditne asocijacije predstavljaju bankarske organizacije od zna-čaja uglavnom za svoje osnivače. U pogledu aktivnosti na tržištu kapitala ove asocijacije se javljaju u ulozi emitenta svojih hartija od vrednosti, ali i u ulozi investitora.

3.6.6. Investicioni fondovi, osiguravajuća društva i penzioni fondovi kao učesnici na tržištu kapitala

Investicioni fondoviInvesticioni fondovi i kompanije predstavljaju značajne učesnike na finan-

sijskim tržištima i u osnovi obavljaju posredničku ulogu. Oni prodajom svojih akcija ili udela dolaze do kapitala i sredstava koja dalje koriste za investiranje na mnogim segmentima finansijskih tržišta. Često se dešava da tako prikuplje-na sredstva investiraju u diversifikovane portfolije koji ponekad sadrže izuzetno veliki broj različitih hartija od vrednosti. Na taj način oni posreduju na tržištu kapitala između različitih subjekata, pre svega emitenata i investitora. Ove kompanije vrše prepakivanje različitih oblika finansijske aktive u svoje hartije od vrednosti koje prodaju zainteresovanim subjektima.

Osnivanjem mnogobrojnih investicionih fondova i kompanija obogaćena je institucionalna struktura bankarsko finansijskog sektora, povećana konkuren-tnost, izvršeno tzv. produbljivanje tržišta kapitala i ostvaren potpuno savremen pristup tržišnim transakcijama, što je dovelo do prave eksplozije na području razvoja tržišta kapitala. Iz tih razloga investicioni fondovi i kompanije predsta-vljaju najpogodniju formu razvoja i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala.

S obzirom na organizacionu strukturu i karakter osnivača, investicioni fon-dovi mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa i državni investicioni fondovi.

Investicioni fond zatvorenog tipa je klasična forma akcionarskog društva. Osniva se emisijom akcija koje garantuju njihovim vlasnicima sva prava koja akcije u sebi sadrže. Zatvoreni su jer se unovčavanje akcija vrši jedino na sekun-darnom tržištu efekata.

Investicioni fond otvorenog tipa je pogodnija forma za tržište kapitala u razvoju jer svojim načinom rada i karakterom izgrađuje poverenje milionskog auditorijuma akcionara. Vlasnik akcija ovog fonda ima pravo da u svakom mo-mentu proda svoju akciju samom fondu i povuče nazad svoj ulog. Ova fleksi-bilnost je od velikog značaja za razvoj fonda na jednoj strani i za sticanje pove-renja kod investitora na drugoj strani.

Državni investicioni fond je naročito pogodan za zemlje sa mladim i ne-dovoljno razvijenim tržištem kapitala jer je sa aspekta sigurnosti plasmana ovaj

91


fond najpouzdaniji i najsigurniji. Osniva se u formi fonda otvorenog tipa i predstavlja jednu od najvažnijih finansijskih institucija.

Osnovne karakteristike rada investicionih fondova i kompanija mogle bi se svesti na sledeće:

Λ do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita, potpisivanjem ugo-vora, već na bazi emisije i prodaje svojih hartija od vrednosti,

Λ prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u diversifikovane plasmane velikog broja različitih instrumenata,

Λ vlasnici akcija u stvari poseduju jedan deo portfolija fonda, Λ karakteriše ih visok stepen likvidnosti, Λ portfolijom upravljaju profesionalni menadžeri koji raspolažu velikim

nivoom znanja i stručnosti, Λ mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih

transakcionih troškova, Λ visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava, Λ pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija, Λ omogućen pristup na međunarodno tržište, posebno malim investitorima

koji bez postojanja ovih mehanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage.

Osiguravajuća društva i penzioni fondoviSpecijalizovane vrste posrednika institucionalnog karaktera na tržištu kapi-

tala su pored investicionih fondova i osiguravajuća društva i penzioni fondovi. Ove institucije poseduje velikim iznosima mobilisanog kapitala putem tzv. „automatske štednje“ kojom se ostvaruju redovna plaćanja:

Λ premije za socijalno osiguranje i zaštitu, za fondove zdravstvene zaštite, za nezaposlenost i slično,

Λ premije za osiguranje života i imovine, za osiguravajuće fondove i Λ za penziju ili rentu u penzione fondove.

Ove institucije su s obzirom na redovnost priliva kapitala od velikog znača-ja za funkcionisanje tržišta kapitala, naročito u onim periodima kada tržište zbog permanentno veće tražnje od ponude ispoljava negativne tendencije. Polazeći od tih karakteristika kapital ovih institucija je, s obzirom na njegovu ročnost i kvalitet, od posebne važnosti za sve korisnike kapitala. Dakle, osnov-na osobina ovih učesnika na tržištu kapitala može se izraziti u kvalitetu kapi-tala sa kojim raspolažu i rokom plasmana tako mobilisanog kapitala.

Ono što čini posebnu karakterističnim ove institucije i njihovo učešće na tržištu kapitala je to da, za razliku od drugih finansijskih posrednika, oni na tržištu kapitala nastupaju uglavnom u ulozi investitora, a rede u ulozi korisnika i nikada kao čisti posrednik.

Milorad Pušara

92

Osiguravajuće kompanije su izuzetno veliki igrači i značajni učesnici na tržištu kapitala. One se javljaju kao veliki investitori u dugoročne hartije od vrednosti (obveznice države i njenih organa, obveznice lokalnih organa vlasti, obveznice preduzeća), hipotekarne hartije od vrednosti, preferencijalne i obič-ne akcije. Prilikom investiranja one posebno vode računa o usklađenosti struk-ture svojih plasmana sa strukturom izvora. Zato ove kompanije najviše ulažu u dugoročne obveznice i hipotekarne hartije od vrednosti, dok investicije u akci-je nisu suviše atraktivne pošto uvi finansijski instrumenti nose visok rizik od mogućeg pada cena.

Poslovanje osiguravajućih kompanija je vrlo regulisana oblast definisana posebnim zakonima iz seta zakona za regulisanje rada finansijskih institucija.

Penzioni fondovi u najvećem broju zemalja sa razvijenim finansijskim trži-štima spadaju u red najvećih institucionalnih investitora. Penzioni fondovi do sredstava dolaze iz uplata i doprinosa zaposlenih, poslodavaca i državnih orga-na, ali i kroz sopstvene prihode koje ostvaruju investiranjem u diversifikovane portfolije različitih finansijskih instrumenata. Osnivači penzionih fondova mogu biti različiti, pa s tim u vezi mogu postojati različite vrste ovih institucija: pri-vatni penzioni fondovi i javni ili državni penzioni fondovi. Ovi fondovi najčešće ulažu u hartije od vrednosti sa malim rizikom (državne, municipalne obvezni-ce, obveznice firmi koje su visoku rangirane). Takođe, se pojavljuju i kao inve-stitori u akcije, najčešću u akcije preduzeća u kojima su osiguranici fonda rani-je radili.

3.7. Država i njena uloga na tržištu kapitalaDržava kao učesnik na tržištu kapitala ima posebno mesto i značaj. Ta po-

sebnost proizilazi iz njene specifične uloge u nacionalnoj ekonomiji uopšte, pa samim tim i na tržištu kapitala. Država se kao najveća izvršna vlast, na tržištu kapitala javlja u ulozi:

Λ investitora, Λ korisnik kapitala, Λ regulatora i Λ kontrolora.

Svaka od ovih funkcija utiče u značajnoj meri na uspešno funkcionisanje tržišta kapitala, pri čemu su sve te funkcije države međusobno zavisne i uslo-vljene. Sve ove uloge ne podrazumevaju i posredničku ulogu što takođe pred-stavlja jednu od specifičnosti države kao učesnika na tržištu kapitala.

93


3.7.1. Država kao investitor ili korisnik kapitalaKada je reč o ulozi države kao investitora ili korisnika kapitala, treba istaći

dve specifičnosti koje prate državu u ovoj ulozi. Naime, država se na tržištu kapitala može javiti u ulozi investitora ili korisnika kapirala i istovremeno u obe uloge zajedno, tj. kao investitor i korisnik. Ova dvostruka uloga dodatno uka-zuje na mesto i značaj države u funkcionisanju tržišta kapitala. Druga specifič-nost uloge države na ovom području izražena je u njenoj mogućnosti da i ovu svoju ulogu koja ima dvostruki karakter kombinuje i koristi u realizaciji drugih funkcija, a pre svega u realizaciji funkcije regulatora na tržištu kapitala. Dakle. Država svoju ulogu investitora ili korisnika kapitala, koristi i u regulisanju po-nude i tražnje na tržištu kapitala.

U toni smislu će se država, u slučaju kada je tržište kapitala skupo, prena-pregnuto ili teško, što je posledica daleko veće tražnje od ponude, pojaviti kao investitor i na taj način amortizovati negativne tržišne oscilacije. I obrnuto, u slučaju kada je tržište jeftino ili opušteno, što je posledica daleko veće ponude od tražnje, država će se tako pojaviti na tržištu kapitala u ulozi korisnika i na taj način obezbediti stabilnost u funkcionisanju tržišta kapitala.

3.7.2. Oblici državne regulative na tržištu kapitalaU realizaciji svoje osnovne regulativne uloge na tržištu kapitala država pri-

menjuje razne oblike i forme te regulative. Svi ti oblici bez obzira na formu i sadržinu imaju za cilj postojanje i funkcionisanje stabilnog tržišta kapitala kao osnovnog uslova stabilnih tržišnih odnosa i privređivanja uopšte. To u isto vreme ukazuje na obavezu države da u postupku donošenja i primene svoje regulative ima veliku odgovornost. Zato državna regulativa bez obzira na formu, mora u sebi sadržati određene pozitivne karakteristike i odbrambene mehaniz-me. Najvažnije karakteristike bile bi sledeće:

Λ državna regulativa mora biti objektivna i neutralna što podrazumeva da ona u svojoj aktivnosti ne sme zastupati pojedinačno ničije interese,

Λ državna regulativa mora biti nezavisna i autonomna u svom funkcioni-sanju kako od strane ostalih učesnika na tržištu tako i od same države,

Λ državna regulativa mora biti efikasna.

Polazeći od datih karakteristika državne regulative na tržištu kapitala, a s obzirom na cilj koji se toni regulativom želi postići, najvažniji oblici državne regulative su:1) kvantitativno usmeravanje određenog dela ponude kapitala u prioritetne

i najpovlašćenije privredne sektore ili pak davanje podrške tim sektorima radi ostvarivanja njihovog boljeg boniteta,

Milorad Pušara

94

2) regulisanje pristupa na tržištu kapitala bilo selektivnim pristupom domaćih privrednih subjekata inostranim investitorima ili selektivnim pristupom inostranih privrednih subjekata domaćim investitorima,

3) olakšice u oblasti veće ili manje stope amortizacije za pojedine prioritetne ili neprioritetne sektore,

4) subvencionirane kamate za određene i pojedine sektore,5) fiskalne povlastice za pojedine hartije od vrednosti, ali ne za pojedine

sektore, grane ili privredne subjekte,6) premije za pojedine oblike štednje koja je od posebnog značaja za ostva-

rivanje ciljeva socijalne politike,7) smanjenje tražnje za kapitalom odlukama koje se odnose na smanjenje

budžetskih rashoda kapitalnog karaktera, ili na rashode državnih organa,8) odluke i mere centralne banke kojima se reguliše prerađivačka funkcija

bankarsko-finansijskog sektora, odnosno transformacija novca u kapital,9) zaštita ulagača i korisnika kapitala.

3.7.3. Instrumenti državne regulativeDa bi država svojom regulativnom ulogom postizala postavljene ciljeve,

neophodni su joj odgovarajući instrumenti. Svi ti instrumenti mogu se svrstati u tri osnovne grupe:

a) zakonska regulativa,b) osnivanje i rad odgovarajućih organa i komisija ic) instrumenti zaštite.

a) Zakonska regulativa predstavlja skup zakonskih i podzakonskih akata kojima se regulišu sva pitanja u vezi sa postojanjem i funkcionisanjem tržišta kapitala. Najvažniji instrumenti zakonske regulative su zakoni kojima se ure-duju odnosi kupaca i prodavaca i ostalih učesnika na tržištu kapitala. Najznačajniji su zakoni i zakonski propisi iz oblasti organizovanja i rada svih privrednih su-bjekata, a naročito učesnika na tržištu kapitala; organizovanja i rada bankarsko--finansijskog sektora, posebno banaka; organizovanja i rada berzi efekata i re-gulative koja ureduje ovu oblast; instrumenata centralne banke; instrumenata kojima se regulišu pitanja poreza i taksi.

b) Osnivanje državnih ili od nje ovlašćenih organa i komisija je druga grupa instrumenata putem kojih država ostvaruje svoju regulativnu ulogu na tržištu kapitala. Broj, forma i način osnivanja i rada ovih državnih organa i komisija su različiti od zemlje do zemlje, a ono Što im je zajedničko jeste razlog njihovog osnivanja i cilj koji se putem njih može postići. Od velikog broja ovih organa treba istaći osrgane za nadzor i kontrolu sprovođenja zakonskih i pod-

95


zakonskih propisa, kao i veliki broj organa berzi i drugih učesnika na tržištu, a od komisija svakako Komisiju za hartije od vrednosti.

c) Instrumenti zaštite interesa investitora su takođe značajan deo regu-lative koji ima posebnu ulogu u stvaranju tzv. javnog mnenja i odnosa investi-tora prema kupovini emitovanih efekata. Ovaj instrument je od posebnog značaja u onim nacionalnim ekonomijama u kojima postoje tzv. mlada tržišta kapitala na kojima je tek potrebno zadobiti poverenje ogromnog broja investi-tora.

3.7.4. Uloga države kao kontrolora i revizora na tržištu kapitalaFunkciju kontrolora i revizora na tržištu kapitala, država ostvaruje i realizu-

je kroz veliki i organizovani aparat čija je jedina funkcija preventivna i naknadna kontrola ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija na tržištu kapitala.

Oblici kontrole i revizije su mnogobrojni, a najznačajniji su: Λ kontrola primene svih zakona i podzakonskih propisa kojima se regulišu

ukupni tržišni odnosi i poslovne transakcije na tržištu kapitala, Λ kontrola i nadzor nad radom i funkcionisanjem berzi i njenih organa

preventivno preko berzanskih inspektora i drugih organa, preko ovlašće-nih revizora i drugih nadležnih organa kontrole i revizije,

Λ kontrola portfolija hartija od vrednosti i svih subjekata koji posluju sa tim portfolijima,

Λ kontrola informacija svih vrsta i oblika koje se odnose i tiču rada i funk-cionisanja berze, a naročito onih koje su prezentirane javnosti u formi prospekta ili bilo kojoj drugoj formi.

Iz svega iznetog proizilazi zaključak da je uloga države na tržištu kapitala značajna i po mnogo čemu specifična i različita od uloge svih ostalih učesnika na tržištu kapitala.

3.8. Značaj i funkcije tržišta kapitalaTržište kapitala predstavlja jedan od najvažnijih postulata tržišne privrede.

Ponekad je vrio komplikovano, ćudljivo i teško razumljivo. Zato je bitno pozna-vati njegove osnovne funkcije i uvideti njegov značaj. Smatra se da su osnovne funkcije tržišta kapitala sledeće:

Λ transfer kapitala od subjekata koji imaju viškove (štedne jedinice) ka subjektima koji imaju manjkove (investicione jedinice), dakle povezivanje ponude i tražnje za kapitalom,

Λ prikupljanje kapitala za obezbeđivanje skladnog privrednog i dru-štvenog razvoja jer mnogi projekti u nacionalnoj privredi zahtevaju

Milorad Pušara

96

velika finansijska sredstva koja ne može da obezbedi jedan ili više uče-snika,

Λ funkcija selekcije projekata – u svakoj privredi sredstva su ograničena, a uvek postoji veći broj projekata koji konkurišu za određenu sumu nov-ca pa je cena kapitala koja se formira na tržištu kapitala vrlo značajan parametar koji opredeljuje selekciju i izbor projekata,

Λ kontrola i monitoring – tržište kapitala obezbeđuje da se sredstva ko-riste na najefikasniji i najefektivniji način,

Λ poštovanje ugovorenih obaveza – mehanizam tržišta kapitala je vrlo rigorozan u pogledu preuzetih obaveza za sve učesnike, ono prisiljava sve emitente hartija od vrednosti da izvršavaju svoje ugovorne obaveze,

Λ transfer, deljenje, udruživanje i diversifikacija rizika – udruživanjem većeg broja učesnika i objedinjavanjem više projekata može se postići smanjenje rizika, kao i diversifikacijom plasmana u više različitih oblika finansijskih instrumenata,

Λ stvaranje klime u kojoj se štiti vlasništvo i interesi vlasnika kapitala, na taj način tržište kapitala može posredno doprinositi povećanju kon-kurencije i smanjenju monopola, naročito državnih.

4. DEVIZNO TRŽIŠTE I MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM

Devizno tržište predstavlja deo finansijskog tržišta na kome se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja, usklađuje ponuda i tražnja, utvrđuje devizni kurs u okviru intervencionističkih tačaka i upravlja deviznim nacionalnim re-zervama. Takođe, devizno tržište možemo definisati kao segment finansijskog tržišta na kome dolazi do susretanja ponude i tražnje za devizama. Devize predstavljaju sva potraživanja izražena u inostranim novčanim sredstvima plaćanja odnosno valutama. Na deviznom tržištu se obavljaju poslovi kupopro-daje domaće valute za devize, kupoprodaja jedne vrste deviza za drugu, trgo-vanja kratkoročnim deviznim hartijama od vrednosti, poslovi zaštite od deviznog rizika i niz drugih poslova. Značajnu ulogu u radu ovog tržišta ima centralna banka, koja svojim učešćem može sprovoditi deviznu politiku, održavati stabil-nost deviznog kursa i ostvarivati druge ciljeve ekonomske i kreditno monetar-ne politike. Ona istupa radi:

Λ očuvanja nivoa kursa nacionalne valute, Λ povećanja ponude deviza ukoliko je tražnja veća (tada istupa kao proda-

vac),

97


Λ otkup viška ponude (tada se pojavljuje kao kupac) u cilju uvećanja stalnih deviznih rezervi.

Organizacija deviznog tržišta može biti vrlo različita. Najčešće, ona su sa-stavni delovi tržišta novca, to jest nalaze se u okviru institucije koja ga oličava. U tom smislu možemo govoriti o takozvanom međubankarskom deviznom tržištu. Pored toga, mogu se formirati i kao samostalne institucije. Tada se nazivaju devizne berze. U oba slučaja reč je o organizovanim mestima gde dolazi do organizovanog susretanja kupaca i prodavca, to jest ponude i tražnje deviza. Takođe, u slučaju takve organizacije tačno su definisana pravila poslo-vanja, vreme, učesnici, način plaćanja i isporuke i ostala važna pitanja.

Devizno tržište ima veliki značaj u finansijskom sistemu jedne zemlje. Ono predstavlja vezu nacionalne privrede sa međunarodnim okruženjem. Osnovna svrha postojanja ovog segmenta finansijskog tržišta je između ostalog da omo-gući nesmetano obavljanje međunarodnog platnog prometa i održavanje među-narodne likvidnosti zemlje. Na ovim tržištima, preko cene domaće valute -deviznog kursa najbolje je moguće sagledati efikasnost jedne nacionalne ekonomije. Devizno tržište ima više specifičnosti od drugih segmenata finan-sijskog tržišta i koje mu daju poseban značaj.

Specifičnosti deviznog tržišta: Λ Finansijski instrument koji je predmet trgovine – devize su same po sebi

specifične. Λ Na poslovanje deviznog tržišta utiče veliki broj makroekonomskih fak-

tora, kao Što su: mere ekonomske politike, posebno kreditno monetarne politike, devizne politike, stanja platnog bilansa, nivo privredne aktivno-sti.

Λ Ovo tržište je veoma osetljivo na političke uticaje i poremećaje. Λ Veliki uticaj spoljno-trgovinske politike. Tako npr. mere ograničenja

uvoza ili podizanje, ili smanjivanje carina mogu imati ogroman povratni uticaj na povećanje ili smanjivanje ponude i tražnje za devizama.

Λ Usled velike osetljivosti poslova na ovom segmentu finansijskog tržišta, definišu se rigorozna pravila poslovanja. Ona su vrlo često usklađena između različitih zemalja, kako bi se što više olakšalo poslovanje.

Λ Devizno tržište predstavlja vezu između finansijskih tržišta različitih zemalja. Njegova organizovanost i efikasnost su često ogledalo funkcio-nisanja zakonitosti u jednoj zemlji.

Segmenti deviznog tržišta:1. devizno kreditno – zajmovno i depozitno tržište, gde se susreću ponuda i

potražnja za deviznim kreditima, zajmovima i deviznim depozitima

Milorad Pušara

98

2. valutno tržište – na kome se susreću ponuda i potražnja za efektivom-valutom, odnosno i: važećim novčanicama stranih centralnih banaka

3. devizno tržište – na kome se susreću ponuda i potražnja za devizama, odno-sno potražnja jedne nacionalne ekonomije od druge iskazane u stranim sredstvima plaćanja, a koja se nalazi na računima stranih subjekata u ino-stranstvu,

4. primarno i sekundarno tržište deviznih hartija od vrednosti – na kome se emituju i sekundarno prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja.

Na deviznim tržištima se obavlja više vrsta poslova:1. Davanje i uzimanje međubankarskih deviznih depozita, što spada u red sta-

rijih deviznih poslova. Reč je o poslovima polaganja deviznih depozita kod drugih banaka, sa različitim rokom (dnevno, mesečno ili godišnje) i razli-čitom kamatom.

2. Kupovina i prodaja deviza, koja se realizuje iz različitih motiva, obavljanje međunarodnih plaćanja, održanje likvidnosti, radi ostvarivanja zarade i tome slično. Ovi poslovi mogu biti promptni i terminski..

3. Poslovi u vezi odbrane od deviznog rizika, koji se vezuju za čitav niz finansi-jskih inovacija na svetskim finansijskim tržištima, gde se prvenstveno misli na svop aranžmane, devizne opcije, forvord i fjučers ugovore.

99

GLAVA TREĆA

KARAKTERISTIKA KREDITNIH I NEKREDITNIH POSLOVA U

MEĐUNARODNIM BANKARSKIM ODNOSIMA

1. POJAM KREDITA I ZAJMOVNOG KAPITALAU suštini zajmovnog kapitala (creditor capital) leži tendencija međunarodnog

izravnavanja razlika u snabdevenosti i u potrebama za kapitalom od zemlje do zemlje. Neposredan motiv za međunarodno kretanje kapitala u zajmovnom obliku je razlika u ceni ovog proizvodnog faktora od zemlje do zemlje. Zemlja koja raspolaže viškom kapitala u odnosu na druge proizvodne faktore, pokazi-vaće, po pravilu, i nižu kamatnu stopu na tržištu kapitala u poređenju sa ze-mljama u kojoj je kapital relativno oskudan faktor. Ove razlike u ceni faktora staviće u pokret zajmovni kapital i on će se, po pravilu, kretati u međunarodnim okvirima iz zemlje s nižom kamatnom stopom u pravcu zemlje s višom kama-tnom stopom.

U kretanju zajmovnog kapitala razlikuju se dva oblika: Λ novčani i Λ robni oblik.

U prvom slučaju radi se o transferu kupovne snage u novčanom obliku (novčani transfer), a u drugom slučaju o transferu u robnom obliku (realni transfer). Pored toga, relevantan je i odnos između investiranog kapitala i pro-izvodnje (kapitalni koeficijenti). Ako taj koeficijent označimo sa „k“, a inostra-ni zajam sa „Z“, onda će neto godišnja proizvodnja (prirast proizvodnje) biti:

AP = Z · k”l

I dalje, ako marginalnu sklonost potrošnji označimo sa „c“ možemo doći do prirasta domaće štednje iz investiranog međunarodnog zajma:

ADŠ = Z · k”l · (1 – c).

Milorad Pušara

100

1.1. Značaj kreditaU ekonomskoj i finansijskoj nauci pojam kredita predstavlja privredno-prav-

ni pojam pod kojim se podrazumeva dužničko-poverilački odnos u kome po-verilac ustupa pravo raspolaganja novcem (ili nekim drugim predmetom).

Pojam kredita kao oblika finansijskih ulaganja vezuje se za poverenje koje predstavlja jedan od najvažnijih momenata pri zasnivanju kreditnog odnosa. Naziv kredit potiče od latinske reči creditum, što znači kredit ili zajam odnosno od reči credo, credere što znači verovati, u širem smislu reči pojam kredita se vezuje za pojam uživati kredit u smislu uživanja poslovnog ugleda u određenoj sredini. Kreditni odnos se zasniva između poverioca (davaoca kredita) i dužni-ka (tražioca kredita) u uslovima kada poverilac želi svoja raspoloživa sredstva najcelishodnije iskoristiti, a dužnik ima potrebu za sredstvima da bi finansirao određenu privrednu aktivnost.

U literaturi se često može susresti u mesto pojma kredita, pojam zajma. Treba reći, da i jedan i drugi termin imaju u praksi isto značenje. Međutim, sa teorijskog gledišta kredit predstavlja imovinsko-pravni odnos između poveri-oca i dužnika kojem poverilac svoja novčana sredstva ustupa dužniku na određen vremenski period i pod određenim uslovima. Zajam sa teorijskog gledišta predstavlja pogodbu po kojoj je jedna ugovorna strana spremna ustupiti drugoj ugovornoj strani u vlasništvo određeni iznos novčanih sredstava, a mogu po-zajmiti i pokretne stvari (umesto novčanih sredstava). Korisnik zajma se oba-vezuje da će u ugovorenom roku vratiti određeni iznos sredstava uz određenu kamatu. Prema napred prezentiranom proizilazi da zajam predstavlja samo jedan od oblika kredita. U proteklom periodu, zajam je označavao takav imo-vinsko-pravni odnos putem kojega su se podmirivale potrebe na dua vremenski rok (za osnovna i trajna obrtna sredstva).

1.2. Funkcije kredita1. Funkciju prikupljanja (mobilizacije sredstava)2. Funkciju likvidnosti i stabilnosti proizvodnog procesa3. Funkciju razvoja međunarodnih privrednih odnosa4. Funkciju kontrole privrednih tokova.

(a) Mobilizatorska funkcija kredita predstavlja njegovu istorijsku funkciju. Ova funkcija kredita odnosi se na mobilizaciju svih novčanih sredstava koja su usitnjena (nalaze se u rukama mnogobrojnih vlasnika) i privremeno van proizvodne i prometne funkcije. Funkcija prikupljanja sredstava prepušte-na je bankarskim organizacijama koje vrše prikupljanje slobodnih novčanih sredstava, (1) otvaranjem računa svojim klijentima, (2) obavljanjem finan-

101


sijskih poslova u ime njih, (3) pihvatanjem njihove ušteđevine uz obezbeđe-nje naknade (kamate) za isto i sl.

(b) Uticaj kreditne funkcije na likvidnost preduzeća posebno je izražajan u uslovima sezonskog karaktera proizvodnje, odnosno prodaje.

(c) Kredit kao oblik finansijskog ulaganja ima veoma značajan uticaj i na razvoj međunarodnog privrednog odnosa. Putem kredita pruža se bankarska podrška izvoznicima, u delu obrtnih sredstava, kako bi premostili vremen-ski periodi odgođenih plaćanja (od ulaganja u privredni proces do realiza-cije i naplate istog deviznim prilivom iz inostranstva). Za kredit u izvoznoj privredi je karakteristično da postoji u svim oblicima, od kratkoročnog preko srednjeročnog do dugoročnog kredita.

(d) Kredit ima kontrolnu funkciju u privrednim tokovima jer se preko njega dopunjavaju privredni tokovi novom količinom novca Narodne banke Srbije. Kontrolna funkcija kredita je i u činjenici da privredni subjekti trebaju uze-te kredite otplatiti poslovnim bankama prema utvrđenim rokovima njihovog dospeća. Svaka nedoslednost u izvršavanju preuzetih obaveze od strane privrednih subjekata predstavlja „signal“ poslovnoj banci da su prisutni određeni poremećaji u procesu privređivanja, te da prema istim treba pre-duzeti konkretne mere u cilju zaštite dopunskih izvora finansiranja.

1.3. Klasifikacija kreditaKrediti se po sadržini i formi javljaju u različitim oblicima tako da su i kri-

terijumi njihove podele veoma različiti. Kredite možemo deliti prema sledećim kriterijumima:(1) Prema obliku na:

a) naturalne b) robne, c) novčane.

(2) Prema ekonomskoj nameni na: a) proizvodne, b) potrošačke, c) izvozne, d) uvozne, e) otkupne, f ) sanacione.

(3) Prema upotrebi na: a) kredite za obrtna sredstva, b) kredite za osnovna sredstva.

(4) Prema roku trajanja na: a) kratkoročne,

Milorad Pušara

102

b) srednjeročne, c) dugoročne.

(5) Prema poveriocu na: a) bankarske, b) javne, c) domaće, d) inosimne, e) zadružne.

(6) Prema dužniku na: a) industrijske, b) trgovinske, c) državne, d) komunalne, e) zanatske, f ) zemljoradničke.

(7) Prema vrsti obezbeđenja kredita na: a) lične (personalne), b) pokrivene.

(8) Prema načinu vraćanja na: a) jednokratne, b) obročne ( u ratama), c) amortizacione.

(9) Prema plaćanju kamate na: a) kamatne, b) beskamatne.

(10) Prema upotrebi kredita na: a) opšte, b) namenske.

(11) Prema statistici na: a) odobrene, b) iskorišćene.

(12) Ostale vrste kredita: a) poštanski, b) manipulativni.

Prema procesu obezbeđenja inostranih kredita, razlikujemo:(1) sindicirane kredite (’loan sindicalion’) i(2) klub kredite (club loans’).

103


Sindicirani ili sindikacioni krediti se praktikuju za veće obime kredita, a svrha im je disperzija rizika. Sindicirani aranžman podrazumeva učešće više banaka sa sledećim funkcijama:

Λ banke sa liderskorn menadžerskom ulogom, Λ banke participanti i Λ banke agenti.

Liderske banke imaju ključnu ulogu u kreditnom aranžmanu (organizacija, uslovi i oblici kreditiranja debitora, učešće pojedinih banaka u kreditu i evalu-aciji rizika). Banke participanti obezbeđuju kreditni potencijal za odobravanje kredita. Banke agenti vrše posredničku ulogu u isplati, distribuciji i naplati kredita.

Kad debitori zahtevaju manje sume novca u vidu kredita oni to rešavaju individualno sa pojedinom bankom. Takvi krediti nazivaju se klub krediti. Procedura za ove kredite je uprošćena i kratka i rezultat je međusobnog odno-sa banaka partnera u poslovnoj saradnji. Pored toga obično se koriste u onim slučajevima kad je sindicirani kredit već u pripremi. Zato se ovi krediti mogu koristiti i kao jedna vrsta stabilizatora kreditnog tržišta pošto se koriste odmah i tako ’premošćavaju’ inače duge procedure sindiciranih kredita. Ovi krediti daju se na periode od 15 dana do 3 meseca.

Osnovne karakteristike međunarodnih kredita mogu se svesti na sledeće:(1) kreditni plasmani prolaze granicu države,(2) krediti se obično konvertuju u drugu valutu,(3) krediti se daju na duže rokove uz ’grace’ period,(4) ugovori o kreditima naročito respektuju pravnu stranu (primenu prava i

zakona, volju sudova da akceptiraju),(5) uvažava se jurisdikcija i sposobnost date zemlje da izvršava odluke,(6) poštuju kreditne klauzule u ugovoru koje definišu mesto i metod plaćanja,

i(7) garantuju druga prava banaka učesnica u kreditnom procesu.

Složenost kreditne analize i poslovne procedure međunarodnih kredita, s jedne strane, i nemogućnost tačnog predviđanja budućih ekonomskih, politič-kih i drugih događaja u zemljama debitorima, s druge strane, čine ovaj posao rizičnijim od kreditiranja na domaćem tržištu.

Milorad Pušara

104

2. GLAVNI OBLICI I TOKOVI KRETANJA KAPITALA

Osnovne oblike kapitalnih tokova možemo grupisati po sledećoj strukturi: zajmovi, direktne investicije, zajednička poslovna ulaganja i portfolio investi-cije.

2.1. Direktne investicijeDirektno investiranje može da bude u znaku dva osnovna tipa:

Λ direktno investiranje orijentisano na tražnju („demand-oriented“), Λ direktno investiranje orijentisano na ponudu („supply-oriented“).

Osnovni motiv kod prvog tipa direktnog investiranja je u tome, da se pri-marno snabdeva nacionalno tržište zemlje uvoznice kapitala, dok je kod drugog tipa osnovno eksploatisati lokalne izvore, i cilj da se proizvodnja plasira van zemlje uvoznice kapitala. Pretežna većina spoljnih direktnih investicija u ze-mljama u razvoju je ovog tipa, dok je u razvijenim zemljama, zemljama sa širim unutrašnjim tržištem, više zastupljen prvi tip stranog investiranja.

Kao prednosti direktnih investiranja obično se ističu: unošenje u zemlju uvoznicu kapitala novih tehnoloških postupaka i rešenja, poboljšanje socijalne baze, primanje kapitala iz inostranstva bez fiksnih tereta (kao što je teret kama-ta kod zajmovnog kapitala), izostajanje pritiska na platni bilans zemlje uvozni-ce kapitala (osim za transfer dobiti), te i poboljšanje platnog bilansa kroz po-većanje izvoza ili smanjenje uvoza i dr.

Međutim, i prigovori su ozbiljni; eksploatatorski sadržaji visokog stepena, neravnopravnost u odnosima, i dr. Iz tih razloga, sa strane zemalja u razvoju ispoljava se određena uzdržljivost prema ovom vidu uvoza kapitala. S druge strane, postavljanje restriktivnih uslova u pogledu poslovanja, bitno smanjuje efikasnost i priliv direktnih investicija.

Inače, direktne investicije se smatraju kao tip izvoza kapitala koji na maksi-malno mogući način ekonomizira nacionalnim kapitalom zemlje izvoznice, jer se velikim dijelom oslanja na lokalne izvore finansiranja. Koliko je ovaj proces snažan, može se videti i iz toga, što se direktne investicije često definišu kao „kretanje finansijskog talenta a samo sporedno kao kretanje kapitala“.

Proizilazi, da su direktna inostrana ulaganja jedan od oblika međunarodnih kretanja kapitala, čije dimenzije, pre svega, zavise od ponude iz sektora multi-nacionalnih preduzeća. A motivi ovih kompanija su znatno razuđeniji od onih kojima se obično inspirišu međunarodna kretanja kapitala (obezbeđenje tržišta, obezbeđenje sirovina i energije, dislokacija proizvodnje radi jačanja njene efi-

105


kasnosti, pribavljanje nove tehnologije, eliminisanje nekomercijalnih rizika). Uz to, vlade mnogih zemalja ulaze u međusobnu nelojalnu konkurenciju, pa nude stranim firmama povoljnije uslove poslovanja nego domaćim preduzeći-ma, sve to zajedno čini kompleks direktnih investicija složnim i osetljivim po-dručjem, koje treba ozbiljno i oprezno analizirati i primenjivati.

2.2. Međunarodna zajednička ulaganjaMeđunarodna zajednička poslovna ulaganja („joint international business

ventures“) su tvorevina novijeg razvoja međunarodnog kretanja kapitala, gde razvijene industrijske zemlje nalaze kroz ovu novu formu mogućnost plasiranja kapitala i to u prvom redu privatnih kapitala na način koji će im olakšati da se odluče na plasman, jer ne nose sav rizik plasmana nego ga dele sa zemljom, odnosno sa preduzećem zemlje u kojoj kapital treba da bude plasiran podela rizika. Zato bi se i definicija mogla proširiti na poslovni poduhvat trajnijeg karaktera između različitih deviznih rezidenata na bazi zajedničkog preduze-tništva. Zajednički preduzetnički poduhvat dakle, postaje bitan element čitave koncepcije zajedničkog poslovnog aranžmana,

Elementi ovog oblika međunarodnog kretanja kapitala su sledeći: radi se o međunarodnom ulaganju kod kojega su učesnici u poslu pripadnici dveju raz-ličitih zemalja, dakle, devizni rezidenti različitih nacija (a), ulaganje je zajednič-ko, što znači da oba parametra ulaze u posao od koga očekuju korist, snose rizik zajednički, odnosno dele dobit srazmerno svom ulogu u projektu (b), ulaganje je poslovno, dakle ulaganje u jedan zajednički poslovni poduhvat od koga se očekuje poslovni rezultat, što znači da se radi o preduzetništvu koje je personificirano u dualitetu ličnosti, ali ipak unificirano u jednom jedinstvenom poslu.

Prema preovlađujućim mišljenjima poslovnih struktura, zemlje u razvoju izvlače iz zajedničkih poslovnih ulaganja, u osnovi, sledeće tri koristi:

Λ zajednička poslovna ulaganja podstiču upotrebu lokalnih kapitala u pro-duktivnim poduhvatima, odnosno strani kapital se neće odlučiti na za-jedničko ulaganje ako ne proceni da se radi o produktivnim poduhvatima, a to znači da će i lokalni kapitali, koji se angažuju uz inostrane, morati da se orijentišu prema poduhvatima koji povećavaju efikasnost upotrebe lokalnih resursa (selektivistička uloga koju zajednička ulaganja vrše u ekonomiji zemlje uvoznice kapitala);

Λ zajednička ulaganja doprinose razvijanju znanja, veština i iskustva me-nadžmenta i zaposlenih uz pomoć inostranih partnera iz razvijenih ze-malja;

Λ zajednička ulaganja olakšavaju formaciju unapređenja tehnologije i opre-mljenosti savremenim fondom tehničko-tehnoloških znanja.

Milorad Pušara

106

Zajednička ulaganja imaju tri važne prednosti nad uzimanjem inostranih kredita.

Λ Prva je u tome što kamate, provizije i troškovi zaduživanja i zajmova, koji naročito rastu u vreme inflacionih perioda i finansijskih kriza, predsta-vljaju teško breme za preduzeća i za platni bilans svake zemlje u razvoju.

Λ Druga prednost je u tome, što se, na ovaj način izbegava zaduživanje inostranim kreditima, odnosno povećanje ukupne zaduženosti zemlje.

Λ Treća prednost zajedničkih ulaganja sastoji se u mogućnosti da se zna-čajan deo inostranog kapitala i njegovog oplođavanja ponovo investira u zemlju domaćina, i na taj način neposredno smanji direktni odliv deviza iz nacionalnog deviznog kapaciteta.

2.3. Portfolio investicijePortfolio investicije predstavljaju ulaganja kapitala kroz kupovinu hartija

od vrednosti. U smislu internacionalnog finansiranja, one znače držanje stranih hartija od vrednosti kod domaćih rezidenata. Osnovni cilj portfolio investicija jeste sticanje odgovarajućeg prinosa u vidu kamate ili dividende ili na bazi promene kursa hartija od vrednosti. Za razliku od direktnih investicija, koje idu u pravcu razvijanja i organizovanja poslovne delatnosti u inostranstvu, širenja tržišta i sl., kod portfolio investicija ne postoji takva poslovna nastrojenost, već pre svega motiv zarade, i to po pravilu po osnovu kamate kao fiksnog prinosa i dividende.

Portfolio ulaganja su danas na finansijskim tržištima preovlađujući tip među-narodnog investiranja privatnog kapitala. Ovde je isključivi cilj investitora sti-canje što stabilnijeg dohotka, ali često naglašenog i imanentnog faktora „išče-kivanja“ promene kursa vrednosnih papira.

Kod portfolio investicija, novčani transfer uvek prethodi realnom transferu, i to u celom iznosu investiranja. To znači da se realni transfer u celosti vrši kroz promene u dohotku u procesu njegovog multipliciranja. Pored toga, direktne investicije uvek računaju sa izvesnim ekonomiziranjem kapitalom, odnosno nastoje privući i domaći kapital zemlje uvoznice. Toga kod portfolio investicija nema, tako da one predstavljaju isključivi angažman stranog kapitala.

Ove investicije se, dakle, kreću isključivo poslovnim kanalima i poverenjem publike koja nije u takvoj meri poslovno orijentisana kao direktni investitori koji predstavljaju prave preduzetnike. Portfolio investitori predstavljaju zato mnogo siru publiku i poslovno manje angažovanu kategoriju investitora. Naime, ta kategorija mnogo više polaže na sigurnost plasmana i stabilnost prihoda. Drugi motivi, uglavnom, nisu prisutni.

107


2.4. Ostali oblici međunarodnog finansiranjaIma više i starih i novih i inoviranih oblika i metoda međunarodnog finan-

siranja. Ipak, posebno su interesantna dva: lizing i tzv. BOT model finansiranja.Zanimljivi su i oblici međunarodnih finansiranja pod nazivom build-opera-

te-transfer (BOT) izgradi. koristi i predaj. To je model koji koristi privatne in-vesticije za razvoj infrastrukrute, i koji je tradicionalno u nadležnosti Javnog sektora. Ovde je osnova tzv. projektno finansiranje, koje u stvari znači da zaj-modavci za otplatu zajma više polažu na aktivu projekta i priliv prihoda, nego na druge načine obezbeđenja naplate (garancije, aktiva sponzora projekta i dr.). Sama koncepcija finansiranja je u sledećem: privatna kompanija dobija konce-siju da izgradi i koristi objekat koji bi u nominalnim okolnostima izgradila i koristila država (aerodrom, autoput sa naplatnom rampom, postrojenje za prečišćavanje vode i sl.), s tim da ona preuzima odgovornost za finansiranje projekta, i da po isteku perioda koncesije vlasništvo nad objektom vrati državi. Period koncesije određuje se, pre svega, dužinom vremena koje je potrebno da priliv prihoda od objekta otplati dug kompanije i obezbedi joj razumnu stopu prinosa za njene napore i rizike kojima je izložen.

Ima i drugačijih rešenja u uvom obliku finansiranja. Recimo: BOO (build, own and operate) izgradi, poseduje i koristi, odnosno bez obaveze predaje objekta, BOR (build, operate and renewal of concession) izgradi, koristi i ob-novi koncesiju, BRT ili BLT (build, rent ur lcase and transfer) izgradi, uzmi u zakup ili iznajmi i predaj, BT (build and transfer immediatdv) izgradi i odmah predaj, BTO (build, transfer and operate) izgradi, predaj i koristi, MOT (mu-dernize, own/operate and transfer) modernizuj, poseduj/koristi i predaj, ROO (rehabilitate, own and operate) obnovi, poseduj i koristi, ROT (rehabilitate, own and transfer) obnovi, poseduj i predaj i sl.

Ovi projekti pružaju značajan potencijal za transfer tehnologije i razvoj nacionalnog tržišta kapitala, kao i niz drugih prednosti. Radi toga, većinu BOT projekata prvo identifikuje vlada zemlje domaćina, a on da se putem javnog konkursa traže ponude za realizaciju projekta. Moguće je i da privatna kompa-nija prva identifikuje projekat, a zatim ga predloži vladi zemlje domaćina.

Koncepcija BOT finansiranja (infrastrukturnih projekata) ima određene prednosti za vladu zemlje domaćina:

Λ koristi privatno finansiranje kao novi izvor kapitala. smanjuje javno za-duživanje i direktne troškove. a često poboljšava kreditni rejting zemlje domaćina,

Λ ubrzava se razvoj projekata koji bi inače morali da čekaju i da konkurišu za skromne i ograničene zvanične izvore finansiranja,

Milorad Pušara

108

Λ korišćenje kapitala. inicijative i znanja (know-how) privatnog sektora smanjuje troškove izgradnje projekta, skraćuje rokove i povećava efika-snost korišćenja resursa,

Λ uključivanje iskusnih komercijalnih zajmodavaca obezbeđuje temeljno razmatranje i predstavlja dodatnu garanciju izvodljivosti projekt,

Λ podstiče se razvoj nacionalnih tržišta kapitala i dr.

Pored toga, za razliku od potpune privatizacije, vlada zadržava kontrolu nad strateškim projektima, jer se oni krajem ugovorenog perioda vraćaju javnom sektoru, a i angažuju finansijska sredstva privatnog sektora koja bi inače bila nedostupna za infrastrukturne projekte. Ova dodatna finansijska sredstva omo-gućuju vladi zemlje domaćina da ubrza razvoj važnih projekata na čiju bi rea-lizaciju inače trebalo čekati dok se ne obezbede sredstva iz oskudnih javnih izvora. Najzad, finansijske obaveze u okviru BOT projekata ne javljaju se kao direktne obaveze za vladu zemlje domaćina, što u pojedinim slučajevima može biti od političkog značaja, a može i poboljšati kreditni rejting zemlje. Posebno s toga što ekspertizu i stručnu pomoć za BOT projekte pružaju zainteresovani privatni konsultanti, te i organizacije kao što je UNIDO.

3. NEKREDITNI POSLOVI MEĐUNARODNOG BANKARSKOG SISTEMA

Grupi nekreditnih poslova kojima se savremena banka sve više bavi pripa-daju: (a) poslovi forfetinga: (b) poslovi faktoringa; (c) poslovi lizinga: (d) poslo-vi akceptiranja i avaliranja: (c) poslovi garancija.

3.1. Poslovi forfetingaForfetiranje je oblik finansiranja izvoznih kredita koji se realizuju prodajom

izvoznog potraživanja banci ili specijalizovanoj instituciji uz odbitak odgova-rajućeg fiksnog iznosa a na osnovu prezentovanja dokumenata kojima uvoznik garantuju otplatu duga. Na ovaj način izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit stiče gotovinu, uz određeno umanjenje. Iako je ovaj posao sličan uobičajenom eskontu menica kod komercijalnih banaka, njega karakte-rišu duži rokovi otplate, koji se kreću i do sedam godina i prenos celokupnog rizika dužnikove obaveze na forfetera, odnosno banku ili finansijsku instituciju koja postaje nov poverilac. Iz navedenog razloga forfeter mora pažljivo da oce-ni kreditnu sposobnost uvoznika a za svoje obezbeđenje uobičajeno je da zah-teva i garanciju prvoklasne banke što povlači troškove bankarske provizije. Pošto

109


se forfetiran najčešće ugovara pre zaključenja izvoznog posla, to se trošak forfetiran uključuje u prodajnu cenu izvezene robe. Na taj način operaciju for-fetinga plaća uvoznik ili, najčešće, krajnji potrošač.

Kroz mehanizam forfetiranja ubrzava se obrt kapitala i smanjuju angažova-na sredstva izvoznika, što poboljšava njegovu likvidnost. Na taj način čak i nelikvidne organizacije mogu da izvoze na kredit, jer se ne ispituje njihova kreditna sposobnost, već bonitet vrednosnih papira uvoznika. Izvoznik ovim poslom prebacuje rizik spoljnotrgovinske transakcije na banku ili specijalizo-vanu instituciju čime povećava atraktivnost ovog oblika izvoza. Forfeting, s druge strane,svodi sopstveno učešće izvoznika na najmanju moguću meru i na posredan način smanjuje prednosti usaglašenih uslova za kreditiranje izvoza, na osnovu sporazuma OECD-a, prema kojima je uobičajeno da se obezbedi 15% sopstvenog udela od vrednosti posla.

3.2. Poslovi faktoringaFaktoring predstavlja prenos, odnosno cesiju izvoznikovih potraživanja, na

faktorske kompanije, koje avansiraju sredstva (čak i do 90% vrednosti izvoz prilikom izvoza robe relativno manje vrednosti ili pojedinačnih isporuka. Na taj način se izvoznik kratkoročno kreditira, a preostali iznos daje mu se na ra-spolaganje kada kupac primi robu, uz odbitak kamate i provizije. Ovim vidom kreditiranja se, kao i kod forfetinga, ubrzava obrt kapitala i podržava prodor na nova tržišta, naročito manjih firmi koje nemaju pristup bankarskim kreditima. U ovom slučaju kreditnu podršku dobija faktor, koji se uz to oslanja i na raz-granatu mrežu banaka i filijala u inostranstvu od kojih dobija informacije o kreditnoj sposobnosti kupca.

Ovaj vid kreditiranja je veoma razvijen u anglosaksonskim zemljama. Puni faktoring, ali uz višu proviziju, može da obuhvati i poslove: korespodencije, platnog prometa, naplate duga, knjigovodstva, istraživanja tržišta i sl. Ovo su vrlo značajni izvozni poslovi, naročito za manje kompanije koje zbog oskudice sredstava ili manjeg obima poslovanja ne mogu same dobro obaviti sve nave-dene poslove.

3.3. Poslovi lizingaPoslovi lizinga predstavljaju finansijske transakcije koje se najčešće orga-

nizuju kada sa koristi oprema u zakup. Pri tome poslovni subjekt kome je takva oprema potrebna, a nije u mogućnosti da je plati (uglavnom zbog visoke vre-dnosti), koristi mogućnost da tu opremu iznajmi u zakup na korišćenje. Posrednik u tom posluje po pravilu specijalizovana ustanova koja se bavi poslovima lizin-ga ili u tom poslu posreduje i banka. Plaćanjem zakupnine u formi lizinga ko-

Milorad Pušara

110

risnik opreme u stvari, indirektno otplaćuje deo vrednosti imovine koja je predmet zakupa. Posmatrajući sa finansijskog aspekta, poslovi lizinga doprino-se razvoju tržišta i boljem plasmanu robe, jer se ovim načinom omogućuje korisniku opreme da je lakše pribavi, pošto je sukcesivno otplaćuje kroz troško-ve poslovanja, u formi troškova zakupnine.

U ovim poslovima dolazi do kontakta tri lica: proizvođača opreme, lizing preduzeća i investitora ili zakupca. Najbitniji je odnos između lizing preduzeća ili kompanije i investitora ili zakupca, odnosno zakupoprimca.

U praksi se javljaju dve osnovne vrste lizinga, finansijski i operativni lizing. Kod finansijskog lizinea, ugovoreni rok zakupa se ne može raskinuti, dok se kod operativnog lizinga precizira otkazni rok, što daje mogućnost raskida zakupnog roka i vraćanja opreme uzete u zakup.

Lizing poslovi su vrlo složeni, a često su skuplji od bankarskih kredita. Pri tome, ušteda vlastitog kapitala mora biti dovoljna kompenzacija relativno vi-sokih troškova zakupa. Ovi poslovi ne zahtevaju da se u cilju finansiranja od-ređene investicije prethodno raspolaže potrebnim sredstvima, koje ni banka uvek nije u stanju, a niti spremna da osigura. Ipak, može se reći da se zaista radi o jednoj fleksibilnoj metodi za finansiranje investicija u uslovima tehnološkog dinamizma, i uz savremene tretmane samofinansiranja preduzeća.

Lizing proizvodi više efekata: doprinosi unapređivanju proizvodnog proce-sa, odnosno unapređuje tehnološke sadržaje i postupke; omogućuje bržu za-menu proizvodne opreme, tj. uvođenje modernijih i efikasnijih tehničkih sredstava; omogućuje veću elastičnost u vođenju politike investiranja i finansi-ranja opreme i drugih namena i dr.

3.4. Poslovi akceptiranja i avaliranjaKao i kod drugih nekreditnih poslova, za banku je davanje akcepta i avala

vrsta plasmana u kojima se pojavljuje kao poverilac. Akcept i aval predstavlja-ju oblike jemstva koje banka daje kao garant po osnovi izdatih vrednosnih pa-pira (menica) koje je emitovao komitent banke. Akcept kao jemstvo ima jaču obligaciju za banku, jer je banka akceptant dužna da na prvi poziv imaoca ak-ceptirane hartije izvrši isplatu kao prvi dužnik, a da se naknadno regresira od svog dužnika. Kod datog avala primarnu obavezu za isplatu obaveza po dospe-loj hartiji od vrednosti (menici) ima izdavalac te hartije a tek ako poverilac nije u mogućnosti da naplati od dužnika svoje potraživanje tu obavezu isplaćuje banka, na osnovu datog avala. Poslovi akcepta i avala, koji su sve češći u praksi domicilnih banaka, angažuju na određeni način garantni i kreditni potencijal banke.

111


3.5. Poslovi bankarskih garancijaBankarska garancija predstavlja poseban instrument koji izdaje banka radi

osiguranja plaćanja i radi izvršenja ugovornih obaveza u roku i na način kako je to u ugovoru predviđeno. Bankarska garancija po svom sadržaju i obavezi predviđa da će komitent banke izmiriti sve preuzete obaveze navedene u ga-ranciji prema korisniku garancija, a ukoliko on to ne učini u roku, takvu oba-vezu izvršava banka. Kod bankarske garancije (njenog izdavanja i korišćenja) pojavljuje se više lica: nalogodavac garancije (dužnik); izdavalac garancije (banka garantu: korisnik garancije (poverilac); posrednik garantovanju (kore-spodent banka); izdavalac supergarancije (konfirmirajuća banka odnosno bankasuper garant)

Prema obavezi koja proističe iz garantovanja, izdate garancije od strane banke mogu biti: platežne i činidbene.

4. POJAM I DEFINICIJA INVESTICIONOG BANKARSTVA

Investiciono bankarstvo predstavlja investicione aktivnosti koje banke čine u svoje ime i za svoj račun, a radi svojih poslovnih potreba, kao i investicione usluge u oblasti hartija od vrednosti koje banke pružaju privrednim društvima i stanovništvu.

Jedna druga definicija kaže da se pod investicionim bankarstvom16 najčešće podrazumeva finansijski posrednik na tržištu kapitala, koji obavlja funkcije marketinga i prometa državnim i korporativnim hartijama od vrednosti.

Robert Kuhn17 navodi četiri definicije investicionog bankarstva: Λ Najšira definicija uključuje sve aktivnosti koje pružaju firme sa Wallstreet-a,

od preuzimanja i plasiranja hartija od vrednosti, do pružanja svih finan-sijskih usluga, kao što je osiguranje i usluge posredovanja kod kupopro-daje nekretnina.

Λ Druga definicija obuhvata sve aktivnosti na tržištu hartija od vrednosti od preuzimanja i plasiranja HOV do spajanja i preuzimanja kompanija, upravljanje fondovima i sl.

Λ Treća definicija pod investicionom bankarstvom podrazumeva poslove preuzimanja i plasiranja hartija od vrednosti, merdžere i akvizicije, ali ne podrazumeva venture kapital, upravljanje fondovima, upravljanje rizikom i dr.

16 Dr Živković, A., dr Stankić, R., dr Krstić, B.: Dr Živković, A., dr Stankić, R., dr Krstić, B.: Bankarsko poslovanje i platni promet, str. 275.17 Kuhn, R.: Kuhn, R.: Investment banking: the art and science of ligh steak dealmaking. Harper and Row publishers, New York, 1990.

Milorad Pušara

112

Λ Četvrta definicija obuhvata tradicionalne funkcije, kao što su: preuzima-nje i plasiranje hartija od vrednosti i pružanje brokerskih i dilerskih usluga na sekundarnom tržištu.

Banke svoja sredstva ulažu u akcije, državne zapise garantovane i negaran-tovane obveznice, kao i druge hartije od vrednosti. Ovim poslovima banke obezbeđuju sebi dodatni izvor sredstava tj. prihoda.

Najčešći klasični poslovi investicionih banaka su: Λ Organizovanje emisija HOV Λ Otkup i distribucija IHOV Λ Trgovina HOV Λ Restruktuiranje preduzeća Λ Promena vlasničke strukture preduzeća Λ Konsultantske usluge i dr.

Osim ovih poslova investicione banke upisuju emisije duga u svoje ime i za račun emitenta, kao i pružanju savremenih instrumenata za upravljanje aktivom, upravljanju sredstvima komintenta, obezbeđuju im potrebni kapital, davanju saveta u vezi preuzimanja, spajanjem i reorganizacijama. Banke takođe trguju devizama na raznim tržištima kako bi obezbedile podršku aktivnostima svojih komitenata u hedzingu18 i investiranju.

Banke mogu da preuzmu celokupnu emisiju hartija od vrednosti i da je kasnije prodaju po višoj ceni i tada one pružaju garanciju tj. vrše potpisivanje (underwriting). U tom slučaju banke imaju ulogu dilera, jer preuzimaju emisi-ju i za svoj račun vrše dalju prodaju, čime preuzimaju celokupan rizik prodaje emisije. Kada su u pitanju velike emisije, tada se formira sindikat – udruženje potpisnika, koje može da čini nekoliko investicionih banaka koje garantuju prodaju određene emisije i organizuju prodajnu mrežu.

Investiciona banka se može javiti na tržištu i kao broker. Investicione banke predstavljaju jedne od najmoćnijih učesnika na tržištu, čiju pasivu čine sopstve-na sredstva, a aktivu plasmani na tržištu kapitala.

Investicione banke svoje delatnosti mogu sistematizovati u dvanaest kategorija:19

Λ Javna ponuda obveznica i vlasničkih hartija od vrednosti, Λ Javni promet obveznica i vlasničkih HOV, Λ Privatni plasman obveznica i vlasničkih HOV, Λ Integracija i sticanje kontrolnog paketa akcija i slične operacije, Λ Trgovačko bankarstvo ( ulažu i rizikuju sopstveni kapital), Λ Finansijski konsalting i mišljenja o realnosti operacija,

18 Heedzing (eng. Hedging – ograđivanje). Strategija izbegavanja ili umanjivanja rizika kod Heedzing (eng. Hedging – ograđivanje). Strategija izbegavanja ili umanjivanja rizika kod jedne operacije preuzimanjem drug.19 Kuhn, R.: Investment banking.Kuhn, R.: Investment banking.

113


Λ Naplata i obezbeđenje potraživanja, Λ Upravljanje rizikom, Λ Istraživanje mogućnosti plasmana i analiza njihove sigurnosti, Λ Međunarodni poslovi investicionih banaka, Λ Upravljanje novčanim sredstvima (za potrebe penzionih fondova), Λ Plasman kapitala sa rizikom (ventura kapital).

Investicione banke obavljaju sledeće tri funkcije:20

Λ Investicione banke pružaju podršku kompanijama da realizuju emisiju akcija obveznica na primarnom tržištu kapitala, pri čemu im pružaju ne samo konsultantske usluge već daju i garancije da će određeni obim emisije biti plasiran po unapred utvrđenim uslovima.

Λ Investicione banke obavljaju brokersko-dilerske transakcije na sekundar-nom tržištu kapitala. U svojstvu brokera, investicione banke vrše posre-dničke funkcije, dok kao dileri obavljaju transakcije u svoje ime i za svoj račun, uz preuzimanje odgovarajućeg finansijskog rizika. Znači, investi-cione banke obavljaju dilersko-brokerske transakcije na sekundarnom tržištu kapitala, na kojem dolazi do kupoprodaje ranije emitovanih HOV.

Λ Merčent banke (investicione banke) bave se finansijskim prestruktuiranjem većih firmi, što uključuje obezbeđenje sredstava za privremeno finansi-ranje i ekspertska znanja u vezi sa procenjivanjem kompanija koje treba da budu prestruktuirane.21

U literaturi se može naći sledeća podela funkcionalnih područja investicio-nog bankarstva:

Λ Aktivnosti koje stvaraju prihod i Λ Aktivnosti podrške.

Aktivnosti koje stvaraju prihod obuhvataju: Λ Primarno tržište (akcije kompanija i javno-pravne HOV), Λ Sekundarno tržište (dilerske i brokerske aktivnosti), Λ Trgovanje (špekulacija i arbitraža), Λ Restruktuiranje kompanija (ekspanzija, kontrakcija i vlasništvo), Λ Finansijski inženjering i druge aktivnosti (investicione, menadžment,

savetodavne usluge, merčet bankarstvo, konsalting i ventura kapital).

Aktivnosti podrške uključuju: kliring usluge, istraživanje, interno finansira-nje i informacione usluge.

Za klasifikaciju investicionih banaka koriste se dva osnovna kriterijuma:20 Dr Živković, A., dr Stanković, R., dr Krstić, B.: Dr Živković, A., dr Stanković, R., dr Krstić, B.: Bankarsko poslovanje i platni promet, str. 279.21 Dr Ćirović, M.: Dr Ćirović, M.: Monetarni menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995, str. 8-9.

Milorad Pušara

114

Λ Relativni rang (veličina, reputacija, stručnost menadžmenta, tržišna eksponiranost i klijenti)

Λ Funkcije koje banka pruža.

U Americi se investicione banke grupišu u sledeće grupacije: Λ Najveće investicione banke (Bulge bracet), koje čine: Golden Sachs and

Co. Merril Lunch, Saloman Brothers Inc. i dr. Λ Glavne (major bracket), su velike investicione banke koje nemaju isti

status kao gore navedene, ali nude sve finansijske usluge. U ovu katego-riju spadaju: Bear Stams and CO, Smith Bamey, Kidder Peobody, Paine Welber i dr.

Λ Sporedne (submajor), su uglavnom kompanije iz Njujorka koje su usme-rene određenom segmentu investitora i manjim kompanijama.

Λ Regionalne (regionals), su slične predhodnim, ali se nalaze van Njujorka i pružaju usluge manjim kompanijama.

Λ Buiici (boutiques), su firme koje se specijalizuju za jednu glavnu aktivnost i nekoliko sporednih, zbog ćega ih nazivaju specijalizovanim prodavni-cama.

Tipična organizaciona struktura investicionih banaka ne postoji, već se može oformiti na tri načina:

Λ Ortakluk ( kao što je Goldman Sachs),22

Λ Konglomeratska zajednica kao što je Solomon Brothers), Λ Akcionarsko društvo (kao što je Merril Lynch ).

U Japanu su glavne investicione kuće popularno nazvane „Velika četvorka“ i one su: Nomura, Daiwa, Yamaischi i Nikko

22 http://www.en.wikipedia.org/investmentbankhttp://www.en.wikipedia.org/investmentbank

115

GLAVA ČETVRTA

OBLICI MEĐUBANKARSKE SARADNJE U POSLOVIMA SA INOSTRANSTVOM U

MEĐUNARODNOM BANKARSTVUPoslovi banaka u ekonomskim odnosima sa inostranstvom regulisani su na

osnovu posebnih zakonskih rešenja, određenih međunarodnih pravila i u uput-stvima za rad koje banke dobijaju od centralne monetarne ustanove, kao i u osnivačkim dokumentima banaka.

U Zakonu o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, predviđeno je da Narodna banka daje bankama sledeće vrste ovlašćenja:1. ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa ino-

stranstvom, tzv. veliko ovlašćenje,2. ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa, tzv. srednje ovlašćenje i3. ovlašćenje za obavljanje devizno-valutnih poslova u zemlji, tzv. malo ovla-

šćenje.

Razlike u ovlašćenju banaka izvode se na osnovu određenih kriterijuma i uslova koje banke moraju ispunjavati da bi dobile odgovarajuće ovlašćenje. U tom smislu jedino banke sa velikim ovlašćenjem imaju mogućnost da obavljaju poslove platnog prometa i uspostavljaju kreditne odnose sa inostranstvom. Za razliku od ovih banaka, bankarska organizacija koja dobije ovlašćenje za devi-zno-valutne poslove, odnosno menjačke poslove, može ih obavljati u zemlji sa stranim i domaćim licima, te su, na osnovu, toga ovlašćene za devizne poslove u zemlji. Da bi banka dobila veliko ili srednje ovlašćenje, tj. da obavlja poslove platnog prometa i uspostavlja kreditne odnose sa inostranstvom, mora da is-puni sledeće zahteve:

Λ da je u osnivačkom ugovoru o formiranju banke utvrđena odgovornost članova banke za obaveze koje ona preuzima i određen način izvršenja prava i obaveza članova na osnovu međusobno prihvaćenog oblika od-govornosti;

Λ da je u aktu o osnivanju banke predviđena potreba osnivača da banka koju osnivaju obavlja poslove platnog prometa i kreditne poslove sa ino-stranstvom;

Milorad Pušara

116

Λ da su u osnivačkom aktu i statutu banke predviđeni i utvrđeni: obim potrebnih likvidnih sredstava, mere i odgovornost za održavanje likvi-dnosti banke, kao i postupak kojim se obezbeđuju sredstva za izvršenje obaveza i snošenje rizika. Navedeni elementi treba da ukažu da li banka ispunjava propisane uslove kreditne sposobnosti i likvidnosti;

Λ da banka raspolaže određenim stručnim kadrom za izvršavanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom, podrazumevajući da taj kadar raspolaže određenim nivoima opšteg znanja, posebnih zna-nja, položenim posebnim stručnim ispitom za obavljanje pomenutih poslova sa inostranstvom, kao i iskustvom na tim poslovima;

Λ da banka ispunjava uslove koji se odnose na tehničku i prostornu opre-mljenost za poslove platnog prometa i kreditnih odnosa sa inostranstvom.

Na osnovu tih zahteva Narodna banka procenjuje da li banka koja je pod-nela zahtev ispunjava navedene uslove da bi dobila određeno ovlašćenje. Kada je reč o dobijanju malog ovlašćenja za obavljanje devizno-valutnih poslova, uglavnom su određujući uslovi koji su nužni i za samo konstituisanje banaka i njihov rad.

Osim zakonske regulative, u zemlji koja deflniše uslove i obaveze banaka koje su ovlašćene za obavljanje poslova sa inostranstvom moraju se poštovati i određeni međunarodni uzansi kojima se reguliše ova materija. Reč je o onim uzansima, bankarskim i trgovinskim običajima, koje u vidu jednoobraznih pravila propisuje Međunarodna trgovinska komora, čije je sedište u Parizu. Ova međunarodna organizacija peslovnih ljudi i njihovih organizacija osnovana je 1911. godine u Parizu, radi unapređivanja i razvijanja svetske trgovine i privre-dnog razvoja u celini. Ova organizacija deluje kroz rad komisija (Komisija za akreditive, Komisije za inkaso. Komisije za arbitražu, Komisije za garancije), koje utvrđuju odgovarajuća pravila za međunarodnu trgovinu.

Međunarodna trgovinska komora je 1956 prvi put izdala „Jednoobrazna pravila za inkaso (naplate)“, koja su obavezujuća za sve zemlje koje su ih prihva-tile. Neobavezujućeg karaktera su „Jednoobrazna pravila za ugovorene garan-cije“, koja je Međunarodna trgovinska komora usvojila 1978. godine, zbog unapređivanja poslovanja sa garancijama.

Unificiranjem uslova obavljanja pojedinih poslova u međunarodnom platnom prometu obezbeđuju se važne pretpostavke za racionalizaciju ovih poslova u internacionalnom platnom sistemu i u domaćem platnom prometu.

117


1. KORESPONDENTSKI ODNOSI BANAKAOsnovni oblik saradnje koji ovlašćene banke uspostavljaju sa stranim ban-

kama i finansijskim institucijama odnosi se na održavanje korespondentskih i kontokorentnih odnosa sa bankama u inostranstvu.

Svrha ovih oblika međubankarske saradnje izražava se, pre svega u potrebi ostvarivanja i razvijanja poslova platnog prometa. Uspostavljajući korespodent-ske odnose, banke čine prvi korak ka njihovom boljem i potpunijem poslovnom povezivanju.

Uspostavljanjem saradnje sa stranim bankama, na osnovu korespodentskih odnosa. domaće banke obezbeđuju neophodnu poslovnu informisanost u međunarodnim razmerama a na osnovu nje mogu unapređivati svoje poslova-nje, čime će svojim osnivačima, komitentima pružati dobar stručni servis u pogledu izvršavanja njihovih naloga za plaćanje u inostranstvu i za naplatu njihovih potraživanja iz inostranstva.

Korespodentski odnosi banaka otvaraju mogućnosti i za širu međubankar-sku saradnju u: kreditnim poslovima, deponovanju i ulaganju sredstava, poslo-vima promocije plasmana robe i usluga, poslovima garancija, poslovima devizne arbitraže, i dr.

Da bi se obezbedila efikasnija cirkulacija sredstava u platnom prometu sa inostranstvom, neophodno je da domaća banka koja je ovlašćena za poslove sa inostranstvom ima korespondentsku banku u svakoj zemlji u kojoj njeni osni-vači i komitenti imaju razvijene poslovne odnose. Ukoliko to nije slučaj, domaća banka je upućena na neku korespondentsku banku u trećoj zemlji, da bi obavi-la dati posao, što znatno usporava i poskupljuje izvršenje posla. To je ujedno i razlog što se takvom indirektnom poslu pristupa retko, odnosno to je razlog da banke međusobno imaju razvijene korespodentske odnose sa širokim krugom banaka u velikom broju zemalja sveta. Jedna banka može imati i više korespo-dentskih banaka u istoj zemlji što zavisi od obima i intenziteta poslova sa tom zemljom, vrste i oblika poslovne saradnje sa partnerima i bankama iz te zemlje, zatim od razvijenosti bankarske mreže i njene teritorijalne razuđenosti, od uslova pod kojima se odvija saradnja sa pojedinim bankama i dr.

Domaća banka izborom korespodentske banke nastoji da uspostavi odnose sa onim bankama koje su stekle ugled prvoklasnih banaka u svetu. To su banke koje uživaju međunarodni poslovni ugled i kredibilitet i, kao takve, svojom fi-nansijskom pozicijom pružaju odgovarajuću sigurnost poslovanja. Takve ban-karske institucije uvek imaju razvijenu mrežu poslovnih Jedinca i unutrašnju bankarsku organizaciju, a to omogućava brzo i tačno izvršavanje poverenih poslova u dotičnoj zemlji. Da bi izabrala odgovarajuću korespodentsku banku domaća banka se mora konsultovati sa svojim osnivačima i komitentima o njihovim potrebama i poslovnim interesima u pojedinim zemljama. Razvijenost

Milorad Pušara

118

korespodentskih odnosa sa pojedinim zemljama, a unutar njih i sa pojedinim bankama, uslovljena je pozicijom banaka u društveno-ekonomskim odnosima koje razvija dotična zemlja. Otuda i različita obeležja uspostavljanja saradnje sa bankama zemalja tržišne ekonomije, zatim sa bankama ostalih zemalja kao i sa bankama zemalja u razvoju. Poslovne potrebe domaćih preduzeća i banaka iziskuju nužnost uspostavljanja korespodentskih odnosa sa što širim krugom banaka, uz obavezno prisustvo u svakoj zemlji, pri čemu kriterijum za izbor korespodent-banke treba da bude: solidna ugledna banka, sa odgovarajućim poslovnim referencama i razvijenom organizacionom tehničkom strukturom.

1.1. Postupak uspostavljanja korespodentskih odnosa banakaPostupak za uspostavljanje korespodentskih odnosa pretpostavlja odgova-

rajuću proceduru, formalnog i materijalnog sadržaja, kako bi čin uspostavljanja korespodentskih odnosa bio potvrđen. Obaveštenost domaće banke o poten-cijalnoj korespodentskoj banci nužnija je što domaća banka više želi da razvija kontokorentne odnose sa tom stranom bankom. Otuda je prvi uslov da domaća banka prikupi pouzdane informacije o stranoj banci sa kojom želi da uspostavi korespodentski odnos. Pouzdane informacije omogućavaju domaćoj banci--inicijatoru da u pozivu stranoj banci izrazi želju i potrebu da uspostavi kore-spodentske odnose, pri čemu banka inicijator pruža osnovne podatke u svom poslovanju, obimu i delokrugu rada. Uz inicijativu za uspostavljanje korespo-dentskog odnosa, uobičajeno je da banka inicijator dostavlja i deo svojih ban-karskih dokumenata kao i predlog za dogovoreno utvrđivanje telegrafskog ključa (šifre). Kada banka kojoj je predlog upućen pozitivno odgovori banci inicijatoru, korespodentski odnos između banaka je uspostavljen.

Osnovni podaci koje banke korespodenti međusobno razmenjuju su infor-macije o godini osnivanja banke, osnivačima i komitentima, vlasništvu finan-sijskog i kreditnog potencijala u banci, delokrugu poslovanja banke, korespo-dentima banke u trećim zemljama, i dr.

Poslovi uspostavljanja i održavanja korespodentskih odnosa domaćih i stra-nih banaka obuhvataju:1. poslove u vezi sa šiframa koji podrazumevaju razmenu telefonskih ključeva

i svih izmena sa inostranim korespodentima, šifriranje ulaznih i izlaznih teleksa, evidenciju inobanaka prema ključevima, proveru ispravnosti loro--šifara i prepisku po reklamaciji neispravnih šifara i potpisa;

2. poslove u vezi sa spesimenima ovlašćenih lica gde se podrazumeva razme-na spesimena ovlašćenih potpisa i svih izmena i dopuna sa inostranim ko-respodentima, kao i provera ispravnosti ovlašćenih potpisa na dokumenti-ma iz inostranstva;

119


3. poslovi u vezi sa izveštajima i bilansima podrazumevaju izdavanje polugo-dišnjih i godišnjih bilansa i izveštaja banke, na Engleskom jeziku i razmenu ovih dokumenata sa korespodentima;

4. poslovi u vezi sa tarifama obuhvataju štampanje tarifa i provizija prema inostranstvu l dostavljanje korespodentima banke i primanje tarifa inostra-nih korespodenata, na engleskom jeziku;

5. pribavljanje informacija i davanje informacija o bonitetu preduzeća i do-maćih banaka, kao i inostranih firmi i inobanaka;

6. otvaranje kontokorentnih računa podrazumeva otvaranje nostro-računa kod strane banke u odgovarajućoj valuti.

Poverljiva dokumentacija razmenjena između banaka korespodenata (tele-grafski ključevi-šifre) mora se čuvati na bezbednom mestu i sme biti dostupna samo posebno ovlašćenim licima. Ukoliko u toku trajanja korespodentskih odnosa između banaka dođe do određenih promena u ovlašćenjima, poslovanju i dokumentaciji, banka korespodent kod koje su promene nastale dužna je da obavesti drugu banku korespodenta. Ako banke korespodenti osim svojih glav-nih sedišta žele da uključe i svoja druga poslovna sedišta (poslovne jedinice), kao direktne izvršioce u operativnom poslovanju, tada razmenjuju tačne nazi-ve i adrese predloženih bankarskih jedinica, podatke o tome u koji deo poslo-vanja se uključuju, radi ostvarivanja međubankarskih korespodentskih odnosa.

2. KONTOKORENTNI ODNOSI BANAKAKontokorentni odnosi banaka predstavljaju određeni stepen unapređenja

odnosa u poslovnoj (i između banaka-korespodenata. Kontokorentne odnose domaće banke uspostavljaju sa prvoklasnim korespodentskiin bankama u po-jedinim zemljama u inostranstvu. Kontokorenmi odnos banaka označava nji-hovu saglasnost za otvaranje računa novčanih sredstava, koji omogućava di-rektno obavljanje poslova platnog prometa u inostranstvu sa bankom korespo-dentom, u ovom slučaju kontokorentnom.

Domaća banka prilikom uspostavljanja kontokorentnog odnosa, tj. prilikom otvaranja računa sredstava kod stranih banaka 10 treba da čini prema potreba-ma poslovne aktivnosti svojih osnivača i komitenata, kao i prema kriterijumu racionalnog korišćenja raspoloživih novčanih sredstava. Otuda domaća banka koja je ovlašćena za obavljanje poslova sa inostranstvom treba da postupa zna-tno respektivnije kada otvara račun u inostranstvu, jer mnoštvo računa sa manjim sumama deviznih sredstava uvek znači njihovu delimičnu imobilizaci-ju, ovo tim pre ako takva sredstva nisu ukamaćena kod strane banke kao usme-reni depozit domaće banke.

Milorad Pušara

120

Banke koje imaju otvorene račune kod drugih inostranih banaka nazivaju se direktnim kontokorentima. Otvaranjem manjeg broja računa u inostranstvu banke nastoje da koncentrišu i racionalno koriste svoja raspoloživa sredstva. U ostvarivanju platnog prometa sa inostranstvom banke usmeravaju svoja potra-živanja kao odgovarajući priliv na otvorene račune kod banaka kontokorenata, a sa tih računa uredno izvršavaju sve svoje obaveze u vezi sa plaćanjima (po svim osnovama), kako prema kontokorentima, tako i prema nekontokorentima (indirektnim) korespodentima.

Račun koji domaća banka otvara kod svoga kontokorenta predstavlja za nju nostro-račun, a za banku kod koje je račun otvoren to je loro-račun.

Sredstva domaće banke na računu kod banke kontokorenta u inostranstvu predstavljaju njena devizna sredstva kojima ona slobodno raspolaže i koristi ih u skladu sa interesima svoje poslovne politike, u prvom redu za izvržavanje svih dospelih plaćanja u devizama. Domaća banka može kod iste banke kontoko-renta da otvori više računa u različitim valutama, ukoliko je to uslovljeno po-trebama poslovne aktivnosti komitenata banke i same banke i ukoliko to nije u suprotnosti sa pozitivnim propisima zemlje u kojoj banka kontokorent posluje.

Po osnovu otvorenih računa kod kontokorenata u inostranstvu domaća banka je dužna da u svojoj knjigovodstvenoj evidenciji prikazuje stanje deviznih sredstava i dinamiku promena na računima, kako bi se omogućio uvid u sva plaćanja i naplate sa tih računa. Domaća banka sve promene na svojim deviznim računima registruje na osnovu izvoda sa računa dobijenih od strane banke kontokorenta i na osnovu ostale dokumentacije koja je pratila poslovnu tran-sakciju a što je uticalo na promenu stanja sredstava na računima banke.

Zbog većeg obima platnoprometnih transakcija između banaka kontoko-renta, neophodno je da banke međusobno, najmanje jedanput godišnje, srav-njuju račune i usaglašavaju otvorene stavke i salda na otvorenim računima.

Kontokorentni računi koje domaća banka otvara kod banaka u inostranstvu, trebalo bi, po pravilu, da budu sa pozitivnim saldom, odnosno u aktivi. Međutim, u dogovoru banaka kontokorenata može se urediti da u slučaju kada banka inicijator iz određenih razloga, uslovljenih neravnomernom dinamikom plaća-nja, nema dovoljno sredstava na svom računu, može koristiti interventna krat-koročna kreditna sredstva, koje joj banka kontokorent stavlja na raspolaganje. Ovakve intrvencije banke kontokorenta ima za cilj da se ne usporavaju platno-prometne transakcije između banaka, a može se realizovati uz pretpostavku da to dozvoljavaju propisi iz oblasti kreditnih odnosa jedne i druge zemlje, u ko-jima banke kontokorenti posluju. Ovakva kreditna intervencija, ukoliko jeste sprovodiva, koristi se isključivo kao kratkoročna (od nekoliko do najviše petna-est dana) za potrebe likvidnosti, sa odgovarajućim limitom sredstava i uslovima korišćenja. Odobrena pozajmica se izmiruje iz prvog priliva na deviznom ra-

121


čunu, ili intervencijom banke korisnika pozajmice u popuni računa kod banke kontokorenta, u ovom slučaju poverioca.1) Rizici isporuke

Λ Rizik kupovne snage Λ Sistematični rizik Λ Nesistematični rizik Λ Rizik operativne efikasnosti Λ Supsidijami rizik Λ Tehnološki rizik Λ Rizik prevare Λ Čisti rizik

2) Rizici finansijske revizije Λ Rizik prevare Λ Rizik kontrole Λ Rizik urođenosti Λ Rizik detekcije Λ Čisti rizik

2.1. Identinkacija izloženosti rizikuIdentifikacija izloženosti rizicima bankarskog poslovanja obuhvataju sledeće

bančine resurse:23

1) Fizičke resurse tj. fiksnu aktivu svih tipova i oblika,2) Ljudske resurse tj. zaposlene i njihovu kompetenciju da vrše određene im

poverene zadatke,3) Finansijske resurse tj. kapital, depozite, kreditore i kolateral,4) Naturalne resurse tj. vodu, energiju i druge korisne resurse,5) Neopipljive resurse tj. telekomunikacije, pouzdane i poverljive politike, pro-

tivpožarne usluge itd.

Svi bančini resursi, na kojima može doći do štete ili gubitka, mogu se sa aspekta izloženosti riziku klasifikovati u tri grupe:1) Direktna izloženost riziku (tu spadaju štete nastale direktno na imovini ban-

ke i koje mogu biti parcijalne i totalne i u njih potpadaju vatra, eksplozija, transportni rizici, oštećena ili uništena aktiva, interni ili eksterni kriminal, prirodne neprilike itd.)

2) Indirektna izloženost riziku (tu spadaju događaji koji bi mogli prouzrokova-ti gubitak zarade ili povećane troškove koje nastaju operativnim poslovanjem)

23 Ibidem, str. 19.Ibidem, str. 19.

Milorad Pušara

122

3) Izloženost riziku preko odgovornosti za treća lica (tu spadaju namerne ili nenamerne nepravde nanete trećim licima, suprotstavljanje nepravdama u društvu itd.)

3. SUŠTINA KREDITNOG RIZIKA Smatra se da je rizik sastavni deo svakog normalnog ili prosečnog kreditnog

posla. Iz tog razloga banka je u obavezi da preventivno izvrši analizu poslovanja zajmotražioca.

Kreditni rizik banke24 podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotra-žioca da odobreni ili iskorišćeni kredit vrati banci.

Kreditni rizik ili kvalitet kreditnog portfolia banke zavisi od dve vrste faktora:25

1) Egzogenih faktora ( stanje ekonomije, prirodne okolnosti),2) Endogenih faktora (faktori unutar organizacije, poslovna politika, poslovna

filozofija)

Na osnovu ovakve postavke problema, kreditni rizik može se izraziti sledećom funkcijom:

Kreditni rizik = f(interni faktori, eksterni faktori)

Ključna uloga analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca, bez ob-zira da li je to pojedinac ili kompanija, jeste u tome da se unapred tj. pre zaklju-čenja ugovora o kreditu što preciznije utvrdi:

Λ Da li je zajmotražioc sposoban da vrati kredit koji namerava da uzme, odnosno da li će biti sposoban da vrati kredit kada dospeva.

Λ Da li je zajmotražilac spreman da vrati kredit koji namerava da uzme tj. da li je spreman da ga vrati kada kredit dospeva.

Definicija kreditne sposobnosti bi mogla glasiti: Mogućnost uzimanja, ko-rišćenja i vraćanja kredita pod ugovorenim uslovima kreditiranja.26

Pre nego odobri kredit klijentu banka se mora zaštititi od više vrsta rizika od kojih su tri najznačajniji:

Λ Moralni rizik ili karakter (Character) Λ Poslovni rizik ili kapacitet (Capacity) Λ Rizik vlasništva ili kapital (Capital).

24 Dr Ćurčić, U.: Dr Ćurčić, U.: Bankarski portfolio menadžment, str. 424.25 Sinkey Joseph: Sinkey Joseph: Comercial bank financial management in the financial services industry, str. 492.26 Jurković, P.: Jurković, P.: Razvojna i kreditna sposobnost investitora, str. 206.

123


Moralni rizik ili karakter se vezuje za lične osobine zajmotražioca, njegov poslovni ugled i karakteristike menadžmenta preduzeća čiji je vlasnik ili njime samo upravlja.

Poslovni rizik se vezuje za kapacitet kompanije zajmotražioca i može se dvostruk shvatiti, kao proizvodno tehnički kapacitet i kao finansijski kapacitet.

Poslovni rizik ili kapacitet se čest pokriva kolateralom (Collateral) što uslo-vljava smanjenje poslovnog rizika na kritičnim tačkama.

Rizik vlasništva se vezuje za kapital zajmotražioca, i ova vrsta rizika dolazi do izražaja prilikom korišćenja hipotekarnih kredita.

3.1. Vrste i funkcije kreditnog rizikaU osnovi postoje dve vrste kreditnog rizika:

Λ Jedna je vezana za povratak glavnice ili rate glavnog duga, Λ Druga je vezana za plaćanje kamate kao prinosa na plasirana sredstva.

Vezano za prvi slučaj, situacija koja može nastati ogleda se u nedostatku volje ili nedostatku sredstava da se isplati dospela obaveza tj. rata kredita.

U drugom slučaju situacija je ista ili slična u zavisnosti od ugovorene kama-tne stope.27

Još jedna podela koja je u prethodnom tekstu navedena, a odnosi se na fak-tore koji imaju uticaj na visinu kreditnog rizika su:

Λ Egzogeni faktori i Λ Endogeni faktori.

U egzogene faktore (eksterne) spadaju državna regulative u privredi, priro-dne nesreće i katastrofe. Postoji međuzavisnost nivoa ekonomske aktivnosti i pojave gubitka na kreditima.

Ako ekonomska aktivnost ima tendenciju rasta, korisnicima kredita biće lakše da ostvaruju profit, a samim time i da vraćaju uzeti kredit, što dovodi do zaključka da će i gubici na kreditima biti mali.

Ukoliko nivo ekonomske aktivnosti bude opadao, korisnici kredita će da imaju smanjeni obim poslovanja, što će dovesti do smanjenog profita, a to do-vodi do povećanog kreditnog rizika jer korisnici kredita ne mogu da namire kreditne obaveze.

Endogeni (interni) faktori, su faktori na koje banka može da utiče, a reflek-tuju se u ponašanju menadžmenta u pogledu preuzimanja kreditnog rizika.

Ključne determinante kreditnog rizika su: Λ Obim kredita Λ Kreditna politika

27 Ugovorena kamatna stopa može biti fi ksna ili promenjiva.Ugovorena kamatna stopa može biti fiksna ili promenjiva.

Milorad Pušara

124

Λ Kreditni miks.

Ako obim kredita raste, raste i kreditni rizik. Kreditna politika se proverava koeficijentom odnosa ukupnih kredita prema ukupnoj aktivi. Veći koeficijent pokazuje veću agresivnost kreditne politike banke, a posledica je veći gubitak u kreditnom portfoliu.

Kreditni miks se meri odnosom učešća komercijalnih i industrijskih kredita prema ukupnim kreditima. Ako je veća koncentracija na ove kredite, veća je i mogućnost kreditnih gubitaka.

Iz razloga nemogućnosti banaka da učestvuju i imaju kontrolu nad eksternim faktorima to se fokus menadžmenta banke zadržava na internim faktorima.

3.2. Upravljanje kreditnim rizikomSuština upravljanja rizikom je u tome, da se svestranom stručnom analizom

i ocenom investicionog projekta rizik ublaži, odnosno da se uticaj elemenata neizvesnosti locira i svede u prihvatljive granice.

Ono što je bitno u svakoj kreditnoj analizi jeste da se kredit odobrava sada, a da treba biti vraćen u budućem periodu. Iz tog razloga kreditna analiza skoro u svim bankama sastoji se od nekoliko aktivnosti:28

Λ Prikupljanje podataka i informacija, na kojima će se zasnivati kreditna procena sposobnosti zajmotražioca.

Λ Priprema i analiza sakupljenih podataka i informacija. Λ Ocena relevantnosti podataka i informacija za njihovo korišćenje za

projekcije budućeg poslovanja zajmotražioca.

Nakon ove faze vrši se ocena kreditne sposobnosti zajmoprimca. Ocena se donosi nakon analize kreditne sposobnosti koja je u literature poznata pod nazivom pet kreditnih elemenata „5 Cs of credit“:

1. „Character“ – karakteristike tražioca kredita2. „Capacity“ – veličina njegovog kapaciteta ili sposobnost plaćanja,3. „Capital“ – veličina njegovog kapitala ili bogatstvo dužnika,4. „Collateral“ – uslovi obezbeđenja kredita,5. „Conditions“ – uslovi njegovog poslovanja.

Veze i karakteristike navedenih faktora „5 Cs of credit“ sa vrstama kreditnog rizika prikazuje sl2deća tabela:

28 Dr Ćurčić, U: Dr Ćurčić, U: Bankarski portfolio menadžment, str. 442.

125


Tabela 1.„5 CS of credit“ Vrste kreditnog rizikaKarakterKapacitetKapitalKolateralUslovi

Moralni rizikPoslovni rizikImovinski rizikRizik zalogeTržišni rizik

1. „Character“ (karakter), koji izražava verovatnoću da ce zajmotražilac u bu-dućnosti odgovornosti preuzetoj obavezi. Sud o karakteru donosi se na osnovu njegove likvidnosti, rentabilnosti, akumulativnosti.

2. „Capacity“ (kapacitet) izražava subjektivnu procenu proizvodne i prodaj-ne sposobnost zajmotražioca. Predstavlja izraz poslovne efikasnosti.3. „Capital“ (kapital) kao opšte finansijsko stanje zajmotražioca koje se meri

brojnim koeficijentima. Kapital predstavlja njegova raspoloživa sredstva. Kapital je najpoželjniji uslov za odobravanje kredita.

4. „Collateral“ (pokriće) predstavljaju sredstva obezbeđenja koja mogu biti zaloga za vraćanje kredita.

5. „Conditions“ (kondicija) predstavlja opšte uslove kao što su uticaji konjunk-turnih kretanja i drugih ekonomskih trendova na privrednog subjekta da odgovori obavezama.

Sagledavanje ovih elemenata poslovnog rizika na svaki kreditni zahtev se utvrđuju u skladu sa iskustvom i interesima banke. Kvantifikacije kontrole ri-zika se zatim vrše primenom finansijskih koeficijenata u okviru kriterijuma kreditne sposobnosti.

Pored „5 C“ u praksi se koriste i akronomi CAMPARI i PARSAR da bi ban-kari lako zapamtili na koje elemente treba obratiti pažnju prilikom ocene tra-žioca kredita.C – Character (karakter zajmotražioca) P – PurposeA – Amaunt (iznos) A – AmauntM – Means (svrha) R – Reason (razlog)A – Accountability (sposobnost) S – Source of repayments/securityR – Risk (rizik) R – RiskI – Insurance (obezbeđenje)

Da bi se kreditni rizici suzbili i predupredili u pojedinim zemljama postoji praksa intervencije centralne banke prema poslovnim bankama da vrše kon-centraciju svojih kredita.

Suština analize je dobijanje što pouzdanijih odgovora na pitanja:29

Λ Da li će zajmotražilac moći da izvrši svoje obaveze kako dug dospeva?

29 Dr Ćurčić, U.: Dr Ćurčić, U.: Bankarski portfolio menadžment, str. _____

Milorad Pušara

126

Λ Da li su realna i likvidna njegova potraživanja? Λ Da li zajmotražilac postiže zadovoljavajući obim prodaje? Λ Da li zajmotražilac zarađuje realnu stopu prinosa na obim prodaje Λ Do koje granice se može umanjivati stopa profita zajmotražioca, a da se

________ ne ugrozi njegova sposobnost da redovno servisira svoje oba-veze

Λ Koliko će se u slučaju bankrotstva smanjiti aktiva zajmotražioca Λ Da li je finansijsko stanje zajmotražioca _______________________________

Kreditni menadžeri moraju poznavati uslove u kojima posluju zajmotraži-oci, kao i njihove planove i perspektivu razvoja. Takođe, kreditor treba da po-znaje uticaj sredine, međunarodne konkurencije i zakona i propisa koji se od-nose na poslovanje zajmotražioca.

U praksi američkog bankarstva, u analizu kreditne sposobnosti zajmotraži-oce obično se uključuje „five Cs of credit“ koji su navedeni u prethodnom te-kstu.

Prva tri koja će biti navedena su od velike važnosti, dok druga dva upotpu-njuju sliku koju su predstavila prva tri.

Karakter zajmotražiocaIzraz karakter se ne treba shvatati doslovno, već ga treba shvatiti kao „ka-

rakteristike zajmotražioca“ koje polaze od opisivanja ličnih osobina zajmotra-žioca, stavljajući u fokus njegovu spremnost da vrati kredit pod ugovorenim uslovima.

Najpogodnije elemente i indikatore za ocenjivanje karaktera zajmotražioca u smislu njegovih ličnih osobina i poslovnog ugleda preporučuje R. Bartels, a ti elementi su:

Λ Odgovornost (osobine ličnosti menadžera), Λ Integritet (poslovna iskustva sa zajmotražiocem), Λ Tačnost (blagovremenost izmirenja obaveza ), Λ Doslednost (tanje poslovnih knjiga).

Pod izrazom karakter žele se otkriti osobine preduzeća kao što su poslovna reputacija, pripadnost i pravni status.

Informacije o poslovnoj reputaciji se dobijaju iz neposrednih intervjua sa menadžerima preduzeća, uvidom u poslovne knjige i intervjuom sa najvažnijim poslovnim partnerima.

Pripadnost vrsti delatnosti, delatnosti kao determinanta karaktera kreditne sposobnosti zajmotražioca, ima za svrhu da omogući realnu komparaciju od-ređenih parametara sa drugim preduzećima iste grupacije, grane ili oblasti.

127


Prilikom pojave novog, do tada nepoznatog zajmotražioca, nužno je utvr-diti svojinski karakter odnosno interni i eksterni pravni status.

Kapacitet zajmotražiocaKapacitet zajmotražioca podrazumeva njegovu sposobnost da otplaćuje

odobreni kredit Pojedini autori kapacitet zajmotražioca posmatraju dvoznačno kao proizvodni kapacitet i kao finansijski kapacitet. Međutim veći broj autora, kapacitet definišu kao neto tok gotovine (net cash flow), iz razloga jer banku najviše interesuje da zajmoprimac ima pozitivan neto tok gotovine tj. da li će moći da u budućem periodu ostvariti dovoljno prihoda da redovno servisira dug.

Zajmoprimac može banci vratiti dug iz sledećih izvora:30

Λ Ostvarene dobiti, Λ Prihoda ostvarenih prodajom aktive, Λ Prihodom ostvarenim prodajom deonica, Λ Sredstva dobijena od drugih kreditora.

Za analizu kapaciteta preduzeća, kao faktora kreditne sposobnosti, važno je obezbediti o budućem poslovanju.

Kapital zajmotražiocaKapital zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva finan-

sijsku vrednost komitenta, odnosno njegove firme, i meri se kao neto vrednost imovine vlasnika, a dobija se kao razlika ukupnih sredstava (aktive) i ukupnih obaveza (pasive).

Kapital pokazuje akumulirano bogatstvo i u određenom stepenu pokazuje uspešnost zajmotražioca u prošlosti.

Imovina zajmotražioca31 je gornja granica visine kredita, a ujedno i garant vraćanja kredita.

Uslovi obezbeđenja kreditaObezbeđenje kredita ima za cilj da pokrije slabosti u kreditnoj sposobnosti

zajmotražioca. Kolateral se može odnositi na bilo koja pogodna sredstva u aktivi, kojima zajmotražilac raspolaže.

Slabosti u kreditnoj sposobnosti mogu biti izražene kao: Λ Nedovoljna raspoloživost kapitala, Λ Nedovoljan finansijski kapacitet ili Λ Nedovoljne konjunkturne situacije.

30 Dr Ćurčić, U.: Dr Ćurčić, U.: Bankarski portfolio menadžment, str. 448.31 Ovde se misli na tržišnu vrednost imovine a ne knjigovodstvenu zbog obazrivosti.Ovde se misli na tržišnu vrednost imovine a ne knjigovodstvenu zbog obazrivosti.

Milorad Pušara

128

Uslovi poslovanja zajmotražiocaUslovi poslovanja su faktor kreditne sposobnosti koji se prevashodno odno-

si na ekonomsku sredinu u kojoj preduzeće posluje. Za potrebe ocene kreditne sposobnosti vrši se analiza budućih uslova poslovanja zajmotražioca. Što je period vraćanja kredita duži to je mogućnost sagledavanja budućih trendova tržišnih kretanja manja.

Gore predočene metode ocene kreditne sposobnosti su odgovarajuće kada je u pitanju kratkoročni kredit, kada su u pitanju dugoročni krediti ove metode su nedovoljne, te se koriste dodatne, nove, sveobuhvatne i prihvatljivije.

Metode za procenu sposobnosti vraćanja dugoročno kredita, odnosno ra-spoloživosti sredstava za vraćanje dugoročnog kredita su:

Λ Bankarski koncept toka gotovine ( FATSATL),32

Λ Izveštaj toku gotovine, izvorima, i korišćenju metoda „cash flow“, Λ Koncept pokrića celog perioda otplate kredita.

Metoda FATSATL je pristup koji posmatra generisanje sredstava putem zarade i raspoloživih sredstava za servisiranje dodatnog duga, što se i može predstaviti formulom:

FATSATL = (ATX + NNC) – D – FX – (CNLTD – AOB) – ΔINT –WCGde je: ATX – zarada posle poreza NCC – negotovinski troškovi D – dividende FX – izdaci za fiksni kapital (CMLTD–AOB) – tekuća dospeća dugoročnog duga koja su već u knjigama ΔINT – kamata na novi kredit ΔWC – povećanje obrtnog kapitala

Za izbor pojedinačnog projekta treba imati u vidu sledeće grupe kriterija: Λ Marketing kriterijumi, Λ Tehnički kriterijumi, Λ Finansijski kriterijumi.

Marketing kriterijumi polaze od potreba kupaca i potrošača budućih proi-zvoda i usluga koji su projektom definisani. Pored fizičkih karakteristika proi-zvoda i usluga i njegove upotrebne vrednosti, jako su bitni kanali prodaje i predviđena cena.

Među najvažnije tehničke kriterijume spadaju vrsta tehnologije i njena kon-cepcija.

Finansijski kriterijum se može izraziti preko koncepta toka gotovine, a koji se može prikazati relacijom:

32 Fundus Available To Service Additional Term LoansFundus Available To Service Additional Term Loans

129


Neto profit + depresijacija – porast potraživanja – porast zaliha + porast dugovanja = tok gotovine

Λ Proces toka gotovine može se predstaviti kao sistem cirkulacije i trans-formacije jednog oblika sredstava u drugi, polazeći od gotovine završavajući naplatom, a cilj je ostvariti pozitivan neto tok gotovine, kako bi se pod-mirile obaveze prema otplatama kredita.

Λ Koncept pokrića celog perioda otplate kredita je pristup koji uzima u obzir ukupan dugoročni dug dužnika, dodajući mu odgovarajuće troško-ve finansiranja i deleći dobijeni iznos merama toka gotovine.

Λ Dobijeni iznos je indikacija broja godina da se otplati dug.

4. UPRAVLJANJE RIZIKOM MEĐUNARODNOG KREDITA

Međunarodni krediti mogu se podeliti po osnovu više kriterijuma: Λ Prema poreklu – izvoru sredstava, Λ Prema davaocima kredita ( međunarodne finansijske institucije, banke), Λ Prema ročnosti (kratkoročne, srednjeročne, dugoročne), Λ Prema nameni (finansijski, robni).

Osnovna podela međunarodnih kredita se svodi na: Λ Državni krediti, Λ Krediti privatnog sektora.

Svi inostrani devizni krediti se uzimaju da bi popunile ili povećale devizne rezerve zemlje koja ih je uzela.

Krediti privatnom sektoru se dele na kredite za finansiranje promena roba i krediti za finansiranje mnogih drugih projekata.

Prema procesu obezbeđenja inostranih kredita, razlikujemo: Λ Sindicirane kredite i Λ Klub kredite.

Sindicirani krediti se praktikuju za kredite većeg obima, a cilj im je da više finansijskih institucija33 preuzme samo jedan manji deo rizika. Ovaj se proces zove i disperzija kredita.

Kada debitori traže manje novčane sume u vidu kredit, oni se rešavaju indi-vidualno sa pojedinom bankom i takvi krediti se zovu klub krediti. Ovi krediti se često koriste u slučajevima kada je sindicirani kredit u pripremi.

33 Postoje sindicirani krediti u kojima participira i po 2.000 i više fi nansijera.Postoje sindicirani krediti u kojima participira i po 2.000 i više finansijera.

Milorad Pušara

130

Poslovanje međunarodnim kreditima je samo po sebi komplikovanije nego kreditiranje na domaćem tržištu, a samim time i rizičniji.

Osnovne karakteristike ovih kredita su: Λ Kreditni plasmani prelaze granicu države, Λ Krediti se obično pretvaraju u drugu valutu, Λ Krediti se daju na duže vreme uz „grace“ period, Λ Ugovori o kreditima obično respektuju pravnu stranu, Λ Uvažava se nadležnost zemlje domaćina u izvršavaju odluke, Λ Poštuju kreditne klauzule u ugovoru koje definišu mesto i metod plaćanja, Λ Garantuju druga prava banaka učesnica u kreditnom poslu.

5. UPRAVLJANJE RIZIKOM HOV-aDeo svoga raspoloživog kapitala, poslovne banke ulažu u hartije od vredno-

sti. Cilj ovih plasmana je ostvarivanja prihoda od privremeno slobodnih sred-stava.

Potrebno je napraviti razliku između portfolija hartija od vrednosti kod investicionih banaka i portfolija hartija od vrednosti poslovnih banaka. Kod prvih se sav kapital ulaze u hartije od vrednosti, jer su to specijalizovane finan-sijske institucije koje su potpuno vezane za tržišne operacije sa hartijama od vrednosti, a kod poslovnih banaka samo jedan deo finansijskih sredstava koja su trenutno slobodna i kojima se u isto vreme vrši disperzija portfolija.

U razvijenim tržišnim privredama banke polaze od tri osnovna cilja:1) Sigurnost,2) Likvidnost,3) Prihod.

Optimizacijom obima i strukture ovih plasmana omogućava bankama od-ržavanje neophodnog stepena likvidnosti, ograničavanje rizika i ostvarivanje prihoda.

Za razliku od investicionih banaka, poslovne banke veći deo svojih plasma-na ulažu u kredite, jer kreditni odnosi banci donose veće prihode nego plasma-ni u hartije od vrednosti.

Ulaganjem poslovnih banaka u sigurne hartije od vrednosti postiže se opti-mizacija kreditnog potencijala i održavaju zadovoljavajući kvalitet svoje aktive.

Dimenzije rizika hartija od vrednostiUlaganja u hartije od vrednosti se smatraju relativno sigurnim, naročito

obveznice državnih organa i institucija. Postoje situacije kada su ulaganja u

131


hartije od vrednosti u nekoj meri nesigurna. Ta nesigurnost se u suštini poja-vljuje u nestabilnim tržištima.

Poslovima kupoprodaje deonica se na tržištu hartija od vrednosti bave in-stitucionalni investitori, i oni se svakodnevno susreću sa četiri bazična tipa ri-zika kao što su:

Λ Poslovni rizik (business risk) Λ Tržišni rizik (market risk) Λ Kamatni rizik (interest rate risk) Λ Devizni rizik (currency risk).

Poslovni rizik se odnosi na prisutnost eventualnog pada zarada, dividendi ili usporavanja rasta.

Tržišni rizik znači suočavanje sa padom cena deonica i gubicima povezanim sa padom cena deonica.

Kamatni rizik ima najveći uticaj na kamatno osetljive deonice kao što su korisnici i banke. Rizik se ogleda u tome da povećanjem kamatne stope opada nivo profita, a opadanje profita vodi u može vrednovanje kompanija tj. cena deonica.

Postoje dva tipa valutnih rizika, jedan je povezan sa stranom valutom, a drugi je inflatorni lirik.

Aktivnosti kupoprodaje hartija od vrednosti na berzi prate se pomoću ne-koliko glavnih indeksa aktivnosti, kao što su:

Λ Dow Jones indeksi Λ The Standard & Poor’s 500 indeks, i Λ The New York Stock Exchange Composite indeks

Poznati su i drugi indeksi kao što su: American Stock Exchange koji meri izvršenje preko 800 kompanija pomoću The Amex indeksa, poznat je takođe i the NASDAQ34 indeks

Rangiranje boniteta izdavaoca hartijaInvestitor koji hoće da uloži svoj novac u hartije od vrednosti neke kompa-

nije, mora imati više informacija nego što nudi Dow Jones Indeks i drugi indi-katori aktivnosti na berzi. Potrebno je znati i šta drugi investitori misle i plani-raju.

Neke od potrebnih informacija može se dobiti u informativnim pregledima koje izdaju berze kao glasilo koje izdaje Njujorška berza, The Wall Street Journal, svaki dan objavljuje razne podatke o kompanijama, posebno o ostvarenom

34 National Market System Composite Index – NASDAQ (National Association of Securities National Market System Composite Index – NASDAQ (National Association of Securities Dealers Automated Quotations).

Milorad Pušara

132

profitu ili o najavama dividend. Izvod o zaradama „Digest of Eaming“ je u stva-ri izvod o profitima kompanija koji se objavljuju četiri puta godišnje.

Investiranje sredstava u obveznice je izloženo nekoliko vrsta rizika: Λ Rizik kamatne stope Λ Rizik reinvestiranja Λ Kreditni rizik Λ Rizik prevremene naplate Λ Inflacioni rizik Λ Rizik deviznog kursa Λ Rizik likvidnosti.

Kupac hartija od vrednosti može se preventivno zaštititi od rizika tako što će saznati nešto više o emitentima h+hartija, čiji poslovni rejting daje određeni stepen sigurnosti da će ta hartija biti isplaćena. Za takve informacije koristi se tzv. rejting sistem obveznica.

Rejting predstavlja ocenu sposobnosti i mogućnosti izdavaoca da isplaćuje svoje obaveze po osnovu hartija od vrednosti.35

Vodeće svetske rejting organizacije su: „Moody’s Investor Services“, „Standard & Poor’s Corporation“, „Bank Watch“, i dr. U svetu postoji ukupno 43 rejting organizacije. Svaka rejting organizacija ima svoj „kod“ tj. način obeležavanja rejting hartija od vrednosti. Zajedničko im je da za rejting uzimaju slova. U tabeli dat je uporedni pregled rejting sistema obveznica.

Moody’s Standard & Poor’s Bank Watch KvalitetAaaAaABaaBaBCaaCaB

AAAAAABAABABCAACAB

AA/BBB/CCC/DDD/EE

Najveći kvalitetVisok kvalitetViši srednji kvalitetSrednji kvalitetNiži srednji kvalitetLoš kvalitetVisoko špekulativniVrlo loš kvalitetRizičan

5.1. Strategija upravljanja portfolio rizicimaKao što je navedeno u prethodnom tekstu portfolio hartija od vrednosti je

izložen kreditnom riziku, riziku kamatne stope i riziku likvidnosti.

35 National Market System Composite Index – NASDAQ (National Association of Securities National Market System Composite Index – NASDAQ (National Association of Securities Deaters Automated Quotations).

133


Kod hartija od vrednosti kreditni rizik je sveden na minimum, tako da egzi-stiraju rizik kamatne stope i rizik likvidnosti.

Za menadžment banke je jako bitno da izvrši komponovanje strukture por-tfolija hartija od vrednosti, i da posebnu pažnju obrati na:

Λ Kvalitet hartija od vrednosti Λ Gransku strukturu odnosno diversifikovanost HOV Λ Ročnu strukturu HOV Λ Geografsku strukturu Λ Razuđenost tipova i oblika HOV.

Konačni cilj upravljanja portfoliom i njegovom strukturom je ostvarenje većeg profita banke. Visina profita banke je u direktnoj zavisnosti od rizičnosti dospeća obveznice. Visinu premije rizika determiniše, po Fisher-u četiri kom-ponente bazične hipoteze:

Λ Prosečna premija rizika obveznica firme je u funkciji sa izvesnošću rizi-ka propusta i tržišnošću njenih obveznica.

Λ Rizik propusta je funkcija tri varijable: promenljivost zarade firme, duži-na vremena u kojem je firma poslovala bez upozorenja kreditora na gu-bitke, racija tržišne vrednosti kapitala firme pri nominalnoj vrednosti njenog duga.

Λ Njena tržišnost bi se mogla meriti sa tržišnom vrednošću duga svih koji javno trguju dugom.

Λ Postoji multipla veza mcšu varijablama koje su procenjene u long – line-amoj regresiji.

6. UPRAVLJANJE RIZIKOM KAMATNE STOPEKamatna stopa predstavlja cenu korišćenja kreditnih i novčanih resursa na

finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene korišćenja kreditnih i fi-nansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu na vreme njihovog korišćenja.

Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima promenljivost kamatne stope može biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke naročito u nestabilnim eko-nomskim uslovima.

U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda, prihodi po osnovu ak-tivnih kamata čine 70-80 % ukupno ostvarenog prihoda.

Rizik kamatne stope u banci se definiše kao mogućnost promene kamatne stope u budućnosti, koja će prouzrokovati ostvarenje ekonomskog gubitka, koji banka nije očekivala.

Milorad Pušara

134

Rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena nivoa aktivnih kamatnih stopa.

6.1. Faktori rizika kamatne stopeZa sagledavane promena tržišnih kamatnih stopa bitna su četiri struktural-

na aspekta: Λ Ročni, Λ Rizični, Λ Inflacioni i Λ Regulativni

Međutim, faktori rizika tržišnog formiranja kamatnih stopa su brojniji, kao na primer:

Λ Ročna transformacija sredstava, Λ Plasmani u hartije od vrednosti, Λ Nekamatonosna aktiva, Λ Veličina banke, Λ Intenzitet konkurencije, Λ Struktura plasmana, Λ Pozicija na tržištu novca, Λ Preferencije komitenata.

Ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Banka koja kratkoročna sredstva delimično koristi i za odobravanje dugoročnih kredita, pored rizika nelikvidnosti izložena je i riziku kamatne stope. To znači da, u slučaju porasta kamatnih stopa na kratkoročne izvore, banka će dugoroč-ne plasmane finansirati skupljim kratkoročnim sredstvima.

Pored rizika koji donosi ročna transfomacija, inflacija takođe ima veliki uticaj na visinu kamatne stope. Ovde se problem svodi na visinu nominalne kamatne stope, koju treba da sadrži inflacionu premiju.

Formiranje visine kamatne stope u odnosu na inflaciju se vrši na dva načina ex ante i ex post.36 Fomiranje ex ante realne kamatne stope postoji onda kada se usklađivanje kamatne stope usklađuje na osnovu očekivanih promena cena. Ex post realna kamatna stopa je obračunata kamatna stopa na osnovu ostvare-ne stope inflacije.

36 Ex ante i ex post su reci latinskog porekla sa značenjem „unapred“ i „unazad“.Ex ante i ex post su reci latinskog porekla sa značenjem „unapred“ i „unazad“.

135


6.2. Metode merenja rizika kamatne stopePrvi korak u merenju izloženosti banke riziku promene kamatne stope je

podela bilansa na više vremenskih intervala, i za date periode utvrditi razlike dospeća između aktive i pasive.

Za precizniju procenu osetljivosti banke na zaradu usled promene kamatne stope, konstruisani su i koriste se razni modeli, medu kojima su najvažniji:

Λ GAP osetljivost kamatne stope (GAP je razlika između kamatno osetlji-ve aktive i kamatno osetljive pasive. Banka koja ima više kamatno osetlji-ve aktive nego pasive, ima pozitivni GAP).

Λ Kompjuterski modeli simulacije (prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i im-plementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke).

Postoji još i ARBL37 model merenja kamatnog rizika, koga je prva koristila Morgan banka u Njujorku, a sam model se zasniva na kategorizaciji svih bilan-snih pozicija banke prema vremenu do određivanja novih kamatnih stopa.

Zatim DURATION38 model merenja kamatnog rizika zasniva se na analizi ponderisanih prosečnih rokova dospeća plasmana i obaveza banke.

Postupak se svodi na to da se izračuna životni vek svih bilansnih pozicija u aktivi i pasivi banke, da bi se sagledao uticaj promene kamatne stope na njiho-ve vrednosti. Pri tome treba imati u vidu da je vrednost bilansnih pozicija banke obrnuto proporcionalna njihovom životnom veku i promenama kamatne stope i da je za sve bilansne pozicije banke koje karakteriše veći broj plaćanja životni vek kraći od roka dospeća.

U cilju smanjivanja rizika kamatne stope, banke koriste odgovarajuće instru-mente, kao što je „hedzing“ koji predstavljaju inovativna rešenja za zaštitu banke od izloženosti riziku usled promene kamatne stope. Sa njima se posluje na spot (promtnom) i fonvard (terminskom) tržištu.

Hedzing podrazumeva pokrivanje rizika suprotnom poslovnom operacijom. Najčešći korišćeni hedzing instrumenti za zaštitu bilansa od rizika kamatne stope su:

Λ Fjučersi Λ Svopovi Λ Opcije

Fjučersi (futures) se zaključuju u formi ugovora, koji predstavljaju obavezu kupovine ili prodaje tih hartija od vrednosti u određenom vremenu u budućno-sti po određenoj ceni.

37 Asset repriced before liabilities.Asset repriced before liabilities.38 Duration model – model životnog doba.Duration model – model životnog doba.

Milorad Pušara

136

Kamatni svop (interest rate svop) je ugovor u kome su dve ugovorne strane saglasne da međusobno razmene kamatna plaćanja različitog karaktera, koja se baziraju na nacionalnoj glavnici.

Opcije (options) su ugovori koji imaocu daju pravo da kupi odnosno proda hartiju od vrednosti u okviru određenog vremenskog intervala po određenoj ceni.

7. VALUTNI RIZIKOsnovnim uzorcima pojave valutnog rizika (rizik deviznog kursa), deregu-

laciji finansijskih kretanja, liberalizaciji finansijskih institucija i padu Bretonvudskog sporazuma, treba dodati i sva značajna politička i ekonomska zbivanja u svetu. To se pre svega, odnosi na naftne šokove koji su sedamdesetih godina uslovili značajna kursna pomeranja dolara, zatim promene u Evropskom Monetarnom Sistemu, uvođenje u Evropskoj Monetarnoj Uniji valutne jedinice Evro i niz sličnih pojava.

Postoje tri vrate izloženosti valutnom riziku:1. Ekonomska,2. Transakciona i3. Konverziona (bilansna).

Ekonomska izloženost valutnom riziku se definiše kao rezultat realne promene kursa valute u odnosu na valute konkurenata koji ima suprotan efekat na konkurentske troškove, na prodaju, graničnu stopu dohotka i procenat uče-šća na tržištu. Očigledni efekti ekonomske izloženosti promenama deviznih kurseva su promene, kako u izvoznim cenama i količinama tako i u cenama i količinama uvezenih roba i usluga.

Transakcioni valutni rizik možemo da definišemo kao: rizik koji može da dovede do toga da se ne ostvari planirana zarada u finansijskim transakcijama kojima prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti, zbog suprotnih promena u vrednosti kursa u odnosu na kurs korišćen kod utvrđivanja cena, tj. između perioda utvrđivanja cena i naplate učinjene usluge. Dakle, transakciona izlože-nost valutnom riziku javlja se samo onda kada postoji vremenska neusklađenost između trenutka preuzimanja obaveze i njenog plaćanja.

Osnovna pretpostavka bilansne (konverzione) izloženosti banaka valutnom riziku jeste poslovanje posmatrane banke u različitim ekonomskim okruženji-ma, tj. državama. Na taj način, banka je direktno izložena promenama kurseva valuta zemalja na čijem prostoru one posluju. Efekti te izloženosti reflektuju se na bilans stanja banke, na njenu aktivu i pasivu i na bilans uspeha, tj. na ostva-rene prihode i rashode na kraju jednog bilansnog perioda.

137


Najvažniji principi, metodi i instrumenti za realizaciju valutnog rizika koji se koriste u bankarskoj praksi su:

1. Strukturisanje plasmana u devizama u skladu sa deviznim izvorima,2. Prevremeno i zakasnelo izmirivanje obaveza i naplata u stranoj valuti,3. Terminski ugovori,4. Valutne opcije,5. Svop aranžmani i dr.

Velika izloženost jednom od bankarski rizika može značajno da poveća uticaj svakog drugog od navedenih bankarskih rizika, zbog njihovog sinergetskog dejstva. To dejstvo nastaje usled visoke isprepletanosti strukture i vrste imovi-ne i obaveza banke. Većina pozicija i na strani aktive i na strani pasive izložena je većem broju rizika, tako da promena bilo koje komponente vrednosti imo-vine ili obaveza dovodi do poremećaja ravnoteže strukture bilans.

Upravljanje valutnim rizikom podrazumeva da svaka banka: Λ Poznaje oblike vlastit3 izloženosti valutnim rizikom i da ga može identi-

fikovati; Λ Ima svoj stav prema valutnom riziku ; Λ Formira odgovarajuću organizacionu strukturu za upravljanje valutnim

rizikom; Λ Raspolaže specifični kadrovima koji će obaviti poslove zaštite od izlože-

nosti valutnom riziku; Λ Obezbediti poslovne procedure koje će preventivno delovati na smanje-

nje interne izloženosti valutnom riziku.

Postoji nekoliko načina obezbeđenja učesnika od izloženosti valutnog rizika, kao što su:

Λ Pokrivanje valutnog rizika (covering), Λ Zaštita od valutnog rizika (hedging), Λ Eliminisanje valutnog rizika (swapping).

Pokrivanje valutnog rizika znači da treba kreirati tok date valute u suprotnom smeru od onog toka koji proizvodi izloženost riziku u istom vremenskom pe-riodu.

Kada je u pitanju hedzing (valutni ) radi se o minimizaciji rizika tj. zaštiti vrednosti aktive locirane u stranoj zemlji i budućih prihoda koje donosi ta ak-tiva.

Valutnim svopom se menja jedna valuta drugom po ugovorenom deviznim kursom.

Međuzavisnost rizika i njihov uticaj na bilans banke može se predstaviti u obliku matrice rizika:

Milorad Pušara

138

Kreditni rizik

Rizik ka-matne stope

Rizik de-viznog kursa

Pozicioni rizik

Rizik za-rade

AKTIVA Gotovina i ekvivalenti Depoziti i HOV NBJ Krediti i plas. bankama

Krediti i plas. komitenata Plasmani u HOV PASIVA A’vista depoziti

Ostali depoziti Krediti Obaveze za HOV VANBILANSNI INSTRU-MENTI FINANSIRANJA Preuzete obaveze Garancije Finansijski derivati

8. UPRAVLJANJE RIZIKOM ZEMLJE – Country risks

Prema klasičnoj definiciji OECD-a iz 1987 godine rizik zemlje se definiše kao mogućnost da dužnik bude sprečen da ispuni svoje obaveze prema inostra-nom kreditoru zbog političkih, pravnih, društvenih ili ekonomskih okolnosti koje se dešavaju u njegovoj zemlji.

Osnovni rizik koji se ovde javlja jeste verovatnoća da dužnik iz posmatrane zemlje, ne može ili ne želi, da iznuri obaveze prema inostranstvu, usled nepred-viđenih ekonomsko-društvenih kretanja u sopstvenoj zemlji. Za ovu vrstu rizi-ka je karakteristična i činjenica da komitent ne može na ta kretanja i promene svesno da utiče.

Rizik zemlje ima dve osnovne komponente: ekonomsku i političku. Ekonomska komponenta podrazumeva skup promena privrednih kretanja, privrednog razvoja, uslova poslovanja u određenoj zemlji i njene spoljne likvi-dnosti. Politička komponenta predstavlja skup promena u sastavu vlade ili vladine politike, političkih nereda ili ratova.

139


Rizik zemlje je rizik ekonomskih ili političkih promena u stranoj zemlji, kao što je nedostatak devizni rezervi i koji prouzrokuje kašnjenje u plaćanju kredi-tnih obaveza bankama kreditorima.

Pojedini autori smatraju da je rizik internacionalnog kredita određen utica-jem tri faktora tj. rizika, a to su:39

Λ Deviznim rizikom Λ Rizikom zemlje Λ Rizikom regulacije.

Rizik zemlje se ogleda kroz: Λ Rizik neplaćanja koji predstavlja mogućnost da dužnik nije u stanju da

ostvari dovoljan neto devizni priliv ili nije voljan da ga upotrebi da ser-visira dug.

Λ Rizik transfera podrazumeva da dužnik usled raznih ograničenja nije u mogućnosti da dođe do određene valute za otplatu duga.

Λ Rizik garancija predstavlja verovatnoću da banka mora da izvrši garan-tovanu obavezu pošto to nije izvršio glavni dužnik usled ekonomske ili političke situacije u svojoj zemlji.

Analiza rizika zemlje se sastoji iz analize ekonomskog i analize političkog rizika.

Osim njih analiziraju se i drugi faktori kao što su: Λ Internacionalna likvidnost zemlje Λ Pravni problemi zemlje Λ Limiti zemalja itd.

Što se tiče ekonomskog rizika zemlje, on se odnosi na procenu da li će zemlja dužnik u periodu oplate kredita ostvariti dovoljan nivo deviznog priliva za servisiranje uzetih inostranih kredita.

Politička komponenta rizika je usmerena na spremnost zemlje dužnika dase odrekne ostvarenog deviznog priliva i ispuni dospele obaveze po kreditima.

Jako sličan riziku zemlje je rizik suvereniteta40 koji podrazumeva situaciju kada kreditor nema pravni lek protiv suverenog zajmoprimca koji odbija da prizna eksterna zaduženja.41

Upravljanje rizikom zemlje se zasniva na postavljanju individualnih limita za svaku zemlju zasebno.

39 Reed E. And Gill E.: Reed E. And Gill E.: Commercial banking, str. 448-451.40 Pojedini autori ga čak i poistovećuju.Pojedini autori ga čak i poistovećuju.41 Primer ovome predstavlja odluka Meksika 1982. godine da neće uredno ispunjavati svoje Primer ovome predstavlja odluka Meksika 1982. godine da neće uredno ispunjavati svoje obaveze po osnovu inostranih kredita.

Milorad Pušara

140

Metodologija „Euromoney“ je najpoznatija za izračunavanje rizika zemlje. „Euromoney“ koristi indeks prognoziranog političkog rizika, godišnje razdoblje na taj način što zemlje raspoređuje u grupe od A do D.

Tabela 1.Nivo rizika Približan činilac rizikaAAA – nema realnog rizikaAA – zanemarljiv rizikA – mali rizikBBB – kontrolisan rizikBB – uobičajeni rizik preduzećaB – visok rizik u određenoj oblastiC – visok rizikD – Neprihvatljiv rizik

0-0,50,5-1,51,3-3 3-7 7-1515-3030-50Više od 50

9. INOVATIVNI FINANSIJSKI I BANKARSKI POSLOVI

Kao vrste finansijskih inovativnih poslova koji na direktan ili indirektan način obogaćuju i savremenu bankarsku praksu mogu se navesti:

1. Kreditne linije podrške (back-up credit lines) i u tome NIF aranžmani (note issuance facilities) su specifične forme garantovanja koje povećavaju li-kvidnost korisnika i popravljaju kreditni rejting, a obezbeđuju i direktno finan-siranje. Kod specijalizovanih banaka zaključivanjem aranžmana korisniku se omogućava revolviranje (u roku od pet do sedam godina) kratkoročnih vredno-snih papira (sa rokom tri do šest meseci), pri čemu banke organizuju emisiju i distribuciju. Kod RUF aranžmana (revolving undenwriting facility) banke preuzimaju i rizik plasmana, tj. obavezuju se da će otkupiti sve neprodate vre-dnosne papire, ili da će korisniku u tom iznosu odobriti kredit. Provizija (un-denwriting fee) se plaća polugodišnje, za ceo iznos emisije. Posebnu formu revolving kreditne linije za obrtna sredstva predstavlja SLC (standby letters of credit), kao neopoziva izjava banke u formi kreditnog pisma kojim se banka obavezuje da će izvršiti plaćanje ukoliko to ne učini komitent.

2. Sekjurtizacija bankarskih plasmana predstavlja model konverzije bankar-skih kredita u vrednosne – papire i njihovu prodaju na finansijskom tržištu. Najčešće se prebacuju hipotekarni krediti u vrednosne papire koji predstavlja-ju ukupno ućešće u paketu. Na kratkoročnom kreditnom tržištu značajan je program prodaje bankarskih kredita koji obuhvata prodaju kredita datih uspe-šnim ali nedovoljno poznatim firmama. Ovakvim aranžmanima se popunjava gep između tržišta komercijalnih papira i klasičnih bankarskih kredita. Postoje

141


dve varijante takvog aranžmana, i to uz brisanje kredita iz bilansa, uključujući i rizik koji kupac preuzima uz sve obaveze, ili podelom rizika sa kupcem kre-dita.

3. Fjučersi kamatne stope (interest rate futures) obuhvataju trgovinu termin-skim ugovorima za različite instrumente: državne obveznice, depozitne cerifi-kate, blagajničke zapise i dr. Cena finansijskih instrumenata (kod banaka naj-češće blagajnički zapisi) obračunava se na osnovu kamatnih stopa i izražava se u indeksnim poenima. Ishod fjučers transakcije zavisi od razlike između ugo-vorene i trenutne kamatne stope na novčanom tržištu pri čemu se obično ne obavlja kupoprodaja instrumenata, već se samo isplaćuje razlika u kamatnim stopama.

4. Forvardsi kamatne stope (fonward rate agreement) se odnose na trgovin-ske ugovore u kojima postoji samo glavnica do određenog dana kada se plaća razlika između ugovorene kamatne stope i referentne kamatne stope (najčešće je to libor). Ukoliko je referentna stopa viša od ugovorene, kupac dobija razliku, i obrnuto. Kao i kod fjučersa, i ovde se radi vanbilansno evidentiranje, što je od posebnog značaja za vanbilansno prilagođavanje banaka. U odnosu na iznose i rokove, forvardsi su jednostavniji i fleksibilniji instrumenti od fjučersa.

5. Valutne i opcije kamatne stope (currency and interest rate qotions) pred-stavljaju trgovinu finansijskim instrumentima i valutama za ugovorenu cenu, ali uz mogućnost da ne bude realizovana kada to ne odgovara kupcu opcije. Evropske opcije se mogu realizovati samo određenog datuma, a američke u toku određenog perioda. Ukoliko je u datom periodu kamatna stopa iznad ugovo-rene, prodavac opcije nadoknadiće kupcu razliku. U obrnutom slučaju kupac može koristiti svoje pravo i odustati od ugovora.

6. Valutni i svopovi kamatne stope (currene y and interest rate swaps). U transakciji kamatnog svopa dve strane zamenjuju plaćanje računa prema razli-čitim kamatnim stopama. Glavnica nije predmet razmene i služi samo za ob-račun kamate. Svopovi kupona omogućavaju zamenu fiksnih za promenljive kamatne stope u roku od pet do sedam godina. Pri čemu su banke veoma za-interesovane za promenljivu kamatnu stopu. Bazični svopovi omogućuju za-menu promenljivih kamatnih stopa. Na ovom tržištu dominiraju banke koje na ovaj način usklađuju promenljive aktivne sa promenljivim pasivnim kamatnim stopama i tako smanjuju izloženost riziku kamatne Stope. Unakrsni svop je najsloženiji aranžman koji se sastoji u zameni kamatnih stopa u različitim va-lutama. „Obično se zamenjuju plaćanja nedolarskih fiksnih kamata za plaćanje promenljive kamate“.

7. Depozitne sertifikate (certificates of deposits) predstavljaju sertifikate koje emituju komercijalne banke radi povećanja kreditnog potencijala. Na osnovu emisije ovih vrednosnih papira banke aktivnije mogu voditi politiku pribavlja-nja sredstava i na kreditnoj osnovi. Ove hartije od vrednosti glase na veće

Milorad Pušara

142

apoene i donose deponentu veću kamatnu stopu, prenosive su i naplative pre roka dospeća, Što za imaoca ovih papira predstavlja ukamaćeni i likvidni oblik imovine.

8. Računi NOW (negotiable order of witherawal) su novi oblik računa i predstavlja kombinaciju čekovnog, transakcionog novca i računa štednje. Oni donose određenu kamatu na depozitna sredstva na tim računima a istovreme-no su raspoloživa i za tekuća plaćanja, što čini bitan motiv za komitente banke.

9. Rekupovina vrednosnih papira (obveznica) su aranžmani na osnovu kojih banke prodaju vrednosne papire koje će opet kupiti, s tim da je cena otkupa poznata u momentu prodaje. Ovaj oblik predstavlja kredit banci pokriven vre-dnosnim papirima. Značajan je kada kupuju banke sa svojih transakcionih ra-čuna kod iste banke, čime privremeno konvertuju višak (nekamatonosnog) transakcionog novca u kamatonosni oblik.

10. Svop depoziti (cash sweep accounts) su aranžmani u kome deponent banke određuje maksimalni i minimalni limit za svoj čekovni račun. Postupanje banke prema ovim limitima predmet je posebnih individualno dogovorenih uslova. Najčešće banka plasira sredstva preko maksimuma ili popunjava račun ispod minimuma, transformacijom ostalih sredstava (vrednosnih papira) de-ponenta.

11. Overdraft računi i kreditne kartice; pomoću njih se ostvaruje plasman do nivoa limitiranog prekoračenja na koje se plaća kamata po kaznenoj stopi. Plaćanje karticama se vrši nakon transakcije u određenom roku, čime se reali-zuje kratkoročni revolving kredit. Korišćenje kreditnih kartica i platnih kartica predstavlja savremen vid plaćanja i efikasnu realizaciju kredita, što doprinosi smanjenju prometa čekova i potreba za gotovim novcem.

12. Elektronski novac u platnom prometu predstavlja novčanu informaciju koja se u „real time“ prenosi pomoću kompjutera. EFT (electronic funds trans-fer) znači elektronski prenos transakcionog novca radi plaćanja unutar jednog subjekta. Poseban značaj ima sistem EFT/POS (point of sale) plaćanja na pro-dajnim mestima pomoću terminala. Kupac trenutno aktivira svoj transakcioni račun i prenosi sredstva na račun prodavca. Posebna karakteristika elektronskog novca je rad sa automatima za isplatu novca (cash dispenscr) na kojima se diže limitirani iznos gotovine uz plastičnu karticu i enkodirani lični broj (PIN). Veoma je perspektivno korišćenje kućnih računara građana koji bi bili u vezi sa centralnim računarom banke. Pomoću ove mreže moguće je realizovati finan-sijske transakcije (home banking), čime be se smanjivala potreba banaka za velikom i razuđenom mrežom filijala.

13. Realokacija rizika – FRA (fonvard rate agrement) predstavlja aranžman koji obuhvata ugovorenu zaštitu od rizika zbog promene kamatnih stopa ili deviznog kursa. Partneri sporazumno rešavaju postupak u slučaju odstupanja stvarne kamate od ugovorene u momentu plaćanja i reaguju samo na razliku

143


između kamatnih stopa, bez obaveze da se realizuje kompletan finansijski in-strument.

14. Poseban vid finansijskih inovacija prestavlja LBO (leveraged buy-out), operacije u kojoj jedan ili više ulagača kupuju jednu firmu uz finansiranje naj-većim delom iz kredita. Ovaj vid rekapitalizacije firme omogućava smanjenje sopstvenog kapitala na 10 do 15%, dok ostatak čine dugoročni zajmovi. Zajmovi se isplaćuju iz dobiti preduzeća ili prodajom dela aktive.

15. Obligacije sa promenljivom kamatnom stopom (floating rate notes) su alternativa rizičnim kreditnim plasmanima. Najveći deo obligacija sa promen-ljivom kamatnom stopom činile su obveznice na evrodolarskom tržištu, za koje se kamata određivala prema promenljivoj kamatnoj stopi na novčanom tržištu. Danas na tržištu FRN postoje i instrumenti sa ugovorenom maksimalnom kamatnom stopom, sa prilagođenom kamatom u periodu između dva plaćanja kamate, obligacije slične akcijama koje nemaju rok dospeća. Na ovim tržištima banke se pojavljuju kao kupci, prodavci i posrednici, pri čemu su motivi: mali kreditni rizik u odnosu na kreditne plasmane, sigurne visoke provizije, poveća-nje dugoročnih izvora sredstava.

Finansijske inovacije doprinose globalizaciji finansijskih tržišta, povećavaju efikasnost finansijskih tržišta, ali izazivaju veće sistemske rizike i nestabilnost. Inovacije povećavaju rizike garancija, kamata i kurseva, a sekuritizacija sma-njuje ulogu banaka kao zajmodavca, tako da one gube uvid u poslove i samo-kontrolu. Banke imaju u svojim knjigama sve više rizičnih plasmana, jer su kvalitetniji subjekti prešli na direktno finansiranje (hartijama od vrednosti). Na tržištu papira zajmodavci i zajmoprimci sve više traže bankarsku pomoć u vidu saveta i ekspertiza.

145

GLAVA PETA

BANKARSKA REGULATIVA U SISTEMU MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

1. BAZELSKI SPORAZUM ZA MEĐUNARODNE BANKARSKE STANDARDE KAPITALA

Godine 1988. uprava federalnih rezervi, koja je predstavljala SAD, i pred-stavnici drugih vodećih zemalja (uključujući Belgiju, Kanadu, Francusku, Nemačku, Italiju, Japan, Holandiju, Španiju, Švedsku, Švajcarsku, Veliku Britaniju i Luksemburg), najavili su sporazum o novim standardima bankarskog kapita-la – koji se često naziva Bazelski sporazum, po gradu u Švajcarskoj, gde je i postignut sporazum. Novi Bazelski standardi trebalo je da budu primenjivi jedinstveno u svim bankarskim institucijama u zemljama potpisnicama (sa prilagođavanjem za različite lokalne uslove), čak i ako su se prvobitne smerni-ce odnosile samo na „međunarodno aktivne“ banke.

Bazelska pravila o kapitalu formalno su uslovljena jula 1988. godine, i bila su projektovana da podstaknu vodeće banke širom sveta da čvrsto održavaju visoku stopu kapitala, da smanje nejednakosti u visini stope kapitala između različitih država kako bi promovisali fer konkurenciju, i kako bi dostigli najno-vije promene u finansijskim uslugama i finansijskim inovacijama (kao što je ogromna ekspanzija emitovanja hartija od vrednosti i vanbilansnih finansijskih obaveza koje su banke učinile poslednjih godina). Novi zahtevi u vezi sa kapi-talom uvođeni su fazno da bi dali vremena bankarima da se postepeno prila-gode. Kompletan set pravila inicijalnog Bazelskog sporazuma stupio je na snagu januara 1993. godine, iako su podešavanja i modifikacije nastavljeni i narednih godina, posebno u sferi odobravanja ili zabranjivanja da se dodaju novi instrumenti kapitala, u promenama relativnog značaja koji se pridaje raznoj bankarskoj aktivi i vrstama kapitala, i u regulisanju različitih vrsta izloženosti riziku. Odbor za federalne rezerve (FRB) najavio je da će se takođe primenjiva-ti nove smernice u vezi sa kapitalom, sa malim modifikacijama u odnosu na

Milorad Pušara

146

državno ovlašćene banke koje redovno nadgleda kao i prema bankarskim hol-ding kompanijama na bazi udruživanja.

Basel I (Prvi bazelski sporazum). Tekući Bazelski standardi u vezi sa ka-pitalom su danas poznati kao Basel I. Pod uslovima Prvog bazelskog sporazu-ma, različiti izvori bankarskog kapitala bili su podeljeni u dve osnovne vrste:

Primarni kapital (osnovni kapital – tier 1) koji sadrži obične akcije i suficit, nepodeljenu dobit (zadržane zarade), kvalifikovane neakumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća, manjinski interes na računima akcijskog kapitala kod udruženih filijala, i prepoznatljivu odbranu nematerijalne aktive.

Sekundarni kapital (dodatni kapital – tier 2) koji sadrži alokacije (rezerve) za kredite i gubitke na poslovima lizinga, instrumente kapitala za obligaciono-pravna potraživanja, obavezna konvertibilna potraživanja, srednjeročne prio-ritetne akcije, kumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća sa neisplaćenim dividendama, vrednosne papire akcijskog kapitala i druge dugoročne instru-mente kapitala koje sjedinjuju i potraživanja i elemente akcijskog kapitala.

Bankama je dozvoljeno da evidentiraju nematerijalnu aktivu poznatu kao „goodwill“ na njihovom bilansu stanja, koja je aktiva proizašla kada akcije ban-ke ili nebankarskog poslovanja budu kupljene za gotovinu po ceni koja preva-zilazi knjigovodstvenu vrednost u kompaniji. „Goodwill“ koju je privukla jedna stabilna bankarska kompanija, pružajući dobre usluge svojim klijentima poma-že da se objasni ekstra tržišna vrednost koju banka ima kao glavnu brigu za svoju knjigovodstvenu vrednost. Većina agencija za nadzor ne dozvoljava da se goodwill računa kao kapital banke. Međutim, druga nematerijalna aktiva koja se pronalazi u većini banaka naziva se prepoznatljiva nematerijalna aktiva –raz-ličita od goodwilla; nekim delovima ove nematerijalne aktive dozvoljeno je da se računaju kao deo kapitala banke. Jedna važna prepoznatljiva nematerijalna aktiva jesu prava hipotekarne usluge (MSRSs), u kojoj banka može da zaradi prihod skupljajući i distribuirajući naplate zajmova i nadgledanjem koliko zaj-moprimaoc ispunjava uslove (rokove) zajma.

Ali još jedna istaknuta prepoznatljiva aktiva danas jeste kupljena kreditna kartica (PCCRs – purchsed credit card relationships). Banka ili druga finansi-jska kompanija koja kupuje program kreditnih kartica stiče pristup novoj gru-pi potencijalnih klijenata kojima će možda trebati budući avansi u gotovini i druge usluge koje će doneti očekivane prihode za banku u budućnosti. Prema tome, odnosi iz kupljene kreditne kartice (PCCRs) postaju perspektivni budući prihodi za finansijsku instituciju koja stiče ovu nematerijalnu aktivu.

U februaru 1983-godine, Odbor za federalne rezerve (FRB) objavio je da će kupljena prava za hipotekarne usluge (PMSRs) i kupljena prava za kreditne kartice (PCCRs) biti ubrojana kao kvalifikovana nematerijalna aktiva i da se neće morati oduzimati od kapitala banke, pod uslovom da ne prelaze 50% od

147


primarnog kapitala (tier 1) u koji je uključena sva nematerijalna aktiva. Kasnije, 1997,godine, federalni nadzorni organi predložili su da ograničenja na iznos od prava hipotekarnih usluga kada su kombinovani sa odnosom kupljenih kreditnih kartica (PCCRs), budu povećana sa 50% na 100% od primarnog kapitala. Međutim, dodatni zahtev bio je da odnos kupljenih kreditnih kartica ne prede 25% od primarnog kapitala. Bilo koji iznosi od PMSRs ili PCCRs iznad maksimuma dozvoljenog iznosa mora da bude oduzet od osnovnog kapitala. Štaviše, PMSRs i PCCRs moraju biti uključeni u kalkulaciju ukupnog ponderisanog rizika ban-karske aktive sa ponderisanim rizikom od 100%. Druga prepoznatljiva nema-terijalna aktiva mora biti oduzeta od primarnog kapitala i ne sme da bude uključena u ponderisanu rizičnu aktivu banke sa namerom utvrđivanja njene stope kapitala.

Da bi se utvrdio ukupan regulatorni kapital svake pojedinačne banke, nadzorni organi moraju da od primarnog i sekundarnog kapitala oduzmu ne-koliko dodatnih stavki, uključujući investicije neudruženih filijala, hartije od vrednosti akcijskog kapitala koje drži banka, a koje su izdate od strane drugih depozitnih institucija i koje se drže po osnovu ugovora o reciprocitetu, kao i aktivnosti koje sprovode asocijacije za štednju i zajmove, a koje su mogle da budu stečene (kupljene) od strane bankarske organizacije, što nije dozvoljeno nacionalnim bankama, i bilo koja druga odbijanja koje mogu da zahtevaju glav-ni nadzorni supervizori banke.

Tekuća stopa potrebnog kapitala jedne banke da bi se kvalifikovala kao ade-kvatno kapitalizovana podrazumeva sledeće:1. Koeficijent odnosa primarnog kapitala („jezgro“ kapitala) i ukupne rizične

aktive mora da iznosi najmanje 4%.2. Koeficijent odnosa ukupnog kapitala (zbir primarnog i sekundarnog kapita-

la) i ukupne aktive ponderisane rizikom mora da bude najmanje 8%, pri čemu je suma sekundarnog kapitala ograničena na 100% od primarnog kapitala.

Međunarodni standard kapitala dozvoljava obligaciono pravnom zaduživa-nju koji ima izvorni prosečni rok dospeća od najmanje 5 godina da se računa kao sekundarni (dodatni) kapital. Zajednička maksimalna vrednost obligacio-nopravnog zaduženja i srednjeročne prioritetne akcije koje su kvalifikovane za sekundarni kapital ograničena je na 50% primarnog kapitala (neto od goodwil-la i bilo koje druge materijalne aktive koju je potrebno oduzeti). Alokacije za zajmove i gubici po poslovima lizinga, takođe se računaju kao dodatni kapital, pod uslovom da rezerve za gubitke od poslova zajma jesu opšte (a ne specifič-ne) rezerve i da ne prelaze 1,25% ponderisane rizične aktive. Sadržaj sekundar-nog kapitala predmet je diskrecionog prava nadzornih agencija banaka u svakoj državi potpisnice Prvog bazelskog sporazuma.

Milorad Pušara

148

Obračunavanje rizikom ponderisane aktive pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma. Ako banka mora da poredi svoj primarni i sekundarni kapital u odnosu na ukupnu aktivu ponderisanu rizikom kako bi odredila da li je adekva-tno kapitalizovana, šta je onda to rizikom ponderisana aktiva prema Prvom bazelskom sporazumu?

Svaka stavka aktive u bilansu stanja banke i svaka vanbilansna finansijska obaveza koja je učinjena pomnoži se sa ponderisanim faktorom rizika koji je projektovan tako da reflektuju svu izloženost kreditnom riziku, među vanbi-lansnim stavkama koja su najviše pod prismotrom jesu: stendbaj kreditna pisma koje banka izdaje kako bi podržala opšte obligacione vrednosne papire i obve-znice državnih i lokalnih vlasti, kao i zajmove i emisiju hartija od vrednosti poslovnim kompanijama i dugoročne, zakonski obavezujuće kreditne obaveze koje banke često čine svojim korporativnim klijentima.

Navešćemo primer kako se izračunava minimalno potreban nivo kapitala po standardima Prvog bazelskog sporazuma.42

Pretpostavimo da banka ima 6.000 dolara ukupnog kapitala, 100.000 dolara u ukupnoj aktivi, i sledeći bilans stanja i vanbilansne stavke (OBS):

Stavke bilansa stanja (aktive)GotovinaHartije od vrednosti ministarstva finansija SAD-aBilansi depozita koji se drže u domaćim bankamaObezbeđeni zajmovi po pravu prve naplateod 1 do 4 kolena vlasništva stambene imovineZajmovi privatnim korporacijama

5.000$10.0005.000

5.00065.000

Total bilansa stanja aktive 100.000$Vanbilansne stavke (OBS)Stendbaj kreditna pisma koja garantuju emisije opštih obligacionih zadu-živanja gradskih vlasti u SAD-u 10.000$Dugoročne kreditne obaveze propisane zakonom privatnim korporacija-ma 20.000Total vanbilansnih stavki 30.000

Koeficijent odnosa ukupnog kapitala i ukupne aktive u bilansu stanja bi bio:

6.000$ ÷ 100.000$ = 6,00 %

Međutim, međunarodni standardi kapitala bazirani su na rizikom ponderi-sanoj aktivi, a ne na drugoj aktivi. Da bi se uključila rizikom ponderisana aktiva

42 Rose, P. S. & Hudgins, S. C.: Rose, P. S. & Hudgins, S. C.: Bankarski menadžment i finansijske usluge, 6. izdanje, Data status, Beograd, 2005, str. 494.

149


banke pod uslovima Prvog bazelskog spirazuma potrebno je da se nastavi na sledeći način:

1. Izračunati ekvivalentan kreditni iznos svake vanbilansne stavke (OBS). Ova svota trebalo bi konvertuje svaku bilansnu stavku u ekvivalentnu vrednost direktnog zajma, za koji se smatra da za banku ima isti stepen rizika.

Vanbilansne stavke (OBS) Nominalna vrednost

Faktor kon-verzije

Vrednost ek-viv. kreditu

Stendbaj kreditna pisma (SLCs) emito-vana od strane banke da bi podržalo menice lokalnih organa i druge direktne kreditne supstitute, prodaju aktive sa sporazumom o otkupu i regresu, i da unapredi kupovinu aktive

10.000$ x 1,00 = 10.000$

Dugoročne kreditne finansijske obaveze učinjene privatnim korporacijama 20.000$ x 0,50 = 10.000$

2. Pomnožiti svaku vanbilansnu stavku i ekvivalentnu kreditnu vrednost svake vanbilansne stavke sa stepenom rizika. Ponderi koji su dati svakoj stav-ci u portfoliju banke iznosi 0% za gotovinu, državne hartije od vrednosti u SAD-u, uključujući hipotekarne hartije od vrednosti sa garancijom nacionalne vladine asocijacije za hipoteke (GNMA), i bezuslovno opozive kreditne obave-ze; 20% za depozite koji se drže u drugim bankama i kratkoročne samolikvidne nepredviđene obaveze nastale u trgovinskom prometu; 50% za stambene hipo-tekarne zajmove, i alokacije za izdavanje vrednosnih papira i kreditne obaveze sa rokom dospeća od preko godinu dana; i 100% za korporativne zajmove i kreditne obaveze i sva druga potraživanja privatnog sektora, kao i poslovne bankarske prostorije i druga fiksna aktiva.

0% rizikom ponderisana kategorijaGodina 5.000$Hartije od vrednosti Ministarstva finansija SAD

20.000$25.000$ x 0 = 0$

20% rizikom ponderisana kategorijaBilans u domaćim bankama 5.000$Kreditno ekvivalentni iznosi SLCs koje po-dupiru lokalne Obaveznice u SAD-u

10.000$15.000$ x 0,20 = 3.000$

50% rizikom ponderisana kategorijaObezbeđeni zajmovi pravom prve naplate od 1 do 4 kolena stambene imovine porodi-ce

5.000$ x 0,50 = 2.500$

100% rizikom ponderisana kategorija

Milorad Pušara

150

Zajmovi privatnim korporacijama 65.000$

Kreditno ekvivalentni iznosi dugoročnih obaveza prema privatnim korporacijama 10.000$

Ukupna aktiva ponderisana rizikom koju poseduje ova banka 75,000$ x 1,0 = 75.000$

85.000$

U slučaju banke koju je uzeta za primer, kategorije aktive ponderisane rizi-kom su tako predstavljene.

Izračunavanje koeficijenta odnosa kapitala prema aktivi ponderisanoj rizikom pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma. Kada znamo vrednost ukupne rizikom ponderisane aktive i ukupan iznos kapitala (primarni + sekun-dari) jedne banke, onda možemo da odredimo koeficijent adekvatnosti kapita-la kako je to navedeno u uslovima Prvog bazelskog sporazuma o međunarodnim standardima kapitala. Ključna formula glasi:

Koeficijent adekvatnosti kapitala Ukupan zakonski kapital (primarni + sekundarni)Po Bazelskom sporazumu o međunarodnim = -------------------------------------------- standardima bankarskog kapitala Ukupna rizikom ponderisana aktiva

U slučaju banke, čiju smo ukupnu aktivu ponderisanim rizikom izračunali, i koja u prethodnom primeru iznosi 80.500 dolara, a koja trenutno ima 6.000 dolara ukupnog zakonskog (regulatornog) kapitala, koeficijent adekvatnosti kapitala biće:

Ukupan zakonski kapital (primarni + sekundari) = 6000$ = 0,0745 ili 7,45% Ukupna rizikom ponderisana aktiva 80500$

Koeficijent odnosa ukupnog zakonskog kapitala prema aktivi ponderisanoj rizikom ove banke je za 7,45% veći od potrebnog minimuma za primarni kapi-tal od 4%, ali je manji od nivoa adekvatnosti sjedinjenog primarnog i sekundar-nog kapitala od 8%. Prema tome, ova banka morala bi da se dokapitalizuje, odnosno da prikupi sveži kapital kako bi se usaglasila sa standardima koje nameće Bazelski prvi sporazum.43

43 Rose, P.S. & Hudgins, S. C.: „Bankarski menadžment i fi nansijske usluge“, Beograd, 2005, str. Rose, P.S. & Hudgins, S. C.: „Bankarski menadžment i finansijske usluge“, Beograd, 2005, str. 492-496.

151


2. POVEZANOST ADEKVATNOSTI KAPITALA I FINANSIJSKIH DERIVATA

Nedavno je došlo do određenih prilagođavanja u standardima kapitala u Prvom bazelskom sporazumu da bi se ugradio stepen izloženosti riziku sa ko-jima su banke danas suočene od finansijskih derivata (izvedena prenosiva dokumenta) – fjučers (terminski ugovori), premije, kamatne stope i poslovi devizne razmene (svop poslovi), kamatna stopa kapitala i ugovori za održavanje donje granice kredita, i drugi instrumenti koji su projektovani za zaštitu od promena cena deviza, kamatne stope i stanja na berzama. Mnogi od ovih in-strumenata izlažu banku riziku od osiguravača – opasnost od klijenata sa ko-jima je banka napravila ugovor, a koji može da ne uspe ili ispuni obaveze, pri-moravajući time banku da nade zamenu za ugovor sa drugom strankom koja može da bude manje povoljna.

Značajan faktor koji ograničava izlaganje riziku u mnogim slučajevima jeste činjenica da se sa većinom ugovora o fjučersima i premijama trguje na organi-zovanim berzama, kao što je londonska međunarodna finansijska berza fjučer-sa („London Intrnational Financial Futures Exchange“) ili trgovačka berza u Čikagu (Chicago Mercantile Exchange), koja garantuje izvršenje obaveza svake strane u ovim ugovorima. Prema tome, ako klijent banke ne uspe da ispoštuje svoje obaveze iz ugovora o fjučersima ili premijama koji su sklopljeni pod okri-ljima berze, ta berza će u potpunosti kompenzovati vrednost razmene i dosta-viti je predmetnoj banci. U ovakvim slučajevima, od banaka se normalno ne očekuje da knjiže kapital iz ovakvih berzansko – trgovinskih ugovora.

Za druge vrste ugovora, međutim, revidirani Prvi bazelski sporazum zahte-vao je od bankara da, prvo promene svaki ugovor koji je izložen riziku u kredi-tno ekvivalentan iznos u smislu da je uvedena kao rizična aktiva stavljena u bilans stanja banke. Tada se kreditno ekvivalentan iznos svake kamatne stope ili deviznog ugovora množi unapred određenim stepenom rizika. Najnovija istraživanja sugerišu da ugovori o kamatnim stopama pokazuju značajnu manju izloženost riziku od deviznog ugovora. Shodno tome, u Prvom bazelskom sporazumu faktori kreditne konverzije za kamatne stope derivata postavljeni su daleko niže od ugovora koji su vezani za devizne vrednosti. Na primer, ugo-vorima za kamatne stope sa rokom dospeća od godinu dana ili manje bio je dodeljen faktor konverzije kredita u visini 0 (nule), dok su ugovori sa rokom dospeća od preko godinu dana imali faktor konverzije kredita samo 0,005 ili 0,5%. Nasuprot tome, devizni ugovor sa rokom dospeća od jedne godine ili manje imao je faktor kreditne konverzije od 0,01 ili 1%, a onim ugovorima sa rokom dospeća od preko godinu dana, predviđao se faktor kreditne konverzije od 0,05 ili 5%.

Milorad Pušara

152

U određivanju vrednosti kreditnih ekvivalenata ovih vanbilansnih ugovora, Prvi bazelski sporazum postavljao je uslov da bankar podeli stepen izloženosti riziku svakog ugovora u dve kategorije:

1. Potencijalnu tržišnu izloženost riziku i2. Tekuću tržišnu izloženost riziku.

Potencijalna tržišna izloženost riziku odnosi se na opasnost od gubitka u nekom budućem vremenu, ako klijent koji je ušao u tržišno osnovan ugovor sa bankom ne uspe da izvrši svoje ugovorene obaveze. Suprotno tome, tekuća tržišna izloženost riziku projektovana je tako da izmiri rizik od gubitka uko-liko klijent ne izvrši svoju dnevnu obavezu predviđenu ugovorom, što primo-rava banku da neuspeli ugovor zameni novim. Prvi Bazelski sporazum zahtevao je od bankara da odrede tekuću tržišnu vrednost ugovora koja je slična stvarnom ugovoru koji su sklopili sa klijentom kako bi odredili cenu troškova zamene prethodnog ugovora. Budući tokovi gotovine koji se očekuju u skladu sa tekućim ugovorima moraju biti eskontovani unazad na njihovu sadašnju vrednost uz korišćenje tekuće kamatne stope, devizne ili robne cene, kako bi se utvrdila vrednost takvog ugovora na tekućem tržištu.

Kada se jednom utvrdi cena promene ugovora, iznos pro-cenjenog poten-cijalnog stepena izlaganja riziku se onda dodaje na procenjeni iznos tekuće izloženosti tržištu, kako bi se odredio ukupan kreditno – ekvivalentni iznos svakog ugovora. Ova ukupna vrednost množi se sa tačnim stepenom rizika, koji je u mnogim slučajevima 50%, ili 0,50, da bi se odredila ekvivalentna vrednost rizične aktive banke koju predstavlja svaki ugovor. Onda se ova vrednost pon-derisanog rizika dodaje na svu ostalu ponderisanu rizičnu aktivu banke, kako bi se došlo do ukupnog bilansnog i vanbilansnog stanja ponderisane tržišne aktive. Ukupno ponderisana rizična aktiva je podeljena u pojedinačni ukupan zakonski kapital (primarni + sekundarni kapital) da bi se utvrdio stepen ade-kvatnosti kapitala.

Na primer, ponovo uzimam u obzir banku čija je prethodno utvrđena rizič-na aktiva vredela 80.500 dolara. Pretpostavimo da je ova banka takođe ušla sa 100.000 dolara u petogodišnji svop ugovor sa utvrđenom kamatnom stopom sa jednim od svojih klijenata i sa 50.000 dolara u trogodišnji svop ugovor sa drugim klijentom. Prvo, moramo da pomnožimo nominalni iznos (pojmovnu vrednost) ova dva ugovora sa odgovarajućim faktorom kreditne konverzije za svaki in-strument – u ovom slučaju, sa 0,005 za kamatnu stopu svop ugovora i sa 0,05 devizni svop ugovor – kako bismo pronašli potencijalnu bankarsku izloženost riziku na tržištu za svaki instrument. Drugo, dodajemo procenjeni trošak za-mene ukoliko je banka iznenada morala da zameni nove svop ugovore po tekućim cenama i kamatnim stopama koje su važile za prvobitne ugovore. Pretpostavimo

153


da su ovi troškovi zamene dostigli iznos od 2.500 dolara za ugovore o kamatnoj stopi i 1.500 dolara za devizni ugovor. U tom slučaju:

Kamatne sto-pe i devizni

ugovor

Nominalna vrednost ugo-

vora

Faktor konver. poten. izlož.

riziku

Poten. izlož.Riziku na trži-

štu

Tekuća izlož. riziku na trži-

štu

Kred.ekviv. obim kamat.stope i dev.

ugovoriPetogod. ka-mat-na stopa na svop ugo-vore

100.000$ x 0,005 = 500$ + 2.500$ = 3.000$

Trogodišnji devizni svop ugovori

50.000$ x 0,05 = 2.500$ + 1.500$ = 4.000$

Ukupna – kreditno ekvivalentna kombinovana vrednost oba ugovora je 7.000 dolara.

Poslednji korak je množenje ukupnog zbira sa tečnim stepenom rizika, koji iznosi 50%, ili 0,50. ovaj korak daje sledeći rezultat:

Obim ponderisane rizične aktive predstavljen u van-bilansnoj kamatnoj stopi i

deviznim ugovorima

=

Kreditno eviva-lentni obim ka-

matne stope i de-vizni ugovori

x Stepen kre-ditnog rizika = 7.000$ x 0,50 = 3.500$

Da bismo mogli da iskoristimo ovaj rezultat, iskorističemo vrednosti iz prethodnog primera. Banka koju smo prethodno ispitali držala je ukupan za-konski kapital u iznosu od 6.000 dolara, i ukupnu vrednost ponderisane rizične aktive od 80.500 dolara. Njena ukupno ponderisana rizična aktiva uključivala je ukupnu bilansnu aktivu u vrednosti od 68.500 dolara i vanbilansna stendbaj kreditna pisma i korporarivne kreditne obaveze u iznosu od 12.000 dolara. Ovoj drugoj aktivi dodajemo 3.500 dolara deviza u koje je uključen ponderisani rizik i ugovore o kamatnoj stopi koje smo utvrdili. U ovom slučaju bankarski koefi-cijent odnosa ukupnog zakonskog kapitala prema ponderisanoj rizičnoj aktivi bi bio:

Ova banka je sada znatno ispod minimuma ukupno ponderisanog zakonskog kapitala od 8% u odnosu na ukupno ponderisanu rizičnu aktivnost u skladu sa zahtevima Prvog bazelskog sporazuma. Ova banka sa deficitom kapitala će verovatno biti primorana da se oslobodi nekog dela svoje rizične aktive i da

Milorad Pušara

154

obezbedi novi kapital putem zadržavanja zarade ili možda, prodajom bankarskih deonica kako bi poboljšala situaciju sa kapitalom do nivoa koji zahtevaju uslo-vi Prvog bazelskog sporazuma. U obzir smo uzeli samo kreditni rizik u izraču-navanju stepena adekvatnosti kapitala. A u obzir nismo uzeli mogućnost pada tržišne vrednosti aktive u knjigovodstvenom bilansu banke koji je proistekao iz povećanja kamatne stope ili pada vrednosti deviza ili robne cene. Ukoliko bi kontrolori otkrili znatno veći stepen izloženosti riziku kao posledica tržišnih faktora, od banke bi bilo zatraženo da uknjiži još više kapitala od već postojećih 6.000 dolara. U takvom slučaju ova finansijska kompanija bila bi suočena sa još većim nedostatkom kapitala od pokazanog deficita kapitala i bila bi podvrgnu-ta još većem pritisku zakonskih kontrolora kako bi popravila svoju situaciju sa kapitalom.

Standardi za bankarski kapital i tržišni rizik. Jedan od najupadljivijih nedostataka u osnovnom (Prvom) bazelskom sporazumu jeste nemogućnost uvažavanja uticaja tržišnog rizika. Stepeni rizika na bankarsku aktivu projek-tovani su prevashodno stoga da vode računa o kreditnom riziku – opasnost da klijent zajmoprimac može da ne izvrši obavezu iz njegovog ili njenog kreditnog odnosa. Ali banke su takođe suočene sa značajnim tržišnim rizikom – gubicima koje banka može da ima zbog nepovoljnih promena kamatne stope, cena har-tija od vrednosti, vrednosti deviza i robnih cena. Na primer, banke su vodeći trgovci stranim hartijama od vrednosti i prekomorskom poslovnom imovinom i može da pretrpi značajne finansijske štete kada dođe do promena strane va-lute (to se obično naziva promena deviznog kursa ili devizni rizik). U pokušaju da prevaziđe probleme koji su povezani sa ovim drugim oblicima tržišnog ri-zika, Bazelski komitet za bankarsku superviziju objavio je nove predloge 1993. godine, u kojima se od banaka, koje su suočene sa višim stepenom izloženosti tržišnom riziku, zahtevalo da drže veće količine kapitala u odnosu na veličinu njihove aktive.

Tržišni rizik i modeli rizika vrednosti (value at risk – VAR). U januaru 1996. godine Bazelski komitet za bankarsku superviziju formalno je prihvatio modifikacije pravila Prvog bazelskog sporazuma, dozvoljavajući najvećim ban-kama da sprovode merenje unutrašnjeg rizika, i da vrše procene za potrebne količine kapitala da bi se pokrio tržišni rizik. Dve godine kasnije nadzorni or-gani nametnuli su neophodan stepen adekvatnosti kapitala u odnosu na izlo-ženost tržišnom riziku za trgovačke poslove najvećih banaka (one sa poslovnim računima čija vrednost prelazi više od jednu milijardu dolara ili koji predsta-vljaju najmanje 10% od njihove ukupne aktive). Posebnu zabrinutost izazivao je problem potencijalnog gubitka u bankarskim zaradama i neto vrednosti

155


(kapitala), ukoliko bi tržišna vrednost bankarske portfolio aktive značajno opa-la.

Jedinstvena u istoriji zakonskih propisa, revidirana pravila Prvog bazelskog sporazuma dozvoljavaju najvećim bankama da koriste sopstveno izabrane me-tode kako bi utvrdili maksimalan gubitak koji bi mogli da pretrpe u određenom vremenskom periodu – poznatom kao modeli rizika vrednosti (VAR). Modeli rizika vrednosti predstavljaju mogućnost merenja kretanja kamatne stope, cene deonica, vrednosti strane valute, ili robne cene. Ovi modeli obezbeđuju samo jedan broj za ukupan iznos portfolio aktive, izražavajući mogućnost gubitka tokom određenog vremenskog perioda sa datim nivoom statističke pouzdano-sti za tačnost procene gubitka.

Na primer, pretpostavimo da je banka procenila da rizična vrednost njenog prosečnog dnevnog poslovnog portfolija iznosi sto miliona dolara sa nivoom od 99% pouzdanosti (ekvivalentno nivou rizika od jednog procenta). Onda, ukoliko je ova procena rizika vrednosti na iznos od sto miliona dolara tačna, dnevni gubici u vrednosti portfolija veći od sto miliona dolara trebalo bi da se događaju u vremenskom periodu koji je manji od 1% tog vremenskog trajanja. Analiza nedavne raspodele gubitka banke u njenom poslovanju sa portfoliom pokazaće da li su ove procene realne ili nisu. Što je viša procena rizika vredno-sti, veća je količina potrebnog prijavljenog kapitala koji banka mora da drži kao bi nadoknadila ovaj iznos koji zahteva izloženost tržišnom riziku.

Osnovni elementi rizika vrednosti uključuju:1. Procena maksimalnog iznosa gubitka u vrednosti aktive banke koja bi mogla

da se pojavi na specifičnom nivou rizika (kao što je 1%).2. Procena vremenskog perioda za koji bi aktiva, koja je u pitanju, mogla da

bude likvidirana ukoliko bi došlo do pogoršanja uslova na tržištu (na primer, 24 sata za vrlo likvidnu aktivu ili moguće dve nedelje u slučaju aktive koju je mnogo teže prodati).

3. Nivo pouzdanosti koji menadžment pridaje svojoj proceni verovatnoće od gubitka koji bi mogao da se pojavi u bilo kojem datom vremenskom perio-du (kao što je 99 ili 95% – nivo pouzdanosti koji se najčešće pretpostavlja).

Analiza rizika vrednosti obično je najuspešnija kada se aktiva lako plasira na tržištu, sa neprekidnim podacima o kretanju cena, tako da je moguće izvr-šiti procenu verovatnoće promenljivosti vrednosti svake aktive pojedinačno, među vodećim stručnjacima u stvaranju modela i merenja rizika vrednosti ubrajaju se modeli „Credit Metries“ (merenje kapitala) i „Riskmetrics“ (merenje rizika), koji su se pojavili devedesetih godina pod okriljem banke „J. P. Morgan“.

U skladu sa revidiranim uslovima Prvog bazelskog sporazuma, nadzorni organi određuju količinu kapitala koji je potreban banci da pokrije izloženost riziku koji je baziran na višestrukoj proceni rizika vrednosti jedne banke. Od

Milorad Pušara

156

banaka koje razvijaju modele procene tržišnog rizika, a koje u kontinuitetu pružaju slabe procene o stepenu izloženosti riziku, zahtevaće da drže više ka-pitala, čime se obezbeđuje određeni podsticaj bankarima da bolje urade svoj posao u okvirima procene sopstvene izloženosti tržišnom riziku.

Mogući dodatak. Prvom bazelskom sporazumu: Korišćenje dugovnog ka-pitala za podsticanje većeg stepena tržišne discipline u ponašanju banke. Druga ideja koja je nedavno predložena kao dodatak Prvom bazelskom sporazumu jeste zahtev od najvećih centralnih finansijskih banaka da periodično vrše emi-siju bar minimalnih količina obligacionog dugovnog kapitala. U najnovijem istraživanju (Evanoff i Wall)44 uočava se da je bankarski dugovni kapital (shodno obligacionim zahtevima bankarskih deponenata), vrlo osetljiv na percepcije investitora na tržištu u odnosu na bankarski rizik. Prema tome, velike banke, koje vrše emisiju obligacionog dugovnog kapitala, bile bi predmet jače discipli-ne na tržištu, ukoliko tržište uvidi da je banka koja je izvršila emisiju, preuzela ogroman rizik. Jedan predlog traži da se od velikih banaka zahteva da perio-dično, svake godine, prodaju manju količinu tržišnih obligacionih vrednosnih papira nezavisnim investitorima (koji nisu povezani sa bankama koje vrše emisiju). Iz razloga što se ne mogu davati garancije za ovakva dugoročna du-govanja (čak i od strane Federalne korporacije za osiguranje depozita, niti drugih državnih programa osiguranja), kupci ovih vrednosnih papira biće po-sebno oprezni u odnosu na finansijsko stanje banke koja vrši emisiju, što će opet pak rezultirati većom cenom pozajmljivanja ukoliko je povećan rizik banke, a to će da bude upozorenje nadzornim organima da se banka koja vrši emisiju nalazi u neprilikama. Prema tome, finansijsko tržište moglo bi da postane sa-veznik bankarskim kontrolorima u obezbeđivanju sigurnijeg praktičnog poslo-vanja i osiguravanju da banke održavaju adekvatan nivo kapitala. Najnovija predložena verzija Bazelskog sporazuma o standardima kapitala banke traži veću upotrebu sile za postizanje tržišne discipline i takođe izraženije javno informisanje kako bi se bankarski rizik održao pod kontrolom.45

3. DRUGI BAZELSKI SPORAZUM (BAZEL II): Pojavljivanje novog sporazuma o kapitalu

Koji su razlozi za stvaranje Drugog bazelskog sporazuma. Ubrzo nakon prihvatanja Prvog bazelskog sporazuma o bankarskom kapitalu, započet je rad

44 Evanoff , Douglas D. & Larry D. Wall.: „Subordinated Debt and Bank Capital Reform“, Working Evanoff, Douglas D. & Larry D. Wall.: „Subordinated Debt and Bank Capital Reform“, Working Paper Series 00-7, Federal Reserve Bank of Chicago, august 2000.45 Rose, P.S. & Hudgins, S.C.: „Bankarski menadžment i fi nansijske usluge“, 6. izdanje, Data Rose, P.S. & Hudgins, S.C.: „Bankarski menadžment i finansijske usluge“, 6. izdanje, Data status, Beograd, 2005, str. 496.

157


na novom „izdanju“ sporazuma o međunarodnom kapitalu banaka, koji je danas poznat kao Drugi bazelski sporazum (Basel II). Tema, koja je posebno zao-kupljala bankare, kontrolne agencije, i analitičare u bankarskoj delatnosti, bila je kako ispraviti očigledne slabosti Prvog bazelskog sporazuma, posebno nje-gove neosetljivosti prema inovacijama na finansijskom tržištu koje se dešavaju sve vreme.

Iskusni bankari pronalazili su načine kako da zaobiđu mnoge restrikcije koje je postavljao Prvi bazelski sporazum. Na primer, neki bankari su koristili kapi-talnu arbitražu da bi povećali svoju profitabilnost i minimizirali potreban nivo kapitala. Ove bankarske kompanije otkrile su da široka lepeza kategorija rizič-ne aktive koja je obuhvaćena u Prvom bazelskom sporazumu u stvari predsta-vljale mnoge rizične nivoe izloženosti riziku. Na primer, poslovni krediti i zajmovi po osnovu kreditnih kartica bili su obuhvaćeni istom kategorijom ri-zika, sa istim stepenom, iako su zajmovi po osnovu kreditnih kartica često mnogo rizičniji. Međutim, iako je stepen rizika bio isti za svu aktivu u istoj kategoriji rizika, banka je jednostavno mogla da proda manje rizičnu aktivu i da stekne veću količinu rizičnije aktive (ali koja donosi i veće prinose) bez po-većanja adekvatnog nivoa kapitala. Prema tome, umesto da poslovanje banke učini manje rizičnim, neki delovi sistema Prvog bazelskog sporazuma izgleda su doprinosili da oni postanu još rizičniji.

Štaviše, Prvi bazelski sporazum predstavljao je pristup „veličina koja odgo-vara svima“ u odnosu na zakonsko regulisanje kapitala. Propustio je da prepo-zna činjenicu da ne postoje dve iste ili slične banke u odnosu na njihov profil rizika. Različite banke imaju različit stepen izloženosti riziku, i prema tome, trebalo bi da koriste različite modele u proceni rizika i da budu predmet razli-čitog tretmana u procenjivanju potrebnog nivoa kapitala.

Na početku 21. veka, pojavio se prednacrt Drugog bazelskog sporazuma i Bazelski komitet za superviziju banaka usaglasio se oko nekoliko njenih glavnih odredbi, jula 2002. godine. Prema aktuelnim projekcijama, očekuje se da Drugi bazelski sporazum bude fazno primenjivan i da postane pravosnažan 2006. godine ili nešto kasnije. Bankari bivaju podstaknuti da postepeno prilagođava-ju svoju poslovnu politiku i procedure, kako bi bili spremni za novi sporazum o kapitalu prvog dana kad postane pravosnažan.

Temelji Drugog bazelskog sporazuma. „Tri temelja“ Drugog bazelskog sporazuma jesu sledeći:1. Minimalne kapitalne potrebe svake banke bazirane su na osnovu sopstve-

nih procena o izloženosti riziku.2. Nadzorni pregled za određivanje procedure procene rizika svake banke i

adekvatnog nivoa kapitala, kako bi se obezbedila njihova „razumnost“ (da svaka banka bude pokrivena novim propisima i da ostavlja podatke za pre-

Milorad Pušara

158

tvaranje njenih unutrašnjih procena izloženosti riziku u----------------------------------------------

3.2. Karakteristike pravila Drugog bazelskog sporazuma Λ Drugi bazelski sporazum obezbeđuje veću osetljivost za arbitražne po-

slove i inovacije na finansijskom tržištu, što zahteva fleksibilnije propise banke nego što je to dozvoljavao Prvi bazelski sporazum.

Λ Prepoznaje različitu izloženost riziku kod različitih banaka, eventualnu primenu drugačijih metoda da bi se izvršila procena njihove jedinstvene izloženosti riziku, i mogućno podvrgavanje zahtevima za određivanje različitog nivoa potrebnog kapitala (uključujući i različite propise za velike bankarske kompanije u odnosu na male).

Λ Proširuje vrste rizika koje se uzimaju u obzir prilikom urvrđivanja po-trebnog nivoa kapitala i uslovljava minimalni nivo potrebnog kapitala za pokrivanje kreditnog, tržišnog, i poslovnog rizika. Rezultati ovih i drugih promena, takvi su da je Drugi bazelski sporazum u suštini mnogo ose-tljiviji na rizike od Prvog bazelskog sporazuma.

Λ Zahteva od svake banke da razvije sopstvene interne modele rizika upra-vljanja i testove na stres u procenjivanju sopstvenog stepena izlaganja riziku (VAR ili rizik vrednosti) u različitim tržišnim uslovima.

Λ Zahteva da svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, bazirane na proračunu izloženosti riziku, koji može da bude podvrgnut reviziji od strane nadzornih organa vlasti imajući u vidu pojam „razumnosti“.

Λ Promoviše veće učešće javnosti u uvid stvarnog finansijskog stanja svake banke što stvara mogućnost veće primene tržišne discipline prema onim bankama za koje se procenjuje da preuzimaju prevelik rizik.

Dvostruki (velika-banka, mala-banka) skup pravila. Očekuje se da Drugi bazelski sporazum sadrži jedan skup pravila o kapitalu za najveće multinacio-nalne banke i drugi paket pravila za manje bankarske kompanije. Nadzorni organi naročito su zabrinuti time što male banke mogu biti preopterećene ve-likim teretom pribavljanja informacija i izloženosti riziku, kao i obavljanjem komplikovanih kalkulacija rizika. U takvoj situaciji, takođe, ukoliko usvajanje Drugog bazelskog sporazuma rezultira smanjenjem potrebnog nivoa kapitala mnogih najvećih banaka (kao što neki eksperti očekuju), ovaj „razdvojeni“ sis-tem mogao bi da stvori nepovoljne konkurentne uslove za manje bankarske kompanije. Očekuje se da će manje institucije moći da nastave da koriste je-dnostavnije i standardizovanije pristupe, stvarajući paralelu sa pravilima Prvog bazelskog sporazuma.

159


Nerešeni problemi koji ostaju posle implenaentacije. Drugog bazelskog sporazuma: U ovoj fazi projekat Drugog bazelskog sporazuma ni u kom sluča-ju nije savršen. Bio je objavljen kao konsultativan dokument u aprilu 2003. godine, i izazvao je mnoge javne komentare – za i protiv. Glavna pitanja i pro-blemi ostali su nerešeni. Kao prvo, tehnologija merenja rizika još uvek ima da prede dug put pre nego što Drugi bazelski sporazum bude u potpunosti imple-mentiran. Na primer, neki oblici rizika (kao što je poslovni rizik), još uvek nema opšte prihvaćenu skalu merenja. U ovim slučajevima mi ne znamo kako da izračunamo količinu prisutne izloženosti riziku i kako ta izloženost može da se menja tokom vremena.

Onda, takođe, postoji složeno pitanje rizika kupovine hartija od vrednosti koje se odmah priključuju postojećem portfoliju. Kako možemo da saberemo različite oblike izlaganja riziku da bismo dobili preciznu sliku ukupne izlože-nosti riziku banke? Jasno je da različiti oblici rizika koji su bili razmatrani u Drugom bazelskom sporazumu moraju da budu na neki način kvantificirani kako bismo mogli da ih obuhvatimo u jedna korporativni indeks rizika koji bi nam pomogao da izračunamo koliko je zakonski potreban nivo kapitala koji bi ova banka trebalo da poseduje.

Štaviše, šta bi trebalo da uradimo sa poslovnim ciklusom? Veća je verovatnoća da će većina banaka biti suočena sa većinom izlaganjem rizika (barem kada su u pitanju kreditni rizici) u sredini ekonomske recesije, nego u periodu ekonom-skog prosperiteta. Ovo podrazumeva da će većini banaka trebati veći iznos kapitala kada je ekonomija u padu. Ali kako? Da li je moguće da će neki oblici rizika narastati, a drugi padati tokom perioda jednog poslovnog ciklusa? Problem kupovine hartija od vrednosti koje se odmah priključuju postojećem portfoliju ponovo ulazi u igru.

161

GLAVA ŠESTA

ELEKTRONSKO BANKARSTVOElektronsko bankarstvo predstavlja elektronske sisteme za transfer novca,

zapisa i dokumenata bez papira baziranog na integraciji računarske i komuni-kacione tehnologije. U polazištu elektronskog bankarstva je EFT (Electronic Funds Transfer) odnosno transfer sredstava iz dela finansijskih aktiva u okviru jednog ili više transaktora, elektronskim putem. Taj prenos novca i zapisa bez papira obavlja se uz korišćenje odgovarajućih programskih paketa i aplikacija.

Razvojem elektronskog bankarstva (E-banking) znatno se menjaju finansij-ski instrumenti, procedure i tehnologija poslovanja svih učesnika u finansijskim transakcijama Što rezultira reinženjenngom poslovnih procesa u bankama i brojnim drugim ima finansijskim institucijama. Elektronski interbankarski komunikacioni i informacioni sistemi su se razvijali vrlo intenzivno već od kraja 70-tih godina uporedo sa razvojem računarskih mreža, sve sofisticiranije softverske podrške i međunarodnih standarda.

Polazni ciljevi elektronskog bankarstva bili su relativno skromni: Λ Razviti elektronsko plaćanje u cilju bitnog smanjenja plaćanja čekovima,

drugim oblicima bezgotovinskog plaćanja i gotovinom; Λ Obezbediti mogućnost automatskog depozita i podizanja novca preko

udaljenih terminala, odnosno bankomata; Λ Omogućiti kompjuterizovano plaćanje usluga; Λ Razviti transakcije deponovanja: plata, penzija i dr. elektronskim putem; Λ Uvesti sisteme elektronskog plaćanja računa klijenata svih vrsta bez ko-

rišćenja čekova i gotovine; Λ Razviti lepezu usluga i kreirati nove izvore prihoda; Λ Proširiti postojeća tržišta i obim klijenata.

Potreba automarizovanja transakcija izvan nacionalnih granica dovela je do stvaranja jednog međunarodnog međubankarskog platnog sistema na veliko. Naime, 70-tih godina prošlog veka u Briselu je osnovan SWIFT, a nešto kasni-je IBOS i FNA. Time je, za izvesno vreme rešen problem automarizovanja transakcija u bankarstvu na veliko.

Pitanje automatizovanja transakcija u bankarstvu na malo, dugo je ostalo po strani zbog toga što je vrednost prosečne transakcije relativno mala. Zbog vi-

Milorad Pušara

162

sokih cena neophodne opreme i infrastrukture za formiranje platnih sistema na malo, troškovi po jednoj transakciji bili bi previsoki u odnosu na vrednost same transakcije.

Razvoj računarske i komunikacione tehnologije doveo je do pada cena od-govarajuće opreme, tako da je već 90-tih godina bilo moguće izvršiti automa-tizaciju transakcija u bankarstvu na malo uz prihvatljive troškove po jednoj transakciji. Velike banke formirale su svoje mreže bankomata, a u trgovinama su postavljeni POS terminali za plaćanje putem kreditnih kartica. U cilju daljeg sniženja troškova transakcija, banke koje su posedovale mreže bankomata sklapale su ugovore o uzajamnom korišćenju postojećih mreža.

Prva revolucija u oblasti bankarstva na malo (i bankarstva uopšte) bazirana je na ideji da se za automatizovanje transakcija u bankarstvu na malo ne formi-ra nova infrastruktura, već da se iskoristi postojeće – javne računarske mreže, odnosno internet. U ovoj oblasti trenutno dominiraju velike i male informatič-ke i softverske firme koje mogu uspešno da konkurišu velikim bankama, pogo-tovo kada se uzme u obzir da one do sada nisu imale nikakva ulaganja u skupu infrastrukturu ogranaka i filijala, te da su marginalni troškovi i korišćenja glo-balne mreže izuzetno mali. Stvoren je čitav niz novih i revolucionarnih proi-zvoda i usluga u bankarstvu na malo.

Nekoliko prethodno pomenutih pojmova su izuzetno bitni za razumevanje elektronskog bankarstva pa ćemo ih preciznije identifikovati:

Bankomat je ustvari inteligentni interaktivni računarski terminal, dislociran i povezan u bankarsku mrežu i koji je na raspolaganju 24 časa za obavljanje pretežno rutinskih bankarskih operacija. Takve operacije koje se nude vlasni-cima identifikacionih kartica su:

Λ podizanje i ulaganje gotovine, Λ polaganje depozita, Λ transfer sredstava (sa računa na račun), Λ postavljanje upita i dobijanje informacija, Λ korišćenje kredita.

Bankomati se danas postavljaju na svim frekventnim mestima poslovanja, kretanja i života klijenata, obrazujući tako brojne “x-terminal” mreže sa izuze-tno niskim troškovima.

POS terminali ili bolje rečeno POS sistem predstavlja elektronski transfer koji povezuje maloprodaju i bankarsko finansijske institucije. Sa stanovišta hardvera i povezivanja koncept je sličan bankomatima uz drugačije funkcije terminala koji ovde ima ulogu registar kase. Jedna od bitnih razlika i pretpo-stavki za razvoj POS sistema bila je međunarodna standardizacija identifikaci-ono-klasifikacionih šifara svih artikala, simbolizovana danas u poznatom BAR kodu. Standardni BAR kod za jedinstvenu identifikaciju artikala sastoji se od

163


13 cifara predstavljenih tankim debljim linijama različitog međusobnog razma-ka. Svaka decimalna brojka kodira se sa dve tamne i dve svetle vertikalne linije. U svetu je danas standardizovano 18 formata bar koda pa tako npr. postoje: „postnet“ kod za označavanje-šifriranje u poštanskom sistemu, „codabar“ kod sa 20 znakova u bibliotekama i avio saobraćaju, „code 39“ za veleprodaju, špe-diciju, carinu i dr.

Bar kod simboli se lako i brzo čitaju pomoću optičkih čitača ili skenera. U kontekstu bankarstva bar kod i POS sistem omogućavaju: verifikaciju čeka, autorizaciju kartice i prenos sredstava sa računa kupca na račun prodavca.

Bankarske kartice su plastične kartice, slične kreditnim karticama s tom razlikom što su aktivne za podizanje gotovine samo do momenta pozitivnog stanja na računu banke koja je istu izdala. Namenjene su neposrednom kori-šćenju kao „ključ“ za prilaz ATM uređaju i obavljanje odgovarajućih transakci-ja.

Kao izdavaoci kreditnih kartica se pojavljuju banke i druge finansijske insti-tucije, kao i velike firme. Zbog toga postoje izvesne razlike u tretiranju pojedi-nih kartica i njihovom prihvatanju prilikom plaćanja.

Prilikom korišćenja bankarske kartice identifikuje se: šifra izdavaoca kartice i šifra vlasnika kartice, a kod savremenih tj. pametnih ili inteligentnih kartica (smart card) moguće je obezbediti i lozinku pristupa.

Ovakve kartice u uslovima elektronskog bankarstva omogućavaju: Λ bezgotovinski platni promet u realnom vremenu i Λ kreditiranje vlasnika kartice.

Njihov-u osnovu čine mikroprocesorski čip sa različitim veličinama RAM, ROM i PROM memorijom.

U skladu sa tim mogućnostima i funkcijama uobičajena je podela kartica na tri generacije:1. Standardna ili kontaktna pametna kartica je istih dimenzija i debljine kao

i konvencionalne plastične kartice, ali sadrži posebno ugrađenu memoriju i procesor, i za njeno korišćenje potrebno je uspostavljanje kontakta sa terminalom. Njene osnovne komponente su: čip, kontakt i plastično pako-vanje. Konkretna tehnička rešenja odnosa procesora i memorije mogu biti dvojaka, sa dva ili jednim čipom.

2. Bezkontaktne kartice sa čipom tretiraju se kao četvrta generacija finansij-skih transakcijskih kartica ili druga generacija kartica sa čipom. One su se tehnološki usavršavale uporedo sa usavršavanjem same tehnologije čipa. Prva tehnološka rešenja zasnivala su se na korišćenju više od jednog čipa i zahtevale su upotrebu posebnih mera za obezbeđenje sigurnosti. Novije kartice se zasnivaju na korišćenju samo jednog čipa, jeftinije su i imaju duži vek trajanja.

Milorad Pušara

164

3. Najrevolucionarniji koncept kartice sa čipom predstavljaju kartice koje su snabdevene sa displejom i tastaturom, a koje su poznate pod nazivom super pametne kartice (Super Smart Card). Ponekad se nazivaju i aktivnim ili samoautorizujućim pametnim karticama. Kako je kod njih udružena logika sa kalkulatorom, najveće koristi pomoću njih se mogu postići i mul-tiplikacijom njihovih funkcija. I displej i tastatura su integralni delovi kar-tice, čija veličina po ISO standardima odgovara veličini obične kreditne kartice.

1. MODEL E-BANKU sistemu međunarodnog bankarstva postoje brojni primeri specijalizovanih

institucija elektronskog bankarsko-finansijskog poslovanja koji koristeći inter-net i intranet arhitekturu i standarde omogućavaju kompletne usluge korisni-cima.

E-bank sistem pruža niz usluga kako prodajnim mestima, tako i vlasnicima platnih kartica. Plaćanje na internetu može se obaviti na dva načina:1. Ukoliko zna iznos uplate i račun na koji se uplaćuje vlasnik kartice može da

se, korišćenjem broja kartice i lozinke prijavi na e-bank sajtu i tu direktno izvrši uplatu. Kao dodatnu pogodnost, prema dogovoru sa prodajnim me-stom, na sajtu mogu da se drže podaci o mesečnim zaduženjima pretpla-tnika prodajnog mesta. Na taj način, vlasnici kartica mogu da vide koliko duguju i da zatim predu na automatski popunjenu uplatnicu.

2. Plaćanje može da se obavi i kao završni korak kupovina na nekom drugom sajtu. Kupcu se po završetku izbora robe na sajtu prodajnog mesta prezen-tira završni račun. Ovaj dokument u sebi sadrži iznos koji treba da se plati. identifikatore transakcije i prodajnog mesta. Po obavljenoj vizuelnoj prove-ri završnog računa kupac prelazi na e-bank sajt na kome se popunjavanjem podataka o kartici kompletira uplata.

Ovakav način uplate ne zahteva od prodajnog mesta nikakvu specijalnu zaštitu podataka. Svi poverljivi podaci se unose na bezbednom e-bank sajtu. Sigurnost sajta obezbeđuje SSL protokol. Koji je jedan od najčešće korišćenih protokola za transfer poverljivih podataka na internetu.

Prodajno mesto i vlasnik kartice su o obavljenoj autorizaciji transakcije obavašteni odmah, a mogu opciono da zahtevaju i da im se kao potvrda pošalje e-mail.

Korisnici kartica mogu na e-bank sajtu da pristupe podacima o svojim pre-thodnim uplatama, u tabelarnoj formi. Na sličan način, prodavci mogu da pristupe podacima o uplatama na svom prodajnom mestu.

165


Sistem ima troslojnu arhitekturu koja je tipična za aplikacije na internetu. Ovakva arhitektura obezbeđuje veću sigurnost sistema. Takođe, implementa-cija pojedinih delova sistema je lakša jer manje zavisi od specifičnosti imple-mentacije ostalih delova sistema.

Korisnici pristupaju sistemu preko interneta pomoću svojih browser-a. Korisničke zahteve obrađuje aplikacioni server. Obrada podrazumeva i konsul-tovanje baze podataka. U slučaju uplate, aplikacioni server se obraća Bank Work aplikaciji koja obavlja autorizaciju transakcija. Odgovor aplikacionog servera se vraća korisniku u formi dinamički generisane HTML strane.

SWIFTSWIFT (Society for Word Wide Interbanking Financial Telecomunication)

je svetsko udruženje za interbankarske finansijske telekomunikacije.SWIFT je istovremeno sinonim za WAN mrežu. Osnovanje 1973. godine,

sa ciljem da postavi standard u automatskom transferu podataka između ba-naka, a od 1987. godine je proširen delokrug i na transfer podataka između fi-nansijskih, nebankarskih organizacija: investicione institucije, brokerske i di-lerske kompanije, klirinške organizacije, berze itd. Danas je SWIFT svetski lider u transferu podataka banaka i ostalih finansijskih organizacija.

Mreža ima dve centrale koje se nalaze u Americi i Holandiji. Centri za po-dršku postoje na tri kontinenta i oni su na raspolaganju korisnicima 24 časa dnevno. Pored toga SWIFT mreža ima svoja regionalna predstavništva u svim većim zemljama u svetu. Početkom 2000. godine to je značilo oko 7.000 kori-snika SWIFT-a iz 190 zemalja.

SWTFT je vlasništvo banaka i finansijskih institucija članica, a korišćenje mreže se plaća kvartalno prema obimu korišćenja.

Visok stepen sigurnosti u SWIFT mreži utiče i na procese ulaska novih korisnika u mrežu. Proces je dugotrajan, i zna da traje i po nekoliko godina, ali njegovim završavanjem se garantuje visoka obučenost i osposobljenost kadro-va novog korisnika i sigurnost starih korisnika.

Ulaskom novog korisnika u SWIFT mrežu on postaje punopravan član i korisnik mreže. Svakih tri meseca se starim članovima SWIFT mreže šalju tzv. big fajlovi koji sadrže podatke o svim novim članovima mreže.

Takav način organizovanja i vođenja mreže ju je učinio najboljom i najsigur-nijom mrežom ove vrste u svetu i skoro sav promet u međunarodnom bankar-stvu i finansijama se odvija preko nje.

Ono što je obavezno pri korišćenju SWIFT-a je: Λ standardizovana struktura dokumenata; Λ kriptografija,odnosno šifriranje poruke.

Milorad Pušara

166

Svaki korisnički server, preko koga se pristupa SWIFT mreži treba da je opremljen i čitačem kartica koje će obezbediti identifikaciju korisnika, a svi PC-i korisničkoj LAN mreži moraju imati instalisane klijent-SWIFT aplikacije. Te aplikacije služe za kreiranje, čitanje, prijem i slanje poruka.

Veliku popularnost SWIFT-a kao WAN mreže koja obezbeđuje implemen-taciju internet tehnologija u svet finansijsko bankarskih usluga ima svoje po-lazište u sledećim mogućnostima (24 časa/dnevno):

Λ sve vrste transfera sredstava korisnika; Λ sve vrste transfera banaka; Λ prenos poruke (između svih članica); Λ menjački poslovi; Λ depoziti i zajmovi; Λ mogućnost pozajmice depozita i sredstava; Λ plaćanje kamata; Λ izvodi i potvrde stanja računa; Λ postavljanje pitanja i dobijanje odgovora; Λ korišćenje internet servisa.

Procenjuje se da se godišnje SWIFT-om prenese oko jednu milijarda tran-sakcija. Naglasili smo već da SWIFT služi za razmenu struktuiranih poruka u sferi finansijskog i bankarskog poslovanja i kao takav predstavlja kompatibilan deo EDI standarda.

Svaka standardizovana SWIFT poruka sastoji se iz tri dela: Λ naslov (prijavni i korisnički deo) Λ tekst Λ završetak.

Tekst poruke je strogo struktuiran i za svaku se poruku tačno zna koja polja poruke moraju biti popunjena, a koja mogu ostati prazna. Poruke od 0-99 su finansijske, a od 101 pa nadalje su sistemske. Primer poruke izgleda ovako:

(4:20:PAY90/()0232a:97100CHF 125050:LILY PHLIPSTALSRASSE 1018022 ZURICIH59-/9S-765-43JOHN PHILIPS42ND STREETNEWYORK, NY 1002270:/RFB/EXP 11/97

167


20 je referenca pošiljaoca32 označava datum valute, šifru valute i iznos50 podaci o pošiljaocu poruke59 podaci o primaocu poruke70 označava način plaćanja.

Posle prolaska unutrašnje kontrole poruka se šalje u S.W.I.F.T mrežu na proveru. Tek pošto poruka dobije ACK* može se reci da je poruka poslata. Davanje ACK-a na poruku SWIFT mreža se obavezuje da će u određenom roku poslati poruku na tačno označeno odredište i preuzima na sebe sve potrebne obaveze. U slučaju bilo kakvih propusta SWIFT mreža garantuje Ja ce obešte-titi svi; oštećene strane. Primalac poruke treba da potvrdi prijem i ispravnost poruke slanjem UAK* poruke u SWIFT mrežu, a u slučaju neispravnosti poru-ke primalac šalje UNK* poruku.

Konstantno širenje međunarodne trgovine i finansija, rast važnosti tržišta kapitala i razmene informacija, znanja i dokumenata u čitavom tom finansijskom kompleksu, postavio je pred SWIFT visoke zahteve zaštite. Ta zaštita postiže se koristeći sve ranije pomenute mehanizme:

Λ kontrola pristupa; Λ zaštita tajnosti i integriteta informacije; Λ provera identiteta pošiljaoca i primaoca uz korišćenje svih elemenata

kriptografije; Λ šifriranje; Λ ključevi (javni i tajni); Λ dešifrovanje.

Bitno je reći i to da SWIFT stalno razvija nove servise u skladu sa novim zahtevima finansijsko-bankarskog poslovanja. Dva takva servisa koja su u funk-ciji na početku ovog veka su:1. Net File Act kao fajl transfer servis koji podržava razmenu datoteka koje

sadrže zbirna plaćanja ili pojedinačne fajlove.2. Net Inter Act kao servis omogućava finansijskim institucijama da međusob-

no interaktivno komuniciraju, zatim komuniciraju sa klirinškim kućama, filijalama, korespodentima itd.

2. TIPOVI SISTEMA ELEKTRONSKOG PLAĆANJAElektronska trgovina, naročito ona koja upliće potrošače i digitalne proizvo-

de, postavlja oštre zahteve prema sistemu plaćanja. Sistemi elektronskog trgo-vinskog plaćanja moraju da budu pogodni za kupovinu preko mreže, prenosivi

Milorad Pušara

168

preko mreže, dovoljno jaki da osujete smetnje i jeftini za transakcije sa ekstrer-no malim vrednostima. Uprkos ovoj impresivnoj skupini zahteva, predloženo je više desetina standarda za plaćanje preko interneta. Ovi se redaju počev od Anonymous Intemet Mercantile Protokols od AT&T Bell Labs do Conditional Acces for Europe za Evropsku zajednicu, do Secure Electronic Transaction koga je promovisao MasterCard i Visa. Mnogo softverskih proizvoda koji se nude, zasnivaju se na ovim otvorenim standardima, uključujući Cyber Cash, Digi Cash Mondex, Net Billi Net Chegue. Sisteme elektronskog plaćanja se mogu klasifi-kovati u tri grupe: plaćanje preko posrednika, plaćanje koje se zasniva na pre-nosu elektronskih fondova i plaćanje zasnovano na elektronskoj valuti.

2.1. Elektronski novacU tradicionalnom poslovanju najrasprostranjeniji instrument plaćanja je

novac. Trgovci najviše vole novac jer novac mogu odmah da koriste čim ga prime i ne moraju da plaćaju proviziju firmama koje izdaju kreditne kartice. Za banke novac je jeftin za obradu, a kada se koristi umesto kreditnih kartica-tro-škovi za banku su niži, a predstavljaju sigurnije platežno sredstvo od čekova i kreditnih kartica. Što se tiče kupaca, neki plaćaju novcem zato što nemaju če-kove ili kreditne kartice, ili žele da sačuvaju svoju anonimnost. Zbog izuzetno niskih troškova obrade, novac se može koristiti i za plaćanje jako malih iznosa,takozvana mikro plaćanja. Zbog svega ovoga, i u e-trgovini prodavci,banke i neki kupci najviše vole elektronski novac(e-novac).

E-novac je bezbedan, anoniman i može se koristiti za obavljanje mikroplaća-nja koja se mogu podržati karticama za plaćanje. U praksi, neugodnost oko preuzimanja softvera, otvaranja računa i izgradnje specijalnih sistema e-trgo-vine, kao i poteškoća da se pridobije kritična masa korisnika, izgleda da nosi prevagu nad korisnicima e-novca. Uprkos ovim preprekama, pojavljuju se nove mogućnosti e-novca ili, barem alternativna plaćanja karticom. Pomenute vari-jante mogu se grupisati u sledeće kategorije; e-novac, kartice sa deponovanim vrednošću, kao i plaćanje tipa P2P.

Elektronski novac ima sledeće karakteristike: Λ elektronski novac sastoji se od binarne informacije – niza bitova

– čije je kopiranje jednostavno Λ pravilom da je vek trajanja jedne novčanice jedna transakcija, rešava se

problem višestrukog trošenja Λ svaka valjana novčanica nosi potpis finansijske institucije koja ju je izda-

la Λ za proveru i dokaz valjanosti novčanice koristi se metoda elektronskog

potpisa.

169


Smatra se da elektronski novac ima dve bitne karakteristike. Prva karakte-ristika je da se elektronski novac može upotrebiti za plaćanja koja se odnose na veliki broj proizvoda i usluga. Da bi neki instrument imao karakter novca – prema tome i elektronskog novca mura da bude upotrebljiv za paletu plaćanja. Gotov novac iza kojeg stoji centralna banka, odnosno država, zakonsko je sredstvo plaćanja, što nije slučaj sa sadašnjim tipovima elektronskog novca. Ovo prouzrokuje pravne probleme jer, za razliku od gotovog novca – koji obavezno moraju da prime svi učesnici u plaćanjima, elektronski novac primaju samu oni prodavci koji su uključeni u ovaj sistem plaćanja.

Druga karakteristika je da elektronski novac sadrži unapred uplaćenu nov-čanu vrednost koja je registrovana na mikročipu. Postoje dve kategorije elek-tronskog novca u zavisnosti od toga gde je registrovana uplaćena novčana vrednost: (1) elektronski novac u vidu smart kartica, čija je novčana vrednost unapred uplaćena i registrovana na čipovima kartica i (2) elektronski novac koji je unapred uplaćen, pri čemu je novčana vrednost registrovana na hard disko-vima računara. Druga kategorija elektronskog novca zasniva se na funkcioni-sanju računarskih mreža, kao što je na primer internet, tako da se plaćanja vrše između računara korišćenjem softvera koji poseduju korisnici u sistemu ovog tipa plaćanja.

Elektronski novčići u računaru korisnika. Sistemi e-novca eCoins koju vodi eCoin. Net je tipičniji od mnogih drugih e-novca sistema. U ovom sistemu postoje tri učesnika: korisnik, trgovac i eCoin. Net server. Kod eCoin Net ko-risnik otvara račun i prenosi specijalni c-novčanik na svoj računar. Kupovinu korisnik obavlja uz pomoć eCoins kreditne kartice. Digitalni niz znakova koji vredi 5 američkih centi, predstavlja jedan eCoin. Ovakvi eCoins prenose se sa online računa u e-novčanik. Da bi trgovac mogao da koristi eCoins. potrebno je da ima ugrađenu specijalnu eCoin ikonicu na svojoj stranici za plaćanje. Zadatak eCoin servera je da vodi evidenciju korisnika i trgovaca, prima zahte-ve za plaćanje iz korisničkog novčanika i obrađuje već ugrađene fakture za tr-govca.

Kupovina eCoin sastoji se iz sledećih koraka: Λ korisnik prenosi eCoins sa svog online računa na c-novčanik; Λ trgovac kontaktira brokera da dobije jednu oznaku za ugrađenu fakturu; Λ trgovac dodaje oznaku fakture na I-ITLM stranicu i šalje je kupčevom

programu za pretraživanje; Λ dodatni modul upravljačkog programa e-novčanika prevodi unetu fak-

turu; Λ klijent pritiska taster miša na ugrađenu fakturu koju prikazuje Wallet

Manager Λ dodatni modul šalje brokeru podatke o fakturi i eCom-e; Λ broker dekodira fakturu i potvrđuje eCoin-ove;

Milorad Pušara

170

Λ broker transferiše eCoin-ove na račun trgovca.

E-novac za mikroplaćanja. Qpass je jedan od sistema mikroplaćanja koji uspeva da izbegne određene probleme mikroplaćanja i koji ima određen uspeh. Ovaj sistem se koristi za kupovinu sadržaja servisa nekih novina ili časopisa. Kod ovog sistema, korisnik najpre otvara Qpass račun, kreirajući korisničko ime i lozinku i specificirajući kreditnu karticu čiji će račun biti zadužen za od-ređenu kupovinu. Posle obavljene online kupovine, korisnik unosi svoje Qpass korisničko ime i lozinku i potvrđuje kupovinu. Specifičnost ovog sistema je da se odmah ne tereti račun kreditne kartice, već se svi troškovi sabiraju u vidu jednomesečne transakcije, koja tada ide na račun korisnikove kreditne kartice.

P2P plaćanje. Najnoviji vid plaćanja koji se sve više koristi je plaćanje P2P. Ovaj vid plaćanja omogućava prenos sredstava između dva pojedinca za razne namene, kao što su plaćanje artikala kupljenog na online aukciji, prenos sred-stava prijatelju ili slanje poklona članovima porodice. PayPil je jedna od prvih kompanija koja je ponudila ovaj servis i tvrdi da ima 4,5 miliona računa klije-nata, da rukovodi sa 25% svih eBay transakcija i da preko svojih servera usme-rava 2 milijarde dolara uplata godišnje. I brojne druge kompanije pokušavaju da ponude ovaj servis korisnicima za online plaćanja.

Možemo da zaključimo da svi ovi servisi rade na potpuno isti način. Za slanje novca putem interneta, najpre je potrebno izabrati servis i kod njega otvoriti račun. Ovo podrazumeva dodeljivanje korisničkog imena, lozinke, davanje podataka o e-mail adresi i obezbeđivanje servisa sa karticom za plaća-nje ili brojem bankovnog računa. Tek nakon ove uplate, može se vršiti prenos novca. Nakon unosa korisničkog imena i lozinke pristupa se svom računu, a potom se unosi e-mail adresa osobe koja prima novac,zajedno sa dolarskim iznosom koji se šalje. Korišćenjem e-mail servisa poruka se šalje na unetu e-mail adresu. Poslata poruka sadrži link ka Web strani odgovarajućeg servisa. Klikom miša na link, primalac poruke pristupa odgovarajućem servisu. Tada primalac unosi broj računa na koji će se preneti doznačeni iznos sredstava. Ovi servisi omogućavaju primaocu da potom knjiži novac sa tog računa, bilo na svoju kreditnu karticu, bilo na bankovni račun.

2.2. Električni čekoviElektronski čekovi (E-čekovi) su slični papirnim čekovima jer sadrže istu

informaciju kao i papirni čekovi, mogu se koristiti isto gde i papirni čekovi, zasnovani su na istom pravnom okviru i princip korišćenja je u suštini isti kao i kod papirnih čekova. E-čekovi obično se koriste kod B2B transakcija, a obez-beđeni su šifrovanjem sa javnim ključem.

171


Osnovna ideja e-čeka je da elektronski dokument može da zameni papirni dokument i da kriptografski potpis može da zameni ručni potpis. Zajedničke karakteristike papirnog i e-čeka su autorizacija samog čeka, striktno poštovanje instrukcije čeka i izdaju ih iste finansijske institucije.

Za razliku od papirnog, e-ček ima autentifikaciju preko digitalnog potpisa i sertifikata, i transakcija e-čeka može biti automatski procesirana.

Treba napomenuti da kod e-čeka, svi koji učestvuju u transakciji mogu da provere digitalni potpis na čeku, i da detektuju eventualne promene ili prevare. Prijem i slanje e-čeka može se vršiti putem e-maila, a njihov elektronski format dopušta alternativne načine obrade.

E-ček ima određene prednosti u odnosu na papirni ček. Upotrebom e-čeka smanjuje se broj papirnih čekova, što dovodi do smanjenja opreme i manuelnog rada potrebnog za servisiranje papirnih čekova. Korišćenjem e-čeka banke, fi-nansijske institucije koje izdaju ove čekove smanjuju svoje troškove jer se sma-njuju troškovi štampe papirnih čekova. Takođe, zbog povećane kontrole e-če-kova smanjuju se troškovi manipulacije čekovima. E-ček ima svoje osnovne principe koji su tehnološki napredniji od papirnog i primenjuju se za različite vrste plaćanja u poslovnim transakcijama.

E-čekovi su elektronski platni instrumenti koji se korišćenjem odgovarajućeg softvera izdaju i potpisuju, a putem komunikacionih sredstava upućuju kori-sniku plaćanja. Koncepcijski se zasnivaju na papirnim čekovima, ali imaju elektronski oblik i potpisuju se i autentifikuju primenom digitalnih potpisa. E-čekovi se popunjavaju na sličan način kao i papirni čekovi, mogu se koristiti i za plaćanja malih vrednosti, mogu se više puta prenositi i upotrebljavati na malim mrežama, iako se mogu upotrebljavati i u EDI komunikaciji između firmi. U prvoj fazi procesa plaćanja e-čekovima platilac dobija od emitenta kod koga ima otvoren račun, softver i ovlašćenja za izdavanje čekova. U drugoj fazi platilac na osnovu softvera piše ček za kupljenu robu i usluge i šalje ga korisni-ku plaćanja. Potom, u trećoj fazi, korisnik šalje ček emitentu na autentifikaciju i naplatu. Nakon izvršene autentifikacije, u fazi četiri, emitent obaveštava kori-snika o ispravnosti čeka. U fazi pet vrši se plaćanje preko banke korisnika za račun korisnika. U poslednjoj, šestoj fazi, banka korisnika obaveštava svog komitenta da mu je račun odobren.

Danas u svetu postoji vište firmi koje organizuju plaćanje e-čekovima. Najpopularniji sistem e-čekova je NetChegue, koji je razvio Univerzitet Južne Kalifornije. Preko NetChegue računovodstvenog servera vrše se sva plaćanja, a korisnici ovog servera mogu jedni drugima da plaćaju za robu i usluge koristeći e-mail kao servis interneta ili koristeći servis neke druge mreže.

Milorad Pušara

172

2.3. Platne karticeUpotreba platnih kartica omogućila je sve vrste finansijskih transakcija,

ekonomičnost, plaćanja u svim apoenskim iznosima, korišćenje u različitim sistemima plaćanja i uključenje velikog broja korisnika.

Osnovno pravilo u korišćenju platnih kartica je da je vlasnik kartice poslov-na banka koja je i izdala karticu, dok je osoba koja je poseduje korisnik kartice jer mu je banka izdala karticu pod određenim uslovima. Platna kartica je mno-go lakša za upotrebu od čeka i podizanja novca sa bankomata. Prednost upo-trebe platne kartice je mogućnost korisnika koji poseduje platnu karticu da izvrši plaćanje računa do iznosa koji poseduje na svom računu. Osim korisnika kartici, korist od karticu ima i primalac kartici. Za primaoca kartice, njenom upotrebom je povećan promet, smanjen rizik poslovanja i povećana sigurnost naplate.

Poslovna banka, kao vlasnik platne kartice motivisana je da izda što veći broj kartica. Na ovaj način banka proširuje asortiman svojih usluga, smanjuje tro-škove poslovanja i knjigovodstvo je pojednostavljeno. Izdavanjem platne kar-tice poslovne banke uvećavaju prihode koje ostvaruju po više osnova, i to: putem članarine, provizije, troškova vođenja računa, kamata na kredite i do-zvoljenog minusa.

Elektronske kartice, odnosno platne kartice sa elektronskim očitavanjem informacija pri naplati, omogućavaju da se u računar trgovca za nekoliko tre-nutaka prenese informacija sa kartice. Ukoliko je trgovac elektronski povezan, sa stalnom vezom, odnosno online vezom. moguće je odmah izvršiti plaćanje. U zavisnosti od medijuma koji se koriste za nošenje informacija, elektronske kartice mogu biti:

Kartice sa magnetnom trakom, kod kojih se podaci „zapisuju“ na magne-tne staze koje se nalaze na poleđini kartice; potrebni podaci se skenerom oči-tavaju sa magnetne staze;

Kartice sa integrisanim kolom, kod ovog tipa kartica koriste se informa-cione i komunikacione tehnologije za prenos informacija; one sadrže na licu kartice mikročip kartice sa integrisanim kolom nazivaju se još inteligentne, odnosno pametne kartice, pre svega zbog velikog kapaciteta informacija koje nose.

Kartice sa učitanim vrednostima predstavljaju specijalnu vrstu elektronskih kartica. Pri izradi ovih kartica učitava se vrednost kartice koja se pri korišćenju postepeno umanjuje. U početku su se sve ove kartice koristile u javnom grad-skom prevozu i telekomunikacijama, dok su nešto kasnije počele da se koriste i u plaćanjima, uz odgovarajuću zaštitu. Zaštita podrazumeva i postojanje posebnog ličnog identifikacionog broja, koji se koristi za identifikaciju korisni-ka.

173


Prema području primene platne kartice možemo da svrstamo na:Opšte platne kartice, koje se primenjuju u većini maloprodajnih objekata:

jednu karticu može izdavati više banaka, i u tu svrhu oformljuju udruženja; najpoznatije opšte kartice su: Visa, MasterCard. AmericanExpress, Dibers Club i Discuver.

Posebne platne kartice se primenjuju u odabranim maloprodajnim objektima. Najčešće je slučaj da trgovac izda svoju karticu, uz pomoć neke od komer-cijalnih banaka. Najpoznatije kartice ove vrste su: M&S Card(Marks and Spencer), Wal Mart Card i druge. Dobar primer banke koja sarađuje sa tr-govcima na izdavanju ovakvih kartica je Chase Manhattan Bank. Ona je izdala četiri posebne platne kartice u saradnji sa Bell Atlantic-om, Continental Airlines-om, Shell-om i Wall mart-om.

Prema sistemu plaćanja karticama, kartice možemo da klasifikujemo na sledeći način:Kreditne kartice – kod kojih se vreme naplate i vreme plaćanja razlikuje. Račun

koji platimo u prodavnici stićiće za naplatu posle određenog broja dana, najčešće mesec dana. Najpoznatije kreditne kartice su: Visa i American Express.

Dugovne kartice – kod kojih se vreme naplate i plaćanja podudaraju tako da kad plaćamo u prodavnici, naš račun se u banci automatski zadužuje za iznos računa i iznos provizije. Ove kartice su našle primenu u EFTPOS-u i ATM-u. Primer ove vrste kartica je Diners Club kartica.

Mešovite kartice – mogu biti i kreditne i dugovne kartice, u zavisnosti od namene.

Prema nameni kartica, možemo da razlikujemo sledeće vrste kartica: Λ kreditne kartice za kupovinu robe u maloprodaji; Λ putne kartice kojima možemo podizati gotovinu ili kupovati u drugim

zemljama; Λ garantne čekovne kartice koje služe za identifikaciju imaoca čekova pri

plaćanju čekom, najpoznatija je Eurochegue card; Λ EFTPOS kartice, odnosno dugovne kartice se koriste u sistemima direk-

tne naplate sa mesta prodaje; Λ bankomat kartice služe za podizanje gotovine u bankomatima; novi

evropski propisi predviđaju da bankomati moraju primati sve vrste kar-tica;

Λ poslovne kartice su kartice koje preduzeća obezbeđuju zaposlenima za plaćanje poslovnih troškova.

Milorad Pušara

174

Najčešće primenjivani platni instrumenti na internetu su elektronske platne kartice. Prilikom kupovine koja se obavlja korišćenjem elektronske platne kar-tice, trgovcu se šalju podaci sa platnih kartica kako bi on od banke emitenta naplatio iznos računa. Budući da je najveći problem pri ovakvom plaćanju obezbediti sigurnost transakcije,mnoge firme su počele izradu sigurnosnih protokola za plaćanja preko interneta.

Plaćanja preko interneta pomoću platnih kartica su: Λ Plaćanja pomoću unosa podataka sa kartica, koji se trgovcu prenose

putem telefona i interneta i koji lako mogu biti zloubotrebljeni. Λ Plaćanja pomoću prenosa kriptovanih podataka sa kartica kod kojih se

vrši enkripcija podataka koji se Šalju preko interneta. Plaćanje se obavlja tako što trgovac dobijene podatke šalje određenoj instituciji na proveru i odobrenje isplate. Jedna od takvih institucija je CyberCash kod koje se plaćanje obavlja uz pomoć softvera kojim raspolažu svi učesnici u plaća-njima. Kupac uz pomoć svog softvera šalje svoje podatke sa zaštitom, a CyberCash ih proverava i odobrava isplatu. Kupac zatim vrši izbor kre-ditne kartice kojom će platiti i šalje nalog CyberCash-u, koji zatim vrši isplatu trgovcu. Trgovac prima plaćanje preko svog specijalizovanog softvera.

Λ Plaćanja pomoću verifikacije treće strane podrazumevaju da se u plaća-njima između dve strane verifikacija i odobrenje traži od treće posrednič-ke strane. Primer ovakvog plaćanja je Internet Payment Sistem uveden od strane First Virtual Bank. Da bi kupac mogao da plaća, on mora da otvori račun kod ove banke, i to ispunjavajući prijavu na internetu a kao depozit na računu on navodi podatke sa svojih kreditnih kartica. Pri kupovini kupac navodi broj računa kod First Virtual Banke. Trgovac kontaktira banku i navodi joj broj računa. Ako je trgovac dobio dozvolu kupca da automatski zaduži njegov račun, banka mu prenosi sredstva, a ako nema te dozvole, banka kontaktira kupca i on potvrđuje transakciju i dozvoljava isplatu ili odbija isplatu. Banka vrši isplatu po potvrdi kupca.

Očekuje se da će se internet plaćanja u budućnosti razvijati u pravcu olakša-ne primene instrumenata plaćanja, jedinstvenih standarda i bolje zaštite.

Magnetne platne karticeMagnetne kartice predstavljaju plastične kartice sa magnetnom trakom koja

se nalazi na poleđini kartice. Uobičajeno je da ove kartice imaju jednu magne-tnu traku ali neke od njih mogu imati i više magnetnih traka.

Upisivanje podataka vrši se na magnetnoj traci koja je raspoređena na tri staze:

175


Na prvoj stazi upisan je broj kartice i ime vlasnika kartice i ona se koristi samo za čitanje podataka. Na drugoj stazi upisan je PIN, a takođe se koristi samo za čitanje podataka. Treća staza služi za upis i čitanje svih ustalih poda-taka, kontrola i ograničenja, datum važenja kartice i sličnu. Uobičajeno na magnetnu stazu može da se smesti od 0,2 do 0,9 kb podataka.

Iako se standardno koriste tri reda za upis broja kartice, imena i prezimena korisnika i roka važnosti kartice, reljefno utiskivanje podataka je moguće vrši-ti u pet redova. Posebnom tehnikom pomenuti podaci se mogu štampati na kartici a mogu se pročitati optičkim prepoznavanjem znakova.

Treba napomenuti da kod magnetnih kartica u blizini magnetnih polja po-staji opasnost razmagnetisavanja odnosno gubljenja podataka sa magnetne trake.

Magnetne platne kartice se na osnovu funkcionalnih karakteristika mogu podeliti u dve velike grupe: debitne i kreditne kartice.

Banke i druge finansijske institucije izdaju debitne kartice po osnovu računa koji korisnik kartice otvara u banci. Kod debitnih kartica korisnik može da kupuje robu i plaća usluge samo do visine pokrića na svom bankovnom računu, ove kartice su mašinski čitljive i predstavljaju magnetski inkodirane plastične kartice. Debitne kartice imaju isti izgled kao i kreditne kartice ili ATM kartice. ATM kartice uobičajeno funkcionišu kao debitne kartice što znači da mogu da se koriste za obavljanje maloprodajnih plaćanja.

Pored banaka, kreditne kartice, izdaju i nebankarske institucije, kao i trgo-vinske, turističke, ugostiteljske i druge organizacije. Ove kartice se uglavnom izdaju finansijsko odgovornim klijentima i podrazumevaju mogućnost korišće-nja nepokrivenog revolving kredita za kupovinu roba i usluga. Kud izvršavanja transakcija sa velikim iznosima obavezna je autorizacija. Razlike između kre-dita baziranih na kreditnim karticama i tradicionalnih bankarskih kredita su sledeće:

Λ operativni troškovi su veći; Λ kredit je limitiran revolving iznosom u roku važnosti kartice: Λ linija kredita otvorena je i pristupačna tokom celog dana; Λ kamate na kredit plaćaju se jednokratno ili mesečno; Λ rizik nezakonitog korišćenja kartice je veliki i Λ težnja prekomerne kupovine putem kartice.

Dometi inteligentnih karticaNovi tip kartice koji je razvijen poslednjih godina ima različite nazive kao

što su: „inteligentna kartica“ (smart card), „kartica sa čipom“, „memorijska kartica“, ili „elektronska kartica“, a označava plastičnu karticu sa ugrađenim silikonskim čipom (integrisanim kolom). U odnosu na magnetne kartice, ova kartica poseduje mnogo veće sposobnosti u pogledu prenošenja informacija u

Milorad Pušara

176

i iz elektronskog terminala, jer sadrži mikroprocesor koji može da prihvati mnogo veću količinu podataka od magnetne trake. Bitna razlika između ove dve kartice je u tome što magnetna traka samo pasivno reprodukuje informa-cije a inteligentna kartica može da zapiše informacije u sopstvenu memoriju. Inteligentna kartica omogućava da se novac deponuje u količini koja se može povećavati kao i smanjivati. Pored osnovnih informacija ove kartice mogu da sadrže i različite dodatne informacije o vlasniku kartice i mogu se koristiti za različite namene.

U svetu se čine napori za standardizaciju inteligentnih kartica odnosno či-pova, jer je problem posebno izražen kod opreme zato što se i ona prilagođava različitim čipovima. Uobičajeno čipovi imaju kapacitet od 1-8 kilobajta, mada ih ima i sa većim kapacitetom.

Kod ovog tipa kartice digitalni potpis se generiše unutar sigurnog okruženja čipa. Ovim se obezbeđuje da tajni ključ nikada ne napušta karticu i da nije dostupan aplikacijama izvan čipa. Korisnik sam zadaje lozinku kojim se štiti pristup kartici i koja se nikada ne prenosi komunikacionim kanalom. Zaštitni mehanizam obezbeđuje da se kartica blokira i postaje neupotrebljiva u slučaju uzastopnog unosa pogrešne lozinke.

Za razliku od magnetne kartice koja ima samo pristup memoriji bankarskog računa inteligentna kartica može da obavlja brojne operacije komunicirajući sa običnim terminalom. Inteligentna kartica se teže falsifikuje od magnetne kar-tice zbog čega pruža i veću sigurnost. Inteligentne kartice mogu imati memo-risani kreditni limit zbog čega mogu da funkcionišu i kao kreditne i kao debitne kartice. Ove kartice se mogu „dopuniti“ određenim iznosom novčanih sredsta-va koji je banka primila unapred ali kartica prestaj2 da funkcioniše kada se taj iznos iskoristi. Banke pomenute kartice izdaju bilo kom klijentu bez obzira na njegovu kreditnu sposobnost jer primaju plaćanja unapred. Inteligentna karti-ca može da se istovremeno upotrebi na različite načine: kao sredstvo plaćanja, legitimacija i banka podataka. Upotreba ovih kartica može da omogući izmenu životnih navika i može da učini život udobnijim i ugodnijim. Uspostavljanjem elektronskog platnog prometa trgovine i banke imaju korist i sigurnost, a manje troškove. Važni argumenti za korišćenje inteligentnih kartica za klijente, pro-davce i banke su ušteda vremena na šalterima banke ili kasama prodavaca, kao i sigurna garancija plaćanja. Primena inteligentnih kartica prilikom naplate omogućava da nema „minusa“ na računima građana, falsifikovanih novčanica ili neplativih čekova.

Inteligentna kartica u odnosu na magnetnu karticu predstavlja viši tehno-loški nivo i obezbeđuje:

Λ pristupačnost korisnicima; Λ jednostavnost korišćenja; Λ veću pouzdanost;

177


Λ veći kapacitet memorije; Λ veću fleksibilnost; Λ mogućnost korišćenja iste kartice u dužem periodu; Λ smanjenje gotovine u opticaju; Λ široku lepezu raznih vrsta pretplata, Λ ne zahteva centralizovan informacioni sistem za individualne transakci-

je; Λ mogućnost reprogramiranja kartica; Λ manje troškove nabavke i održavanja opreme; Λ bitno povećanje bezbednosti od zloupotrebe; Λ primenu više vrsta komercijalnih popusta; Λ praćenje i analizu kupaca bez dodatnih troškova; Λ primenu savremenih marketinških metoda; Λ mogućnost elektronskog transfera, itd.

Generalno, glavna prednost inteligentnih kartica u odnosu na magnetne platne kartice je znatno veća brzina prilikom plaćanja, a takođe i niži troškovi.

Primena inteligentnih karticaInteligentne kartice se već uveliko koriste za plaćanje javnih telefona i javnog

prevoza ili u različitim identifikacionim postupcima. Za primenu inteligentnih kartica nema tehničkih prepreka ali postoji izvestan broj ključnih oblasti u kojima će inteligentne kartice preuzeti vodstvo. Moguće primene inteligentnih kartica su velike, na primer: finansijske transakcije, zdravstvene usluge, lična identifikacija, zaštita softvera, obrazovanje i turističke usluge.

Finansijske transakcije. Važna oblast primene vezana je za finansijske transakcije gde će usavršene inteligentne kartice zameniti dosadašnje debitne, kreditne i čekovne kartice. Za finansijske transakcije važna karakteristika inte-ligentne kartice je njena sposobnost memorisanja velikog broja informacija, kao i mogućnost obezbeđenja najsavremenijih metoda kontrole pristupa i identifi-kacije.

Zdravstvene usluge. Inteligentne kartice se u zdravstvu mogu koristiti za vođenje kompletne evidencije o pacijentu i njegovom zdravstvenom stanju. Pri tome se mogu obezbediti ograničene mogućnosti pristupa u zavisnosti da li je tajna ili otvorena baza podataka. Nakon identifikacije lekar pregleda podatke zapisane na zdravstvenoj kartici, a zatim ih modifikuje. Ove kartice omoguća-vaju skladištenje velikih količina podataka, a svaki podatak se može brzo pronaći i menjati. Na ovaj način se izbegava upotreba papirne dokumentacije, a even-tualnu oštećeni ili izgubljeni podaci lako se preuzimaju sa glavnog servera.

Lična identifikacija. S obzirom na sigurnosnu karakteristiku inteligentnih kartica, one se mogu koristiti kao sredstvo za ličnu identifikaciju, kao na primer:

Milorad Pušara

178

pasoš, legitimacija, vozačka dozvola, potvrda o plaćenom porezu i slično. Inteligentnu karticu već koristi vojska SAD-a za vođenje evidencije u svom osoblju.

Zaštita softvera. U oblasti zaštite i legalizacije softvera koriste se inteligen-tne kartice koje su namenjene obezbeđenju pristupa, iskorišćenju i zaštiti softvera.

Turističke usluge. Inteligentna kartica je našla svoju ogromnu primenu u turističkoj i putničkoj industriji, i tu za potrebe turističkih agencija, rentakar agencija, ugostiteljskih organizacija, organizacija vazdušnog, železničkog i drumskog saobraćaja. Ove kartice mogu da sadrže različite podatke o korisni-ku, zbog čega je moguće uvesti opcije odobravanja određenih popusta i njiho-vo automatsko obračunavanje pri transakcijama.

Modeli inteligentnih karticaKod plaćanja inteligentnom karticom, vlasnik kartice predaje svoju karticu

službeniku koji je zadužen za naplatu prodate robe ili usluga. Službenik prvo proverava da li se taj tip kartice prihvata kao instrumenat plaćanja, a potom se kartica ubacuje u terminal za čitanje i upisivanje. Terminalom se vrši provera da li je kartica ispravna ili ne, tj. da li je u skladu sa odgovarajućim procedurama, a potom se vrši provera ovlašćenog korisnika.

Svaka transakcija se može obaviti samo do visine kreditnog ili novčanog li-mita zabeleženog na kartici. Transakcija plaćanja putem kartice ne može se obaviti ako je kreditni limit ili novčani saldo nedovoljan. U proceduri koja prati upotrebu inteligentne kartice ugrađeni su postupci čiji je cilj sprečavanje zloupotrebe kartice .U slučaju da je terminal sa mesta prodaje online povezan u mrežu sa računarskim obračunskim centrom ili sa računarima izdavaoca kartice, onda se informacije o izvršenim Tansakcijama prenose odmah ili u određenim vremenskim intervalima. U suprotnom ako terminal nije u online režimu, transakcije se mogu prenositi komutiranim vezama ili preko izveštaja za obračun. Debitne kartice, elektronski novčanici i kreditne kartice su tri me-tode koje se koriste u praksi za plaćanje roba i usluga putem inteligentne kar-tice.

Debitne kartice su najpopularniji način plaćanja robe i usluga sa inteligen-tnom karticom. Za potrebe debitnih kartica vrši se direktno zaduživanje po-sebno otvorenog računa u banci za tu namenu. Kod ovog tipa kartice, emitent – banka prenosi određenu sumu novca na poseban račun vezan za izdam inte-ligentnu karticu, a u memoriju inteligentne kartice upisuje iznos novca na ra-čunu. Transakcije bezgotovinskog plaćanja vlasnik kartice može da obavlja do upisanog iznosa na kartici. To znači da je vlasnik kartice ograničen u pogledu novčanog iznosa koji može da potroši u bezgotovinskoj trgovini. Prodavac naplaćuje vrednost kupljene robe ili izvršenih usluga tako što automatski putem

179


mreže ili putem posebnih obračuna zadužuje račun korisnika kartice. Ovaj način plaćanja odgovara i bankama i prodavcima zato što vlasnik kartice ne može da troši više od iznosa koji trenutno ima na računu, a povoljnost e i to što nemaju troškove u vezi autorizacije.

Elektronski novčanik, kao oblik inteligentne kartice, predstavlja unapred plaćenu elektronsku karticu koju kasnije korisnik upotrebljava za plaćanja. Njegova glavna karakteristika sastoji se u tome da korisnik kupuje od banke karticu za novčani iznos koji je upisan u memoriju kartice. Zahvaljujući mikro-procesoru koji se nalazi na kartici vrši se automatsko ažuriranje stanja novca kojim korisnik raspolaže posle izvršene kupovine. S obzirom na to da ova kar-tica sadrži novčanu vrednost koja se automatski može koristiti za obavljanje plaćanja ona se naziva elektronski novčanik. U stvari, radi se o jednom od oblika elektronskog novca. Elektronski novčanik je razvijen da bi se pružile prednosti svim učesnicima u transakciji: prodavcu, banci i korisniku.

Korišćenjem ovog sistema prodavac obavlja plaćanje trenutno i direktno, kao kada je gotovina u pitanju, te nema potrebe za obradom papirne dokumen-tacije i ne mora da troši vreme na proveru.

Za korisnika ovaj sistem pruža mogućnost plaćanja putem interneta i ne obavezuje korisnika da nosi novac sa sobom, već korisnik nosi karticu čija je vrednost nepoznata za bilo koga osim njenog vlasnika.

Banka koristi ovaj sistem jer nema troškove obrade papirne dokumentacije; troškovi vrednosnog transfera su smanjeni jer nema potrebe za radom sa goto-vinom, troškovi osoblja vezani za transakcije svedeni su na minimum a banka omogućava novčani transfer na novim elektronskim tržištima.

Pri kupovini na Web-u često se traži da se popuni obrazac sa imenom, otpremnom adresom, informacijama o kreditnoj kartici i slično. Ovaj problem neki trgovci rešavaju tako što traže da se popuni obrazac samo jedanput, pa zatim sačuvaju informaciju na svom serveru za kasnije. Ovo je primenio i Amazon Com. Koji koristi Web stranu. Međutim, i pored ove pogodnosti, ko-risnik još uvek mora da otvori račun kod svog trgovca kod koga kupuje. Znači da još uvek postoji mogućnost da informacija možda padne u ruke trgovca koji bi želeo da je koristi za neke druge potrebe.

Upotreba elektronskog novčanika je jedan od načina da se izbegne problem ponovljenog popunjavanja informacija pri kupovini, a u isto vreme, da se eli-miniše potreba skladištenja informacija na serveru trgovca. Softverska kompo-nenta elektronskog novčanika omogućava korisniku da memoriše broj kreditne kartice i druge lične podatke. Kada se kupovina obavlja kod trgovca koji pri-hvata elektronski novčanik, on korisniku omogućava da obavi kupovinu jednim pritiskom na miša, pri čemu elektronski novčanik automatski popunjava sve potrebne podatke.

Milorad Pušara

180

Postupak kupovine putem kreditnih inteligentnih kartica isti je kao i kod kartica sa magnetnom trakom. Kod inteligentnih kartica, za razliku od magne-tnih, postoji mogućnost ažuriranja kreditnog iznosa koji vlasnik kartice želi da koristi odjednom ili u određenim okvirima, kao i automatskog preračunavanja preostalog iznosa nakon svake kupovine. Pošto kod ove kartice postoji mogućnost neprekidnog ažuriranja salda, korisnik je onemogućen da prekorači kreditne limite, a istovremeno, daju se precizni podaci za obračun kamata na korišćenje kreditne linije, kao i podaci o iznosima mesečnih obaveza na ime otplate kre-dita.

Bankama odgovara što veća primena kreditnih kartica, zbog čega korisnici-ma nude ponude koje omogućavaju korišćenje kredita bez zaloga i garancija ali uz plaćanje visokih kamata. U ovom vidu kreditiranja banke vide veliki poslov-ni interes jer su kreditni plasmani sigurni, imaju potencijalno veliki obim i donose velike prihode kroz kamatu. Danas su, osim banaka, sve češći emitenti kreditnih kartica i nebankarske organizacije koje uvode savremene oblike trgo-vanja putem kartica.

Prednosti i nedostaci poslovanja platnim karticamaPlatne kartice, kao instrument bezgotovinskog načina plaćanja, imaju zna-

čajne prednosti u odnosu na ostale vidove plaćanja. Te prednosti se mogu klasifikovati na sledeći način

Λ pojednostavljen i efikasan postupak plaćanja: Λ eliminisanje nošenja gotovog novca; Λ mogućnost kupovine na kredit; Λ platna funkcija kartice prevazilazi granice određenih monetarnih podru-

čja; Λ uključivanjem u međunarodni sistem bezgotovinskog plaćanja ostvaruje

se pozitivni devizni efekti koji uz povećanje turističkog prometa i ostva-renom provizijom u devizama, predstavlja značajnu stavku u deviznim i platnom bilansu zemlje;

Λ utiče na smanjenje opticaja gotovog novca u zemlji i doprinosi poboljša-nju likvidnosti banaka;

Λ odlaganjem plaćanja prema inostranstvu postiže se zadržavanje i kori-šćenje deviza u zemlji čime se uravnotežuje odliv deviza u inostranstvo;

Λ naplaćena devizna sredstva od stranog korisnika ostaju registrovana u novčanim kanalima zemlje.

Međutim pored ovih prednosti, postoje i određeni problemi u poslovanju platnim karticama Jedan od problema koji se javlja prilikom korišćenja platnih kartica je u tome da je izgubljena privatnost korisnika time što su sve finansijske transakcije vidljive. S obzirom da je Internet otvorena, javna mreža, plaćanje

181


putem interneta pored svih svojih dobrih strana ima i nekoliko negativnih One se ogledaju između ostalog u tome da se hakerisanjem može prići podacima sa računa korisnika platne kartice i da ovi podaci mogu biti zloupotrebljeni. Zbog toga je preporučljivo da korisnik periodično proverava stanje na računu kako bi se na vreme uočile nepravilnosti.

Nedostaci poslovanja platnim karticama, koji su pretežno vezani za zlou-potrebu njenog korišćenja, mogu se klasifikovati na sledeći način:

Λ neovlašćeno korišćenje ukradenih i izgubljenih kartica; Λ provala komunikacionih veza radi krade informacija o kartici; Λ neovlašćena izrada duplikata kartica i njihovo korišćenje, naročito viken-

dom kada je provera otežana, Λ neurednost plaćanja po ugovorenim rokovima; Λ krađa kartica kod isporuke poštom; Λ zloupotreba od strane osoblja.

Najveći rizik od zloupotreba i krađa kod poslovanja putem Interneta snose osiguravajuća društva. Ovaj rizik spada u poslovni rizik. Zbog svega ovoga, za poslovanje putem interneta mora da postoji jasna zakonska regulativa kako bi počinilac bio uhvaćen, a oštećenom namirena šteta.

3. KUĆNO BANKARSTVOKućno bankarstvo predstavlja jednu od tehnika plaćanja koja podrazumeva

primenu računara koji se nalazi u domu korisnika, za kontakt sa bankom i obavljanje finansijskih transakcija lako se stalno povećava broj računara po glavi stanovnika još uvek njihov mali broj predstavlja prepreku razvoju ovog načina plaćanja. Kućno bankarstvo je u početku omogućavalo dobijanje poda-taka o stanju na računu koji se vodi kod banke za naručivanje čekova i slično. Sa pojavom platnih kartica zaživele su usluge plaćanja unošenjem broja kartice i PIN-a. Za obavljanje plaćanja neophodan je elektronski čitač kartica koji je sada postao standardni deo opreme za kućno bankarstvo. Da bi korisnik izdao nalog za plaćanje podatke potrebne za plaćanje unosi stavljanjem kartice u čitač, a zbog autentifikacije, unosi i svoju šifru, odnosno PIN. Korišćenjem tehnike kućnog bankarstva, korisnik može platiti proizvode maloprodavcu, a po potvr-di njegove poslovne banke da je njegov račun odobren za iznos računa, malo-prodavac ce isporučiti robu na kućnu adresu potrošača. Sa pojavom globalne informacione mreže. Internetova tehnologija je doživela dinamičan razvoj i tkao postala osnova internet plaćanja.

Milorad Pušara

182

4. TELEFONSKO BANKARSTVODanas sve veću primenu imaju bankarski uslužni sistemi bazirani na ljudskoj

interakciji ili automatizovanom prepoznavanju glasa. Telefonsko bankarstvo predstavlja važan kanal za isporuku bankarskih usluga stanovništvu. Glavno dostignuće u ovoj oblasti je integracija računara i telefona. Identifikacija na poziv omogućava automatsko upoznavanje operatera sa podacima o klijentu, pre negu što se i odgovori na poziv.

Popularnost i primena telefonskog bankarstva pokazuju da korisnici ne zahtevaju lični kontakt sa službenicima banke kao formu. Telefonske bankarske usluge mogu se ponuditi na dva načina. Privi način je izgradnja sistema za upute koji korisnicima omogućava da traže informacije kao što je stanje na računu, ali se ne nude usluge tipa plaćanja. Drugi način je izgradnja punog bankarskog telefonskog uslužnog sistema i njegovo integrisanje u celokupnu mrežu filijala.

Uobičajeno, kod telefonskog bankarstva osoblje pozivnog centra u banci ne raspolaže podacima o klijentovom tekućem računu, jer je vezano za trenutne operacije sa korisnikom. Rešenje ovog problema je izgradnja posebnog infor-macionog centra unutar banke.

U telefonskim bankarskim operacijama koriste se sledeće ključne tehnolo-gije: automatski distributer poziva, kompjutersko-telefonska integracija, inte-raktivni glasovni odgovor i telefonsko plaćanje računa.

Automatski distributer poziva (ACD) predstavlja usavršeni telefonski preklopni uređaj koji nadgleda pozive pristigle u pozivni centar i distribuira različite tipove poziva označene različitim brojevima do različitih grupa ope-ratera i obezbeđuje upravljanje najvažnijim podacima o odgovorima pozivnog centra.

Kompjutersko-telefonska integracija (CTI) omogućava povezivanje po-slovnih aplikacija u elektronskom sistemu, obično sa ACD-om. Ova tehnologi-ja može da se koristi na mnogo načina. Ako, na primer, banka namerava da reklamira novu uslugu na televiziji, onda će svi operateri koji primaju pozive na taj broj, imati napis prezentovan na njihovim računarskim terminalima, tako da mogu da vode korisnika kroz prodajni postupak. Takođe, uvođenjem iden-tifikacione pozivne linije ako postojeći korisnik zove da se raspita za usluge CTI, može da se identifikuje broj pozivaoca i operateru trenutno prikažu podaci o tom korisniku i njegovom odnosu sa bankom. Korišćenje CTI je tesno poveza-no sa razvojem klijentskih informacionih sistema.

Interaktivni glasovni ugovor (IVR) je tehnologija koja omogućava da je-dnostavne transakcije, kao što je raspitivanje o stanju na računu, mogu da se obave automatski, bez intervencije operatera. Ovaj sistem se često povezuje sa

183


CTI, pošto CTI omogućava povezivanje ovog sistema sa bankarskim aplikaci-jama.

Telefonsko plaćanje računa je jedna od ključnih tehnologija koja se koristi u telefonskim bankarskim operacijama. Tokom poslednjih deset godina došlo je do razvoja elektronskog plaćanja, što je podstaklo banke da usavrše načine pružanja svojih usluga neposredno, u domovima korisnika. Osnovni servis koji se nudi korisnicima je telefonsko plaćanje računa, kojim se omogućava korisni-cima da iz svoje kuće ili sa radnog mesta u telefonskom kontaktu sa bankom daju naloge za is0platu sa njihovih računa u korist računa koji oni odrede. Korišćenje ove tehnologije pruća niz pogodnosti. Jedna od njih je da korisnik može da izvrši određen broj transakcija jednim telefonskim pozivom, umesto da odlazi u banku i neposredno daje naloge za plaćanje ili da ispisuje čekove i šalje ih na realizaciju.

Sve manje banke i druge finansijske institucije prihvataju pružanje usluga ove vrste preko zajedničkih servisa jer se omogućava pružanje usluga bez većih ulaganja u hardver, softver i zaposleno osoblje. Za razliku od manjih banaka, 38% banaka čija aktiva prelazi 500 miliona dolara, pružaju usluge telefonskog plaćanja računa direktno preko sopstvenog i telefonskog servisa bez posredni-ka. Nezavisno od pristupa koji se koristi banka je odgovorna za obradu tran-sakcija posle telefonskog poziva po nalogu korisnika. Da bi se transakcije obradile, banka mora da raspolaže softverom koji je u stanju da prati promene stanja na računu korisnika na početku telefonskog poziva, u toku i posle tele-fonskog poziva, kao i da raspolaže bazom podataka o korisnicima, njihovim računima i svim promenama na tim računima.

Obično se plaćanje po nalogu korisnika vrši putem automatizovanih obra-čunskih mesta do finansijske institucije koju odredi primalac, koja na kraju odobrava račun primaoca i obaveštava ga o promenama na računu Korišćenjem usluge ove vrste, pored usluge plaćanja, korisnik je u mogućnosti da vrši pro-veru salda svojih računa,vrši transfer sa računa na račun i slično.

5. VIDEO BANKARSKO POSLOVANJEVideo bankarsko poslovanje iz kuće predstavlja interaktivni sistem koji nudi

kvalitetnu, novu i potpunu transformaciju bankarskih usluga. U ovom trenutku većina video bankarskih sistema nudi više baznih servisa za plaćanje računa, proveru stanja na računima, transfer sredstava sa računa na račun i slično. Video bankarski sistemi imaju za cilj da obuhvate kompletan spektar uslužnih servisa, kao i da omoguće pristup ostalim uslužnim servisna, poput kućne kupovine, igre, zabave, zatim informacije o aukcijama, redovima vožnje, sportskim do-gađajima, pozorištima, bioskopima, vremenskoj prognozi i slično.

Milorad Pušara

184

Značajan uticaj na sam dizajn servisa ima selekcija servisa koji se nude. Da bi korisnik pristupio mrežama i uslužnim servisima banke, potrebno je da unese PIN. Pored opcija koje se nude iz kategorije bankarskog poslovanja od kuće, korisnik može izabrati i druge uslužne servise, kao što su vesti zabava i slično.

6. BANKE NA INTERNETUU Internet plaćanjima jedna od osnovnih tendencija je pojava nefinansijskih

posrednika u plaćanjima i kašnjenje banaka u ulasku na ova) deo tržišta. Velika tehnološka intenzivnost ovih novih aktivnosti je jedan od razloga za ovakvo stanje, zbog čega su mnoge Srme koje se bave informacionim tehnologijama diverzifikovale svoju delatnost i ušle u oblast primene te iste tehnologije. Međutim, i banke sve više uviđaju značaj Interneta i počinju da razvijaju svoju aktivnost na ovom polju. Banke su najpre imale samo svoju prezentaciju na Internetu, da bi kasnije počele da pružaju razne usluge svojim korisnicima putem Interneta.

Strah banaka od nesigurnosti interneta za finansijsko poslovanje je glavni razlog zbog kojeg banke nisu više prisutne na ovoj mreži. Zbog toga se razvija-ju novi zaštitni sistemi koji će omogućiti da se kompletno razvije finansijsko poslovanje na internetu, jer se kao motiv pojavljuju znatno ruži troškovi poslo-vanja. Implementacija odgovarajućih zaštitnih mehanizama ne sme suviše povećati troškove poslovanja kako ne bi postalo neracionalno da se posluje na Internetu, ali u isto vreme, troškovi sigurnosnog sistema su mali kad se ima u vidu potencijalna šteta nastala neovlašćenim upadom u sistem banke.

Primena savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija u bankar-stvu dovodi do ubrzane promene mnogih segmenata finansija, pojave novih bankarskih institucija i njihovo prestrukturiranje, kao i pojave novog vida inte-rakcije banaka i potrošača. Primena ovih tehnologija u bankarstvu u samoj praksi dovodi do elektronskog pristupa bankama, elektronsko plaćanja, spo-sobnost da se zahteva transfer sredstava sa različitih računa, online isporuke bankarskih brošura i informacija, mogućnost korišćenja finansijskih softvera i online plaćanje putem šifrovanih kartica. Korišćenje ovih online usluga poveća-va efikasnost odvijanja bankarskih poslova. Bankarstvo na internetu pruža sledeće mogućnosti:

Λ stvaranje novog okruženja za vođenje poslova; Λ stvaranje novih veza i pronalaženje novih resursa; Λ radno vreme neprekidno tokom cele godine.

Banke razmatraju različite faktore koji utiču na donošenje odluke da se posluje na internetu. U te faktore spadaju strateška upotreba interneta, poten-

185


cijalni i realni problemi koji nastaju poslovanjem na internetu, korišćenje in-terneta od strane velikih i malih banaka, spremnost korisnika da koristi internet u bankarstvu s obzirom na potencijalni rizik, kao i lokacije banaka širom sveta.

Bitan faktor za donošenje ove odluke je i veličina kapitala kojim banke ra-spolažu. Prema nekim istraživanjima, banke čija je aktiva mala nude više ser-visa na internetu od banaka sa većom aktivom, koje su konzervativnije po ovom pitanju.

Osim prednosti koje donosi bankarstvo na internetu postoji i niz kritičnih elemenata koje treba razmotriti i otkloniti kako bi ovaj vid poslovanja pružio odgovarajuću bezbednost i olakšanje u toku rada. Korisnici zahtevaju pristup informacijama o računima, transfer sredstava sa računa na račun i elektronska plaćanja; banke treba da budu u mogućnosti da zadovolje sve ove zahteve i da obezbede sigurnost postojećih bankarskih poslova.

Elektronske banke sve više koriste odgovarajuće programske pakete koji omogućavaju ne samo operativno poslovanje, već i podršku za donošenje kre-ditnih i drugih poslovnih odluka. Ovo utiče i na pojavu velikih organizacionih promena u bankarskim institucijama, pre svega u smanjivanju broja filijala i ekspozitura usled uvođenja savremenih oblika komunikacija sa klijentima u vidu ATM-a, POS terminala kao i kućnog bankarstva. Pomenute organizacione promene,koje treba posmatrati kao dugoročan proces vezan za sukcesivne faze u uvođenju informacionih i komunikacionih tehnologija u bankarske sisteme, teže da konvertuju klasičnu fizičku banku u novi model virtuelne banke. Tokom ovih promena, korisnici neosetno prelaze na nove metode interakcije sa bankom, a da se pri tome ne gubi njihov ranije stečen odnos.

Razna istraživanja pokazuju da u razvoju bankarskih usluga dolazi do opa-danja klasičnih filijalskih usluga u korist razvoja usluga virtuelnog bankarstva. Najveći trend rasta ima ATM. Telefonsko bankarstvo je na drugom mestu, a zatim sledi bankarstvo preko kućnog računara i interaktivna televizija.

Danas ima više primera bankarstva u mrežama sa javnim pristupom. Security First Network Bank (SFNB) u SAD-u jedna je od takvih banaka. Ova banka je počela sa radom oktobra 1995. godine, i u to vreme je bila prva potpuno opre-mljena elektronska banka i slobodno se može reći da je označavala prekretnicu u razvoju bankarstva.

SFNB koristi Five Pace-ov softver „Virtuelni finansijski menadžer“, koji obu-hvata čitav niz online usluga poput finansijskih usluga, uključujući i štedne uloge, osiguranje i slično, i ima za cilj da korisnicima obezbedi lak i stalni pristup bankarskim uslugama. Glavne prednosti SFNB su pogodnost korišćenja usluga i niski troškovi poslovanja.

Obezbeđivanje sigurnog poslovanja je ipak, glavni faktor uspeha ove banke. Uopšteno, dosadašnja iskustva SFNB su pozitivna. Taku, na primer, za prva tri meseca rada banka je privukla 2000 korisnika sa 50 miliona dolara aktive.

Milorad Pušara

186

Sigurnost bankarskih transakcija na internetu je ono što predstavlja segment posebnog interesovanja. U današnjim istraživanjima posvećuje se naročita pažnja ovim problemima kako bi se pronašla rešenja koje će omogućiti bezbe-dno odvijanje online procesa iz domena finansija putem mreža.

Da bi banke zadovoljile zahteve korisnika one moraju pružiti adekvatne usluge i zadovoljiti pet osnovnih principa: jednostavnost, ponudu usluga, po-godnost, kvalitet i cene. Elektronsko bankarstvo daje zadovoljavajuće rezultate kada se ostvari:

Λ niska cena interakrivnog pristupa od kuće, uz pogodni informacioni servis;

Λ razvoj sistema koji mogu podržao maloprodajne aktivnosti vezane za plaćanja;

Λ ponuda što kvalitetnijih informacija korisnicima; Λ razvoj proizvoda i usluga koji će biti privlačni korisnicima i različiti od

onih koje nudi konkurencija; Λ identifikacija novih marketinških segmenata u kojima postoji spremnost

ulaganja u online bankarstvo.

7. EFEKAT ELEKTRONSKOG BANKARSTVA NA TRŽIŠTE

Smanjenje troškova, ušteda vremena i povećanje produktivnosti su poten-cijalne prednosti koje elektronsko bankarstvo pruža. Kada dve strane elektron-ski povežete, direktnom linijom virtualno preko elektronskog prodajnog mesta, vi elektronski spajate prodavce i kupce, stavljajući ih u istu grupu korisnika .

Elektronsko poslovanje između kompanija i potrošača se zasniva na sigurnim plaćanjima. Poslovanje između kompanija je mnogo zahtevnije, jer podrazu-meva sistem bezbednosti, ne samo za finansijske transakcije, nego i za elektron-ske poruke, izdate naredbe, ugovore i druge poverljive dokumente. Da bi se koristila veza između korisnika i njegovog digitalnog potpisa, PKI zahteva poverljivu treću stranu, ili sertifikaciono telo. Uloga sertifikacionog tela je da izdaje digitalni sertifikat, elektronski ekvivalent identifikacionoj kartici, koji se sistematski koristi u svakoj transakciji.

Benefiti elektronskog bankarstva :a poslovnu banku: Λ Niža cena obrade pojedinih transakcija od 10 do 30 puta Λ Pružanje kvalitetnijih i bržih usluga klijentima Λ Davanje usluga klijentima u mestima gde nema šalterskih mesta Λ Smanjenje troškova otvaranja novih šalterskih i dodatnih radnih mesta Λ Smanjenje troškova papira i poštanskih usluga

187


Λ Preuzimanje klijenata od onih banaka koje ne nude e-banking Λ Olakšano preuzimanje mnogobrojnih računa pravnih lica u kratkom

vremenu Λ Smanjenje redova u bankama Λ E-bank otvara nove tržišne kanale Λ Jednostavno i jeftino izvođenje marketinških akcija i promocija novih

bankarskih usluga za ciljnu populaciju Λ Podržava integrisanje i elektronsko povezivanje platnog prometa u zemlji

i inostranstvu Λ Najviši stepen zaštite sa PKI i smart karticom, koji onemogućavaju zlo-

upotrebu i daju podsticaj klijentima za elektronsko poslovanje Λ Kvalitetnije korišćenje zaposlenih preusmeravanjem sa šaltera i jedno-

stavnih poslova na poslove prodaje i marketinga – rast prodaje.

Benefiti elektronskog bankarstva za klijente: Λ Korišćenje – sličnost sa papirnim obrascima Λ Banka je otvorena 24 sata dnevno Λ Obavljanje bankarskih poslova iz sopstvene kancelarije ili kuće, u vreme

kada mu to najviše odgovara Λ Stalan uvid u trenutno stanje svih računa Λ Ažuran uvid u tekuće prilive, što podstiče brži obrtaj sredstava Λ Priprema platnih naloga sa valutacijom unapred Λ Slanje zahteva sa reklamacijom, potvrdom za plaćanje i sl. Λ Mogućnost uvoženja naloga iz klijentovog informacionog sistema izbe-

gavanje duplog unosa Λ Vođenje ažurnih podataka o klijentovim partnerima i njihovim računima Λ Mogućnost otkazivanja poslatih naloga Λ Štampa po izboru (izvodi, platni nalozi, poruke banke , itd.). Λ Mogućnost podele raznih nivoa ovlašćenja svojim zaposlenim saglasno

ovlašćenjima koje imaju na radnom mestu.

U pogledu cena usluga i proizvoda elektronskog bankarstva može se kon-statovati da su mnogo povoljnije u odnosu na bilo koji drugi vid poslovanja.

189

GLAVA SEDMA

MEĐUNARODNE BANKARSKE INSTITUCIJE

1. MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD)

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD – International Bank for Reconstruction and Development) formirana je svetskoj monetarnoj konferen-ciji u Breton Vudsu (SAD) 1944. godine, koja je i održana sa idejom da se pre-duzme međunarodna akcija za uređenje stabilnih ekonomskih i valutih odnosa u svetu. Ova institucija je poznata u svom delovanju i pod nazivom Svetska banka (WB-World Bank), a sedište joj je u Vašingtonu (SAD).

Članstvo zemalja članica Svetske banke je uslovljeno članstvom u Međunarodnom monetarnom fondu. Za razliku od Fonda koji se bavi poslovima kratkoročnog finansiranja, Svetska banka se bavi poslovima srcdnjon3Ćnog i dugoročnog finansiranja. Banka daje kredite zemljama članicama za finansiranje projekata koji doprinose rastu i razvoju nacionalne privrede. Banka ocenjuje ekonomsku efikasnost projekata i odobrava određena kreditna sredstva ukoliko takvi pro-jekti doprinose stvaranju uslova za plasman privatnog kapitala, proširenju međunarodne trgovine i strukturne ravnoteže u razvoju zemalja koje realizuju takve projekte. Pored redovnih kredita kojima Svetska banka podržava finan-siranje projekata, praksa banke je da odobrava i kredite za tzv. strukturna pri-lagođavanja koji su opšte razvojnog karaktera.

Osnovni zadatak Svetske banke je bio da potpomogne obnovu ratom raz-rušene privrede zemalja članica. Banka je olakšavala investiranje kapitala i tako podsticala razvoj proizvodnih mogućnosti u manje razvijenim zemljama. Posle nekoliko poratnih godina, kada su se mnoge privrede oporavile od posledica rata, osnovni zadatak IBRD bilo je dalje finansiranje razvoja zemalja-članica. Međutim, pojavilo se dilema da li je njen zadatak da finansira privredni razvoj kao takav, bez obzira je li ta zemlja razvijena ili ne, ili da finansira razvoj zema-lja u razvoju. Statut Banke ne daje precizan odgovor na ovo pitanje, mada je

Milorad Pušara

190

prihvaćen stav da i ako banka nije zatvorena za industrijske zemlje ipak treba prvenstveno da pomogne rešavanje problema nerazvijenih zemalja.

Sledeći zadatak IBRD je da daje garancije investitorima, pri čemu se stara da se prvenstveno ostvare prioriteti razvoja, da doprinese bržem prelasku zemlje iz stanja nerazvijenosti u razvijenu ekonomiju, da zajmovi budu u skladu sa zajmovima iz drugih izvora itd. Osnovna ideja pri formiranju banke bila je da ona bude posrednik između viška privatnog kapitala i zemalja kojima je on potreban, te je alternativno ostavljena mogućnost da Banka i sama daje zajmo-ve. Međutim, privatni kapital, za kojeg se smatralo da će biti osnovni nosilac finansiranja posleratnog razvoja, pokazao se kao nedovoljan i neorganizovan. U takvim uslovima Banka je odigrala izuzetno značajnu ulogu jer je preuzela na sebe davanje zajmova nerazvijenim zemljama iz sopstvenih izvora. Dok je privatnom kapitalu od velike važnosti bio faktor sigurnosti, odnosno rizika pri plasmanu sredstava, a svetu su bila potrebna ogromna finansijska sredstva, jedino je Svetska banka reagovala na pravi način, ublažavajući tražnju za tim sredstvima.

Početni odobreni kapital pri osnivanju Banke iznosio je deset milijardi do-lara, ali treba ukazati na razliku između odobrenog i uplaćenog kapitala. Odobreni kapital je veći od uplaćenog jer se samo deo odobrenog kapitala uplaćuje (20%), a ostatak služi kao garancija za obaveze Banke (80%). Zemlje članice mogu biti pozvane da uplate određeni deo ovog garantnog iznosa, u svojim nacionalnim valutama, ukoliko je to Banci potrebno da bi odgovorila svojim obavezama. Svetska banka je organizovana po vlasničkoj strukturi kao akcionarsko društvo. Početni kapital Banke je obezbeđen iz kvota zemalja članica, da bi se naknado povećavao potencijal pribavljanjem sredstava na finansijskom tržištu. zatim kroz formu kofinansiranja ili emisijom obveznica (za koje papire garantuju vlade zemalja na čije valute glase obveznice) koje su tražene na međunarodnom tržištu kapitala (jer Banka ima visok kreditni rejting-AAA credit rating). U svojoj politici plasmana banka primenjuje kriterijum uravnoteženosti kako u pogledu šierine namena tako i u pogledu teritorijalnog rasporeda zajmova. Zemlja koja želi da postne član IBRD mora prethodno da bude članica Međunarodnog monetarnog fonda. Sa prvobitnih 29 zemalja-članica broj ze-malja povećao se na preko.

Svetska banka pruža i tehničku asistenciju zemljama u razvoju, primarno u izradi investicionih projekata. Pod okriljem Svetske banke formirane su poseb-ne specijalizovane finansijske institucije:(1) Međunarodna finansijska korporacija (IFC-Inlernational Financial Corporation)(2) Međunarodno udruženje za razvoj (IDA-International Development

Association)(3) Međunarodna agencija za garancije (MIGA)

191


Ciljevi poslovanja i način rada ovih institucija može se predstaviti šematski na sledeći način.

Tabela 1.GRUPA SVETSKE BANKE

THE WORLD BANKInternational bank

for reconsimetion de-velopment

Association (IDA)

International deve-lopment and (IBRD)

International Finance Corporation (IFC)

Ciljevi institucije Unapređenje eko-nom-ske razvijenosti zema-lja u razvoju, pružanjem finansij-ske i tehničko--struč-ne pomoći u razvoju i izgradnji spe-cifič-nih projekata u jav-nom i privatnom sektoru.

1960. Najsiromašnije zem-lje članice: 80% od kredita IDA odlazi u zemlje koje imaju pro-sečan GDP ispod 410%. Mnoge od ovih zemalja su tako siromašne da nisu u mogućnosti da uzaj-mljuju sredstva ni od IBRD

Unapređenje ekonom-skog razvoja zemalja u razvoju pružajući pomoć u mobilizaciji doma-ćeg i inostranog kapitala za razvoj isključivo priva-tnog sektora.

Godina osnivanja. Tipovi zemalja u koje institu-cije usmerava sredstva

1945.Zemlje u razvoju koje ne spadaju u grupu najsiromašnijih.

Pojedine članice uzaj-mljuju kombinovana sredstva IBRD i IDA („blend“ of IBRD loan-sand IDA credits)

1956.Svi tipovi zemalja u razvoju od najsiro-ma-šnijih do najraz-vijeni-jih

Privredni sektori u koje institucije usmeravaju sredstva

Spoljna privreda i razvoj ruralnih područ-ja, energetika, obrazovanje, transport, te-lekomu-nikacije, industrija, rudarstvo, raz-voj finansi-jske mreže, urbani razvoj, vo-doprivreda, zdravstvo i ishrana stanov-ništva. Pojedini ti-povi neprojektnih pozaj-mica uključujući strukturna prilagođa-vanja

Agrobiznis, razvoj, fi-nansijske kompa-nije, energetika, ma-la pre-duzeća, rudarstvo, in-stitucije tržišta novcem i turizam i usluge

Period na koji insti-tu-cije pozajmljuju (plasi-raju) sredstva

7 do 12 godina

Prosečan period pla-smana

Generalno od 15 do 20 godina, 50 godina (40 i 35. god.)

Prosečno 3 godine. U nivou tržišnih kamatnih stopa

Grejs period Generalno od 3 do 50 godina 10 godina = 10,97% 0,0%

Provizija na odob-reni i neiskorišćeni deo kre-dita

Kamatni period (sredstva devedesetih)Ostale provizije Provizija na neiskorišćeni deo zajma (Commitment

fee) 0,75% (0,25) nova provizija (front-end fee) 0,25Godišnja provizija na odobreni i neiskorišćeni deo kredita ’0,5% i servisna proviz ija 0,75%

Privatna preduzeća i vladine organizacije koje daju podršku pri-vatnom sektoru

Milorad Pušara

192

Primaoci (korisnici) finansijske podrške

Vlade, vladine agencije, privatna preduzeća i banke koje mogu pribaviti garancije vlade po zajmu IBRD

Garancija vlade Osnovni vidGlavni metod porasta finansijskih fondova institucije

Združivanja na finansijskom tržištu. Donacije vlada zemalja članica

Pozajmice od IBRD

(1) Međunarodna finansijska korporacija je specijalizovana agencija koja podstiče privredni razvoj zemalja ulaganjem privatnog kapitala prvenstve-no u zemlje u razvoju. Korporacija uglavnom odobrava kredite privatnim preduzećima učešćem u njihovom kapitalu bez prava upravljanja. Isto tako, korporacija povezuje domaća i inostrana preduzeća, a pruža i tehničku pomoć zemljama članicama na međunarodnom tržištu kapitala. Međunarodna finansijska korporacija je osnovana 1956. godine kao afirmacija Svetske banke.

(2) Međunarodno udruženje za razvoj osnovano je 1960. godine, takođe kao afirmacija Svetske banke. Osnovna aktivnost Udruženja je da odobrava kredite najmanje razvijenim zemljama pod znatno povoljnijim uslovima od uslova na međunarodnom tržištu kapitala. Rokovi takvih kredita su izuze-tno povoljni (i do 50 godina), sa dugim početkom otplate kredita (grace period i do 10 godina).

(3) Međunarodna agencija za garancije pruža garancije privatnom kapitalu i sredstvima drugih kofinansijera za projekte kojima je dala podršku Svetska banka, radi prevazilaženja problema rizika za plasman sredstava u nerazvi-jene zemlje. Međunarodna agencija za garantovanje investicija (MIGA) osnovana je 1988. godine. Cilj ove finansijske organizacije je da stimuliše priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju putem dovoljno garancija za nekomercijalne rizike (vladina ograničenja u pogledu reparzijacije kapitala, položaj ino vlasništva, ratni sukobi i sl.).

Programi koje finansira IBRD prolaze kroz nekoliko faza: Λ Faza identifikacije – obuhvata utvrđivanje objekata čijem finansiranju

treba pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih ekonomskih i tehničkih karakteristika.

Λ Faza pripreme – u ovoj fazi zajmotražilac i Banka zajednički sagledava-ju i pronalaze najpovoljnije i najprihvatljivije varijante projekta u tehnič-kom i ekonomskom pogledu.

Λ Faza ocene, pregovora i prihvatanja – po završetku studije o projektu, pristupa se njegovoj oceni. Ocenu projekta izvode stručnjaci Banke, a po potrebi se mogu angažovati stručnjaci sa strane. U toku ocene, valorizu-ju se tehnički, institucionalni, ekonomski i finansijski aspekti projekta. U

193


tehničkom pogledu ocena podrazumeva: pouzdanost projekta, uvažava-nje odgovarajućih standarda, veličinu i lokaciju objekta, tehnologiju, opremu, projektovani obim proizvodnje, transportnu povezanost, uticaj na prirodnu sredinu itd. Pri ocenjivanju institucionalnih uslova za reali-zaciju projekta, uzimaju se u obzir: organizacija, upravljanje, kadrovi i politika poslovanja u užem i širem okruženju u kojem će se projekat re-alizovati.

Λ Faza izvršenja i nadzor – u toku realizacije projekta obaveza je investi-tora da kreditoru povremeno dostavlja izveštaj o dinamici radova na projektu, troškovima, finansijskim efektima i sl. Kreditor (IBRD) često upućuje misije stručnjaka u zemlju kojoj je zajam odobren da bi na licu mesta stekao uvid u to kako se troše odobrena sredstva i da li se projekat ostvaruje u skladu sa sporazumom. Po završetku projekta, Banka, uz učešće investitora, priprema konačan izveštaj o izvršenju projekta i do-stavlja ga vladi zemlje korisnik kredita, Odboru izvršnih direktora i izvr-snom direktoru koji predstavlja tu zemlju u IBRD.

Λ Faza naknadne ocene projekta – početkom 70-tih godina Banka je počela da primenjuje i praktikuje naknadnu ocenu projekta. Svrha ovog posla je da se analizom pozitivnih i negativnih efekata izvuku pouke za poslovanje Banke u budućnosti.

1.1. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)Krajem 1950. postalo je jasno da najsiromašnije zemlje ne mogu da priušte

da pozajme kapital za razvoj pod uslovima koje je postavila Svetska banka. Njima su bili potrebni manje zahtevniji uslovi. Po inicijativi Amerike, grupa zemalja članica se složila da se osnuje agencija koja će davati zajmove veoma siromašnim zemljama po veoma povoljnim uslovima. Tako je nastalo Međunarodno udru-ženje za razvoj (IDA). Međutim, pošto se želelo da ova agencija podleže disci-plini banke, ona je osnovana kao deo Svetske banke. Ugovor o osnivanju IDA stupio je na snagu 1960. godine. Prvi krediti su odobreni 1961. godine Hondurasu, Indiji, Sudanu, Čileu.

IDA pozajmljuje novac samo onim zemljama koje ima prihod per capita niži od $895 (1998) i finansijsku nemogućnost da pozamljuju od IBRD. Trenutno, 78 zemalja ima mogućnost da pozajmljuje od IDA. Kada GNP zemlje premaši postavljene kriterijume IDA, zemlja više nije u mogućnosti da pozajmljuje od IDA već se upućuje na IBRD. Zemlje koje su ranije pozajmljivale od IDA, ali zbog prosperiranja nemaju više prava su Kina, Kostarika, Cile i Egipat.

Više od 30 bogatijih zemalja članica periodično prilaže novac potreban za finansiranje ove vrste. IDA krediti su oslobođeni kamate,nose godišnju admi-nistrativnu taksu od 0.75% i daju se na dugi rok od 35 do 40 godina, sa dozvolom

Milorad Pušara

194

zakašnjenja od 10 godina. IDA godišnje pozajmljuje u proseku $6 biliona naj-siromašnijim zemljama sveta za različite vrste razvojnih projekata, pogotovo za one koji se tiču osnovnih ljudskih potreba, kao što je osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarije. IDA takođe finansira pro-jekte koji štite čovekovu okolinu, poboljšavaju uslove za privatni biznis, grade potrebnu infrastrukturu i podržavaju reforme usmerene ka liberalizaciji naci-onalnih ekonomija. Razlozi za osnivanje IDA nalaze se u neadekvatnosti me-hanizma finansiranja [BRD za najsiromašnije zemlje članice. Iako zajmovi IBRD podrazumevaju povoljnije uslove finansiranja u odnosu na tržišne, oni su ipak skupi za najnerazvijenije zemlje od kojih se pod tim kriterijumima ne može očekivati određen nivo rentabilnosti projekta i sigurnost vraćanja pozajmljenih sredstava.

Na ovaj način, prema koncepciji osnivača IDA o fleksibilnijem mehanizmu dugoročnog finansiranja javnog sektora, grupi najmanje razvijenih zemalja obezbeđen je pristup sredstvima koja služe za finansiranje projekata važnih sa stanovišta olakšavanja i skraćivanja puta izlaska iz nerazvijenosti.

Početni kapital IDA je iznosio jednu milijardu dolara, da bi vremenom i povremenim odlukama o obavezi povećanja upisanog kapitala dostigao iznos 1989. godine od 54 milijarde dolara. Razvijene zemlje, kao jedna grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote u celosti u konvertibilnoj valuti, dok nerazvijene zemlje, kao druga grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote 10% u konverti-bilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj valuti. Razvijene zemlje se pojavljuju kao davaoci sredstava, a nerazvijene zemlje kao korisnici sredstava.

Uslovi finansiranja IDA su veoma povoljni. Zajmovi IDA daju se na rok 50 godina (od 1987. godine rok je skraćen na 40 godina), bez kamate i sa početkom od 10 godina. Plaćaju se samo administrativni troškovi 0.75% na neiskorišćeni, a još nevraćeni iznos zajma.

Pored finansiranja razvoja u obliku zajmova, pravila IDA ne isključuju da-vanje besplatne ekonomske pomoći. Korisnici zajmova mogu biti vlade zemalja članica, ali i druga javnopravna i privatno-pravna lica, kao i druge međunarodne i regionalne organizacije. IDA finansira ne samo strogo proizvodne projekte, na čemu pretežno insistira IBRD, već u skladu sa svojim pravilima njena sredstva mogu se koristiti i za projekte obrazovanja, komunalne projekte, projekte stam-bene izgradnje i sl Zajmovi mogu pokrivati ne samo devizne već i lokalne tro-škove projekta i nije potrebna izričita državna garancija.

Pravo na korišćenje zajmova IDA imaju zemlje do određene visine nacio-nalnog dohotka po glavi stanovnika, što se menja u skladu sa kriterijumima stepena privredne razvijenosti i kreiranja u vrednosti dolara. Shodno tome, zemlje u razvoju koje imaju nacionalni dohodak po glavi stanovnika ispod 970 dolara (prema vrednosti dolara iz 1987. godine) imaju pravo na korišćenje zaj-mova BDA- Praksa. Međutim, pokazuje da su najveći deo zajmova koristile

195


zemlje sa nacionalnim dohotkom ispod 400 dolara po stanovniku. Članstvo u IDA uslovljeno je prethodnim članstvom u IBRD. Krajem 1989. godine IDA je imala 137 zemalja članica.

IDA je posebno pravno lice i ima sopstveni kapital, ali kao ogranak IBRD predsednik i službeno osoblje IBRD su istovremeno predsednik i službeno osoblje IDA. Polazeći od bliskosti zadataka ovih međunarodnih finansijskih organizacija došlo se do zaključka da se tako lakše i efikasnije vodi poslovna politika i uz manje troškove poslovanja.

Najveći korisnici sredstava IDA su do sada bile najsiromašnije zemlje Afrike Južno od Sahare i zemlje Južne Azije. Specijalni program je lansiran 1987. go-dine koji je obezbedio uslove za kofinansiranje najsiromašnjih zemalja u razvo-ju koje su suočene i sa enormnim spoljnim dugom. Od strane stručnjaka ovaj program je ocenjen kao značajan napredak u pravcu koordinacije međunarodne razvojne politike. Kao i IBRD, IDA ima sedište u Vašingtonu.

Organizacija i funkcionisanje IDAIDA je osnovana sa ciljem da se povoljnijim kreditima omogući razvoj pro-

izvodnih kapaciteta zemalja u razvoju, uključujući i finansiranje investicionih objekata (saobraćajnice. irigacije...) koje ne stvaraju neposrednu dobit, ali čija realizacija doprinosi rastu životnog standarda nerazvijenih zemalja. Članstvo IDA uslovljeno je članstvom u IBRD. Na kraju fiskalne 1995. godine, Udruženje ima 158 članica, podeljenih u dve grupe: Prvu grupu sačinjavaju razvijene zemlje, a u novije vreme i zemlje u razvoju koje ostvaruju suficit u platnom bilansu. Drugu grupu, koja je znatnu brojnija, sačinjavaju zemlje u razvoju.

Zemlje prve kvote uplaćuju upisane kvote na sledeći način: Odmah 10% u zlatu ili konvertibilnim valutama, 18% u roku od 30 dana u zlatu ili konvertibil-nim valutama a ostalih 72% u četiri godišnje jednake rate, takođe u zlatu ili konvertibilnim valutama.

Doprinos zemalja druge grupe, formira se na sledeći način: 10 % u zlatu ili konvertibilnim valutama, odmah, 90% uplaćuju u svojoj nacionalnoj valuti u pet jednakih godišnjih rata.

IDA formira svoj kapital i kreditni potencijal iz sledećih izvora: Λ Uplaćenih kvota zemalja članica, Λ Doprinosa na osnovu povremenih „popunjavanja“, Λ Transfera dela profita IBRD, Λ Otplata po ranije datim kreditima. Λ Poklona.

Početni kapital udruženja bio je 1 mlrd. dolara, da bi na kraju fiskalne 1995. godine ukupno upisani kapital dostigao iznos od 93 mlrd. dolara. Udruženje pruža finansijsku pomoć zemljama članicama u vidu zajmova ali nije isključena

Milorad Pušara

196

ni mogućnost i drugih vidova ima finansijske pomoći. Pri raspodeli kreditnih sredstava, IDA uvažava sledeće kriterijume:

Λ Članstvo u udruženju, Λ Nivo siromaštva u zemlji članici. Λ Bonitet potencijalnih korisnika kredita. Λ Ekonomski učinak potencijalnih korisnika kredita, Λ Raspolaganje projektima pogodnim za finansiranje od strane Udruženja.

Uslovi pod kojima IDA pruža finansijsku pomoć nerazvijenim zemljama smatraju se vrlo povoljnim. Rok otplate kredita je 50 godina, s tim da amorti-zacija počinje po isteku perioda od 10 godina, posle čega se otplaćuje po 1% u trajanju od 10 godina, a u sledećih 30 godina po 3% godišnje. Kredit se odobra-va beskamatno, uz naplatu provizije od 0,75% godišnje na iskorišćeni iznos kredita.

Od 1982. godine naplaćuje se i provizija od 0,5% na odobreni a još neisko-rišćeni iznos. Udruženje participira u finansiranju projekata sa oko 400/o pred-računske vrednosti. Do kraja fiskalne 1995. godine IDA je odobrila preko 2000 kredita u ukupnom iznosu od 72 mlrd. dolara (uključujući i sredstva odobrena preko Specijalnog fonda i Fonda za razvoj Afrike.)

IDA svoje ciljeve najvećim delom ostvaruje odobravanjem kredita (radi se o poslovima srednoročnog i dugoročnog karaktera) i davanjem garancija. Pri odobravanju kredita i davanju garancija, IDA se pridržava brojnih principa, od kojih se posebno ističu:

Λ IDA odobrava kredit i daje garancije za one investicione projekte koji imaju svoje ekonomsko opravdanje i koji će, nakon stavljanja u pogon, svojom rentabilnošću omogućiti uredno servisiranje kredita.

Λ IDA finansira devizni deo investicionog projekta, a ostali troškovi pro-jekta pokrivaju se, po pravilu iz domaćih izvora. U izvesnim prilikama, kao na primer, hitnost projekata, nemogućnost investitora da participira u zatvaranju finansijske konstrukcije ili ako je jasno da bi finansiranje lokalnih izdataka u vezi sa projektom delovalo na rast cena, banka je spremna da finansira i izdatke u lokalnoj valuti.

Λ Kredite koje IDA daje (odobrava) preduzećima na području zemlje čla-nice obavezno garantuje zemlja članica ili državna ustanova čija je garan-cija prihvatljiva za IBRD (Centralna banka).

Λ IDA odobrava zahteve prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata, a daleko rede za opšte razvojne projekte.

Λ Kod odobravanje kredita IDA mora steći utisak da potencijalni korisnik kredita nije mogao osigurati neophodna sredstva uz povoljnije uslove iz drugih izvora.

197


Λ Banka ne može uslovljavati korišćenje odobrenog kredita na teritorije neke zemlje članice.

Λ Kontinuitet u saradnji.

Organi upravljanja IDA su: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora, predsednik. Sedište IDA nalazi se u Vašingtonu. IDA ima sledeće organe upra-vljanja: Odbor guvernera – najviši organ upravljanja koji se sastoji od predstav-nika svake zemlje članice. To su redovno ministri finansija ili guverneri central-nih banaka. Odluke iz svoje nadležnosti odbor guvernera donosi na skupštini koja se održava jednom godišnje. Između dve skupštine, ukoliko se ukaže po-treba, odbor guvernera donosi odluke glasanje pismenim putem. Odbor izvršnih direktora je izvršni organ IDA i sastoji se od 24 izvršna direktora od kojih 5 imenuju zemlje članice s najvišim brojem glasova (SAD, Japan, Nemačka, Francuska i Velika Britanija), a ostalih 19 biraju ostale zemlje članice, s obzirom da ostale članice nemaju dovoljan broj glasova da bi same mogle da izaberu izvršnog direktora, to više zemalja putem dogovora, formira „izborno telo“ ili grupaciju i bira jednog zajedničkog izvršnog direktora. Predsednik IDA – ru-kovodi poslovanjem IDA, saglasno opštim smernicama poslovne politike koju su definisali izvršni direktori.

1.2. Međunarodna finansijska korporacija (IFC)Međunarodna Finansijska Korporacija (IFC), kao afilijacija IBRD, osnovana

je 1956. godine. Članice IFC mogu biti samo one zemlje koje su prethodno primljene u članstvo IBRD. Do sada su u IFC učlanilo 172 zemlje članice IBRD. Sedište IFC je u Vašingtonu.

Prema odredbama Statuta, osnovni zadatak IFC je da pomaže privredni razvoj podstičući investicioni ciklus u produktivna privatna preduzeća u ze-mljama u razvoju, a naročito u najnerazvijenijim zemljama članicama. Ovako definisan cilj, IFC ostvaruje: Investiranjem u proizvodna privatna preduzeća u zajednici sa drugim zainteresovanim privatnim investitorima, bez državne garancije u pogledu otplate. Stvaranjem povoljne klime za investicije privatnog kapitala i osiguranjem kvalifikovanog finansijskog tehničkog i organizacionog rukovodstva. Ova finansijska institucija plasira slobodna finansijska sredstva u raznim oblicima, od zajmova i direktnih investicija, do ulaganja u akcije priva-tnih preduzeća.

Korporacija se, pored pomoći koju pruža članicama u razvoju u raznim formama investicija, bavi i poslovima kao što su: Izrada projekata i poboljšanje njihovog kvaliteta, oružanje pomoći pri osnivanju, finansiranju i unapređivanju rada privatnih finansijskih kompanija za razvoj i drugih institucija koje su na unapređenju i finansiranju privatnih firmi, podsticanje razvoja tržišta kapitala

Milorad Pušara

198

u zemljama u razvoju, podsticanje interesa zemalja izvoznica kapitala za ulaga-nje u hartije od vrednosti preduzeća zemalja uvoznica kapitala, pružanje save-ta i davanje predloga zemljama u razvoju u pogledu koncipiranja mera koje doprinose stvaranju povoljnije klime za povećanje interesa privatnih investici-ja.

Program u koji IFC plasira sredstva mora ispunjavati sledeće uslove: Λ Mora biti produktivan i rentabilan, Λ Mora zadovoljiti interese države u koju se investira, u smislu mogućnosti

devizne uštede, proizvodnje diferenciranih proizvoda i pružanje usluga, povećanja zaposlenosti, razvoja tehnologije i slično,

Λ Lokalni investitori moraju participirati u realizaciji programa, Λ Da investitor nije mogao osigurati potrebna sredstva iz privatnih izvora

uz povoljnije uslove.

Sredstva kojima raspolaže Međunarodna Finansijska Korporacija formiraju se po osnovu:

Λ Uplata zemalja članica, Λ Zaduživanjem kod Svetske banke (IBRD) Λ Pribavljanjem sredstava na tržištu kapitala.

Upisani kapital korporacije iznosio je pri osnivanju 100 miliona dolara, da bi kasnije bio uvećan i fiskalne 1995. godine narastao na 2,9 milijardi dolara. Od osnivanja 1956. godine pa do danas, korporacija je investirala više od 30 mlrd. dolara u preko 1700 programa. Tako je tokom poslednjih pet godina na svaki dolar koji je plasirala IFC dolazilo još 5 dolara drugih izvora.

Iako je vrlo usko povezana sa IBRD, IFC posluje kao samostalna finansijska institucija sa svojstvom pravnog lica. Organi upravljanja IFC su: Odbor guver-nera, Odbor direktora, predsednik odbora direktora i predsednik Korporacije.

1.3. Međunarodna agencija za rešavanje investicionih sporova (ICSID)

Formiranjem Međunarodnog centra za poravnanje investicionih sporova ICSID) 1966. godine postojala je želja od strane predsednika i osoblja Svetske banke da se uključe u rešavanje takvih nastalih sporova, Najvažnija stvar za Banku je bila formiranje ICSID-a i verovanje da će takva institucija biti u stanju da pruži odgovarajuće usluge za poravnanje investicionih sporova između vlada i stranih investitora koji mogu uticati na povećanje međunarodnih inve-sticionih tokova.

ICSID je osnovan u okviru Konvencije o poravnanju investicionih sporova između zemalja primalaca i davalaca investicija. Konvencija je donesena 14.9.1966.

199


godine. ICSID je tada imao veće i sekretarijat. Administrativnim većem je predsedavao predsednik Svetske banke i njegov sastav čini po jedan predstavnik svake države koja je ratifikovala Konvenciju. Godišnji sastanak ovog veća je povezan zajedno sa sastankom Svetske banke/Fonda.

ICSID je nezavisna međunarodna organizacija. Međutim, ona ima snažne veze sa Svetskom bankom. Svi članovi ICSID-a su članovi Svetske banke. Troškovi ICSID-ovog sekretarijata su finansirani izvan budžeta Banke, mada troškovi koji nastaju individualno su procesuirani i uključuju obe strane.

U skladu sa procedurom ICSID pruža usluge koje se odnose na izmirenje i arbitražu sporova između zemalja članica i investitora iz drugih zemalja. Izvori ICSID-a se formiraju od arbitraže i na dobrovoljnoj osnovi. Međutim, ako jedna strana izrazi želju da se arbitraža izvrši pod okriljem ICSID-a, to automatski može značiti unilateralan postupak bez pristanka druge strane. Prema tome, neke zemlje članice ICSID-a, priznali mi to ili ne suprotstavljaju se, ali zahte-vaju da Konvencija odredi i ustanovi da arbitražu sprovodi ICSID.

Agencija je od 1978. godine uvela dodatna fakultativna pravila autorizirana od ICSID ovog sekretarijata, koji rukovodi određenim procesima između dr-žava i stranih investitora, koji se nalaze izvan okvira Konvencije. To uključuje proces poravnanja i arbitraže gde između ostalog učestvuju pojedine države, odnosno države domaćini stranih investitora koje nisu članice ICSID-a. Usluge, kao što su poravnanje i arbitraža, su, takođe, na raspolaganju za slučajeve gde prepreke nisu investicione prirode, koje se odnose na transakcije koje imaju “karakteristike koje se ističu ili razlikuju od klasičnih tržišnih transakcija” Ako tome dodamo pravila pružanja usluga, koja dozvoljavaju ICSlD-u da upravlja određenim procesima koja nisu u skladu sa Konvencijom. Prema tome, stoji činjenica da poravnanje između bilo koje države i stranog investitora se može izvesti samo uz pomoć one institucije koja raspolaže sa relevantnim izvorima podataka.

Treća aktivnost ICSID-a odnosi se na polju poravnavanja sporova što se podudara generalnim ICSID-ovim prihvatanjem akta oko određivanja autori-teta i arbitara na ad hoc (npr. neinstitucionalno) osnovi. Ovo je jedan od zaje-dničkih razloga koji se odnose na kontekst sporazuma za arbitražu u okviru pravila arbitriranja UN Komisije za međunarodnu trgovinu i pravo (UNCITRAL), koja je specijalno osnovana na ad hoc snovi.

Proviziju koju ostvari ICSID od arbitraže odlazi u zajednički fond, kako je to predviđeno investicionim ugovorom između vlada zemalja članica i investi-tora. Prednost takvog načina funkcionisanja je da nacionalne vlade pristanu i da prestanu osporavati ICSID arbitražu, bilo je neophodno usvojiti preko dva-deset zakona o investicijama i potpisati preko 900 bilateralnih investicionih ugovora.

Milorad Pušara

200

Arbitraža koja se sprovodi pod pokroviteljstvom ICSID-a identična je u je-dnom od glavnih mehanizama za donošenje investicionih odluka o poravnanju u okviru četiri multilateralna trgovinska saveza i investiciona ugovora (The North American Free Trade Agreement, The Enegry Charter Treaty, The Cartagena Free Trade Agreement, The Colonia Investment Protokol of Mercosur). Prema proceduri konvencije ICSID-a, osnivanje određenih predstavništava u drugim zemljama zahteva potpisivanje određenog sporazuma o pružanju pred-viđenih usluga. U okviru ICSID konvencije nije predviđeno striktno da centra-la bude zadržana u Vašingtonu. Delovi ICSID-a mogu biti razmešteni bilo gde u svetu.

ICSID ima uspostavljene sporazume saradnje sa stalnim sudom za arbitražu u Hagu, Reglonalnim arbitražnim centrom za Aziju i Afriku sa sedištem u Kairu i Kuala Lumpuru, Australijskim centrom za međunarodnu komercijalnu arbi-tražu u Melburnu, Australijski komercijalnim centrom za poravnanja u Sidneju, Singapurskim međunarodnim centrom za arbitražu i GCC komercijalnim ar-bitražnim centrom u Bahreinu. Navedeni sporazumi su veoma korisni, u veći-ni slučajeva ICSID-a, i pomažu da se uspostavi saradnja između ICSID-a i ovih institucija po pitanju nekoliko aspekata. Broj sporazuma između Agencije i drugih institucija u poslednjih nekoliko godina značajno raste.

Sporazumi uključuju slučajeve koji se kreću u okviru ICSID konvencije i slučajeve u okviru ICSID fakultativnih pravila. Pored aktivnosti koje se odnose na rešavanje dužničkih sporova. ICSID pruža konsultantske usluge i istraživač-ke aktivnosti i vrši objavljivanje većeg broja publikacija.

Agencija sarađuje sa Grupom Svetska banka i sastaje se na zahtev vlada za pružanje saveta u vezi sa investicijama i zakona o arbitraži.

1.4. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)

Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) je osnovana 1988. godine, kao član Grupe Svetska banka, da unapredi strane direktne investicije u zemljama u kojima je neophodno unaprediti životni standard i redukovati siromaštvo. MIGA ima puni mandat da osigura razvijenim zemljama zaštitu od investicionih ulaganja protiv nekomercijalnih rizika, da sprovodi istraživanje i obezbeđuje finansijsku pomoć. MIGA se u svojoj misiji pridržava četiri glav-na principa: fokusiranje na klijente – servis investitora, zajmodavaca, vlada zemalja porekla koje podržavaju privatna preduzeća i promovišu strane inve-sticije; uključivanje u partnerstvo – rad sa drugim osiguravajućim agencijama, vladinim agencijama, rneđunarodnim organizacijama koje pružaju kompletan servis; promovisanje razvojnih očekivanja – odnosi se na poboljšanje životnog standarda ljudi u zemljama u razvoju, što je konzistentno sa ciljevima zemalja

201


koje ulažu, poslovnim zahtevima i socijalnim principima; osiguranje finansijske stabilnosti – balansiranje razvojnih ciljeva i finansijskih raspoloživih sredstava kroz promišljeno osiguravanje i stabilnost menadžment rizika.

MIGA trenutno ima 161 člana, mada je otvorena za sve druge članove Svetske banke. Agencija ima kapital u vrednosti Specijalnih prava vučenja od jedne milijarde dolara. U martu 1999. godina Bord guvernera doneo je odluku da se kapital uveća prosečno za 850 miliona dolara, dok će onih 150 miliona dolara Agencija dobiti od Svetske banke na osnovu operacija na tržištu kapitala.

Projekte koje podržava MIGA imaju širok dijapazon efekata: otvaraju se nova radna mesta, prihod od poreza se uvećava, veštine i tehnološki know-now se transferišu. Lokalna zajednica u većini slučajeva ostvaruje sekundarne koristi kroz dobijanje nove infrastrukture, uključujući puteve, elektrifikaciju, bolnice, škole i pitku vodu. Strane direktne investicije koje su podržane od MlGA-e osiguravaju opstanak lokalnih investitora i rast lokalnog biznisa koji nudi dobre usluge i servis. Kao rezultat toga razvijene zemlje imaju veliku šansu da preki-nu ciklus siromaštva.

MIGA daje garancije na zahteve investitora da će odgovarati za društvene i standarde okruženja koji bi trebali da budu na svetskom nivou. U većini sluča-jeva se pokazalo da bez prisustva Svetske banke projekti su bili neadekvatno osigurani. MIGA dobija pomoć, logistiku i neophodna sredstva od Grupe Svetska banka, koristeći paralelno znanje i garancije pri investiranju u nove projekte u zemlje u razvoju. MIGA pokušava da izvrši ujednačavanje uslova poslovanja koji u većini slučajeva negativno utiču na potencijalne investitore.

MIGA je preokupirana problemima koji se odnose na političko okruženje i percepciju političkog rizika koji su često destruktivni za investiranje. Strane direktne investicije u većini slučajeva zaobilaze nerazvijene zemlje kao rezultat neuvažavanja navedenih ograničenja. MIGA predstavlja važan katalizator koji utiče na povećanje stranih direktnih investicija – ključni faktor razvoja -garan-tujući sigurnost, tehničku pomoć zemljama u razvoju.

MIGA je učestvovala u garantovanju više od 500 projekata u 78 zemalja u razvoju- Od juna 2001. godine MIGA je ukupno garantovala oko devet milijar-di dolara, nadajući se da će se taj broj uvećati znatno više na 41 milijardu dola-ra. Agencija je mobilizirala uključujući još 153 miliona dolara za investicije u fiskalnoj 2001. godini kroz Korporativno sigurnosni program (CUP), štiteći privatni sektor u poslovima koji su visokog rizika i pomažući agenciji da servi-sira veliki broj klijenata.

Tehničke asistencije MIGA-e imaju integralnu ulogu u kataliziranju stranih direktnih investicija, pomažući zemljama u razvoju da definišu i implementi-raju strategiju promovisanja investiranja. MIGA razvija i razmešta sredstva i tehnologije koje omogućavaju brze informacije o mogućnostima investiranja.

Milorad Pušara

202

Hiljade korisnika koristi prednosti koje MIGA sajt daje u vezi sa informacijama koje predstavljaju važan izvor informacija o stanju u jednoj zemlji.

MIGA pokriva sledeće vrste političkih rizika:1. Transferna ograničenja se odnose na pokrivanje rizika, koji se odnosi na

konverziju lokalnog novca (kapital, kamata, glavnica, profit i dr.), korištenjem deviznih kurseva za transfer u zemlje investitore. Pokrivanje rizika od uvođenja ograničenja od strane vlada da se transferna plaćanja vrše u lokal-noj valuti. Devalvacija deviznog kursa nije pokrivena, MIGA vrši nadokna-du, u slučaju ograničenja koja se odnose na upotrebu samo lokalnog novca u transakcijama, investitorima u novčanicama koje su ugovorom predviđe-ne.

2. Eksproprijacija se odnosi na zaštitu od gubitka investicija koje nastaju kao rezultat određenih postupaka zemalja domaćina da eliminišu ili redukuju privatno vlasništvo, ili prava koja pripadaju investitoru. Ako tome dodamo nacionalizaciju i konfiskaciju onda imamo kompletnu sliku zatvorenosti ili autarhičnosti ekonomije jedne privrede koja je karakteristična za zemlje sa nestabilnim sistemom (zemlje Afrike, Azije), MIGA je u stanju da pokrije rizik koji se odnosi na eksproprijaciju (npr. konfiskaciju fondova i određene imovine). U najboljoj nameri nediskriminatorske mere koje preduzimaju zemlje domaćini nisu u potpunosti primenjene. U slučaju totalne ekspro-prijacije investicije, MIGA plaća neto knjigovodstvenu vrednost investicije. U slučaju eksproprijacije fondova, MIGA plaća određeni iznos blokiranih sredstava. MIGA, takođe, u slučaju neisplaćenih glavnica i kamata garan-tuje sigurnost.

3. MIGA daje garancije ukoliko dođe do raskida ugovora u slučaju da zemlja domaćin raskine ugovor sa investitorom. U tom slučaju, kada dođe do ra-skida ugovora, investitor bi trebao da se pozove na mehanizam arbitraže koji stoji u ugovoru i daje mogućnost da traži odštetu za nastalu štetu. Ako u nekom određenom periodu investitoru ne bude plaćena naneta šteta u tom slučaju MIGA će platiti kompenzaciju ili nastalu štetu, MIGA može napraviti privremeni račun dok se ne isplati nastala šteta, kako je propisano zvaničnim pravilima. U protivnom, takve zemlje se izlažu sankcijama.

4. Zaštita od ratova i društvenih prevara. Zaštita imovine od šteta se odnosi na ratove, požare i druge prirodne nepogode koje mogu biti rezultat političkih procesa, društvenih poremećaja uključujući revolucije, pobune, korpus delikt, sabotaže i terorizam. Da bi investicije bile osigurane MIGA plaća manji deo od knjigovodstvene vrednosti imovine investitora, odnosno na-doknadu troškova nastalu uništavanjem imovine.

Prema zakonu MIGA predstavlja jednu novu specijalizovanu instituciju čiju je cilj da:

203


1. davanjem garancija za nekomercijalne rizike podstiče priliv privatnog kapi-tala u zemlje u razvoju;

2. Pruža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostima ulaganja u zemlje u razvoju;

3. Obezbeđenje tehničke pomoći;4. Bude mesto na kom će sarađivati izvoznici i uvoznici kapitala.

Kroz osiguranje i reosiguranje, agencija daje garancije za sledeće vrste ne-komercijalnih rizika:1. Validna ograničenja konvertovanja i prenosa deviza,2. Ograničenja vlasništva stranaca,3. Raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora, ratni konflikti i nemiri,4. Druge vrste nekomercijalnih rizika koje verifikuje Odbor direktora MIGA.

Organi upravljanja Agencije su; Savet guvernera, Odbor direktora i predse-dnik. Osnivački kapital MIGA iznosi 1,1 mlrd. USD, od čega se 10% uplaćuje u gotovini, 10% u hartijama od vrednosti – menicama, a ostatak na zahtev Agencije. Članstvo u Agenciji je uslovljeno članstvom u IBRD.

2. EVROPSKA INVESTICIONA BANKAEvropska investiciona banka je najstarija banka koja je osnovana 1958. go-

dine Ugovorom iz Rima. Ona je finansijska institucija Evropske Unije, i finan-sira investicione projekte kako bi doprinela ujednačenom razvoju evropskog regiona.

Poslovna politika banke je zasnovana na određenim kriterijumima:1) Obezbeđenje najboljih načina da se privuku finansijska sredstva, odnosno

da se finansiraju projekti, posebno oni koji će doprineli konkurentnosti evropskih industrijskih grana,

2) Pomaganje i unapređivanje aktivnosti malih i srednjih preduzeća,3) Omogućavanje stvaranja trans-evro mreža (transport, telekomunikacije i

prenos energije),4) Doprinos i unapređenje životne okoline,5) Poboljšavanje situacije u zdravstvu, obrazovanju, informatičkim tehnologi-

jama itd.

Značajni deo svog finansijskog kapitala Evropska investiciona banka usme-rava u zemlje koje imaju status kandidata za ulazak u EU. Manje je poznata činjenica da je Evropska investiciona banka većinski akcionar u Evropskom

Milorad Pušara

204

investicionom fondu, da predsedava nadzornim odborom i da putem fonda vrši ulogu investitora.

Od početka rada Evropska Investiciona Banka je odobrila više od 5000 zaj-mova u ukupnom iznosu od 200 milijardi eura, 90% od ovoga broja je dato u zemljama evropske unije, a ostatak drugim zemljama.

3. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJEvropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and

Development – EBRD) je osnovana 1990 god. od strane zemalja grupe sedam (G-7). Banka je osnovana sa ciljem da se pomogne brža tranzicija privreda pojedinih zemalja ka tržišno orijentisanim privredama. Takođe, Banka izraža-va interes da finansijski podrži preduzetničke inicijative u procesima restruk-tuiranja u zemljama tranzicije (zemlje Centralne i Istočne Evrope). Aktivnosti Banke (EBRD) obuhvataju i podržanje poslovne aktivnosti privatnog sektora dokapitalizaciju i restruktuiranje finansijskih institucija; uređenje zakonske regulative koja podržava tržišnu orijentaciju privrede i dr.

Banka svoja sredstva u vidu zajmova znatnim delom usmerava za razvoj privredne infiastrukture, u projekte javnog sektora, telekomunikacijama, sao-braćaju, energetici. Banka takođe plasira svoja sredstva i putem kofinansiranja sa drugim investitorima (međunarodnim i drugim finansijskim institucijama).

EBRD ima 60 članica (koje su upisale 10 milijardi ECU-a) od čega je 30% uplaćeno a 70% čini akcije po pozivu kao garancijski potencijal. Dopunskim emisijama kapital banke je dupliran. Sedište Banke je u Londonu. Svojim sta-tusom međunarodne finansijske institucije EBRD u plasmanima i pribavljanju sredstava ima visok (bonitet sa AAA rejtingom) krediti rejting.

4. BANKA ZA RAZVOJ SAVETA EVROPEOva banka je nastala na osnovu odredaba posebne rezolucije Administrativnog

saveta Evrope iz 1997. godine, i to restruktuiranjem Fonda za reintegraciju koji je do tada, do 1999. godine bio glavna finansijska institucija Saveta Evrope.

Banka finansira projekte koji su u domenu socijalne politike, tj. projekte koji otvaraju mogućnost zapošljavanja na područjima koja je zadesila neka nesreća. Pored ovoga u kreditnoj politici dominiraju programi za smeštaj, zdravstvo, školstvo, stručno osposobljavanje i dr. Ova banka drži prioritet i na projektima za obnovu spomenika, istorijskog nasledja i ugroženih gradskih područja.

205


Kapital banke se sastoji od uplaćenog kapitala članica Saveta Evrope, odno-sno članica banke, kao i kapitala prikupljenog na finansijskom tržištima. Zajmovi se odobravaju na deset godina sa grejs periodom od jedne do pet godina.

Visina kamatne sope zavisi od namene kredita, ali generalno vazi pravilo da su to najpovoljniji zajmovi na međunarodnom tržištu kapitala.

Pored toga postoje i „računi za socijalne zajmove“ koji nose kamatu od 1% godišnje, odnosno zajmovi „za hitne potrebe“ koji se daju beskamatno.

Organi banke su Upravni odbor, kao najviši organ upravljanja, administra-tivni savet, kao izvršni organ, guverner banke kao zakonski predstavnik. Deo banke ima sedište u Strazburu, a deo u Parizu.

5. INTERAMERIČKA BANKA ZA RAZVOJBanka je osnovana 1959. godine u Vašingtonu kao regionalna razvojna ban-

ka koja okuplja zemlje južne, centralne, i severne Amerike i Kariba. U intera-meričku banku za razvoj učlanjeno je vise od 30 zemalja iz 25 regiona. Ciljevi banke su da podigne životni standard latinoameričkim zemljama.

Kapital banke se sastoji od kapitala koji se uplaćuje i kapitala koji se uplaću-je isključivo na poziv Banke, a služi kao jemstvo za njen obaveze po zajmovima.

Glavni akcionari banke su SAD i Kanada sa oko 40% učešća, Argentina i Brazil sa oko 12%. Meksiko sa oko 8%. Venecuela sa oko 6%, Čile i Kolumbija sa po 3%, i ostale zemlje poseduju 15% ukupnog kapitala.

6. AFRIČKA BANKA ZA RAZVOJMeđunarodna bankarska organizacija regionalnog tipa koja je osnovana

1963. godine sa ciljem da pruži doprinos socijalno-ekonomskom preobražaju članica banke. Članice banke su oko 50 država Afrike, kao i određen broj nere-gionalnih članica.

Kapital banke se sastoji od dve vrste akcija, i to akcije koje se uplaćuju i akcije koje se plaćaju po pozivu. Zajmovi banke se odobravaju za finansiranje ekonomskog, socijalnog i društvenog razvitka članica.

Banka ima savet guvernera, savet direktora, predsednika i bar jednog po-tpredsednika.

Milorad Pušara

206

7. AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJBanka osnovana 60-ih godina na inicijativu Ekonomske komisije UN za Aziju

i Daleki Istok. Osnivači Banke su bile 19 azijskih i 12 van azijskih zemalja. Sedište banke je u Manili na Filipinima. Zadatak banke je jačanje i unapređenje privre-dnog razvoja i saradnja zemalja članica. Sredstva Banke se sastoje od redovnog kapitala i specijalnih fondova.

8. ISLAMSKA BANKA ZA RAZVOJOsnovana u avgustu 1974. godine sa sedištem u Džedi Saudijska Arabija.

Cilj ove banke je da unapređuje ekonomski i društveni razvoj u zemljama čla-nicama i ostalim islamskim zemljama koje nisu članice. Sredstva banke čine osnivački kapital kao i prihodi od sredstava deponovanih kod drugih finansijskih ustanova.

207

GLAVA OSMA

MEĐUNARODNI PLATNI PROMETPlatni promet čine sva plaćanja u novcu (gotovinska i bezgotovinska) između

domaćih lica (pravnih i fizičkih), između domaćih i stranih lica, koja se vrše radi izmirivanja finansijskih obaveza.

U prvom slučaju radi se o unutrašnjem platnom prometu – platni promet u zemlji, a u drugom slučaju o platnom prometu sa inostranstvom

Organizovan plami promet u zemlji obuhvata sva novčana plaćanja između domaćih pravnih i fizičkih lica – učesnika u platnom prometu, koja se obavlja-ju preko računa koji se vode kod zakonom ovlašćenih institucija – nosilaca platnog prometa u zemlji i obuhvata:

Λ Prijem naloga za plaćanje sa računa, Λ Kontrolu ispravnosti naloga za plaćanje Λ Izvršavanje naloga za plaćanje, odnosno transfer sredstava sa računa na

račun, Λ Obaveštavanje učesnika u platnom prometu o izvršenom plaćanju.

Platni promet koji se ne obavlja preko računa i u kojem učestvuju samo fi-zička lica, ne spada u kategoriju društveno organizovanog platnog prometa.

Platni promet se javlja kao odgovarajući novčani odnos, novčano plaćanje između dva fizička ili pravna lica, ili mešovito, od kojih jedno izmiruje obaveze, a drugo naplaćuje svoja potraživanja.

Osnovna plaćanja između lica u platnom prometu javljaju se zbog: Λ Plaćanja za robu i usluge, Λ Plaćanja po finansijskim odnosima.

S obzirom na način na koji se odvija, platni promet može biti: Λ Neposredan, između isplatioca i primaoca sredstava, Λ Posredan, posredstvom odgovarajuće bankarske ili finansijske instituci-

je.

Neposredno obavljanje platnog prometa više je zastupljeno između građan-skih lica, dok posrednu obavljanje platnog prometa preovlađuje u odnosima

Milorad Pušara

208

plaćanja između pravnih i društvenih subjekata u koje spadaju finansijske in-stitucije, odnosno banke i bankarske organizacije.

Funkcija platnog prometa realizuje se pomoću odgovarajućeg oblika novca. Tu funkciju obavljaju:

Λ Gotov novac, Λ Surogati novca, Λ Žiralni ili bezgotovinski novac.

U zavisnosti od navedenih oblika novčani platni promet se može obavljati kao:

Λ Gotovinski platni promet, Λ Bezgotovinski platni promet.

Gotovinski platni promet se ostvaruje najviše u odnosima između građanskih lica ili za sitne uplate i isplate pravnih i društvenih subjekata. Gotov novac se izražava u obliku novčanica (banknota) i kovanog novca, a takođe se i deo su-rogata novca ili žiralnog novca može izraziti u odgovarajućoj sumi novca.

Prenosivi, bezgotovinski način plaćanja obavlja se virmanski, prenosom sredstava na osnovu naloga sa računa jednog na račun drugog korisnika sred-stava.

U praksi postoji stalna kombinacija gotovinskog i bezgotovinskog načina plaćanja, a preovlađuje virmanski način plaćanja.

Osim navedenih opštih obeležja ostvarivanja funkcije platnog prometa, posebno značajan aspekt čini posmatranje platnog prometa sa stanovišta do-micila subjekta koji u njemu učestvuju. Sa tog stanovišta razlikujemo:

Λ Platni promet u zemlji, ako su oba korisnika sredstava, učesnika u pla-tnom prometu unutar zemlje,

Λ Platni promet sa inostranstvom, ako domaći korisnik sredstava ima poslovni odnos , a pri tome plaćanja sa partnerom iz druge zemlje.

Unutrašnji platni promet su plaćanja koja se odvijaju u okviru zemlje, i po svojoj sadržini obuhvata sva novčana plaćanja i naplate nastale u međusobnim odnosima u privrednim i vanprivrednim delatnostima, sa stanovništvom, fi-nansijskim i bankarskim institucijama.

1. PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOMPlatni promet sa inostranstvom obuhvata sva plaćanja i naplate u inostran-

stvu koje se obavljaju posredstvom banaka. Poslovni odnosi između domaćih i

209


inostranih partnera se javljaju po osnovu robnih i nerobnih finansijskih odno-sa u ekonomskim odnosima sa inostranstvom.

Robni osnov međunarodnih ekonomskih i finansijskih odnosa karakteriše izvoz robe na inostrano tržište i uvoz robe sa inostranog tržišta.

Nerobni osnov međunarodnih ekonomskih finansijskih odnosa na izvoznoj strani, odnosno u delu naplate potraživanja, odnosi se na:

Λ obavljanje raznih usluga ( saobraćaja i veza, osiguravajućih organizacija i banaka),

Λ troškova putovanja, boravka službenih i privatnih lica u inostranstvu, Λ poklone, nasleđa, i prihode od imovine u inostranstvu, Λ prava iz inostranstva (autorska prava, patenti, licence) i sl.

Obrnuta je situacija kada je reč o uvoznoj strani, odnosno korišćenju stranih usluga i isplati obaveza u vezi sa tim. Robni i nerobni osnovi međunarodnih finansijskih odnosa direktno utiču na finansijsku situaciju i platnobilansni po-ložaj dotične zemlje. U momentu naplate potraživanja od inostranih dužnika ostvaruje se priliv deviznih sredstava odnosnu plaćanja u dotičnoj zemlji, dok se u momentu isplate obaveza inostranim poveriocima ostvaruje odliv deviznih sredstava plaćanja.

Međunarodni platni promet ima i svoje posebne karakteristike po kojima se razlikuje od unutrašnjeg platnog prometa. Ta obeležja su:

Λ prostorna udaljenost korisnika i nalogodavca u međunarodnom platnom prometu,

Λ obavljanje međunarodnog platnog prometa uz posredovanje domaćih i inostranih banaka,

Λ razlike između domaćih i stranih zakonskih akata kojima se bliže regu-liše način međunarodnog plaćanja,

Λ primena, u okviru međunarodnog platnog prometa, različitih novčanih jedinica i slično.

Pojam, značaj i vrste devizaDeviza je imovinsko pravo na kratkoročno potraživanje u inostranstvu, iz-

raženo u inostranoj valuti. Deviza je, dakle, novčano potraživanje, pravo koje se može steći ili cesijom (prenosom) zadobiti, i koje treba realizovati. Deviza nije svako potraživanje prema inostranstvu. Uopšte uzevši, deviza je pravo raspolaganja izvesnim delom novčane mase neke strane zemlje. Taj novac se može steći na više načina, a najvažniji su: izvozom robe, vršenjem usluga, uno-som stranog kapitala i zajmovima.

U bankarskom poslovanju, sticanje deviza putem izvoza robe i usluga sma-tra se normalnim i trajnim načinom sticanja deviza, dok se sticanje deviza unosom stranog kapitala i zajmovima smatra pomoćnom i ne uvek pogodnom

Milorad Pušara

210

merom, jer opterećuje kasnije devizne obaveze države prema inostranstvu, jer se strani kapital i zajmovi moraju vratiti, zarada i kamata transferisati što je moguće učiniti jedino izvozom robe i usluga.

Rad sa devizama u bankarstvu se svodi na sledeća četiri slučaja:1. Naplata izvoza: Za račun svoga komitenta-izvoznika, banka vrši preko svog

inostranog korespodenta naplatu izvezene robe – menicom, čekom, akre-ditivom ili inkaso dokumentima.

2. Plaćanje uvoza: Za račun svoga komitenta – uvoznika, banka iz svog sopstve-nog ili računa komitenta, naređuje preko svog inostranog korespodenta isplatu inostranom prodavcu za račun lošeg kupca. Isplata se vrši, čekom, akreditivom i sl.

3. Prodaja i kupovina deviza po nerobnom osnovu – to obuhvata prodaju i kupovinu deviza za putnički promet studije u inostanstvu, penzije, pretpla-te i ostala plaćanja.

4. Držanje i izvršenje dispozicije po računima inostranih lica.

Postoje tri vrste ovih računa: Λ slobodni sa kojima se mogu vršiti sva plaćanja bez izuzetaka, Λ interni koji se mogu upotrebiti za rane troškove u zemlji, ali ne za izvoz

i nabavku deviza i Λ blokirani, sa kojima se izvesno vreme ne mogu vršiti nikakva plaćanja.

U zavisnosti od mogućnosti raspolaganja razlikuju se konvertibilne nekon-vertibilne devize.

Konvertibilne devize su one koje se mogu bez ikakvih ograničenja i formal-nosti pretvoriti u ma koju drugu devizu.

Nekonvertibilne devize su one koje se uopšte ne mogu pretvoriti u drugu devizu ili je ta mogućnost ograničena.

Devize dakle možemo podeliti na klirinške i neklirinške, u zavisnosti od toga da li se transfer vrši putem kliringa ili putem slobodnog deviznog plaćanja.

Podela na tzv. čvrste i meke devize, bazirana je na čvrstini deviznog kursa, a podela na prometne i terminske u zavisnosti je od prava raspoloživosti – odmah (prometne) ili kasnije (terminske).

ValuteU bankarstvu, pod valutom se podrazumevaju sve vrste stvarnog – efektiv-

nog stranog novca koji je u određenoj stranoj zemlji predstavljaju zakonsko sredstvo plaćanja. Deviza je žiralni novac, a valuta efektivni strani novac i u tome je osnovna razlika između ova dva pojma. Posao sa valutama sastoji se u kupovanju i prodavanju stranog novca i on danas podleže ograničenjima i kon-troli u velikom broju zemalja.

211


U praksi sve valute se dele na tzv. kurentne i egzotične.Kurentne valute su one za koje se pouzdano zna da su autentične i da su u

opticaju, i takve valute se odmah otkupljuju i isplaćuju u domaćem novcu uz pismen izveštaj.

Egzotične valute su one koje su retke i malo poznate, takve valute banke ne otkupljuju, jer se ne kotiraju na kursnim listama banaka.

Centralna tržišta za egzotične valute u Evropi su London i Cirih. Sve egzo-tične valute koje se pojave na šalterima evropskih banaka, šalju se na jedno od ta dva tržišta i definitivno se obračunavaju prodavcima tek kada budu konver-tovane u engleske funte ili švajcarske franke.

Valutni paritet je zakonom ili drugim propisima utvrđeni vrednosni odnos jedne valute prema zlatu, ili prema nekoj drugoj valuti. To znači da su mone-tarne vlasti jedne države, odredile valutni paritet u fiksnom iznosu.

Danas se intervalutarna vrednost valuta formira na međunarodnim deviznim tržištima (berzama). Valute se kao i ostala roba prodaju. Na bazi ponude i tra-žnje formira se tržišna cena koja je u stvari intervalutarna vrednost, odnosno intervalutarni kurs.

Devizni kurs je cena strane valute, izražena u domaćem novcu. Ako se kur-sevi na domaćem tržištu slobodno formiraju na osnovu ponude i tražnje, uspo-staviće se kurs ravnoteže. Kurs ravnoteže se uspostavlja na nivou na kome se izražavaju cene domaćih roba i usluga sa cenama u inostranstvu. Zbog toga se ovaj devizni kurs naziva i paritetom kupovnih snaga.

Devizni kursevi mogu biti fiksni, fleksibilni, fluktuirajući, višestruki, i dr.Fiksni devizni kursevi postoje kada je vrednosni odnos između domaćeg

novca i inostrane valute stabilan, tj. U jednom fiksnom iznosu. Kod fiksnih kurseva dozvoljena su kolebanja u uskim okvirima – najviše do 2.25% iznad ili ispod pariteta.

Fleksibilni devizni kursevi se formiraju na deviznom tržištu u širim raspo-nima u odnosu na fiksne devizne kurseve, odnosno od utvrđenog pariteta.

Fluktuirajući devizni kursevi se takođe formiraju na deviznom tržištu, ali slobodno u zavisnosti od ponude i tražnje deviza. Ovi kursevi se baziraju na prethodno utvrđenom paritetu od strane monetarnih vlasti. Ova vrsta deviznih kurseva naziva se i plivajućim deviznim kursom.

Višestruki devizni kursevi su, po pravilu, utvrđeni od strane države. Ovim kursevima država utiče na rokove izvoza i uvoza robe i na ostala plaćanja prema inostranstvu. Tako, na primer, država može odrediti jedan kurs valute za izvoz, a drugi za uvoz robe. Ovim kursevima država direktno utiče na međunarodne ekonomske i finansijske transakcije. Višestruke devizne kurseve, primenjuju uglavnom zemlje u razvoju, radi rešavanja problema racionalizacije devizama, kao i radi zaštite domaće proizvodnje od nepovoljnog uticaja iz inostranstva. Ova vrsta kursa naziva se i manipulativnim kursom.

Milorad Pušara

212

2. SISTEMI MEĐUNARODNIH PLAĆANJAU svetu danas postoje uglavnom četiri sistema međunarodnih plaćanja. Svaki

od njih podešen je prema karakteru odnosnog valutnog sistema, stanju bilansu plaćanja i privrednim odnosima između zemalja ugovornica. Ti sistemi su: slobodno devizno plaćanje, međunarodni kliring, kompenzacija i grupni sistem transfera.

Slobodna devizna plaćanjaSlobodno devizno plaćanja ili konvertibilna plaćanja zasnovana su na tekućim

i žiro računima koje naše banke otvaraju kod inostranih banaka, svojih kore-spodenata, u zemljama sa kojima je ovakav način plaćanja ugovoren. Ovaj način plaćanja ugovara se sa zemljama koje imaju konvertibilnu valutu.

Osnovna prednost sistema plaćanja slobodnim devizama jeste u tome što se sa takvom devizom, stečenom u jednoj zemlji ne mora u toj istoj zemlji oba-vljati kupovina, već se slobodno može upotrebiti za plaćanje u nekoj trećoj zemlji. Takva slobodna upotreba ovih deviza daje mogućnost da se roba naba-vi tamo gde je ona najbolja i najefektnija. Slobodni način plaćanja može se obaviti teleksom ili telefonom u kratkom vremenu, što nije slučaj kod kliringa.

Plaćanja putem kliringaKlirinški način plaćanja karakteriše to što se omogućuje da se međudržavna

plaćanja izvršavaju u nacionalnim valutama. Mehanizam obračuna obavlja se na bazi prebijanja međusobnih potraživanja, i to bez ostatka. Za normalno funkcionisanje kliringa od bitne je važnosti da se plaćanja između zemalja po vrednosti poklapaju, jer inače bi došlo do vremenskih neslaganja, zbog čega je naplata upućena na čekane redosleda, prema priticanju uplata na zbirni račun. Da bi se takve posledice izbegle, partneri se brane odobravanjem međusobnih beskamatnih manipulativnih kredita, iz kojih se privremeno vrše isplate, za vreme dok se na zbirnom računu ne prikupe potrebna sredstva. Pri zaključiva-nju klirinških sporazuma utvrđuju se sledeći uslovi: koja plaćanja će se izvršiti kliringom (koji može biti totalni, parcijalni, čisti, mešoviti), utvrđivanje konti-gentskih lista, valuta u kojoj će se voditi i kursevi koji će se primenjivati, kako će se likvidirati saldo, kako će se nadoknaditi gubici.

Tehnika obavljanja klirinških plaćanja bazira se pre svega na postojanju centralnih zbirnih računa, koji se vode u obe zemlje kod centralnih obračunskih mesta. Ova oba obračunska mesta svakodnevno se obaveštavaju o primljenim uplatama, sa naznakom svih relevantnih podataka. Ovi izveštaji su ujedno i nalozi za isplatu korisniku.

Kliring je glavni predstavnik bilateralnog privrednog odnosa sa inostranstvom. Njegovi krupniji nedostaci su u tome što se potraživanja stečena u jednoj zemlji,

213


ne mogu upotrebiti za plaćanje u trećoj zemlji, već se moraju upotrebiti tamo gde su nastala. Na taj način kliring ograničava slobodu trgovanja, razbija jedin-stvo tržišta i utiče na smanjenje obima razmene.

Međutim, kliring je imao i konstruktivnu ulogu, naročito posle velike krize i Drugog svetskog rata. U obnovi i oživljavanju trgovinskih odnosa, pri iscrplje-nim deviznim rezervama.

Likvidacija, bilateralizma i prelaz na multilateralizam i konvertibilnost, vodi se preko multilateralnog kliringa, koji se 1950-godine pojavio u obliku Evropske platne unije (EPU). Ova unija obuhuhvatila je 16 zemalja Zapadne Evrope i omogućila je svojim članovima da se međusobno kompenzuju, tako da se pa-siva jedne zemlje mogla pokriti njenom aktivom iz bilo koje druge, od ostalih zemalja članica. Valute zemalja koje pripadaju Evropskoj platnoj uniji, postale su transferabilne za jedan širi krug zemalja. Evropska platna unija prestala je sa radom 1959. godine, ali se može reći da je to bila važna etapa za prelazak ka potpunoj konvertibilnosti.

Plaćanja putem kompenzacijeKompenzacija je jedan od načina plaćanja prema inostranstvu, a sastoji se

u razmeni vrednosti uvoza sa vrednošću izvoza. Kod kompenzacije, za razliku od kliringa, radi se o direktnom obračunu jednog uvoznog i jednog izvoznog posla između dva preduzeća. Dakle, jedan izvoz se neposredno naplaćuje jednim uvozom na osnovu slobodne pogodbe između subjekata, uz prethodnu dozvo-lu deviznih organa. Kompenzacije su kod nas regulisane posebnim propisima. I danas ovaj oblik plaćanja, u međunarodnim plaćanjima, ima sve manji obim.

Kompenzacija će se izvršiti u sledećim slučajevima: Λ Ako je takav način obračuna izričito predviđen ugovorom između dve

zemlje, Λ Ako se uvoz ili izvoz nekih artikala ne može izvršiti na drugi način, Λ Ako se pomoću kompenzacije obezbeđuje uvoz, odnosno izvoz neke robe,

po naročito povoljnim okolnostima.

Kompenzacija se primenjuje i onda kada se rad o kritičnoj robi ili o robi koja se teže plasira na svetskom tržištu. Isto tako kompenzacija je pogodna kada se radi o zemljama koje usled udaljenosti nemaju česte trgovinske odnose. U teh-nici izvršavanja kompenzacije svi poslovi se obavljaju podsredstvom banke.

Grupni sistem plaćanjaGrupni ili regionalni sistem plaćanja, sličan je već pomenutoj Evropskoj

platnoj uniji. Ovim sistemom plaćanja obuhvataju se manje ili veće grupe ze-malja, međusobno geografski ili političkih povezanih. Osnova za ovaj sistem plaćanja je jedna zajednička valuta, uz multilateralni platni sporazum. Takve

Milorad Pušara

214

vrste zemalja formiraju neku vrstu višestrukog kliringa i dolaze do srednjeg rešenja između bilateralnog plaćanja i opšte konvertibilnosti. Njihove valute postaju transferabilne, što obezbeđuje put ka konvertibilnosti.

Razlikujemo dve vrste regionalnih platnih sporazuma: jednu koja je nastala na bazi političke pripadnosti i drugu koja je nastala na bazi ugovora. U prvu grupu se ubraja sterlinsko područje, područje francuskog franka, dolarsko područje, područje belgijskog franka. U regionalne platne sisteme spadaju EMU, Centar za obračunavanje zemalja Latinske Amerike, Zapadno-afrička novčana unija i dr.

3. INSTRUMENTI PLAĆANJA U MEĐUNARODNOM PLATNOM PROMETU

Uporedo sa razvojem i porastom međunarodne trgovine i jačanjem njenog uticaja na privredne tokove kako razvijenih zemalja, tako i zemalja u razvoju, pokazalo se da je potrebno unaprediti sistem plaćanja, unificirati instrumente plaćanja i jednoobrazno tumačiti pravne osnove njihovog izdavanja.

Problem instrumenata platnog prometa u sistemu međunarodnih plaćanja javio se kada je trgovina izgubila značaj lokalne, pa i nacionalne razmene do-bara i počela da istupa na strana tržišta. U situaciji kada se kupac i prodavac nisu neposredno susretali, kada se zaključivanje kupoprodajnog ugovora, otpremanje robe i plaćanje robe vise nije prostorno i vremenski poklapalo, međunarodna trgovina je počela da dobija nove oblike, koji su se sve više usa-vršavali; sa tim procesom su počeli da se razvijaju i usavršavaju instrumenti plaćanja. Time se nametnula potreba da se koriste najadekvatnije forme plaća-nja koja učesnicima u međunarodnoj razmeni pružaju optimalnu garanciju za zaštitu interesa i omogućavaju najbržu naplatu potraživanja.

Prema uobičajenoj finansijskoj i bankarskoj praksi u međunarodnom platnom prometu, najčešće se koriste sledeći finansijski instrumenti:

1. Dokumentarni akreditiv2. Doznake3. Ček4. Menica5. Bankarska garancija6. Kreditno pismo7. Kreditna karta.

215


3.1. Dokumentarni akreditivDokumentarni akreditiv predstavlja obavezu banke da po prezentaciji do-

kumenta koji potvrđuje preuzimanje robe u skladu sa uslovima akreditiva plati prodavcu robe ili usluga određen iznos u određenom roku.

Međunarodni dokumentarni akreditiv je nastao, razvio se i usavršio, prila-gođavajući se promenama i potrebama poslovne prakse savremene međunaro-dne privrede. Ovaj instrument plaćanja ne osigurava samo finansijsko pokriće robno-uslužnih transakcija nego se sve češće upotrebljava kao instrument za finansiranje i refinansiranje kreditnih aranžmana.

Dokumentarni akreditiv je prihvaćen i oblikovan prema interesima kako klijenata tako i poslovne banke. To je ključni razlog što ovaj instrument plaća-nja prihvata gotovo celokupna međunarodna privreda, usavršavajući ga prema svojim potrebama.

Radi unifikacije ovog instrumenta u sistemu plaćanja sa inostranstvom, takav instrument plaćanja međunarodne trgovine uslovio je i određena pravila koja je međunarodna poslovna praksa kao najzainteresovaniji činilac i potvrdila.

Nacionalna zakonodavstva pojedenih zemalja dugo nisu regulisala pravila o primeni dokumentarnog akreditiva. Jednoobrazna pravila i običaje za doku-mentarne akreditive objavila je Međunarodna trgovinska komora u Parizu prvi put 1933-godine. Od tada su pravila više puta revidirana (1951, 1962, 1974 i 1983. godine). Jednoobrazna pravila svojim odredbama ne obavezuju samo banke već i komitente, koji im poveravaju na izvršenje plaćanja ili naplate putem dokumentarnih akreditiva. Takođe treba istaći da su dokumentarni akreditivi po svojoj prirodi poslovi koji su odvojeni od kupuprodajnih ugovora, kao i da zainteresovane strane (banke i komitenti) posluju samo dokumentima, a ne robom.

Obaveza akreditivne banke je određena uslovima navedenim u operativnom akreditivom instrumentu. Izvršenje akreditivne obaveze uslovljeno je prezen-tacijom akreditivnih dokumenata, kao i ispunjavanjem drugih propisanih uslova. Izuzetak od ove uslovljene povezanosti i istovremenosti u ispunjavanju akreditivne obaveze i predaje akreditivnih dokumenata, uz ispunjenje ostalih predviđenih uslova, predstavljaju akreditivi i sa odloženim plaćanjem i standby akreditivi.

Vrste dokumentarnog akreditiva:

(a) Nostro i loro akreditiviOva podela akreditiva je vezana za inicijativu uvoza i izvoza. Dokumentarni

akreditiv koji se otvara po nalogu domaćeg kupca u korist inostranog prodavca naziva se nostro akreditiv, a ako otvara inostrani kupac u korist domaćeg pro-davca naziva se loro akreditiv.

Milorad Pušara

216

(b) Opozivi i neopozivi akreditiviPrema čvrstini obaveze koju preuzima akreditivna banka u odnosu na pro-

davca – izvoznika akreditivi mogu biti opozivi i neopozivi. Prilikom davanja naloga za otvaranje akreditiva uvoznik obavezno mora da naznači da lije akre-ditiv opoziv ili neopoziv, a ukoliko se to ne naznači smatra se da je akreditiv opoziv.

(c) Nepotvrđeni i potvrđeni akreditiviPrema čvrstini obaveze plaćanja koju preuzima banka posrednik (avizirajuća

banka) u odnosu na prodavca – izvoznika, akreditivi su potvrđeni ili nepotvrđe-ni. Obaveza potvrđujuće banke prema korisniku akreditiva je samostalna tj. nezavisna kako od pravnog odnosa između kupca i prodavca, tako i od pravnog odnosa između akreditivne banke i same potvrđujuće banke.

(d) Prenosivi i neprenosivi akreditiviPrenosivi akreditiv predstavlja akreditiv na osnovu koga njegov korisnik ima

pravo da zahteva od banke koja treba da izvrši plaćanje, akceptiranje ili nego-ciranje da akreditiv potpuno ili delimično stavi na raspolaganje jednom ili ne-kolicini drugih korisnika; Ako u akreditivu nije naznačeno da je akreditiv prenosiv, takav akreditiv se smatra neprenosivim. Prenosiv akreditiv se veoma često koristi u praksi, i to uglavnom kada prodavac izvoznik ne raspolaže na skladištu ugovorenim proizvodima ili novčanim sredstvima za njihovu nabav-ku u zemlji.

(e) Jednokratni (obični) i rotativni (revolving) akreditiviJednokratni akreditivi se gase iscrpljenjem akreditivnog iznosa. U praksi se

češće otvaraju akreditivi koji služe za obavljanje niza unapred predviđenih poslovnih transakcija između preduzeća koja su u stalnoj poslovnoj vezi, a bave se prodajom izvozom istih artikala. Za obavljanje takvih transakcija otvaraju se rotativni ili revolving akredirivi. Oni se ne gase posle iscpljenja akreditivnog iznosa, već se njihov iznos vraća na prvobitnu visinu, sve dok zbir svih izvršenih isplata ne dostigne određeni maksimum.

(f ) Akreditivi domicilirani u zemlji ili inostranstvuDomiciliranje akreditiva označava određivanje mesta plaćanja. Kada se is-

plata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji domaćeg uvoznika ili izvoznika, onda kažemo da je akreditiv domiciliran u zemlji. Međutim kada se isplata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji inostranog uvoznika ili izvoznika ili u nekoj trećoj zemlji onda se kaže da je domiciliran u inostranstvu.

217


(g) Akceptni dokumentarni akreditivAkceptni dokumentarni akreditiv predstavlja akreditiv kod koga prodavac-

-izvoznik, podnoseći odgovarajuća dokumenta banci koja vrši isplatu dokume-nata, ne dobija akreditivom ugovoreni iznos, nego banka akceptira menicu koju je vukao na nju. Ovakvu akceptiranu menicu prodavac može držati kod sebe sve do dospelosti, ali može je i eskontovati pre njenog roka dospevanja i tako ranije doći do vrednosti izvezene robe. Ova vrsta akreditiva se koristi najviše kada se ugovori kupoprodaja na kredit.

(h) Podakreditiv (back to back credits)Ukoliko između kupca-uvoznika i prodavca-izvoznika ne dođe do sporazu-

ma o otvaranju prenosivog dokumentarnog akreditiva, a ne želi se da kupac- uvoznik sazna nameru prodavca –izvoznika, za nabavku proizvoda od nekog drugog dobavljača, koristi de podakreditiv.

(i) Akreditiv sa crvenom klauzulomAkreditiv sa crvenom klauzulom omogućuje korisniku akreditiva da bez

dokumenata može, u vidu akontacije, dobiti potreban iznos sredstava. Ovaj vid akreditiva se koristi najviše na Dalekom istoku. Kao nove vrste akreditiva u jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive, revizijom pravila uvedeni su standby akreditivi i akreditiv sa odloženim plaćanjem.

Standby akreditiviStandby akreditiv je novi pravni institut uvršten i sadržan u redakciji jedno-

obraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (revizija 1983. godine, u primeni od oktobra 1984 godine.). Ovi akreditivi nastali su u praksi severnoa-meričkih banaka kao supstitucija za bankarske garancije koje te banke izdaju, jer banke SAD nemaju ovlašćenje ni prava da izdaju tzv. bankarske garancije sa obavezom plaćanja „na prvi zahtev“. Izdavanje takvih garancija bi bilo izvan granica njihovog ovlašćenja, predviđenih u njihovim statutima.

Kod standby akreditiva banka se obavezuje da isplati određeni iznos u slu-čaju neizvršenja dužnikove obaveze iz osnovnog ugovora. Za razliku od klasič-nog dokumentarnog akreditiva, kod standby akreditiva uslov od kojeg zavisi ispunjavanje bančine obaveze je u neizvršavanju obaveze dužnika 12 osnovnog ugovora. Obaveza banke da isplati standby akreditivnu obavezu dospeva u momentu kada korisnik prezentira banci svoju pismenu izjavu da dužnik iz osnovnog ugovora do određenog roka nije ispunio svoju novčanu obavezu iz osnovnog ugovora.

Kod standby akreditiva nema ni robnih ni transportnih dokumenata o ra-spolaganju robom. Standby akreditiv se ne koristi kao sredstvo za osiguranje izvršenja obaveze dužnika iz osnovnog ugovora, nego kao sredstvo za osigura-

Milorad Pušara

218

nje protiv rizika od neizvršavanja obaveza dužnika iz osnovnog ugovora, slično kao što je u slučaju bankarskih garancija sa obavezom plaćanja na prvi zahtev. Razlikovanje standby akreditiva je veoma važno za one zemlje čije zakonodavstvo nije zabranilo izdavanje bankarskih garancija sa obavezom plaćanja „na prvi poziv“, ali je administrativnim putem svojim komercijalnim bankama indirek-tno zabranilo izdavanje takvih bankarskih garancija, na taj način što se izdava-nje takvih garancija čini zavisnim od dobijanja deviznopravnih odobrenja.

Akreditivi sa odloženim plaćanjemDokumentarni akreditivi sa odloženim plaćanjem odavno su poznati u

međunarodnoj poslovnoj praksi. Ovi akreditivi su takođe obuhvaćeni u Jednoobraznim pravilima i običajima u reviziji tih pravila iz 1983. godine.

Jedna od osnovnih karakteristika regulative ove vrste dokumentarnog akre-ditiva je da se akreditivna obaveza banke i predaje akreditivnih dokumenata istovremeno i da se akreditivni dokumenti ne mogu vremenski odvojiti od momenta izvršenja akreditivne obaveze.

Kod dokumentarnog akreditiva sa odloženim plaćanjem akreditivna banka ili druga ovlašćena banka se obavezuje prema korisniku da će u određeno vre-me posle prezentacije navedenih dokumenata u određenom akreditivu, ispla-titi navedeni iznos. Ovom vrstom akreditiva se finansira nalogodavac čije plaćanje treba da usledi u određeno vreme posle prezentacije dokumenata.

Dokumentarni akreditiv i izvoznikUkoliko izvoznik postupi striktno prema uslovima akreditiva, imaće sledeće

koristi: Λ banka će izvršiti isplatu prema uslovima nezavisno od kupca; Λ kupac neće moći da zaustavi plaćanje ni u kom slučaju; Λ ukoliko kupac želi da ospori plaćanje, mora to uraditi odvojeno od akre-

ditiva, što izvozniku daje jaču pregovaračku ulogu: Λ plaćanja se izvršavaju relativno brzo; Λ zakašnjenja koja se pojavljuju u bankarskim prenosima su znamo elimi-

nisana.

Da li će izvoznik zahtevati neopoziv nepotvrđeni akreditiv, ili neopozivi potvrđeni akreditiv, zavisi od toga koji stepen obezbeđenja izvoznik zahteva. Ukoliko zemlja kupca ima stabilno političke prilike i efikasan bankarski sistem, a roba je takve vrste da se može lakše prodati drugom kupcu, neopozivi nepo-tvrđeni akreditiv sasvim prihvatljiv.

Ukoliko prethodno pomenuti uslovi ne postoje, izvoznik može da dâ otklo-ni rizike zahtevajući neopozivi akreditiv, potvrđen od strane avizirajuće banke. Takođe može da zahteva da akreditiv bude plativ u njegovoj zemlji i da doku-

219


menta budu prezentirana u njegovoj zemlji. U suprotnom, može da snosi po-sledice gubitka dokumenta prilikom slanja poštom ili zbog kasne prezentacije dokumenata kod akreditivne banke.

Dokumentarni akreditiv i uvoznikKoristi koje pruža dokumentarni akreditiv uvozniku odnose se na sledeće:

Λ otvarajući akreditiv, uvoznik potvrđuje svoje finansijsko solidno stanje i može da zahteva

Λ solidne uslove plaćanja; Λ roba će biti isporučena u saglasnosti sa uslovima isporuke u akreditivu; Λ kupac relativnu brzo prima dokumenta koja je zahtevao: Λ kupac može biti siguran da će platiti samo ako dokumenta potpuno od-

govaraju akreditivnim uslovima.

Kada je reč o vidu akreditiva koji uvoznik treba da otvara, strani prodavac će gotovo po pravilu tražiti neopozivi akreditiv. Međutim, ukoliko prodavac traži konfirmirani akreditiv, to za uvoznika znači naknadni trošak. Uvoznik treba da nastoji da se u kupoprodajnom ugovoru predvidi otvaranje neopozivog nepotvrđenog akreditiva, plativog u njegovoj zemlji.

Dokumentarni akreditiv. kao instrument plaćanja u međunarodnom trgo-vinskim transakcijama, ma visoku tehničku i ekonomsku prednost u obavljanju plaćanja u međunarodnoj razmeni. Jasne i precizne instrukcije za otvaranje akreditiva omogućavaju nesmetano izvršenje kupoprodajnih ugovora. U tom poslu uloga banaka ne bi smela da bude pasivna, jer bi banke trebalo stručno da pomognu svojim komitentima prilikom otvaranja akreditiva, da se uslovi jasno i precizno formulišu u skladu sa voljom ugovornih stranaka i odredbama Jednoobraznih pravila i običaja, a i da korisnike akreditiva savetuju šta treba da učine da nesmetano ostvare plaćanje po akreditivima.

3.2. Dokumentarne naplate-inkaso posloviDokumentarna naplata predstavlja instrument plaćanja koji se bazira na

slanju na naplatu odgovarajućih komercijalnih dokumenata, najčešće posred-stvom banke u zemlji i inostranstvu. Međunarodna komora u Parizu izadala je 1956. godine jednoobrazna pravila za dokumentarne naplate (prva revizija ovih pravila izvršena je u maju 1967. godine, a druga je stupila na snagu 1. januara 1979. godine).

Dokumentarna naplata može u izvesnom smislu da predstavlja rizik i za prodavca izvoznika i za kupca uvoznika. Rizik za prodavca je u tome što u mo-mentu otpremanja robe ne postoji sigurnost da će kupac akceptirati menicu, odnosno isplatiti komercijalna dokumenta. Rizik za kupca sastoji se u tome što

Milorad Pušara

220

je on dužan da isplati komercijalna dokumenta, akceptira menicu još pre pri-speća robe i pre nego što može da ispita da li isporučena roba odgovara uslo-vima ugovora. Kupac može naknadno da realizuje svoje pravo, zahtevajući od prodavca naknadu štete zbog neispunjavanja uslova iz ugovora. Dokumentarna naplata svakako pruža daleko veću sigurnost od čiste doznake, odnosno od slanja robe na otvoreno, ali ne toliku koliku pruža dokumentarni akreditiv.

Odluka da se plaćanje osigura na osnovu dokumentarne naplate preduzima se u slučajevima:

Λ Kada se prodavac (izvoznik) i kupac (uvoznik) poznaju dobro i imaju poverenja jedan u drugog;

Λ Kada se nema sumnje u vezi sa željom i mogućnošću kupca da plati; Λ Kada postoje stabilni politički, ekonomski i zakonski uslovi u zemlji uvo-

znika; Λ Unutrašnji sistem plaćanja u zemlji uvoznika nije i opasnosti od devizne

kontrole ili neke slične restrikcije;

Posebne koristi od ovako preduzetih dokumentarnih naplata su: Λ Jednostavno i jeftino rukovanje, Λ Brže plaćanje nego na otvoreno, Λ Mogućnost uručivanja dokumenata kupcu uz kontra plaćanje iznosa koji

se duguje ili uz akcept menice.

I pored pomenutih pogodnosti, ukoliko kupac odbije da otkupi dokumenta, pronalaženje novog kupca ili vraćanje i transport robe može izazvati visoke troškove.

3.3. DoznakeBankarske doznake su veoma korišćeni instrument u međunarodnim plaća-

njima kod robnih i nerobnih plaćanja. Kod bankarske doznake nalogodavac daje nalog banci da izvrši određeno plaćanje u inostranstvu. Nalog koji nalo-godavac daje banci mora da sadrži sledeće, bitne elemente:

Λ Podatke o korisniku doznake, Λ Za čiji račun se dostavlja doznaka, Λ Razlog slanja doznake.

Banka koja primi zahtev nalogodavca za izvršenje doznake, a koji inače ra-spolaže odgovarajućim pokrićem kod te banke, daje nalog banci u inostranstvu za isplatu određenog iznosa, na teret svog računa kod te banke.

U platnom prometu sa inostranstvom poznate su sledeće vrste bankarskih doznaka:

221


Λ Nostro i loro-doznake. Λ Robne i nerobne doznake. Λ Uslovne i bezuslovne doznake. Λ Konvertibilne i klirinške doznake. Λ Obične i telegrafske doznake.

(a) Nostro i loro doznakeKod nostro bankarskih doznaka reč je o slanju doznaka iz zemlje u inostran-

stvu posredstvom domaće banke, a kod loro-doznaka reč je o slanju doznaka iz inostranstva u zemlju posredstvom domaće banke.

(b) Robne i nerobne doznakeRobne doznake se odnose na plaćanje vrednosti neke robe, a nerobne na

plaćanje pruženih usluga, raznih troškova, poklona i sl.

(c) Uslovne i bezuslovne doznakeKada nalogodavac kod davanja instrukcija banci za izvršavanje plaćanja

zahteva ispunjenje nekog uslova (predaja garancija, menice i sl.) kažemo da je to uslovna doznaka, a kada se ne zahteva nikakav poseban uslov, znači da je posredi bezuslovna doznaka.

(d) Konvertibilne i klirinške doznakePrema sistemu plaćanja koji postoji između zemalja, možemo razlikovati

bankarske doznake koje se obavljaju preko kontokorentnih računa u zemljama konvertibilnih valuta i one koje se obavljaju preko određenih klirinških računa koji se vode kod centralnih banaka zemalja potpisnica bilateralnih sporazuma o plaćanjima.

(e) Obične i telegrafske doznakePrema hitnosti izvršenja doznaka one mogu biti obične i telegrafske. Obične

doznake se dostavljaju redovnom poštom, a telegrafske telegramom, teleksom i dr.

3.4. ČekČek u međunarodnom platnom prometu predstavlja hartiju od vrednosti

koja se izdaje u zakonskoj formi u kojoj njen izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu) da na teret njegovog pokrića kod te banke isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu), samom izdavaocu čeka ili donosiocu.

Milorad Pušara

222

Ček predstavlja jedno od vrlo rasprostranjenih sredstava plaćanja u svetu, vrlo praktičnih i korisnih. On omogućava plaćanje bez upotrebe gotovog nov-ca, i to na velikim prostornim razdaljinama prosti slanjem isprava.

Njegovom upotrebom obavljaju se značajni trgovački poslovi sa relativno manjom emisijom novčanica. Povećana uloga čeka u međunarodnim trgovin-skim i finansijskim odnosima zahtevala je međunarodnu unifikaciju.

Vrste čekovaČekovi prema načinu izdavanja mogu biti:

Λ ček na ime, Λ ček po naredbi, Λ ček na donosioca, Λ alternativni ček (u kome je pored imena korisnika stavljena i klauzula ili

donosiocu), Λ rekta ček-čekovi kod kojih se stavljanjem klauzule ‘ne po naredbi’ zabra-

njuje mogućnost prenošenja čekova (te zbog toga nisu u velikoj upotrebi)

Vrste čekova prema obliku i nameni: Λ bankarski ček, Λ putnički (travelleržs) čekovi, Λ privatni ček, Λ dokumentarni ček.

Bankarski čekBankarski ček predstavlja ček koji banka vuče na sebe, u kome je ona i trasant

i trasat U međunarodnom platnom prometu bankarski ček izdaje banka koja ga trasira na drugu inostranu banku kod koje banka ima sredstva na svom ra-čunu.

Putnički (travellers) čekoviPutnički čekovi koji su namenjeni putnicima i turistima izdaju turističke i

putničke organizacije, kao i ugledne banke, kako bi pomogli korisnicima da za vreme putovanja u inostranstvo mogu podizati novac u raznim mestima u kojima se zadržavaju.

Privatni čekPrivatne čekove izdaju pojedinci, inostrane organizacije ili ustanove koje

imaju svoja potraživanja na računu neke inostrane banke. Kod ovih čekova postoji nesigurnost u pogledu ispravnosti čeka i mogućnosti naplate, te ih mnoge banke preuzimaju s tim što ih šalju na naplatu banci na koju glase.

223


Ukoliko banka trasat na lice privatnog čeka stavi oznaku ‘certificiran’, sa oznakom datuma kada je certificiranje izvršeno, ona je time potvrdila da je pokriće za njegovu isplatu obezbeđeno i da je iznos blokiran do isteka roka za njegovu isplatu. Postoje i vizirani čekovi koji ne pružaju istu sigurnost kao certificirani, jer klauzula o vizi samo potvrđuje da je u momentu izdavanja čeka postojalo pokriće za njegovu isplatu.

Dokumentirani čekDokumentirani ček se koristi u međunarodnom platnom prometu kada su

plaćanja vezana za izvoz robe odnosno usluga. Dokumentarni ček dospeva po viđenju i isplaćuje se pod uslovom da su uz njega priložena dokumenta koja se odnose na robu (konosman, tivarni list, polise osiguranja, fakture i dr.).

Prilikom otkupljivanja inostranih čekova u zemlji treba posebnu pažnju obratiti na to da čekovi moraju biti formalno ispravni, što znači da ne smeju biti brisani ili na bilo koji drugi način oštećeni. Datum izdavanja čeka ne sme biti stariji od dvadeset dana, ako je ček izdat u nekoj evropskoj zemlji, odnosno u roku od sedamdeset dana ako je ček izdat u zemlji izvan Evrope. Ček mora biti bankarski tj. vučen od banke na banku. Kada se ustanovi da je ček formalno ispravan i da ispunjava uslove za otkup, banka će od podnosioca čeka da se na određenom mestu i na određeni način izvrši indosiranje, pri čemu indosment na čeku mora biti bezuslovan.

Otkupljeni čekovi se dostavljaju na naplatu inostranom korespodentu, s tim što se obično bariraju, kako bi ček dobio karakter obračunskog čeka i u slučaju njegovog nestanka ili krade, lice koje je došlo u posed čeka ne bi moglo da ga naplati.

3.5. MenicaMenica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obave-

zuje da će on sam, ili po njegovom nalogu određeno treće lice, isplatiti u njoj navedenom poveriocu ili po njegovoj naredbi iznos novca koji je u menici označen, i to u određeno vreme i na određenom mestu.

Menica je po samom zakonu hartija od vrednosti po naredbi. Ona ima to svojstvo i onda kada u njoj nije označena klauzula „po naredbi“. Ali, ona nije isključivo hartija po naredbi. Ona može da bude izdata i kao hartija na ime unošenjem klauzule „po naredbi“. Menica ne može biti izdata da glasi na dono-sioca. Ipak, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvom slučaju, mada izdata po naredbi, u praksi proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca.

Menica je ponikla u međunarodnom saobraćaju i njen značaj na tom podru-čju zahteva da menični propisi budu što je moguće više ujednačeni u svim dr-

Milorad Pušara

224

žavama. Zbog toga je izrađen unificirani Menični zakon. Koji je 1930. godine usvojen Ženevskim konvencijama od strane mnogih država. I naš Zakon o menici („Službeni list FNRJ“, br, 104/46. 16/65 i 54/70) zasniva se na Ženevskim konvencijama, koje ne obuhvataju sve menično-pravne propise, već samo one koji imaju međunarodni značaj; drugi deo materijala o menici ostavljen je po-jedinim državama da ga same regulišu prema svojim posebnim prilikama. I naša država iskoristila je ovu mogućnost, čime je obezbeđeno da uloga menice kod nas u unutrašnjem saobraćaju bude u skladu sa našim privrednim razvojem.

Menica se koristi kao kreditni instrument i kao instrument plaćanja i obez-beđivanja plaćanja.

Naš Zakon o menici ne daje definiciju menice, ali iz njegovih odredaba izla-zi da je menica pismena isprava izdata u propisanoj formi kojom jedno lice izdaje nalog drugom licu da u određeno vreme i na određenom mestu isplati označenu sumu novca licu imenovanom u tom pismenu (ili po njegovoj nared-bi), obavezujući se i samo da je isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upućen.

Ovakva menica zove se vučena (trasirana) menica za razliku od sopstvene menice, u kojoj se sam njen izdavalac obavezuje da će u određeno vreme i na određenom mestu isplatiti označenu sumu novca licu imenovanom u menici (ili po njegovoj naredbi).

Uloga menicePrvobitno menica je služila kao menjačko sredstvo (sredstvo za razmenu

novca), pa je otuda i potekao njen naziv (menica, lettre de change, lettera di sambio). U daljem razvoju menica je počela da se koristi kao sredstvo trgovač-kog kliringa (obračuna trgovaca), posebno na sajmovima. Umesto da plaćanje vrše u gotovom novcu, trgovci su to činili izdavanjem menice. Na kraju obra-čunskog perioda (sajma) vršilo se prebijanje meničnih potraživanja i isplata salda u gotovom novcu. Zatim, menica je korišćena kao kreditno sredstvo (tr-govac izdaje menicu, koju prodaje drugom licu pre dospelosti i tako dobija kredit koji je dužan da vrati o dospelosti menice), kao sredstvo obezbeđenja kredita (prilikom kupovine robe na kredit trgovac je izdavao menicu prodavcu kao sredstvo obezbeđenja da će cena biti uredno plaćena); kao sredstvo plaća-nja (umesto da trgovac-dužnik plati svoj dug on je predavao trgovcu poveriocu menicu sa nalogom svom dužniku da licu označenom u menici isplati određe-nu svotu novca).

Vrste meniceKlasifikaciju menica moguće je vršiti prema različitim kriterijumima. Zavisno

od toga koje su radnje u vezi sa menicom izvršene moguće je razlikovati pro-testovane i neprotestovane, akceptirane i neakceptirane, avalirane i neavalirane, umnožene i neumnožene i dr. Zavisno od forme razlikuju se potpuna i nepo-

225


tpuna (u trenutku izdavanja sadrži sve bitne elemente) i blanko (u trenutku izdavanja sadrži samo propisani minimum bitnih elemenata) menica. Zavisno od osnovnog posla radi kojeg je menica izdata moguće je razlikovati robne (izdaju se u vezi s nekim poslom prometa robe) menice i finansijske (izdaju se u vezi prometa novca) menice.

Najznačajnija je podela ona koja se vrši s obzirom na broj lica koja se poja-vljuju u meničnom odnosu. Prema tome kriterijumu razlikujemo trasiranu i običnu menicu.

Trasirana menica (vučena menica) – Kod ove menice izdavalac daje nalog drugom licu da trećem licu isplati iznos koji je označen u menici. Kod trasirane menice u meničnom odnosu se pojavljuju tri lica: trasant, lice koje izdaje nalog, lice koje treba da isplati meničnu svotu, i remitent, lice kome treba da bude isplaćena menična svota.

Trasirana menica prepoznaje se po tome što se u tekstu meničnog sloga nalazi reč „platiti“.

Osim takozvane redovne trasirane menice postoje i:Trasirana menica po sopstvenoj naredbi – To je menica kod koje trasant

daje nalog trasatu da njemu (trasatu) ili po njegovoj naredbi, a ne nekom trećem licu isplati o dospelosti menice meničnu svotu. U meničnom odnosu pojavlju-ju se dva lica: trasant i trasat. Ove menice prepoznaju se po klauzuli „platite po naredbi mojoj sopstvenoj“.

Trasirana sopstvena menica – Kod ove menice trasant označava samog sebe kao trasata. Trasant sam sebi daje nalog da plati remitentu meničnu svotu. Ova se menica svodi na sopstvenu, ali je njena pravna konstrukcija u osnovi konstrukcija trasirane menice, pa se na nju ne mogu primenjivati pravila sop-stvene menice.

Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi – Kod ove menice trasant daje nalog samom sebi, da sebi isplati naznačenu meničnu svotu. Ovde postoji samo izdavalac menice zbog čega ona počinje da proizvodi pravno dej-stvo tek od momenta prenosa na drugo lice. Od tog trenutka izdavalac postaje dužnik, a označeni imalac menični poverilac.

Sopstvena menica – To je takva vrsta menice kod koje se njen izdavalac obavezuje da će on, o dospelosti menice, isplatiti trećem licu, ili po naredbi tog trećeg lica, svotu koja je označena u menici.

Blanko menica – predstavlja takvu menicu kod koje u momentu njenog izdavanja voljom njenog izdavaoca nedostaju neki bitni elementi. Takvu meni-cu popunjava poverilac kasnije, a saglasno sporazumu koji postoji između njega i izdavaoca menice.

Promisorna nota – se primenjuje u pravu anglosaksonskuh zemalja, kao i u nizu drugih zemalja. Koristi se kao sredstvo obezbeđenja kredita, a može se i prenositi. Za razliku od trasirane menice. koja sadrži bezuslovan nalog za

Milorad Pušara

226

plaćanje određenog iznosa novca, promisorna nota sadrži bezuslovno obećanje plaćanja određenog iznosa i ne sadrži ime trasata. Takođe ona ne mora da sa-drži mesto plaćanja, dan i mesto izdavanja...

Robna (trgovačka) menica – ovu menicu izdaje preduzeće u vezi sa kupo-vinom i prodajom robe. Prodavac izdaje trasiranu menicu i vuče je, akceptira i tako preuzima meničnu obavezu kao glavni menični dužnik da ce u određenom roku platiti menični iznos. Prodavac može menicu prenositi na drugo lice i tako vršiti svoja plaćanja.

Finansijska menica – predstavlja menicu koja se primenjuje radi obezbeđe-nja potraživanja iz nekog već postojećeg ugovora (ugovor o tekućem računu, ugovor o kreditu i sl).

Pravna priroda meniceO pravnoj prirodi menice postoji više teorija. Teorija tri ugovora, teorija

delegacije, teorija stipulacije, teorija ugovora i jednostranog akta, teorija jedno-stranog akta.

Prema teoriji tri ugovora kod menice postoje tri ugovorna odnosa: osnovni ugovor između trasama i remitenta, koji služi kao osnov za izdavanje menice, ugovor o mandatu između trasanta i trasata i ugovor o cesiji potraživanja između indosanta i indosatara.

Po teoriji delegacije, prilikom izdavanja menice trasant delegira remitentu svog dužnika (trasat), a to čini i svaki indosatar prilikom prenosa menice.

Teorija stipulacije u korist trećeg lica polazi od toga da trasant obećava re-mitentu (i docnijim imaocima menice) da će on isplatiti meničnu svotu ako to ne učini trasat.

Teorija kombinacije ugovora i jednostranog akta polazi od toga da je meni-ca mešovit akt: ugovor između izdavaoca i remitenta na osnovu kog se izdaje menica i jednostrani akt izdavaoca koji ga obavezuje prema svim ostalim kori-snicima menice.

U savremenoj pravnoj teoriji prihvaćena je teorija jednostranog akta po kojoj menični odnosi nastaju jednostranom izjavom volje njenog izdavaoca.

Načela meničnog pravaNačelo pismenosti ili formalnosti – Menica može da postoji samo u pisa-

nom obliku. Isto tako, i sve menične radnje moraju da se preduzmu u pisanoj formi, i to, po pravilu, na meničnoj ispravi.

Od načela formalizma odstupa se u dva slučaja. Prvo, primenom teorije propuštanja (emisije) moguće je da se izda blanko menica (ne sadrži sve bitne menične elemente). Drugo, lica koja su nesposobna za davanje pisanih izjava (nepismena ili slepa lica) mogu da potvrde usmeno preuzete obaveze stavljanjem

227


rukoznaka na menicu i uz sudsku overo, ili da preuzmu meničnu obavezu pre-ko punomoćnika.

Načelo inkorporacije – Menični poverilac ne može ostvariti svoja prava iz menice dok ne podnese dužniku menično pismo. Menica na simboličan način predstavlja to pravo tako da se ono ne može prenositi ni vršiti bez posedovanja menice. Ovo načelo je ublaženo mogućnošću amortizacije menice. Na osnovu amortizacione isprave može se ostvarivati pravo iz menice i bez posedovanja menice. U tom slučaju pravo iz menice se može ostvariti samo prema akcep-tantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio, pod uslovom da je blagovremeno podignut amortizacioni protest (ni ova lica neće biti u obavezi da izvrše isplatu, ako dokažu da je pre-dlagač bespravno dobio odluku o amortizaciji). Regresni dužnici se oslobađaju u potpunosti od menične obaveze.

Načelo menične strogosti – ovo načelo ima dva svoja aspekta:Formalno-pravni i materijalno-pravni.Formalno – pravni aspekt menične strogosti ogleda se u tome što je menica

stroga kako prema dužniku, tako i prema poveriocu. Menični poverilac ima stroge obaveze u pogledu izvršenja meničnih radnji na vreme (prezentacija menice, podizanje protesta).

Materijalno – pravni aspekt menične strogosti dolazi do izražaja u vezi sa pravnim položajem meničnog dužnika. Naime, menična obaveza je apstraktna, pravno samostalna u odnosu na osnovni posao iz kojeg je nastala. Kada jedno lice potpiše menicu ono jednostranom izjavom svoje volje preuzima meničnu obavezu, tako daje mogućnost isticanja prigovora po menici prilično ograniče-na.

Načelo fiksne menične obaveze – Obim i sadržina menične obaveze cene se samo na osnovu onoga što je u meničnom pismenu naznačeno (ako je u menici naznačen iznos od 100 dinara dužnik je dužan da ga o dospelosti me-nice isplati).

Prema savesnom sticaocu menice dužnik ne može isticati prigovor da me-nica nije popunjena u skladu sa osnovnim poslom ili da je menica delimično plaćena.

Načelo solidarnosti – Ako glavni menični dužnik ne isplati meničnu svotu, ostali menični dužnici solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Dakle, regresni dužnici (trasant, indosan, avalista) odgovaraju supsidi-jarno za ispunjenje menične obaveze. Poverilac mora prvo da pozove glavnog dužnika da izvrši meničnu obavezu. Ako glavni dužnik ne izvrši isplatu i ako se konstatuje putem protesta, poverilac može da zahteva isplatu od ostalih (regre-snih) dužnika.

Načelo neposrednosti – Svaki od potpisnika menice, kao menični dužnik, neposredno odgovara imaocu menice koji je menicu stekao neprekinutim nizom

Milorad Pušara

228

prenosa. Između meničnog dužnika i imaoca menice (poverioca) uspostavlja se neposredan pravni odnos, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom menične isprave. Otuda, menični dužnik može prema svakom po-veriocu da ističe samo objektive prigovore (proizilaze iz pismena) i subjektive prigovore koji proizilaze iz njegovog subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa sa određenim poveriocem (ne može da ističe prigovore subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa između imaoca menice i drugih meničnih dužnika).

Načelo samostalnosti – svaki potpis na menici stvara samostalnu obavezu, koja je nezavisna od obaveza ostalih potpisnika menice. Obaveza jednog potpi-snika menice može da bude punovažna mada obaveza nekog drugog potpisni-ka menice nije punovažna. Ukoliko obaveza izdavaoca menice nije punovažna (maloletnost, falsifikovan potpis), obaveze ostalih potpisnika menice su puno-važne. Ili, obaveza avaliste je punovažna iako obaveza njegovog honarata nije punovažna (osim u slučaju formalnog nedostatka – stavljen rukoznak honora-ta, a nije overen kod suda). Takođe, prekid i obustava zastarelosti prema jednom meničnom dužniku ne deluje prema ostalim meničnim dužnicima.

Da bismo definisali funkciju menice u poslovnim finansijama, potrebno je prethodno razmotriti razvoj menice, njene karakteristike, vrste, radnje i eskon-tovanje.

Sa pravnog stanovišta menica se definiše kao hartija od vrednosti sa obave-zom bezuslovnog plaćanja naznačenog novčanog iznosa drugom licu, po na-redbi upisanoj na poleđini, nezavisno od vrste posla kojim je zasnovana obave-za. Menica je nastala kao sredstvo plaćanja, uporedo sa razvojem robno-nov-čanih odnosa i međunarodnog prometa. U daljem razvoju robno – novčanih odnosa, menica dobija funkciju kreditnog sredstva, je putem menice omoguća-va se kupcima da ne plaćaju robu novcem prilikom kupovine već se plaćanje obezbeđuje izdavanjem menice, čime se odlaže plaćanje za određeno vreme, odnosno kreditira se kupac.

Kada dospe rok plaćanja, prodavac robe podnosi menicu na naplatu. Tokom svoga razvoja menica je poprimila mnoge funkcije, među njima i funkciju sred-stva obezbeđenja plaćanja, a sa primenom pravnih instituta, indosament, akcept, protest; menica je postala savremeno sredstvo plaćanja i kreditiranja. Tako je menica postala značajan instrument u poslovnim finansijama, a naročito u domaćem i međunarodnom platnom prometu, kao sredstvo obezbeđenja plaća-nja i kreditiranja.

Menicu kao hartiju od vrednosti karakterišu: Λ Pismenost: menica je vrednosni papir u pismenoj formi, jer ne postoji

forma usmene menice; Λ Formalnost: menica je strogo formalizovan vrednosni papir, jer je zako-

nom o menici propisan oblik sa određenim sastojcima – elementima:

229


Λ Inkorporiranost: pravni osnov i njegovo dokazivanje, zasnovani su na postojanju u menice i njenoj sadržini;

Λ Strogost: menica je zasnovana na strogim rokovima koji jednako važe i za poverioca i za dužnika. Ta karakteristika doprinela je kvalitetu meni-ce i sigurnosti kao instrumentu plaćanja i kredita, jer protiv meničnog potraživanja nisu dozvoljeni prigovori iz osnovnog posla;

Λ Samostalnost: svaka menična izjava u pogledu ispravnosti, nezavisna je od ostalih meničnih izjava. To znači da je menična obaveza samostalna, ali ako se na menici pojave lažni potpisi, to znači da su oslobođeni oba-veze oni čiji su potpisi ispravni;

Λ Solidarnost: menica ima solidarnu odgovornost svih potpisnika zajedno i svih pojedinačno prema imaocu menice.

Bitni menični sastojciTrasirana menica mora da sadrži sledeće bitne menične elemente: označenje

isprave kao menice, bezuslovni uput da se plati određena suma novca, ime onoga koji treba da plati (trasata), označenje dospelosti, mesto gde plaćanje treba da se izvrši, ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti (remi-tenta), označenje dana i mesta izdanja menice, potpis onoga koji je menicu izdao (trasanta). Isprava u kojoj ne bi bili sadržani navedeni elementi (osim pretpostavljenih bitnih elemenata, o kojima će biti reči) ne vredi kao trasirana menica.

Sopstvena menica sadrži iste sastojke kao i trasirana menica, osim označenja imena lica koje treba da plati meničnu svotu.

U pravnoj teoriji bitni menični elementi se grupišu u četiri grupe. Prvu čine opšti menični sastojci: označenje isprave kao menice i bezuslovni uput na is-platu određene svote novca. Drugu čine personalni elementi: ime trasat, ime remitenta i potpis trasanta. Treću obrazuju kalendarski sastojci: datum izdava-nja i označenje dospelosti. U četvrtu ulaze: mesto izdanja i mesto plaćanja.

Opšti menični elementiOznačenje menice – Svaka menica mora da sadrži reč „menica“. U štampa-

nom formularu ovaj sastojak se nalazi u drugom redu meničnog sloga. Označenje da se radi o menici mora da bude napisano na jeziku na kome je ona sastavlje-na. Na taj način potpisnicima menice se skreće pažnja da preduzimaju menič-nu obavezu.

Bezuslovni nalog za isplatu menične svote – U menici mora da bude sadržan nalog da se plati menična svota (kod trasirane menice), odnosno obećanje da će se menična svota platiti (kod sopstvene menice). Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara i izražava se izrazom „platite“ (trasirana menica) ili „platiću“ (sopstvena menica).

Milorad Pušara

230

Menični iznos može biti napisan brojevima (prvi red meničnog sloga) i slovima (mora obavezno da se napiše, a unosi se u četvrti red meničnog sloga), a ako se ova dva iznosa ne slažu važi iznos napisan slovima. Kad je menična svota napisana više puta, merodavna je najmanja svota.

Personalni menični elementiOznačenje trasata – U vučenoj menici (ne u sopstvenoj) mora se jasno

naglasiti kome se upućuje nalog za plaćanje menične svote. Ovaj sastojak se unosi u levi donji ugao formulara. Po pravilu, pored imena trasata stavlja se i njegovo prebivalište, odnosno sedište, uz tačnu adresu. Time se omogućuje imaocu menice da lakše utvrdi kome treba da podnese menicu na akcept i is-platu. Međutim, menica je punovažna i onda kada uz ime trasat nije označena adresa.

Trasat može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Zahvaljujući načelu samostalnosti punovažna je i menica koja je vučena na lice koje ne postoji.

Označenje remitenta – Remitent može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Pored imena remitenta ne moraju da se nalaze podaci kojima se on bliže određuje (adresa, zanimanje). Ovaj sastojak se unosi u treći red meničnog slo-ga.

Potpis trasanta – Potpis se stavlja u donjem desnom uglu formulara. Stavljanjem potpisa trasant ulazi u menično – pravni odnos. Time on na jasan način izražava svoju volju da se menično obaveze. Obično se pored trasantovog potpisa stavljaju podaci o njegovom prebivalištu, broj lične karte, mesto i datum potpisivanja. Ali menica je punovažna i ako ti podaci nisu uneti.

Trasant mora menicu svojeručno da potpiše. Nije dozvoljeno da se menica potpiše faksimilom ili putem pisaće mašine. Ipak, u okvirima ženevskog me-ničnog prava (ali ne i našeg) moguće je da menica bude punovažna i bez potpi-sa trasanta.

Umesto trasanta menicu može da potpiše punomoćnik, uz napomenu da menicu potpisuje za drugo lice, jer će se smatrati da je menicu potpisao u svo-je ime i za svoj račun.

Više lica mogu potpisati menicu kao kumulativni trasanti, ali ne i alterna-tivno.

Menicu mogu da izdaju i nepismena lica. U takvom slučaju sud će proveri-ti identitet lica koje želi da se menično obaveže, zatim će mu pročitati menicu, a lice će staviti na menicu svoj rukoznak ako pročitani tekst odgovara njegovoj volji. Sud će takvu menicu zatim overiti. Overa mora da ima službeni broj, pečat i potpis službenog lica. Na sličan način obavezu preuzimaju slepa i druga lica koja ne mogu staviti potpis na menicu.

231


Geografski menični elementiOznačenje mesta izdanja menice – Ovaj sastojak se unosi u prvi red menič-

nog sloga. Mesto izdanja menice je značajno za menice koje cirkulišu u među-narodnom prometu (prema zakonu koji vazi u mestu izdanja menice određuje se forma menice, pasivna menična sposobnost trasanta, rok do koga se može pokrenuti regresni postupak).

Označenje mesta plaćanja menične svote – Ovaj sastojak se unosi u poslednji red meničnog formulara, u levi donji ugao, iza reči „Plaćanje...“ Mesto plaćanja mora stvarno da postoji. Isprava sa izmišljenim mestom plaćanja ne važi kao menica.

Kalendarski menični elementiDatum izdanja menice – Datum izdanja menice unosi se u prvi red meničnog

formulara Značaj ovog elementa je višestruk. Od datuma izdavanja računa se rok dospeća kod menice plative na određeno vreme od dana izdanja, rok za podnošenje na isplatu menice po viđenju, rok za podnošenje na akceptiranje menice trasirane na određeno vreme po viđenju; utvrđuje se da li je trasant bio menično pravno sposoban za izdavanje menice; obračunava se kamata.

Vreme dospelosti – Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara. Njime se određuje kada poverilac sriče pravo da zahteva od dužnika da mu isplati meničnu svotu.

Pretpostavljeni menični elementiU grupu pretpostavljenih bitnih meničnih sastojaka spadaju: dospelost me-

nice, mesto izdanja i plaćanje menice.Ako u trasiranoj menici nije označena dospelost, smatraće se da se radi o

menici po viđenju.Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdanja, smatra se da je takva

menica izdata u mestu koje je označeno pored trnasantovog potpisa.Ako u trasiranoj menici nije označeno mesto plaćanja, smatra se da se plaća-

nje menične svote ima izvršiti u mestu koje je naznačeno pored trasatovog imena.

Za razliku od dospelosti menice, koja se uvek na osnovu zakona može pre-tpostaviti, mesto izdanja i plaćanja se mogu pretpostaviti samo ako su pored trasantovog potpisa označena određena mesta. U suprotnom, neće se smatrati da je menica punovažna (nedostaju bitni menični elementi),jer se na osnovu konkretnih okolnosti ne može pretpostaviti mesto izdanja, odnosno plaćanja menice.

Milorad Pušara

232

Menične radnjeMenične radnje su pisane i potpisane izjave date na menici ili njenom do-

datku kojima se zasnivaju pravni odnosi između izdavaoca, imaoca i drugih meničnih potpisnika.

Pod meničnim radnjama se podrazumevaju:1. izdavanje menice,2. umnožavanje i prepis menice,3. prenos menice,4. avaliranje menice,5. akceptiranje menice,6. plaćanje menične svote,7. intervencija kod menice,8. protest kod menice,9. notifikacija kod menice,10. regres kod menice.

Izdavanje menicePod izdavanjem menice podrazumeva se jednostrana izjava volje trasanta

vučene menice, odnosno izdavaoca sopstvene menice, kojom on preuzima meničnu obavezu. Volja se izražava stavljanjem potpisa na menicu i predajom menice remitentu. Tako trasant preuzima meničnu obavezu prema remitentu. Obaveza trasanta postoji sve dok menični iznos ne bude u celini izmiren ili dok menična obaveza ne prestane da postoji iz drugih razloga.

Umnožavanje i prepis meniceMenica se umnožava u cilju što bolje zaštite i ostvarenja interesa imaoca

menice. U slučaju menice ne mora se pokretati amortizacioni postupak. Pod umnožavanjem menice podrazumeva se izdavanje više primeraka iste menice, pri čemu se na svakom primerku nalaze originalni potpisi meničnih dužnika. Sopstvena menica se ne može umnožavati, jer svaki primerak sopstvene meni-ce rada posebnu meničnu obavezu, ne može se umnožavati ni menica koja sa-drži solo klauzulu. Pravo da zahteva umnožavanje menice ima svaki imalac menice. Menicu umnožava trasant.

Svi primerci umnožene menice moraju da budu identični sa prvim primer-kom. Sva lica koja su potpisala prvi primerak moraju da potpišu i druge. Jedino akceptant potpisuje samo jedan primerak menice. Ako bi akceptant potpisao više primeraka umnožene menice, bio bi obavezan na isplatu menične svote po svakom akceptiranom primerku koji mu ne bude vraćen posle isplate jednog meničnog primerka. Umnoženi primerci se razlikuju po svom broju. Taj broj se unosi u klauzulu o broju meničnih primeraka. Ako se u menicu ne unese ova klauzula smatra se da se radi o različitim menicama.

233


Prepis menice može da sačini svaki imalac menice i može se izvršiti prepis i trasirane i sopstvene menice. Prepis mora biti verna slika originala menice ali se na prepis ne stavljaju potpisi nego se samo naznačuju. Klauzulom „dovde prepis“ se označava kraj prepisa.

Prenos meniceMenica se najčešće prenosi indosamentom. Indosaniranje menice se vrši pre

njene dospelosti, ali se može vršiti i posle dospelosti, dok se ne podigne protest ili dok ne protekne rok predviđen za podizanje protesta.

Avaliranje meniceAval je menična radnja kojom jedno lice preuzima jemstvo za uredno ispu-

njenje menične obaveze. Lice koje daje aval naziva se avalista, a lice za koje se avalira naziva se honorat. U ulozi avaliste se najčešće pojavljuje neko treće lice izvan menice, ali kao avalist može da se pojavi i lice iz menice. Teda se ne može avalirati za lica prema kojima to lice već dužnik, jer i bez avala ono odgovara za isplatu menice. Izjava o avalu sa potpisom avaliste daje se po pravilu na licu menice ili alonzu menice. Aval se izražava rečima „kao jemac“, „kao garant“, „kao poruka“.

Akceptiranje meniceAkceptiranje menice je menična radnja kojom trasat prihvata nalog trasan-

ta da isplati meničnu svotu. Tako trasat postaje akceptant i glavni menični dužnik i to iz dva razloga. Prvo, prema njemu svi ostali menični dužnici mogu da imaju pravo na regres, uključujući i trasanta. Drugo, imalac menice prvo njemu o dospelosti podnosi menicu na isplatu. Ova radnja se pojavljuje samo kod trasirane menice, a ne i kod sopstvene menice.

S obzirom na formu razlikuju se: Λ puni akcept, sadrži klauzulu o prihvatanju naloga i potpis akceptanta. Λ blanko akcept, sadrži samo potpis akceptanta.

Prema obimu akcept može biti: Λ potpuni – potpun, za razliku od delimičnog postoji kada akceptant pri-

hvati da u celosti isplati meničnu svotu, Λ delimični akcept.

Plaćanje menične svoteU momentu dospelosti menice za isplatu poverilac prezentira menicu, tj.

poziva glavnog meničnog dužnika da isplati meničnu svotu. Ovo je obavezna menična radnja. Isplata menične svote se ne može zahtevati ako se menica o dospelosti ne prezentira glavnom meničnom dužniku.

Milorad Pušara

234

Menica koja dospeva na određeni dan, na određeno vreme posle dana izda-nja ili viđenja, mora biti podneta na isplatu na sam dan dospelosti, a najkasnije jednog od dva radna dana posle dospelosti. Menica koja dospeva po viđenju plativa je odmah čim se podnese, s tim što se mora podneti na isplatu u roku određene godine od dana izdanja, ako trasant nije drukčije odredio.

Imalac menice je dužan da prezentaciju blagovremeno izvrši, jer u suprotnom gubi pravo da zahteva isplatu menične svote od regresnih dužnika. U obavezi ostaje samo glavni menični dužnik. Prezentacija se vrši u mestu koje je ozna-čeno kao mesto plaćanja.

Intervencija kod meniceIntervencija je takva menična radnja kojom jedno lice umesto trasata akcep-

tira vučenu menicu, ili umesto akceptanta plaća meničnu svotu, da bi se na taj način izbegao zahtev imaoca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ona ima za cilj da se otkloni potreba za vršenje regresnog postupka pre ili po-sle dospelosti menice.

S obzirom na osnov intervencije razlikuju se: Λ Pozivna intervencija – ako je u menici uneta klauzula o adresi „po potre-

bi“ u pitanju je pozivna intervencija. Najšire dejstvo ima pozivna inter-vencija kod koje je intervencijenta odredio trasant. U tom slučaju, ako intervencijent akceptira menicu, ne može se pre dospelosti istaći regresni zahtev prema regresnim meničnim dužnicima. Kada on isplati meničnu svotu svi regresni dužnici se oslobađaju menične obaveze. Kad je inter-vencijenta odredio neki drugi regresni dužnik, onda imalac menice ne može istaći regresni zahtev pre dospelosti menice, prema tom regresnom dužniku i licima čiji se potpisi nalaze na menici iz potpisa tog regresnog dužnika, a ako je isplatio menicu, ova se lica oslobađaju menične obave-ze;

Λ Spontana intervencija – moguće je da neko lice, koje nije naznačeno u menici kao intervencijent, spontano interveniše radi akceptiranja ili is-plate menice. Imalac menice može da odbije akceptiranje menice odstra-ne spontanog intervencijenta, ali ne i isplatu. Razlog je što se neko može pojaviti sa predlogom da akceptira menicu kao spontani intervencijent ali samo da bi odložio regres, a ne sa namerom da plati meničnu svotu;

S obzirom na razlog intervencije razlikuju se: Λ Intervencija zbog neakceptiranja – akceptiranje intervencijom može se

vršiti kad god je pre dospelosti menice njen imalac ovlašćen na vršenje regresa po menici koja se može podneti na akceptiranje

235


Λ Intervencija zbog neisplate – isplata intervencije se vrši o dospelosti menice, ako glavni menični dužnik odbije da izvrši isplatu. Ali može se vršiti i pre dospelosti menice, ako je imalac menice stekao pravo na regres.

Protest kod meniceProtest je menična radnja na osnovu koje imalac menice dobija ispravu

kojom se potvrđuje da je ostao bezuspešan njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje. Lice koje protestuje menicu naziva se protestant, a lice protiv koga se protestuje menica protestat. Proteste je uslov za ostvarenje prava ima-oca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ako imalac menice ne podigne protest takva menica postaje prejudicirana, te on neće moći da podigne meničnu tužbu protiv regresnih meničnih dužnika. Od dana podizanja protesta računa se rok zastarelosti meničnih potraživanje prema regresnim dužnicima.

Postoje različite vrste protesta: Λ Protest zbog neakceptiranja – podiže se kad trasat odbije da akceptira

menicu ili je delimično akceptira, a podiže se u rokovima koji su pred-viđeni za prezentaciju menice na akceptiranje;

Λ Protest zbog nedatiranja akcepta – podiže ga imalac menice koja dospe-va na određeno vreme po viđenju, ako akcept nije datiran, tako da se ne može utvrditi dospelost menice. Menica dospeva na određeno vreme po podizanju ovog protesta;

Λ Protest zbog neisplate – podiže se ako akceptant odbije da izvrši isplatu menične svote i to najdocnije dva dana nakon dospelosti menice za is-platu;

Λ Perkvizicioni protest – podiže se kada je menica umnožena a držalac akceptiranog primerka menice odbije da ga preda meničnom poveriocu, ili kada je izrađen prepis menice a držalac originala menice odbije da ga preda meničnom poveriocu. Na osnovu ovog protesta imalac duplikata može da traži od akceptanta isplatu menične svote, a imalac kopije može da vrši regresno pravo prema licima koji su kopiju indosirali ili avalirali;

Λ Protest zbog neisplate protesnih troškova – podiže se u slučaju da se u toku protesnog postupka plati menična svota, ali ne i protesni troškovi;

Λ Intervencijski protest – podiže se u slučaju da menice bude akceptirana intervencijom, a interventijent odbije da izvrši isplatu menične svote. Podiže se najkasnije sutradan po poslednjem danu dopuštenom za podi-zanje protesta protiv redovnog akceptiranja;

Λ Amortizacioni protest – podiže ga predlagač amortizacije da bi održao svoja regresna prava protiv trasanta neakceptirane menice ili menice u kojoj je zabranjeno podnošenje na akcept.

Milorad Pušara

236

Nostrifikacija kod meniceNostrifikacija je takva menična radnja kojom imalac menice obaveštava o

podignutom protestu svog indosanta i trasanta. Imalac menice je dužan da o izvršenom protestu obavesti svog indosanta i trasanta u roku od četiri dana od dana podizanja protesta. Ako je u menici sadržana klauzula „bez protesta“, rok se računa od dana kada je menica bezuspešno prezentirana na isplatu. Sva in-dosant obaveštava dalje svog indosanta u roku od dva dana.

Za nostrifikaciju se ne zahteva posebna forma ali najčešće se čini preporu-čenim pismom. Cilj nostrifikacije je da regresni menični dužnici budu obave-šteni da su ispunjeni uslovi za regres i da im se tako omogući da izvrše svoju obavezu i bez sudskog postupka. Nostrifikacija je fakultativna menična radnja. Imalac menice neće izgubiti menična prava ako nije izvršio nostrifikaciju, ali će odgovarati za štetu koja nastane zbog njenog propuštanja.

Regres kod meniceRegres je menična radnja kojom imalac menice zahteva isplatu menične

svote od svojih prethodnika po menici, ako nije uspeo da dobije akcept ili is-platu menice od trasata odnosno glavnog meničnog dužnika. Lice koje ističe regres naziva se regredijent a lice protiv koga se ističe regresni zahtev naziva se regresat.

Zavisno od vremena kada se vrši regres: Λ Regres posle dospelosti – zato što menična svota nije plaćena u celosti ili

delimično, Λ Regres pre dospelosti – kada je trasat odbio da akceptira menicu, kada je

pre ili posle akceptiranja otvoren stečaj nad imovinom trasata.

S obzirom na razlog zbog čega se vrši regres: Λ Regres zbog neakceptiranja – do njega se dolazi samo pod uslovom da je

menica blagovremeno prezentirana na akcept, da je trasat odbio da ak-ceptira menicu, da je blagovremeno podignut protest.

Λ Regres zbog neisplate – vrši se ako je menica blagovremeno podneta na isplatu, ako akceptant odbije da izvrši isplatu, ako se blagovremeno po-digne protest.

Menične tužbe i menični prigovoriAko glavni menični dužnik, kao ni regresni, ne žele da plate meničnu svotu,

imaocu menice ne preostaje ništa drugo nego da podigne meničnu tužbu. Ako on tuži, radi isplate menične svote, glavnog meničnog dužnika, onda se takva tužba naziva “glavna menična tužba”, a kad imalac menice tuži regresnog dužni-ka, takva tužba se naziva „regresna menična tužba“.

Prigovori koji se najčešće javljaju u praksi su:

237


1. Prigovori koje može isticati svaki prema svakom: Λ Objektivni prigovori Λ Da nema kojeg od bitnih meničnih sastojaka, Λ Da je neispravno menično pismeno, Λ Da je menica amortizovana, Λ Da je menica prejudicirana, Λ Da je menicu isplatio glavni dužnik, Λ Subjektivni prigovori.

2. Prigovori koje može isticati samo pojedini menični dužnik protiv svakog imaoca menice: Λ Da na menici nema njegovog potpisa, Λ Da je njegov potpis na menici falsifikovan, Λ Da je lice koje je umesto njega popunilo menicu bilo bez punomoćja, Λ Da menični dužnik nije bio menično sposoban u vreme potpisivanja

menice, Λ Da se radi o rekta menici, Λ Da je menica preinačena posle njegovog potpisivanja, Λ Da je menica prema njemu zastarela.

3. Prigovori koje može isticati svaki menični dužnik prema imaocu menice: Λ Nedostatak aktivne legitimacije kod imaoca menice (da je on zakonski

imalac menice).4. Prigovori koje može isticati samo jedan menični dužnik samo prema jednom

imaocu menice: Λ Da nije izvršen osnovni posao, Λ Da nije primljeno menično pokriće, Λ Da je potpis dat iz uslužnosti, Λ Da je blanko menica popunjena protivno sporazumu, Λ Nedostatak volje, Λ Da menica potiče iz nedopuštenog posla, Λ Da je menica data uz uslov koji nije ispunjen, Λ Da je menica isplaćena u regresnom postupku, Λ Da je postignuto poravnjanje, kompenzacija, novacija, ili da na njih ima

pravo.

Prestanak meničnih prava i obavezaDo prestanka meničnih prava i obaveza može da dođe na više načina. U

praksi najčešće prestaju ispunjenjem. To je redovni način prestanka obaveza. Ali da bi isplata dovela do prestanka meničnih prava potrebno je da je menična svota isplaćena u celosti i daju je izvršio glavni menični dužnik. U slučaju deli-mične isplate ili ako je izvrši regresni dužnik, dolazi do regresa.

Milorad Pušara

238

Menično pravni propusti – prejudicirana menicaPrava i obaveze iz menice mogu da prestanu na razne načine i to:

Λ Isplatom menične svote, Λ Amortizacijom menice, Λ Zastarelošću menice, Λ Prenosom duga, Λ Prebijanjem potraživanja, Λ Konfuzijom (sjedinjavanjem poverioca i dužnika), Λ Propuštanjem preduzimanja obaveznih meničnih radnji, Λ Poništenjem menične isprave.

Menično – pravni propusti nastaju: Λ Ako se ročna menica po viđenju ne podnese na akceptiran je u roku koji

je trasant u njoj označio, a ako on nije ovaj rok odredio onda u zakonskom roku, tj. u roku od 6 meseci od dana izdanja,

Λ Ako se trasirana menica ne protestuje zbog neprijema u određenom roku, Λ Ako se menica po viđenju ne podnese na isplatu u roku koji je u menici

posebno određen, a ako nije određen, onda u zakonskom roku, Λ Ako se ne podnese na isplatu u zakonom određenom roku menica na

kojoj stoji napomena „bez troškova“ ili „bez protesta“, Λ Ako se ne podigne protest zbog neisplate u zakonom određenom roku.

Posledica menično – pravnog propusta za sve ove slučajeve je ta što imalac gubi sa protekom zakonskog roka svoja regresna prava, ali glavna menična obaveza ne može prestati, ona postoji i dalje i glavni menični dužnik biće u obavezi da plati meničnu svotu sve dotle dok ne nastupi menična zastarelost.

U slučaju kada nastupi tzv. prejudiciranje menice zbog neizvršavanja od-ređenih obaveznih meničnih radnji po principima menične strogosti u menič-noj obavezi ostaje glavni menični dužnik prema kom se može pokrenuti redov-ni sudski postupak; tužba zbog neosnovanog obogaćenja kao građansko – prav-na tužba može se podići protiv indosanta i trasanta.

Amortizacija meniceAmortizacija je vanparnični sudski postupak proglašenja nestale ili ošteće-

ne menice nevažećom, u cilju očuvanja meničnih prava prema određenim meničnim dužnicima. Onaj kome je nestala menica može nadležnom sudu po mestu plaćanja predložiti da je amortizuje. U predlogu se mora izneti glavna sadržina nestale menice i učiniti verovatnim daje predlagač tu menicu imao ili da mu na osnovu ove pripada neko pravo.

239


Zastarelost meničnih prava i obavezaZastarelost je jedan od načina prestanka meničnih prava. Zastarelošću pre-

staje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze prirodnim putem. Priroda menič-no pravnih poslova zahteva kraće rokove zastarelosti menično pravnih zahteva. Dužina meničnih rokova zastarelosti zavisi od kategorije dužnika. Najduži su rokovi prema glavnom meničnom dužniku, kraći prema regresnim dužnicima, a najkraći u uzajamnom regresnom postupku između regresnih dužnika.

Postoje tri roka zastarelosti: Λ Protiv akceptanta zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti, Λ Protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana, računaju

od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba “bez troškova” onda od dana dospelosti,

Λ Menično – pravni zahtevi indosanata jednih protiv drugih trasanta za-starevaju za 6 meseci, računajući od dana kada je indosant menicu isku-pio, ili od dana kada je protiv njega kod suda postupljeno. Zastarelost se prekida podnošenjem tužbe sudu.

Menica u međunarodnom platnom prometuMenica u međunarodnom platnom prometu se koristi ili kao instrument

plaćanja ili kao kreditni instrument. Banke za račun svojih komitenata šalju menice na naplatu inostranim bankama, ili od inostranih banaka dobijaju me-nice za naplatu u zemlji. Menice se u međunarodnom platnom prometu koriste naročito u vezi sa poslovima eskontovanja i akceptnog kreditiranja.

Eskont inostranih menicaPod eskontom se podrazumeva prodaja meničnog potraživanja pre roka

dospeća menice. Kod eskontovanja menice, osim što se ispituje sadržina meni-ce sa njene formalne strane, posebnu pažnju treba posvetiti bonitetu subjekata koji učestvuju kao menični dužnici. Osim o ugledu akceptanata, vodi se računa o poslovnom ugledu trasanta. Kod eskontovanja menice vodi se računa o tome da li se trasant može osloboditi odgovornosti za isplatu menice. Prilikom ocene boniteta trasanta osim uobičajenih podataka za utvrđivanje boniteta. Potrebno je voditi računa i o tome u kom pravnom sistemu je menica izdata i da li je upotrebljena klauzula: ‘bez regresa’.

Akceptno kreditiranje(bankarski akcepti)U međunarodnom robnom prometu banke često prihvataju da supstituišu

svoju kreditnu sposobnost za sposobnost zajmoprimaoca. Sam instrument je jedna vrsta menice, odnosno plate ili naloga da se plati izvestan iznos sredsta-va u određenom roku. Razlikuje se od ostalih menica po tome što nosi bezu-slovno obećanje banke da plati platu o dospeću. Obični kupac ne plaća robu

Milorad Pušara

240

gotovinom nego zahteva kredit dok se roba ne proda. Ovo može da predstavlja problem za prodavca koji ne može da oceni kreditnu sposobnost kupca, a osim toga prodavcu trebaju sredstva odmah. Banka koja poznaje kupca i njegov bo-nitet može da deluje kao posrednik između oba trgovinska partnera, preuzimajući obavezu da plati robu u ime kupca.

S obzirom da poznaje kreditnu sposobnost kupca, banka će pre nego druga stranka preuzeti rizik na sebe da plan, ukoliko kupac ne bude bio u mogućnosti.

Prestanak meničnih prava i obavezaNačin prestanka. – Do prestanka meničnih prava i obaveza može da dođe

na više načina. U praksi, menična prava i obaveze najčešće prestaju ispunjenjem. To je redovni način prestanka obaveza Ali, da bi isplata dovela do prestanka meničnih prava potrebno je da je menična svota isplaćena u celosti i da ju je izvršio glavni menični dužnik. U slučaju delimične isplate ili ako je izvrši regre-sni dužnik, dolazi do regresa.

Amortizacija. – Kada se pokrene amortizacioni postupak i donese sudsko rešenje prestaju prava meničnog poverioca prema regresnim dužnicima, s tim što zadržava prava prema glavnom meničnom dužniku.

Konfuzija. – Menična prava i obaveze prestaju kada dođe do sjedinjavanja meničnog poverioca i nekog od meničnih dužnika u Jednoj ličnosti. Dejstvo konfuzije je apsolutno, gase se sva prava i obaveze, ako dođe do spajanja u Jednoj ličnosti poverioca i glavnog meničnog dužnika. Konfuzija ima relativno dejstvo ako se spoje u jednoj ličnosti poverilac i neki od regresnih dužnika.

Prejudiciranje. – Ako menični poverilac propusti da preduzme određene menične radnje (prezentacija menice i podizanje protesta), prestaju obaveze regresnih dužnika, ali ne i obaveza glavnog dužnika.

Zastarelost. – Rokovi zastarelosti meničnih potraživanja su uglavnom zna-tno kraći nego kod ugovora u privredi.

3.6. Bankarska garancijaBankarskom garancijom se obezbeđuje korisnik garancije ne samo u sluča-

ju nastupanja nemogućnosti plaćanja obaveza glavnog dužnika nego i za niz neispunjavanja ili za neuredno izvršavanje ugovorenih obaveza. Bankarsaka garancija kao pravni institut uglavnom nije regulisana u zakonodavstvu, ali poslovna praksa je stvorila pravila koja se primenjuju u međunarodnom pro-metu. Međunarodna trgovinska komora u Parizu donela je (1978. godine) je-dnoobrazna pravila za ugovorne garancije, čija je primena dobrovoljna.

Izdavanjem bankarske garancije, banka preuzima obavezu svojom voljom i platežnom sposobnošću do visine garantovanog iznosa. Garancija banke je bezuslovna i neopoziva obaveza banke, a izdaje se u pismenoj formi. Prednost

241


bankarske garancije je što omogućava njenom korisniku da brzo i najčešće bez spora realizuje svoja potraživanja, ali je zato skupo sredstvo obezbeđenja.

U izdavanju garancije učestvuju sledeći subjekti: Λ Nalogodavac garancije, koji može biti fizičko ili pravno lice koje se na

osnovu ugovora obavezuje poslovnom partneru da za izvršenje obaveze garantuje banka.

Λ Banka garant, koja garantuje izvršenje obaveze, ukoliko se ona ne bi iz-vršila u roku od strane nalogodavca.

Λ Poverilac – korisnik garancije, koji stiče potraživanje u odnosu na banku koja je izdala garanciju, ukoliko ne dođe do ispunjenja obaveze od strane nalogodavca garancije.

Bitni elementi bankarske garancije nisu određeni u zakonu, nego prirodom posla, jer njih određuju učesnici u garancijskom poslu u finansijskoj ili garantnoj klauzuli osnovnog posla. U bankarskoj praksi uobičajeno je da svaki oblik ban-karske garancije ima sledeće bitne elemente: naznačenje izdavaoca i korisnika garancije, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važenja garancije, mesto izdavanja garancije, datum izdavanja i potpise ovlašćenih lica. Isto tako ban-karska garancija može da ima i nebitne elemente, kao što su: klauzula o vraća-nju, broj garancije, klauzula o nadležnosti suda ili arbitraže i sl.

Vrste bankarskih garancijaBankarske garancije prema vrsti pravnog posla:

• Licitacione garancije ( bid-bond, ili tender bond).Licitacionom garancijom banka se obavezuje da će korisniku garancije is-

platiti garantovani iznos u slučaju da učesnik na licitaciji čija je ponuda pri-hvaćena ne ispuni obaveze predviđene licitacionim uslovima. Ovom garancijom se pokriva rizik povrede licitacionih uslova od strane učesnika čija je ponuda prihvaćena kao najpovoljnija, odnosno ako ponuđač odbija da do određenog roka zaključi ugovor sa licitacantom ili odbije da pribavi garanciju za dobro izvršenje posla.

U bankarskoj praksi licitacione garancije su obično bezuslovne. Ne traži se da korisnik garancije podnosi dokaze da učesnik na licitaciji nije postupio pre-ma licitacionim uslovima, nego je dovoljno da podnese banci samo zahtev za isplatu sa odgovarajućom izjavom.

• Garancija za dobro izvršenje poslaKod ove garancije banka je dužna da korisniku garancije isplati određeni

iznos, ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni ili neuredno ispuni svoje ugo-vorne obaveze. Garancija za dobro izvršenje posla je opšti tip garancije i pomoću

Milorad Pušara

242

nje može da bude pokriven rizik povrede bilo kog ugovora, uključujući i ugo-vore iz oblasti pružanja turističkih i ugostiteljskih usluga stranim partnerima. Visina garantnog iznosa najčešće se određuje u fiksnom iznosu ili u najvećem iznosu.

• Garancija za vraćanje avansa (advance payment bond)Pod garancijom za vraćanje avansa podrazumeva se garancija kojom banka

preuzima obavezu da će korisniku garancije isplatiti garantnu sumu za slučaj da isporučilac ne ispuni svoju ugovornu obavezu za koju je položen avans, ili ne vrati avans na drugi način. Visina garantnog iznosa po pravilu je jednaka primljenom avansu, mada ne i uvek.

Bankarske garancije prema uslovu da garantni iznos bude isplaćen:

• Uslovna garancijaKod uslovnih garancija plaćanje je uslovljeno izvršenjem određenog uslova.

Postojanje uslova za isplatu garancije dokazuje se robnim dokumentima, nala-zom neke specijalizovane organizacije kojom se utvrđuje da isporučena roba nije bez nedostataka, ili da određeni radovi nisu objavljeni prema ugovoru i tehničkoj dokumentaciji. Uslovna garancija doprinosi većoj sigurnosti, ali se usporava naplata garantnog iznosa.

• Bezuslovna garancijaU bezuslovne garancije spadaju garancije kada se ne zahteva ispunjavanje

nekog prethodnog uslova. Banka garant se obavezuje da će bez prethodnog dokazivanja opravdanosti zahteva korisnika na osnovu prvog poziva ispuniti svoju obavezu. U praksi je ova vrsta garancije veoma česta. Prepoznaju se i po tome što je u njima sadržana klauzula: ‘na prvi poziv’, ili neka druga klauzula koja ima isto značenje. Bezuslovna garancija ima izvesne prednosti u odnosu na uslovnu, ali i određene nedostatke. Osnovna manjkavost ove garancije je da se lako može zloupotrebiti. Korisnik garancije može naplatiti garantni iznos, a da prethodno nije ispunio svoje obaveze iz osnovnog ugovora. Međutim, ban-ka može odbiti isplatu ako je zahtev za plaćanje neosnovan.

Bankarske garancije prema zavisnosti od osnovnog posla:

• Samostalna garancijaSamostalna garancija, ili garancija sa naznakom: ‘bez prigovora’ ili drugom

klauzulom koja ima isto značenje, predstavlja oblik garancije koji se najčešće koristi u praksi. Pošto je samostalna garancija pravno odvojena, kako od osnov-nog ugovora, tako i od ugovora o izdavanju garancije, banka može prema kori-sniku garancije da ističe samo prigovore iz garancije, a ne i iz osnovnog posla.

243


• Akcesorna bankarska garancijaAkcesorna bankarska garancija je takav oblik ličnog obezbeđenja kod koga

banka može prema korisniku isticati sve prigovore. Ova garancija retko se ko-risti u poslovima međunarodne trgovine.

Bankarske garancije prema broju banaka u garancijskom poslu:

• SupergarancijaU slučaju kada korisnik garancije nema poverenja u banku garanta, bilo zato

Što mu je nepoznata ili mu njeno poslovanje ne pruža sigurnost, on može zah-tevati garanciju od neke poznatije i sigurnije banke. Supergarancija predstavlja garanciju na garanciju i kod nje se stvara poseban odnos između dve banke, s jedne strane, i između banke super-garanta i korisnika garancije, sa druge.

Supergarancija se može izdavati na dva načina. Prema prvom načinu na samoj prvobitno izdatoj garanciji banke nalogodavca banka super-garant po-sebnom izjavom preuzima obavezu da će je, ukoliko banka izdavalac garancije ne izvrši preuzetu obavezu po garanciji, sama ispuniti. Prema drugom načinu banka super garant na posebnom tekstu daju izjavu, zadržavajući sadržinu te-kstova garancije banke nalogodavca.

• KontragarancijaKonfirmirane ili potvrđene garancije su garancije koje daje banka u zemlji

korisnika, i to na osnovu kontragarancije dužnikove banke. Garancija koju daje banka u zemlji poverioca potpuno je identična kontragaranciji strane banke. Ona nema pravo da menja ili dopunjava tekst garancije koju izdaje korisniku u odnosu na tekst koji je dala banka kontragaranta.

Osim navedenih klasifikacija, bankarske garancije mogu da se dele i prema drugim kriterijumima: mogu biti: pokrivene i nepokrivene u zavisnosti od toga da li je položeno pokriće ili ne. Mogu se deliti na posredne i neposredne, indi-vidualne i konzorcijalne, opšte i posebne, nostro i loro i sl. U bankarskoj praksi, a ponegde i u pravnoj doktrini, garancije se dele na činidbene i platežne. Ova podela je neprecizna, jer je svaka garancija po svom karakteru i pravnim dej-stvima činidbena, a i svaka obaveza banke je izražena u novcu, pa i obaveza koja nastaje izdavanjem garancije.

Bankarske garancije u poslovima međunarodnog platnog prometa javljaju se naročito u onim slučajevima kada instrumenti plaćanja kao što su: dokumen-tarni akreditiv, inkaso, ček, menica i dr. Po svojoj prirodi i nameni nisu po-dobni da pruže ono obezbeđenje koje se traži za posebne situacije.

Milorad Pušara

244

3.7. Kreditno pismoKreditno pismo se najčešće koristi za vreme putovanja u inostranstvo, i to

bilo da su to putovanja u poslovne ili turističke svrhe, a sve s ciljem da se na takvim putovanjima izbegnu nepotrebni rizici, kao što su nestanak ili krađa novca.

Kreditno pismo predstavlja pismeni nalog banke upućen drugoj banci da u određenom vremenskom periodu i iznosu isplati korisniku kreditno pismo. U odnosu na doznake kreditno pismo ima prednosti, pre svega u tome što je kod doznake potrebno unapred znati tačnu adresu korisnika. Takođe bilo bi potreb-no da neko iz zemlje isplate naređuje ili da korisnik iz inostranstva dostavlja svojoj domaćoj banci pismene ili telegrafske naloge za isplate, što iziskuje tro-škove i gubitak vremena. U odnosu na akreditiv, kreditno pismo pruža pogo-dnosti time što ga sam korisnik lično nosi i što kreditno pismo može da se koristi i kod nekoliko banaka na nekoliko različitih mesta, i to ne samo u jednoj državi već i u više država.

Vrste kreditnih pisama• Posebno kreditno pismoPosebno kreditno pismo izdaje banka i ono se može koristiti samo u jednoj

inostranoj banci. Banka izdavalac ove vrste kreditnog pisma u obavezi je da u trenutku njegovog izdavanja, dakle u isto vreme, odvojenim avizama, obavesti inostranu banku, dajući joj najvažnije podatke kao što su: ime korisnika, iznos, datum i broj kreditnog pisma.

• Cirkularno kreditno pismoCirkularno kreditno pismo je takvo pismo koje banka po nalogu svog nalo-

godavca izdaje za veći broj inostranih banaka u jednoj zemlji ili u nekoliko zemalja.

Korespondenti kojima korisnik cirkularnog pisma može da se obrati mogu biti navedeni u samom slogu cirkularnog kreditnog pisma, odnosno u posebnom spisku, ili u zasebnom pismu koje sa sobom nosi korisnik cirkularnog pisma.

Kod kreditnih pisama postoje četiri elementa: nalogodavac, banka-izdavalac kreditnog pisma, banka ili banke isplatioci kreditnog pisma, i korisnik koji može biti samo fizičko lice.

Nalog za isplatu kreditnog pisma mora biti bezuslovan. Naznačeni iznos u kreditnom pismu može se isplaćivati korisniku u manjim ili većim iznosima, međutim važno je da se svaka isplata od strane banke evidentira na poleđini kreditnog pisma. Od primaoca naplaćenog iznosa iz kreditnog pisma zahteva se priznanica. Banka koja vrši isplatu mora da proveri identitet korisnika kre-ditnog pisma, kako ne bi isplatila neovlašćenom licu.

245


3.8. Kreditna kartaKreditna karta se koristi kao instrument plaćanja u zemlji i inostranstvu za

plaćanje raznih usluga, kupovinu proizvoda i za podizanje gotovog novca.Postoje dva tipa kreditnih karata: specijalizovane i univerzalne. Specijalizovane

kreditne kartice izdaju određene organizacije (American Express, Dinners club i sl.). Postoje i takve kreditne karte koje se koriste prilikom plaćanja čekom za kupovinu raznih proizvoda i plaćanje usluga.

U korišćenju kreditne kane pojavljuju se tri subjekta: Λ Vlasnik kreditne karte, Λ Isporučilac proizvoda, ili izvršilac usluge koji je spreman da primi kredi-

tnu kartu, Λ Banka izdavalac kreditne karte.

Kreditna karta pruža pogodnosti svim navedenim subjektima. Upotreba kreditne karte pruža vlasniku mogućnost da vrši raznovrsna plaćanja u zemlji i inostranstvu, a da pri tom ne mora da strahuje da će izgubiti novac, ili da će se suočiti s raznim procedurama plaćanja i transferom novca, koje postoji na-ročito kada se plaća u inostranstvu. Posedovanje kreditne karte daje mogućnost njenom vlasniku da ne mora sa sobom da nosi čekovnu knjižicu, ili da se izlaže riziku da mu banka ne isplati ček.

Documents

dr Milorad Pušara MEĐUNARODNO BANKARSTVOuniverzitetpim.com/.../uploads/2017/03/26.-Međunarodno-bankarstvo.pdf · ELEKTRONSKO BANKARSTVO..... 161 1. MODEL E-BANK ... bankarstvo