Нови песнички нараштај после Другог светског рата, на челу са Миодрагом

Павловићем, Васком Попом и Бранком Миљковићем, обновио је тежње поезије ка

модерном, показујући низ својих предности које су им омогућиле брз продор у

књижевност. Предност поменутих песника огледала се у знатној књижевној култури коју

су поседовали, у познавању страних језика и светске поезије, негованости израза на којем

су инсистирали, овладалости различитим песничким техникама и разним врстама поезије,

у преурањеној зрелости. Најзначајнији међу њима, Бранко Миљковић, до своје 27. године

живота сачинио је дело којим је исписао богату страницу послератне књижевности. Живео

је мало, написао релативно много. Оставио је за собом збирке песама Узалуд је будим

(1957), Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960) и књигу патриотских песама Смрћу

против смрти (1959), коју је написао заједно са црногорским песником Блажом

Шћепановићем. ''Томе треба додати велик број есеја, приказа и разних бележака по

листовима и часописима у којима је испољио изразити критичарски дар, затим преводе и

препеве француских и руских песника, претежно неосимболистичке орјентације.''1

Један од најбољих тумача Миљковићеве поезије несумњиво је његов интимни

пријатељ и врстан критичар Петар Џаџић. Он је у свом обимном предговору

Миљковићевим Песмама извршио анализу целокупног песниковог књижевног опуса и

јасно дефинисао филозофске основе на којима се заснивала читава песникова поетика. У

свом предговору ''Бранко Миљковић или неукротива реч'' Џаџић није испустио да помене

ни сегменте из приватног живота Бранка Миљковића, који су непосредно утицали на

његово песништво и узроковали злу судбину која га је на крају живота сачекала. Наводећи

писма, која му је песник слао, критичар верно сведочи о Миљковићевим последњим

данима који су били испуњени мишљу о смрти. Свеприсутну смрт у песниковој поезији и

у његовом филозофском поимању живота уопште Џаџић објашњава као могућу последицу

немилог догађаја из Бранковог детињства. ''У песниковој породици дознао сам да је дечак,

несрећом, био очевидац грозног призора покланих људи (код Белољина, 1942).''2 Такав

догађај, као негативна поента детињства, усадиће се дубоко у песнику и обележиће чак и

почетке Миљковићевог стварања.

1 Јован Деретић, Историја српске књижевности, Просвета, 2002, стр. 1213.2 Петар Џаџић, ''Бранко Миљковић или неукротива реч'' (предговор) у: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1965, стр. 22.

1

''Београдски Записи (1952), лист са периферије културе, први му указује

гостопримство; ту треба забележити песмицу Сећање на једну ноћ 1941, нејак али и

потресан рад који открива драму ратног детињства.''3 Даљи Миљковићев рад налази

озбиљну потврду када му часопис Дело, 1955. године, посредством Оскара Давича,

трагаоца за новим талентима, објављује круг песама, међу којима је и нама данас позната

Узалуд је будим. ''Следећа, 1956, година већ је година пуне афирмације песника и

чланкописца: врата, она двострука, коначно су се отворила, и за пет наредних година

остаће широм отворена.''4 Са Бранком Миљковићем и другом генерацијом послератних

песника догматичне концепције поезије и литературе губиле су тло под ногама, а схватање

чина поезије која има апсолутни примат у социјалистичкој култури, било је на умору. Та

генерација није осетила укус победе који долази после жестоких и грубих оспоравања.

Нико из ње није дочекиван ударцима оштрог сечива што су искусили, више од других,

један Попа и један Павловић. После сурове школе живота, која је била њихова и

привилегија и несрећа, ''поезијом и теоријом, претходници Миљковићеве генерације

размакли су оквире поезије и теорије: створен је слободнији, шири простор за песнички

допринос, неометан строгим захтевима соцреалистичких канона''5. Проширени су оквири

песничке осећајности, мисао је смело кренула у таму заумних пространстава, ирационално

је добило примат над рационалним, свет је посматран из перспективе свога наличја.

У том смислу, наводи Петар Џаџић, Бранко ће узвикнути: ''Афирмисати патос

стваралаштва!''6 Шта је под тим наш песник подразумевао? Он је тиме упутио песму на

бављење собом, где песма мора да каже ''постојим'' и да, као таква, песма постане објекат

песме. Она тада не постоји као друштвена потреба, не врши никакав морални чин нити

стоји у темељу било каквих педагошких циљева. Стога, мора бити ''звучна и звездана''7

како би потврдила сопствену моћ, окренута себи да би нашла дубљу везу са светом и да би

похрлила ка изворима бића. На који начин то постиже? Пре свега идејом и сликом, али и

ритмом, римом, музиком – снагом форме. Откуд обнављање традиционалних форми код

једног песника попут Бранка Миљковића, који се одрекао свега традиционалног и одбијао

3 Исто.4 Исто, стр. 23.5 Исто, стр. 24.6 Исто, стр. 26.7 Исто, стр. 27.

2

да учини било какво подворење песничкој прошлости? Разлог томе лежи у слободи

стварања која је младе песнике ошамутила до таквих размера које условљавају неку врсту

бојазни од неодређених песничких резултата. ''Бранко хоће обавезе, и то чврсте.''8 Проблем

новог, за Бранка се не решава новином облика. Он се бори за стару фасаду песничког света

како би показао да модерни песнички сензибилитет, отворен за све слутње, може на себе

да прими артистичку одору стријег кова. Артизам Петар Џаџић бележи као основну

карактеристику Бранкове поезије и наводи да је он, као такав, преокупација читавог једног

дела песникове генерације. Дух 'тоталног новаторства', који подразумева трагање за

новим од симболизма до надреализма, унеколико се истрошио: ''достигавши амплитудни

положај, клатно поезије почело је да се враћа натраг''9. Обележити се нечим новим, што је

свакако било гесло и Бранкове генерације, нашло је шансу у коришћењу онога старог.

Тако је дошло до споја модерног песничког сензибилитета и класичних форми певања, у

којем су чак евоцирани и резултати наших сиболиста и парнасоваца с почетка 20. века.

Настојећи да помири симболистичку и надреалистичу поетику, расејано писање са будним

глачањем драгуља маште у пуном напону свести, слободне импулсе подсвести и пуну

одговорност свести, Бранко Миљковић је поезијом и програмом остварио онај ''дубљи'' и

''амбициознији'' симболизам Малармеа и Валерија. ''Маларме је за чврсту архитектуру, а

Валери чак сања о поезији конструисаној руком архитекте.''10 Они не дирају у стих, држе

се старе форме, теже за хладним пламеном чисте поезије. Неке изражајније особине

њиховог песништва огледају се у Бранковој поезији: стално трагање за дубљим значењима

феномена организованих у симболе посредством алузија и сугестија; смисао за дубоки

живот духа уз свесно; успостављање склада између производа звука и мисли; да се

интуицијом наслути тајна, а да се, истовремено, интелектом контролише логичка мисао; да

се помири конструктивизам са аутоматизмом; да поезија постане објективан свет и да буде

лишена личних страсти.

С тим у вези, Петар Џаџић наглашава да су Маларме и Валери поставили темељ

Миљковићевој поетици: ''поезија не треба да буде ни сведочанство личне драме, као у

романтизму, ни средство израза, као код парнасоваца, већ начин дубљег тражења и

8 Исто, стр. 28.9 Исто, стр. 30.10 Исто, стр. 33.

3

откривања себе, метафизичко искуство, активна медитација.''11 Тако ће се кроз

метафизичко искуство и активну медитацију издвојити ''чиста свест'', у Ариљском анђелу

симболисана цветом, која ће се одупирати наносима који надиру кроз Биће, које је

симболисано ватром. ''Чиста свест'' искључује свако постојање предмета, садржаја, те ће

наш песник покушати да ствара песму без сижеа, у којој постоји само далека алузија на

предмет и где се он у својим обрисима растаче и нестаје. Каква је, у том смислу, улога

речи у Бранковој поезији? Речи имају моћ да одстране видљиве декоре, да се лише

предметности, и да створе празнину у којој се настањују и стварају лик једне идеје, а звук

настањује просторе идеје, који су обухваћени чврстином форме. ''Реч је требало да учини

своје: она битна, малармеовска Реч''12 постаће дом Бића, сама ће, магијски преобличавајући

стих, преконструисати мисао и довести је у суштину ''битности која пева''. У том смислу,

примећује Џаџић, Бранко је веома близак Хераклитовом логосу. Песник не жели да

именује ствари помоћу речи, већ да поезија буде залеђена у речи, да потпуно зависи од ње.

''Он тежи језику богова: не тражи да поезија потврди стварност, већ да стварност потврди

поезију.''13 Жели увек нови, чист, незамућен, исконски додир са Бићем. На који начин то

постиже? Он ствара свој често рационалан апарат откривања – заборав. ''Као што

празнина, идентификована са не-Бићем, помаже да се наслути Биће, тако заборав

омогућује да сагледамо ствари у њиховом правом значењу, у њиховој невиности.''14 У

песми Свест о забораву песник заборавом чува свет и чува га за сва времена од времена и

праха. Дакле, песник је натпевао песму, а поезија, према томе, постаје натпевано безнађе.

Шта остаје песнику? ''Расцеп је дубок; учинивши песму као моћ и песму као немоћ

објектом своје поезије, он упире поглед на леву и десну страну теразија као да се ту

решава битка за живот.''15

После детаљног приказа Миљковићеве поетике, Петар Џаџић у свом предговору

''Бранко Миљковић или неукротива реч'' налази разлику између првог песника Бранка

Миљковића са збирком Узалуд је будим , и другог једног песника, који је доживео своју

еволуцију у збиркама Ватра и ништа и Порекло наде. У првој песниковој збирци Узалуд

11 Исто, стр. 34.12 Исто, стр. 39.13 Исто, стр. 40.14 Исто, стр. 42.15 Исто, стр. 43.

4

је будим, у којој су песме настале до 1957. године, још увек се препознаје непосредни

песников израз, којим се тек наговештава склоност ка апстрактној рефлексији. У

субјективни трагизам, који је основна емоција ове збирке, населила се смрт, одсудност,

тамна сновиђења. Смрт је на сваком кораку и опседа ''под празним небом'', ''под отуђеним

звездама'', а песник је изложен претњама што са свих страна надиру. ''Ватра, земља, вода,

ваздух, ветар, камен, птица и жар-птица, биљка, цвет, ружа, мирис, пепео, звезда, шума: то

су симболски посредници, чврсто усађени у ткиво Бранкове песме и чија значења

приближавају песника општем животном процесу.''16 У следећим својим збиркама Ватра

и ништа и Порекло наде песник додаје уму, а одузима нагонима. Како би успоставио нову

равнотежу, он се одваја од првобитних импулса аутодеструктивности, а песма постаје

кротитељ. Тамо где је осећао само ледено присуство смрти, песник сада открива процес

једноставном дијалектиком својих симбола: ''Симболи-посредници настоје да изгладе спор

Бића и не-Бића, који чини јединствену основу Бранковог певања.''17 Песма преузима на

себе обрачун са стихијом нагона, да би се, више пута, претворила у заоштрену полемику

ума, тј. ''чисте свести'', са деструктивном емоцијом која прети из својих дубина. Док је

смрт у првој песниковој збирци залеђена, неукротива реч, простор који је сугерисан као

празнина или одсутност, дотле је у друге две збирке дата као живот који непрестано

умире. На који начин наш песник долази до другачије визије смрти? Тако што открива

велико Биће ватре, оне Хераклитове, и ватра сада постаје прејака реч. Ватра је и

недостатак и вишак – истовремена својства која су неопходна да би и стварала и разарала.

Ствари се појављују да би саме себе порекле: својим Бићем оне стварају и своју

супротност – не-Биће. Дакле, суштина бића је, заправо, као ватра. ''Ватра може да гради

мост између субјективног и објективног''18, чиме ће помирити противречности: сложиће

оно што се растрже самим собом. Тиме песник ствара надличну поезију, досеже и

превазилази своје Ја, а драма елемента поезије постаје сцена снажног и јединственог

збивања. Ту драму песник успева да загреје музиком, да је приближи не само разуму већ и

сензибилитету. Распознаје се и помешаност ватре и мириса који указује на однос ума и

срца, на преимућство прикривене хармоније. где ''симбол ватре мири крајности, разрешава

16 Исто, 48.17 Исто.18 Исто, стр. 59.

5

супротности: биће и ништа, живот и смрт постају део једног недељивог процеса.''19 Изум

ватре је жар-птица, феникс, једина међу птицама која саму себе ствара и настаје из

сопственог пепела; као таква, смрћу измењена, ствара камен који, у временском процесу и

уз помоћ ватре, претвара мртво у живо, неорганско у органско. Ватра, као симбол у

Миљковићевој поезији, распознаје се у оба хераклитовска вида: као егзистенцијална (''она

је умом обдарена'') и као космичка (''она и камен отвара''). Уз њену помоћ песник ће

одвојити светло од таме, обезбеђујући им јединство и хармонију кроз хераклитовску борбу

супротности, тражећи им склад. ''Драму егзистенције и бића тражи у односима светла и

таме, дана и ноћи, понора и висина, камена и искре, блата и биљке, цвета и мириса, земље

и воде.''20

Вера у моћ стиха иде у еуфорију, у усијање – вели Петар Џаџић. Према њему,

Бранко Миљковић је својом поезијом начинио опасан подухват: ''налазити у поезији

исходиште једне и једине вере, поверити јој живот и равнати се према њеним понорима и

озарењима, стављати реч песме на почетак и крај бића, на почетак и крај егзистенције и

света, а онда све створено, замахом скепсе и очаја, рушити као кулу од карата.''21 У једном

тренутку песник даје речи магијску улогу, а у другом, песник – скептик, води нас до друге

крајности, оправдане интелектуалним и умним. Мало је код нас песника који су се са

толиком снагом и без резерве, свим својим бићем, препуштали чину стварања и снази

речи. И још је мање њих који су, ту, такву поезију доводили у питање и оспоравали

резултате њеног певања. Наш песник је у једној ноћи био завереник поезије, потпуно јој се

предајући, и у истој тој ноћи ковао је заверу против ње. Стога, према Петру Џаџићу,

''Бранкова поезија, можда и његов живот, имали су нечег термитског, што поткопава

сопствене темеље''22.

ЛИТЕРАТУРА:

19 Исто, стр. 60.20 Исто, стр. 62.21 Исто, стр. 43.22 Исто, стр. 44.

6

Деретић Јован, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2002.

Џаџић Петар, ''Бранко Миљковић или неукротива реч'' (предговор) у: Бранко

Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1965.

7