Sigmund Frojd - Tumacenje Snova ( Prvi deo )

ODABRANA DELA SIGMUNDA FROJDA

K n j i g a š e s t a

TUMAČENJE SNOVA, I

URKDNIK: D r H U G O K L A J N

^Mii*iiiiiUi4iiUU

S I G M U N D F R O J D

TUMAČENJE SNOVA i

Preveo S/iiemačkog

Dr Albin Vilhar

Naslov originala

Die Traumdeutung

© 1942 by Imago Fublisbing Co. Ltd., London

I

NAUČNA LITERATURA O PROBLEMIMA SNA

Na sledećim stranicama pružiću dokaze za to da postoji jedna psihološka tehnika koja dozvoljava objašnjavanje snova i da se primenom ovog postupka svaki san pokazuje kao smisaona psihička tvorevina koja se na mestu koje je mogućno naznačiti može uvrstiti u duševna zbivanja budnog stanja. Pokušaću^ dalje, da objasnim zbivanja od kojih potiču neobičnost i nerazgovetnost sna i da od tih zbivanja izvedeni zaključak o prirodi psihičkih sila iz čijeg se zajedničkog ili suprotnog delovanja rađa san. Kada dotle dođem, moje će izlaganje prestati jer će dostići onu tačku gde se problem snevanja uliva u obimnije probleme čijeg se rešenja treba latiti na osnovu drugog materijala.

Pregled radova i rezultata ranijih autora, i pregled sadašnjeg stanja problema snova u nauci iznosim unapred zato što u toku raspravljanja neću imati često povoda da se na to vraćam. Jer naučno razume-vanje sna, uprkos višehiljadugodišnjim nastojanjima, napredovalo je veoma malo. Ovu činjenicu pisci tako jednodušno ističu da izgleda izlišno navoditi pojedine glasove. U delima čiji spisak priključujem na kraju svoga rada nalaze se mnoge napomene koje mogu dati podstreka, i obilje zanimljivog materijala za našu temu, ali tu nema ničega, ili malo čega od onog

G Tumačenje snova, I

što bi pogađalo suštinu sna ili što bi definitivno moglo resiti jednu od njegovih zagonetaka. Još manje znanja o tome, naravno, stekli su obrazovani laici.

Kakvo je shvatanje našao san u praistorijskim vremenima čovečanstva kod primitivnih naroda, i kakav je uticaj mogao imati na stvaranje njihovih predstava o svetu i o duši, to predstavlja temu od tako velikog interesa da je vrlo nerado isključujem iz obrade u vezi sa ovim. Skrećem pažnju na poznata dela ser Đ. Luboka (Sir J. Lubbock), H. Spensera (Spencer), E. B. Tajlora (Tylor) i drugih. Dodaću samo to da nam značaj ovih problema i spekulacija mogu postati shvatljivi tek pošto smo resili zadatak „tumačenja snova« koji nam lebdi pred očima.

Odjek praiskonskog shvatanja sna očigledno sačinjava osnovu važnosti koju snovima pripisuju narodi klasičnog starog veka.1 Kod njih je postojala pretpostavka da snovi stoje u vezi sa svetom nadljudskih bića u koja su verovali i da oni donose otkrove-nja od strane bogova i demona. Osim toga im se nametalo shvatanje da snovi imaju značajnu svrhu za onog koji ih sanja, da mu po pravilu objave budućnost. Izvanredna raznovrsnost u sadržini i utisku snova stvarala je svakako teškoću da se sprovede jedinstveno shvatanje snova; ona je primoravala ljude da stvaraju raznovrsna razlikovanja snova i da ih raspoređuju u grupe, uvek prema njihovoj vrednosti i pouzdanosti. Kod pojedinih filozofa staroga veka oce-njivanje sna nije, razume se, bilo nezavisno od položaja koji su oni uopšte bili spremni da priznaju man-tici.

U oba spisa filozofa Aristotela koji obrađuju san, ovaj je već postao objektom psihologije. Mi saznajemo da san ne dolazi od bogova, da nije božanske, nego demonske prirode, pošto je priroda demonska a ne božanska; to jest, san ne vodi poreklo od nekog nat-

1 Sledeći podaci prema pažljivom prikazivanju Biksen-šica (Biichsenschiitz) u delu: Traum und Traumdeutung im Altertum, Berlin 1861.

Naučna literatura o problemima sna 7

prirodnog otkrovenja, nego je posledica zakona ljudskoga duha koji je svakako srodan sa božanstvom. San je definisan kao duševna delatnost čoveks koji spava, ukoliko spava.

Aristotelu su poznate neke karakterističnosti sna; na primer da neznatne nadražaje, koji se javljaju u toku spavanja, san tumači kao nešto veliko („čovek veru je da ide kroz vatru i da se zagrejao kad se ovaj ili onaj deo tela sasvim neznatno zagreje"). Iz toga stanja Aristotel izvodi zaključak da snovi vrlo lako mogu odati lekaru1 prve znake neke promene koja je počela da se javlja u telu, a koji danju nisu bili pri-mećeni.

Poznato je da ljudi pre Aristotela san nisu smatrali tvorevinom duše koja sanja, nego nadahnućem od strane božanstva, i oba suprotna strujanja koja ćemo uvek naći prisutna u procenjivanju sna došla su već kod njih do izražaja. Oni su razlikovali istinite i dragocene snove, poslate čoveku u snu da bi ga opo-menuli ili da bi mu objavili budućnost, od praznih/ varljivih i ništavnih snova, čiji je cilj da čoveka zavaraju ili da ga gurnu u propast. ^

U svome delu: Griechische Mythologie und Re-ligionsgeschichte, str. 390 Grupe (Gruppe) daje ovakvu podelu snova prema Makrobiju i Artemidoru: „Snovi se dele na dve klase. Na jednu grupu treba da utiče samo sadašnjost (ili prošlost), dok je ona bez značaja za budućnost; ta grupa je obuhvatala insomnia, koja neposredno odražava datu predstavu ili njenu suprotnost, na primer glad ili njeno stiša-vanje, i , koja datu predstavu fantastično proširuje, kao na primer mora, Efijalt (Ephialtes = zastareli naziv za moru — prim. prevodioca). Druga grupa, naprotiv, smatra se da određuje budućnost; u nju spadaju: 1) direktno predskazivanje koje čovek prima u snu ( , oraculum), 2) proricanje predstojećeg događaja ( , visio), simboličan san

1 O odnosu sna prema bolestima raspravlja grčki lekar Hipokrat (Hippokrates) u jednoj glavi svoga čuvenog dela.

/

0 , Tumačenje snova, 1 / j

kome je potrebno tumačenje (ovEiopg-, somnium). Ova teorija se održala kroz mnoge vekove. /

Sa ovim promenljivim procenjivanjem snova stajao je u vezi zadatak „tumačenja sna". Pošto su od snova uglavnom očekivana važna objašnjenja, i pošto ljudi sve snove nisu razumeli neposredno to nisu mogli znati da li neki nerazumljivi san možda ipak predskazuje nešto značajno, time je dat podstrek nastojanju koje bi nerazumljivu sadržinu sna moglo za-meniti shvatljivom i pri tom sadržajnom. Kao najveći autoritet u tumačenju snova važio je u kasnom starom veku Artemidor iz Daldisa, i njegovo obimno delo nam mora nadoknaditi štetu za izgubljena dela iste sadržine.1

Prednaučno shvatanje sna kod starih bilo je svakako u potpunoj saglasnosti sa njihovim celokupnim pogledom na svet koji je u spoljašnji svet projicirao kao realnost sve ono što je imalo realnost samo unutar duševnog života. Osim toga, taj pogled na svet vodio je računa o glavnom utisku koji budno stanje prima od sna preko preostalog sećanja ujutru; jer u ovom sećanju san se pojavljuje što je ostaloj psihičkoj sadržini kao nešto strano, kao nešto što, tako reći, dopire iz nekog drugog sveta. Bilo bi, uostalom, pogrešno misliti da učenje o natprirodnom poreklu snova danas kod nas nema pristalica; bez obzira na sve pietističke i mističke pisce — koji dobro rade što ostatke nekad veoma prostrane oblasti natprirodnog drže sve dok ih objašnjenje prirodnih nauka ne osvoji —, nailazimo ipak i na oštroumne ljude, nenaklo-njene svemu što je pustolovno, koji svoje religiozno verovanje u postojanje i u uplitanje nadljudskih du-

1 O daljoj sudbini tumačenja snova tokom srednjeg veka v. u Diepgen-a, a i u specijalnim istraživanjima M. Ferstera (Forster), Gotharda (Gotthard) i drugih. O tumačenju snova kod Jevreja raspravljaju Almoli, Amram, L6winger, a u najnovije doba, vodeći računa o psihoanalitičkom gledištu, Lauer. Sa arapskim tumačenjem snova upoznavaju nas Drexl, F. Schwarz i misionar Tfinkdji; sa japanskim Miura i Iwaya; sa kineskim Secker; sa indijskim Negelein.

Naučna literatura o problemima sna 9

hovnih snaga pokušavaju da zasnivaju baš na neob-jašnjivosti pojava u snu (Hajfner). Uvažavanje doživljavanja snova od strane mnogih filozofskih škola, na primer šelingijanovaca, predstavlja jasno sećanje na božanstvo sna koje je u starom veku bilo neosporno; ali ni raspravljanje o diviatornoj snazi sna, kojar predskazuje budućnost, nije još završeno, jer nema dovoljno psiholoških pokušaja objašnjenja da bi se savladao celokupni materijal, pa ma koliko nedvosmisleno simpatije svakog čoveka koji se posvetio naučnom načinu mišljenja bile sklone da se ovakvo tvrđenje odbaci.

Pisati istoriju našeg naučnog saznanja o problemima sna teško je zato što se u ovom saznanju, ma koliko da je na pojedinim mestima postalo dragoceno, ne može primetiti neki napredak u izvesnim pravcima. Nije se došlo do izrade jednog temelja od osiguranih rezultata, na kome bi sledeći istraživač gradio dalje, nego svaki novi autor hvata iste probleme iznova i uvek, tako reći, u samom početku. Kad bihr hteo da se držim reda autora i da ukratko za svakog pojedinog kažem koja je shvatanja o problemu sna on iznosio, morao bih se odreći pokušaja da dam jednu preglednu celokupnu sliku o sadašnjem stanju poznavanja sna; stoga sam pretpostavio da svoje izlaganje vežem za teme umesto za pisce, i navešću kod svakog problema sna celokupan materijal za njegovo rešavanje koji se nalazi u literaturi.

Ali pošto mi nije pošlo za rukom da savladam celokupnu i u tolikoj meri rasturenu literaturu koja prelazi i u druge oblasti, moram svoje čitaoce zamoliti da se zadovolje ako se samo neka osnovna činjenica i nijedno značajno gledište u mom izlaganju nisu izgubili.

Do nedavna većina pisaca smatrala se pobuđenim da o spavanju i o snu raspravljaju kao o jednoj povezanosti, i da po pravilu tome pridodaju i ocenji-vanje analognih stanja koja spadaju u psihopatologiju, i slučajeva sličnih snu (kao što su halucinacije, vizije itd.). Nasuprot tome, pojavljuje se u najnovijim radovima težnja da se tema ograniči i da se kao

10 Tumačenje snova, I

predmet raspravljanja uzme eventualno neko poje-dinučno pitanje iz oblasti doživljavanja sna. Ja bih u toj promeni želeo da vidim izraz jednog uverenja da se u tako tamnim stvarima objašnjenje i saglasnost mogu postići samo nizom detaljnih ispitivanja. Ovde ja ne mogu dati ništa drugo do jednu takvu detaljnu raspravu, i to specijalno psihološke prirode. Nisam imao mnogo povoda da se bavim problemom spavanja, jer je to u suštini psihološki problem, mada se u karakteristici stanja spavanja mora sadržavati zajedno i promena uslova funkcije duševnog aparata. Prema tome, ovde je izostavljena i literatura o spavanju.

Naučno interesovanje za fenomene sna kao takve dovodi do sledećih pitanja koja se međusobno deli-mično isprepliću:

A

ODNOS SNA PREMA BUDNOM STANJU

Naivni sud čoveka koji se probudio pretpostavlja da je san — ako već ne dolazi iz nekog drugog sveta — spavača ipak odneo u neki drugi svet. Stari fiziolog Burdah (Burdach), kome dugujemo brižljivo i duhovito opisivanje fenomena sna, izrazio je ovo uvere-nje jednom veoma zapaženom rečenicom (strana 474): „ . . . nikad se ne ponavlja život preko dana sa svima svojim naporima i uživanjima, radostima i bolom, već naprotiv san teži da nas svega toga oslobodi. Čak i ako je čitava naša duša bila ispunjena jednim predmetom, ako je dubok bol razdirao našu unutrašnjost, ili ako je neki zadatak iziskivao našu celokupnu duševnu snagu, san nam daje ili nešto sasvim strano, ili on iz stvarnosti uzima samo pojedine elemente za stvaranje svojih kombinacija, ili pak samo ulazi u skalu našeg raspoloženja i simbolizuje stvarnost." J.

Odnos sna prema budnom stanju \\

H. Fihte (Fichte, I, 541) u istom smislu govori o snovima dopunjavanja i naziva ih jednom od tajnih bla-godeti prirode duše koja se sama leci. — Na sličan način izražava se još i L. Štrimpel (Strumpell) u svojoj studiji o prirodi i postanku snova (str. 16) koju s pravom sa svih strana visoko cene: „Onaj ko sanja okrenuo se od sveta budne svesti" . . . (str. 17): ,,U snu se tako reći potpuno gubi pamćenje sređene sadržine budne svesti i njeno normalno držanje . . . " (str. 19): „Povučenost duše u snu, koja je gotovo bez sećanja, od redovne sadržine i toka budnog života . . . "

Pretežna većina pisaca, međutim, zastupala je suprotno gledište o odnosu sna prema budnom stanju. Tako Hafner (str. 19): „San pre svega nastavlja budno stanje. Naši se snovi priključuju uvek na predstave koje su kratko vreme pre toga bile u svesti. Tačno posmatranje gotovo uvek naći će jednu nit kojom se san povezao za doživljaje prethodnog dana." Vajgani (Weygandt, str. 6) se direktno protivi gore navedenom tvrđenju Burddhovom, „jer se često može, naizgled u pretežnom broju snova, posmatrati da nas oni vode baš natrag u običan život umesto da nas od njega oslobode". Mori (Maury, Le sommeil et les reves, str. 56) kaže ukratko: „Nous revons de ce que nous avons vu, dit, desire ou fait" (= mi sanjamo o onom što smo videli, rekli, želeli ili uradili). Jesen (Jessen) u svojoj Psihologiji, objavljenoj 1855. godine (str. 530), kaže nešto opširnije: „Sadržinu sna više ili manje uvek određuju individualna ličnost, godine starosti, pol, stalež, stepen obrazovanja, uobičajeni način života i događaji i iskustva tokom celokupnog dosadašnjeg života."

Na naj nedvosmislenij i način zauzima svoj stav prema ovom pitanju filozof I. G. E. Mas (Maass) — (Vber die Leidenschaften 1805 = 0 strastima): „Iskustvo potvrđuje naše tvrđenje da najčešće sanjamo o onim stvarima kojima su upućene naše najmilije strasti. Iz toga se vidi da naše strasti moraju imati uticaja na stvaranje naših snova. Slavoljubiv čovek sanja o stečenim (možda samo u svom uobraženju) lovorikama i o onima koje još treba da stekne, dok se zaljubljeni


u svojim snovima bavi predmetom svojih slatkih na-danja . . . Sve čulne želje i preziranja koje spavaju u srcu mogu izazvati, ako budu podstaknute bilo kakvim razlogom, da iz predstave povezanih i udruženih sa njima nastane san ili da se ove predstave ume-šaju u jedan već postojeći san." (Saopštio Vinterštajn /V/interstein/ u časopisu Zeitschrift filr Psycho-unalyse).

Tako isto su mislili i stari o zavisnosti sadržine sna od života. Ja citiram po Radenštoku (Radenstock, Hir. 139): Kad je Kserks pre svoga ratnog pohoda protiv Grčke dobrim savetom bio odvraćen od te odluke, dok su ga snovi neprestano na to podsticali, rekao mu je već stari racionalni persijski tumač snova Ar-taban vrlo zgodno da snovi najčešće sadrže ono što čovek već u budnom stanju misli.

U didaktičkom epu Lukrecijevu De rerum natura (™ O prirodi stvari) nalazi se ovo mesto (IV, stih 959):

Et quo quisque fere studio đevinctus adhaeret, aut quibus in rebus multum sumus ante morati atque in ea ratione fuit contenta magis mens, in somnis eadem plerumque videmur obire; causidici causas agere et componere leges, induperatores pugnare ac proelia obire, ... itd. itd.1

Ciceron kaže potpuno slično u svom delu De di-vmstione II, kao što mnogo kasnije tvrdi Mori: ,,Ma-ximcque reliquise earum r e r u m moventur in animis et ugitantur, de quibus vigilantes aut cogitavimus aut cgimus."*

1 Provod: I ukoliko ko intenzivnije vrši neki posao, ili u 6emu smo se ranije mnogo duže zadržavali, te je u tom poslu duh bio mnogo više zategnut, izgleda da se često u snu bavimo istim stvarima: pravnici se bave procesima i sastav-ljanjom zakona, vojskovođe misle da se bore i da ratuju itd. (Citat u Frojda je pogrešan; mesto je uzeto iz četvrte knjige LukrecljcvoK epa „O prirodi stvari", stih 961—966. Prim. prev.)

* I najviše se u dušama pokreću one stvari o kojima smo budni razmišljali ili se njima bavili.

Odnos sna •prema budnom stanju 13

Protivrečnost ovih pogleda u odnosu između doživljavanja sna i budnog stanja izgleda stvarno ne*-razrešiva. Zato će biti na mestu da se setimo opisa F. W. Hildebranta (Hildebrandt, 1875) koji misli da se osobenosti sna uopšte mogu opisati samo „nizom suprotnosti koje očigledno postaju protivrečnosti" (str. 8) „Prvu od ovih suprotnosti stvaraju s jedne strane stroga povučenost ili izdvojenost sna od stvarnog i istinskog života, i s druge strane neprestano zadiranje jednoga u drugo, neprekidna zavisnost jednog od drugoga. — San je nešto sasvim odvojeno od stvarnosti doživljene u budnom stanju, moglo bi se reći neko samo u sebe hermetički zatvoreno postojanje, od stvarnog života nešto odvojeno nepremostivom provalijom. San nas oslobađa stvarnosti, briše u nama normalno sećanje na nju i stavlja nas u jedan drugi svet i u jedan sasvim drugi tok života koji u stvari nema nikakve veze sa stvarnim životom . . . " Hildebrant zatim izvodi kako sa padanjem u san naše celokupno biće sa svojim formama egzistencije nestaje „kao iza nekog nevidljivog poklopca". Čovek tada možda u snu obavlja putovanje morem do ostrva svete Jelene da bi Napoleonu, koji tamo živi u zarobljeništvu, ponudio kakvo izvrsno mozelsko vino. Ekskajzer nas dočekuje najljubaznije i čovek gotovo žali što se probudio i tako omeo interesantnu iluziju. A sad upore-đujemo situaciju u snu sa stvarnošću. Nikad nismo bili vinarski trgovci i nikad nismo ni želeli da to budemo. Nikad nismo putovali morem a ostrvo svete Jelene najmanje bi nam moglo predstavljati cilj jednog takvog putovanja. Prema Napoleonu, doduše, ne osećamo uopšte nikakvu simpatičnu sklonost, nego naprotiv strašnu patriotsku mržnju. A pored svega toga snevač uopšte nije bio među živima u vreme kad je Napoleon umro na ostrvu; osim toga, bilo je izvan svake mogućnosti stvoriti neki lični odnos prema njemu. Tako doživljaj u snu izgleda kao nešto strano, ugurano između dva doba života koja potpuno odgovaraju jedno drugome i koji jedno drugo nastavljaju.

„Pa ipak", nastavlja Hildebrant, „isto tako istinita i pravilna je prividna suprotnost. Ja mislim da

14 Tumačenje snova, 1

MU ovom povučenošću i izdvojenošću najintimniji odnos idu ruku pod ruku. Mi bismo mogli upravo reći: Sto god nam san pruža, materijal za to on uzima iz stvarnosti i iz duhovnog života koji se na ovoj stvarnosti odvija , . . Ma kako neobično time postupao, on zapravo nikad ne može da se odvoji od realnoga sveta, i njegove najuzvišenije kao i najsmešnije tvorevine moraju svoje osnovno gradivo uvek uzimati od onog što nam se pred očima pojavilo ili u čulnom svetu, ili pak što je na neki način već zauzelo mesto u našem budnom toku mišljenja; drugim recima, od onog što smo spolja ili iznutra već doživeli."

B

GRADIVO SNA — SECANJE U SNU

Da celokupni materijal koji sačinjava sadržinu sna na neki način vodi poreklo od doživljenog, da se dakle u snu reprodukuje, spominje, to bar treba da nam važi kao neosporno saznanje. Ali bi pogrešno bilo pretpostaviti da se takva povezanost sadržine sna sa budnim životom mora bez muke pokazati kao očigledan rezultat postavljenog upoređenja. Ova povezanost, naprotiv, mora se tražiti pažljivo i ona ume da se u čitavom nizu slučajeva dugo krije. Razlog za to nalazi se u velikom broju osobenosti koje pokazuje sposobnost sećanja u snu i koje su dosad ipak izbegle svako objašnjenje, iako su opšte primećene. Isplatiće se trud ako se sa ovim osobenostima detaljno pozabavimo.

Pre svega se dešava da se u materiji sna pojavljuje materijal koji posle toga u budnom stanju ne priznajemo da pripada krugu našeg saznanja i doživljen ja. Sećamo se, doduše, da smo o tome sanjali, ali se ne sećamo da li smo i kada to doživeli. Onda ostajemo u neizvesnosti o tome iz kojeg se izvora san

Gradivo sna — Sećanje u snu 15

stvarao, i nalazimo se u iskušenju da pomislimo na delatnost sna koja samostalno stvara, dok često posle dugog vremena neki novi doživljaj ponovo donese sećanje na raniji doživljaj za koji smo smatrali da je izgubljen, te se time otkriva izvor sna. I onda moramo priznati da smo u snu nešto znali i nečeg se setili što u budnom stanju sposobnost pamćenja nije imala.1

Delbef (Delboeuf) priča iz svog sopstvenog iskustva o snu jedan naročito upečatljivi primer. On je u snu video dvorište svoje kuće pokriveno snegom i našao je dva mala guštera upola ukočena i zatrpana ispod snega; kao prijatelj životinja on ih je podigao, za-grejao i odneo u rupu u zidu koja je za njih bila određena. Osim toga dao im je nekoliko listova jedne male paprati koja je rasla na zidu i koju su oni, kao što mu je bilo poznato, jako voleli. U snu je znao ime te biljke: Asplenium ruta muralis. — San se zatim nastavljao, vratio se posle uključivanja ponovo gušterima i Delbef u, na njegovo zaprepašćenje, pokazao dve nove životinjice koje su se latile ostataka paprati. Zatim on skrenu pogled preko polja i primeti petog, šestog guštera kako kreću ka otvoru u zidu, i naposlet-ku je čitava ulica bila prekrivena povorkom guštera koji su se svi kretali istim pravcem itd.

U budnom stanju Delbef je znao samo nekoliko latinskih imena biljaka, i ono nije obuhvatalo poznavanje nekog asplenijuma. Na svoje veliko iznenađenje morao se uveriti da zaista postoji neka paprat s tim imenom. Asplenium ruta muralis bilo je njeno pravo ime koje je san nešto malo iskvario. Na slučajno poklapanje svakako se nije moglo misliti; ali je za Delbefa ostala zagonetka odakle je u snu uzeo poznavanje imena Asplenium.

San se dogodio 1862. godine. Šesnaest godina kasnije, prilikom posete svome prijatelju, filozof naiđe na jedan mali album sa osušenim cvetovima kao što

1 Vašiđe (Vaschide) tvrđi takođe da je često primećeno da u snu čovek strane jezike govori tečnije i bolje nego kad je budan.


se u mnogim krajevima Svajcarske prodaju strancima kao uspomena. Tada se u njemu pojavi sećanje, on otvara herbarij, nalazi u njemu asplenium svoga sna i prepoznaje svoj sopstveni rukopis u latinskom nazivu koji je stajao pored biljke. I sad se mogla uspostaviti veza. Jedna sestra ovoga prijatelja posetila je Delbefa godine 1860. na svom svadbenom putu — dve godine pre onog sna o gušterima. Ona je tada sobom ponela album, namenjen bratu, i Delbef se potrudio da po diktatu jednog botaničara pored svake osušene biljčice ispiše njeno latinsko ime.

Srećan slučaj koji je ovaj primer načinio tako interesantnim za objavljivanje dozvolio je Delbefu da još jedan deo sadržine toga sna svede na svoj zaboravljeni izvor. Jednoga dana godine 1877. dođe mu slučajno do ruku jedna stara sveska nekog ilustrova-nog časopisa, i u njoj je video naslikanu čitavu gomilu guštera onako kao što je to sanjao 1862. godine. Sveska je bila iz godine 1861. i Delbef se mogao setiti i toga da je na taj časopis bio pretplaćen od prvog dana njegovog izlaženja.

To da san raspolaže sečanjima nepristupačnim budnom stanju jeste tako znatna i teorijski značajna činjenica da bih, saopštavajući još druge „hipermae-stičke" snove, želeo da još više pojačam pažnju za njih. Mori (Maury) priča kako mu je reč Mussidan duže vreme dolazila danju na pamet. On je znao da je to naziv neke francuske varoši, ali više ništa. Jedne noći sanjao je o razgovoru koji je vodio sa nekom osobom koja mu je rekla da dolazi iz Musidana, i na njegovo pitanje gde se taj grad nalazi, ovaj mu odgovori da je Musidan jedan okružni grad u depart-manu de la Dordonj (Departement de la Dordogne). Kad se probudio, Mori nije poverovao onome što mu je u snu objašnjeno; ali mu je geografski leksikon rekao da je objašnjenje bilo sasvim tačno. U ovom slučaju potvrđeno je veće znanje sna, ali izgubljeni izvor odakle ovo potiče nije pronađen.

Jesen (str. 55) pripoveda o jednom sasvim sličnom događaju u snu iz starijih vremena: „Ovamo spada, između ostalog, i san Skaligera (Scaliger) (He-


nings, na navedenom mestu str. 300), koji je pisao pe-smu pohvale slavnim ljudima iz Verone; njemu se u snu javio neki čovek po imenu Brugnolus, i žalio mu se što ga je u pesmi bio zaboravio. Mada se Skaliger nije sećao da je o tom čoveku ikada ma šta čuo, on je ipak načinio stihove njemu u počast, a njegov sin je kasnije u Veroni saznao da je nekad ranije u tom gradu bio čuven kao kritičar čovek po imenu Brugnolus.

O jednom hipermnestičkom snu koji se ističe naročitom osobenošću da se, naime, u jednom kasnijem snu obavlja agnosciranje nekog sećanja koje prvobitno nije moglo biti raspoznato priča markiz D'Erve de Sen Deni (Marquis d'Hervev de St. Denis, prema Va-šidu, str. 232): „Jednom sam sanjao o nekoj mladoj ženi sa zlatnoplavom kosom; video sam kako ćaska sa mojom sestrom dok joj je ona pokazivala neki vez. U snu mi je izgledala veoma poznata, mislio sam čak da sam je već više puta video. Kad sam se probudio imao sam ovaj lik sasvim živo pred sobom, ali ga uop-šte nisam mogao prepoznati. Ponovo sam zaspao i snoviđenje mi se ponovo pojavi. U ovom novom snu ja oslovljavam tu plavokosu damu i pitam je da li već možda nisam imao zadovoljstvo da je negde vidim. „Sigurno", odgovori dama, „setite se samo morskog kupališta u Pornicu". Smesta se ponovo probudili, i sad se sa potpunom sigurnošću mogu setiti svih pojedinosti sa kojima je ovo ljupko snoviđenje bilo povezano."

Isti pisac (kod Vašida, str. 233) priča: Neki muzičar koga je on poznavao slušao je jed

nom u snu neku melodiju koja mu je izgledala potpuno nova. Tek mnogo godina kasnije on je istu melodiju našao zabeleženu u jednoj staroj zbirci muzičkih komada, za koju se još uvek ne seća da ju je ikad ranije imao u rukama.

Ma jer s (Myers) je na nekom mestu, koje mi na žalost nije pristupačno (Proceedings of the Societv for Psvchical Research), objavio čitavu zbirku ovakvih hipermnestičkih snova. Ja mislim da će svako ko se bavi snovima morati priznati kao veoma običan fe-

2 Frojd, Odabrana dela, VI

18 Tumačenje snova, J

nomen to da san svedoči o znanjima i sećanjima kojima budan čovek misli da ne raspolaže. Prilikom psihoanalitičkih radova sa nervoznima, o kojima ću pričati kasnije, svake nedelje više puta dolazim u položaj da pacijentima na osnovu njihovih snova doka-žem da oni zapravo dobro poznaju citate, opscene reci i slično i da se njima služe u snu, mada su ih u budnom životu zaboravili. Želim da na ovom mestu navedem još jedan bezazlen slučaj hipermnezije sna jer se kod njega sasvim lako može utvrditi izvor iz kojeg je poteklo znanje pristupačno samo snu.

Jedan pacijent je sanjao, u jednom dužem snu, da je u nekoj kafani poručio jednu ,,kontusz6wku"; pošto je to ispričao, pitao je šta je to, jer to ime još nikad nije čuo. Ja sam mu mogao odgovoriti da je kontuszowka nekakva poljska rakija koju on nije mogao u snu izmisliti, pošto mi je to ime već odavno poznato sa plakata. Pacijent u početku nije uopšte hteo da mi poveruje. Nekoliko dana kasnije, pošto mu se san u jednoj kafani učinio stvarnim, primetio je to ime na jednom plakatu, i to na jednom uglu na ulici pored kojeg je već mesecima morao proći bar dva puta dnevno.

Na svojim sopstvenim snovima sam sam saznao u koliko velikoj meri zavisimo od slučaja prilikom utvrđivanja odakle pojedini elementi sna dolaze. Godinama pre nego što sam napisao ovu knjigu progonila me je slika jednog veoma jednostavno oblikovanog crkvenog tornja za koji se nisam mogao setiti da sam ga ikada video. Onda sam ga odjednom prepoznao, i to sa potpunom sigurnošću, na jednoj maloj stanici između Salcburga i Rajhenhala (Salzburg, Reichenhall). To je bilo u drugoj polovini devedesetih godina, a tom prugom sam se prvi put vozio godine 1866. Kasnijih godina, kad sam se već intenzivno bavio proučavanjem snova, slika jednoga značajnog mesta koja mi se često javljala u snu postala mi je upravo dosadna. U izvesnom prostornom odnosu prema mojoj ličnosti, ja sam s leve strane video neki tamni prostor iz kojeg su se isticale nekolike groteskne figure od peščara. Jedan zračak sećanja,

Gradivo sna — Sečanje u snu 19

kome nisam baš hteo poverovati, kazivao mi je da je to ulaz u neku pivnicu, ali mi nije pošlo za rukom da objasnim ni šta ovo snoviđenje treba da znači, niti odakle dolazi. Godine 1907. slučajno stigoh u Padovu, koju na žalost nisam mogao ponovo da posetim još od 1895. godine. Moja prva poseta lepoj univerzitetskoj varoši nije me zadovoljila jer nisam mogao da razgledam Đotove (Giotto) freske u crkvi Ma&onna dell'Arena i okrenuo sam se sred ulice koja je vodila ka mestu čim su mi rekli da je crkvica toga dana zatvorena. Prilikom svoje druge posete, dvanaest godina kasnije, mislio sam da taj propust nadoknadim, pa sam pre svega potražio put koji vodi ka crkvici Madonna dell'Arena. I na ulici koja vodi ka crkvici, s leve strane u pravcu ulice, verovatno na onom mestu gde sam se 1895. godine okrenuo, otkrio sam ono mesto koje sam tako često viđao u snu, sa figurama od peščara na njemu. To je u stvari bio ulaz u baštu jednoga restorana.

Jedan od izvora, iz kojeg san uzima materijal za reprodukovanje, delimično takav materijal kojeg se u misaonoj delatnosti budnoga stanja ne sećamo i koji nije upotrebljavan, jeste život u detinjstvu. Navešću samo nekoliko pisaca koji su to primetili i istakli.

Hildebrant (str. 23): „Već je izričito priznato da san ponekad sa čudotvornom sposobnošću reproduko-vanja verno vraća pred dušu sasvim udaljene pa čak i zaboravljene događaje iz najudaljenijeg vremena."

Strimpel (Striimpell, str. 40): „Stvar se još više pojačava ako primetimo kako san ponekad tako reći iz najdubljih i najmasovnijih zatrpavanja koje je kasnije vreme nagomilalo na najranije doživljaje mladosti slike pojedinih mesta, stvari, lica sasvim neoštećene i sa prvobitnom svežinom ponovo izvlači na dan. Ovo se ne ograničava samo na one utiske koji su prilikom svoga nastanka stekli živu svest ili se povezali sa snažnim psihičkim vrednostima, te se kasnije u snu ponovo vraćaju kao prava sećanja u kojima probuđena svest uživa. Dubina pamćenja sna obuhvata i takve slike ličnosti, stvari, lokalitete i doživljaje iz najranijeg doba koje su imale ili sasvim

2"


neznatnu svest ili uopšte nikakvu psihičku vrednost, ili su jedno i drugo već odavno izgubile, pa zato i u snu i posle buđenja izgledaju kao sasvim strane i nepoznate sve dok se ne otkrije njihovo rano poreklo."

Folkelt (Volkelt, str. 119): „Naročito je značajno to kako rado sećanja iz detinjstva i mladosti ulaze u san. Ono na što već odavno ne mislimo, što je već odavno izgubilo svaku važnost za nas: na to nas san neumorno podseća."

Vladavina sna nad materijalom iz detinjstva, koji kao što je poznato najvećim delom spada u praznine svesne sposobnosti pamćenja, daje povoda za posta-janje interesantnih hipermnestičkih snova, od kojih želim da ponovo navedem nekoliko primera.

Mori (Le sommeil, strana 92) pripoveda da je kao dete često iz svoga mesta rođenja Mo (Meaux) dolazio u obližnje mesto Trilpor (Trilport), gde je njegov otac upravljao izgradnjom jednog mosta. Jedne noći san ga premešta u Trilpor i ostavlja ga da se ponovo igra na gradskim ulicama. Prilazi mu jedan čovek obučen u nekakvu uniformu. Mori ga pita kako se zove, on se predstavlja da se zove C . . . i da je čuvar mosta. Pošto se probudio, Mori, koji je još uvek sumnjao u tačnost sećanja, upita jednu staru služavku koja kod njega služi od njegovog detinjstva, da li se može setiti nekog čoveka s tim imenom. „Sigurno", glasi odgovor, „to je bio čuvar na onom mostu koji je u ono vreme vaš otac gradio."

O jednom isto tako lepo potvrđenom primeru o sigurnosti uspomena iz detinjstva koje se javljaju u snu pripoveda Mori o nekom gospodinu F . . . , koji je kao dete odrastao u Moribrizonu (Montbrison). Taj je čovek odlučio da dvadeset pet godina posle svoga odlaska ponovo poseti svoj zavičaj i stare prijatelje porodice koje od toga vremena više nije video. Noću pre svoga odlaska on sanja da je stigao na cilj i da je u blizini Moribrizona sreo nekog čoveka, nepoznatog iz viđenja, i ovaj mu reče da je gospodin T., prijatelj njegovog oca. Snevač je znao da je kao dete poznavao nekog gospodina s tim imenom, ali se u budnom stanju više nije sećao kako on izgleda. Kad


je nekoliko dana kasnije zaista stigao u Monbrizon, našao je ponovo lokalitet sna koji je smatrao nepoznatim i sreo jednog gospodina koga je smesta prepoznao kao gospodina T. iz svoga sna. Samo je stvarna ličnost bila starija nego što ju je slika u snu prikazala.

Mogu ovde da ispričam jedan svoj sopstveni san u kome je utisak kojeg se treba setiti zamenjen jednim odnosom. U snu sam video jednu ličnost za koju sam u snu znao da je lekar u mom zavičajnom me-stu. Lice te osobe nije bilo jasno, i ličnost se pome-šala sa predstavom jednog od mojih gimnazijskih profesora koga još danas ponekad slučajno sretnem. Kakav odnos obe ove ličnosti povezuje kasnije u budnom stanju nisam mogao prokljuviti. Ali kad sam se kod svoje majke raspitao za lekara koji me je lečio u mojim prvim godinama detinjstva, saznao sam da je imao samo jedno oko; a jedno oko ima i moj profesor gimnazije čija je ličnost u snu pokrila ličnost lekara. Prošlo je već trideset osam godina otkako lekara nisam video i, koliko znam, u budnom stanju nikad nisam ni mislio na njega.

Kad više pisaca tvrdi da se u većini snova može dokazati postojanje elemenata iz najmlađih dana, onda to zvuči kao da treba da se stvori neka protivteža prema preterano velikoj ulozi utisaka iz detinjstva u snovima. Robert (str. 46) čak tvrdi: Normalan san se uglavnom bavi samo utiscima iz poslednjih prošlih dana. Mi ćemo, dabome, saznati da teorija sna koju je Robert izgradio upravo energično zahteva ovakvo potiskivanje najstarijih i pomeranje najmlađih utisaka. Ali činjenica koju Robert izražava s pravom postoji kao što ja lično mogu da tvrdim, na osnovu svojih sopstvenih istraživanja. Jedan američki pisac, Nelson zastupa mišljenje da se u snu najčešće iskorišćavaju utisci dana koji prethode snu, ili utisci trećeg prethodnog dana, kao da utisci dana koji neposredno prethode snu nisu već dovoljno oslabljeni — udaljeni.

Većem broju pisaca koji nisu hteli da sumnjaju u intimnu povezanost sadržine sna sa budnim stanjem


palo je u oči da se utisci koji intenzivno zapošljavaju budno stanje pojavljuju tek onda u snu kada ih je misaoni rad preko dana donekle potisnuo u stranu. Tako čovek po pravilu ne sanja o nekom dragom pokojniku u prvo vreme, sve dok preživeloga sasvim ispunjava tuga (Delaž, Delage). Međutim, jedna od poslednjih posmatračica, Mis Halam (Miss Hallam) prikupila je takođe primere i za suprotni stav i u tom pogledu zastupa pravo svakoga od nas na psihološku individualnost.

Treća, najznačajnija i najnerazumljivija osobe-nost sećanja u snu pokazuje se u izboru reproduko-vanog materijala, pošto se ne smatra da je vredno pamćenja, kao u budnom stanju, samo ono što je najznačajnije nego, naprotiv, i ono što je najravnodu-šnije i najbeznačajnije. Da vidimo šta o tome kažu pisci koji su svoje čuđenje najjače izrazili.

Hildebrant (str. 11): „ . . . jer značajno je da san svoje elemente po pravilu ne uzima iz velikih i dubokih događaja, niti iz snažnih i radnih interesa prošloga dana, nego iz sasvim sporednih dodataka, tako reći iz bezvrednih mrvica nedavno proživele ili malo udaljenije prošlosti. Potresan smrtni slučaj u našoj porodici, pod čijim utiskom kasnije zaspimo, briše se iz našeg sećanja, dok nas prvi budni trenutak sa tužnom snagom ponovo ne vrati u njega. Naprotiv, bradavica na čelu nekog stranog čoveka koji nas je sreo i na koga nijedan trenutak više nismo mislili pošto smo prošli pored njega, ta bradavica igra ulogu u našem snu . . . "

Strimpel (str. 39): „ . . . ovakvi slučajevi, kada analiza jednog sna pronađe njegove sastavne delo-ve, doduše, dolaze iz doživljaja prethodnog ili pret-poslednjeg dana, ali koji su ipak bili u toj meri bez vrednosti za budnu svest da su odmah posle doživljavanja zaboravljeni. Takvi doživljaji su otprilike izjave koje smo slučajno čuli, ili površno primećene radnje nekog drugog čoveka, zapažanja stvari ili lica koja su brzo prošla, pojedini kraći stavovi nekog teksta i slično."


Havelok Elis (Havelock Ellis, strana 727): „The profound emotions of waking life, the questions and problems on which we spread our ehief voluntarv mental energv, are not those which usuallv present themselves at once to dream consciousness. It is so far as the immediate past is conserned, mostlv the trifling, the incidental, the „forgotten" impressions of daily life which reappear in our dreams. The psvchic activities that are aqake most intenselv are those that sleep most profoundlv.1

Bine (Binz, str. 45) baš ove osobenosti sećanja u snu, o kojima govorimo, uzima kao povod da izrazi svoje nezadovoljstvo sa objašnjenjima sna koje je on sam podupirao: ,,I prirodni san postavlja nam slična pitanja. Zašto ne sanjamo uvek utiske sećanja iz poslednjih preživelih dana, nego se često bez ikakvog shvatljivog motiva uranjamo u prošlost koja je daleko iza nas i koja je gotovo zaboravljena? Zašto svest u snu često prima utisak ravnodušnih slika sećanja, dok su moždane ćelije, onde gde u sebi nose najrazdražljivije beleške proživljenog, u većini neme i nepokretne, osim ako ih je akutno osveženje za vreme budnosti malo pre toga nadražilo?"

Lako se uviđa kako je neobična sklonost sećanja u snu prema ravnodušnim, pa prema tome i nezapaženim stvarima iz dnevnih doživljavanja, morala većim delom dovesti do toga da se zavisnost sna od života preko dana uopšte ne zapaža i da se, zatim, otežava dokazivanje da takva zavisnost postoji u svakom pojedinačnom slučaju. Tako je bilo mogućno da je mis Vajton Kolkins (Miss Whiton Calkins), prilikom statističke obrade svojih snova (i snova njenog druga), ipak zadržala jedanaest procenata od ukupnog

1 Duboke emocije budnog života, pitanja i problemi na koje prostiremo svoju glavnu voljnu mentalnu energiju nisu one emocije koje se obično odjednom pojavljuju u snu. U našem snu pojavljuju se, ukoliko se to tiče neposredne prošlosti, većinom beznačajni, slučajni, „zaboravljeni" utisci svakodnevnog života. Psihičke aktivnosti koje su najintenzivnije budne jesu baš one koje najdublje spavaju.


broja, u kojima se nije mogao nazreti neki odnos prema životu preko dana. Hildebrant je svakako u pravu kada tvrdi da bi n a m se sve slike snova genetski objasnile kad bismo svaki put dovoljno vremena i pažnje posvetili istraživanju njihovog porekla. Taj posao, naravno, on naziva „krajnje mukotrpnim i nezahvalnim". „Jer uglavnom bi se sve većim delom svodilo na to da se pronađu svakojake psihički sasvim bezvredne stvari u najudaljenijim kutovima sećanja da se svakojaki sasvim indiferentni momenti iz davno prošlih vremena ponovo iznesu na svetio iz zatr-panosti koju im je možda već sledeći sat bio doneo." Ali ja ipak moram da žalim što je ovaj oštroumni pisac dozvolio da ne ide ovim p u t e m koji ovako neugledno počinje; taj p u t bi ga odveo neposredno u centar tumačenja snova.

Stav sećanja u snu je svakako od najveće važnosti za svaku teoriju o sećanju uopšte. On nas uči da „ništa, što smo jednom posedovali, ne može u potpunosti da se izgubi" (Šolc, Scholz, str. 34). Ili, kao što kaže Delbef ,,que toute impression meme la plus insignifiante, laisse une trače inalterable, indefini-ment susceptible de reparaitre au jour",1 zaključak, na koji nas isto tako gone mnoge druge, patološke pojave duševnog života. Treba da imamo pred očima samo ovu izvanrednu radnu sposobnost sećanja u snu da bismo živo osetili protivrečnost koju moraju uspostaviti mnoge teorije sna koje ćemo kasnije pome-nuti, a koje žele da apsurdnost i inkoherenciju snova objasne parcijalnim zaboravljanjem onog što n a m je preko dana poznato.

Moglo bi se možda doći na pomisao da fenomen sanjanja uopšte reduciramo na fenomen sećanja, da u snu vidimo izražavanje jedne reprodukcione delat-nosti koja i noću ne miruje, i koja je sama sebi cilj. Saopštenja, kao što su Pilcova (Pilcz), odgovarala bi tome, p r e m a kojima se može dokazati postojanje

1 Da čak i najbeznačajniji utisak ostavlja neizmenljiv trag koji je beskrajno sklon ponovnom oživljavanju.

Nadražaji sna i izvori sna 25

čvrstih odnosa između vremena sanjanja i sadržine sna tako što se u dubokom snu reprodukuju utisci iz najstarijih vremena, a u jutru svezi utisci. Ali ovakvo shvatanje već unapred postaje neverovatno zbog n a čina na koji san postupa sa materi jalom kojeg treba da se seća. Strimpel s pravom ukazuje na to da se u snu ne ponavljaju doživljaji. San nekako počinje s tim, ali sledeći član je izostavljen; on se javlja kao izmenjen ili se na njegovom mestu pojavljuje jedan sasvim drugi strani član. San donosi samo odlomke reprodukcija. To je jedno tako sigurno pravilo da dozvoljava teorijske zaključke bazirane na njemu. Međutim, događaju se izuzeci, u kojima san jedan doživljaj isto tako u potpunosti ponavlja kao što to naše sećanje čini u budnom stanju. Delbef priča o n e kom kolegi sa univerziteta da je jedno opasno p u tovanje kolima, na kome je kao nekim čudom izbegao udes, opet u snu obavio u svima njegovim pojedinostima. Mis Kolkins (Calkins) pominje dva sna koja su kao sadržaj imala tačnu reprodukciju jednog doživljaja od prethodnog dana, a ja lično imaću kasnije priliku da saopstim meni poznat pr imer jednog dečjeg doživljaja koji se neizmenjen vratio u snu. 1

C

NADRAŽAJI SNA I IZVORI SNA

Ono što treba da podrazumevamo pod nadraža-jima sna i izvorima sna, može se objasniti pozivanjem na narodnu izreku: „Snovi dolaze iz stomaka."

1 Iz kasnijeg iskustva dodajem da se u snu ne baš tako retko ponavljaju bezazleni i nevažni poslovi preko dana: pa-kovanje kofera, spremanje jela u kuhinji i slično. Ali kod ovakvih snova snevač sam ne ističe karakter sećanja, nego karakter „stvarnosti". „To sve sam stvarno danju uradio."


Iza postavljanja ovih pojmova krije se jedna teorija koja san shvata kao posledicu smetnji spavanja. Co-vek ne bi sanjao da se u toku spavanja nije pokrenulo bilo šta što mu smeta, a san je reakcija na ovu smetnju.

Raspravljanja o uzrocima koji izazivaju snove zauzimaju najširi prostor u izlaganjima pisaca. Samo po sebi je razumljivo da se problem mogao javiti tek otkako je san postao predmetom biološkog istraživanja. Stari za koje je san važio kao božansko poslanstvo, za san nisu morali da traže izvor nadražaja; san je potekao iz božanske ili demonske sile, njegova sadržina od znanja ili namere ovih sila. Za nauku se uskoro postavilo pitanje, da li je podsticaj na sne-vanje uvek isti ili da li on može biti mnogostruk, a time i razmišljanje da li uzročno tumačenje sna treba da pripadne psihologiji ili možda pre fiziologiji. Izgleda da većina pisaca smatra da uzroci smetnji u spavanju, dakle izvori sna, mogu biti mnogostruke vrste i da i telesni nadražaji kao i duševna uzbuđenja primaju ulogu izazivača sna. Ova shvatanja se u velikoj meri međusobno razlikuju u davanju prednosti jednom ili drugom među izvorima sna, i u stvaranju nekog reda prvenstva (ranga u njima prema njihovom značenju koje imaju pri postajanju snova).

Gde je nabrajanje izvora sna potpuno, pojavljuju se najzad četiri vrste izvora sna; te vrste se upotrebljavaju i kod podele snova: 1) Spoljni (objektivni) čulni nadražaj. 2) Unutrašnji (subjektivni) čulni nadražaj. 3) Unutrašnji (organski) telesni nadražaj. 4) Cisto psihički izvori nadražaja.

Ad 1) Spoljni čulni nadražaji

Mlađi Strimpel, sin filozofa, čije nam je delo o snu već više puta poslužilo kao putokaz u probleme sna, saopštio je, kao što je poznato, posmatranje jednog bolesnika sa opštom anestezijom površina tela i oduzetošću većeg broja viših čulnih organa. Kad bi

•


se kod toga čoveka zatvorili još oni malobrojni preostali čulni otvori koji su ostali otvoreni prema spolj-njem svetu, on bi zaspao. Kad želimo da zaspimo, mi svi težimo ka jednoj situaciji koja je slična situaciji u Strimpelovom eksperimentu. Mi zatvaramo najvažnije čulne kanale, oči, i pokušavamo da ostala čula zaštitimo od svakog nadražaja ili svake prome-ne nadražaja koji na njih deluju. Zatim zaspimo, mada nam naša namera nikad u potpunosti ne polazi za rukom. Mi ni nadražaj e ne možemo u potpunosti odstraniti od čulnih organa niti pak potpuno ukinuti nadražljivost naših čulnih organa. Činjenica što nas jači nadražaji u svako doba mogu probuditi može nam dokazati „da je naša duša i za vreme spavanja ostala u trajnoj vezi sa svetom izvan našeg tela". Čulni nadražaji koji se u nama javljaju dok spavamo mogu vrlo lako postati izvori snova.

Takvih nadražaja ima čitav niz, počev od neiz-bežnih koje stanje spavanja sobom donosi ili ih samo s vremena na vreme mora dozvoliti, pa do slučajnog nadražaja buđenja koji je pogodan ili određen za to da spavanju načini kraj. Može da prodre u oči jača svetlost, da se čuje šum, ili da neka mirisna stvar nadraži sluzokožu nosa. Mi u snu možemo nevoljnim pokretom otkriti pojedine delove tela te ih tako izložiti osećanju rashlađivanja, ili da promenom položaja sami sebi stvorimo osećaje pritiska i dodira. Može da nas ubode mušica, ili je neka noćna nezgoda u stanju da napadne više čula odjednom. Pažljivi po-smatrači prikupili su čitav niz snova u kojima su se prilikom buđenja konstatovali nadražaji i jedan deo sadržine sna u toj meri poklapali da se nadražaj mogao prepoznati kao izvor sna.

Niz ovakvih snova koji se svode na objektivno — više ili manje slučajno — nadraži van je čula navodim ovde prema Jesenu, str. 527: Svaki nejasno zapaženi šum budi u snu odgovarajuće slike; grmljavina nas premešta u centar bitke, kukurikanje petla može se kod čoveka pretvoriti u krik straha, škripa vrata može da izazove snove o razbojničkim provalama.


Ako noću izgubimo pokrivač, onda ćemo možda sanjati kako idemo goli ili da smo pali u vodu. Ako u krevetu ležimo popreko, pa nam tako noge dođu preko ivice kreveta, možda ćemo sanjati da stojimo na ivici neke strašne provalije, ili da smo se survali sa neke strme visine. Ako nam glava slučajno dospe pod jastuk, onda nad nama visi velika stena koja će nas pokopati pod svojim teretom. Nagomilavan ja semena izazivaju požudne snove, lokalni bolovi predstavu o trpljenim zlostavljanjima, neprijateljskim napadima ili o telesnim povredama koje nam se nanose...

Majer (Meier, Versuch einer Erklarung des Nachtwandelns. Halle 1758, str. 33) jednom je sanjao da su ga napala neka lica koja su ga položila po dužini leđima na zemlju, a između palca drugog prsta do njega zabila u zemlju kolac. Dok je on to u snu doživljavao, probudio se i osetio da mu se između prstiju na nozi nalazi slamčica. Kako priča Henings (Hennings, Von den Traumen und Nacht-wandlern, Weimar 1784, str. 258), jednom drugom prilikom, kad je malo više pritegao košulju oko vrata, Majer je sanjao da ga vešaju. Hojbauer (Hoff-bauer) je u svojoj mladosti sanjao kako pada sa jednog visokog zida i prilikom buđenja primetio je da se krevet rastavio i da je on zaista p a o . . . Gregori (Gregorv) priča da je jednom pri odlasku na spavanje stavio na noge bocu sa toplom vodom a zatim u snu obavio putovanje na vrh Etne gde je osetio da je toplota tla gotovo nepodnošljiva. Neko drugi je imao na glavi melem za izazivanje plikova, pa je posle toga sanjao kako ga gomila Indijanaca skalpira; drugi opet, koji je spavao u vlažnoj košulji, mislio je da ga vuku kroz reku. Neki bolesnik, kad je u snu dobio napad podagre, mislio je da se nalazi u rukama inkvizicije i da podnosi patnje mučenja (Mekniš, Mac-nish)".

Argument koji se zasniva na sličnosti između na-dražaja i sadržine sna postaje snažniji ako nam pođe za rukom da u spavača planskim izazivanjem čulnih nadražaja izazovemo odgovarajuće snove. Kako


priča Mekniš, ovakve opite vršio je već Ziron de Bi-zareng (Giron de Buzareingues). „On je ostavio svoja kolena nepokrivena i sanjao je da noću putuju poštanskim kolima. Pri tom primećuje da će putnici svakako znati da se noću u kočijama kolena rashlade. Drugi put ostavio je zadnji deo glave nepokriven pa je sanjao da prisustvuje nekom verskom obredu na otvorenom prostoru. Na selu, naime, gde je živeo, bio je običaj da glava uvek bude pokrivena, izuzev kod ovakvih prilika kao što je baš sad pomenuta."

Mori pripoveda o novim posmatranjima snova koje je sam na sebi bio izazvao (Niz drugih pokušaja nije doveo ni do kakvog rezultata).

1) Golicaju ga na usnama i na vrhu nosa percem. — On sanja o strašnom mučenju; na lice mu stavljaju masku od smole, zatim je žderu sa lica tako da mu skidaju kožu.

2) Na jednoj pinceti oštre se makaze. — On čuje kako zvone zvona, zatim zvonjenje na uzbunu i odjednom se nalazi u junskim danima 1848. godine.

3) Daju mu da pomiriše kolonjsku vodu. — On se nalazi u Kairu u radnji Johana Marije Farine. Zatim dolaze lude pustolovine koje ne može da repro-dukuje.

4) Uštinu ga lagano za potiljak. — On sanja da mu stavljaju melem za izazivanje plikova, i misli na lekara koji ga je u detinjstvu lečio.

5) Njegovom licu prinose usijano gvožđe. On sanja o „ložačima"1 koji su se uvukli u kuću i ukućane naterali da im predaju novac tako što su im noge stavili u mangal. Onda se pojavljuje vojvotkinja od Abranta (Abrantes) čiji je on sekretar.

8) Na čelo mu sipaju kap vode. — On se nalazi u Italiji, jako se znoji i pije belo vino iz Orvijeta.

9) Nekoliko puta puštaju da svetlost svece pada na njega kroz crveni papir. — On sanja o vremenu,

1 „Ložači" — to su chauffeurs, razbojničke bande u Vandeji koje su se služile ovakvom vrstom mučenja.


o žegi i nalazi se ponovo u morskoj oluji koju je jednom preziveo na Kanalu Lamanšu.

Drugi pokušaji da se snovi izazovu eksperimentalnim putem dolaze od D'Erveja, Veiganta (D'Her-vey, Weygandt) i drugih.

Sa više strana primećena je „upadljiva spremnost sna, da iznenadne utiske iz čulnog sveta tako uplete u svoje tvorevine da oni u njima stvaraju već pripremljenu i uvedenu katastrofu". (Hildebrant). „U mlađim godinama", priča ovaj pisac, „da bih mogao ustati redovno u određeni jutarnji sat, služio sam se s vremena na vreme budilnikom koji je obično na-mešten na satu. Sigurno mi se stotine i stotine puta dešavalo da se ton ove sprave tako uklapao u tobožnji veoma dugotrajni i povezani san, kao da je čitav ovaj san podešen baš prema njemu i kao da u njemu nalazi svoju logički neophodnu poentu, svoj krajnji prirodni cilj."

Tri ovakva sna sa budilnikom navešću još u nekoj drugoj nameri.

Folkelt (Folkelt, str. 68) priča: „Jedan kompozitor je jednom sanjao da drži čas i da se baš sprema kako da svojim učenicima nešto objasni. Već je s tim završio i sad se obraća jednom dečaku sa pitanjem: Jesi li me razumeo? A ovaj viknu kao sumanut: Da, da. Ljut zbog toga, on ga prekori zbog te vike. Ali već i čitav razred počinje da viče: orja. Posle toga: Eurjo. I najzad: Feiierjo! I tada se probudi od stvarne vike „Feuerjo" (= vatra!) na ulici.

Garnije (Garnier, Traite des facultes de Fame, 1865) priča kod Rodenštoka (Rodenstock) da je Napo-leona I eksplozija jedne paklene mašine probudila iz sna koji je sanjao dok je spavao u kolima i u kome je ponovo preziveo prelaz preko reke Taljamenta (Tagliamento) i kanonadu Austrijanaca, dok se nije trgao iz sna vičući: „Mi smo minirani!".

Slavan je postao san koji je doživeo Mori (Le sommeil, str. 161). Mori je bio bolestan i ležao je u krevetu u svojoj sobi; pored njega je sedela njegova majka. Sanjao je o strahovladi za vreme revolucije, doživljavao strašne scene ubijanja i bio naposletku

I


i sam pozvat pred sud. Tamo je video Robespjera, Maraa, Fukje-Tenvila i sve ostale žalosne junake onog strašnog vremena, polagao im račun, bio posle svakojakih događaja koji se u njegovom sećanju nisu fiksirali osuđen, i posle toga u pratnji nepreglednog mnoštva ljudi odveden na gubilište. On se uspinje na odar i dželat ga privezuje za dasku; ona se prevrne; sečivo giljotine pade; i on oseti kako mu se glava odvaja od tela, probudi se u najstrašnijem strahu — i primeti da se ukras na krevetu srušio i, slično se-čivu giljotine, pogodio njegove vratne pršljenove.

Na ovaj san nadovezuje se interesantna diskusija koju su u časopisu La Revue philosophique započeli Le Loren (Le Lorraine) i Eger (Egger): da li i kako je to mogućno da snevač, u kratkom vremenskom razmaku koji prođe između trenutka kad se nadra-žaj buđenja oseti i samog buđenja, zbije naočigled tako bogatu količinu sadržine sna.

Primeri takve vrste pokazuju nam da su objektivni i čulni nadražaji za vreme spavanja najsigurnije utvrđeni izvor izvorima sna. Baš taj izvor jedini igra ulogu u znanju laika: Ako nekom obrazovanom čoveku, koji inače ne poznaje literaturu o snovima, postavimo pitanje kako snovi nastaju, on će nesumnjivo odgovoriti pozivajući se na neki njemu poznati slučaj u kome je san bio objašnjen pomoću objektivnog čulnog nadražaja prepoznatog posle buđenja. Naučno posmatranje može se zaustaviti na tome; ono uzima povod za dalja pitanja iz posmatranja da na-dražaj koji za vreme spavanja deluje na čula u snu ne nastupa u svom pravom obliku, nego da ga zame-njuje bilo koja druga predstava koja na bilo koji način stoji u vezi s njim. A odnos, koji povezuje nad-ražaj sna i rezultat sna, po recima Morijevim, predstavlja une affinite quelconque, mais qui n'est pas unique et exclusive (Analogies, str. 72)1. Da čujemo na primer tri Hildebrantova sna sa budilnikom; onda

1 Bilo kakav afinitet, ali koji nije jedinstven ni ekskluzivan.


ćemo morati sebi postaviti pitanje, zašto je isti na-dražaj izazvao tako različite, i zašto baš ove rezultate sna:

(Str.37) „Jednog prolećnog jutra idem dakle u šetnju i lutam preko zelenih polja sve do susednog sela; tamo vidim seljake u svečanim odelima, sa pe-smaricom pod rukom, kako u velikom broju odlaze u crkvu. U redu! Nedelja je i uskoro će početi rana služba božja. Reših da uzmem učešća u tom bogo-služenju, ali da se pre toga, pošto sam malo zagrejan, rashladim na groblju koje se nalazi oko crkve. I dok tu na groblju čitam razne nadgrobne natpise, čujem zvonara kako se penje na toranj, i u visini tornja spazim malo seosko zvono koje će dati znak za početak službe božje. Još prilično dugo ono je stajalo nepokretno, zatim poče da se klati — i odjednom njegovi udarci odjeknuše jasno i prodorno — tako jasno i prodorno da načiniše kraj mom spavanju. A glasovi zvona dolaze od budilnika."

„Druga kombinacija. Vedar je zimski dan; ulice su prekrivene dubokim snegom. Obećao sam da ću učestvovati u vožnji sankama, ali moram dugo da čekam dok stiže glas da se sanke nalaze pred kapijom. Sad dolaze pripreme za penjanje u sanke — name-šta se krzno, vadi jastuče za zagrevanje nogu •— i najzad ja sedim na svom mestu. Ali još se odugovlači s polaskom dok dizginima konjima nije dat znak da se krene. Sad konji povukoše; i snažno potreseni praporci počinju svoju dobro poznatu janičarsku muziku, i to takvom snagom da se paučina sna odjednom prekide. I opet samo oštri zvuk budilnika."

„Još treći primer! Vidim kako jedna kuvarica ide hodnikom prema trpezariji, sa nekoliko tuceta tanji-ra nagomilanih na rukama. Izgleda mi kao da se porculanska kula u njenim rukama nalazi u opasnosti da izgubi ravnotežu. „Pazi", opominjem je ja, „čitav te-, ret pašće na zemlju." Razume se da nije izostalo obavezno protivljenje: da se čovek na to već navikao itd., dok je ja još uvek zabrinutim pogledom pratim. I tačno, na samom pragu ona se spotiče — lomljivo

mm


posuđe pada i razbija se u paramparčad na podu. Ali — zvuk koji se neprestano nastavlja nije zapravo, kao što sam uskoro primetio, zveket razbijenog posuđa nego pravo pravcato zvonjenje; — a tim zvonjenjem, kao što čovek budeći se uviđa, budilnik je samo izvršio svoju dužnost."

Na pitanje, zašto duša u snu ne prepoznaje prirodu objektivnog čulnog nadražaja, odgovorio je Strimpel — a gotovo na isti način i Vunt (Wundt) — u tom smislu da se ona prema ovakvim nadražajima koji napadaju u snu nalazi pod uslovima stvaranja iluzije. Čulni utisak mi prepoznajemo, pravilno tumačimo, tj. stavljamo ga u grupu sećanja u koju on prema svima prethodnim iskustvima spada, ako je utisak jak, jasan, i dovoljno trajan i ako raspolažemo vremenom koje je za ovo razmišljanje potrebno. Ako ovi uslovi nisu ispunjeni, onda ne prepoznajemo objekt od kojeg utisak dolazi; na osnovu njega, mi, onda stvaramo iluziju. „Ako neko ide u šetnju otvorenim poljem i ako nejasno primeti neki udaljeni predmet, može se dogoditi da taj predmet najpre smatra konjem." Kad se bolje pogleda, može se nametnuti tumačenje da je to krava koja se odmara, i najzad se predstava sa sigurnošću može pretvoriti u predstavu jedne grupe ljudi koji sede. Isto tako neodređene prirode su i utisci koje duša prima u snu preko spoljnih nadražaja; ona na osnovu tih nadražaja stvara iluzije, tako što se utiskom izazove veći ili manji broj slika sećanja, pomoću kojih utisak do-bija svoju psihičku vrednost. Iz kojih od mnogobrojnih sećanja koja dolaze u obzir pripadajuće slike budu izazvane, i koji od mogućnih asocijacionih odnosa pri tom stupaju na snagu, to se i prema zaključcima Štrimpelovim ne može odrediti i prepušta se samovoljnoj odluci duševnog života.

Ovde se nalazimo pred izborom između dve alternative. Možemo se složiti da se zakonitost u stvaranju snova zaista ne može dalje pratiti i da se tako odreknemo pitanja — da li tumačenje iluzije stvo-

3 Frotfd, Odabrana dela, VI


rene čulnim utiskom možda ne podleže i nekim drugim uslovima. Ili, pak, možemo naslutiti da objektivno nadraživanje koje napada u snu igra samo neznatnu ulogu kao izvor sna, i da drugi momenti de-terminišu izbor slika sećanja koja treba da se izazovu. I zaista, ako eksperimentalnim putem ispitamo Morijeve izazvane snove, koje sam baš u toj nameri tako opširno naveo, nalazimo se u iskušenju da kažemo da izvršeni opit pokriva zapravo samo jedan elemenat sna prema njegovom poreklu, dok naprotiv preostala sadržina sna izgleda suviše samostalna, suviše u pojedinostima određena da bi se mogla objasniti zahtevom da se mora slagati sa elementom koji je eksperimentalno bio uveden. Staviše, čovek počinje da sumnja čak i u teoriju iluzije i u snagu objektivnog utiska da oblikuje san kad saznamo da je baš taj utisak u snu dozi veo na j neobični je i najudaljenije objašnjenje. Tako, na primer, B. M. Simon priča o nekom snu u kome je video džinovska lica kako sede za stolom i jasno čuo strašno kloparanje koje su izazivale njihove vilice prilikom žvakanja hrane. Kad se probudio, čuo je topot konja koji je galopirao ispred njegovog prozora. Ako je topot konjskih kopita ovde izazvao upravo predstave iz kruga sećanja na Guli-verova putovanja, na boravak kod džinova u Bro-bingnsgu i čednih konjskih bića1 — kao što bih ja želeo da objasnim bez ikakve pomoći od strane pisca — zar izbor iz toga za nadražaj tako neobičnog kruga sećanja ne bi osim toga morao biti olakšan i drugim motivima?2

1 U originalu autora Guliverovih avantura to su Houyhnhn-i (Prim. prev.) — Uostalom, tumačenje đato u tekstu koje ukazuje na jednu reminiscenciju iz Guliverovih putovanja predstavlja dobar primer za to kakvo jedno tumačenje ne treba da bude. Tumač sna ne srne da pusti na volju svojoj sopstvenoj duhovitosti i da pri tom zanemari da se osloni na asocijacije snevača.

2 Džinovska lica u snu dopuštaju pretpostavku da je u pitanju scena iz snevačevog detinjstva.

Nadraiaji sna i izvori sna 35

ad 2) Unutrašnje (subjektivno) čulno nadraživanje

Uprkos svim prigovorima moraćemo priznati da neosporno postoji uloga objektivnih čulnih nadražaja za vreme spavanja kao izazivača sna, i ako ovi nadražaj i prema svojoj prirodi i učestalosti možda izgledaju nedovoljni da bi objasnili sve snove, onda se skreće pažnja na to da se traže drugi izvori sna, koji deluju analogno. Nije mi poznato gde se najpre pojavila misao da se pored spoljnih čulnih nadražaja uzmu u obzir i unutrašnja (subjektivna) uzbuđenja u čulnim organima; ali je to činjenica da se ovo sa više ili manje isticanja dešava u svima novijim opisima etiologije snova. Vunt (str. 363) kaže: „Bitnu ulogu igraju dalje, kao što ja mislim, kod iluzija sna one subjektivne senzacije vida i sluha, koje su nam iz budnog stanja poznate kao svetlosni haos tamnog vidnog polja, kao zvonjenje i zujanje u ušima itd., među njima naročito subjektivna nadraženja mrež-njače. Tako se objašnjava značajna sklonost sna da u velikom broju dočarava pred oči slične predmete ili predmete koji se u potpunosti slažu. Pred sobom vidimo bezbrojne ptice, leptire, ribe, šarene perle, cveće i slično. Ovde je svetlosna prašina na tamnom vidnom polju poprimila fantastične oblike, a mnogobrojne svetle tačke, iz kojih se ona sastoji, ovaplo-ćene su od sna u isto tako mnogobrojnim pojedinim slikama koje se zbog pokretljivosti svetlosnog haosa vide kao predmeti koji se kreću. — U tome, svakako, ima korena i velika sklonost sna prema najraznovrsnijim životinjskim oblicima, čije se bogatstvo oblika lako pripija uz naročiti oblik subjektivnih svet-losnih slika."

Subjektivnim čulnim nadraživanjima kao izvoru snova očigledno pripada prvenstvo što ne zavise (kao subjektivna nadraživanja) od spoljašnjeg slučaja. Ona tako reći stoje na raspolaganju objašnjenju kad god su mu potrebna. Ali ona u poređenju sa objektivnim čulnim nadražajima zaostaju u tome što se njihova uloga kao izazivača sna teško, ili uopšte ne može potvrditi, kao što je to slučaj sa objektivnim nadra-

S I

3G Tumačenje snova, I

žajima posmatranjem i eksperimentom. Glavni dokaz za to da subjektivna čula na nadraživanja imaju snagu da izazivaju snove pružaju takozvane hipna-gogičke halucinacije koje je Johanes Miler (Muler) opisao kao „fantastična priviđenja". To su često veoma žive slike pune promena, koje se obično pojavljuju u periodu usnuća, kod mnogih ljudi sasvim redovno, i koje mogu neko vreme da se zadrže i posle otvaranja očiju. Mori, koji je ovim slikama u velikoj meri bio podložan, posvetio im je podrobno ocenji-vanje i tvrdio da postoji njihova veza, štaviše i identičnost sa slikama snova (kao što je, uostalom, tvrdio i Johanes Miler). Mori kaže da je za njihov postanak neophodno potrebna izvesna duševna pasivnost, popuštanje zategnute pažnje (str. 59. i sledeća). Ali, dovoljno je da čovek u ovakvu letargiju zapadne samo jednu sekundu da bi, ako je inače za to disponiran, video hipnagogičku halucinaciju, posle koje se možda ponovo budi, dok se igra nekoliko puta ponavlja i naposletku završava usnućem. Ako se čovek zatim, posle ne suviše dugog vremena, probudi, onda mu — prema tvrđenju Morija — često polazi za rukom da u snu dokaže postojanje istih slika koje su pred njim lebdele kao hipnagogičke halucinacije pre nego što je zaspao (strana 134). To se Moriju dogodilo jednom sa nizom grotesknih likova sa izobličenim izrazom lica i neobičnim frizurama koje su mu sa neve-rovatnom nametijivošću dosađivale u periodu uspav-ljivanja, i za koje se posle buđenja sećao da je o njima sanjao. Drugi put, kad je upravo patio od ose-ćaja gladi jer je sebi bio odredio suviše mršavu dijetu, video je hipnagogički jednu činiju i ruku naoružanu viljuškom koja je uhvatila nešto od jela u činiji. U snu se nalazio za bogato postavljenim stolom i čuo je zvuk koji gosti svojim viljuškama stvaraju. Drugi put, kad je zaspao sa nadraženim očima koje su ga pekle, imao je hipnagogičku halucinaciju mikroskopski sitnih znakova koje je uz veliki napor morao pojedinačno odgonetati: kad su ga posle jednoga sata probudili, sećao se sna u kome se pojavlji-


vala jedna otvorena knjiga, štampana veoma sitnim slovima, i on ju je sa naporom morao čitati.

Potpuno slično kao ove slike mogu hipnagoški nastupiti i slušne halucinacije reci, imena itd., pa se zatim u snu ponoviti, slično kao što uvertiru najavljuju lajtmotivi opere koja tom uvertirom počinje.

Istim putevima kao Joh. Miler i Mori kreće se jedan noviji posmatrač hipnagogičkih halucinacija, G. Trumbull Ladd. On je vežbom doterao dotle da se posle dva do pet minuta posle laganog usnuća mogao naglo trgnuti iza sna, ne otvarajući pri tom oči, te je tako imao priliku da senzacije mrežnjače koje su upravo nestajale upoređuje sa slikama sna koje su ostale žive u sećanju. On tvrdi da se uvek mogao razaznati tesan odnos između jednih i drugih tako što su svetleće tačke i linije idioretinalne svetlosti donele tako reći crtež konture, shemu za psihički zapažene likove u snu. Jednom snu, na primer, u kome je pred sobom jasno video štampane redove koje je čitao i proučavao, odgovarao je poredak svetlosnih ta-čaka na mrežnjači u paralelnim linijama. Da kažemo njegovim recima: Jasno odštampana stranica koju je u snu čitao razišla se u objekt koji je njegovom budnom opažanju izgledao kao komad stvarno štampanog lista što ga čovek sa suviše velikog rastojanja, da bi mogao nešto jasno da izdvoji, posmatra kroz rupicu napravljenu u komadiću hartije. Ladd misli, ne potcenjujući uostalom centralno učešće fenomena, da se jedva koji vizuelni san u nama odigrava a koji se ne bi oslanjao na materijal intraokularnog stanja na-draženosti mrežnjače. To naročito važi za snove ubrzo posle usnuća u mračnoj sobi, dok za snove u jutru (blizu buđenja) izvor nadražaja jeste objektivna svetlost koja u osvetljenoj sobi prodire u oči. I promenljivi karakter nadraženosti idioretinalne svetlosti, koji je sposoban da se beskrajno menja, tač-no odgovara nemirnom bekstvu slika koju nam naši snovi pružaju. Ako ovim Ladovim posmatranjima pri-pišemo neko značenje, nećemo moći potceniti izdašnost koju ovaj subjektivni izvor nadražaja ima za


san, budući da, kao što je poznato, priviđenja sačinjavaju najglavniji deo naših snova. Doprinos sa ostalih čulnih oblasti, osim za oblasti sluha, neznat-niji je i nekonstantan.

ad 3) Unutrašnji, organski telesni nadražaj

Ako smo na putu da izvore sna ne tražimo izvan organizma, nego baš u njemu, onda se moramo pod-setiti toga da gotovo svi naši unutrašnji organi, dok su nam zdravi, jedva daju znak o tome da postoje, u stanju nadraženosti, koju tako nazivamo, ili u bolestima, za nas postaju izvor uglavnom bolnih senzacija. Ove senzacije moraju se izjednačiti sa izazivačima bola i osećanja koji dolaze spol ja. Vrlo stara iskustva dala su npr. Strimpelu (str. 107) povoda da kaže: „Duša u snu dolazi do mnogo dublje i šire svesti osećanja telesnih zbivanja nego u budnom stanju; ona je primorana da prima izvesne nadražaj ne utiske i da dozvoli da oni na nju deluju; oni dolaze iz de-lova tela od promena u njima o kojima u budnom stanju nije ništa znala." Još je Aristotel rekao da je sasvim mogućno da čoveku bude u snu skrenuta pažnja na bolesna stanja u samom njihovom početku, pre nego što se u budnom stanju ma šta može pri-metiti (zbog efekta povećanja koja san utiscima daje); i pisci lekari koji su sigurno bili daleko od toga da veru ju u proročki dar sna nisu osporavali da san ovo značenje ima bar za predskazivanje bolesti (upor. M. Simon, str. 31, i mnoge druge pisce).1

1 Osim ove dijagnostičke primene snova (na primer u Hipokrata) moramo se setiti njihovog terapeutskog značenja u starom veku.

Kod Grka su postojala proročišta koja su proricala iz sna i njih su obično posećivali ljudi koji su tražili ozdravljenje. Bolesnik je odlazio u hram Apolona ili Eskulapa, gde se podvrgavao različitim ceremonijama; kupali su ga, trljali, okadili, i kad je na ovaj način, doveden do egzaltacije, stavili bi ga u hramu na kožu jednog ovna prinetog na žrtvu. On bi zaspao i sanjao o lekovima koji su mu pokazani u prirodnom obliku, ili u simbolima i slikama koje su mu sveštenici kasnije protumačili.

•

Na dražaji sna i izvori sna 39

Izgleda, da ni iz novijeg doba ne nedostaju potvrđeni primeri za ovakav dijagnostički rad sna. Tako, na primer, Tisije (Tissier), prema Artigu (Arti-gues, Essai sur la valeur semeiologique des reves), priča o istoriji jedne žene od četrdeset i tri godine koju su u na izgled savršenom zdravstvenom stanju nekoliko godina obuzimali snovi straha; prilikom le-karskog pregleda pokazao se početak jedne srčane afekcije od koje je uskoro umrla.

Izražene smetnje unutrašnjih organa očigledno kod čitavog niza lica deluju kao izazivači sna. Opšte se ukazuje na učestalost snova straha kod ljudi koji boluju od srca i pluća; štaviše, ovu stranu snova mnogi autori u toj meri stavljaju u prvi red da se ovde mogu zadovoljiti jednostavno samo ukazivanjem na literaturu (Radestock, Spitta, Maury, M. Simon Tis-siz). Tisije čak misli da oboleli organi sadržini sna daju određeni karakteristični pečat. Snovi srčanih bolesnika obično su veoma kratki i završavaju se buđenjem u strahu; gotovo uvek u njihovoj sadržini igra ulogu situacija smrti pod strašnim okolnostima. Bolesnici od pluća sanjaju o gušenju, gužvi, bežanju i u upadljivo velikom broju podležu poznatoj mori koju je, uostalom, Berner (Borner) mogao eksperimentalno izazvati ležeći na licu i pokrivajući otvore za disanje. Kod probavnih smetnji san sadrži predstave iz kruga uživanja hrane i gađenja. Naposletku, uticaj seksualnog nadražaj a na sadržinu snova dovoljno je pristupačan iskustvu svakog pojedinca i on čitavoj teoriji o izazivanju sna preko čulnog nadražaja daje najsnažniju podršku.

Ako obradimo literaturu o snu, postaje sasvim očevidno da je pojedine pisce (Mory, Vajgand) uticaj

Više u terapeutskim snovima Lemana (Lehmann, I 74), Bouche—Leclerq, Hermann, Gottesdienstliche Altertumer der Griechen § 41, Privataltertimer, § 38, 16. Betinger (Bottinger) u Šprengelovim (Sprengel) Beitrage zur Geschichte der Me-dizin II str. 163 ss., V. Lojd (W. Lloyd), Magnetism and Mesmerism in antiquity, London 1877, Delinger (Dollinger, Heidentum und Judentum=Neznaboštvo i jevrejstvo), str. 130.


njihovih sopstvenih bolesnih stanja na sadržinu njihovih snova doveo do toga da se bave problemi-* ma sna.

Mada su, kao što bismo mogli pomisliti, ove či^ njenice nesumnjivo utvrđene, ipak priraštaj izvora sna za proučavanje izvora snova nije tako velik. San je fenomen koji se javlja i u zdravih ljudi — možda u svih, možda i svake noći —, i oboljenje organa očigledno ne spada među njegove neophodne uslove. Ali za nas se ne radi o tome odakle neki naročiti snovi potiču, nego koji bi mogao biti nadražajni izvor za obične snove normalnih ljudi.

Međutim, sad je potrebno načiniti samo još jedan korak dalje da bismo naišli na izvor sna koji je bogatiji od svih ranijih i koji zapravo obećava da ni u jednom slučaju neće presušiti. Kad smo jednom utvrdili da unutrašnjost tela u bolesnom stanju postaje izvor nadražaja za snove, i ako priznamo da duša u stanju spavanja, okrenuta od spoljnjeg sveta, može veću pažnju da posveti unutrašnjosti tela, onda nije daleko od pretpostavke da organi uopšte ne moraju najpre da se razbole, pa da bi dali pristup duši u snu onim nadražajima koji na neki način postaju slike snova. Ono što u budnom stanju nejasno osećamo kao opšte osećanje samo prema njegovom kvalitetu, i čemu prema mišljenju lekara svi organski sistemi doprinose, to osećanje bi noću, kad počne snažno da deluje i kad radi sa svim svojim komponentama, dalo najsnažniji a ujedno i najobičniji izvor za izazivanje predstava u snu. Ostalo bi samo još da se ispita po kojim pravilima se organski nadražaji pretvaraju u predstave u snu.

Ovde smo dotakli one teorije o postanku snova kojoj svi pisci lekari daju prednost. Mrak, kojom je obavijeno jezgro našeg bića, to „moi splanchnique", kako ga Tisije naziva, i tama kojom je obavijen postanak sna suviše dobro odgovaraju jedno drugome da ih ne bismo doveli u međusobni odnos. Tok misli koji vegetativnu senzaciju organa čini stvaraocem sna ima, pored toga, za lekara i jednu drugu privlačnost pošto može da i etiološki poveže san i poreme-


ćenost uma koji u svojim pojavama pokazuju toliko slaganja jer se cenestičke promene (alternacije) i nadražaji zajedničkog osećanja i nadražaji koji dolaze iz unutrašnjih organa okrivljuju i zbog svog dalekosežnog značaja za postanak psihoza. Stoga nije nikakvo čudo što se teorija o telesnim nadražajima može svesti na više od jednog nezavršenog izvora.

Za niz pisaca bio je merodavan tok misli koji je godine 1851. razvio filozof Šoperihauer (Schopen-hauer). Slika sveta u nama nastaje tako što naš intelekt utiske koji ga pogađaju spolja preliva u forme vremena, prostora i kauzaliteta. Nadražaji iz unutrašnjosti organizma, od simpatičnog nervnog sistema, danju izražavaju najviše samo nesvestan uticaj na naše raspoloženje. Međutim, noću kad je zaglušno delovanje dnevnih utisaka prestalo, mogu da na sebe skrenu pažnju oni utisci što navaljuju iz unutrašnjosti — na sličan način kao što noću možemo čuti žu-borenje potoka koje nam je dnevna buka načinila nečujnim. A kako drukčije da intelekt reaguje na ove nadražaje osim ako izvrši svoju funkciju koja mu je svojstvena? On će, dakle, nadražaje pretvoriti u likove što ispunjavaju prostor i vreme i upravljaju se prema pravilima o kauzalitetu i tako nastaje san. Serner (Scherner), a posle njega i Folkelt, pokušali su zatim da prodru u tešnje odnose između telesnih nadražaja i snoviđenja; ali ocenu o tim pokušajima zadržavamo kasnije za odeljak o teorijama sna.

Psihijatar Kraus (Krauss) u jednom naročito kon-zekventno sprovedenom istraživanju izvodio je postanak sna kao i delirija i sumanutih ideja od istog elementa, organski uslovljene senzacije. Po njemu jedva da se može zamisliti jedno mesto organizma koje ne bi moglo postati polaznom tačkom jednog sna ili neke sumanute ideje. Organski uslovljena senzacija „može se odvojiti u dve vrste": 1) u red totalnih raspoloženja (zajedničkih osećanja), 2) na specifične senzacije imanentne glavnim sistemima vegetativnog organizma, od kojih smo razlikovali pet grupa: a) senzacije mišića, b) disajne pneumatske, c) gastritičke,


d) seksualne i e) periferne senzacije (str. 33 drugog odeljka).

Tok postojanja slika snova na osnovu telesnih nadražaja Kraus zamišlja ovako: Probuđena senzacija na osnovu bilo kog zakona o asocijaciji izaziva predstavu srodnu tom osećanju i povezuje se s njom u organsku tvorevinu, prema kojoj se, međutim, svest drugojačije odnosi nego normalno. Jer svest osećanju samome ne poklanja nikakvu pažnju, nego je u potpunosti posvećuje pratećim predstavama, što je ujedno i razlog zbog kojeg je ovo stanje stvar koja je tako dugo mogla ostati nepoznata (str. 11. i si.) Kraus za ovaj postupak nalazi takođe naročit izraz: transup-stancijacija senzacija u slike snova (str. 24).

Uticaj organskih telesnih nadražaja na formiranje sna prihvaćen je danas gotovo opšte, a na pitanje zakonitosti odnosa između njih odgovara se veoma različito, često nejasnim objašnjenjima. Na polju teorije o telesnim nadražajima pojavljuje se dakle naročiti zadatak tumačenja snova da se sadr-žina sna svede na organske nadražaje koji ga izazivaju, i ako ne prihvatimo pravila tumačenja koja je pronašao Šerner, naći ćemo se često pred neprijatnom činjenicom da se organski nadražajni izvor upravo ničim drugim ne odaje nego sadržinom sna.

Ali postoji prilična saglasnost u tumačenju raznih oblika snova obeleženim tako kao „tipičnim" pošto se oni kod mnogih lica javljaju sa potpuno istom sadržinom. To su oni poznati snovi o padanju sa visine, o ispadanju zuba, o letenju i o neprilici da je čovek nag ili nedovoljno obučen. Ovaj poslednji san trebalo bi da potiče prosto kod konstatacije načinje-1

ne u snu da smo odbacili prekrivač, pa sad ležimo raz-golićeni. San o ispadanju zuba svodi se na „nadražaj zuba", ali se time ne mora misliti na neko bolesno razdraženo stanje zuba. San o letenju je, prema Strimpelu, adekvatna slika koju duša upotrebljava, čime objašnjava količinu draži koju stvara dizanje i spuštanje plućnih krila, ako je ujedno i kožna senzacija u toraksu već spala na stanje nesvesnosti. Ovom poslednjom okolnošću dato je osećanje vezano za oblik

Nadražafi sna i izvori sna 43

predstave o lebdenju. Padanje sa visine trebalo bi da nalazi povod u tome što, kad nastupi besvesno stanje osećanja pritiska na kožu, ili kad se jedna ruka spusti niz telo, ili se savijeno koleno odjednom ispruži, osećaj pritiska kože ponovo postaje svestan, a pre-laz na svesno stanje psihički se predstavlja snom o padanju (Strimpel, str. 118).

Slabost ovih prihvatljivih pokušaja objašnjenja očigledno leži u tome što mogu postaviti hipoteze da se ova ili ona grupa organskih senzacija bez daljeg može odstraniti iz duševne percepcije, ili ući u nju, sve dok se ne uspostavi konstelacija povoljna za objašnjenje sna. Uostalom, kasnije ću imati prilike da se ponovo vratim na tipične snove i na njihov postanak.

M. Simon je pokušao da iz upoređivanja jednog niza sličnih snova izvede nekoliko pravila o uticaj u organskih nadražaja na određivanje njihovih rezultata u snu. On kaže (str. 34): Ako se u toku spavanja bilo koji aparat organa koji normalno ima udela u izražavanju jednog afekta, bilo kojim drugim povodom nalazi u stanju nadraženosti u kojem inače taj afekat stvara, onda će san koji pri tom nastane sadržati predstave prilagođene afektu.

Jedno drugo pravilo glasi (str. 35): Ako se za vreme spavanja aparat organa nalazi u stanju delat-nosti, uzbuđenja ili smetnje, onda će san stvarati predstave koje se odnose na vršenje organskih funkcija koje taj aparat obavlja.

Morli Vold (Mourlv Vold) preduzeo je zadatak da za jednu pojedinačnu oblast eksperimentalno dokaže uticaj na stvaranje sna koji teorija o telesnim nadražajima iznosi. On je činio opite da izmeni položaj udova čoveka dok je spavao, i upoređivao je rezultate sna sa svojim izmenama. Kao rezultat iznosi sledeće postavke.

1) Položaj jednog uda u snu odgovara otprilike njegovom položaju u stvarnosti, tj. čovek sanja o statičkom stanju uda koji odgovara realnom stanju.

2) Ako čovek sanja o pokretu jednog uda, onda je taj pokret uvek takav da jedan položaj prilikom tog pomeranja uda uvek odgovara stvarnom pokretu.


3) Položaj sopstvenog uda u snu možemo podmetnuti i nekom stranom licu.

4) Može se, takođe, sanjati da je odnosni pokret bio ometen.

5) U odgovarajućem položaju, ud se u snu može pojaviti kao životinja ili čudovište, pri čemu se stvara izvesna analogija između jednog i drugog.

6) Položaj uda može u snu izazvati misli koje imaju bilo kakav odnos prema njemu; tako, na pri-mer, ako se bavimo prstima, mi sanjamo o brojevima.

Na osnovu ovih rezultata, zaključio bih da i teorija o telesnim nadražajima ne može sasvim izbrisati prividnu slobodu u određivanju slika snova koje treba izazvati.1

ad 4) Psihički izvori nadraženja

Raspravljajući o odnosima sna prema budnom životu i o poreklu materijala snova, saznali smo da je shvatanje najstarijih kao i najnovijih istraživača snova da ljudi sanjaju o onome šta preko dana rade i o onome što ih u budnom stanju interesuje. Ovo interesovanje koje se iz budnog života prenosi i nastavlja u snu ne bi predstavljalo samo psihičku vezu koju san povezuje sa životom, nego pruža i jedan izvor za snove, koji ne treba potcenjivati i koji bi pored onog što je za vreme spavanja postalo interesantno — to su nadražaji koji deluju za vreme spavanja — bio dovoljan da objasni poreklo svih slika sna. Ali mi smo čuli i prigovor upućen tvrđenju da, naime, san čoveka kad spava odvraća od dnevnog inte-resovanja i da mi, većinom, tek onda sanjamo o stvarima koje su nas se danju najjače dojmile pošto su za budan život već izgubile čar aktuelnosti. I tako pri analizi sna na svakom koraku stičemo utisak da nije dozvoljeno postavljati opšta pravila, a da recima

1 Detaljnije o zapisima snova ovog naučnika, koji su otada objavljeni u dve sveske, videti docnije.


kao „često", „po pravilu", „većinom" ne predvidimo ograničenja i da se ne pripremimo da priznamo i važnost izuzetaka.

Ako je budno interesovanje pored unutrašnjih i spoljašnjih nadražaja za vreme spavanja bilo dovoljno za pokrivanje etiologije snova, morali bismo biti u stanju da položimo i zadovoljavajući račun o poreklu svih elemenata jednoga sna; zagonetka izvora snova bila bi rešena i preostao bi samo još zadatak da se ograniči udeo psihičkih i somatičkih nadražaja u pojedinim snovima. U stvari, ovo potpuno razre-šenje jednoga sna nije ni u jednom slučaju uspelo, i svakome koji je to pokušavao da uradi preostali su — i to u najviše slučajeva u vrlo velikoj meri — sastojci sna o čijem poreklu nije mogao ništa da kaže. Dnevno interesovanje kao psihički izvor sna očigledno nije tako dalekosežno kao što bismo mogli očekivati prema verodostojnim tvrđenjima da, naime, svako svoj dnevni posao nastavlja u snu.

Drugi psihički izvori sna nisu nam poznati. Sva objašnjenja snova zastupljena u literaturi — sa izuzetkom možda Semerovih objašnjenja koje ćemo kasnije pomenuti — ostavljaju veliku prazninu onde gde se radi o izvođenju slika predstava koje su za san najkarakterističniji materijal. U toj neprilici većina pisaca pokazala je sklonost da, što je više mogućno, umanji psihički udeo u izazivanju snova kome je tako teško doskočiti. Oni, doduše, kao glavnu po-delu razlikuju nervnonadražajni i asocijativni san, od kojih ovaj poslednji svoj izvor nalazi isključivo u reprodukciji (Vunt, str. 365), ali se ne mogu osloboditi sumnje „da li se oni javljaju bez telesnog nadražaja koji daje podstrek" (Folkelt, str. 127). I karakteristika čistog asocijacionog sna je zatajila: ,,U pravim asocijacionim snovima više ne može biti ni govora o jednom takvom čvrstom jezgru. Ovde slobodna grupacija prodire u samo središte sna. Život u predstavama, koji su pamet i razum već ionako ostavili, ovde više ne odražavaju ni značajnija te-lesna i duševna nadraženja, i ostavljaju ga tako njegovim sopstvenim kalejdoskopskim pomeranjima i


pokretima, njegovoj sopstvenoj labavoj zbrci (Folkelt, str. 118). Vunt, zatim, pokušava da umanji psihički faktor u izazivanju snova, navodeći „da se fantazme sna svakako pogrešno smatraju čistim halucinacijama. Verovatno, većinu predstava o snu predstavljaju, u stvari, iluzije tako što polaze od lakih čulnih utisaka koji se za vreme spavanja nikad ne gase" (str. 359). Vajgant je usvojio ovo gledište i uopštio ga. On za sve predstave u snu tvrdi da ,,su čulni nadražaji njihov najbliži uzrok, a tek na to se nastavljaju reproduktivne asocijacije" (str. 17). Još dalje u potiskivanju psihičkih nadražajnih izvora ide Tisije (str. 183): „Les reves d'origine absolument psychique n'existent pas", i na nekom drugom mestu (str. 6): „Les pensees de nos reves nous viennent du de-hors .. ."!

Oni naučnici koji, kao uticajni filozof Vunt, zauzimaju neki srednji stav, ne propuštaju priliku a da ne napomenu da u većini snova sarađuju somatički nadražaji i nepoznati psihički podstrekači sna, poznati kao dnevno interesovanje.

Kasnije ćemo saznati da se zagonetka stvaranja sna može resiti otkrivanjem nekog nenaslućenog psihičkog nadražajnog izvora. Mi se, zasad, nećemo čuditi precenjivanju nadražaja za stvaranje sna koji ne dolaze iz duševnog života. Ne samo što se ovi sami lako mogu naći, pa čak i eksperimentima potvrditi, somatsko shvatanje o postanku sna potpuno odgovara mišljenju koje danas preovlađuje u psihijatriji. Vlada mozga nad organizmom ističe se, doduše, veoma energično, ali sve što bi moglo dokazati nezavisnost duševnog života od organskih promena koje se mogu dokazati, ili što bi moglo dokazati neku spontanost u njegovom izražavanju, danas psihijatra tako plaši kao da bi priznanje da ono postoji moralo ponovo doneti vremena prirodne filozofije i metafizičkog duševnog bića. Nepoverenje psihijatrovo stavilo

1 Snovi apsolutno psihičkog porekla ne postoje ... Misli naših snova dolaze nam spol ja...

Zašto se san zaboravlja posle buđenja 47

je psihu tako reći pod starateljstvo i sada traži da nijedan od njenih pokreta ne oda njenu sopstvenu. sposobnost. Ali ovakvo postupanje svedoči samo o neznatnom poverenju u održivost kauzalne povezanosti koja se nalazi između telesnog i duševnog. Čak i onde gde se prilikom istraživanja jedno dublje psihičko poniranje može prepoznati kao primarni povod za jedan fenomen znaće da nađe nastavak puta do organskog obrazloženja psihičkog. A onde gde bi psihičko za naše dosadašnje znanje moralo označavati poslednju stanicu zbog toga ne mora da se poriče njegovo postojanje.

D

ZAŠTO SE SAN ZABORAVLJA POSLE BUĐENJA?

Ušlo je u poslovicu da se san ujutru „raziđe". Covek je, naravno, sposoban da se sna seća. Jer za san mi znamo samo po sećanju na njega posle buđenja; ali vrlo često verujemo da ga se samo nepotpuno sećamo, dok je u noći postojalo više od njega; mi možemo posmatrati kako se u toku dana do neznatnih fragmenata gubi sećanje koje je ujutru bilo još sveže; često znamo da smo sanjali, ali ne znamo šta smo sanjali, i tako smo se u toj meri navikli na iskustvo da je san podložan zaboravu da ne odbacujemo kao apsurdnu mogućnost da je i onaj čovek mogao sanjati noću koji ujutru ne zna ništa ni o sadržim sna niti o činjenici da je sanjao. S druge strane, događa se da snovi pokazuju izvanrednu postojanost u sećanju. Kod svojih pacijenata ja sam analizirao snove koji su se kod njih odigrali pre dvadeset i pet i više godina, i mogu da se setim svoga sopstve-nog sna koji je od ovoga današnjeg dana odvojen najmanje trideset i sedam godina, pa ipak nije izgubio


ništa od svoje svežine pamćenja. Sve to je veoma značajno i na prvi pogled neshvatljivo.

O zaboravljanju snova najopširnije raspravlja Strimpel. Ovo zaboravljanje očigledno je jedan kompleksni fenomen, jer ga Strimpel ne svodi samo na jedan razlog, nego na čitav niz razloga.

Pre svega, pri zaboravu snova deluju svi oni razlozi koji u budnom životu izazivaju zaboravljanje. Kad smo budni, mi obično čitav niz osećaja i zapažanja brzo zaboravljamo zato što su bili suviše slabi, jer je duševno uzbuđenje vezano za njih bilo suviše slabo. Isto tako je slučaj i s obzirom na mnoge snove; oni se zaboravljaju zato što su bili suviše slabi, dok se snažnijih slika iz njihove blizine sećamo. Uostalom, momenat intenziteta, sam za sebe, sigurno nije dovoljno odlučujući zato da se slike iz sna sačuvaju; Strimpel, kao i ostali autori (Calkins), priznaju da se često brzo zaboravljaju slike sna za koje se zna da su bile vrlo žive, dok se među onima sačuvanim u sećanju nalaze mnogobrojne, čulno slabe slike. Dalje se u budnom stanju obično lako zaboravlja ono što se samo jednom dogodilo, i bolje pamti ono što se više puta moglo zapaziti. A slike sna većinom su jednokratni doživljaji;1 ova osobenost doprineće podjednako zaboravljanju svih snova. Mnogo značajniji je, zatim, treći razlog zaboravljanja. Da bi osećaji, predstave, misli itd. stekle izvesnu veličinu sećanja, potrebno je da ne ostanu pojedinačne, nego da se na odgovarajući način povezuju i udružuju. Ako jedan kratak stih razrešimo u reci od kojih je on sastavljen, biće vrlo teško da ga zapamtimo. „Lepo poredana i u saglasnosti sa činjenicama poredana reč pomaže drugoj reci i celina se onda lako zadržava po punom smislu i dugo u sećanju. Besmislicu, uglavnom, isto tako teško zadržavamo i isto tako retko kao i ono što je pobrkano i bez reda." U najviše slučajeva snovima nedostaju razumljivost i red. Kompozicije snova, same po sebi, nemaju mogućnosti sopstvenog se-

1 Snovi koji se periodički vraćaju često su primećeni. Uporedi zbirku Sabanea (Chabaneix).


ćanja i one se zaboravljaju, pošto se najčešće već u sledećim trenucima raspadaju. — Sa ovim izlaganjima svakako se ne slaže u potpunosti ono što želi da napomene Radestok (str. 168): da baš najneobičnije snove najbolje pamtimo.

Drugi momenti koji se izvode iz odnosa između sna i budnog stanja Štrimpelu izgledaju kao još efikasniji za zaboravljanje sna. Sposobnost da snovi budu zaboravljeni predstavlja za budnu svest, očigledno, samo antitezu ranije spomenutoj činjenici da snovi (gotovo) nikad iz budnog života ne primaju sređene uspomene nego iz njega preuzimaju samo pojedinosti koje otimaju iz njegovih psihičkih veza, a kojih se u budnom stanju sećaju.

Kompozicija sna, prema tome, nema mesta u društvu psihičkih nizova kojima je duša ispunjena. Nedostaje joj svaka pomoć za sećanja. „Na ovaj način tvorevina sna se tako reći odvaja od dna našeg duševnog života i lebdi u psihičkom prostoru kao oblak na nebu koji prvi dašak vetra ubrzo oduva" (str. 87). U istom pravcu deluje i okolnost što se buđenjem svet čula počinje probijati odmah napred i odjednom obuzima pažnju takvom snagom da joj se samo vrlo mali broj slika može odupreti. I ovi se snovi sklanjaju pred utiscima novog jutra kao što se uklanja sjaj zvezda ispred svetlosti sunca.

Na poslednjem mestu treba da se kao stvari koja doprinosi zaboravljanju snova setimo i činjenice što većina ljudi svojim snovima uopšte poklanjaju malo interesovanja. Ko se, na primer, kao naučnik izvesno vreme interesuje za san, za to vreme sanjaće više nego obično, a svakako će to značiti da će se svojih snova lakše i češće setiti.

Još dva razloga zaboravljanja snova koje Bona-teli (Bonatelli), što je navedeno kod Beninija, dodaje Strimpelovim razlozima svakako su već i u ovim sadržani, naime: 1) da je promena u cenesteziji između spavanja i budnosti nepovoljna za njihovu naizme-ničnu reprodukciju; 2) da drukčiji raspored materijala predstava u snu tako reći san čini neprevodlji-vim za budnu svest.

4 Frođd, Odabrana dela, VI


Posle svih ovih razloga za zaboravljanje postaje, kao što Strimpel sam ističe, tek veoma neobično što se ipak toliko stvari iz sna zadržava u sećanju. Neprestana nastojanja naučnika da sećanje na snove obuhvate nekim pravilima slična su priznanju da je i ovde nešto ostalo zagonetno i nerešeno. U poslednje vreme neke pojedine osobenosti sećanja na san s pravom su bile istaknute, na primer da se nekog sna koji smo ujutru smatrali zaboravljenim, u toku dana ponovo setimo povodom nekog zapažanja koje slučajno dodiruje — iako zaboravljenu sadržinu toga sna (Radeštok, Tisije). Ali celokupno sećanje sna podleže jednom prigovoru koji je pogodan da ga kritičkim očima veoma izdašno umanji. Covek može sumnjati da li naše sećanje koje tako mnogo od sna izostavlja možda ne falsifikuje i ono što je sačuvalo.

Ovakve sumnje u egzaktnost reprodukcije sna iznosi i Strimpel: „Onda se baš lako događa da budna svest ponešto nehotice unese u sećanje jednog sna, čovek uobražava da je svašta sanjao što obavljeni san nije ni sadržavao."

Naročito odlučan u svojoj izjavi je Jesen (str. 547): „Osim toga prilikom ispitivanja i tumačenja povezanih i logičkih snova treba, kako izgleda, dobro uzeti u obzir i okolnost kojoj je dosad poklanjano malo pažnje, da pri tom gotovo uvek malo zapinje sa istinom, jer mi, dozivajući preživeli san u svoje pamćenje, a da to ne primećujemo niti da želimo, sami ispunjavamo i dopunjujemo praznine u slikama snova. Retko kad, ili možda nikad, jedan povezan san nije bio tako povezan kao što nam se u našem sećanju javlja. I najiskrenijem čoveku jedva da je mogućno da ispriča jedan doživljen neobičan san, bez ikakvog dodatka i bez ikakvog doterivanja: težnja čovekovog duha da sve vidi povezano tako je velika da on prilikom sećanja na donekle nepovezani san, i protiv svoje volje, dopuni nedostatke povezanosti."

Gotovo kao prevod ovih Jesenovih reci zvuče napomene V. Egera (Egger) koje ih je sigurno samostal-


no koncipirao: „ . . . l'observation des reves a ses diffi-cultes speciales et le seul moyen d'eviter toute erreur en pareille matiere est de confter au papier sans le moindre retard ce que l'on vient d'čprouver et de re-marquer; sinon, l'oubli vient vite ou total ou partiel; l'oubli total est sans gravite; mais l'oubli partiel est perfide; car si l'on se met ensuite a raconter ce que l'on n'a pas oublić, on est expose a completer par imagination les fragments incoherents et disjoints journi par la mćmoire ...; on devient artiste a son insu, et le rćcit pćriodiquement repete s'impose a la creance de son auteur, qui, de bonne foi, le presente comme un fait authentique, dument itabli selon les bonnes mćthodcs .. ."'

Potpuno slično misli i Spita (Spitta, str. 338) koji izgleda da pretpostavlja da mi tek pri pokušaju da san reprodukujemo unosimo red u međusobno nepovezano asocirane elemente sna — „iz onog što je jedno do drugoga načinimo nešto što je jedno iza drugoga, što je jedno od drugog razdvojeno, dakle da pridodajemo proces logičke povezanosti koji u snu nedostaje.

Pošto, dakle, za vernost našeg sećanja ne pose-dujemo neku drugu kontrolu kao objektivnu kontrolu, a ova je nemoguća kod sna koji je naš sopstveni doživljaj, i za koji nam je jedino sećanje na njega poznato kao njegov izvor, koja vrednost onda još preostaje za naše sećanje sna?

1 Posmatranje snova ima svoje teškoće i jedino sredstvo da se u ovakvoj stvari izbegne svaka greška jeste da bez najmanjeg oklevanja poverimo hartiji sve Sto smo iskusili i primetili; inače zaborav postaje brz, ili totalan ili parcijalan; totalni zaborav je bez teških posledica, ali je parcijalni zaborav perfidan, jer kad čovek kasnije počne da priča ono što nije zaboravio nađe se u situaciji da izmišljanjem dopunjava nepovezane i razbacane odlomke koje mu pamćenje pruža ...; čovek i bez svoga znanja postane umetnik i periodički obnovljena priča nameće se njenom tvorcu da u nju poveruje, koji je u iskrenoj nameri prikazuje kao autentičnu činjenicu, propisno utvrđenu prema dobrim metodima...

4*


E

PSIHOLOŠKE OSOBENOSTI SNA

U naučnom posmatranju sna mi polazimo od pretpostavke da je san rezultat naše sopstvene duševne delatnosti; pa ipak nam gotov san izgleda kao nešto strano tako da nas nešto tako neznatno goni na priznavanje njegovog stvaralaštva, da isto tako lako kažemo: „Prisnilo mi se", kao i „Sanjao sam". Odakle dolazi to osećanje da su snovi strani našem duhu? Na osnovu naših raspravljanja o izvorima sna trebalo bi misliti da ona nisu uslovljena materijalom koji dospeva u sadržinu sna; taj materijal najvećim delom zajednički je i u snevanju kao i u budnom stanju. Možemo se pitati nisu li promene u psihičkim zbivanjima u snu ono što taj utisak izaziva, i možemo pokušati da damo psihološku karakteristiku sna.

Bitnu razliku između sna i budnosti niko nije jače istakao i upotrebio za dalekosežnije zaključke od G. T. Fehnera (G. Th. Fechner) u nekim napome-menama u svom delu Elementi psihojizike (Elemente der Psychophysik, str. 520, II deo). On misli da „ni jednostavno potiskivanje svesnog duševnog života ispod glavnog praga", niti pak oduzimanje pažnje od uticaja spoljnog sveta nisu dovoljni da bi objasnili osobenosti snevanja u odnosu prema životu u budnom stanju. On, štaviše, naslućuje da je i pozornica snova druga nego što je pozornica budnog života u predstavama.

„Kad bi pozornica psihofizičke aktivnosti bila ista za vreme spavanja i za vreme budnosti, onda bi po mom mišljenju san mogao biti samo nastavak budnog predstavnog života na nižem stepenu intenzivnosti, i morao bi osim toga biti od iste materije i forme. Ali stvari stoje sasvim drukčije."

Sigurno nije postalo jasno šta Fehner misli sa jednim ovakvim preseljenjem duševne aktivnosti; niti mi je poznato da je iko drugi nastavio tim putem čiji je trag onom napomenom pokazao. Svakako ćemo morati isključiti anatomsko objašnjenje u smislu fi-

Psihološke osobenosti sna 53

ziološke moždane lokalizacije ili čak u odnosu na histološku slojevitost moždane kore. Ali će se ova misao možda jednom pokazati kao oštroumna i plodna ako je dovedemo u vezu sa duševnim aparatom koji je sagrađen od mnogih instancija uključenih jedna za drugom.

Drugi pisci su se zadovoljili time što su istakli jednu ili drugu od opipljivih psiholoških osobenosti snevanja i načinili je eventualno polaznom tačkom za dalekosežnije pokušaje razjašnjenja.

S pravom je primećeno da se jedna od glavnih osobenosti snevanja pojavljuje već u toku samog procesa uspavljivanja i da je treba označiti kao fenomen koji otpočinje spavanje. Prema Slajermaheru (Schleiermacher, str. 351), karakteristični znak budnoga stanja jeste taj da se misaona aktivnost obavlja u pojmovima a ne u slikama. A san uglavnom misli u slikama i može se smatrati da se približavanjem snu u istoj meri u kojoj hotimične aktivnosti pokazuju kao otežane javljaju i nehotične predstave koje sve spadaju u klasu slika. Nesposobnost za takav rad na stvaranju predstava koji osećamo kao na-merno hotimičan i pojavljivanje slika koje je redovno povezano sa ovom rasejanošću — to su dve karakteristike koje ostaju u snu i koje mi prilikom psihološke analize sna moramo priznati kao bitne karakteristike snevanja. Za te slike — hipnagoške halucinacije — saznali smo da su samo po sadržini identične sa slikama u snu.1

San dakle pretežno misli u vizuelnim slikama, ali ipak ne isključivo u njima. On radi takođe sa slu-šnim slikama i u manjoj meri takođe sa utiscima koje daju ostala čula. Mnoge stvari se i u snu samo jednostavno javljaju kao misli ili predstave (verovatno zastupljene takođe ostacima predstava izraženim re-

1 H. Zilberer (Silberer) je na lepim primerima pokazao kako se čak i apstraktne misli u stanju pospanosti pretvaraju u zorno-plastične slike koje žele isto da izraze (Jahrbuch Blojler-Frojda, sveska I, 1909). Ja ću se na ove nalaze vratiti u vezi s nečim drugim.


cima), sasvim kao i inače u budnom stanju. Ali su karakteristični za san ipak samo oni elementi sadrži-ne koji se ponašaju kao slike, tj. koji su sličniji percepcijama nego li predstavama sećanja. Prelaženjem preko svih diskusija, dobro poznatih psihijatru, o suštini halucinacija možemo zajedno sa svim piscima koji te stvari poznaju izjaviti da san halucinira, da misli zamenjuje halucinacijama. U tom pogledu ne postoji nikakva razlika između vizuelnih i akustičnih predstava; primećeno je da se sećanje na jedan niz tonova sa kojim čovek zaspi poniranjem u san pretvara u halucinacije iste melodije; a kad se čovek osvesti, a to može više puta alternirati sa procesom usnuća halucinacija, ponovo načini mesta laganijoj i kvalitativno drukčije oblikovanoj predstavi iz sećanja.

Promena predstave u halucinaciju ne predstavlja jedino odstupanje sna od neke njemu odgovarajuće misli u budnom stanju. Iz ovih slika san stvara jednu situaciju, on predstavlja nešto što se stvarno zbiva, on dramatizuje neku ideju, kao što to kaže Spits (str. 145). Ali značajnost ove strane snoviđenja postaje potpuna tek ako tome dodamo da pri sanjanju — po pravilu, a izuzeci traže posebno objašnjenje, — mislimo da ne razmišljamo nego da doživljavamo, dakle primamo halucinacije potpuno im veru-jući. Kritika, naime, da ništa nismo doživeli nego da smo samo na neki neobičan način mislili — sanjali — javlja se tek sa buđenjem. Ova karakteristika odvaja pravi san za vreme spavanja od sanjarenja danju koja se nikad ne zamenjuju sa realnošću.

Burdah je ove dosad posmatrane karakterističnosti sna obuhvatio sledećim rečenicama (str. 476): ,,U bitne oznake sna spada: a) to što subjektivna aktivnost naše duše izgleda kao objektivna, tako što sposobnost percepcije proizvode fantazije shvata kao da su to čulne impresije... b) san je ukidanje samo-voljnosti. Prema tome, da bi čovek zaspao, potrebna je izvesna pasivnost... Slike u snu uslovljene su popuštanjem samovoljnosti."

Sad je u pitanju pokušaj da se objasni pouzdanost duše prema halucinacijama u snu koje se mogu


javiti tek posle predstava izvesne svojevoljne aktivnosti. Strimpel iznosi da se duša pri tom ponaša korektno i u saglasnosti s njenim mehanizmom. Elementi sna nipošto nisu samo predstave, nego istinski i stvarni doživljaji duše, onako kako se oni javljaju u budnom stanju posredovanjem čula (str. 34). Duša u budnom stanju stvara predstave i misli u recima i govoru; a u snu stvara predstave i misli u stvarnim senzornim slikama (str. 35). Osim toga se u snu pored toga pojavljuje i prostorna svest tako što se, kao u budnom stanju, osećanja i slike pomeraju u neki spoljni prostor (str. 36). Moramo dakle priznati da se duša u snu prema svojim slikama i percepcijama nalazi u istom položaju kao i u budnom stanju (str. 43). Ako pri tom i pored toga zaluta (pogreši), to dolazi odatle što joj u stanju spavanja nedostaje kriterij um koji jedini može razlikovati između čulnih percepcija koja dolaze spol ja ili iznutra. Ona svoje slike ne može izložiti probama koje jedine mogu dokazati njihovu objektivnu realnost. Ona osim toga zanemaruje razliku između hotimično izmenljivih slika i onih gde ova samovolja otpada. Ona greši zato što zakon kauzaliteta ne može primeniti na sadržinu svoga sna (str. 58). Ukratko rečeno, njeno izdvajanje od spolj-njeg sveta sadržava i razlog za njeno verovanje u subjektivni svet snova.

Posle psiholoških razvijanja koja se delimično razlikuju od ovih, Delbef dolazi do istog zaključka. Mi slikama u snu poklanjamo veru da su realne pošto u snu nemamo nikakvih drugih utisaka za upo-ređenje, jer smo od spoljnjeg sveta odvojeni. Ali mi u istinu naših halucinacija ne verujemo možda zbog toga što u spavanju nemamo mogućnosti da izvršimo probe. San nas može svima ovim probama zavaravati, može nam eventualno pokazati da smo ružu koju smo videli i dodirnuli, pa ipak mi pri tom samo sanjamo. Prema Delbefu ne postoji nikakav verodosto-jan kriterij um za to da li je nešto san ili budna stvarnost, osim — a to samo praktički uopšteno — činjenice buđenja. Sve ono što je doživljeno između uspav-ljivanja i buđenja ja proglašavam obmanom ako pri-


likom buđenja konstatujem da na svom krevetu ležim go (str. 84). Za vreme sna slike sna sam smatrao istinitim zbog navike mišljenja (koja se ne može uspavati) da pretpostavim postojanje jednog spoljnjeg sveta, kome suprotstavljam svoje Ja.1

Ako na ovaj način okretanje sa spoljnjeg sveta postaje određujući faktor u izražavanju najupadljivijih karakteristika snevanja, onda će se isplatiti da navedemo neke oštroumne napomene staroga Burda-ha što bacaju svetlost na odnos duše koja spava prema spoljnjem svetu i koje su pogodne za to da nas čuvaju od precenjivanja predstojećih izvođenja. „San se ostvaruje samo pod uslovom", kaže Burddh, „da

1 Sličan pokušaj kao Delbef, da aktivnost sna objasni izmenom koja kao posledicu mora da ima abnormalan uslov kod inače korektne funkcije intaktnog duševnog aparata, preuzeo je Hafner (Haffner), ali je ovaj uslov opisao nešto drukčijim recima. Prema njemu je prvi znak sna besprostornost i bezvremenost, t j . emancipacija predstave o mestu koje pojedincu pripada u prostornom i vremenskom redu. S ovim znakom povezuje se druga osnovna značajnost sna, zamenji-vanje halucinacija, imaginacije i kombinacija fantazije spolj-njim zapažanjima. „Pošto se sve više duševne sposobnosti, naročito stvaranje pojmova, sud i zaključivanje, s jedne strane, i njeno slobodno samoodlučivanje, s druge strane, povezuju za čulne slike mašte i u svako doba ih imaju za svoju osnovu, to i ove aktivnosti uzimaju učešća u nepravilnosti predstava u snu. One uzimaju učešća, kažemo, jer sama po sebi naša moć suđenja, kao i naša snaga volje, ni u snu nisu izmenjeni bilo na koji način. Mi smo po aktivnosti isto tako oštroumni i isto tako slobodni kao i u budnom stanju. Covek se ni u snu ne može ogrešiti o zakone mišljenja kao takve, t j . on ne može smatrati identičnim ono što se pokazuje kao suprotno. On i u snu može želeti samo ono što se prikazuje kao dobro (,,sub ratione boni"). Ali čovekov duh je u primeni zakona mišljenja i htenja u snu zaveden na pogrešan put za-menjivanjem jedne predstave drugom. Tako se dešava da mi u snu stvaramo i obavljamo najveće protivrečnosti, dok s druge strane možemo donositi najoštroumnije sudove i najkon-zekventnije zaključke, možemo donositi na j čestiti je i najsvetije odluke. Nedostatak orijentacije jeste čitava tajna leta sa kojim se naša fantazija kreće u snu, i nedostatak kritičke refleksije, kao i nedostatak sporazumevanja sa drugima jesu glavni izvori za beskrajne ekstravagancije naših sudova, kao i naših nada i želja u snu." (str. 18).


duša nije podstaknuta čulnim nadražajima, . . . ali uslov za spavanje nije toliko nedostatak čulnih na-dražaja, nego više nedostatak interesovanja za to;1

mnogi čulni utisak potreban je samo ukoliko služi stišavanju duše, kao što i mlinar samo onda spava kad čuje kloparanje svoga mlina i kao što ni onaj ne može u mraku da spava koji iz predostrožnosti smatra potrebnim da mu gori kandilo" (str. 457).

„Duša se u spavanju izoluje od spoljnjeg sveta i povlači se sa periferije . . . Ali veza nije u potpunosti prekinuta; kad čovek, čak i za vreme spavanja, ne bi čuo i osećao, nego tek posle buđenja, ne bismo ga uopšte mogli probuditi. Još više se trajanje ove senzacije dokazuje time što čovek ne biva probuđen uvek samo čulnom snagom utiska, nego i njegovim psihičkim odnosom; neka ravnodušna reč neće probuditi spavača, ali ako ga pozovemo njegovim imenom, on će se probuditi. . . , duša, prema tome, za vreme spavanja razlikuje između senzacija . . . Zato možemo biti probuđeni i kad nedostaje neki čulni nadražaj, ako se on odnosi na neku stvar koja je važna za predstavu; tako se čovek budi od gašenja kandila, a vodeničar kad njegov mlin prestane da klopara, dakle prestankom čulne aktivnosti, a ovo pretpostavlja da je ona bila percipirana, ali da kao ravnodušna, ili bolje rečeno, zadovoljavajuća dušu nije poremetila" (str. 460 i ss.).

Ako hoćemo da ostavimo po strani čak i ove prigovore koji nisu za potcenjivanje, moramo ipak priznati da osobenosti snevanja koje smo dosad posma-trali i izvodili iz okretanja od spoljnjeg sveta, njegovu neobičnost ne mogu u potpunosti objasniti. Jer u drugom slučaju morala bi postojati mogućnost da halucinacije sna ponovo pretvorimo u predstave, situacije sna u misli, i da na taj način resimo zadatak tumačenja sna. I mi stvarno ne postupamo drukčije

1 Uporedi sa ovim i raspravu „Desinteret" (nezaintere-sovanost) u kojoj Klapared (Claparede 1905) nalazi mehanizam uspavljivanja.


kad posle buđenja reprodukujemo san po sećanju, i bilo da nam je ovo (retranslacija) uspelo u potpunosti, ili samo delimično: san zadržava svoju tajanstvenost i dalje u nesmanjenom obliku. -

Naučnici takođe svi nedvosmisleno prihvataju pretpostavku da su se u snu dogodile i druge, još značajnije i dublje promene sa materijalom predstava budnog stanja. Jednu od ovakvih promena pokušava da iznese i Strimpel u sledećem pasusu (str. 17): „Prestankom čulno aktivnog saznavanja i normalne životne svesti duša gubi takođe tlo u kome imaju ko-rena njena osećanja, njene želje, interesovanja i radnje. I ona duševna stanja, osećanja, interesovanja, ocenjivanja vrednosti koja su u budnom stanju vezana za slike sećanja, podležu . . . jednom pritisku za-tamnjivanja, zbog čega se njihova veza sa slikama prekida, perceptualne slike stvari, lica, lokaliteta, događaja i radnji budnog života reprodukuju se pojedinačno u veoma velikom broju, ali nijedno od njih ne donosi sobom i svoju psihičku vrednost. Ova vred-nost je odvojena od njih i one lebde u duši onako po svojoj volj i . . ."

Činjenica da slike budu lišene svoje psihičke vrednosti (što se opet ponovo svodi na otuđivanje od spoljnjeg sveta) treba prema Štrimpelu da ima glavnog udela u stvaranju utiska o neobičnosti sa kojom se san u našem sećanju suprotstavlja životu.

Već smo čuli da još uspavljivanje sobom donosi gubitak jedne od naših duševnih aktivnosti, naime gubitak moći da samovoljno upravljamo tokom stvaranja predstava. I tako nam se nameće već inače bliska pretpostavka da se stanje spavanja može rastegnuti i na duševne sposobnosti. Jedna ili druga od ovih sposobnosti eventualno se sasvim ukida; sad dolazi u pitanje, da li preostale sposobnosti mogu nesmetano dalje da rade, da li one pod ovakvim uslovima mogu obavljati normalan rad. Pojavljuje se gledište da se osobenosti sna mogu objasniti snižavanjem psihičke efikasnosti u stanju spavanja, a to gledište nalazi potporu u utisku koji san vrši na naše budno suđenje.


San je nepovezan, on bez ikakvog zazora sjedi-njava najgore kontradikcije, dopušta nemogućnosti, ostavlja po strani naše znanje koje je danju uticajno, pokazuje nas i etički i moralno tupim. Ko bi se u budnom stanju ponašao onako kao što to prikazuje san u svojim situacijama smatrali bismo ga ludim; i ko bi budan govorio ovako ili pričao o takvim stvarima kao što nam u sadržini sna dolaze taj bi na nas ostavio utisak poremećenog čoveka ili slaboumnika. Mislim da to govori činjenično stanje, ako o psihičkoj aktivnosti u snu damo vrlo nisko mišljenje i ako izjavimo da su u snu odstranjene naročito više intelektualne aktivnosti ili da su bar teško oštećene.

Sa neobičnom jednodušnošću — o izuzecima će biti reci na jednom drugom mestu — doneli su naučnici takve sudove o snu koji vode i neposredno jednoj određenoj teoriji ili objašnjenju snevanja. I već je vreme da svoj baš izrečeni rezime zamenim zbirkom izreka raznih autora — filozofa i lekara — o psihološkim osobinama sna.

Po Lemoenu (Lemoine), inkoherencija slike snova jedini je bitni karakter sna.

Mori se s tim slaže; on kaže (Le sommeil, str. 163): „II n'y a pas des reves absolument raisonndbles et qui ne contiennent quelque incoherence, quelque anachronisme, quelque absurdite."1

Prema Hegelu (navedeno kod Spite) snu nedostaje svaka objektivna i razumna povezanost.

Diga (Dugas) kaže: „Le reve c'est l'anarchie psychique, affective et mentole, c'est le jeu des fonctions livrees a elles memes et s'exergant sans con-trole et sans but; dans le reve l'esprit est un automate spirituel."2

1 Nema snova koji bi bili apsolutno razumni i koji ne bi sadržavali neku inkoherenciju, kakav anahronizam, kakvu apsurdnost.

2 San, to je psihička anarhija, afektivna i mentalna, to je igra funkcija prepuštenih samim sebi i koje se obavljaju bez kontrole i bez cilja; duh je u snu duševni automat.


„Popuštanje, oslobađanje i brkanje predstava koje jedno centralno ja u budnom stanju drži zajedno" priznaje čak i Folkelt (str. 14), po čijem učenju duševna aktivnost za vreme spavanja nipošto ne izgleda besciljna.

Apsurdnost povezivanja predstava koje se zbivaju u snu teško da je iko oštrije osudio od Cicerona (De divinatione II): „Nihil tam praepostere, tam in-condite, tam monstruose cogitari potest, quod non possimus somniare."1

Fehner (str. 522) veli: „Izgleda kao da se psihološka aktivnost iz mozga jednog pametnog čove-ka preselila u mozak jednog luđaka."

Radeštok (str. 145): „Stvarno izgleda nemoguće da se u ovom ludom metežu mogu sagledati čvrsti zakoni. Uklanjajući se ispred stroge policije razumne volje koja vodi tok predstava u budnom stanju, san u ludoj igri kaleidoskopski brka sve jedno sa drugim."

Hildebrant (str. 45): „Kakve neobične skokove dozvoljava sebi na primer sanjač u svojim razumnim zaključcima! S kakvom bezazlenošču vidi kako su najpoznatije postavke iskustva postavljene upravo na glavu. Kakve smešne protivrečnosti on može podneti u redu prirode i društva pre nego što mu je stvar postala, kako se to kaže, takva da se ne zna ni ko pije ni ko plaća; i kad preterivanje u besmislici dovodi do buđenja! Mi katkad sasvim bezazleno množimo, tri put tri je dvadeset; uopšte nas ništa ne čudi što jedno pseto recituje neki stih, što mrtvac na svojim nogama ide ka svom grobu; što kamena stena pliva na vodi; mi sasvim ozbiljno po nekom višem nalogu idemo u vojvodstvo Bernburg ili kneževinu Lihtenštajn da bismo posmatrali ratnu mornaricu te zemlje, ili dozvoljavamo da nas Karlo XII kratko vreme pre bitke kod Poltave zavrbuje kao. dobrovoljce."

1 Ništa se ne može zamisliti tako naopako, tako nesređeno, tako čudovišno što ne bismo mogli sanjati.


Bine (Binz, str. 33), ukazujući na teoriju o snu koja rezultira iz ovih utisaka: „Između deset snova najmanje devet imaju apsurdnu sadržinu. U njima mi povezujemo među sobom lica i stvari koje među sobom nemaju ni najmanje veze. Već u sledećem trenutku, kao u kakvom kaleidoskopu, grupacija je postala drukčija, po mogućstvu još besmislenija i luđa nego što je već i ranije bila; i tako se nastavlja ova promenljiva igra mozga koji nepotpuno spava, sve dok se ne probudimo, dok se ne uhvatimo za glavu i ne upitamo: da li stvarno još raspolažemo sposobnošću razumnog predstavljanja i mišljenja."

Mori (Le sommeil, str. 50) nalazi za odnos slika snova prema mislima u budnom stanju jedno pore-đenje, vrlo upečatljivo za lekara: „La produetion de ces images que čhez l'homme eveille fait le plus souvent naltre la volonte, correspond, pour l'intelli-gence, a ce que sont pour la motiliie certains mouve-ments que nous offrent la ehoree et les affections paralytiques .. ."1 San je, uostalom, za njega: „toute une serie de degradations de la faculte pensante et raisonnante" (str. 27) .2

Nema gotovo ni potrebe navoditi mišljenja autora koji ponavljaju Morijevu misao o pojedinim višim duševnim aktivnostima.

Prema Štrimpelu u snu se — samo po sebi se razume i tamo gde besmislica ne pada u oči — povlače sve logičke operacije duše koje se zasnivaju na odnosima i vezama (str. 26). Po mišljenju naučnika •Spite (str. 148), izgleda da su predstave u snu sasvim uklonjene iz zaklona kauzalnosti. Radeštok i drugi ističu slabost suda i zaključka koja je svojstvena snu. Jodl (str. 123) misli da u snu nema kritike ni korekture niza percepcija od strane sadržine celokupne

1 Stvaranje ovih slika, koje kod budnog čoveka najčešće izaziva volja, odgovara u sferi inteligencije mestu koje u kretanju predstavljaju izvesni pokreti koji se mogu posmatrati kod horeje i kod paralitičkih bolesti.

2 Čitava serija degradacija sposobnosti mišljenja i rezo-novanja.


svesti. Isti naučnik izjavljuje: ,,U snu se javljaju sve vrste svesne aktivnosti, ali nepotpuno, sputano, izo-lovano jedna od druge." Protivrečnosti u koje pada san sa našim budnim znanjem Striker (Stricker) sa mnogim drugim naučnicima objašnjava da proizlaze iz toga što su činjenice u snu bile zaboravljene, ili da su se logički odnosi između predstava izgubili (str. 98) itd., itd.

Međutim, pisci koji uglavnom ovako nepovoljno sude o psihičkim funkcijama u snu priznaju da snu preostaje izvestan ostatak duševne aktivnosti. Vunt, čija su učenja postala merodavna, za tako mnogobrojne obrađivače problema sna to izričito priznaje. Moglo bi se postaviti pitanje o tome kakve vrste i kakvoće je taj ostatak normalne duševne delatnosti koji se javlja u snu. Sada se prilično uopšteno priznaje da izgleda da je sposobnost reprodukovanja, se-ćanje, u snu najmanje trpela, štaviše, da ona može pokazati izvesnu nadmoć u poređenju sa istom funkcijom budnog stanja, mada jedan deo apsurdnosti sna treba objasniti upravo zaboravnošću snevanja. Prema Spiti, deo duše koji nije pogođen spavanjem jeste osećajni život (život osećanja) i on diriguje snom. Kao „Gemut" (osećaj), on označava „konstantno prikupljanje osećaja kao najunutrašnjijeg čovekovog bića".

Sole (Scholz, str. 37) vidi jednu od duševnih aktivnosti koje se u snu izražavaju u „alegoriziraju-ćoj reinterpretaciji" pod koju potpada materijal sna. Zibek (Siebeck, str. 11) u snovima vidi sposobnost duše za „dopunjavajuće tumačenje" koje se vrši nad svim senzacijama i percepcijama. Naročita poteškoća za san postoji u prosuđivanju tobož najviše duševne funkcije, funkcije svesti. Pošto jedino preko svesti nešto znamo o snu, ne može postojati nikakva sumnja o tome da je ova u njemu sačuvana; ipak, Spita misli da je u snu sačuvana samo svest ali ne i samo svest. Delbef priznaje da nije u stanju da shvati ovo razlikovanje.

Zakoni o asocijaciji, prema kojima se predstave povezuju, važe i za slike sna; štaviše, njihova dominacija dolazi u snu čistije i snažnije do izraza. Štrim-

PsiholoSke osobenosti sna 63

pel (str. 70) veli: „San teče ili isključivo, kako izgleda, po zakonima golih predstava ili organskih nadra-žaja sa takvim predstavama, to znači tako da refleksija i razum, estetski ukus i moralni sud pri tome ništa ne mogu." Naučnici čije poglede ovde reprodu-kujem stvaranje snova otprilike ovako zamišljaju: suma senzacijskih nadražaja iz različitih, na drugom mestu navedenih izvora koji deluju za vreme spavanja, bude u duši najpre izvestan broj predstava koje se prikazuju kao halucinacije (po Vuntu pravilnije kao iluzije zbog njihovog izvođenja iz spoljašnjih i unutrašnjih nadražaja). Ove se među sobom povezuju prema poznatim asocijacionim zakonima i na osnovu istih pravila sa svoje strane izazivaju jedan nov niz predstava (slika). Čitav ovaj materijal obrađen je zatim od još aktivnog ostatka duševnih sposobnosti koje sređuju i misle, onoliko koliko se može (upo-redi, na primer Vunta i Vajganta). Nisu samo još uspešno otkriveni motivi koji odlučuju o tome da se izazivanje slika koje ne dolaze spolja vrši prema ovom ili onom zakonu o asocijaciji.

Ali je već više puta istaknuto da su asocijacije, koje među sobom povezuju predstave u snu, sasvim posebne vrste i da se razlikuju od asocijacija koje su aktivne u budnom mišljenju. Tako kaže Folkelt (str. 15): ,,U snu se predstave jure i love prema slučajnim sličnostima i jedva primetnim povezanostima. Sve snove provejavaju ovakve nehatne i neusiljene asocijacije." Mori polaže najveću vrednost na ovaj karakter vezivanja predstava koje mu dozvoljava da snevanje dovede u tešnju analogiju sa izvesnim duševnim smetnjama. On priznaje dve glavne karakterističnosti „delira": 1) une action spontanee et comme automatique de l'esprit; 2) une association vicieuse et irreguliere des idees1 (Le sommeil, str. 126). Od Morija potiču i dva izvrsna primera sna, u kojima jed-nozvučnost reci sama posreduje povezivanju predstava u snu. On je jednom sanjao da preduzima ho-

1 Jedna spontana i tako reći automatska akcija duha; jedna pogrešna i nepravilna asocijacija predstava.

(34 Tumačenje snova, I

dočašće (pelerinage) u Jerusalim ili u Meku; zatim •se posle mnogih avantura stvori kod hemičara Pelle-tiea (Pelletier); ovaj mu posle razgovora da jednu lopaticu (pelle) od cinka, i od nje je u toku sna koji se nastavio postao velik borbeni mač (str. 137). Drugi put je u snu išao drumom i na miljokazima čitao kilometre, zatim se stvorio kod jednog prodavca začina koji je imao velike terazije a jedan čovek je stavljao kilo tegove na tas da bi izmerio Morija; zatim mu trgovac začinima reče: ,,Vi niste u Parizu nego na ostrvu Gilolo." Onda dođe više slika u kojima je video cvet Lobelis, posle toga generala Lopeza, o čijoj je smrti malo pre toga bio čitao; najzad se probudio igrajući partiju lota.1

Ali mi smo svakako spremni na to da ovo potce-njivanje psihičkih delatnosti sna nije ostalo bez prigovora sa druge strane. Kontradikcija, doduše, ovde izgleda teška. Takođe neće mnogo značiti ako jedan od omalovažavalaca snevanja tvrdi {Spita, str. 118) da isti psihološki zakoni što vladaju u budnom stanju upravljaju i snom, ili ako neko drugi (Diga) izjavljuje: ,,le reve n'est pas derasion ni meme irraison pure"2, sve dok se obojica ne potrude da ovu svoju ocenu dovedu u sklad sa psihičkom anarhijom koju su opisali i prestajanjem svih funkcija u snu. Ali izgleda da je drugima sinula mogućnost da ludilo sna može biti ipak nije bez metoda, možda samo pretvaranje kao ludilo danskog princa (Hamleta, napom. prev.) na čije se ludilo poziva ovde navedeni razboriti sud. Mora da su ovi pisci izbegavali da sude prema izgledu, ili je možda izgled koji im je san pružao bio drukčiji.

Tako Havelok Elis (Havelock Ellis) ocenjuje san, ne želeći da se zadrži na njegovoj apsurdnosti, kao ,,an archaic world oj vast emotions and imperfect thoughts",3 čije bi nas proučavanje moglo naučiti da

1 Kasnije će nam biti pristupačan smisao takvih snova koji su puni reci sa istim početnim slovom (aliteracija) i sličnim početnim slogom.

2 San nije ni nerazumnost, pa čak ni čista besmislica. 3 Arhaički svet velikih emocija i nedovršenih misli.


upoznamo stepene razvoja psihičkog života. J. Sili (J. Sully) zastupa isto shvatanje o snu na način koji ide još dalje i prodire još dublje. Njegove izreke zaslužuju utoliko više pažnje ako dodamo da je on kao možda nijedan drugi psiholog bio uveren u zavijeni smisao sna. ,,Now our dreams are a means of con-serving these successive personalities. When asleep we go back to the old ways of looking at things and of feeling about them, to impulses and activities which long ago dominated us."* Mislilac kao što je Delbef tvrdi — ne navodeći, razume se, dokaz protiv kontradiktornog materijala, pa stoga zapravo nije u pravu: „Dans le sommeil, hormis le perception, toutes les facultes de l'esprit, intelligence, imagination, memoire, volonte, moralitć, restent intactes dans leur essence; seulement, elles s'appliquent d des objets imaginaires et mobiles. Le songeur est un acteur qui joue a volonte les fous et les sages, les bourreaux et les victimes, les nains et les geants, les demons et les anges."2 (Str. 222). Izgleda da je nipodaštavanje psihičkog rada u snu najenergičnije osporio markiz d'Erve (Marquis d'Hervev), protiv koga Mori žestoko polemiše i čije delo uprkos svim naporima nisam mogao da nabavim. Mori kaže za njega (Le sommeil, str. 19): ,,M. le Marquis d'Hervey prete d l'intelligence durant le sommeil, toute sa liberte d'action et d'atten-tion et il ne semble faire consister le sommeil que dans l'oclusion des sens, dans leur fermeture au Monde exterieur; en sorte que l'homme qui dort ne se distingue guere, selon se maniere de voir, de

1 Naši snovi su sredstva za konzervisanje ovih sukcesivnih ličnosti. Kad spavamo, mi se vraćamo starim načinima posmatranja stvari i osećanja u vezi s njima, vraćamo se impulsima i aktivnostima koje su nekad (odavno) nama dominirali.

2 U snu, osim percepcije, sve sposobnosti duše: inteligencija, imaginacija, pamćenje, volja, moralnost ostaju u svojoj suštini nedirnute; samo se one vezuju za imaginarne i nestalne objekte. Snevač je glumac koji po volji igra i luđake i mudrace, dželate i žrtve, kepece i džinove, demone i anđele.

5 Frojđ, Odabrana dela, VT


l'homme qui laisse vaguer sa pensee en se bouchant les sens; toute la difference qui separe alors la pensee ordinaire de celle du dormeur c'est que, chez celui-ci, l'idee prend une forme visible, objective et ressemble, d s'y meprendre, a la sensation determinee par les objets eocterieurs; le souvenir revet l'apparence du jait present."1

Ali Mori dodaje: ,,qu'il y a une difference de plus et capitale a savoir que les facultes intellectu-elles de l'homme endormi n'offrent pas l'equilibre qu'elles gardent chez l'homme eveille."2

Kod Vašida koji nam pruža bolje poznavanje d'Ervejeve knjige, nalazimo da se ovaj pisac ovako izražavao o prividnoj inkoherenciji snova: „L'image du reve est la copie de l'idee. Le principal est l'idee; la vision n'est qu'accessoire. Čeci etabli, il faut savoir suivre la marche des idees, il faut savoir analyser le tissu des reves; l'incoherence devient alors com-prehensible, les conceptions les plus fantasques de-viennent des faits simples et parfaitement logiques." (str. 146). I na strani 147: „Les reves les plus bizarres trouvent meme une explications des plus logiques quand on sait les analyser."s

1 „Gospodin markiz d'Ervej daje inteligenciji za vreme spavanja svaku slobodu akcije i pažnje i izgleda da san ne smatra da se sastoji samo u zatvaranju čula, u njihovom zatvaranju od spoljnjeg sveta, tako da se čovek koji spava uop-šte ne razlikuje, prema njegovom načinu gledanja, od čoveka koji ostavlja da njegova misao luta zatvarajući čula, sva razlika koja tada običnu misao odvaja od misli snevača jeste ta što kod ovoga predstava prima vidljivu, objektivnu formu i potpuno liči na senzaciju određenu spoljnjim objektima; se-ćanje prima izgled sadašnje činjenice."

8 „Da postoji još jedna razlika i važna: da intelektualne sposobnosti zaspalog čoveka ne pružaju ravnotežu koju one održavaju u budna čoveka".

8 „Slika sna je kopija predstave. Glavno je predstava; vizija je samo dodatna. Pošto je to utvrđeno, treba znati pratiti tok predstava, treba znati analizirati tkivo snova; inkohe-rencija tada postaje shvatljiva, i najfantastičnije koncepcije postaju proste i potpuno logične činjenice."' — „Cak i najbizarniji snovi nalaze najlogičnija tumačenja ako ih umemo analizirati."


Šterke (Starcke) je skrenuo pažnju na to da je već 1799. godine neki stari autor koji mi je bio nepoznat, Wolf Datridson, branio slično objašnjenje in-koherencije u snu (str. l.'JG): „Neobični skokovi naših predstava u snu imaju svi razlog u zakonu asocijacija, samo što se ovo povezivanje asocijacija ponekad dešava veoma nejasno u duši, tako da često mislimo da posmatramo .skok predstave koji uopšte to nije."

Skala ocrnjivanja sna kao psihičkog proizvoda zauzima u literaturi velik obim; od najdubljeg omalovažavanja, H kojim smo se upoznali, preko naslući-vanju neko Još neotkrivene vrednosti ona dopire sve do precenjivanja, koje san stavlja daleko iznad funkcija u budnom stanju. Hildebrant koji je, kao što znamo, psihološku karakteristiku snova izrazio u tri antinomije, obuhvata u trećoj od ovih dva ekstremna kraja ovog niza vrednosti (str. 19): „Ona se nalazi između intenzifikacije duševnog života, jednog po-tenciranja koje se ne baš retko diže do virtuoznosti i, s druge strane, jednog odlučnog pogoršavan ja i slabljenja duševnog života koje često vodi do ispod nivoa svega što je ljudsko."

„Sto se tiče prvoga, ko ne bi iz sopstvenog iskustva mogao potvrditi da se u delovanju i radu genija sna ponekad javljaju takva dubina i prisnost duše, takva nežnost osećanja, jasnoća shvatanja, takva ta-nanost posmatranja, i takva briljantnost vica, što bismo skromno porekli da posedujemo u budnom stanju kao konstantnu svojinu? San ima divnu poeziju, izvanrednu alegoriju, neuporedivi humor, dražesnu ironiju. On posmatra svet u jednoj jedinstveno idea-lizujućoj svetlosti i potencira efekat njegovih pojava često u najdubljem razume van ju suštine koja u tim pojavama leži. On nam zemaljsku lepotu predstavlja u nebeskom sjaju, uzvišeno prikazuje u naj-uzvišenijem veličanstvu, ono što nam je iz iskustva poznato kao strašno prikazuje nam u najstrašnijem obliku, smešno u neopisivo drastičnoj komici; a ponekad smo posle buđenja tako ispunjeni bilo kojim od ovih utisaka da nam izgleda da nam stvarni svet tako nešto još nigde i nikad dosad nije pružio."

5*


Možemo se zapitati: da li je to zaista onaj isti objekat za koji važe one primedbe omalovažavanja i ova oduševljena pohvala? Jesu li neki prevideli glupe, a drugi dubokoumne i utančane snove? I ako se desi i jedno i drugo, snovi koji zaslužuju ovakvu i drugi koji zaslužuju onu drugu ocenu — ne izgleda li izlišno tražiti neku psihološku karakteristiku sna; zar nije dovoljno reći da je u snu mogućno sve, od najdubljeg omalovažavanja duševnog života do njegovog neuobičajenog uzdizanja u budnom stanju? Ma koliko jednostavno bilo ovo rešenje, ono ima jednu činjenicu protiv sebe što izgleda da se u osnovi nastojanja svih istraživača snova nalazi pretpostavka da postoji jedna takva karakteristika sna koja u svojim bitnim crtama ima opštu važnost i koja. nam mora pomoći da prebrodimo one protivrečnosti.

Neosporno je da su psihički rezultati sna naišli na spremnije i toplije priznanje u onom intelektualnom periodu koji je sada iza nas, dok je duhovima vladala filozofija, nisu vladale egzaktne prirodne nauke. Danas nam izgledaju jedva shvatljive izjave, kao na primer Subertova (Schubert), da je san oslobođenje duha od sile spoljne prirode, oslobođenje duše od okova čulnosti, i slični sudovi mladog Fihteja (Fichte)1 i drugih naučnika koji svi prikazuju san kao „polet duševnog života ka jednom višem stepenu". Ove reci ponavljaju danas samo još muzičari i bogomolj-ci.2 Uporedo sa prodiranjem naučnoprirodnjačkog mišljenja pojavila se i reakcija u ocenjivanju vred-nosti sna. Upravo pisci-lekari najpre su skloni da psihičku aktivnost u snu ocene kao neznatnu i bez vrednosti, dok su se filozofi i posmatrači koji ne pripadaju tom esnafu — psiholozi amateri — čije doprinose u ovoj oblasti ne smemo zanemariti, razu-

1 Upor. Hafner i Spiu. 2 Duhoviti mističar Di Prel (Du Prel), jedan od malo

brojnih autora koje bi trebalo da zamolim da mi oproste što sam ih u ranijim izdanjima ove knjige zaboravio, kaže da nije budno stanje, nego san vrata što vode u metafiziku, ukoliko se to tiče čoveka (Philosophie der Mvstik, str. 59).


mevajući bolje naslućivanje naroda, većinom pridržavali psihičke vrednosti snova. Onaj ko je sklon ni-podaštavanju psihičkog funkcionisanja u snu, taj u etiologiji sna, kao što se može shvatiti, daje prednost somatskim nadražajnim izvorima; za onoga koji je snevajućoj duši ostavio veći deo njenih sposobnosti koje ima u budnom stanju otpada, naravno, svaki motiv da joj ne prizna i samostalne podstreke za snevanje.

Među superiornim sposobnostima koje bi čoveka i uz trezveno upoređivanje mogla dovesti u iskušenje du ih pri piše snovima najviše pada u oči sposobnost sećunja; o iskustvima koja nisu tako retka i koja njegovo postojanje dokazuju raspravljali smo opširno. Drugu prednost snova često isticana od strane starih pisaću, da su snovi suvereno superiorni iznad vremenskih i prostornih rastojanja, može se sa lakoćom prepoznati kao iluzija. Ova prednost, kao što Hilde-brant primećuje, upravo je iluzorna prednost; snevanje nije superiorno iznad vremena i prostora drukčije nego što je budno mišljenje, i to baš zato što je jedan oblik mišljenja. San bi trebalo da u odnosu na vremenost ima još jedno drugo preimućstvo, da je i u drugom smislu nezavisan od vremena. Snovi, kao što je ranije spomenuti Morijev san o njegovom usmrćivanju giljotinom, izgleda da dokazuju da je san u stanju da mnogo više perceptizne sadržine zbije u veoma kratak vremenski razmak nego što je naša psihičku uktivnost u stanju da savlada misaone sadržine. Ali je ovo zaključivanje osporavano raznovrsnim argumentima; od pojava rasprava Le Lorena (Le Lorrain) i Egera (Egger) O prividnom trajanju snova ruzvila se o tome zanimljiva diskusija koja u ovom tugaljivom i dubokom pitanju verovatno nije postigla definitivno objašnjenje.1

Posle mnogobrojnih iz vesta ja i zbirke koju je sastavio Šabane (Chabaneix) izgleda da je neosporna

1 Dalja literatura i kritičko pretresanje ovih problema nalaze se u pariškoj disertaciji Tobovolske (Tobowolska) 1900.


činjenica da je san u stanju da prihvati intelektualne poslove dana i da ih može dovesti do završetka koji danju nije bio postignut, da može rešavati sumnje i probleme, da kod pesnika i kompozitora može biti izvor novih nadahnuća. Ali ako je već sama ta činjenica van spora, onda ipak njeno shvatanje podleže mnogim sumnjama koje dodiruju principijelnost.1

Najzad i divinatorična snaga za koju se tvrdi da postoji predstavlja predmet spora u kome se teško savladljivi prigovori sukobljavaju sa uporno ponav-ljanim uveravanjima. Izbegava se — i to svakako s pravom — da se na ovoj temi porekne sve što je činjenica zato što za jedan čitav niz slučajeva možda već u bliskoj budućnosti predstoji mogućnost jednog prirodnog psihološkog rešenja.

F

ETIČKA OSECANJA U SNU

Iz motiva koji mogu postati razumljivi tek pošto se uzmu na znanje moja sopstvena istraživanja o snu izdvojio sam od teme psihologije snova poseban problem: da li se i ukoliko se moralne dispozicije i ose-ćanja budnoga stanja prostiru i na snove. Jer nas ista protivrečnost u pisanju pojedinih autora koju smo sa čuđenjem morali primetiti za sve ostale duševne radnje iznenađuje i ovde. Jedni isto tako odlučno uveravaju da san ništa ne zna o moralnim zah-tevima kao što drugi tvrde da moralna priroda čo-vekova ostaje sačuvana i za san.

Izgleda da pozivanje na svakonoćno iskustvo sa snovima pravilnost prvog tvrđenja uzdiže iznad svake sumnje. Jesen kaže (str. 553): „Covek za vreme spavanja ne postaje ni bolji ni puniji vrline, naprotiv,

1 Upor. kritiku kod H. Elisa, World of dreams, str. 268.

x Etička osećanja u snu 71

izgleda da savest u snu ćuti, pošto ne osećamo n\ sažaljenje i pošto i najteže zločine, krađu, ubistvo i lišavanje života možemo vršiti potpuno ravnodušno i bez naknadnog kajanja."

Radeštak (str. 146): „Treba uzeti u obzir da se asocijacije redaju u snu i da se vezuju predstave, a da pri tom ništa ne mogu ni refleksija ni razum, estetski ukus ili moralni sud; sud je krajnje slab i pre-ovlađuje etička ravnodušnost."

Folkelt (str. 4) kaže: „Ali naročito neobuzdani u snu, kao Sto svako zna, su postupci u seksualnom pogledu. Kao Sto je i snevač sam krajnje bestidan i kao što je i sum izgubio svako moralno osećanje i svaki moralni sud, tako i sve ostale ljude, pa čak i najpoštovanije osobe i sebe samoga nalazi da vrši radnje za koje bi se u budnom stanju stideo da ih dovede u vezu s njima."

Ovim pogledima se najoštrije protive izjave, kao što su Sopenhauerove, da naime u snu svako postupa i govori potpuno u saglasnosti sa svojim karakterom. R. F. Fišer1 (Fischer) tvrdi da se subjektivna osećanja i težnje, ili afekti i strasti ispoljavaju u samovolji snova, da se moralne osobenosti ljudi odražavaju u njihovim snovima.

Hafner (str. 25): „Ako ne računamo retke izuzetke . . . biće krepostan čovek i u snu pun vrline; on će se odupirati iskušenjima, opiraće se mržnji, zavisti, gnevu i svim porocima; a čovek greha naći će, po pravilu, i u snu slike koje je imao pred sobom u budnom stanju."

Sole (str. 36): ,,U snu je istina, uprkos svakom maskiranju u nešto uzvišeno ili nešto nisko; svoju sopstvenu ličnost mi prepoznajemo... Jedan čestit čovek ni u snu ne može izvršiti neki nečastan zločin, ili ako se to ipak dogodi, onda se toga užasava kao nečega što je strano njegovoj prirodi. Rimski car koji je naredio da se jedan od njegovih podanika ubije

1 Grundziige des Systems der Anthropologie, Erlangen 1850 (Prema Spiti).

72 Tumačenje snova, I /

ft to je sanjao da je naredio da se caru odseč© glava nije sasvim grešio u tome ako je svoj postupak pravdao time što čovek koji tako nešto sanja mora i u budnom stanju da ima slične misli. I mi za nešto što u našoj unutrašnjosti ne može imati mesta kažemo: ,To mi ni u snu ne pada na pamet!'."

Suprotno tome misli Platon da su najbolji oni ljudi kojima samo u snu pada na pamet ono što drugi rade budni.

Pjaf1 (Pfaff), menjajući jednu poznatu poslovicu, prosto kaže: „Pričaj mi neko vreme o svojim snovima, pa ću ti reći kako stoje stvari u tvojoj unutrašnjosti."

Mali spis Hildebrantov, iz kojeg sam već uzeo mnogobrojne citate, najsavršeniji po obliku i mislima najbogatije doprinosi istraživanju problema sna na koji sam u literaturi naišao, upravo problem moralnosti u snu stavlja u sredinu interesa. I za Hilde-branta važi kao pravilo: Ukoliko je život čistiji, utoliko je čistiji i san; ukoliko je život nečistiji, utoliko je i san nečistiji.

Moralna priroda čovekova ostaje i u snu: „Ali dok nas ni jedna, ma koliko opipljiva računska greška, ni jedan ma kako romantičan preobraćaj nauke, ni jedan ma kako šaljiv anahronizam ne vređaju ili postanu ma i samo sumnjivi, ipak se nikad ne gubi razlika između dobra i zla, između vrline i poroka. Kako se mnoge stvari, koje su danju s nama, povlače u časovima spavanja — Kantov kategorički imperativ se tako vezao za nas kao nerazdvojni pratilac da ga se ni u snu ne možemo osloboditi... Ali se (ova činjenica) može objasniti upravo time što je ono što je u čovekovoj prirodi fundamentalno — to je moralno biće, suviše čvrsto spojeno da bi uzelo učešća u kaleidoskopskom isprevrtanju kome u snu podle-žu fantazija, razum, sećanje i druge sposobnosti istoga ranga." (str. 45 i dalje).

1 Das Traumleben und seine Deutung 1868 (kod Spite, str. 192).

Etička osećanja u snu 73

U daljoj diskusiji 0 ovom predmetu pojavila su se značajna pomeranja i nedoslednosti kod obe grupe autora. Strogo uzevši, za sve one koji smatraju da se čovekova moralna ličnost u snu raspada ovom izjavom interesovanje za nemoralne snove bilo bi privedeno kraju. Oni bi pokušaj da snevača načine odgovornim za njegove snove, da zbog pokvarenosti njegovih snova zaključe da je po sredi loš karakter u njegovoj prirodi, mogli isto tako mirno otkloniti kao i prividno ist.ovrodni pokušaj da iz apsurdnosti njegovih snova dokažu bezvrednost njegovih intelektualnih sposobnosti u budnom stanju. Ostali, za koje se „kategorički imperativ" prostire i u san, morali bi odgovornost za nomoralne snove prihvatiti bez ikakvog ograničenja; moglo bi im se samo poželeti da ih njihovi sopslveni snovi iste vrste koja zaslužuje takvu osudu ne pomute u njihovom uvažavanju svoje sopstvene moralnosti do koje toliko drže.

A sada, izgleda, da niko sam za sebe ne zna baš tako sigurno koliko je dobar a koliko zao, i da niko ne može poreći sećanje na svoje sopstvene nemoralne snove. Jer bez obzira na one suprotnosti u pro-cenjivanju nemoralnosti sna, kod pisaca obeju grupa pokazuju se nastojanja da objasne poreklo nemoralnih snova; i tako se razvija jedna nova razlika u mišljenju prema tome da li se njihovo poreklo traži u funkcijama duševnog života ili u njegovim somat-ski uslovljenim smetnjama. Tako prinudna logika stvarnosti — i one koji zastupaju odgovornost i one koji zastupaju neodgovornost snova — dovodi do toga da zajednički priznaju da postoji neki naročiti psihički izvor odgovoran za nemoralnost snova.

Svi oni koji ostavljaju da moralnost u snu i dalje ostaje čuvaju se ipak od toga da preuzmu punu odgovornost za svoje snove. Hafner kaže (na strani 23): „Mi nismo odgovorni za snove, pošto je našem mišljenju i htenju uklonjena baza na kojoj naš život jedino poseduje istinu i stvarnost. . . Prema tome, nikakva želja u snu ni akcija u snu ne mogu biti ni vrlina rfi greh." Ali je čovek odgovoran za grešan san ukoliko ga indirektno izazove. Za njega nastaje

74 Tumačenje snova, I /

dužnost, kao i u budnom stanju, da pre odlaska na .spavanje moralno očisti svoju dušu.

Analiza ove zbrke otklanjanja i priznavanja odgovornosti za moralnu sadržinu snova ide kod Hilde-branta mnogo dublje. Pošto je izneo da se moraju uzeti u obzir dramatski način prikazivanja sna, zbijanje najkomplikovanijih procesa razmišljanja u najmanji delić vremena, a i smanjivanje vrednosti, koju i on sam priznaje, i brkanje elemenata predstava u snu, Hildebrant priznaje da postoji najozbiljnije dvoumljenje o tome da li treba jednostavno poricati svaku odgovornost za grehe i krivice u snu.

(Str. 49): „Ako ma kakvu nepravednu optužbu, naročito takvu koja se odnosi na naše namere i mišljenje, želimo veoma odlučno da odbijemo, onda se svakako služimo frazom: da nam to ni u snu nije palo na pamet. Time, svakako, s jedne strane kon-statujemo da oblast snova smatramo za nešto što je najdalje i poslednje za nas, u kojoj bismo bili odgovorni za svoje misli, jer su naše misli u toj oblasti tako labavo i slabo povezane sa našim stvarnim bićem da se jedva još mogu smatrati našima; ali, pošto se osećamo pobuđenim da baš i u ovoj oblasti izričito poričemo postojanje takvih misli, mi time ipak u isto vreme indirektno priznajemo da naše samo-opravdanje ne bi bilo potpuno kada ne bi dotle do-piralo. I ja mislim da mi ovde, iako nesvesno, govorimo jezikom istine."

(Str. 52): „Ne može se, naime, zamisliti nijedna akcija u snu čiji prvi motiv ne bi na bilo koji način pre toga prošao kao želja, požuda ili impuls kroz dušu budnoga čoveka." O tom prvom impulsu bi se moglo reći: San te nije pronašao, — on se samo na to ugledao i ispleo ga, on je obradio samo jednu neznatnu količinu istorijskog materijala koji je kod nas pre toga bio našao, i to u dramatskom obliku; on je na scenu doveo apostolovu reč: ,Ko mrzi svoga brata, taj je ubica'. I dok posle buđenja čitavu, naširoko razrađenu tvorevinu poročnog sna možemo, svesni svoje moralne snage, izložiti smehu, ipak materijal od kojeg je prvobitna tvorevina izvedena stvar neće uzeti

Etička osećanja u snu 75

sa smešne strane. Čovek se oseća odgovornim za sne-vačeve zablude, ne za celokupni zbir njihov ali svakako za izvestan procenat od njih. „Ukratko ako u ovom smislu koji se teško može pobijati, raz'umemo Hristovu reč: ,Iz pakosnog srca dolaze pakosne misli' — onda ćemo se jedva osloboditi ubeđenja da svaki gr eh načinjen u snu nosi sobom bar jedan nejasan minimum krivice."

Hildebrant, dakle, u klicama i nagoveštajima loših podsticaja koji preko dana misli iskušenja prolaze našim dušama nalazi izvor za nemoralnost snova i ne usteže se da ove imoralne elemente uzima u obzir pri moralnom procenjivanju ličnosti. To su iste misli i ista ocena koje su, kao što nam je poznato, pobožne i svete ljude svih vremena terale na to da se žale da su teški grešnici.1

Svakako, ne postoji sumnja o tome da se ovakve predstave koje odudaraju jedna od druge javljaju kod većine ljudi, ali i na nekom drugom i ne samo etičkom polju. Osuda ovakvih predstava bila je ponekad manje ozbiljna. Kod Spite nalazimo navedenu sledeću izjavu A. Celera (Zeller) u članku Irre" u Opštoj enciklopediji nauka od Erša i Grub era (Ersch, Gruber, str. 144): „Duh je retko kada tako srećno organizovan da bi u svakom trenutku imao punu moć i da jasan tok njegovih misli ne bude uvek iznova prekidan ne samo nebitnim nego i potpuno iskrivljenim i zdravom razumu protivnim predstavama; štaviše, i najveći mislioci morali su se žaliti na množinu loših predstava sličnih snu, zadirkiva-jućih i mučnih, pošto im smetaju u njihovom najdubljem razmišljanju, u njihovom najsvetijem i najozbiljnijem misaonom radu."

1 Neće biti nezanimljivo saznati kakav je stav zauzela sveta inkvizicija prema našem problemu, u delu Tractatus de Officio sanctissimae Inquisitionis", koje j e narrisao Tomas Karena (Thomas Carena, izdanje u Lionu 1659 godine) nalazi se sledeće mesto: „Ako neko iznosi krivoverje u snu i'nkvizi tori treba da u tome vide povod da ispitaju njegov način života, jer obično u snu ponovo dolazi ono 6ime se neko nreko dana zanimao." Dr Eniger (Ehniger, S. Urban, Svajcarska).


Iz jedne dalje Hildebrantove napomene pada jasnija svetlost na psihološki položaj ovih kontrastnih misli; on kaže da nam san ponekad dozvoljava da zagledamo u dubine i skrovišta našeg bića koji nam u stanju budnosti većinom ostaju zatvoreni (str. 55). Isto saznanje iznosi Kant na jednom mestu svoje Antropologije kad zastupa mišljenje da je san zbog toga tu da nam otkrije skrivene sklonosti i da nam otkrije ne ono što jesmo nego što bismo mogli postati da smo imali drukčije vaspitanje; Radeštok (str. 84) kaže da nam san često samo otkriva ono što sami sebi nećemo da priznamo, i da ga stoga s pravom nazivamo lažljivcem i varalicom. J. E. Erdman (Erd-mann) izjavljuje: „Meni san nikada nije otkrio kakvo mišljenje treba imati o nekom čoveku; naprotiv, ono što ja o njemu mislim i kakvog sam raspoloženja prema njemu, to sam u snu na svoje veliko iznenađenje već nekoliko puta saznao." I nešto slično misli i J. H. Fihte. „Karakter naših snova ostaje daleko vernije ogledalo našeg celokupnog raspoloženja nego što možemo saznati o tome samo posmatranjem u budnom stanju." Nama se skreće pažnja da iskrsa-vanje ovih pobuda, stvarnih našoj moralnoj svesti, jeste samo analogno nama već poznatom raspolaganju sna sa ostalim predstavnim materijalom koji budnom stanju nedostaje, ili pak u njemu igra samo neznatnu ulogu — napomenama kao što su Beninijeva. „Certe nostre inclinazioni che si credevano soffocate e spente da un pezzo, si ridestano; passioni vecchie a sepolte rivivono; cose e persone acui non pensiamo mai, ci vengono dinanzi"1 (str. 149), i Folkeltova: ,,I one predstave koje su u budnu svest ušle gotovo nezapažene i koje od budne svesti možda nikad ne bi bile izvučene iz zaborava vrlo često objavljuju snu svoje prisustvo u duši" (str. 105). Najzad, ovde je mesto da se setimo da je prema mišljenju Sopen-

1 Izvesne naše sklonosti za koje smo verovali da su ugušene i već duže vremena ugašene bude se ponovo; stare i sahranjene strasti ponovo oživljavaju, pred nas izlaze stvari i osobe na koje nikada ne mislimo.

Etičko osećanja u snu 77

hauerovom već uspavljivanje bilo praćeno pojavom neželjenih predstava (slika).

Kao „neželjene predstave" smemo sad obuhvatiti celokupan ovaj predstavni materijal, čija pojava i u nemoralnim i apsurdnim snovima izaziva naše čuđenje. Jedna važna razlika postoji samo u tome: neželjene predstave na moralnom polju pokazuju suprotnost sa našim običnim osećanjem, dok nam one druge ostaju samo neobične. Dosad nije načinjen nijedan korak koji bi nam omogućio da jednim dubljim saznanjem ovu različitost odstranimo.

Kakvo značenje ima sad pojavljivanje neželjenih predstava u snu, kakvi se zaključci za psihologiju budne i snevajuće duše mogu izvesti iz ovog noćnog iskrsavanja kontrastirajućih etičkih impulsa? Ovde možemo ponovo zabeležiti razliku u mišljenju pisaca i njihovu novu različitu grupaciju. Tok misli Hilde-branta i ostalih zastupnika njegovog osnovnog shva-tanja svakako nećemo nastaviti u nekom drugom pravcu nego u tome da je nemoralnim pobudama i u budnom stanju svojstvena neka moć koja je, doduše, inhibirana da prodre do akcije, i da u spavanju nešto ispada iz akcije što nas je, delujući danju kao neka inhibicija, sprečilo da primetimo postojanje tog impulsa. San. je tako pokazao stvarnu, premda ne čitavu prirodu čovekovu, i spadao je među sredstva da skrivenu duševnu unutrašnjost načini pristupačnom našem poznavanju. Samo tako, polazeći od ovih pretpostavki, Hildebrant može snu dodeliti ulogu upozorivača koji nam skreće pažnju na skrivene moralne štete naše duše, kao što, prema priznanju le-kara, ponekad može da svesti objavi i neke dotad ne-primećene telesne bolesti. Ni Spitu nije moglo rukovoditi nijedno drugo shvatanje kad ukazuje na izvore nadraživanja, koji, na primer za vreme puberteta, ulaze u psihu i ako snevača teši da je učinio sve što je u njegovoj moći, ako je u budnom stanju uvek vodio život strog i pun vrlina, ako se trudio da suzbija grešne misli kad god bi se one pojavile, ne dozvoljavajući im da sazru i da se pretvore u delo. Po ovom shvatanju mogli bismo ove neželjene predsta-


ve nazvati željama koje su danju potisnute i u njihovoj pojavi morali bismo videti pravi psihički fenomen.

Prema nekim drugim autorima, ne bismo imali nikakvo pravo na ovakav zaključak. Za Jesena n e željene predstave u budnom stanju kao i u snu, u grozničkim i drugim delirijima, predstavljaju „karakter jedne aktivnosti volje stavljene u mirovanje i nekog na izvestan način mehaničkog procesa slika i predstava nastalih unutrašnj im impulsima" (str. 360). Po njemu jedan nemoralan san za snevačev duševni život ne predstavlja ništa drugo nego da je ovaj na bilo koji način jednom stekao saznanje o odgovarajućoj sadržini predstave; svakako da to nije dokaz za duševni impuls snevačev. Kod jednog drugog pisca, Morija, mogli bismo posumnjati da li on i stanju sna ne pripisuje sposobnost rastavljanja duševne aktivnosti na komponente umesto da ih razori sasvim bez plana. On za snove u kojima ne vodimo računa o granicama moralnosti kaže: ,,Ce sont nos penchants qui parlent et qui nous font agir, sans que la con-science nous retienne, bien que parjois elle nous aver-tisse. J'ai mes defauts et mes penchants vicieux; a. l'etat de veille, je tdche de lutter contre eux, et U m'arrive assez souvent de n'y pas succomber. Mais dans mes songes j'y succombe toujours ou pour mieux dire j'agis par leur impulsion, sans crainte et sans remords .. . Evidemment les visions qui se deroulenr, devant ma pensee et qui constituent les reves, me sont suggeres par les incitations que je ressens et que ma volonte absente ne cherćhe pas a rejouler." (Le sommeil, str. 113).1

1 Naše sklonosti nam govore i podstiču nas na rad a da nas naša svest ne sprečava, mada nam ponekad skreće pažnju. Ja imam svoje nedostatke i svoje poročne sklonosti; u budnom stanju, trudim se da se borim protiv njih, i dosta često mi se događa da im ne podlegnem. Ali u snovima uvek im podležem, ili bolje rečeno, radim po njihovom impulsu, bez straha i bez grize savesti . . . Očigledno, predstave (vizije)

Etička osečanja u snu 79

Ako se verovalo u sposobnost sna da otkriva jednu stvarno postojeću, ali potisnutu ili skrivenu n e moralnu dispoziciju snevačevu, onda ovo mišljenje ne bismo mogli iskazati oštrijim recima nego recima Morijevim (str. 115): ,,En reve l'homme se revele done tout entier a soi-meme dans sa nudite, et sa misere natives. Des qu'il suspend l'exercise de sa volonte, U devient le jouet des toutes les passions contre lesquelles, a l'itat de veille la conscience, le sentiment d'honneur, la crainte nous dejendent."2 Na jednom drugom mestu on nalazi pogodnu reč (str. 462): „Dans le reve, c'est surtout l'homme instinetif qui se revele . .. L'homme revient pour ainsi dire a l'etat de nature quand U reve; mais moins les idees acquises ont pinštrć dans son esprit, plus les penchants en desaceord avec elles conservent eneore sur lui l'influence dans le reve."3 Zatim kao pr imer navodi da ga njegovi snovi često prikazuju kao žrtvu upravo onog praznoverja protiv koga se u svojim spisima najžešće borio.

Ali vrednost svih ovih oštroumnih napomena za psihološko poznavanje snevanja kod Morija je srna-« njena t ime što se u fenomenima koje je tako pravilno posmatrao ne ispoljava ništa kao dokaz za „automatisme psychologique" (psihološki automatizam), koji po njegovom shvatanju vlada snovima. Ovaj automatizam on shvata kao potpunu protivnost psihičkoj delatnosti.

koje se pred mojom mišlju odvijaju i koje sačinjavaju san sugerisane su mi podstrecima koje osećam i koje moja odsutna volja ne pokušava da odbije.

* U snu se, dakle, čovek u potpunosti otkriva samom sebi u svojoj urođenoj golotinji i bedi. Cim obustavlja vršenje svoje volje, on postaje igračkom svih strasti protiv kojih nas u stanju budnosti brane svest, osećanje časti i strah.

8 U snu se, pre svega, otkriva instinktivni čovek . . . Kad sanja, čovek se, tako reći, vraća u prirodno stanje; ali ukoliko su stečene predstave manje prodrle u njegov duh, utoliko više sklonosti u neskladu s njima zadržavaju još u snu svoj uticaj nad njim.


Jedno mesto u Strikerovom (Stricker) delu Stu-dien iiber das Bevmsstsein (Studije o svesti) glasi: „San se ne sastoji isključivo i jedino od obmana; ako se čovek u snu, na primer, boji razbojnika, ti razbojnici su, doduše, imaginarni, ali je strah realan." Tako nam je skrenuta pažnja na to da razvijanje efe-kata u snu ne dozvoljava ocenjivanje koje poklanjamo ostaloj sadržini sna, i pred nas se postavlja problem: šta od psihičkih zbivanja u snu može biti realno, to jest, šta srne da polaže pravo na to da bude uvršćeno među psihičke procese budnog stanja?

G

TEORIJE O SNU I FUNKCIJA SNA

Jedan iskaz o snu koji pokušava da sa jednog gledišta objasni što je mogućno veći broj njegovih osobenosti i u isto vreme odredi položaj sna prema jednoj opširnijoj oblasti fenomena, moći ćemo nazvati teorijom o snu. Pojedine teorije o snu razlikovaće se među sobom po tome što jednu ili drugu karakteristiku sna određuju kao bitnu, što ga uzimaju za polaznu tačku za objašnjenja i odnose. Jedna funkcija, to jest korist ili neki drugi efekat sna neće morati neophodno da se izvode iz teorije, ali naše očekivanje, koje je po navici upravljeno teleologiji, ipak će izići u susret onim teorijama koje stoje u vezi sa uvidom u jednu funkciju sna.

Već smo upoznali više shvatanja o snu koja su više ili manje zaslužila naziv teorije sna u ovom smislu. Verovanje starih da san šalju bogovi da bi upravljali ljudskim radnjama predstavljalo je potpunu teoriju sna koja je dala objašnjenje o svemu što o snu vredi znati. Otkako je san postao predmetom biološkog proučavanja poznat nam je veći broj teorija sna, ali među njima ima i ponekih veoma nepotpunih.

Teorije o snu i funkcija sna 81

Ako odustanemo od potpunog nabrajanja, mogli bismo pokušati, možda, sa sledećom grupacijom teorije o snu, uvek prema osnovnom shvatanju o meri i vrsti psihičke aktivnosti u snu:

1) Teorije koje dozvoljavaju da se potpuna psihička aktivnost budnog stanja nastavlja u snu, kao što je teorija Delbefa. Ovde duša ne spava, njen aparat ostaje intaktan, ali, preneta u stanje spavanja koje se razlikuje od uslova budnoga stanja, ona mora pri normalnom funkcionisanju dati druge rezultate od onih u budnom stanju. Kod ovih teorija postavlja se pitanje: da li su one u stanju da razlike sna od budnog stanja u potpunosti mogu izvesti iz uslova stanja spavanja? Osim toga im nedostaje jedan mogući pristup ka jednoj funkciji sna; ne uviđa se zašto se sanja, zašto komplikovani mehanizam duševnog aparata i dalje radi, i kad bude stavljen u odnose za koje nije proračunat. Spavati bez snova, ili, ako se pojave nadražaji koji smetaju, probuditi se, to bi bile jedine svrhovite reakcije koje bi preostale ume-sto treće, snevanja.

2) Teorije koje, naprotiv, za san pretpostavljaju smanjenje psihičke aktivnosti, labavljenje međusobnih veza, osiromašenje u pristupačnom materijalu. Prema tim teorijama morala bi se dati jedna sasvim drugačija karakteristika spavanja nego što ju je dao Delbef. Spavanje ima dalekosežni uticaj na dušu; ono se ne sastoji samo u tome da dušu isključi iz spolj-njeg sveta, ono štaviše prodire u njen mehanizam i čini ga privremeno neupotrebljivim. Ako smem da upotrebim jedno poređenje sa psihijatrijskim materijalom, rekao bih da prve teorije konstruišu san kao paranoju, a teorije pomenute na drugom mestu čine ga uzorom za maloumnost ili amenciju.

Teorija po kojoj u snu dolazi do izražaja samo jedan deo duševne delatnosti paralizovane spavanjem jeste teorija koja uživa prednost kod pisaca-lekara i u naučnom svetu uopšte. Ukoliko se može pretpostaviti neko opštije interesovanje za objašnjenje snova, možemo je smatrati svakako dominantnom teorijom o snu. Valja istaći sa kakvom lakoćom upravo ova



teorija izbegava svaku i najgoru prepreku pri svakom objašnjavanju sna, naime razbijanje o jednu od protivrečnosti sadržane u snu. San je za nju rezultat parcijalne budnosti („lagano, parcijalno i ujedno i veoma anomalično bdenje", kaže za san Herbartova psihologija); zato se ona može koristiti nizom stanja, od postepeno sve većeg i većeg buđenja, do potpune budnosti, i pokriva čitav niz nedovoljnog rada sna koji se odaje apsurdnošću, pa do potpuno koncentri-sanog misaonog rada.

Kome je fiziološki način opisivanja postao neophodan, ili koji naučnije misli, naći će ovu teoriju izraženu u opisu Binca (str. 43):

„Ovo stanje (ukočenosti), međutim, približava se postepeno kraju u ranim jutarnjim časovima. Sve neznatni je postaju količine zamarajućih materija nagomilanih u moždanoj belančevini, i sve više njih se rastavlja ili ih krvotok svojim neumornim tokom odnosi. Ovde-onde već se pojavljuju pojedine gomile ćelija koje su se probudile, dok sve naokolo još uvek ukočeno miruju. Sad pred našu zamagljenu svest nastupa izolovani rad pojedinih grupa, a nedostaje još kontrola drugih delova mozga koji upravljaju asocijacijama. Stoga se stvorene slike, koje većinom odgovaraju materijalnim utiscima bliske prošlosti, redaju divlje i bez reda jedna za drugom. Broj moždanih ćelija koje se oslobađaju postaje sve veći, i ne-razumnost sna sve neznatnija."

Shvatanje da je snevanje neko nepotpuno, parcijalno budno stanje ili da ono predstavlja tragove njegovih uticaja naći će se sigurno kod svih modernih filozofa i fiziologa. To shvatanje najopširnije je izneo Mori. Izgleda da taj autor stanje budnosti ili spavanje često smatra da se mogu pomeriti sa jednog anatomskog regiona na drugi, pri čemu, svakako, autoru jedna anatomska provincija i jedna određena psihička funkcija izgledaju vezane jedna za drugu. Ovde bih želeo samo da nagovestim: kad bi se teorija o parcijalnoj budnoći potvrdila, trebalo bi još vrlo mnogo raditi na njenom finijem razrađivanju.


Kod svakog shvatanja sna ne može se, naravno, pojaviti nijedna funkcija sna. Naprotiv, Bine svojom izjavom na odlučan način daje svoj sud o položaju i značenju sna (str. 357): „Kao što vidimo, sve činjenice upravljene su tome da san označe kao jedan te-lesni, u svima slučajevima beskoristan, u mnogim slučajevima upravo bolestan proces . . . "

Primenjivanje izraza „telesni" na san, što je autor Bine sam istakao, ukazuje svakako na više od jednog pravca. On se, pre svega, odnosi na etiologiju sna, koja je Bincu bila naročito na srcu kada je eksperimentalno izazivanje snova studirao davanjem otrova. Sa teorijama o snu ove vrste u vezi je, naime, da se podsticanje na san, ako je ikako mogućno, izvodi isključivo sa somatske strane. Predstavljeno u najekstremnijem obliku, glasilo je ovako: Pošto smo se, isključivši sve nadražaje, predali spavanju, nema nikakve potrebe za snevanjem niti povoda sve do jutra kad bi se proces laganog buđenja preko novo-dolazećih nadražaja mogao ogledati u fenomenu sa-njanja. Ali održati da spavanje bude bez nadražaja ne polazi za rukom; sa svih strana dolaze spavaču nadražaji, kao što se Mefisto žali na životne klice, spol ja, iznutra, čak i od svih telesnih oblasti za koje se čovek kao budan nikada nije brinuo. I tako je spavanje ometano; najpre se jedan deo duše probudi, posle toga drugi, zatim kratko vreme funkcioniše sa svojim probuđenim delom, radosna što ponovo može zaspati. San je reakcija na smetanje spavanja, koje je nadražaj izazvao, sasvim izlišna reakcija, uostalom.

Obeležiti san, koji pored svega još ostaje funkcija jednog duševnog organa, kao somatski proces, ima pored toga i drugi smisao. Time se snu želi poreći dostojanstvo jednog psihičkog procesa. Ono vrlo staro poređenje, poznato u primeni na san — o „deset prstiju jednog čoveka sasvim neveštog muzici, koji se brzo kreću preko dirki instrumenta" — možda najbolje predočava mišljenje koje o snevanju imaju obično zastupnici egzaktne nauke. San po ovom shvatanju postaje nešto što se nipošto i nikako ne može tumačiti;

s*


jer kako bi ovih deset prstiju jednog nemuzikalnog svirača mogli proizvesti jedan muzički komad?

Još u prošlosti nisu nedostajali prigovori protiv teorije parcijalnog bdenja. Burdah je godine 1830. mislio ovo: „Kad se kaže da je san parcijalno bdenje, time se, prvo, ne objašnjava ni bdenje ni spavanje, a drugo, time se ne kaže ništa drugo nego da u snu neke duševne sile deluju, dok ostale miruju. Ali takva nejednakost dešava se u toku čitavog života . . . "

Na vladajuću teoriju o snu, koja u snu vidi jedan „somatski" proces, oslanjala se jedno vreme zanimljiva hipoteza o snu koju je izneo Robert tek godine 1836. Ona je naročito privlačna pošto za sneva-nje ume da navede jednu funkciju, jedan koristan uspeh. Kao osnovu za svoju teoriju, Robert uzima dve činjenice posmatranja, na kojima smo se već zadržali kad smo govorili o ispitivanju materijala snova, naime da tako često sanjamo o najtrivijalnijim utiscima dana a da tako retko u san preuzimamo velika interesovanja preko dana. Robert kao isključivo tačno tvrdi sledeće: „Stvari koje smo u potpunosti zamislili nikada ne postaju izazivači sna, već to postaju uvek samo one stvari koje su nedovršene u našem duhu ili kojih su se naše misli dodirnule samo u prolazu." — „Zato obično ne možemo objasniti san jer su njegovi uzroci baš oni čulni utisci proteklog dana koji nisu dospeli do dovoljnog saznanja snevačevog." Uslov da jedan utisak dospe u san jeste dakle ili što je proces obrade ovog utiska bio prekinut, ili što je utisak bio suviše beznačajan, te uopšte nije imao pravo na takvu obradu.

Robertu se, dakle, san javlja kao „somatski" proces izlučivanja kojeg postajemo svesni u duhovnoj reakciji na njega. „Snovi su izlučivanja misli koje su u samoj klici ugušene." Čovek kome bismo oduzeli mogućnost da sanja, morao bi u datom roku postati poremećen umom, pošto bi se u njegovom mozgu skupila ogromna masa nedovršenih, do kraja nedomi-šljenih misli i plitkih utisaka, pod čijom bi težinom moralo da se uguši ono što bi se kao gotova celina moralo priasimilirati pamćenju. San za preopterećeni


mozak vrši posao ventila sigurnosti. „Snovi imaju snagu koja leci, koja rasterećuje" (str. 32).

Bilo bi pogrešno, razumljivo, postaviti Robertu pitanje kako predstave u snu mogu dovesti do rasterećenja duše. Autor, očigledno, izvodi zaključak iz obe osobenosti materijala snova da se za vreme spavanja takvo izbacivanje bezvrednih utisaka — bilo na koji način — vrši kao somatski proces, i da sne-vanje nije nikakav naročiti psihički proces, nego samo vest koju mi o tom izdvajanju dobijamo. Uostalom, to izdvajanje nije jedina stvar koja se noću u duši događa. Robert «am dodaje da se osim toga do kraja izrađuju i podstreci dana i „ono što se ne može izdvojiti od misaonog materijala koji nesvaren leži u duši — to misaoni konci pozajmljeni od fantazije povezuju u jednu zaokrugljenu celinu i tako uvrštavaju u sećanje kao bezazlenu sliku mašte" (str. 23).

Ali, Robertova teorija dolazi do najoštrije proti vrečnosti sa vladajućom teorijom u procenjivanju prirode izvora snova. Dok se tamo uopšte ne bi sanjalo da spoljni i unutrašnji senzacioni nadražaji dušu uvek iznova ne bude, prema Robertovoj teoriji nalazi se podstrek za snevanje samo u duši, u njenoj pre-opterećenosti koja zahteva rasterećenja; Robert potpuno dosledno zaključuje da uzroci koji uslovljavaju san i koji se nalaze u telesnom osećanju zauzimaju jedan podređen prostor i da oni nipošto ne bi mogli da izazovu na snevanje jedan duh u kome se ne bi nalazilo nikakvo gradivo za stvaranje sna, uzeto iz budne svesti. Treba priznati samo to da slike fantazije koje se u snu razvijaju iz dubine duše mogu biti pod uticajem nervnih nadražaja (str. 48). I tako san, prema Robertu, nije potpuno zavisan od somat-skog; on, doduše, nije nikakav psihički proces, nema mesta među psihičkim procesima bdenja, on je sva-konoćni somatski proces na aparatu duševne aktivnosti i ima da izvrši funkciju da ovaj aparat sačuva od prenapetosti, ili, ako nam je dozvoljeno upotrebiti upoređenje: da dušu očisti od đubreta. Na istim osobinama sna, kako se otkrivaju u izboru materijala sna, jedan drugi naučnik, Iv Delaž (Yves Delage) ba-

86 Tumačenje snova, l

žira svoju sopstvenu teoriju i poučno je posmatrati kako se samo neznatnom varijacijom u shvatanju istih stvari dobija krajnji rezultat sasvim drugog značaja.

Pošto je smrću izgubio jedno drago lice, Delaž je na samome sebi iskusio da čovek ne sanja ono što ga je preko dana obilno zanimalo, ili tek onda kad je počeo da se kloni drugih interesovanja preko dana. Njegova ispitivanja kod drugih osoba potvrdila su mu da je ovakvo stanje stvari opšta stvar. Jednu lepu napomenu te vrste, ako se pokazala kao opšte pravilna, Delaž je načinio o sanjanju mladog bračnog para: „S'il n'ont reve l'un de l'autre avant le ma-riage ou pendant la lune de miel; et s'ils ont reve d'amour c'est pour etre infideles avec quelque per-sonne indifferente ou odieuse."1 A o čemu se sanja? Delaž vidi da se materijal koji nam se javlja u snu sastoji od odlomaka i ostataka utisaka poslednjih dana i iz ranijih vremena. Sve što se u našim snovima javlja, i što bismo najpre mogli biti skloni da shvatimo kao tvorevinu snova, pokazuje se prilikom tačnijeg ispitivanja kao nepoznata reprodukcija kao „souvenir inconscient" (nesvesna uspomena). Ali ovaj materijal predstava pokazuje jednu zajedničku karakteristiku: on dolazi od utisaka koji su našu dušu verovatno jače pogodili nego naš duh, ili sa kojih je pažnja vrlo brzo posle pojavljivanja ponovo skrenuta. Ukoliko je utisak bio manje svestan i pri tom snažniji, utoliko više ima izgleda da u sledećem snu odigra neku ulogu.

U suštini, postoje dve iste kategorije utisaka, sporedni i neizvršeni, kako ih ističe Robert; ali Delaž ovu situaciju okreće drukčije time što misli da ovi utisci, pošto su ravnodušni, ne postaju sposobni da izazovu san, nego to zato čine što su nedovršeni. I trivijalni utisci na neki način nisu bili u potpunosti

1 Ako su bili jako zaljubljeni, oni pre braka ili za vre-me medenog meseca gotovo nikad nisu sanjali jedno o drugome; a ako su imali erotične snove o ljubavi bili su neverni sa nekom indiferentnom ili odvratnom osobom.


dovršeni; po svojoj prirodi kao novi utisci, „autant de ressorts tendus"1, oni će se takođe za vreme spavanja opustiti. Još više prava nego što ga ima slabi i gotovo neprimećeni utisak imaće na neku ulogu u snu snažan utisak koji je slučajno bio zadržan u svojoj obradi ili pak bio svesno potisnut. Fizička energija, nagomilana preko dana kočenjem i potiskivanjem noću, postaje opruga-pokretač sna. U snu se pojavljuje psihički potisnut materijal.2

Na žalost, Delažev tok misli na ovom mestu se prekida; on samostalnoj psihičkoj aktivnosti u snu može dopustiti samo najmanju ulogu, i tako se svojom teorijom sna neposredno priključuje vladajućoj teoriji o parcijalnom spavanju mozga: ,,En somme, le reve est le produit de la pensee errante, sans but et sans direction, se fixant successivement sur les sou-venirs, qui ont garde assez, Vintensite pour se placer sur sa route et l'areter sa passage, etablissant entre eux un lien tantćt jaible et indecis, tantot plus fort et plus serre, selon que l'activite actuelle du cerveaux est plus ou moins abolie par le sommeil."3

U treću grupu možemo uvrstiti one teorije sna, koji snevajućoj duši pripisuju sposobnost i sklonost ka naročitim psihičkim funkcijama koje u stanju budnosti uopšte ne može izvoditi ili ih izvodi samo na nepotpun način. Iz delovanja ovih sposobnosti proizlazi najčešće jedna korisna funkcija sna. Ocene koje

1 Tako mnoge zategnute opruge. 2 Potpuno slično izražava se pisac Anatol Frans (France)

u delu Le lys rouge (Crveni krin): Ce que nous vovons la nuit, ce sont le restes malheureux de ce que nous avons negligć dans la veille. Le reve est souvent la revanche des choses qu'on meprise ou le reproche des etres abandonnes (Ono što noću vidimo, to su nesrećni ostaci onoga što smo prethodne večeri zanemarili. San je često osveta stvari koje zanemarujemo ili prebacivanje napuštenih bića).

3 Ukratko, san je proizvod lutajuće misli, bez cilja i bez pravca, pričvršćujući se sukcesivno na sećanja koja su sačuvala dovoljno intenziteta da stanu na put i prekinu njegov prolaz, uspostavljajući između njih jednu vezu čas slabu i neodređenu, čas opet jaču i tešnju, prema tome kako je aktivnost mozga u tom momentu više ili manje poništena od sna.


su formirali psihološki pisci većim delom spadaju u ovaj red. Ali ja ću se zadovoljiti time što ću umesto njih navesti jednu izjavu Burdaha, prema kojoj je san „prirodna aktivnost duše, koja nije ograničena snagom individualnosti, nije ometana samosvešću, nije upravljana samoodređivanjem, nego je to vitalnost senzibilnih centralnih tačaka koja uživa u slobodnoj igri" (str. 486).

Ovo uživanje u slobodnom korišćenju sopstvenih snaga Burdah i ostali, očigledno, zamišljaju kao stanje u kome se duša osvežava i prikuplja nove snage za svoj dnevni rad, nekako slično godišnjem odmoru i raspustu o ferijama. Burdah stoga navodi i prihvata ljubazne reci kojima pesnik Novalis hvali vladavinu sna: „San je zaštitno oružje protiv ravnomernosti i sivila života; on oslobađa fantaziju okova tako da sve slike svakodnevnog života, jedne preko druge, može ispreturati, i neprestanu ozbiljnost odraslog čoveka on prekida radosnom detinjom igrom; bez snova, mi bismo sigurno rano ostareli. I tako san možemo smatrati, iako ne darom datim neposredno odozgo, ipak jednim dragocenim zadatkom, ljubaznim pratiocem na pokloničkom putovanju ka grobu."

Osvežavajuću i lekovitu delatnost sna još uver-ljivije opisuje Purkinje (str. 456): „Ove bi funkcije naročito obavljali produktivni snovi. To su lake igre imaginacije koje sa svakodnevnim događajima nemaju nikakve veze. Duša ne želi da nastavlja zategnuto-sti budnog života, nego želi da ih razreši, da se od njih odmori. Ona, pre svega, stvara stanja suprotna stanjima budnosti. Ona tugu leci radošću, brige nadama i vedrim razonođavajućim slikama, mržnju ljubavlju i ljubaznošću, strah hrabrošću i pouzdanjem; sumnju stišava uveravanjem i čvrstom verom, uzaludno iščekivanje ispunjavanjem. Mnoga ranjena me-sta duše koja bi dan neprekidno držao otvorenim spavanje leci tako što ih pokriva i štiti od novog uzbuđenja. Na tome se delimično zasniva dejstvo vremena

\l koje leci bol." Mi svi osećamo da je spavanje dobročinstvo za duševni život, i tamno naslućivan je narodne svesti očigledno ne dopušta da mu se otme pred-


rasuda da san predstavlja jedan od puteva na kojima spavanje deli svoja dobročinstva.

Najoriginalniji i najdalekosežniji pokušaj objašnjenja sna iz jedne naročite aktivnosti duše koja se tek u stanju spavanja može slobodno razviti jeste onaj što ga je godine 1861. preduzeo Šerner. Sernerova knjiga, napisana teškim i suvoparnim stilom, nošena gotovo pijanim oduševljenjem za predmet, koje mora delovati odbijajuće ako nije u stanju da čitaoca povuče za sobom, stavlja pred analizu takve teškoće da spremno uzimamo u ruke jedan jasniji i kraći opis u kome nam filozof Folkelt iznosi Sernerova učenja. ,,Iz mističkih konglomerata, iz sjajnog i bleštavog lju-ljuškanja ponekad blesne i zasija tajanstvena svetlost smisla, ali putevi filozofa time ne postaju jasni." Sernerov prikaz, čak i kod njegovog pristalice, nailazi na ovakvu ocenu.

Serner ne spada među autore koji duši dozvoljavaju da svoje sposobnosti, nesmanjene, odnese sobom u snevanje. On sam izvodi kako u snu central-nost, spontana energija Ja postaju rastrojeni, kako zbog te decentralizacije saznanje, osećanje, htenje i predstavljanje postaju izmenjeni, i kako preostacima ovih duševnih snaga ne pripada više nikakav pravi duhovni karakter, nego samo još priroda jednog mehanizma. Ali zato se u snu aktivnost duše, koju treba nazvati fantazijom, oslobođena svake vladavine razuma, pa prema tome slobodna od strogih mera, vine do neograničene vladavine. Ona, doduše, uzima po-slednju građu iz sećanja budnog stanja, ali ona od te građe izvodi građevine koje se od tvorevina budnoga života razlikuju kao nebo i zemlja, ona se u snu ne pokazuje samo kao reproduktivna, nego i kao produktivna. Njene osobenosti snovima daju njihove posebne karakterističnosti. Ona pokazuje naročitu ljubav prema svemu što je neumereno, preterano, monstruozno. Ali ujedno, budući da je oslobođena, ona od misaonih kategorija koje joj smetaju dobij a veću savitijivost, veću okretnost i veću volju za način izražavanja; ona je u najvećoj meri osetljiva na nežne nadražaje raspoloženja srca, na buntovničke afekte,


ona odmah ugrađuje unutrašnji život u spoljašnju plastičnu očiglednost. Fantaziji sna nedostaje jezik pojmova, ono što želi da kaže mora da kaže očigledno u slikama, i pošto pojam ovde ne deluje oslabljujuće, ona se snažno i puno koristi formom očiglednosti. Time njen jezik, ma kako bio razgovetan, postaje zametan, trom, nespretan. Razgovetnost njenog jezika naročito je otežana time što ima odvratnost prema tome da jedan objekat predstavlja njegovom sopstve-nom slikom i što radije bira neku tuđu sliku, ukoliko je ova u stanju da kroz sebe izrazi onaj atribut objekta do čijeg joj je prikazivanja stalo. To je simbolizira juća delatnost fantazije . . . Veoma važno je, dalje, to što fantazija sna nikad predmete ne slika iscrpno, nego samo nejasno, i ovako nejasne samo na najslobodniji način. Njene slike zato izgledaju kao da su genijalno nabačene. Ali fantazija sna ne ostaje samo kod prostog predstavljanja predmeta, nego je iznutra primorana da ono Ja-snova s predmetom više ili manje zamrsi i da tako stvori jednu radnju. San izazvan vizuelnim nadražajem, slika, na primer, zlatnike na ulici: snevač ih skuplja, raduje se i odnosi kući.

Materijal, na kome fantazija sna obavlja svoju umetničku delatnost, jeste prema Serneru pretežno materijal organskih telesnih nadražaja koji su preko dana tako nejasni. Tako se ovde u potpunosti slažu i Sernerova preterano fantastična teorija o pretpostavkama izvora sna i izazivač sna, i možda suviše preterano teorija Vunta i drugih fiziologa, koji su inače među sobom antipodi. Ali prema fiziološkoj teoriji, duševna reakcija na unutrašnje somatske nadražaje iscrpena je izazivanjem bilo kakvih predstava, koje odgovaraju nadražajima; te predstave izazivaju druge predstave putem asocijacije, i u ovom stadijumu izgleda da je tok psihičkih zbivanja u snu iscrpen. S druge strane, somatski nadražaji prema Serneru pružaju duši samo materijal koji ona može iskoristiti za svoje fantastične ciljeve. Za Sernera formiranje snova tek počinje upravo na onom mestu koje ostali autori smatraju završetkom.


Razume se da nećemo moći smatrati svrhovitim ono što fantazija sna preduzima sa somatskim nadražajima. Ona se sa njima igra i zadeva, i organski izvor iz kojeg nadražaji vode poreklo u odgovarajućem snu predstavlja u nekakvoj plastičnoj simbolici. Serner čak misli, — u tome se Folkelt i ostali s njim ne slažu, — da fantazija sna ima određeni omiljeni put da organizam predstavlja kao celinu, naime kao kuću. Ali izgleda da ona na sreću nije ograničena na ovaj jedini način predstavljanja; ona, naprotiv, može koristiti i čitav niz kuća da bi obeležila samo jedan jedini organ; na primer veoma duge redove ulica sa kućama za predstavljanje nadražaja iz utrobe. Drugi put pojedini delovi kuće stvarno predstavljaju pojedine delo-ve tela, tako na primer u snu izazvanom glavoboljom tavanica sobe (koju snevač vidi pokrivenu odvratnim paucima nalik na krastače) predstavlja glavu.

Ne uzimajući uopšte u obzir simboliku kuće, upotrebljavaju se bilo koji drugi predmeti da bi predstavili delove tela iz kojih je ponikao nadražaj za san. („Tako pluća koja dišu nalaze svoj simbol u usijanoj peći, sa plamenom koji bukti slično vazduhu, srce u šupljim sanducima i korpama, mokraćna bešika u okruglim predmetima sličnim kesama, ili uopšte samo izdubljenim predmetima. San izazvan nadražajem iz muškog polnog organa ostavlja snevača da na ulici nalazi gornji deo klarineta, ili isti deo lule za pušenje, ili, opet, komad krzna. Klarinet i lula ovde predstavljaju približni oblik muškoga organa, a krzno predstavlja dlake oko polnih organa. U slučaju seksualnog sna kod žene može uzani prostor gde se bedra sastaju biti simbolizovan uzanim dvorištem okruženim kućama, dok vagina može biti simbolizovana mekom, ljigavom i veoma tesnom stazom koja vodi preko dvorišta i kojom snevačica mora proći da bi nekom gospodinu odriela pismo." — Folkelt, str. 39). Od osobite važnosti je to što na kraju jednog takvog sna, poteklog od somatskog nadražaja, fantazija sna tako reći skida veo tako što sasvim otvoreno pokaže izazivajući organ ili njegovu funkciju. Tako se „san


o nadražaju zuba" obično završava time što snevač vadi zub iz usta.

Ali fantazija sna ne može da svoju pažnju skreće isključivo na oblik organa koji nadražuje, nego može isto tako za objekt simbolizovanja uzeti supstanciju koja u njemu nastaje. Tako, na primer, san sa nadražajem iz utrobe vodi kroz blatnjave ulice, a san sa urinarnim nadražajem vodi ka penušavoj vodi. Ili nadražaj kao -takav, vrsta njegove nadraženosti, objekt koji želi, predstavljeni su simbolički, ili Ja-sna stupa u konkretnu vezu sa simbolizacijama svog sop-stvenog stanja, kao kad se na primer kod bolnih na-dražaja očajno borimo sa besnim psima, ili divljim bikovima, ili kad snevačica u seksualnom snu vidi da je progoni nag čovek. Ostavljajući po strani sve bogatstvo sredstava kojima se služi, simbolizujuća de-latnost fantazije ostaje kao centralna sila svakog sna. Da bi pokušao dublje da prodre u karakter ove fantazije, i da bi psihičkoj delatnosti, upoznatoj na ovaj način, odredio njeno mesto u jednom sistemu filozofskih misli, Folkelt je to učinio u svojoj lepo i toplo napisanoj knjizi; ali ova knjiga je, na žalost, teško razumljiva za svakog čoveka koji prethodnim školovanjem nije pripremljen za tajanstveno shvatanje filozofskih pojmovnih shema.

Neka korisna funkcija u snovima nije povezana sa radom Sernerove simbolizujuće fantazije. Duša se u snu igra nadražajima koji na nju deluju. Čovek bi mogao doći do pretpostavke da se ona nepristojno igra s njim. Ali moglo bi se i nama postaviti pitanje da li nas naše detaljnije bavljenje Sernerovom teorijom o snu može odvesti bilo čemu korisnom, pošto njemu ipak suviše padaju u oči samovoljnost i nepo-koravanje pravilima svakog istraživanja. Ovde bi, svakako, bilo na mestu da se stavi veto na odbacivanje Sernerovog učenja pre nego što se ono ispita. Njegova teorija je sagrađena na utisku koji je neko stekao o svojim snovima kojima je poklonio veliku pa-

^ žnju, i koji je lično izgledao veoma sklon tome da traga za tamnim duševnim stvarima. To učenje, dalje, raspravlja o predmetu koji je ljudima hiljadama go-

Odnosi između sna i duševnih bolesti 93

dina kroz milenije izgledao zagonetan, ali ujedno i pun sadržine i odnosa i za čije osvetljenje stroga nauka, kao što to i sama priznaje, nije doprinela nešto više osim što je u potpunoj suprotnosti sa popularnim osećanjem pokušala da objektu porekne i sadržinu i značenje. Najzad, priznaćemo pošteno sami sebi da nam izgleda da prilikom pokušaja objašnjenja snova ne možemo lako pobeći od fantastike. Postoji i fantastika ganglijskih ćelija; mesto koje je citirao jedan trezven i egzaktni naučnik kao što je Bine — koje opisuje kako aurora (zora) buđenja prelazi preko uspavanih gomila ćelija u moždanoj kori — ne zaostaje po fantastici — i neverovatnoći iza Sernerovih pokušaja objašnjenja. Ja se nadam da mogu pokazati da se iza ovih pokušaja krije nešto realno, što se, razume se, pokazalo svakako samo kao nešto rasplinuto i što nema karakter univerzalnosti na koji jedna teorija sna može polagati pravo. Za sada nam Sernerova teorija o snu u svojoj suprotnosti sa medicinskom teorijom možda može pokazati između kojih se krajnosti objašnjenje života sna još danas nesigurno koleba.

H

ODNOSI IZMEĐU SNA I DUŠEVNIH BOLESTI

Ko govori o odnosu sna prema duševnim poremećajima može imati na umu tri stvari: 1) etiološke i kliničke odnose, ako jedan san otprilike zastupa mesto jednog psihotičkog stanja, uvodi ga ili posle njega preostaje; 2) izmene koje snevanje u slučaju duševne bolesti pretrpi; 3) unutrašnje odnose između sna i psihoza, analogije koje ukazuju na suštinsku srodnost. Ovi mnogostruki odnosi između oba niza fenomena predstavljali su u ranijim vremenima medicine — a


u sadašnjosti opet iznova — omiljenu temu pisaca-le-kara, kao što nam pokazuje literatura o tom predmetu prikupljena kod Spite, Radeštoka, Morija i Tisi jea. Nedavno je Sante de Sanktis (Sante de Sanctis) ovom predmetu posvetio svoju pažnju.1 Za cilj našeg izlaganja biće dovoljno ako ovaj značajan predmet samo dodirnemo.

U vezi sa kliničkim i etiološkim odnosima između sna i psihoza hoću da saopštim sledeća svoja zapažanja kao paradigme. Honbaum (Hohnbaum) saopštava (kod Krausa, Krauss), da se prvo izbijanje ludila često pripisivalo obespokojavajućem strašnom snu, i da je dominantna predstava u vezi s ovim snom. Sante de Sanktis navodi slična posmatranja paranoičara i u pojedinih od ovih paranoičara izjavljuje da je san „vraie cause determinante de la folie".2 Psihoza se odjednom može stvoriti pojavom efikasnog sna, koji sadržava sumanuto objašnjenje, ili se može polagano razvijati kroz niz daljih snova koji još imaju da se bore protiv sumnje. U jednom De Sanktis-ovom slučaju pridružili su se ovom snu laki histerični napadi, a posle toga se javilo uplašeno melanholično stanje. Fere (Fere) nam (kod Tisijea) javlja o jednom snu koji je za posledicu imao histeričnu paralizu. Ovde nam se san prikazuje kao etiologija duševne poreme-ćenosti, mada isto tako vodimo računa o stanju stvari ako izjavimo da se duševni poremećaj prvi put ispo-ljio u snu, najpre probio tek u snu. U drugim prime-rima su sadržani u snu bolesni simptomi, ili pak psihoza ostaje ograničena na snove. Tako Toma jer (Tho-mayer) skreće pažnju na snove (nespokojstva-straha) koji se moraju shvatiti ekvivalentima epileptičkih napada. Alison (AUison) je opisao noćnu duševnu bolest (nocturnal insanitv) (prema navodima Radeštoka) u kojoj su pojedinci preko dana prividno potpuno zdra-

1 Kasniji pisci koji o takvim odnosima raspravljaju jesu: sFere, Ideler, Lasegue, Pišon (Pichon), Regis (Režiš), Vespa,

Gisler (Giessler), Kazodovski (Kazodowsky), Pašantoni (Pa chantoni) i drugi.

' Pravi determinantni uzrok ludila.


vi, dok noću redovno dobijaju halucinacije, napade besnila i slično. Slična zapažanja nalazimo kod de Sanktisa (paranoični ekvivalent sna u jednog alkoholičara, glasovi koji suprugu optužuju za neverstvo kod Tisijea). Tisije navodi iz novijeg vremena velik broj posmatranja u kojima se radnje patološkog karaktera (iz sumanutih pretpostavki, prisilni impulsi) izvode iz snova. Gizlen (Guislain) opisuje jedan slučaj u kome je san bio zamenjen intermitirajućim ludilom.

Svakako nema nikakve sumnje da će lekare jednog dana pored psihologije sna zanimati i psihopatologija sna.

Naročito jasno postaje u slučajevima ozdravljenja posle duševne bolesti da pored zdrave funkcije danju život sna može još uvek pripadati psihozi. Gre-gori (Gregorv) je, kažu, prvi skrenuo pažnju na ovu pojavu (prema Krausu). Makario (Macario) nam (navedeno kod Tisijea) priča o jednom manijaku koji je nedelju dana posle potpunog oporavljanja ponovo do-živeo u snovima bekstvo ideja i strašne pokrete karakteristične za njegovu bolest.

O promenama koje život sna pretrpi kod hronič-nih psihotičara vršeno je dosad samo malo istraživanja. Naprotiv, rano je poklonjena pažnja unutrašnjem srodstvu između sna i umne poremećenosti koje se izražava u tako dalekosežnom slaganju pojava i kod sna i kod umne poremećenosti. Prema Moriju, prvi je na tu srodnost ukazao Kabanis (Cabanis) u svom delu Rapports du physique et du moral, posle njega su bili to Leli (Lelut), Z. Moro (J. Moreau) a naročito filozof Men de Biran (Maine de Biran). Upoređivanje je sigurno još starije. Odeljak u kome o tom srodstvu govori Radeštok počinje jednom zbirkom izreka koje dovode san i ludilo u analogiju. Kant veli na jednom mestu: „Luđak je snevač u budnom stanju." I Kraus: „Ludilo je san u budnom stanju čula." Sopenhauer naziva san kratkotrajnim ludilom a ludilo dugotrajnim snom. Hagen označava delirijum kao snevanje koje nije izazvalo spavanje nego bolesti. Vunt u svom delu Psysiologische Psychologie kaže: ,,I zaista mi u


snu možemo sami proživeti gotovo sve one pojave na koje nailazimo u ludnicama."

Pojedina slaganja na osnovu kojih se ovakvo izjednačavanje može prihvatiti nabraja Spita (uostalom, veoma slično kao i Mori) ovim redom: 1) Ukidanje ili bar retardacija samosvesti, zbog čega nastaje nepoznavanje o stanju kao takvom, dakle nemogućnost čuđenja, nedostatak moralne svesti; 2) modifikovana percepcija organa čula, i to u snu smanjena, u ludilu uglavnom veoma pojačana; 3) međusobno povezivanje predstava isključivo prema zakonima asocijacije i reprodukcije, dakle automatsko stvaranje redova, odatle neproporcionalnost odnosa između predstava (preterivanja, fantazme); a iz svega toga rezultira: 4) izmena, odnosno preokret ličnosti i katkad i osobeno-sti karaktera (perverziteti)."

Radeštok ovome dodaje još neke crte, analogije u materijalu: „Na području čula vida i čula sluha i opšte cenestezije osećanja nalazimo većinu halucinacija i iluzija. Najmanje elemenata pružaju nam, kao i kod sna, čulo mirisa i čulo ukusa. — Bolesniku u groznici javljaju se, kao i snevaču u delirijumima, se-ćanja iz daleke prošlosti; ono što je izgledalo da je budan i zdrav čovek zaboravio, toga se sećaju čovek dok spava i bolesnik." — Analogija između sna i psihoze tek tako dobij a svoju punu vrednost što se kao neka porodična sličnost pruža u finiju mimiku i sve do pojedinih upadljivosti u izrazu lica.

„Čoveku koga muče telesne i duševne patnje san pruža ono što mu je stvarnost odbila da pruži: zdravlje i sreću, tako se i kod duševnog bolesnika pojavljuju svetle slike sreće, veličine, uzvišenosti i bogatstva. Tobožnje posedovanje blaga i imaginarno ispunjavanje želja, čije su odbijanje ili uništavanje dali baš jedan psihički razlog za ludilo, često sačinjavaju gfavnu sadržinu delirijuma. Žena koja je izgubila svoje drago dete delirira u materinskim radostima; a onaj koji je pretrpeo gubitak imanja smatra se izvanredno bogatim; prevarena devojka oseća se nežno voljenom."


(Ovo mesto Radeštokovo jeste skraćenje jednog tananog izlaganja Grizingerovog (Griesinger) koje savršeno jasno otkriva ispunjenje želje kao karakteristiku koja je zajednička i snu i psihozi. Moja lična istraživanja pokazala su mi da se ovde može naći ključ za psihološku teoriju o snu i o psihozama).

„Barokna povezivanja misli i slabost suda su ono što uglavnom karakterišu san i ludilo." Precenjivanje sopstvenih duševnih postignuća, koja trezvenom sudu izgledaju besmislena, nalazi se i ovde kao i tamo; ra-pidnom toku predstava u snu odgovara bekstvo ideja u psihozi. I kod jednog i drugog nedostaje potpuno osećanje vremena. Cepanje ličnosti u snu, koje na primer svoje sopstveno znanje deli među dva lica, od kojih strano lice koriguje sopstveno Ja u snu, ima potpuno istu vrednost kao poznato delenje ličnosti kod halucinatorične paranoje; i snevač čuje svoje sop-stvene misli kao da ih iznose strani glasovi. Čak i za konstantne sumanute ideje nalazi se analogija u patološkim snovima koji se stereotipno ponavljaju (reve obsedant). — Posle ozdravljenja od delirijuma, bolesnici često kažu da im je čitavo vreme njihove bolesti izgledalo kao jedan često ugodan san; oni nam čak saopštavaju da su ponekad još u toku same bolesti imali osećaj da su samo obuzeti jednim snom, potpuno onako kao što se to često dešava u običnom snu za vreme spavanja.

Ne treba se posle svega toga čuditi ako Radeštok i svoje mišljenje i mišljenje ostalih sumira recima da „ludilo, abnormalnu bolesnu pojavu, treba smatrati intenzifikacijom normalnog stanja snevanja koja se periodično vraća".

Kraus je možda hteo da, još prisnije nego što je to mogućno ovom analogijom fenomena koji se pojavljuju, utvrdi srodnost između sna i ludila u etiologiji (bolje rečeno: u nadražajnim izvorima). Osnovni element, koji je po njegovom shvatanju zajednički i snu i ludilu, predstavlja, kao što smo čuli, organski uslov-Ijena senzacija, senzacija somatskog nadražaja, one-stezija stvorena doprinosom svih organa (uporedi Peise kod Morija).

1 Frajd, Odabrana dela, VI


Slaganje sna i duševne poremećenosti koje se ne može osporiti i koja dopire sve do karakterističnih pojedinosti, spada među najsnažnije oslonce medicinske teorije o snevanju, po kojoj se san predstavlja kao beskorisni i smetajući proces i kao izraz umanjene duševne delatnosti. Ali mi nećemo moći da očekujemo da ćemo definitivno objašnjenje o snu dobiti iz duševnih smetnji, pošto je opšte poznata stvar u kakvom se nezadovoljavajućem stanju nalazi naš uvid u sam tok duševnih smetnji. Ali je svakako ve-rovatno da će izmenjeno shvatanje o snu morati uticati na naša shvatanja o unutrašnjem mehanizmu duševnih poremećenosti, i tako možemo reći da radimo na objašnjenju psihoza, ako se trudimo da rasvetlimo tajnu sna.

Dodatak 1909:

Potrebno je opravdanje što literaturu o problemima sna nisam navodio i dalje za vreme od prvog objavljivanja ove knjige do njenog drugog izdanja. Ta literatura može čitaocu izgledati kao da ne zadovoljava: ali pri svemu tome ona me je opredelila. Motivi koji su me uopšte podstakli da prikazem kako je san u literaturi opisan bili su ovim predstojećim uvodom iscrpeni; nastavak ovog rada tražio bi od mene izvanredne napore — a doneo bi mi vrlo malo koristi ili pouke. Jer vremenski razmak od devet godina o kome je ovde reč nije doneo ništa što bi bilo novo ili vredno niti od stvarnog materijala niti pak od gledišta za shvatanje sna. U većini publikacija objavljenih od toga vremena moj rad je ostao nepome-nut i nije uziman u obzir; na najmanju pažnju naišao je kod takozvanih „istraživača sna" koji su time dali sjajan primer za odvratnost svojstvenu naučniku, naime da nešto novo nauči.

„Les savants ne sont pas curieux", veli podrug-ljivac Anatol Frans (France). Ako u nauci postoji pravo revanširanja, onda bih svakako bio u pravu da i sa svoje strane zanemarim literaturu objavljenu posle


pojave ove knjige. Malobrojni referati, koji su se pojavili u naučnim časopisima, tako su puni neshvatanja i nerazumevanja da kritičarima ne bih mogao odgovoriti drukčije nego da ih pozovem da ovu knjigu još jednom pročitaju. Možda bi ovaj poziv mogao da glasi i ovako: da je uopšte pročitaju.

U radovima onih lekara što su se odlučili za pri-menu psihoanalitičkog lečenja, i drugih, objavljeni su mnogobrojni snovi i protumačeni su prema mojim uputstvima. Ukoliko ovi radovi idu i preko potvrđivanja mojih pretpostavki, ja sam njihove rezultate uneo u tekst svoga izlaganja. Još jedan spisak literature na kraju prikupio je sve najvažnije što je objavljeno posle prvog objavljivanja ove knjige. Knjiga o snovima Santa de Sariktisa, bogata sadržinom, kojoj je uskoro posle njenog objavljivanja sledio i prevod na nemački jezik, vremenski se ukrstila s mojom knjigom O tumačenju snova tako da ni ja nisam mogao povesti računa o njemu kao što ni italijanski pisac nije mogao da se obazre na mene. Ja sam onda na žalost morao izneti sud da je njegovo marljivo delo krajnje siromašno u idejama, tako siromašno da se po njemu ne bi uopšte moglo ni naslutiti o mogućnosti problema o kojima je raspravljano u mome delu.

Treba da se podsetim samo na dve objavljene stvari koje dodiruju moju obradu problema sna. Jedan mlađi filzof, H. Svoboda (H. Swoboda) koji je preduzeo da otkriće biološke periodičnosti (u nizovima od 23 do 28 dana), koja vodi poreklo od Vilhelma Flisa (Wilhelm Fliess), proširi na psihička zbivanja, hteo je u jednom spisu punom fantazija1 između ostalog da ovim ključem objasni i zagonetku snova. Značenje snova pri tom ne bi došlo na svoj račun; njihov sadržajni materijal bi se objasnio sticanjem svih onih sećanja koje te noći taj biološki period baš po prvi ili po n-ti put završavaju. Jedno lično saopštenje pisca podstaklo me je najpre na pomisao da on sam više

1 H. Swobođa, „Die Perioden des menschlichen Organis-mus", 1904.


ne želi ozbiljno da zastupa to učenje, čini mi se da sam se u ovom zaključku prevario; na jednom drugom mestu izneću neka zapažanja prema postavkama Svo-bodinim koja mi međutim nisu donela ubedljiv rezultat. Mnogo prijatniji za mene je bio slučaj kad sam na sasvim neočekivanom mestu naišao na shvatanje o snu koje se sasvim slaže sa suštinom moga tumačenja. Vremenski odnosi isključuju svaku mogućnost da je čitanje moje knjige izvršilo uticaj na to mišljenje; u njoj moram dakle da vidim jedino slaganje jednog samostalnog mislioca sa suštinom moga učenja o snu koje se u literaturi može dokazati. Knjiga u kojoj se nalazi mesto o snevanju koje sam ja uočio objavio je Lirikojs (Lvnkeus) 1900. godine u drugom izdanju pod naslovom Phantasien eines Realisten.1

Dodatak 1914:

Predstojeće opravdanje napisao sam 1909. godine. Otada se stanje stvari svakako izmenilo; više u literaturi ne prelaze preko moga doprinosa „tumačenju snova". Ali tek nova situacija mi sasvim onemogućava nastavljanje predstojećeg izveštaja. Tumačenje snova donelo je čitav niz novih tvrđenja i problema o kojima su autori na na j različiti je načine raspravljali. A ja ipak ove radove ne mogu prikazati pre nego što razvij em svoje sopstvene poglede na koje se autori pozivaju. Ono što mi je od ove najnovije literature izgledalo od vrednosti ocenio sam u tekstu mojih sle-dećih izlaganja.

1 Upor. „Josef Popper-Lynkeus und đie Theorie đes Traumes" (1923) u svesci XIII Sabranih dela.

II

METOD TUMAČENJA SNA

Analiza jednog uzorka sna

Iz naslova koji sam dao svojoj raspravi može se videti koju bih tradiciju u shvatanju sna želeo da sledim. Postavio sam sebi za zadatak da pokažem da se snovi mogu tumačiti, i doprinosi osvetljavanju problema sna o kojima sam baš pretresao moći će mi se eventualno pokazati samo kao jedan sporedan dobitak pri rešavanju prvog zadatka. Sa pretpostavkom da se snovi mogu tumačiti, ja odmah ulazim u sukob sa vladajućom teorijom o snovima, štaviše sa svima teorijama o snovima izuzev Sernerove; jer „tumačiti san" znači dati njegov „smisao", zameniti ga nečim, što se u povezanost naših duševnih akcija uklapa kao potpuno važan, istovredan član. Ali, kao što smo saznali, naučne teorije o snu ne ostavljaju mesta za problem tumačenja sna, jer san za njih uopšte nije nikakav duševni akt, nego somatski proces koji se signalizira pomoću znakova na duševnom aparatu. Drukčije se ponašalo mišljenje laika u svima vremenima. Ono se služi svojim pravom da postupa neđosledno, i mada priznaje da je san nerazumljiv i apsurdan, ipak ne može da se odluči na to da snu ospori svako značenje. Vođeno tamnom slutnjom, laičko mišljenje izgleda da ipak prihvata to da san ima neki smisao, premda skriven, da je san određen kao zamena za neki drugi


proces mišljenja, i da je pitanje samo to da se ova zamena na pravilan način otkrije da bi se dospelo do njegovog skrivenog smisla.

Laici su se zato odvajkada trudili da san „tumače", i pri tom su oprobavali dva u suštini različita metoda. Prvi od ovih postupaka uočava sadržinu sna kao celinu i pokušava da tu sadržinu zameni nekom drugom, razumljivom i u izvesnom smislu analognom. To je simboličko tumačenje sna; ono propada, razume se, već u samom početku kod onih snova koji nam izgledaju ne samo nerazumljivi, nego i zbrkani. Pri-mer za njihov postupak daje nam na primer tumačenje koje je biblijski Josif dao faraonovom snu. Sedam debelih krava, posle kojih dolazi sedam mršavih krava koje one prve pojedu, to je simbolička zamena za predskazivanje sedam gladnih godina u zemlji Egiptu, koje progutaju sve izobilje stvoreno od sedam plodnih godina. Većina artificijalnih snova koje su stvorili pesnici određena je za takvo simbolično tumačenje, jer oni misao koju je pesnik dao daju u onom prerušenju za koje nalaze da odgovara karakteristikama naših snova poznatim iz iskustva.1 Mišljenje da se san pretežno bavi sa budnošću čije oblikovanje on unapred naslućuje — to je ostatak profetskog značenja koje je nekad snovima pripisivano — to mišljenje postaje motivom da se smisao sna dobijen simboličkim tumačenjem stavlja u budućnost sa jednim „biće, desiće se".

Kako ćemo naći put ka jednom takvom simboličkom tumačenju? Za to se, naravno, ne može dati neko

1 U jednoj noveli pesnika V. Jensena (W. Jensen) s naslovom ,,Gradi\fa" otkrio sam slučajno više artifici jalnih snova koji su bili oblikovani sasvim korektno i koji su se mogli tumačiti kao da nisu izmišljeni nego da su ih sanjale stvarne ličnosti. Na moje pitanje pesnik je potvrdio da nije ništa znao o mom učenju o snovima. Ovo slaganje između mog istraživanja i pesnikovog stvaranja iskoristio sam kao dokaz za pravilnost moje analize snova. „Der Wahn und die Trfiume in W. Jensens ,Gradiva'", u prvoj svesci spisa „Schriften zur angewandten Seelenkunde", 1907, treće izdanje 1924, Sakupljena dela, sveska VII, koje ja izdajem.

Metod tumačenja sna 103

uputstvo. Da li će ono uspeti, to ostaje stvar jedne duhovite dosetke, neposredovane intuicije i zato se tumačenje snova pomoću simbolike moglo razviti do neke umetničke izvežbanosti koja je izgledala kao vezana za naročiti talent.1 Druga vrsta popularnih metoda tumačenja sna sasvim je daleko od polaganja jednog takvog prava na tumačenje snova. Mogli bismo je označiti kao „metodu šifriranja", pošto sa snom postupa kao sa nekom vrstom tajnog pisma, u kojoj se svaki znak prema utvrđenom ključu menja u neki drugi znak sa poznatim značenjem. Ja sam na primer sanjao o jednom pismu, ali i o jednoj sahrani i slično; ja sad bacam pogled u „sanovnik" i vidim da „pismo" treba prevesti sa „neugodnost", a „sahranu" sa „veridbom". Ostaje mi na volju da od glavnih reci koje sam odgonetnuo stvorim neku sadržajnu vezu, koju ću ubuduće opet primiti kao takvu. Jedna interesantna izmena ovog postupka šifriranja, kojom se njegov karakter donekle koriguje kao čisto mehaničko prenošenje, pojavljuje se u spisu o tumačenju snova koji je sastavio Artemidor iz Daldisa.2 Ovde se

1 Aristotel se izjasnio u tom smislu da je najbolji tumač snova onaj koji najbolje shvati sličnosti; jer slike snova bivaju kao slike u vodi pokretom iskrivljene, i najbolje pogađa onaj koji u iskrivljenoj slici može da prepozna istinu (Biksen-šic, Biichsenschutz).

2 Artemidor iz Daldisa, rođen verovatno početkom drugog veka naše ere, ostavio nam je najpotpuniju i najbrižlji-viju obradu tumačenja snova u grčko-rimskom svetu. Kao što ističe Teodor Gomperc (Gomperz), Artemidor je polagao važnost na to da tumačenje snova zasniva na posmatranju i iskustvu i on je svoju umetnost strogo odvajao od ostalih varljivih veština. Prema Gompercovom opisu princip njegove umetnosti tumačenja identičan je sa magijom, princip asocijacije. Stvar u snu predstavlja ono na što podseća. Da se pravilno shvati, ono na šta tumača sna podseća! Iz samovolje i nesigurnosti koja se ne može savladati rezultira zatim iz okolnosti što element sna tumača podseća na razne stvari i da može svakoga podsetiti na nešto drugo. Tehnika, koju na sle-dećim stranama izlažem, razlikuje se od antičke tehnike u jednoj bitnoj tački: što snevaču samom nalaže da sam izvrši posao oko tumačenja. Ova tehnika ne želi da uzima u obzir ono što tumaču snova pada na pamet u vezi sa odgovaraju-


ne vodi računa samo o sadržini sna nego i o ličnosti i o životnim prilikama snevačevoj, tako da isti element sna za bogataša, oženjenog čoveka, govornika ima drugo značenje nego za siromaha, neoženjenog čoveka ili eventualno trgovca. Bitno u tom postupku je to što se rad na tumačenju snova ne upravlja ka celini sna, nego na svaki deo sadržine sna za sebe, kao da je san jedan konglomerat u kome svaki komadić kamena zahteva da se naročito odredi. Sigurno su to nepovezani i zbrkani snovi, od kojih je potekao podsticaj za stvaranje metode šif rovan ja.1

ćim elementom sna, nego ono što padne na pamet samom sne-vaču. Ali prema novijim izvestajima misionara Tfinkdzita (Tfinkdjit) (u časopisu Anthropos 1913) uzimaju i moderni tumači snova na Istoku u velikoj meri u obzir saradnju samoga snevača. Ovaj svedok priča sledeće o tumačima snova kod mesopotamskih Arabljana: „Pour interpreter exactement un songe, les oniromanciens les plus habiles s'informent de ceux qui les consultent de toutes les circonstances qu'ils regardent necessaires pour la bonne explication . . . En un mot, nos oniromanciens ne laissent aucune circonstance leur echapper et ne donnent l'interpretations desiree avant, d'avoir par-faitement saisi et recu toutes les interrogations desirables" (Da bi tačno protumačili san, najsposobniji tumači snova in-formišu se kod onih koji ih pitaju za savet o svim okolnostima koje oni smatraju potrebnim za dobro objašnjenje . . . Jednom rečju, naši tumači snova ne propuštaju nijednu okolnost i ne daju željeno tumačenje pre nego što su potpuno shvatili i primili sva željena pitanja). Među ovim pitanjima nalaze se redovno pitanja o tačnim podacima u vezi sa najbližim članovima porodice (roditeljima, ženi, deci), kao i tipična formula: habuistine in hec nocte copulam coniugalem ante vel post somnium? — (Jesi li, ove noći imao polni snošaj pre sna ili posle njega?) — „L'idee dominante dans l'interpretation des songes consiste a expliquer le reve par son oppose" (Dominantna misao u tumačenju snova sastoji se u tome da san objasni njegovom suprotnošću).

1 Dr Alfred Robicek (Robitsek) skreće mi pažnju na to da orijentalski sanovnici, čiju jadnu i bledu sliku predstavljaju naši sanovnici, objašnjenje elemenata sna većinom predu-zimaju na osnovu istozvučnosti i sličnosti reci. Pošto ovakve srodne veze prilikom prevođenja na naš jezik moraju da se izgube, mogla bi odatle poteći nerazumljiva zamena elemenata snova u našim popularnim „sanovnicima". — O ovom izvanrednom značenju igre reci i igranja recima u starim ori-jcntalskim kulturama možemo nešto naučiti iz dela Huga


Nijednog trenutka ne smemo posumnjati u to da su oba popularna postupka pri tumačenju snova neupotrebljiva za naučno raspravljanje o snu. Simbolički metod je ograničen u svojoj primeni i ne može se na neki opšti način izložili. Kod metoda šif rovanja, međutim, sve bi zavisilo od toga da „ključ", to jest sanovnik, bude pouzdan, a za to nedostaje svaka garantija. Covek bi bio u iskušenju da da za pravo filozofima i psihijatrima i da zajedno s njima izbriše problem tumačenja snova kao neki imaginarni zadatak.1

Ali ja sam stekao jedno bolje saznanje. Morao sam uvideti da je ovde opet u pitanju jedan od onih ne tako retkih slučajeva u kojima izgleda da se jedno prastaro, tvrdoglavo održavano narodno verovanje više približilo istini nego što je to uradio sud nauke koja danas važi. Moram da tvrdim da san zaista ima neko značenje i da je moguć naučni postupak tuma-

Vinklera (Winckler). Najlepši primer jednog objašnjenja sna koji nam je došao iz staroga veka zasniva se na jednoj igri recima. Artemidor priča: „Meni izgleda da je i Aristandar dao sasvim srećno tumačenje Aleksandru Makedonskom kada je ovaj opsedao grad Tir (Tyros) i kada je zbog velikog gubitka vremena, bezvoljan i tužan, imao osećaj da vidi jednog satira (Satvros) kako igra na njegovom štitu; slučajno se tada u blizini Tira (Tyros) nalazio Aristandar, u pratnji kralja koji je ratovao protiv Sirijaca. Time što je Aristandar reč Satyros razdvojio na ff& i Tupoi;, postigao je da je kralj energičnije preduzeo opsađivanje grada, tako da ga je osvojio" (<r& T0po<; = Tiros je tvoj). — San je, uostalom, tako tesno povezan sa izražavanjem recima da Ferenci (Ferenzi) s pravom može tvrditi da svaki jezik ima svoj sopstveni jezik snova . . . Jedan san se po pravilu ne može prevesti na strane jezike pa prema tome, kako ja mislim, i jedna knjiga kao što je ova. Dr. A. A. Brilu (Brill), u Njujorku, a posle njega i drugima, uprkos svemu tome pošlo je za rukom da izvrše prevod dela „Tumačenje snova".

1 Pošto sam završio svoj rukopis došla mi je do ruku jedna rasprava Stumpfova (Stumpf) koji se slaže sa mojim radom u želji da dokaže da san ima smisla i da se može tumačiti. Ali tumačenje se vrši pomoću jedne alegorizirajuće simbolike bez garantije za to da takav postupak ima opštu važnost.

106 Tumačenje snova, 1 ,

čenja snova. Do saznanja ovog postupka došao sam na sledeći način.

Već godinama se bavim u terapeutskoj nameri rešavanjem izvesnih psihopatoloških struktura, tvorevina, histeričnih fobija, prinudnih predstava i drugih, otkako naime znam iz jednog značajnog saopštenja Jozeja Brojera (Joseph Breuer) da za ove strukture koje se osećaju kao simptomi bolesti, i analiza i re-šenje predstavljaju isto.1 Ako se ovakva patološka predstava može svesti na elemente iz kojih je nastala u duševnom životu bolesnika, onda se ona i raspala, i bolesnik je od nje oslobođen. Kod slabosti naših ostalih terapeutskih nastojanja i zbog zagonetnosti ovih stanja izgledalo mi je primamljivo da, uprkos svima poteškoćama, nastavim putem kojim je krenuo Bro-jer sve do potpunog objašnjenja. Kako se naposletku razvila tehnika postupka i kakvi su bili rezultati tih napora o tome ću jednom, kasnije, morati podneti opširan izveštaj. U toku tih psihoanalitičkih proučavanja naišao sam na tumačenje snova. Bolesnici koje sam obavezao da mi saopštavaju sve dosetke i misli koje im se nameću u vezi sa jednom određenom temom pričali su mi svoje snove i tako me učili da se jedan san može ugurati u psihički splet, koji se počev od patološke ideje može pratiti unatrag u sećanju. T tad je bilo sasvim pri ruci da i sa samim snom postupam kao sa simptomom i da na njega primenim metod tumačenja koji sam za taj simptom bio izradio.

Za tu svrhu je sad potrebna izvesna psihička priprema bolesnika. Kod njega težimo da postignemo dve stvari: intenzifikaciju njegove pažnje za njegova psihička zapažanja i isključivanje kritike kojom inače obično prečišćava misli koje se u njemu porađaju. U cilju njegovog samoposmatranja sa pribranom pažnjom je od kori*ti da bolesnik zauzme miran položaj i da zatvori oči, izričito mu moramo narediti da se •odrekne svake kritike zapaženih misaonih tvorevina.

1 Brojer i Frojd, Studije o histeriji (Studien uber Hyste-ric), Beč 1895. 4. izd. 1922 (Sabrana dela sv. I).


Kaže mu se, dakle, da uspeh psihoanalize zavisi od toga da on sve posmatra i o svemu javlja što mu padne na pamet i da ne dozvoli da bude eventualno zaveden da neku misao — dosetku potisne pošto mu izgleda da nije važna ili da ne spada u zadatak, i neku drugu misao opet zato što mu izgleda da je besmislena. On mora da bude potpuno nepristrasan prema svojim dosetkama; jer baš od kritike zavisi, ako mu to inače ne polazi za rukom, da se pronađe traženo re-šenje sna, prinudne predstave i si.

Kod psihoanalitičkih radova primetio sam da je psihičko stanje čoveka koji razmišlja sasvim drukčije nego kod onoga koji svoja psihička zbivanja posmatra. Kod razmišljanja psihička akcija stupa više u igru nego kod najpažljivijeg samoposmatranja, kao što to pokazuju i zategnuti izraz lica i naborano čelo čoveka koji razmišlja, nasuprot mimičkog spokojstva samoposmatrača. U oba slučaja mora postojati pribranost pažnje, ali čovek koji razmišlja u isto vreme vrši i kritiku zbog koje jedan deo misli što se u njemu porađaju odbacuje, pošto ih je zapazio; druge opet jednostavno prekida tako da ne prati puteve misli koje bi one otvorile, a prema ostalim mislima ume tako da se ponaša da one uopšte ne postanu svesne, nego ih potisne još pre nego što ih je zapazio. Naprotiv, samoposmatrač se trudi samo da potisne kritiku; ako mu to pođe za rukom, onda se u njegovoj svesti pojavi velik broj dosetaka koje bi inače ostale neuhvatljive. Pomoću ovog novostečenog materijala za samozapažanje može se izvršiti tumačenje patoloških ideja, kao i struktura sna. Kao što vidimo, radi se o tome da stvorimo jedno psihičko stanje koje ima iz-vesnu zajedničku analogiju i sa stanjem pre nego što se zaspi (a sigurno i sa hipnotičkim stanjem) u podeli psihičke energije (pokretljive pažnje). Prilikom usnu-ća pojavljuju se „neželjene predstave" popuštanjem izvesne samovoljne (a sigurno i kritičke) akcije koju ostavljamo da deluje na razvoj naših predstava; kao razlog za ovo popuštanje obično navodimo „zamor"; neželjene predstave koje se javljaju pretvaraju se u vizuelne i akustične slike. (Uporedi primedbe Šlajer-


maherove.)1 Kod stanja koje koristimo za analizu snova i patoloških ideja odričemo se namerno i samovoljno one aktivnosti da ušteđenu psihičku energiju (ili jedan deo te energije) upotrebimo za to da pažljivo pratimo neželjene misli koje se sada porađaju, koje zadržavaju svoj karakter kao predstave (a to za razliku od stanja pre nego što se zaspi). Tako dakle od „neželjenih" predstava činimo „željene".

Zauzimanje stava, koji ovde zahtevamo, prema prividno „slobodnim" dosetkama, sa odricanjem kritike koja se inače vrši prema ovim mislima, izgleda da mnogim osobama nije lako. „Neželjene misli" obično izazivaju najžešći otpor koji želi da ih spreči u tome da se pojave. Ali ako hoćemo da poklonimo veru našem velikom filozofu-pesniku Fridrihu Sileru (Schiller), mora i uslov za pesničko stvaranje sadržavati isti takav stav. Na jednom mestu u njegovoj korespondenciji sa Kernerom (Korner), za čije pronalaženje imamo da zahvalimo Otonu Ranku (Rank), Si-ler odgovara svome prijatelju koji se žali da je njegova produktivnost nedovoljna: „Razlog tvojoj žalbi leži, kako mi izgleda, u primoravanju koje tvoj razum nameće tvojoj fantaziji. Ja moram ovde da nabacim jednu misao i načiniti je opipljivom jednim poređe-njem. Izgleda da za stvaralačko delo duše nije dobro, i da mu škodi, ako razum sve ideje koje se u njega ulivaju, tako reći još na samoj kapiji, suviše oštro ispituje. Jedna ideja, posmatrana izolovano, može biti veoma neznatna i veoma neobična, ali ona možda postaje važna kroz neku drugu koja dolazi posle nje; možda može u izvesnoj vezi sa drugim idejama, koje možda izgledaju isto tako neukusne, da stvori veoma zgodnu celinu: — Sve to razum ne može da proceni ako ih ne zadrži sve dotle dok ih nije osmotrio u vezi sa ovim drugima. Naprotiv, izgleda mi da je kod jed-< ne stvaralačke glave razum povukao svoju stražu

1 H. Zilberer je iz direktnog posmatranja ovog pretvaranja predstava u vizuelne slike učinio je važne doprinose tumačenju snova (Jahrbuch fiir psychoanalytische For-schungen I i II, 1909.


ispred kapije, ideje ulaze u snu pele-mele, i on tek onda tu veliku gomilu može da pregleda i da oceni. — Vi, gospodo kritičari, ili kako se već nazivate, stidite se ili bojte se trenutnih, prolaznih ekstravagancija koje se nalaze u svih pravih stvaralaca i čije duže ili kraće trajanje misaonog umetnika razlikuje od sanjara. Otuda vaše žalbe na neplodnost, jer suviše rano odbacujete i suviše strogo izdvajate" (Pismo od 1. decembra 1788.)

Pa ipak, ovakvo „povlačenje straže sa kapije razuma", kao što to naziva Siler, ovakvo premeštanje u stanje nekritičkog samoposmatranja nipošto nije teško.

Većina mojih pacijenata u tome uspeva već posle prvog uputstva; ja lično mogu to veoma savršeno ako pri tom sebi pomognem zabeležavanjem pojedinih svojih dosetaka. Iznos psihičke energije, za koju umanjujemo kritičku delatnost, i sa kojim možemo povećati intenzitet samoposmatranja, koleba se znatno uvek prema tome koja od pažnje treba da bude fiksirana.

Prvi korak kod primene ovoga postupka pokazuje nam da predmetom pažnje ne smemo učiniti san kao celinu nego samo pojedine delove njegove sadržine. Ako još nenaviknutog bolesnika upitam: Sta vam u vezi s ovim snom pada na pamet? — on redovno ne ume ništa da obuhvati u svom duhovnom vidiku. Ja moram da pred njega stavim san odvojen na delove, i onda će mi on za svaki deo dati čitav niz dosetaka (misli), koje možemo označiti kao „zadnje misli" ovoga dela sna. U ovom prvom važnom uslovu odvaja se dakle moj metod tumačenja sna od popularnog, isto-rijskog i iz priče poznatog metoda objašnjavanja sna pomoću simbolike i približava se drugom metodu, „metodu šifrovanja". On, kao i ovaj, su tumačenja „en detail", ne ,,en masse", kao i ovaj metod, i onaj san od samog početka shvata kao nešto složeno, kao konglomerat psihičkih tvorevina.

U toku svojih psihoanaliza kod neurotičara objasnio sam svakako više od hiljadu snova, ali ja ovde ne bih želeo da taj materijal upotrebim kao uvod u

I


tehniku i učenje o tumačenju snova. Sasvim bez obzira na to da bih se izložio prigovoru, da su to snovi neuropata koji ne dozvoljavaju izvlačenje zaključaka na snove zdravih ljudi, primorava me jedan drugi razlog na njihovo odbacivanje. Tema na koju su ovi snovi upereni jeste, naravno, uvek istorija bolesti koja se nalazi u osnovi neuroze. Time bi za svaki san bio neophodan jedan prekomerno dugačak izveštaj i prodiranje u suštinu i etiološke uslove psihoneuroza, stvari koje su same po sebi nove i u najvećoj meri n e obične, i tako bi one skrenule pažnju sa problema sna. Moja namera, naprotiv, teži u tom pravcu da u reša-vanju sna stvorim prethodnu radnju za otkrivanje i rešenje teških problema psihologije neuroza. A ako se odreknem snova neurotičara, svoga glavnog m a t e rijala, onda sa ostatkom ne smem biti suviše velik probirač. Ostaju samo još oni snovi koje su mi zgodnom prilikom ispričale neke osobe iz kruga mojih poznanika, ili na koje nailazim zabeležene kao pr imere u l i teraturi o snovima. Na žalost kod svih ovih snova ne raspolažem analizom, a bez ove ne mogu naći smisao sna. Moj postupak nije tako udoban kao što je postupak popularnog metoda šif rovan ja koji datu sa-držinu sna prevodi prema utvrđenom ključu; ja sam naprotiv spreman na to da ista sadržina sna kod različitih osoba i u različitoj vezi može krit i i neki drugi smisao. Tako sam upućen na svoje sopstvene snove kao na obilan i pogodan materi jal koji dolazi od jedne otprilike normalne osobe i koji se odnosi na raznovrsne povode svakodnevnog života. Sigurno će mi kao prigovor iznositi sumnje u pouzdanost ovakvih ,,sa-moanaliza". Pr i tom samovolja nipošto ne treba da bude isključena. Po mome mišljenju prilike kod sa-moposmatranja su pr.e povoljnije nego kod posmatra-nja drugih; u svakom slučaju možemo pokušati utvrditi dokle se samoanalizom može dospeti u tumačenju snova. Ostale teškoće moram savladati ja u svom sopstvenom interesu. Čovek oseća razumljiv zazor da iznese na videlo toliko intimnosti iz svoga duševnog života, a pri tom nije ni siguran od pogrešnog t u m a čenja stranih ljudi. Ali čovek preko toga mora da


pređe. „Tout psychologiste, veli Delbef, est oblige de faire l'aveu metne de ses faiblesses s'il croit par la jeter du jour sur quelque probleme obscur."1

Potražiću dakle jedan od svojih sopstvenih snova i na njemu objasniti svoj način tumačenja. Svaki t a kav san zahteva jedan uvod. A sad moram da zamolim svoje čitaoce da moje interese za dugo vreme načine svojim interesima i da se sa mnom zajedno udube u najsitnije pojedinosti moga života, jer ovakvo p r e n o šenje imperativno zahteva interesovanje za skriveno značenje snova.

Uvod

U leto 1895. godine lečio sam psihoanalitički jednu mladu damu koja je i sa mnom i sa mojima bila u veoma bliskom prijateljstvu. Razumljivo je da ovakva mešavina odnosa može za lekara značiti izvor raznovrsnih uzbuđenja, pogotovo za psihoterapeuta. Lično interesovanje lekara je veće, a njegov autoritet manji. Svaki neuspeh pret i da oslabi staro pri jatel jstvo sa bolesnikovim rođacima. Lečenje se završilo delimičnim uspehom, pacijentkinja je izgubila svoj histerični strah, ali ne i sve svoje somatičke simptome. U to vreme još nisam bio sasvim siguran u kr i terije koji određuju definitivno rešenje jedne histerične istorije bolesti i očekivao sam od bolesnice jedno rešenje koje joj nije izgledalo prihvatljivo. I u takvoj nesaglasnosti mi smo zbog leta prekinuli lečenje. — Jednog dana posetio me jedan mlađi kolega, jedan od mojih najbližih prijatelja koji je bio posetio bolesnicu — Irmu — i njenu porodicu za vreme njihovog boravka na selu. Pitao sam ga u kakvom ju je stanju

1 Svaki psiholog mora da prizna svoje slabosti ako ve-ruje da time može baciti svetlost na neki taman problem.

Nipošto ne želim da propustim da u ograničenje gore navedenoga iznesem da gotovo nikad nisam saopštio potpuno, meni pristupačno tumačenje jednog svog sna. Verovatno sam bio u pravu da ne verujem suviše u diskreciju čitaoca.


video i dobio sam odgovor: Bolje je, ali ne sasvim dobro. Ja znam da su me ljutile reci moga prijatelja Otona, ili ton kojim su one bile izgovorene. Činilo mi se da iz njih čujem prebacivanje kao da sam pacijent-kinji isuviše mnogo obećao i tobožnji Otonov stav protiv mene svodio sam — s pravom ili ne — na uticaj rođaka bolesnice koji, kao što pretpostavljah, moje lečenje nisu baš rado gledali. Uostalom, moje neprijatno osećanje mi nije bilo jasno i ja ga uopšte nisam ni izrazio. Još iste večeri napisao sam Irminu istoriju bolesti da bih je predao, kao da se pravdam doktoru M., jednom zajedničkom prijatelju koji je u ono vreme vodio glavnu reč u našem krugu. U noći posle toga večera (bolje rečeno ujutru) sanjao sam sledeći san, koji sam odmah posle buđenja zapisao.1

San od 23.124. jula 1895.

Velika dvorana — mnogobrojni gosti koje primamo. Među njima Irma koju odmah odvodim u stranu da bih joj u neku ruku odgovorio na njeno pismo, da bih joj prebacio što još uvek ne prihvata „reše-nje". Kažem joj: Ako još imaš bolove, onda je to zaista samo tvoja krivica. — Ona odgovara: Kad bi ti znao kakve bolove sada imam u vratu, stomaku i u telu, gušim se. — Ja se uplašim i pogledam je. Ona izgleda bleda i podbula; pomislih da sam najzad ovde ipak prevideo nešto sasvim organsko. Povedem je ka prozoru i pogledam joj u gušu. Pri tom ona pokaza malo odupiranja kao što to rade žene sa veštačkim zubima. Pomislih da joj to ipak nije potrebno. — Usta se zatim lepo otvaraju i ja s desne strane nalazim veliku mrlju, i na drugom mestu na neobičnim nabranim tvorevinama koje su očigledno rađene prema nosnim školjkama primetim belosive kraste na većoj površini. — Brzo pozovem doktora M. koji izvrši ponovni pregled i potvrdi . . . Dr M. izgleda sasvim

1 To je prvi san koji sam izložio detaljnoj interpretaciji.


drukčije nego obično; vrlo je bled, hramlje, nema dlaka na bradi . . . Moj prijatelj Oto sad isto tako stoji pored nje, a prijatelj Leopold perkutuje je preko ste-znika i kaže: Ona s donje leve strane ima neki potmuo ton, pokazuje takođe na jedan infiltrirani deo kože na levom ramenu (što i ja, kao on, uprkos haljini ose-ćam) . . . M. kaže: Nema sumnje, to je infekcija, ali ne mari ništa; pridružiće se i dizenterija i otrov će se izlučiti . . . Mi takođe neposredno znamo odakle ova infekcija dolazi. Prijatelj Oto dao joj je nedavno, kad se loše osećala, injekciju sa jednim propilpreparatom. Propilen . . . Propionska kiselina . . . Trimetilamin (čiju formulu vidim pred sobom odštampanu krupnim slovima) . . . Takve se injekcije ne daju ovako lakomisleno . . . Verovatno i špric nije bio čist.

Ovaj san ima ispred svih ostalih jedno preimuć-stvo. Odmah je jasno na koje se događaje poslednjeg dana on nadovezuje i koju temu obrađuje. O tome daje obaveštenje uvodni tekst. Vest o Irminom stanju, koju sam primio od Otona, istorija bolesti koju sam pisao duboko u noć, zapošljavali su moju duševnu aktivnost i za vreme spavanja. Uprkos tome ne bi niko, ko god je uzeo na znanje prethodni uvod i sa-držinu sna, mogao slutiti šta san znači. Ni ja sam to ne znam. Ja se čudim simptomima bolesti na koje mi se Irma žali u snu, pošto oni nisu isti simptomi zbog kojih sam je ja lečio. Smejem se besmislenoj ideji o injekciji propionske kiseline i utehi koju je izrazio dr M. San mi prema kraju izgleda nejasniji i zbijeniji nego što je bio na početku. Da bih saznao značenje svega toga, moram se odlučiti na opširnu analizu.

Analiza

Dvorana — mnogobrojni gosti koje primamo. Toga leta smo stanovali na Belviju, u jednoj usamljenoj kući na jednom od brežuljaka koji se naslanjaju na Kalenberg. Ta kuća nekad je bila određena da bude zabavni lokal, i otada je zadržala neobično visoke prostorije slične dvorani, i san se takođe dogodio

8 Froid. Odabrana dela, VI


u Belviju, i to na nekoliko dana pre rođendana moje žene. Toga dana je moja žena rekla da očekuje da će nam za njen rođendan kao gosti doći više prijatelja, a među njima i Irma. Moj san dakle anticipira ovu situaciju: Rođendan moje žene, i mnoge ljude, među njima i Irmu, mi kao goste primamo u velikoj dvorani kuće Belvi.

Prebacujem Irmi što nije prihvatila rešenje; ja joj još kažem: Ako još uvek imaš bolove, onda je to tvoja sopstvena krivica. To bih joj mogao reći i u budnom stanju, ili sam joj rekao. U ono vreme sam zastupao mišljenje (za koje sam kasnije uvideo da je pogrešno) da se moj zadatak iscrpljuje time što ću bolesnicima saopštiti skriveni smisao njihovih simptoma; da li će oni to rešenje posle toga prihvatiti ili ne, od čega zavisi uspeh, za to više nisam odgovoran. Ovoj zabludi, koju sam srećom savladao, sada sam zahvalan za to što mi je olakšala egzistenciju u jedno vreme kad je trebalo da u svom sv6m neizbežnom neznanju postižem uspehe u lečenju. — Ali u rečenici koju u snu izgovaram Irmi primećujem da, pre svega, ne želim da budem kriv za bolove koje ona još uvek ose-ća. Ako je to lična krivica Irmina, onda ne može biti moja krivica. Treba li nameru sna tražiti u ovom pravcu?

Irmine žalbe; bolovi u vratu, telu i stomaku, guši se. Bolovi u stomaku su spadali u kompleks simptoma moje bolesnice, ali se oni nisu suviše nametali; ona se pre žalila na osećanje mučnine i gađenja. Bolovi u vratu, u telu, stezanje u guši kod nje jedva da su igrali neku ulogu. Čudim se zašto sam se u snu odlučio za ovaj izbor simptoma, i zasad ne mogu to ni da shvatim.

Ona izgledajbleda i podbula. Moja bolesnica je uvek bila rumena. Naslućujem da se ovde mesto nje uvlači neka druga osoba.

Plašim se pri pomisli da sam prevideo jednu organsku afekciju. Kao što će mi se rado poverovati, to je kod specijalista strah koji se nikad ne gasi, jer on gotovo isključivo posmatra samo neurotičare, i naviknut je da tako mnogo pojava prebacuje na račun


histerije koje ostali lekari lece kao organske. S druge strane, — ne znam odakle — u mene se uvlači laka sumnja da li je moj strah sasvim pošten. Ako su Ir-mini bolovi organski osnovani, onda opet nisam obavezan da ih lečim. Ta moje lečenje otklanja samo histerične bolove. Izgleda mi dakle, zapravo, kao da želim da sam pogrešio u dijagnozi, jer bi onda bilo odstranjeno i prebacivanje neuspeha.

Povedem je ka prozoru da bih joj pregledao gušu. Ona se malo odupire, kao što to rade žene sa veštač-kim zubima. U sebi mislim da joj to nije ni potrebno. Kod Irme nikada nisam imao povoda da izvršim inspekciju usne duplje. Događaj u snu me podseća na pregled jedne guvernante koji sam pre izvesnog vremena obavio; ta guvernanta načinila je najpre utisak mladalačke lepote, ali je prilikom otvaranja usta izvodila neke pokrete kao da želi da prikrije svoje zube. Na ovaj slučaj nadovezuju se druga sećanja na lekar-ske preglede i na male tajne koje se pri tom otkrivaju i koje nijednom, lekaru a ni pacijentu ne stvaraju zadovoljstvo. — Irmi to nije ni potrebno: to je, pre svega, svakako kompliment za nju; ali ja naslućujem i neko drugo značenje. Prilikom pažljive analize ose-ćamo da li smo iscrpli zadnje misli koje se moraju očekivati ili ne. Način na koji Irma stoji kraj prozora podseća me odjednom na jedan drugi doživljaj. Irma ima jednu intimnu prijateljicu koju ja veoma visoko cenim. Kad sam je neke večeri posetio, zatekoh je pored prozora u situaciji reprodukovanoj u snu, i njen lekar, onaj isti dr M. i skrama javljaju se ponovo u nastavku sna. Sad mi pade na pamet da sam u toku poslednjih meseci stekao opravdan razlog da o ovoj drugoj dami stvorim pretpostavku da je i ona isto tako histerična. Da, Irma mi je i sama to odala. Ali šta ja znam o njenim stanjima? Upravo samo to da i ona pati od histeričnog grčenja u snu kao i moja Irma. U snu sam, dakle, zamenio svoju bolesnicu njenom prijateljicom. Sad se sećam da sam se često poigravao sa slutnjom da bi me i ova dama mogla isto tako obavezati da je oslobodim njenih simptoma. Ali onda sam i sam to smatrao neverovatnim jer je ona po pri-

i*


rodi veoma uzdržljiva. Ona se protivi kao što to san pokazuje. Drugo objašnjenje bi bilo da ona to ne smatra potrebnim; ona se dosad zaista pokazivala dovoljno snažnom da svoje stanje savlada bez tuđe pomoći. Preostalo je sad još nekoliko crta koje ne mogu smestiti ni kod Irme ni kod njene prijateljice: bleda, podbula, veštački zubi. Veštački zubi odveli su me onoj guvernanti; a sad sam sklon da se zadovoljim slabim zubima. Onda mi pade na pamet jedna druga osoba na koju mogu one crte da smeraju. Ona isto tako nije moja pacijentkinja, i ja je ne bih želeo imati kao pacijentkinju pošto sam primetio da se od mene ženira i da je ja ne smatram poslušnom bolesnicom. Ona je obično bleda, i kad je jednom bila naročito (osobito) zdrava, bila je podbula.1 Ja sam dakle svoju pacijentkinju Irmu upoređivao sa dve druge osobe koje bi se takođe odupirale lečenju. Kakav smisao može imati to što sam ih u snu zamenio sa njihovom prijateljicom? Možda to da bih želeo da zamenim; ona druga kod mene budi jače simpatije ili o njenoj inteligenciji imam bolje mišljenje. Ja, naime, Irmu smatram glupom što ne prihvata moje rešenje. Ona druga bi bila pametnija, ona bi dakle pre popustila. Usta se zatim takođe dobro otvaraju; ona druga bi pričala više od Irme.2

Šta ja vidim na vratu: belu mrlju i okrastale nosne školjke. Bela mrlja podseća na difteriju i, prema tome, na Irminu prijateljicu, a osim toga i na

1 Na ovu treću ličnost može se svesti ona još neobjašnje-na žalba na bolove u stomaku. U pitanju je, razume se, moja sopstvena žena; bolovi u stomaku podsećaju me na jedan od povoda kad mi je njen strah postao jasan. Moram priznati da sa Irmom i svojom ženom u ovom snu ne postupam baš veoma ljubazno; ali neka bude za* moje opravdanje primeće-no da i jednu i drugu merim idealom jedne čestite, poslušne pacijentkinje.

8 Naslućujem da tumačenje ovoga dela nije vođeno dovoljno da bi se mogao pratiti celokupni skriveni smisao. Kad bih hteo da nastavim sa upoređivanjem ove tri žene veoma bih se udaljio. Svaki san ima najmanje jedno mesto na kojem je nedokučljiv, kao nekakav pupak kojim je povezan sa onim što je ostalo nesaznato.


teško oboljenje moje najstarije kćeri pre otprilike dve godine i na svu strahotu onog strašnog vremena. Kraste na nosnim školjkama upozoravaju na brigu o mom sopstvenom zdravlju. Tada sam često upotrebljavao kokain da bih suzbio dosadna oticanja nosa, i pre nekoliko dana čuo sam da je jedna od mojih pacijentkinja koja je radila isto kao i ja zaradila prostranu nekrozu nosne sluzokože. Preporučivan je kokaina, koje je 1885. poteklo od mene, donelo mi je teška prebacivanja. Jedan od mojih dragih prijatelja, koji je već 1895. godine umro. ubrzao je svoju propast zloupotrebom ovoga sredstva.

Pozovem brzo doktora M. koji obnavlja pregled. To bi jednostavno odgovaralo položaju koji je dr M. među nama zauzimao. Ali ovo „brzo" dovoljno je upadljivo da zatraži naročito objašnjenje. Ono me podseća na jedan žalostan lekarski doživljaj. Neprestanim ordiniranjem jednog sredstva koje je tada još smatrano bezazlenim (sulfonal), izazvao sam kod jedne bolesnice tešku intoksikaciju i onda sam se brzo obratio jednom iskusnom starijem kolegi za pomoć. Da stvarno mislim na ovaj slučaj potvrđuje se jednom sporednom okolnošću. Bolesnica koja je podlegla intoksikaciji nosila je isto ime kao i moja najstarija kći. Ja dosad nikad nisam mislio o tome; a sada mi se ovo pričinjava kao nekakva odmazda sudbine. Kao da zamena osoba treba da se nastavlja u jednom drugom smislu; ova Matilda za onu drugu; oko za oko, zub za zub. Čini se kao da pronalazim sve prilike na osnovu kojih bih mogao da sebi prebacim nedostatak lekarske savesnosti.

Dr M. je bled, bez dlaka na bradi i hramlje. Od toga je tačno toliko da njegov loš izgled često izaziva zabrinutost kod njegovih prijatelja. Obe ostale karakteristične pojedinosti moraju pripadati nekom drugom licu. Sada pada mi na pamet moj stariji brat koji živi u inostranstvu, koji brije bradu, i, ako se dobro sećam, dr M. iz sna sasvim je ličio na njega. O njemu pre nekoliko dana dođe vest da hramlje zbog jednog artritičkog oboljenja u kuku. Mora da postoji neki razlog što oba ova lica u snu stapam u jedno


jedino. Stvarno se sećam da sam iz sličnih razloga prema obojici bio neraspoložen. Obojica su odbila jedan moj predlog koji sam im nedavno dao.

Prijatelj Oto stoji sad pored bolesnice i prijatelj Leopold je pregleda i u donjem delu levo ukazuje na postojanje jednog potmulog tona. Prijatelj Leopold je takođe lekar, Otonov rođak. Sudbina je od obojice, budući da obavljaju istu specijalnost, načinila konkurente koje ljudi stalno upoređuju međusobno. Obojica su mi godinama asistirali još dok sam vodio javnu ordinaciju za nervno obolelu decu. Scene, kao što je scena reprodukovana u snu, tamo su se često događale. Dok sam sa Otonom debatovao o dijagnozi jednog slučaja, Leopold je ponovo pregledao dete i dao neočekivani doprinos za donošenje odluke. Između njih je baš postojala slična razlika u karakteru kao i između inspektora Breziga (Brasig) i njegovog prijatelja Karla. Jedan se isticao svojom „okretnošću", a drugi je bio spor, razborit, ali temeljan. Ako u snu upoređujem Otona i opreznog Leo-polda, onda se to očigledno događa zato da bih Leo-polda izbrisao. To je slično poređenje kao ono gore između neposlušne pacijentiknje Irme i njene prijateljice koja je smatrana pametnijom. Sad primeću-jem i jedan od koloseka kojim se pokreće povezanost misli u snu: od bolesnog deteta ka institutu za bolesnu decu. — Potmuo ton levo sa donje strane stvara mi utisak kao da odgovara svima pojedinostima jednog jedinog slučaja u kome me je Leopold frapirao svojom temeljitošću. Osim toga pred očima mi lebdi nešto kao neka metastatična afekcija; ali to bi mogao biti i odnos prema pacijentkinji koju bih že-leo da imam mesto Irme. Ova dama, naime, imitira tuberkulozu, koliko mogu da vidim.

Infiltrirani deo kože na levom ramenu. Odmah mi je jasno da je to moj reumatizam u ramenu koji redovno osećam kad god sam ostao budan duboko u noć. Tekst u snu glasi isto tako dvosmisleno: što ja . . . kao on osećam. Misli se, osećam na sopstvenom telu. Uostalom, pada mi u oči kako neobično zvuči oznaka „infiltriran deo kože". Na „infiltraciju levo pozadi


gore" smo navikli; ona bi se odnosila na pluća, pa prema tome opet na tuberkulozu.

Uprkos odelu. To je svakako samo umetanje. Decu smo u bolnici, razume se, pregledali golu; to je, naravno, suprotno načinu na koji moramo pregledati odrasle ženske osobe. Pričalo se o jednom izvrsnom kliničaru da je svoje pacijente pregledao uvek fizikalno samo kroz odelo. Ono što dolazi dalje, to mi je tamno, ja, otvoreno rečeno, nisam sklon da se ovde dublje upuštam.

Dr M. kaže: To je injekcija, ali ne mari ništa. Doći će tome još i dizenterija i otrov će se izlučiti. To mi na prvi pogled izgleda smešno, ali se ipak, kao i sve ostalo, mora pažljivo analizirati. Posmatra-no pobliže ipak pokazuje neki smisao. Ono što sam na pacijentkinji pronašao bio je lokalni difteritis. Iz vremena oboljenja moje ćerke ja se sećam diskusije o difteritisu i difteriji. Difterija je opšta infekcija koja potiče od lokalnog difteritisa. Postojanje opšte infekcije dokazuje Leopold potmulošću tona koja, dakle, upućuje na pomisao da postoje metastatička žarišta. Ja, doduše, mislim da upravo kod difterije ovakve vrste metastaze ne dolaze. One me pre pod-sećaju na pijemiju.

Ne mari ništa: to predstavlja utehu. Ja mislim da se ova uteha na svoj način uklapa: Poslednji deo sna doneo je sadržinu da bolovi pacijentkinje dolaze od teškog organskog oboljenja. Ja naslućujem da i tim želim samo da svalim krivicu sa sebe. Psihičko lečenje ne možemo načiniti odgovornim za to ako difterićna oboljenja i dalje postoje. Ali mene ipak ženira da Irmi jedno tako teško oboljenje izmišljam samo i jedino zato da bih skinuo teret sa sebe. To izgleda tako svirepo. Meni je dakle potrebno osiguranje da će se sve lepo završiti, i izgleda mi da nije načinjen baš loš izbor kad ovu utehu stavljam u usta upravo ličnosti doktora M. Ali ja se ovde uzdižem iznad sna, a za to je potrebno objašnjenje.

Ali zašto je ova uteha tako besmislena? Dizenterija: Neka daleka predstava da se bolesne

materije mogu odstraniti iz tela kroz creva. Hoću li


time da se narugam bogatstvu izdaleka donetih i neobičnih patoloških povezivanja doktora M. Kod dizen-terije pada mi na pamet još nešto drugo. Pre nekoliko meseci primio sam na lečenje jednog mladog čoveka koji se žalio na neobične teškoće sa stolicom, a kojeg su ostale kolege lečile kao slučaj „anemije sa nedovoljnom ishranom". Ja sam video da se radi o histeriji. Nisam hteo da svoju psihoterapiju oprobam na njemu i poslao sam ga na jedno putovanje morem. I sad, pre nekoliko dana, dobijem od njega iz Egipta jedno očajno pismo u kome mi javlja da je tamo preležao jedan novi napad koji je lekar proglasio dizenterijom. Ja, doduše, naslućujem da je ova dijagnoza samo greška toga kolege neznalice koji dozvoljava da ga histerija vodi za nos; ali ipak nisam mogao a da samome sebi ne prebacim što sam bolesnika doveo u stanje da pored jedne histerične afekcije creva dobije još i jednu organsku. Dizente-rija, dalje, zvuči pomalo na difteriju čije se ime u snu ne pominje.

Jeste, mora biti tako da se sa utešnom prognozom: Pridružiće se još dizenterija itd. rugam doktoru M., jer se sećam kako je on pre više godina jednom, srnejući se, nešto sasvim slično pričao o jednom kolegi. Bio je pozvat sa ovim kolegom na konsultaciju kod jednog teškog bolesnika i osećao se pobuđenim da onom drugom koji je izgledao pun nade, prigovori što u mokraći pacijentovoj nalazi belančevi-nu. Ali taj kolega se nije zbunio, nego je mirno odgovorio: iVe mari to ništa, gospodine kolega, ta be-lančevina će se već izlučiti! — Za mene dakle više nema sumnje da ovaj deo sna sadržava ruganje na račun kolege koji o histeriji nije znao ništa. I kao za potvrdu ovoga prođe mi sad kroz glavu: Zna li doktor M. da se pojave kod njegove pać*ijentkinje, Irmine prijateljice, koje izazivaju strah da postoji tuberkulozat takođe temelje na histeriji? Je li on uočio tu histeriju, ili joj je „naseo"?

Ali koji motiv mogu imati ja da tako loše postupam sa ovim svojim prijateljem? To je veoma jednostavno: Dr M. se sa mojim „rešenjem" kod Irme

Metođ tumačenja sna 121

isto toliko ne slaže kao i sama Irma. Ja sam se, dakle, u ovom snu osvetio već dvema ličnostima; Irmi recima: Ako još uvek osećaš bolove, onda je to tvoja krivica, i doktoru M. tekstom koji sadržava besmislenu utehu koju mu ja stavljam u usta.

Mi znamo neposredno odakle dolazi infekcija. Ovo neposredno znanje u snu je značajno. Malopre. nismo još ništa znali pošto je tek Leopold dokazao da postoji infekcija.

Prijatelj Oton joj je dao injekciju kad se loše osećala. Oton je zaista pričao da je za kratko vreme svoga boravka kod Irmine familije bio odveden u jedan hotel u suscdstvu da bi tamo dao injekciju nekom čoveku koji je odjednom osetio da mu nije dobro. Injekcije me opet podsećaju na onog nesrećnog prijatelja koji se otrovao kokainom. Ja sam mu dao savet da za vreme dok mu je uskraćen morfijum upotrebi kokain, samo interno; ali je on sam sebi smesta davao injekcije kokaina.

Sa propilpreparatom ... Propilen .. . Propionska kiselina. Kako samo dolazim do toga? Iste večeri kad sam pisao istoriju bolesti, pa posle toga sanjao, otvorila je moja žena bocu likera na kojoj je bilo napisano „Ananas"^boca je bila poklon našeg prijatelja Otona. On je, naime, imao običaj da u svim mogućnim povodima deli poklone; verovatno će ga jednom neka žena od toga izlečiti. Iz toga likera se širio takav miris na somu da sam odbio da ga probam. Moja žena je kazala: Ovu ćemo bocu pokloniti posluzi, a ja sam još opreznije zabranio da to uradi uz dobronamernu napomenu da ni posluga ne treba da se otruje. Miris some (Amil...) kod mene je očigledno probudio se-ćanje na čitav niz: propil, metil itd. i taj niz je snu dao preparate propilena. Ja sam, pri tom, svakako preduzeo jednu supstituciju, sanjao sam propil, pošto sam omirisao amil, ali su takve supstitucije možda baš u organskoj herniji dozvoljene.

1 „Ananas", uostalom, sadržava neverovatnu zvučnu sličnost sa prezimenom moje pacijentkinje Irme.


Trimetilamin. U snu vidim hemijsku formulu ove supstance što svakako svedoči o velikom naporu moga pamćenja, i formula je štampana masnim slovima kao da se iz konteksta htelo nešto istaći kao naročito važno. Čemu me sad vodi ovaj trimetilamin, na koji mi je na ovaj način skrenuta pažnja? Na jedan razgovor s nekim drugim prijateljem koji godinama već zna za sve moje radove u toku nastajanja, kao što ja znam za njegove. On mi je tada sa-opštio izvesne ideje za jednu seksualnu herniju i između ostalog pomenuo da misli da je u trimetil-aminu pronašao jedan od produkata seksualne izmene materije. Ova supstanca me je dakle odvela na seksualnost, na onaj trenutak kome pripisujem najveću važnost u postanku nervoznih oboljenja koja hoću da lečim. Moja pacijentkinja Irma je mlada udovica; ako mi je stalo do toga da kod nje opravdam svoj ne-uspeh u lečenju, pozvaću se svakako najbolje na ovu činjenicu koju bi njeni prijatelji rado izmenili. Kako je neobično, uostalom, sklopljen jedan takav san. Ona druga dama, koju imam u snu kao pacijentki-nju mesto Irme, takođe je mlada udovica.

Ja naslućujem zašto je formula trimetilamina zauzela u snu tako mnogo mesta. U ovoj jednoj reci skupilo se tako mnogo važnih stvari: trimetilamin nije samo aluzija na nadmoćni faktor seksualnosti, nego i aluzija na jednu ličnost na koju se sa zadovoljstvom sećam kad se osećam usamljenim u svojim pogledima. Treba li da se ovaj prijatelj, koji je u mome životu igrao tako veliku ulogu, više ne pojavljuje u misaonoj vezi sna? Naprotiv: on je naročiti poznavalac posledica koje proizilaze iz oboljenja nosa i nosnih duplja, i otkrio je nauci nekoliko izvanredno značajnih odnosa koji postoje između nosnih školjki i ženskih seksualnih organa. (Tri nabrane tvorevine u guši kod Irme). Ja sam ga zamolio da pregleda Irmu i utvrdi nemaju li njeni bolovi u stomaku eventualno nazalno poreklo. Ali i on sam boluje od gnojenja nosa, koje mu zadaje brige, i svakako na ovo aludira pijemija koja mi kod metastaze u snu lebdi pred očima.


Takve se injekcije ne daju tako lakomisleno. Ovde se lakomislenost prebacuje neposredno prijatelju Otonu. Veruj em da sam nešto slično mislio onoga popodneva kad je izgledalo da recima i pogledom zauzima stav protiv mene. Bilo je otprilike ovako: Kako lako pada pod uticaj; kako lako donosi svoj sud. — Osim toga me gornja rečenica ponovo pod-seća na pokojnog prijatelja koji se tako brzo odlučio za injekcije kokaina. Kao što sam rekao, ja uopšte nisam smerao na injekcije toga sredstva. Pri prebacivanju, upućenom Otonu da sa tim hemijskim materijama lakomisleno postupa, ja primećujem da ponovo dodirujem istoriju one nesrećne Matilde, iz koje proizilazi isti prekor upućen meni. Ovde, očigledno, ja prikupljam primere za svoju savesnost, ali i za njenu suprotnost.

Verovatno i špric nije bio čist. Još jedan prekor upućen Otonu, ali on dolazi sa nekog drugog mesta. Juče slučajno sretoh sina jedne dame stare osamdeset i dve godine, kojoj moram svakog dana davati dve injekcije morfijuma. Ona se trenutno nalazi na selu, i čujem o njoj da boluje od zapaljenja vena. Odmah sam pomislio na to da je u pitanju infiltrat koji je nastao zbog zaprljanja šprica. Ponosim se time što joj tokom dve godine nisam stvorio nijedan infiltrat; naravno, stalno brinem o tome da li je špric čist. Ja sam baš savestan. Sa zapaljenja vena ponovo se vraćam na svoju ženu koja je za vreme jedne trudnoće patila od začepljenosti vena, i sad se u mom sećanju pojavljuju tri slične situacije: sa mojom ženom, sa Irmom i sa pokojnom Matildom čiji mi je identitet očigledno dao za pravo da u snu tri lica za-menim jedno sa drugim.

• • *

Završio sam dakle sa tumačenjem sna.1 U toku ovoga rada imao sam muke da se odbranim od svih

1 Mada nisam izneo sve, što je razumljivo, što mi je palo na pamet pri radu na tumačenju.


dosetaka za koje je moralo dati podsticaj upoređenje između sadržine sna i misli koja se iza te sadržine krije. Takođe mi je u međuvremenu sinula misao o „smislu" toga sna. Zapamtio sam jednu nameru koja se ostvaruje snom i koja je morala biti motiv sa-njanja. San ispunjava neke želje koje su događajima poslednje večeri (vest Otonova, pisanje istorije bolesti) bile u meni probuđene. Rezultat sna je naime da ja nisam kriv za Irmine patnje koje još postoje, i da je za to kriv Oton. A Oton me je naljutio svojom primedbom o Irminom nepotpunom ozdravljenju, san mu se zato osvetio tako što je prekor uputio natrag na njega. San me oslobađa odgovornosti za Irmino osećanje svodeći ga na druge faktore (odmah čitav niz obrazloženja). San izvesno stanje stvari prikazuje tako kao što bih ga ja sam želeo: njegova sadržina je dakle ispunjenje želje, a njegov motiv je želja.

Toliko jasno pada u oči. Ali i od pojedinosti sna mnogo što-šta postaje mi jasno sa gledišta ispunjenja želje. Ja se Otonu ne svetim samo za njegov prenagljeni stav prema meni tako što mu podmećem jednu prenagljenu lekarsku radnju (injekciju), nego mu se svetim i zbog lošeg likera koji miriše na somu, i nalazim u snu jedan izraz koji objedinjuje oba pre-kora: injekcija sa jednim propilenskim preparatom. Još nisam zadovoljan, nego nastavljam svoju osvetu tako što ga upoređujem sa njegovim pouzdanijim kolegom. Čini se da time kažem: Ovaj mi je miliji od tebe. Ali Oton nije jedini koji treba da oseti težinu moga gneva. Ja se svetim i neposlušnoj pacijentkinji time što je zamenjujem sa jednom pametnijom i po-slušnijom bolesnicom. Ni prigovor doktora M. ne ostavljam da prođe mirno, nego mu jasnom aluzijom stavljam na znanje svoje mišljenje da se pred problemom nalazi kao neznalica („Pridružiće se dizente-rija itd."). Štaviše, čini mi se da od njega apeliram na nekog drugog, koji više zna (na prijatelja koji mi je pričao o trimetilaminu), kao što sam se od. Irme obratio njenoj prijateljici, i od Otona Leopoldu. Sklonite mi ova lica, zamenite ih sa tri druga lica


prema mom izboru, onda ću biti slobodan od prekora koje svakako ne želim da sam zaslužio! Neosnovanost ovih prekora dokazivana mi je u snu veoma razvučeno. Irmini bolovi ne padaju meni na teret, jer je ona sama kriva za njih time što odbija da prihvata moje rešenje. Irmini bolovi me se ništa ne tiču, jer su oni organske prirode, te se uopšte ne mogu izle-čiti psihičkim lečenjem. Irmine patnje se na zadovoljavajući način objašnjavaju njenim udovištvom (trimetilamini!), koje ja ni u čemu ne mogu izme-niti. Irmine patnje bile su izazvane nesmotrenom injekcijom jedne za tu svrhu nepogodne materije koju joj je dao Oton, a kakvu ja nikada ne bih dao. Irmini bolovi potiču od nečistog šprica kao i zapaljenje vena moje stare dame, dok ja pri davanju injekcija nikad ne izazovem neku nezgodu. Doduše, primeću-jem da se ova objašnjenja koja se slažu u tome da me oslobode odgovornosti među sobom uopšte ne slažu, da čak jedna druga isključuju. Čitava odbrana — ovaj san i nije ništa drugo — živo podseća na odbranu čoveka koga je sused optužio da mu je vratio kotao u oštećenom stanju. Prvo, on ga je vratio neoštećenog, a drugo, kotao je već bio probušen kad ga je uzeo na zajam, a treće, on kotao uopšte od su-seda nikad nije ni pozajmljivao. Ali utoliko bolje: ako se kao verodostojan prihvati samo jedan od ova tri načina odbrane, čoveka moraju osloboditi.

U snu igraju ulogu još i druge teme čiji odnos prema mom oslobođenju od krivice za Irminu bolest nije tako providan: bolest moje ćerke i jedne paci-jentkinje sa istim imenom, štetnost kokaina, oboljenje moga pacijenta koji putuje po Egiptu, briga za zdravlje moje žene, moga brata, doktora M., moje sopstvene telesne nelagodnosti, briga o odsutnom prijatelju koji pati od trulenja nosa. Ali ako sve to obuhvatim, povezaće se to sve u jedan jedini krug misli, eventualno sa etiketom: briga o zdravlju, sopstvenom i tuđem, lekarska savesnost. Sećam se nejasnog neprijatnog osećanja kad mi je Oton doneo vest o Irminom stanju. Iz misaonog kruga koji u snu igra ulogu hteo bih naknadno da unesem izraz za ovo prolazno


osećanje. Kao da mi je neko rekao: Ti svoje lekarske dužnosti nikad ne shvataš dovoljno ozbiljno, nisi sa-vestan, ne održavaš ono što obećaš. Posle toga stavio bi mi se taj misaoni krug na raspolaganje da bih mogao doneti dokaz u koliko sam visokom stepenu savestan, koliko mi mnogo leži na srcu zdravlje mojih rođaka, prijatelja i pacijenata. Vredi pomenuti i to da se među ovim mislima nalaze i neprijatna se-ćanja koja pre govore za krivicu koja se pripisuje mome prijatelju Otonu nego za moje opravdanje. Materijal je, tako reći, nepristrasan, ali povezanost ovog šireg materijala na kome se san zasniva sa užom temom sna iz kojeg se porodila želja da nisam kriv za Irminu bolest ipak j e potpuno očigledan.

Neću da tvrdirn da sam smisao ovoga sna u potpunosti otkrio, da j e njegovo tumačenje bez praznina.

Mogao bih se još dugo na njemu zadržati da iz njega izvadim dalja objašnjenja i da raspravljam i o novim zagonetkama koje on postavlja. Znam, čak, i mesta odakle se mogu pratiti dalje misaone veze, ali me od rada na tumačenju odvraćaju obziri o kojima se vodi računa kod svakog sopstvenog sna. Onaj ko je odmah gotov da me zbog takve rezerve prekori neka samo pokuša da bude iskreniji od mene. Ja se zasad mirim sa jednim novostečenim saznanjem: Ako se stvarno^ držimo ovde prikazane metode tumačenja sna, naći ćemo da san stvarno ima neki smisao i da nipošto nije izraz jedne raskomadane moždane aktivnosti kao što to pisci žele. Posle završenog posla na tumačenju, san se može prepoznati kao ispunjenje želje.

III

SAN JE ISPUNJENJE ŽELJE

Kad prođemo kroz kakav tesnac i odjednom stignemo na vis odakle se putevi račvaju i gde se pruža najdivniji vidik na sve strane možemo se za trenutak zaustaviti i razmisliti kamo najpre da krenemo. Slično nam se dešava pošto smo savladali ovo naše prvo tumačenje sna. Mi se nalazimo u punom svetlu jednog iznenadnog otkrića. San se ne može uporediti sa nepravilnim zvukom jednog instrumenta koji je, umesto sviračeve ruke, pogodio udarac neke sile spol ja, on nije besmislen, nije apsurdan, ne pretpostavlja da jedan deo riznice naših predstava spava dok drugi deo počinje da se budi. San je punovažan psihički fenomen, i to jedno ispunjenje želje; on se može uvrstiti u sastav duševnih akcija budnoga stanja koje su nam razumljive; izgradila ga je jedna veoma komplikovana duhovna aktivnost. Ali u istom trenutku kad poželimo da se ovom saznanju radujemo navaljuje na nas čitav roj pitanja. Ako san, kao što tumačenje o njemu kaže, predstavlja jednu ispunjenu želju, odakle potiče onda onaj upadljivi i neobični oblik kojim se ovo ispunjenje želje izražava? Kakva se to promena desila sa mislima u snu dok se iz njih nije oblikovao manifestni san onako kako ga se prilikom buđenja sećamo? Na koji način se dogodila ova promena? Odakle dolazi materijal koji je bio prerađen u san? Odakle dolaze mnogobrojne oso-benosti koje smo mogli zapaziti na mislima sna, kako


na primer to da jedna drugoj mogu protivrečiti? (Analogija sa kotlom). Može li san da nas nauči nečem novom o našim sopstvenim unutrašnjim procesima, može li njegova sadržina korigovati mišljenja u koja smo preko dana verovali? Predlažem da sva ova pitanja zasad ostavimo po strani i da produžimo dalje jednim jedinim putem. Naše sledeće interesovanje treba da bude da ispitamo da li je ovo jedan opšti karakter sna ili samo slučajna sadržina onog sna (,,o Irminoj injekciji") sa kojim je naša analiza otpočela, jer čak i da smo spremni na to da svaki san ima jedan smisao i jednu psihičku vrednost, moramo ipak ostaviti otvorenu mogućnost da ovaj smisao nije isti u svakom snu. Naš prvi san je bio ispunjenje želje; jedan drugi san će se, možda, pokazati kao ispunjeno strahovanje; treći, opet, može kao svoj sadržaj imati neku refleksiju, četvrti možda jednostavno re-produkovati neko sećanje. Postoje li, dakle, još i drugi snovi želja ili možda uopšte ne postoji ništa osim snova želja?

Lako je pokazati da snovi često neuvijeno pokazuju karakter ispunjenja želje tako da se možemo čuditi zašto jezik snova već odavno nije naišao na ra-zumevanje. Postoji, na primer, jedan san koji mogu da izazovem u sebi kad god to zaželim, tako reći eksperimentalno. Ako uveče jedem sardele, masline ili inače neka jako slana jela, osetim noću žeđ koja me probudi. Ali buđenju prethodi jedan san koji svaki put ima istu sadržinu, naime da pijem. Halapljivo srcem vodu, ona mi divno prija kao što može prijati samo hladno piće kad čovek skapava od žeđi, i zatim se probudim i moram stvarno da pijem. Povod za ovaj jednostavan san jeste žeđ koju prilikom buđenja stvarno i osećam. Iz ovog osećanja proizlazi želja da pijem, i san mi ovu želju pokazuje kao ispunjenu. On pri tom služi jednoj funkciji koju je lako dokučiti. Ja sam dobar spavač, nisam naviknut da me neka potreba budi. Ako mi pođe za rukom da svoju žeđ utolim sanjajući da pijem, ne moram se probuditi da bi taj san zadovoljio. To je dakle san udobnosti. Snevanje dolazi na mesto radnje, kao i

San je ispunjenje želje 129

inače u životu. Na žalost, potreba za vodom, da bi se utolila žeđ, ne može se zadovoljiti jednim snom kao što je moja osvetoljubivost prema prijatelju Oto-nu i doktoru M., ali dobra volja je ista. Ovaj isti san se nedavno unekoliko modifikovao. Onda sam ožed-neo još pre usnuća i popio sam čašu vode do dna koja je stajala na ormančiću kraj moga kreveta. Nekoliko sati kasnije dobio sam noću jedan novi napad žeđi koji su pratile neudobnosti. Da bih došao do vode, morao bih ustati i doneti čašu koja je stajala na noćnom ormančetu moje žene. Sanjao sam dakle shodno svrsi da mi moja žena daje da pijem iz jednog suda; taj sud bila je etrurska urna koju sam doneo kući sa svoga putovanja po Italiji a od toga vremena i nekome poklonio. Ali je voda u njemu bila tako slana (očigledno zbog pepela) da sam se morao probuditi. Vidi se kako san ume stvari komotno da sređuje: pošto je njegov jedini cilj ispunjenje želje, san može biti sasvim egoističan. Ljubav prema ugodnosti se s obzirom na druge zaista ne može spojiti. To što se umešala urna verovatno predstavlja opet jedno ispunjenje želje; žao mi je što ovu posudu više nemam, kao što mi, uostalom, ni čaša vode pored moje žene nije pristupačna. Urna se ta-kođe prilagođava senzaciji slanog ukusa koja je sad postala jača, a ja za nju znam da će me prisiliti da se probudim.1

1 Činjenično stanje snova o žeđi bilo je poznato i Vaj-gantiju, koji o tome kaže: „Upravo osećaj žeđi svi najpreciznije shvataju: on uvek stvara predstavu gašenja žeđi. Način na koji san ovo gašenje žeđi predstavlja raznovrstan je i spe-cijalizovan prema nedavnom sećanju. I ovde postoji opšta pojava da se odmah posle predstave gašenja žeđi javlja razočaranje o neznatnom delovanju tobožnjih osveženja." Ali on propušta ono što je opšte važno u reakciji sna na nadražaj. — Ako se druge osobe koje je noću uhvatila žeđ bude, a da prethodno nisu sanjale, to ne predstavlja nikakav prigovor mom eksperimentu, nego te ljude karakteriše kao gore spavače. Uporedi uz ovo proroka Isaiju 29,8: „Biće kao kad gladan sni da jede, pa kad se probudi a duša mu prazna; ili kad sni žedan da pije, pa kad se probudi, a on iznemogao i duša mu žedna . . . "

9 Frog'đ, Odabrana dela, VI


Takvi snovi komoditeta bili su kod mene, u mojim mlađim godinama, vrlo česta pojava. Naviknutom od vajkada da radim duboko unoć, rano buđenje uvek je predstavljalo teškoću za mene. Tada bih obično sanjao da sam ustao iz postelje i da stojim kraj umivaonika. Posle izvesnog vremena nisam mogao da ne primetim da još nisam ustao, ali sam u međuvremenu ipak neko vreme spavao. Ovakav isti san lenosti poznat mi je od jednog mog mladog kolege u naročito duhovitom obliku: taj moj kolega, čini se, kao da je sa mnom delio sklonost ka spavanju. Sobarica koja je uvek stanovala u blizini bolnice imala je strogo naređenje da ga svakoga jutra blagovremeno probudi, ali i grdne muke da to naređenje sprovede. Jednog jutra je san bio naročito sladak. Žena je do viknula u sobu: Gospodine Pepi, ustanite, morate u bolnicu. Posle toga ovaj spavač sanjao je sobu u bolnici, krevet u kome je ležao i tablicu pored glave na kojoj je stajalo napisano: Pepi H . . . , cand. med. dvadeset i dve godine. I on bi govorio sanjajući: Kad sam dakle već u bolnici, ne moram baš da odem tamo, — okrenuo bi se i nastavio da spava. Pri tom je motiv svog snevanja neprikriveno priznao.

Jedan drugi san čiji je nadražaj isto tako delo-vao za vreme samoga spavanja: Jedna od.mojih bolesnica koja se morala podvrgnuti jednoj operaciji vilice koja se nepovoljno završila trebalo je da po želji lekara i danju i noću nosi na bolesnom licu aparat za hlađenje. Ali ona bi ga obično odbacivala čim bi zaspala. Jednog dana su me zamolili da je zbog toga prekorim; ona je aparat ponovo bacila na pod. Bolesnica se pravdala: „Ovoga puta zaista nisam ništa kriva; to je bila posledica sna koji sam noću imala. U snu sam se nalazila u jednoj loži u operi i živo se interesovala za predstavu. A u sanatorijumu je ležao gospodin Karl Ma jer (Meyer) i grozno stenjao od bolova u vilici. Ja sam rekla da nemam tih bolova, pa da mi ni aparat nije potreban; zato sam ga bacila." Ovaj san te nesrećne mučenice zvuči kao predstavljanje jednog izraza koje čoveku u teškim situacijama navire na usta: Zaista sam znao za jedno bolje


zadovoljstvo. I san ovo bolje zadovoljstvo pokazuje. Gospodin Karl Majer, kome je ona svoje bolove podmetnula, bio je najindiferentniji mladi čovek među njenim poznanicima kojeg se mogla setiti.

Ništa teže nije otkriti postojanje ispunjenja želje u nekim drugim snovima koje sam prikupio od zdravih ljudi. Jedan prijatelj, kome je moja teorija o snu poznata i koji ju je ispričao i svojoj ženi, reče mi jednoga dana: „Treba da ti pričam o svojoj ženi da je juče sanjala dn jo dobila periodu. Ti ćeš znati šta to znači," Ua/ume se da znam: ako je mlada žena sanjaln da ima periodu, onda je perioda izostala. Mogu da zamislim da bi ona još neko vreme htela da uživa u svojoj slobodi pro nego što otpočnu tegobe materinstva. To je bio vrlo spretan način objavljivanja njenog prvog graviditeta. Jedan drugi prijatelj mi piše da je njegova žena nedavno sanjala da je na grudima na svojoj košulji primetila mrlje od mleka. I to je nagoveštaj gravidnosti, ali više ne prve gra-vidnosti; mlada majka želi da za svoje drugo dete ima više hrane no što ju je imala za prvo.

Jedna mlada žena koja je nedeljama bila odse-čena od svakog saobraćaja negujući svoje dete obo-lelo od infekcije, posle srećno završene bolesti sanja o jednom društvu u kome se nalaze A. Dođe (Daudet), Burze (Bourget), M. Prevo (M. Prevost) i drugi; svi ti ljudi su prema njoj veoma ljubazni i izvanredno je zabavljaju. Ovi pisci i u snu nose crte koje im daju njihove slike: M. Prevo, čiju sliku ne poznaje, liči na — dezinfektora koji je dan ranije očistio bolesničke sobe i koji je kao njen prvi posetilac ušao u sobu posle dugog vremena. Mislimo da se ovaj san može prevesti bez praznina; Sad bi već jednom bilo vreme za nešto zabavnije nego što je ovo večito ne-govanje bolesnika.

Možda će ovaj izbor biti dovoljan da pokaže kako vrlo često i pod najraznovrsnijim uslovima nalazimo snove koji se mogu razumeti samo kao ispunjenja želja, i koji svoju sadržinu neuvijeno iznose na vi-delo. To su većim delom kratki i jednostavni snovi, blagotvorno se izdvajaju od zbrkanih i prebogatih

9*


kompozicija stvorenih u snu koji su u suštini privukli pažnju pisaca na sebe. Ali se isplati zadržati se još neko vreme na ovim jednostavnim snovima. Najjednostavnije oblike snova možemo, svakako, očekivati kod dece, čije su psihičke funkcije sigurno manje komplikovane nego što su u odraslih. Psihologija dece je po mom mišljenju pozvata za to da za psihologiju odraslih ljudi obavi slične usluge kao što ih čine i istraživanje građe ili razvitka nižih životinja za ispitivanje struktura najviših razreda u životinjskom carstvu. Do sada je načinjeno malo koraka svesnih svoga cilja da bi se psihologija dece u ovu svrhu iskoristila.

Snovi male dece često su jednostavna ispunjenja želje i onda, nasuprot snovima odraslih ljudi, uopšte neinteresantni. Oni ne daju nikakve zagonetke za re-šavanje, ali su naravno od neprocenjive vrednosti za dokazivanje da san u svojoj najhitnijoj suštini znači ispunjenje želje. Kod mog materijala dobijenog od svoje sopstvene dece mogao sam da prikupim nekoliko primera takvih snova.

Jednom izletu u divni Halštat (Hallstatt) u leto godine 1896. iz mesta Ausze (Aussee) dugujem dva sna: jedan koji je imala moja ćerka, tada joj je bilo osam i po godina, i drugi koji je imao dečak od pet godina i tri meseca. Prethodno moram izneti da smo toga leta stanovali na jednom brežuljku kraj mesta Ausze, odakle smo, kad je vreme bilo lepo, mogli da uživamo u veličanstvenoj panorami Dahštajna (Dach-stein). Dogledom se mogla lepo videti Simonijeva (Simonv) planinska kuća. Mališani su se više puta trudili da kuću vide dogledom; nije mi poznato sa kakvim uspehom. Pre izleta, ja sam deci pričao da se Halštat nalazi u podnožju Dahštajna. Deca su se veoma radovala tom danu. Od Halštata smo krenuli u Eserntal (Escherntal), koji je svojom panoramom koja se neprestano menjala, decu veoma oduševljavao. Samo je jedan petogodišnji dečak bivao s vremena na vreme neraspoložen. Čim se pred nama pojavilo neko novo brdo, on bi pitao: Je li ovo Dahštajn? — na šta sam ja morao da odgovorim: Ne, to je samo jedno brdo pre njega. Pošto se ovo pitanje ponovilo nekoliko puta.


dete se sasvim ućutalo; stepenicama koje vode ka vodopadu uopšte nije hteo da pođe s nama. Smatrao sam da se zamorio. Ali sutradan mi je dete sasvim blaženo i zadovoljno prišlo i pripovedalo: Noćas sam sanjao da smo bili u Simonijevoj planinskoj kućici. Sad sam ga shvatio: kad sam pričao o Dahštajnu, on je očekivao da će se prilikom izleta u Halštajn popeti na brdo i da će ugledati planinsku kućicu, o kojoj se uz dogled tako mnogo govorilo. Kad je posle toga primetio da od njega očekujemo da će se zadovoljiti sa brdima ispred Dahštajna i sa vodopadom, on se osetio razočaranim i postao neraspoložen. Za sve to obeštetio ga je san. Pokušao sam da saznam pojedinosti sna; one su bilo bedne. „Penje se šest sati gore", bio je odgovor, onako kao što je bio čuo.

I kod devojčice od osam i po godina pokrenule su se na ovom izletu želje koje je san morao zadovoljiti. Mi smo sobom u Halštat poveli dvanaestogodišnjeg dečaka, sina naših suseda, pravog viteza koji je, kao što mi je izgledalo, već uživao sve simpatije malog ženskog stvorenja. Sutradan ispričala nam je ona sledeći san: Zamisli samo, sanjala sam da je Emil jedan od naših, da vas je zvao tata i mama i da spava s nama u našoj velikoj sobi kao i naši de-čaci. Zatim dođe mama u sobu i baci pod naše postelje pregršt velikih komada čokolade uvijene u plavu i zelenu hartiju. Braća koja se na osnovu na-slednog prenošenja ne razume ju u tumačenje snova izjavila su sasvim tako kao i naši pisci: Ovaj je san besmislica. Devojčiča se bar za jedan deo sna zauzela, a za teoriju neuroze važno je znati za koji: Da je Emil potpuno kod nas, to je besmislica, ali ono sa komadima čokolade nije. Meni je baš ovo poslednje * bilo nejasno. Za to mi je dala objašnjenje mama. Na putu od stanice do kuće deca su se zaustavila kod automata i zaželela da imaju baš takve komade čokolade u hartiji što se metalno presijava i koju automat — po njihovom iskustvu — prodaje. Mama je s pravom mislila da je taj dan već doneo dovoljno ispunjenja želja i ostavila je ovu želju snu. Ja čitavu ovu malu scenu nisam primetio. A onaj deo sna koji


je bio od moje ćerke proskribovan shvatio sam bez daljeg. Ja sam lično čuo kako je učtivi gost na putu pozvao decu da čekaju dok stignu tata i mama. San devojčice je od ovog kratkotrajnog pripadanja porodici načinio trajnu adapciju. Njena nežnost još nije znala za neke druge oblike drugarstva osim onog koji se pominje u snu i koji je zasnovan na odnosu prema braći. Zašto su komadi čokolade bili bačeni pod krevet, to se, naravno, bez ispitivanja dece nije moglo objasniti.

O jednom sasvim sličnom snu kao što je bio san moga sina čuo sam od svojih prijatelja. San se odnosio na osmogodišnju devojčiču. Njen otac sa više dece napravio je izlet u Dornbah s namerom da po-seti Rorerovu (Rohrer) planinsku kuću, ali se vratio jer je bilo suviše kasno i obećao je deci da će im to drugi put nadoknaditi. Na povratku oni su prošli pored table koja pokazuje put za prnjavor. Deca su sad zatražila da ih odvede u zaselak, ali su ipak morala, iz istih razloga, da se uteše time da će to učiniti neki drugi dan. Sutradan ujutru osmogodišnja devojčiča pođe zadovoljno u susret svome ocu sa recima: Tata, noćas sam sanjala da si bio s nama noćas u zaseoku. Njeno nestrpljenje, dakle, anticipiralo je obećanje koje joj je otac dao.

Isto tako iskren je i jedan drugi san koji je kod moje ćerke, koja je tada imala tri godine i tri me-seca, izazvala lepota okoline zamka Ausze. Mala se tada prvi put vozila preko jezera, i vreme vožnje prošlo joj je suviše brzo. Na mestu gde je čamac trebalo da pristane, ona nije htela napustiti čamac i gorko je plakala. Sutradan je pričala: Noćas sam se vozila jezerom. Nadajmo se da ju je trajanje ove vožnje u snu u većoj meri zadovoljilo.

Moj najstariji, u ono vreme osmogodišnji sin, sanja već o realizaciji svojih fantazija. On se sa Ahilom vozio na jednim kolima i Diomed je bio njihov kočijaš. On se, naravno, dan ranije oduševljavao grčkim pričama koje je njegova starija sestra dobila na poklon.


Ako se slažete sa mnom da govor dece u snu isto tako spada u krug sanjan ja, mogu da u narednim redovima navedem jedan od najnovijih snova moje zbirke. Moja najmlađa devojčica, tada joj je bilo devetnaest mosoci, jodnog je jutra povraćala, pa su je zbog toga preko dana držali bez jela. U noći posle ovog dana gladovanja, čuli smo je kako u snu uzbuđeno viče: Anna F. vud, Er(d)beer, Hochbeer, Eier(s)peis, Pappa. Svoje ime je tada upotrebila da bi izrazila du ni'što uzi mu u posed: spisak jela je obuhvatao, svakako, sve šio joj je moralo izgledati kao požoljun ručak; što se na tom spisku jagode nalaze u dve varijante predstavljalo je demonstraciju protiv domaće sanitetske policije i imalo je razlog u sporednoj okolnosti koju ona pominje, — što je dadilja njenu bolest pripisala tome što je ona pojela suviše jagoda; za ovo dadiljino mišljenje, nepovoljno za Anu, ona joj se zatim u snu osvetila.1

Kad detinjstvo proglašavamo srećnim što još ne zna za seksualni prohtev, mi time ne želimo pogrešno shvatiti kako velik izvor razočaranja, odricanja a time i podsticanje na san može za njih postati ovaj drugi od velikih životnih nagona.2 Evo ovde još jednog primera za to. Moj nećak od dvadeset i dva me-seca dobio je prilikom mog rođendana zadatak da mi čestita i kao poklon preda jednu korpicu trešanja koje su u to doba godine smatrane još uvek retkim!

1 Isti posao kao i kod najmlađe unuke san malo posle toga vrši i kod bake čija starost godine deteta dopunjava sa otprilike sedamdeset godina. Pošto je bila primorana da zbog svog pokretnog bubrega jedan dan gladuje, ona sanja, očigledno uz premeštanje u srećno doba njenog devojaštva, da je za oba glavna obeda „isprošena", pozvata u goste i da svaki put dobija najfinije zalogaje.

2 Detaljnije bavljenje sa duševnim životom dece pokazuje nam, naravno, da seksualne nagonske sile u infantilnom oblikovanju igraju dovoljno veliku ulogu u detetovoj psihičkoj aktivnosti, i da je ova uloga isuviše dugo zanemarivana. To nam daje povoda da donekle sumnjamo u sreću detinj-stva, kao što ga odrasli kasnije konstruišu (Uporedi piščevo delo: „Tri rasprave o seksualnoj teoriji", 1905. i 6. izdanje Sabranih dela, sveska 5).


Izgleda da mu je to teško, jer on neprestano ponavlja: Trešnje su unut(r), a ne da se naterati na to da korpi-cu ispusti iz ruke. Ali on ume da se za to obešteti. On je dosad svakog jutra svojoj majci pričao kako je sanjao o „belom vojniku", jednom gardijskom oficiru u mantilu kome se jednom na ulici divio. Sutradan posle rođendanske žrtve probudio se veselo sa izjavom koja mora da vodi poreklo isključivo iz jednog sna: He(r)man sve trešnje pojeo!1

1 Ne treba da ostane nepomenuto da se kod male dece uskoro javljaju komplikovani i manje pregledni snovi, i da se, s druge strane, i kod odraslih često u datim okolnostima javljaju snovi tako infantilnog karaktera. Kako bogati neslu-ženom sadržinom mogu biti snovi ponekad kod dece od četiri do pet godina, pokazuju primeri navedeni u mojoj raspravi „Analiza fobije jednog petogodišnjeg dečaka" (Analvse der Phobie eines fiinfjahrigen Knabe) objavljenoj u Godišnjaku Blojler-Frojd I, 1909. i u Jungovom delu: „O konfliktima deč-je duše" (Ober Konflikte der kindlichen Seele) na istom mostu, II. sveska 1910. Analitički tumačene dečje snove vidi još kod fon Hug Helmut (Hellmuth), Putnam, Raalte, Spilrajna (Spielrein), Tauska, druge snove kod Bankjerija (Banchieri), Buzemana (Busemann), Dolje (Doglia) i, naročito, kod Viga-ma (Wigam), koji ističe tendenciju isticanja želje kod ovih snova. S druge strane, izgleda da se kod odraslih naročito često javljaju snovi infantilnog tipa ako dolaze uz.neobične životne uslove. Tako nam Oto Nordenšjeld (Nordenskjold) u svojoj knjizi Antarktik, 1904, priča o posadi koja je zajedno s njim provela zimu (sveska I, str. 336): „Veoma karakteristični za pravac naših najintimnijih misli bili su naši snovi koji nikad nisu bili živahniji i mnogobrojniji nego baš sada. Čak i oni naši drugovi koji su inače samo izuzetno sanjali pričali bi nam ujutru duge priče, kada smo među sobom izmenjivali svoja poslednja iskustva iz toga sveta fantazije. Svi snovi su govorili o onom spoljnjem svetu koji je sada bio tako daleko od nas, ali su često bili prilagođavani našim sadašnjim prilikama. Jedan naročito karakterističan san sastojao se u tome što je jedan od drugova mislio da se vratio natrag u školsku klupu gde mu je bio dat zadatak da odere kožu sa sasvim malih minijaturnih morskih pasa koji su bili napravljeni baš za samu svrhu nastave. Jelo i piće predstavljali su, uostalom, centralne tačke oko kojih su se naši snovi najčešće okretali. Jedan od nas koji se noću isticao u tome da odlazi u velika društva za ručkom bio je veoma srećan ako bi ujutru mogao podneti izveštaj da je „pojeo ručak od tri jela"; jedan drugi je sanjao o duvanu, o čitavim brdima duvana; drugi opet o


O čemu sanjaju životinje, ne znam. Jedna poslovica koju mi je pomenuo jedan moj slušalac, tvrdi da zna, jer se postavlja pitanje: O čemu sanja guska? i na to pitanje odgovara: O kukuruzu.1 Čitava teorija o tome da je san ispunjenje želje sažeta je u ove dve rečenice.8

lađi koja se punim jedrima približava otvorenom moru. Još jedan san zaslužuje da bude pomenut: Dolazi raznosač pisama sa poštom i d;ijc nnm duk'o objašnjenje zašto se na poštu tako dugo čekalo; on ju je potrošno bio rnzneo i tek posle velikog napora pošlo inu je zn rukom da je ponovo stigne. Razume se da smo se spavajući bavili Još nomoRućnijlm stvarima, ali u svim snovima gotovo koje sam Ja sam sanjao, ili o kojima sam slušao, naročito Je padao u oči nedostatak fantazije. Bilo bi sigurno od velikog psihološkog interesa kad bi svi ovi snovi bili zabeležoni. AH će se lako moći shvatiti kako je željno očekivano bilo spavanje, pošto nam je ono moglo pružiti sve što je svako od nas najžarkije želeo." Navodim još prema Di Prelu (str. 231): „Mungo Park, na jednom putu u Africi blizu umiranja od žeđi, sanjao je neprekidno o dolinama i livadama svoga zavičaja bogatog vodom. Tako je jednom i glađu mučeni Trenk (Trenck) u rovu kod Magdeburga video da se nalazi sred bogatih gozbi, a Džorž Bek (George Back), učesnik u prvoj Frenklinovoj (Franklin) ekspediciji, kad je zbog strašnih oskudica bio gotovo na pragu smrti, sanjao je stalno i redovno o bogatim gozbama.

1 Jedna mađarska poslovica, koju navodi Ferenci, tvrdi potpunije da „svinja sanja o žiru, a guska o kukuruzu". Jedna jevrejska poslovica glasi: „O čemu sanja pile? — O prosu" (Zbirka jevrejskih poslovica i izreka, izdao Bernštajn, Bernstein, 2. izdanje, strana 116).

8 Daleko sam od toga da bih tvrdio da još nijedan autor pre mene nije mislio o tome da san izvede iz želje (Upo-redi prve rečenice sledećeg odeljka). Svako ko polaže na takva nagoveštavanja mogao bi da navede još iz staroga veka lekara Herofila koji je živeo za vreme Ptolomeja I, a koji je (prema navodima Biksenšica, str. 33), razlikovao tri vrste snova: snove poslate od boga, prirodne koji nastaju tako što duša u sebi stvori sliku onoga što joj je korisno i što će se dogoditi, i mešovite snove koji nastaju sami od sebe približavanjem slika, ako vidimo ono što želimo. Iz zbirke primera Šernera, J. Šterke (Starcke) iznosi jedan san koji pisac sam obeležava kao ispunjenje želje (str. 239). Šerner kaže: „Budnu želju ispunila je fantazija odmah prosto zato što je ona postojala u duši snevačice." Ovaj san nalazi se među „snovima raspoloženja"; u njegovoj blizini se nalaze snovi za „mušku i žensku ljubavnu čežnju" i za „mrzovoljno

•


Mi sada primećujemo da bismo i kraćim putem stigli do našeg učenja o skrivenom smislu sna, da smo samo pitali za savet jezičku upotrebu. Jezička mudrost, doduše, ponekad govori i dovoljno prezrivo o snu — čovek bi pomislio da ona želi da nauci da za pravo ako sudi ovako: Snovi su pene (Traume sind Schaume) —, ali za jezičku upotrebu san je ipak pretežno blagosloveni ispunjivač želja. „To ne bih mogao da zamislim ni u svojim najsmelijim snovima", uzvikuje oduševljeno onaj koji vidi da je stvarnost nadmašila njegova očekivanja.

raspoloženje". Kao što se vidi, uopšte nema govora o tome da je Šerner snu pripisivao neko drugo značenje nego bilo kom drugom duševnom stanju budnoga stanja, a da uopšte ne govorimo o tome da je on mogao dovesti želju u vezu sa suštinom sna.

IV

IZOPAČEN JE SNA

Ako sad postavljam tvrdnju da je ispunjenje želje smisao svakoga sna, da prema tome nema drugih snova do snova želja, onda sam već unapred siguran da ću naići na najenergičnije protivljenje. Pri-govoriće mi: „Da ima snova koje treba shvatiti kao ispunjenje želja, to nije ništa novo, pisci su to već odavno primetili" (Uporedi Radeštok, str. 137, 138; Folkelt, str. 110, 111; Purkinje, str. 456; Tisije, str. 70, M. Simon, str. 42, o snovima gladi barona Trenka zatvorenog u tamnicu, i mesto kod Grizingera (Griesin-ger, str. 111).1 Ali, s druge strane, da ne postoji ništa osim snova ispunjenja želja, to je opet neopravdano uopštavanje koje se na sreću lako može odbaciti. Ima dovoljno velik broj snova koji objavljuju i najneprijatniju sadržinu, ali u njima nema nikakvog traga nekog ispunjenja želje. Pesimistički filozof Edvard fon Hartman (Hartmann) u teoriji o ispunjenju želja nalazi se sigurno najdalje. U svom delu Filozofija nesvesnog (Philosophie des Unbewussten, II. deo, stereotipno izdanje, strana 344) kaže: „Sto se sna tiče, to zajedno s njim sve muke i nevolje budnog života prelaze i u stanje spavanja, samo jedno

1 Još novoplatonik Plotin kaže: „Ako je podstaknuta želja, onda dolazi fantazija i tako reći poklanja nam njen predmet" (Di Prel, str. 276).


ne što obrazovanog čoveka donekle može pomiriti sa životom: naučno uživanje i uživanje u umetnosti . . . " Ali i manje nezadovoljni posmatrači istakli su da su bol i neraspoloženje u snu češći od zadovoljstva, tako Sole (Scholz, str. 33, Folkelt str. 80) i drugi. Štaviše, gospođa Vid (Weed) i Florens Halam (Florence Hal-lam) izvukle su iz svoje obrade sna brojke kojim se izražava preo vladi van je nezadovoljstva u snovima. One 58 procenata snova označavaju kao tegobne i samo 28,6 procenata kao pozitivno prijatne. Osim ovih snova koji u tok spavanja prenose mnogobrojne tegobne osećaje u životu, postoje i snovi straha, u kojima nas ovi najstrašniji od svih osećaja neprijatnosti potresaju sve dok se ne probudimo. A baš ovakvi snovi straha snalaze tako lako baš onu decu (uporedi delo Dehakerovo (Debacker) o „Pavor nocturnus") kod koje smo naišli na neskrivene snove želja.

Izgleda zaista da upravo snovi straha žigošu kao apsurdnost uopštavanje ove postavke do koje smo došli na osnovu nekoliko primera prethodnog odeljka, da je naime san ispunjenje želja.

Pa ipak nije baš suviše teško izvući se iz ovih prividno prisilnih prigovora. Treba se samo osvrnuti na to da se naše učenje ne zasniva na procenjivanju manifestne sadržine sna, nego da se odnosi na misaonu sadržinu koju pokazuje rad na tumačenju sna da se iza njega nalazi. Uporedimo manifestnu i latentnu sadržinu sna jednu sa drugom. Tačno je da postoje snovi čija je manifestna sadržina od najte-gobnije vrste, ali je li ikad iko pokušao da objasni te snove, da otkrije njihovu latentnu sadržinu? A ako to nije pokušao, onda nas oba prigovora više ne pogađaju; ostaje uvek mogućnost da se i tegobni snovi i snovi strana posle tumačenja otkriju kao ispunjenje želje.1

Sasvim je neverovatno sa kakvom upornošću se i čitalac i kritičar odupiru ovom razmišljanju i kako to osnovno razlikovanje između manifestne i latentne sadržine ostavljaju nezapaženo. Ali nijedna od svih izjava što u literaturi postoje ne izlazi u susret ovoj mojoj postavci toliko koliko

Izopačenje sna 141

Kod naučnog rada često je korisno, ako rešenje jednog problema stvara teškoće, da se uz prvi uzme još jedan problem, onako kao što dva oraha otprilike lakše pokrckamo jedan sa drugim nego pojedinačno. I tako se ne nalazimo samo pred pitanjem: Kako tegobni snovi i snovi straha mogu biti ispunjenje želja, nego možemo iz naših dosadašnjih raspravljanja o snu postaviti još jedno drugo pitanje: Zašto snovi indiferentne sadržine, koji se pokazuju kao ispunjenje želja, ovaj svoj smisao otvoreno ne pokazuju. Uzmimo onaj san o Irminoj injekciji, o kome smo opširno raspravljali; on nipošto nije tegobne prirode, i on se posle tumačenja može prepoznati kao eklatantno ispunjenje želje. Ali zašto mu je uopšte potrebno tumačenje? Zašto san ne kaže direktno kakvo značenje ima? Stvarno ni san o Irminoj injekciji ne stvara na početku utisak da snevačevu želju prikazuje kao ispunjenu. Čitalac svakako neće steći taj utisak, ali i ja sam to nisam znao, pre nego što sam pristupio analizi. Ako ovo držanje sna kome je

jedno mesto u Silijevom (Sully) članku: „Dreams as a reve-lation" (Snovi kao otkrovenje) čija zasluga ne treba da bude umanjena time što je tek ovde navodim: ,,It would seem, then, after ali, that dreams are not the utter nonsense they have been said to be by such authorities as Chaucer, Shake-speare and Milton. The caotic agrregations of our nightfancy have a significance an communicate neknowledge. Like some letter in cipher, the dream-inscription when serutinized closely loses its first look of balderdash and takes on the aspect of a serious intellegible message. Or, to vary the figure silghtly, wemaysay that, like some palimpsest the dream discloses bencath its worthless surface-characters traces of an old and precious communication", str. 364). Izgledalo bi tad, posle svega, da snovi nisu krajnja besmislica kao što su za njih govorili autoriteti kao Čoser, Sekspir i Milton. Haotične agregacije naše noćne fantazije imaju značenje i posreduju nam neko novo znanje. Kao neko šifrovano pismo, natpis u snu, ako se posmatra izbliza, gubi svoj prvi izgled besmislene brbljarije i poprima izgled jedne ozbiljne razumljive poruke. Ili, da u nekoliko izmenimo poređenje, možemo reći da san kao neki palimpsest ispod svoje površine bez vrednosti krije tragove jednog starog i dragocenog oba-veštenja.


potrebno objašnjenje nazovemo činjenicom izopačavanja sna, onda se dakle pojavljuje i drugo pitanje: Odakle dolazi ovo izopačavanje sna?

Kad bismo o tome pitali ono što nam prvo padne na pamet, mi bismo mogli doći do različitih mogućnih rešenja, na primer da u toku spavanja postoji neka nemogućnost da se mislima u snu stvori jedan odgovarajući izraz. Ali analiza izvesnih snova primorava nas da za izopačavanje sna dopustimo neko drugo objašnjenje. Ja ću to pokazati na jednom drugom svom snu, koji opet zahteva mnogostruke indiskrecije, ali nas za ovu ličnu žrtvu obeštećuje temeljnim osvetljenjem problema.

Uvod: U proleće 1897. godine saznao sam da su me dvojica profesora na našem univerzitetu predložila za imenovanje za Prof. extraord. (izvanrednog profesora). Ova me je vest iznenadila i veoma obradovala kao izraz jednog priznanja od strane dvojice profesora koje se međusobnim odnosima nije moglo objasniti. Ali sam smesta pomislio da za ovaj događaj ne smem vezivati nikakva očekivanja. Ministarstvo tokom poslednjih godina predloge ovakve vrste nije uzimalo u obzir, i više mojih kolega koji su bili stariji od mene i koji su po zaslugama u najmanju ruku bili meni jednaki očekivalo je uzalud svoje na-imenovanje. Nisam imao nikakvog razloga da pretpostavim da će sa mnom biti bolje. Odlučio sam dakle da se tešim. Ja, koliko znam, nisam slavoljubiv, obavljam svoju lekarsku aktivnost sa zadovoljavajućim uspehom a da me nikakva titula ne preporučuje. Nije se, uostalom, uopšte radilo o tome da li ću reći za grožđe da je slatko ili kiselo, pošto je očigledno vi-silo suviše visoko za mene.

Jedne večeri posetio me je jedan moj kolega i prijatelj, jedan od onih čija mi je sudbina služila kao opomena. Već duže vremena kandidat za unapređenje za profesora, koje lekara u našem društvu za njegove bolesnike podiže na stepen polubožanstva, i manje rezigniran nego ja, on je s vremena na vreme podnosio predstavke u kancelarijama visokog ministarstva da bi ubrzao rešenje svojih prilika. Posle

Izopačenje sna 143

jedne takve posete on dođe k meni. Pričao mi je da je ovog puta jednog visokog gospodina naterao u škripac i da ga je direktno ispitao da li su za odgađanje njegovog naimenovanja zaista krivi konfesionalni obziri. Odgovor je glasio: da, na svaki način, u sadašnjim prilikama njegova ekselencija zasad još nije u stanju itd. „Sada bar znam na čemu sam", završi moj prijatelj svoje izlaganje koje mi nije done-lo ništa novo, ali me je u mojoj rezignaciji moralo samo još više da ojača. Jer ti isti konfesionalni obziri mogu se naime primeniti i na moj slučaj.

Ujutru posle te posete imao sam sledeći san koji mi je bio značajan i zbog svoga oblika. On se sastojao od dve misli i iz dve slike, tako da su jedna misao i jedna slika jedna drugu izmenjivale. Ali na ovom mestu ja iznosim samo prvu polovinu sna, jer druga polovina nema nikakvog posla sa namerom kojoj ovo saopštenje sna treba da posluži.

I . . . prijatelj R. je moj stric. — Ja za njega ose-ćam veliku nežnost.

I I . . . Njegovo lice vidim pred sobom nešto iz-menjeno. Kao da je izduženo, žuta brada koja ga okružuje naročito je jasno istaknuta,

Zatim dolaze oba ostala dela, ponovo jedna misao i jedna slika, preko kojih prelazim.

Tumačenje sna izvršeno je na sledeći način: Kad mi je san pao na pamet, u toku prepodneva,

ja sam se nasmejao i rekao: San je besmislica. Ali nisam mogao da ga se oslobodim i on me je celog dana pratio dok mi je uveče učinio i prekore: „Kad neko od tvojih pacijenata ne bi umeo ništa drugo da kaže uz tumačenje sna nego: to je besmislica, ti bi ga prekoreo i posumnjao da se iza sna krije neka neprijatna stvar koju on ne želi da uzme na znanje. Postupi sa sobom isto tako: tvoje mišljenje da je san besmislica pokazuje samo unutrašnji otpor prema tumačenju sna. Nemoj da te u tome spreči." I ja sam se prihvatio tumačenja.


,,R. je moj stric". Sta to može da znači? Ta ja sam imao samo jednog strica, strica Jozefa.1 S njim se dogodilo nešto žalosno. Njega je jednom, tome ima više od trideset godina, želja za zaradom zavela da uradi nešto što zakon teško kažnjava, i kazna ga je posle toga i zadesila. Moj otac, koji je u toku od nekoliko dana osedeo od brige, govorio bi uvek da stric Jozef nikad nije bio loš čovek, nego slaboumnik; tako se izražavao. Ako je, dakle, prijatelj R. moj stric Jozef, time hoću da kažem: R. je slaboumnik! Jedva verovatno i veoma neprijatno! Ali to je baš ono lice koje vidim u snu, sa izduženim crtama i žutom bradom. Moj stric je stvarno imao takvo lice, duguljasto, okruženo lepom plavom bradom. Moj prijatelj R. bio je intenzivno crn, ali kad ljudi sa crnom kosom počinju da sede onda bivaju kažnjeni za sjaj svojih mladalačkih godina. Njihova crna brada vrši dlaku po dlaku neprijatnu promenu boje; ona najpre postaje crvenomrka, zatim žutomrka, i tek onda definitivno seda. U tom stadij umu sada se nalazi brada moga prijatelja R.; uostalom, i moja brada već, što primećujem sa nezadovoljstvom. Lice koje vidim u snu jeste ujedno lice moga prijatelja R. i lice moga strica. Ono je kao kakva fotografija Galtonova koji je dao da se na istoj ploči fotografiše više lica da bi utvrdio porodičnu sličnost. Nikakva sumnja dakle nije moguća, ja stvarno mislim da je prijatelj R. slaboumnik — kao i moj stric Jozef.

Ja još uvek uopšte ne slutim u koju sam svrhu uspostavio ovaj odnos protiv koga se neprestano moram boriti. Taj odnos ipak nije suviše dubok, jer je stric bio zločinac, a moj prijatelj R. je bespreko-ran. Otprilike do kazne zato što je biciklom oborio jednog šegrta. Treba li da mislim na to? To bi zna-

1 Značajno je kako se ovđe moje sećanje — u budnom stanju — ograničava za svrhe analize. Ja sam poznavao pet stričeva, jednog od njih sam voleo i poštovao. Ali u trenutku kad sam savladao otpor protiv tumačenja sna, ja sam sebi rekao: Imao sam samo jednog strica, upravo onoga, koji se u snu pominje.

Izopačenje sna 145

čilo upoređenje činiti smešnim. A tada mi pade na pamet jedan drugi razgovor koji sam vodio pre nekoliko dana sa jednim drugim svojim kolegom N. i to o istoj temi. Kolegu N. sreo sam na ulici; i on je bio predložen za profesora, znao je za čast koja mi je učinjena i čestitao mi na tome. Ja sam to odlučno otklonio. „Baš vi ne treba sebi da dozvoljavate ovakvu šalu, pošto ste vrednost ovakvog predloga iskusili sami na sebi." A on će posle toga, verovatno ne baš ozbiljno: „To se ne može znati. Protiv mene postoji nešto naročito. Zar ne znate da je jedno lice jednom podnelo sudsku prijavu protiv mone? Ne moram vas uveravati u to da je istraga bila obustavljena, to je bio jedan ordinaran pokušaj uccnjivanja; i imao sam mnogo muke da i samu tužilju spasom od kazne. Ali možda baš ovaj slučaj u ministarstvu iskorišćavaju protiv mene da me ne bi imenovali za profesora. A vi, vi ste bez ikakve ljage." Eto, uhvatio sam zločinca, ali ujedno i tumačenje i tendenciju moga sna. Moj stric Jozef predstavlja obojicu kolega koji nisu bili naimenovani za profesore, jednoga kao slaboumnika, a drugog kao zločinca. Sad znam i to zašto mi je ovo predstavljanje potrebno. Ako su za odlaganje imenovanja mojih prijatelja R. i N. „merodavni konfesionalni obziri", onda i moje imenovanje dolazi u pitanje; ali ako odbijanje od imenovanja i kod jednog i drugog mogu da svalim na neke druge razloge koji me ne pogađaju, onda moja nada ostaje nepomućena. Tako postupa moj san; jednoga, R-a, stvara slaboumnikom, a drugoga, N-a zločincem; a ja nisam ni jedno ni drugo, mogu se radovati svom imenovanju za profesora i umakao sam neprijatnoj primeni, koju bih morao da izvršim na račun svoje sopstvene ličnosti, za koju sam saznao iz izveštaja moga prijatelja R, što mu je onaj visoki činovnik priznao.

S tumačenjem ovoga sna moram se baviti i dalje. On za moje osećanje još uvek nije rešen na zadovoljavajući način, ja se još uvek nisam pomirio sa lakoćom kojoj sam degradirao dvojicu uvaženih kolega da bih sebi ostavio slobodan put ka profesuri Moje nezadovoljstvo sa mojim postupkom na svaki

10 Frojđ, Odabrana dela, VI


način se već smanjilo otkako znam da procenim vred-nosti iskaza u snu. Ja bih prema svakome osporavao da R-a zaista smatram slaboumnikom i da veruj em prikazivanju one afere iznuđivanja kod N.-a. Ja tako-đe ne verujem da se Irma opasno razbolela zbog jedne Otonove infekcije jednim propilenskim preparatom: i ovde, kao i tamo, postoji samo moja želja da stanje bude takvo kao što ga moj san izražava. Tvrđenje u kome se moja želja realizuje u drugom snu zvuči manje apsurdno nego u prvom; ono je ovde oblikovano spretnim korišćenjem činjeničkih oslonaca, nešto kao ispravljena kleveta na kojoj „nešto jeste", jer prijatelj R. u svoje vreme imao je protiv sebe glas jednog stručnog profesora, a prijatelj N. mi je bezazleno i sam pružio materijal za klevetu. Ipak mi, ponavljam, izgleda da je snu potrebno dalje objašnjenje.

Sad se sećam da je san sadržavao još jedan deo na koji se moje tumačenje dosad nije obaziralo. Pošto mi je palo na pamet da je R. moj stric, ja u snu osećam toplu nežnost prema njemu. Kuda spada ovo osećanje? Za strica Jozefa naravno nikad nisam imao neka osećanja nežnosti. Prijatelj R. mi je već godinama mio i drag; ali kad bih došao k njemu i kad bih mu svoju naklonost prema njemu izrazio recima, on bi nesumnjivo bio zapanjen. Moja nežnost prema njemu izgleda mi neistinita i preterana, slično kao i moj sud o njegovim duhovnim kvalitetima, koji izražavam stapanjem njegove ličnosti sa ličnošću moga strica; ali preterana u suprotnom smislu. A sad mi se pred očima pojavljuje jedno drugo stanje stvari. Nežnost u snu ne spada u latentnu sadržinu, u misli koje se nalaze iza sna; ona stoji u suprotnosti sa ovom sadržinom; ona je sklona tome da mi pokrije poznavanje tumačenja sna. Verovatno je baš to njen smisao. Sećam se sa kakvim otporom sam prilazio tumačenju sna, koliko dugo sam hteo da ga odgodim proglašavajući san čistom besmislicom. Iz svojih psihoanalitičkih lečenja znam kako ovakav odbijajući sud treba tumačiti. On nema nikakve vred-nosti za saznanje, nego samo vrednost jednog izražavanja afekta. Ako moja mala ćerka ne voli jabuku

Izopačenje sna 147

koju smo joj ponudili, ona tvrdi da je jabuka gorka a da je nije ni okusila. Ako se moji pacijenti ponašaju onako kao moja mala, onda znam da je i kod njih u pitanju jedna predstava koju oni žele da potisnu. To isto važi i za moj san. Ja ne želim da ga tumačim zato što tumačenje sadrži nešto čemu se opirem. Posle izvršenog tumačenja sna, ja saznajem čemu sam se opirao; to je bilo tvrđenje da je R. sla-boumnik. Nežnost koju osećam prema R-u ne mogu da svedem na latentnu misao u snu, ali je mogu svesti na ovo moje opiranje. Ako je moj san u po-ređenju sa svojom latentnom sadržinom u toj tački izopačen, i to izopačen u suprotno, onda manifestna nežnost u snu služi ovom izopačenju, ili, drugim recima, izopačenje se ovde pokazuje kao namerno, kao sredstvo pretvaranja. Moje misli u snu sadržavaju pogrdu za R.; da ne bih tu pogrdu primetio, u san do-speva suprotnost, nežno osećanje za njega.

To bi moglo biti jedno saznanje od opšte važnosti. Kao što su pokazali primeri navedeni u trećem odelj-ku (III), postoje snovi koji su neprikrivena ispunjenja želja. Tamo gde je ispunjenje želje neraspoznaj-no, prikriveno, tamo bi morala postojati tendencija ka odbrani protiv ove želje, i zbog te odbrane se želja ne bi mogla izraziti drukčije nego izopačena. Ja ću za ovaj sticaj prilika iz psihičkog života potražiti odgovarajući deo iz društvenog života. Gde se u društvenom životu može naći neko slično izopačenje jednog psihičkog akta? Samo onde gde se radi o dve osobe, od kojih jedna raspolaže izvesnom moći, a druga mora da zbog te moći povede računa. Ova druga osoba onda izopačava svoje psihičke akte, ili, kao što takođe možemo reći, ona se pretvara. Učtivost koju svakoga dana primenjujern predstavlja velikim delom jedno takvo pretvaranje; ako svoje snove tumačim za čitaoca, primoran sam na takva izopačavanja. O prisiljavanju na ovakvo izopačavanje tuži se i pesnik:

„Najbolje što možeš znati, ipak ne smeš reći de-čacima."

10'


(„Das Beste, was du ivissen kannst, Darfst du den Buben doch ničht sagen").

U takvom položaju nalazi se politički pisac koji ima vlastodršcima da kaže neprijatne istine. Ako ih kaže neprikriveno, onda će vlastodržac njegovu izjavu sprečiti, naknadno, ako se radi o usmenoj izjavi, a preventivno ako se objavi putem štampe. Pisac treba da se boji cenzure, i on zato ublažava i izopa-čava izražavanje svoga mišljenja. Prema jačini i osetljivosti te cenzure, on je primoran ili da zadrži samo izvesne oblike napada ili da govori u aluzijama umesto u direktnim navodima, ili pak mora svoje neprijatno saopštenje zaviti u prerušeni oblik koji će izgledati bezazlen; on, na primer, srne da priča o onome što se zbilo između dvojice mandarina u Kini a da pri tom ima na umu činovnike u svojoj domovini. Ukoliko je cenzura oštrija, utoliko će to pre-rušavanje ići dalje, utoliko će često biti duhovitija sredstva koja čitaoca ipak odvode na trag stvarnog značenja.1

1 Gospođa dr H. fon Hug-Helmut (Hellmuth) objavila je 1915. godine u Međunarodnom časopisu za lekarsku psihoanalizu (Internationale Zeitschrift fur arztliche Psvcho-analvse III) jedan san koji je možda pogodniji nego i jedan drugi da opravda moju nomenklaturu izopačavanja sna. U ovom slučaju radi se istim sredstvima kojima se služi i cenzura pisama da bi izbrisala ona mesta koja joj izgledaju po-dozriva.

Cenzura pisama ovakva mesta čini nečitljivim precrtavanjem, a cenzura sna ih zamenjuje nerazumljivim mrmljanjem.

Da bi se san razumeo, treba da kažem da je snevačica, jedni Veoma ugledna, veoma obrazovana dama, stara pedeset godina, udovica jednog višeg oficira koji je umro otprilike pre dvanaest godina i majka odraslih sinova, od kojih se jedan za vreme ovoga sna nalazi na frontu.

A sad o snu o „ljubavnim uslugama". „Ona odlazi u garnizonsku bolnicu broj 1 i kaže stražaru na kapiji da mora razgovarati sa lekarom šefom . . . (pominje neko njoj nepo-

Izopačenje sna 149

Slaganje između fenomena cenzure i fenomena izopačavanja sna koje treba da se sprovede do svih pojedinosti daje nam prava da za oba pretpostavimo postojanje sličnih uslova. Mi možemo, prema tome, kod čoveka pojedinca kao vinovnike formiranja sna

znato ime) pošto želi da radi neki posao u bolnici. Pri tom reč „posao" naglašava tako da stražar smesta primećuje da se radi o „ljubavnim poslovima". Pošto je ona jedna starija dama, on je posle kratkog oklevanja pušta da prođe. Ali umesto da dođe kod glavnog lekara, ona dolazi u jednu veliku, mračnu sobu, u kojoj mnogi oficiri i vojni lekari stoje pored jednog dugačkog stola ili sede za njim. Ona se svojom molbom obraća jednom štabnom lekaru koji je već posle nekoliko reci razume. Tekst njenog govora u snu je ovaj: „Ja i mnoge druge žene i mlade devojke u Beču spremne smo da vojnicima, običnim vojnicima i oficirima bez razlike . . . " Tu u snu dolazi neko mrmljanje. Ali da su svi prisutni ovo mrmljunjc pravilno shvatili pokazuju joj deli-mično zbunjeni a delimično i zluradi pokreti oficira. Dama nastavlja: Znam da naša odluka zvuči neobično, ali za nas je to dozlaboga istina. Ni vojnik na frontu se ne pita da li želi da umre ili ne. Sledi neugodno ćutanje koje traje nekoliko minuta. Štabni lekar je sad zagrli rukama preko sredine i kaže joj: Milostiva gospođo, pretpostavite da zaista dođe do toga . . . (Mrmljanje). Ona se izvuče iz njegovog zagrljaja sa mislima: Svi su jednaki i odgovara: Gospode bože, pa ja sam jedna stara žena i možda neću uopšte do-speti u taj položaj. Uostalom, jedan uslov bi se morao održati: vođenje računa o godinama starosti; da jedna starija žena nekom sasvim mladom čoveku ne . . . (Mrmljanje) to bi bilo strašno! — Štabni lekar: Ja to potpuno razumem. Nekoliko oficira, među njima jedan koji ju je u mladim godinama bio prosio, glasno se nasmejaše i dama zaželi da je odvedu do glavnog lekara koga je poznavala, da bi se stvar izvela na čistinu. Pri tome joj na njeno veliko iznenađenje padne na pamet da njegovo ime uopšte ne zna. Štabni lekar je uprkos tome vrlo učtivo i s puno poštovanja uputi da ide na drugi sprat preko vrlo uzanih gvozdenih zavojitih stepenica koje vode iz sobe direktno na gornje spratove. Prilikom penjanja, ona čuje jednog oficira kako kaže: To je kolosalna odluka, svejedno, da li je neka mlada ili stara; svako poštovanje.

Sa osećanjem da prosto čini svoju dužnost, ona se penje stepenicama bez kraja.

Ovaj se san ponavlja još dva puta u toku od nekoliko nedelja — kao što dama kaže — samo sa sasvim beznačajnim i zaista besmislenim izmenama.


pretpostaviti dve psihičke snage (strujanja, sistema), od kojih jedna stvara želju koja dolazi do izražaja kroz san, dok ona druga obavlja cenzuru na toj želji sna i kroz ovu cenzuru iznuđava da njegovo ispolja-vanje bude izopačeno. Pitanje je samo, u čemu se sastoji vlast ove druge instancije na osnovu koje ona srne da vrši svoju cenzuru. Ako se setimo da latentne misli sna pre analize nisu svesne, a da se manifestnih sadržina koje iz njih proizlaze sećamo kao svesnih, onda nije daleko pretpostavka da je prednost ove druge instancije baš propuštanje u svest. Iz prvog sistema ne bi ništa moglo dospeti u svest što prethodno ne bi prošlo kroz drugu instancu, a druga instanca ne propušta ništa a da ne izvrši svoja prava i da licu koje stiče svest ne sprovede izmene koje su joj odobrene. Mi pri tom formiramo jedno sasvim određeno shvatanje o „suštini" svesti; osvešćivanje je za nas jedan naročiti psihički akt, različit i sasvim nezavisan od procesa formiranja predstavljanja, ili ideje, i svest nam izgleda kao čulni organ koji percipira sadržinu datu negde na drugom mestu. Može se pokazati da psihopatologija uopšte ne može da bude bez ovih osnovnih postavki. Detaljniju procenu o njima možemo ostaviti za jednu kasniju priliku.

Ako zadržim ovu sliku obeju psihičkih instanca i njihovih odnosa prema svesti, pruža se za upadljivu nežnost koju u snu osećam prema svome prijatelju R. koji u tumačenju sna biva tako unižen, jedna potpuno kongruentna analogija iz političkog života ljudi. Zamislimo život u državi, gde se među sobom bore jedan vladar ljubomoran na svoju vlast i živo javno mišljenje. Narod se kao buni protiv jednog činovnika koji im nije po volji i traži da bude otpušten; da ne bi pokazao da mora voditi računa o volji naroda, tiranin ovoga činovnika upravo tada odlikuje jednim visokim odlikovanjem za koje inače ne bi bilo nikakvog povoda. Tako moja druga instancija, koja vlada prilazom svesti, odlikuje moga prijatelja R. izlivom prevelike nežnosti pošto bi ga nastojanja želje prvog sistema iz nekog naročitog intere-

Izopačenje sna 151

sa kojeg se upravo predano pridržavaju htele da ga nagrde kao slaboumnika.1

Možda nas ovde obuzima slutnja da je tumačenje sna u stanju da nam da objašnjenja o sastavu našeg duševnog aparata koje smo dosad uzalud očekivali od filozofije. Ali mi ne krećemo tim tragom nego se vraćamo natrag na naš početni problem, pošto smo objasnili izopačen je sna. Postavljalo se pitanje kako to da se snovi sa neprijatnom sadržinom mogu analizirati kao ispunjenje želja. Mi sad vidimo da je to mogućno ako se dogodilo izopačen je sna, ako neprijatna sadržina sna služi samo za prerušivanje željenog sna. S obzirom na naše pretpostavke o dve-ma psihičkim instancijama, mi sad možemo takođe reći: neprijatni snovi stvarno sadržavaju nešto što je toj drugoj instanci neprijatno, što međutim istovremeno ispunjava želju prve instance. To su utoliko snovi želja što svaki san polazi od prve instance, dok se druga instanca prema snu ponaša samo kao od-brambena a ne kao stvaralačka.2 Ako se, sad, ograničimo na vrednovanje onoga što druga instancija doprinosi snu, onda se u san uopšte nikad ne možemo razumeti. Onda ostaju i dalje sve zagonetke koje je autor primetio na snovima.

1 Takvi dvolični snovi nisu retke pojave ni kod mene ni kod drugih ljudi. Dok sam se bavio obradom jednog naučnog problema uznemiravao me je više noći, jednu za drugom, jedan lako zbunjujući san koji je imao za sadržaj pomirenje sa jednim prijateljem koga sam već odavno odbacio. Četvrti ili peti put uspe mi naposletku da shvatim smisao ovoga sna. Smisao leži u bodrenju da ostavim i posled-nji ostatak obzira prema dotičnoj osobi, kako da se potpuno oslobodim od nje, pa se u ovako dvoličnom obliku prerušio u suprotnost. Ja sam objavio jedan „dvolični Edipov san" o jednoj osobi, u kome su neprijateljske pobude i smrtonosne želje zamenjene manifestnom nežnošću („Tipični pri-mer jednog prerušenog Edipovog sna"). Jedna vrsta dvoličnih snova biće pomenuta na drugom mestu (vidi odeljak VI „Rad sna").

2 Kasnije ćemo upoznati i slučaj da, naprotiv, san izražava želju ove druge instance.

152 Tumačenje snova, I *

Da san zaista ima neki tajni smisao koji dovodi do ispunjenja želje mora se opet, za svaki slučaj, dokazati analizom. Zato uzimam nekoliko snova neprijatne sadržine i pokušaću da izvršim njihovu analizu. To su delimično snovi histeričnih osoba koji zahtevaju duži prethodni uvod i mestimično prodiranje u psihičke procese kod histerije. Ali ja se ovom otežavanju prikazivanja ne mogu skloniti s puta.

Kad uzmem nekog psihoneurotičara na analitičko lečenje, onda njegovi snovi redovno, kao što sam već spomenuo, postaju predmetom naših razgovora. Pri tom, moram mu dati sva psihološka objašnjenja pomoću kojih sam i sam došao do razumevanja njegovih simptoma, i pri tom doživljavam nemilosrdnu kritiku kakvu ni od kolega stručnjaka u oštrijem obliku ne mogu očekivati. Sasvim redovno javlja se protivljenje mojih pacijenata rečenici da su svi snovi ispunjenja želja. Evo nekoliko primera za materijal snova koji mi se iznose kao dokazi protiv toga.

„Vi uvek govorite da je san jedna ispunjena želja", počinje jedna dovitljiva pacijentkinja. ,,A sad ću vam ja ispričati jedan san čija sadržina, sasvim suprotno tome, ukazuje na to da mi se želja ne ispunjava. Kako ćete to dovesti u sklad s vašom teorijom? San glasi ovako":

„Hoću da priredim večeru, ali nemam ništa pri ruci osim malo dimljenog lososa. Mislim na to da pođem u kupovinu, ali se setim da je nedelja posle-podne kad su sve radnje zatvorene. Hoću da telefoniram nekolicini snabdevača, ali je pokvaren telefon. I tako se moram odreći želje da priredim večeru."

Ja, razume se, odgovaram da o smislu toga sna može doneti odluku samo analiza, mada priznajem da san na prvi pogled izgleda razuman i povezan i da je sličan nečemu što je upravo protivno ispunjenju želje. ,,A iz koga je materijala nikao ovaj san? Vi znate da podsticaj za jedan san svaki put leži u doživljajima prethodnog dana."

Analiza: Pacijentkinjin muž, jedan valjan i sposoban mesar na veliko, izjavio joj je dan ranije da se

Izopačenje sna 153

suviše ugojio i da zato želi da počne sa kurom mršavljenja. Rekao je da će ustajati rano, da će se kretati, održavati strogu dijetu, a da pre svega neće pri-hvatati nikakve pozive više za večere. — O mužu nastavlja da priča, smejući se, da je za svojim stalnim stolom u kafani upoznao nekog slikara, koji na svaki način želi da ga slika pošto tobože još nikad nije našao jednu tako izrazitu glavu. Ali je njen muž po svome grubom običaju odgovorio da se lepo zahvaljuje i da je sasvim uveren da je jedan komad zadnjice jedne lepe mlade devojke slikaru svakako miliji nego čitavo njegovo lice.1 Rekla je da je sad veoma zaljubljena u svoga muža i da se sa njim ovako zadirkuje. Molila ga je, takođe, da joj ne poklanja nikakav kavijar. — Sta to treba da znači?

Ona, naime, već odavna ima želju da bi svako prepodne mogla pojesti zemičku sa kavijarom, ali ne dozvoljava sebi izdatak za to. Ona bi kavijar naravno odmah dobila od svoga muža kad bi ga za to zamolila. Ali ona ga je, naprotiv, zamolila da joj nikakav kavijar ne poklanja da bi ga tako duže mogla peckati.

(Ovo obrazloženje izgleda mi providno. Iza ovakvih nezadovoljavajućih obaveštenja obično se kriju nepriznati motivi. Pomislimo na Bernštajnove hipno-tisane osobe koje izvode jedno posthipnotičko naređenje i, upitane za motive za to, one ne odgovaraju — možda ja ne znam zašto sam to uradio, nego moraju često izmisliti neko očigledno nedovoljno obrazloženje. Tome nešto slično biće svakako i sa kavijarom moje pacijentkinje. Primećujem da ona u životu mora da stvori jednu neispunljivu želju. Njen san joj pokazuje da je stiglo i odbijanje želje. A zašto joj je potrebna jedna neispunjena želja?).

1 Seđeti slikaru kao model. Gete (Goethe): A ako nema zadnjice,

kako plemić može da sedi? (Unđ wenn er keinen Hintern hat, wie kann der Edle sitzen?)

1

154 Tumačenje snova, I v

Dosadašnje dosetke nisu bile dovoljne za tumačenje sna. Ja tragam i dalje. Posle jedne kratke pauze, kakva baš odgovara savlađivanju otpora, moja pa-cijentkinja izjavljuje dalje da je juče učinila posetu svojoj prijateljici, na koju je zapravo ljubomorna pošto njen muž tu ženu uvek toliko hvali. Na sreću, ta prijateljica je vrlo suva i mršava, a njen muž je ljubitelj punijih telesnih oblina. O čemu je ova mršava prijateljica govorila? O svojoj želji, naravno, da postane malo jača. Ona ju je takođe pitala: „Kad ćete nas opet pozvati u goste? Kod vas se uvek tako dobro jede."

Sada je smisao sna jasan. Svojoj pacijentkinji mogu da kažem: „Stvari stoje upravo tako kao da ste prilikom poziva pomislili: Tebe ću, naravno, pozvati da se možeš kod mene najesti, ugojiti i mome mužu još više dopasti. Više volim da ne priredim nikakvu večeru više. San vam zatim kaže da vi ne možete prirediti nikakvu večeru, on dakle ispunjava vašu želju da ništa ne doprinesete zaobljavanju telesnih oblika svoje prijateljice. Da se čovek od stvari koje u društvu pred njega iznose zaista ugoji, tome vas uči i odluka vašeg muža da u interesu svoga mršavljenja više ne prima nikakve pozive na večeru." Sad nedostaje još samo neka koincidencija koja će potvrditi rešenje. I dimljeni losos u sadržini sna još nije objašnjen. „Kako dolazite do lososa koji se pominje u snu?" — „Dimljeni losos je omiljeno jelo ove moje prijateljice", odgovara bolesnica. Slučajno i ja poznajem tu damu i mogu potvrditi da se i ona isto tako odriče lososa kao i moja pacijentkinja kavijara.

Ovaj isti san dopušta još jedno drugo i finije tumačenje, koje postaje potrebno zbog jedne okolnosti. Oba tumačenja ne protive se jedno drugome, nego jedno drugo prekrivaju i pružaju lep primer za običnu dvosmislenost snova kao svih ostalih psihopatoloških struktura. Čuli smo da je bolesnica istovremeno sa svojim snom o odbijanju želje nastojavala da jednu odbijenu želju ostvari u realnosti (zemička sa kavijarom). I prijateljica je takođe izrazila jednu želju, naime da postane deblja, i nikakvo čudo ne bi bilo

Izopačenje sna 155

•da je naša dama sanjala da se prijateljici želja ne ispunjava. To je, naime, njena sopstvena želja da se želja njene prijateljice — želja da se ugoji — ne ispuni. Ali ona umesto toga sanja da se njoj samoj ta želja ne ispunjava. San sadržava jedno novo tumačenje, ako ona u snu ne misli na sebe nego na prijateljicu, ako se stavila namesto prijateljice, ili, kao što možemo reći, ako se je s njom identifikovala.

Mislim da je ona to zaista uradila i kao znak ovog identifikovanja ona je tu njenu odbijenu želju u realnosti ostvarila. A kakav smisao ima histerično identifikovanje? Za objašnjenje ovoga potrebno je opširnije prikazivanje. Identifikacija je izvanredno važan momenat za mehanizam histeričnih simptoma; tim putem bolesnici uspevaju da u svojim simptomima izraze doživljaje čitavog niza osoba, ne samo svoje, da, tako reći, pate za čitavo mnoštvo ljudi i da sve uloge u jednom pozorišnom komadu predstave svima svojim ličnim sredstvima. Prigovoriće mi da je to ona poznata histerična imitacija, sposobnost histeričnih osoba da sve simptome podražavaju koji kod drugih ljudi čine utisak, tako reći simpatija inten-zifikovana do reprodukcije. Ali time je samo naznačen put kojim teče psihički proces kod histeričke imitacije, nešto drugo su put i duševni akt koji idu tim putem. Duševni akt je nešto malo komplikovaniji nego što volimo da sebi predstavimo imitaciju histeričnih osoba; (on odgovara jednom nesvesnom završnom procesu kao što će nam jedan primer to jasno pokazati). Lekar koji među ostalim bolesnicima u istoj sobi u bolnici ima bolesnicu sa izvesnom vrstom trzanja neće biti iznenađen kada jednog jutra sazna da je ovaj osobiti histerični napad podražavan. On će jednostavno sam sebi reći: Ostale bolesnice su ga vi-dele i imitirale; to je psihička zaraza. Jeste, ali psihička infekcija se dešava otprilike na ovaj način. Bolesnice, uglavnom, više znaju jedna o drugoj nego što lekar zna o svakoj od njih, i pošto je lekarska vizita prošla, one se brinu jedna o drugoj. Jedna dobi-ja napad danas; ostalima ubrzo biva poznato da je uzrok za to neko pismo od kuće, osvežavanje nekog


ljubavnog bola i slično. U njih se budi saučešće, u njima se stvara sledeći zaključak koji ne dolazi do svesti: ako čovek od ovakvih uzroka može da dobije ovakav napad, onda mogu i ja da dobijem takve napade, pošto i ja imam iste povode za to. Kad bi to bio zaključak sposoban svesti, onda bi se možda izlio u strah da će dobiti isti takav napad; ali se on izvršava na jednom drugom psihičkom terenu, pa se prema tome završava u ostvarenju simptoma koga se plaši. Identifikacija dakle nije prosta imitacija, nego prisvajanje na osnovu istog etiološkog polaganja prava; ona izražava jedno „kao" i odnosi se na nešto zajedničko što ostaje u nesvesnom.

Identifikacija se u histeriji najviše koristi za izražavanje jednog zajedničkog seksualnog elementa. Histerična se žena vrlo rado u svojim simptomima — iako ne isključivo — identifikuje sa takvim osobama s kojima je bila u seksualnim odnosima, ili koje seksualno opšte sa istim osobama sa kojima i ona sama ima seksualne odnose. Jezik takođe vodi računa o jednom takvom shvatanju. Dvoje koji se vole su „jedno". U histeričnoj fantaziji kao u snu dovoljno je za identifikaciju da se misli na seksualne odnose, a da oni pri tom ne moraju važiti kao realni. Pacijentkinja sledi dakle samo zakonima histeričnih misaonih zbivanja ako da izraza svojoj ljubomori prema prijateljici (za koju uostalom i sama uviđa da je neopravdana) tako što se u snu stavlja na njeno mesto i što se stvaranjem jednog simptoma (odbijene želje) sa njom identifikuje. Mi bismo ovaj događaj jezički na sledeći način mogli objasniti: Ona se u snu stavlja namesto svoje prijateljice zato što se ova kod njenog muža stavlja na njeno mesto, što bi želela da zauzme njeno mesto u ocenjivanju vrednosti njenoga muža.1

1 Ja i sam žalim što ovđe umećem ovakve delove iz psihopatologije histerije koji zbog svog fragmentarnog prikazivanja i, istrgnuti iz celine, ipak ne mogu delovati dovoljno razjašnjavajuće. Ako su mogli ukazati na duboke odnose teme sna prema psihoneurozama onda su ispunili nameru koju sam imao kad sam ih ovde uneo.

Izopačenje sna 157

Na jednostavniji način, ali ipak prema shemi da neispunjenje jedne želje znači ispunjenje jedne druge želje, nestao je otpor prema mojoj teoriji kod snova jedne druge pacijentkinje, naj dovitljivi je među svima mojim snevačicama. Ja sam joj jednog dana bio izložio da je san ispunjenje želja; sutradan je ona došla s jednim snom kako se sa svojom svekrvom vozi zajedno na odmor u selo. Ja sam znao da se ona veoma žestoko odupirala da leto provede u blizini svoje svekrve; znao sam takođe da je ovu zajednicu koje se plašila poslednjih dana srećno izbegla iznajmljivanjem jednog boravišta na selu koje je bilo veoma udaljeno od mesta njene svekrve. Sad je ovaj san osujetio ovo zaželjeno rešenje; zar to ne predstavlja najoštriju protivrečnost mome učenju o ispunjenju želje kroz san? Sigurno, potrebno je bilo samo izvući konsekvence iz toga sna pa da se dobije njegovo tumačenje. Prema ovom snu ja nisam bio u pravu: to je, dakle, bila njena želja — da ja ne budem u pravu — i san je ovu njenu želju pokazao kao ispunjenu. Zelja da ja ne budem u pravu, koja se ispunila u temi boravka na selu, odnosila se u stvari na jedan drugi i ozbiljniji predmet. Ja sam, naime, u isto vre-me iz materijala koji je dala njena analiza, zaključio da se u izvesnom periodu njenog života moralo dogoditi nešto što je bilo značajno za njeno oboljenje. Ona je to poricala jer se to nije nalazilo u njenom seća-nju. Uskoro smo došli na to da sam ja bio u pravu. Njena želja da ja ne budem u pravu, pretvorena u želju da sa svojom svekrvom otputuje na selo, odgovarala je dakle opravdanoj želji da se one tek tada naslućene stvari nikad ne bi dogodile.

Bez analize, samo pomoću jednog naslućivanja, dozvolio sam sebi da tumačim jedan neznatan događaj kod jednog prijatelja, koji mi je bio kolega u toku osam razreda gimnazije. On je jednom u jednom malom krugu čuo jedno moje predavanje o novini da je san ispunjenje želje, otišao kući, sanjao da je sve svoje parnice izgubio — bio je advokat —, i požalio mi se na to. Ja sam se pomogao izgovorom: Čovek ne može dobiti sve parnice, ali sam u sebi mislio: ako


sam osam godina kao prvi sedeo u prvoj klupi, dok je on menjao mesto negde na sredini razreda, da li mu nije možda iz ovih dečačkih godina ostala želja da se i ja jednom temeljno obrukam?

Jedan drugi san sa više sumornim karakterom iz-nela mi je takođe jedna pacijentkinja kao prigovor teoriji o ispunjenju želje u snu. Pacijentkinja, jedna mlada devojka, počela je ovako: Vi se sećate da moja sestra sad ima samo jednog sina, Karla; starijeg sina, Otona, izgubila je još dok sam ja bila u njihovoj kući. Oto je bio moj ljubimac, zapravo sam ga ja vaspitala. Maloga takođe volim, ali ni izdaleka ne toliko koliko sam volela pokojnika. A sad ove noći sanjam da Karla vidim mrtvog pored sebe. On leži u jednom malom mrtvačkom sanduku, sklopljenih ruku, sa sve-ćama svuda unaokolo, ukratko rečeno, potpuno isto kao što je i mali Oton tada ležao čija me je smrt tako potresla. Recite mi sada, šta to treba da znači? Vi me poznajete: Jesam li ja tako loša osoba da bih svojoj sestri želela gubitak njenog jedinog deteta koje još ima? Ili možda san znači da bih više želela da je Karl mrtav nego Oto koga sam mnogo više volela?

Ja sam je uveravao da je ovo poslednje tumačenje isključeno. Posle kratkog razmišljanja mogao sam joj dati pravilno tumačenje sna koje mi je ona i potvrdila. To mi je pošlo za rukom pošto mi je čitava prethodna istorija sna bila poznata.

Rano osirotela, devojka je odrasla u kući svoje mnogo starije sestre i među prijateljima i posetiocima u kući srela je i čoveka koji je na njeno srce ostavio trajan utisak. Neko vreme je izgledalo kao da će se ovi jedva iskazani odnosi završiti brakom, ali je ovaj srećan ishod stvari osujetila njena sestra, čiji motivi za to nikad nisu našli puno objašnjenje. Posle raskida čovek kojeg je naša pacijentkinja volela izbegavao je kuću; ona sama se neko vreme posle smrti maloga Otona, kome je otada bila poklonila svoju nežnost, osamostalila. Ali joj nije pošlo za rukom da se oslobodi zavisnosti u koju je dospela svojom naklonošću prema prijatelju njene sestre. Njen joj je ponos naređivao da ga izbegava; ali bilo joj je nemogućno da

Izopačenje sna 159

svoju ljubav prenese na druge prosce koji su se posle toga javljali. Kad bi voljeni čovek, koji je spadao u stalež pisaca, bilo gde objavio neko predavanje, ona bi sigurno bila među slušaocima, a i inače koristila bi svaku priliku da ga na nekom trećem mestu izdaleka posmatra. Setio sam se da mi je dan ranije pričala da profesor odlazi na neki određeni koncert, i da i ona sama želi da ide tamo da bi ponovo uživala u tome da ga vidi. To je bilo na dan koji je prethodio snu; onoga dana kad mi je ispričala san trebalo je da se održi koncert. I tako sam lako mogao da iskonstru-išem pravilno tumačenje i postavio sam joj pitanje da li joj pada na pamet ikakav događaj koji se desio posle smrti malog Otona. Ona je smesta odgovorila: Sigurno, tada je profesor posle dugog izostanka ponovo došao i ja sam ga ponovo jednom videla pored kovčega malog Otona. Bilo je tačno onako kao što sam očekivao. Ja sam dakle san protumačio na ovaj način: „Kad bi sad i drugi dečak umro, ponovilo bi se isto. Vi biste dan proveli kod svoje sestre, profesor bi sigurno došao da izrazi saučešće, i vi biste ga ponovo videli pod istim uslovima kao tada. San ne znači ništa drugo nego ovu vašu želju za ponovnim viđenjem protiv koga se u duši borite. Ja znam da u torbici nosite ulaznicu za današnji koncert. Vaš san je san nestrpljenja, on je ponovno viđenje koje treba danas da se izvrši preuranio za nekoliko časova."

Da bi prikrila svoj san, ona je očigledno izabrala jednu situaciju u kojoj se takvi snovi obično potiskuju, situaciju u kojoj je čovek tako ispunjen tugom da se na ljubav i ne misli. Pa ipak, sasvim je mogućno da i u realnoj situaciji, koju je san verno kopirao, uz mrtvački kovčeg prvog od nje jače voljenog dečaka, nije mogla da potisne nežno osećanje za posetioca koga dugo nije videla.

Drugo objašnjenje našao je jedan sličan san jedne druge pacijentkinje koja se u ranijim godinama isticala brzim dosetkama i vedrim raspoloženjem, i koja je te osobine dokazivala za vreme lečenja bar još u svojim dosetkama. Toj dami se u vezi sa jednim dužim snom pričinilo da svoju jedinu petnaestogodišnju


ćerku gleda kako leži mrtva u jednoj kutiji. Ona je baš imala želju da od ove pojave u snu stvori prigovor protiv teorije o ispunjenju želje, ali je i sama slutila da pojedinost o kutiji mora pokazati put ka nekom drugom shvatanju sna.1 Prilikom analize palo joj je na pamet da je prethodne večeri u društvu došao razgovor na englesku reč „boa;" i na raznovrsne prevode te reci u nemačkom jeziku, kao: kutija, loža, sanduk, šamar itd. Iz drugih sastavnih delova ovog sna moglo se sad dopuniti da je saznala za srodstvo engleske reci ,,box" sa nemačkim izrazom „Biichse" i da se podsetila i na to da se ova reč „Biichse" u nemačkom jeziku upotrebljava i kao vulgarni izraz za ženski pol-ni organ. Ako njenom poznavanju topografske anatomije pogledamo malo kroz prste moglo se pretpostaviti da dete u „kutiji" znači plod u majčinom telu. I kad sam joj to u toj meri objasnio, ona nije poricala da ovaj san stvarno odgovara nekoj njenoj želji. Kao tako mnogo mladih žena, ni ona nije bila stvarno sreć-na kad je postala gravidna i više nego jedanput je sama sebi priznala da želi da joj dete u utrobi umre; u napadu besa, posle jedne žestoke svađe sa mužem, ona je čak pesnicama udarala po svome telu da bi dete pogodila. Mrtvo dete je dakle zaista predstavljalo ispunjenje jedne želje i nikakvo čudo nije ako ovo ispunjenje jedne petnaest godina odstranjivane želje posle jednog tako zakasnelog pojavljivanja uopšte više ne možemo prepoznati. U međuvremenu se baš mnogo što-šta izmenilo.

Grupu u koju spadaju oba ova poslednja sna, koja za sadržaj imaju smrt milih rođaka, treba ponovo da uzmemo u obzir kod tipičnih snova. Pomoću njih biću u mogućnosti da na novim primerima pokažem da se svi ovi snovi imaju tumačiti kao ispunjenja želja upr-kos neželjenoj sadržini koju oni imaju. Nijednom svom pacijentu, nego jednom inteligentnom pravniku iz kruga mojih poznanika dugujem poznavanje slede-ćeg sna koji mi je opet bio ispričan u nameri da me

1 Slično kao i dimljeni losos u snu o osujećenoj večeri.

Izopačenje sna 161

zadrži od brzopletog uopštavanja o učenju o snu želje. „Sanjam", tako priča moj svedok, „da dolazim pred svoju kuću sa jednom damom pod rukom. Onde me čekaju zatvorena kola, prilazi mi jedan gospodin, legi-timiše se kao policijski agent i poziva me da pođem s njim. Ja molim samo još malo vremena da svoje stvari sredim. Verujete li vi da je to možda moja želja da budem uhapšen?" — „Sigurno da nije, to moram priznati. Možda znate pod kojom ste optužbom bili uhapšeni?" — „Da, mislim zbog čedomorstva." — „Čedomorstva? Pa vi znate da takav zločin može da izvrši samo majka nad .svojim novorođen četom?" — „To je tačno."1 — „A pod kakvim okolnostima ste sanjali, šta se dogodilo uveče pre toga?" — „Ne bih vo-leo da vam o tome pričam, to je jedna tugaljiva stvar." — „Ali meni je to potrebno, inače se moramo odreći tumačenja toga sna." — „Slušajte dakle. Noć nisam proveo kod kuće nego kod jedne dame koja za mene vrlo mnogo znači. Kad smo se ujutru probudili, dogodilo se između nas ponovo nešto. Zatim sam ponovo zaspao i sanjao ono što vam je poznato." — „Da li je to neka udata žena?" — „Jeste". — „I vi ne želite da imate dete s njom?" — „Ne, nikako, to bi nas moglo odati." — „Vi dakle ne vršite normalan snošaj?" — „Primenjujem pažnju da se pre svršetka povučem." — „Smera li pretpostaviti da ste u toku noći ovo više puta uradili i da ste posle ponavljanja ujutru bili nešto malo nesigurni, da li vam je to pošlo za rukom?" — „To bi moglo biti." — „Onda je vaš san ispunjenje želje. Kroz taj san vi stičete spokojstvo da niste napravili dete, ili što je gotovo isto, vi ste tobože ubili dete. Postojanje srednjih članova lako mogu da vam dokažem. Sećate li se, pre nekoliko dana razgovarali smo o bračnim nevoljama i o inkonzekvenciji da je dozvoljeno da se snošaj obavi tako da se oplođenje

1 često se dešava da se neki san nepotpuno ispriča, i da se tek u toku analize pojavi sećanje na izostavljene de-love sna. Ovi naknadno umetnuti delovi redovno daju ključ za tumačenje sna. Uporedi kasnije o zaboravljanju snova.

11 Frajd, Odabrana đela, VI


ne izvrši, dok svaki zahvat kad su se jaje i seme jednom sastali i oblikovali zametak biva kažnjen kao zločin. Nastavljajući taj razgovor mi smo se setili i srednjovekovnog spornog pitanja o tome, u kom trenutku zapravo duša ulazi u fetus, jer se tek od toga trenutka dozvoljava da postoji pojam umorstva. Vama je sigurno poznata i jeziva pesma pesnika Lenaua (Lenau) koji izjednačava i umorstvo deteta i predo-hranu od dece." — „Na pesnika Lenaua sam začudo danas prepodne slučajno mislio." — „Još jedan odjek vašeg sna. A sad ću vam dokazati još jedno malo sporedno ispunjenje želje u vašem snu. Vi sa jednom damom pod rukom dolazite pred vašu kuću. Vi je, dakle, vodite kući, umesto da u stvari noć provedete s njom u njenoj kući. Što se ispunjenje želje, koje sačinjava jezgro sna, krije u tako neprijatnom obliku, za to možda ima više od jednog razloga. Iz moga članka o etio-logiji neuroze straha mogli biste saznati da ja „coitus interruptus" (prekinuti snošaj) uzimam kao jedan od uzročnih faktora postanka neurotičnog strana. S time bi se slagalo kad bi vam posle više snošaja te vrste ostalo neko nelagodno raspoloženje, koje sada kao element ulazi u sastav vašeg sna. Ovim neraspoloženjem vi se takođe služite da biste ispunjenje želje prikrili. Uostalom, i pominjanje čedomorstva nije objašnjeno. Kako dolazite do ovog specifično ženskog zločina?" — „Hoću da vam priznam da sam već pre nekoliko godina bio upleten u jedan ovakav slučaj. Bio sam kriv za to što je jedna devojka uklanjanjem ploda pokušala da se zaštiti od posledica odnosa koji je održavala sa mnom. Sa izvođenjem te namere ja nisam imao nikakve veze, ali sam dugo bio u razumljivom strahu da će se stvar otkriti." — „Razumem, i ovo sećanje dalo je drugi razlog zašto vam je strah da ste stvar loše obavili morao biti neprijatan.

Neki mladi lekar, koji je na mom predavanju slušao da pričam o ovom snu, mora da se osetio njime pogođen jer je požurio da ga naknadno sanja, i njegov misaoni oblik primeni na jednu drugu temu. On je dan ranije podneo prijavu o svojim prihodima, koja je bila sasvim iskreno napisana pošto je imao samo

Izopačen je sna 163

malo da prijavi. I sad je sanjao kako sa sednice pore-ske komisije dolazi jedan poznanik i saopštava mu da su sve ostale poreske prijave ostale bez prigovora, ali da je njegova prijava izazvala opšte nepoverenje i da će mu doneti osetnu kaznu od poreskih vlasti. San predstavlja jedno površno prikriveno ispunjenje želje da važi kao lekar sa velikim prihodima. On, uostalom, podseća na poznatu priču o onoj mladoj devojci kojoj se savetuje da odbije svoga prosca, pošto je naprasit čovek i pošto će je u braku sigurno tući. Odgovor de-vojke glasi: „Samo neka me bije!" Njena želja da se uda je tako živa da prima i neprijatnost koja joj se stavlja u izgled pa da je čak i podiže do stepena želje.

Ako sve ove snove te vrste koji se često javljaju, a koji izgleda kao da se direktno protive mom učenju tako što imaju za sadržaj neispunjenje neke želje ili zbivanje nečeg očigledno neželjenog, obuhvatim pod nazivom „snovi protiv želje", onda vidim da se uglavnom mogu svesti na dva principa, od kojih jedan još nije bio spomenut mada igra veliku ulogu u snovima ljudi. Jedna pokretna snaga ovih snova jeste želja da ne budem u pravu. Ovi se snovi događaju redovno u toku mojih lečenja kad se pacijent nalazi u otporu protiv mene, i ja sa velikom sigurnošću mogu računati na to da ću izazvati takav san čim sam prethodno bolesniku izneo svoje učenje da je san ispunjenje želje.1

Štaviše, mogu očekivati da će se sa mnogim od mojih čitalaca isto to dogoditi; oni će se u snu spremno odreći neke želje samo da bi sebi ispunili želju da nisam u pravu. Poslednji san te vrste, koji želim da saop-štim, pokazuje opet to isto. Jedna mlada devojka koja je s mukom izborila da se i dalje leci kod mene, protiv želje svojih rođaka i autoriteta koje je pitala za savet, sanja: kako joj kod kuće brane da i dalje dolazi kod mene. Ona se onda poziva na obećanje koje

1 O sličnim snovima „protiv želje" pričali su mi više puta moji slušaoci u toku poslednjih godina, kao o svojoj reakciji na njihov prvi dodir sa „teorijom želje sna".

u*


joj je bilo dato da ću je u slučaju potrebe i besplatno lečiti, i ja joj kažem: U pitanju novca, ne mogu miati nikakvih obzira.

Ovde zaista nije lako dokazati da postoji neko ispunjenje želje, ali u svima takvim slučajevima nalazi se osim jedne zagonetke još i jedna druga, čije reše-nje pomaže da bi se resila ona prva. Odakle dolaze reci koje mi moja pacijentkinja stavlja u usta? Ja joj, naravno, nikad nisam rekao nešto slično, ali jedan od njene braće, i to baš onaj što ima najveći uticaj na nju, bio je tako ljubazan da te reci izgovori preko mene. San, dakle, želi da postigne da brat ostane u pravu i ona ne želi da samo u snu bratu da za pravo; to je sadržaj njenog života i motiv njene bolesti.

Jedan san koji na prvi pogled teoriji o ispunjenju želje priprema najveću teškoću, sanjao je jedan lekar (August Sterke) i objasnio ga:

„Na svom levom kažiprstu imam i vidim sifilistič-ni primarni afekt na poslednjoj falangi."

Možda će nas razmišljanje o tome što ovaj san sve do neželjene sadržine izgleda jasan i koherentan zadržati od toga da ga analiziramo. Ali, ako se ne plašimo truda oko analize, saznaćemo da „primarni afekt" treba izjednačiti sa „prima affectio" (prva ljubav) i da se odvratan čir prema recima Sterkeovim pokazuje kao „zastupnik ispunjenja želja punih velikom emocijom".1

Drugi motiv snova protiv želja jeste tako blizu da možemo lako doći u opasnost da ga previdimo kao što se to meni duže vremena dešavalo. U seksualnoj konstituciji mnogih ljudi postoji jedna mazohistička komponenta koja je nastala preobrtanjem u suprotno agresivne sadističke komponente. Takve ljude zovemo „idealnim" mazohistima ako uživanje ne traže u sebi nanetom telesnom bolu, nego u ponižavanju i duševnom mučenju. Bez daljeg biva jasno da ovi ljudi mogu imati snove protiv želja i snove nezadovoljstva, koji za njih nisu ništa drugo do ispunjenje želja, udo-

1 Zentralblatt fur Psychoanalyse II, 1911/12.

Izopačenje sna 165

voljenje njihovih mazohističkih sklonosti. Ovde ću navesti jedan takav san: „Jedan mlad čovek koji je u ranijim godinama veoma mučio svoga brata kome je bio homoseksualno odan posle temeljne promene karaktera sanja jedan san koji se sastojao od tri dela: I. Kako ga njegov stariji brat „sekira". II. Kako se dva odrasla čoveka u homoseksualnoj nameri lepo zabavljaju. III. Brat je prodao preduzeće čije je vođenje zadržao za svoju budućnost. Iz ovog poslednjeg sna on se budi sa najmučnijim osećanjima, pa ipak je to mazohistički san želja, čiji bi prevod mogao glasiti ovako: sasvim bi bilo u rodu da moj brat izvrši tu prodaju za kaznu za sva mučenja koja je od mene pretrpeo.

Nadam se da će navedoni primeri biti dovoljni da — do daljeg prigovora — pokažu da je verovatno da se i snovi sa mučnom sadržinom mogu rešavati kao ispunjenja želja.1 Niko u tome neće videti pojavu slučaja što prilikom tumačenja ovih snova uvek dolazimo na teme o kojima rado ne govorimo ili na koje rado ne mislimo. Neprijatno osećanje koje ovakvi snovi izazivaju svakako je prosto identično sa odvratno-šću koje bi htelo da nas — većinom sa uspehom — spreči da raspravljamo ili razmišljamo o takvim temama, i koju mora svaki od nas savladati ako uvidimo da smo primorani da se njome ipak pozabavimo. Ali ovo osećanje nezadovoljstva koje se ovako u snu javlja ne isključuje postojanje jedne želje; kod svakog čoveka postoje želje koje ne bi želeo da iskaže drugima, i želje koje ni sam sebi ne želi da prizna. S druge strane, mi smo u pravu da karakter nelagodnosti svih tih snova dovedemo u vezu sa činjenicom izopačavanja sna i da zaključimo da su ovi snovi baš zato tako izopačeni i da je ispunjenje želja u njima prikriveno tako da se ne mogu raspoznati, pošto postoji odvratnost, namera potiskivanja protiv teme sna ili protiv želje koja je iz njega crpena. Izopačavanje sna stvar-

1 Ukazujem na to da ova tema ovde nije rešena i da će se o njoj kasnije još raspravljati.


no se pokazuje kao akt cenzure. Ali, mi o svemu što je analiza snova neugodnosti iznela na dan vodimo računa ako svoju formulu koja treba da izrazi suštinu sna izmenimo na sledeći način: San je (prikriveno) ispunjenje jedne (potisnute, suzbijene) želje.1

Sada preostaju još snovi straha kao naročita podvrsta snova sa tegobnom sadržinom, čije će shvatanje kao snova želja kod neprosvećenih naići na najmanju spremnost da ga prihvate. Ali ipak sa snovima strana mogu ovde brzo da završim; nije to neka nova strana problema sna koja bi se u njima pokazala, nego se kod njih radi o razumevanju neurotičkog straha uop-šte. Strah koji u snu osećamo objašnjen je samo prividno sadržinom sna. Ako sadržinu sna izložimo tumačenju, primetićemo da strah u snu nije bolje opravdan sadržinom straha nego možda strah jedne fobije predstavom o kojoj fobija visi. Istina je, doduše, da se čovek može baciti sa prozora i da zato ima razloga da kod prozora bude na neki način pažljiv, ali se ne može razumeti zašto je kod odgovarajuće fobije strah tako velik i da bolesnika prati daleko iznad povoda za nj. Isto objašnjenje pokazuje se punovažno za fobiju kao i za san straha. Strah je oba puta na predstavu koja ga prati samo prilemljen i vodi poreklo iz nekog drugog izvora.

1 Jedan živi veliki pesnik koji, kao što mi je rečeno, neće ništa da čuje o psihoanalizi i tumačenju sna, nalazi ipak i sam skoro identičnu formulu za suštinu sna: „Nepozvano pojavljivanje suzbijenih želja čežnje pod pogrešnim licem i imenom." E. Spiteler (Spitteler), Meine friihesten Erlebnisse, u Suddeutsche Monatschefte, Oktobar 1913.

Ovde unapred navodim proširenje i modifikaciju gore navedene osnovne formule koja potiče od Ota Ranka: „San redovno predstavlja na osnovi i pomoću potisnutog infan-tilno-seksualnog materijala aktuelne, po pravilu i erotične želje, u zavijenom i simbolički obučenom obliku." („San koji sam sebe tumači"). Ni na jednom mestu nisam izjavio da sam ovu Rankovu formulu prihvatio. Kraći u tekstu sadržani oblik te formule izgleda mi dovoljan. Ali što sam Rankovu modifikaciju uopšte spomenuo, bilo je dovoljno da psihoanalizi doprinese prekor koji je bezbroj puta ponavljan: da ona, naime, tvrdi da svi snovi imaju seksualnu sa-

Izopačenje sna 167

Zbog ove intimne povezanosti straha u snu sa strahom u neurozi moram ovde prilikom raspravljanja o prvom ukazati na drugi. U jednom kratkom članku o „Neurozi straha" (objavljenom u Neurolo-gisches Zentralblatt, 1895, sabrana dela sveska I), tvrdio sam u svoje vreme da neurotični strah vodi poreklo iz seksualnog života i da odgovara libidu, skre-nutom sa svoga cilju, koji nije dospeo do primene. Ova formula se od toga vremena uvek pokazala više nego tačna. Iz nje se sad može izvesti postavka da su snovi straha seksualne sadržine, čiji je pripadajući libido pretrpeo promenu u strah. I kasnije će se pružiti prilika da ovo tvrđenje potkrepimo analizom nekolikih snova kod neurotika. Takođe ću u svojim daljim pokušajima nastojati da se približim jednoj teoriji sna, te ponovo govoriti o uslovu snova straha i njihovom usklađivanju sa teorijom o ispunjenju sna.

držinu Ako tu rečenicu razumemo onako kao što ona treba da bude shvaćena, ona samo dokazuje koliko malo savesno-sti kritičari obično koriste na svom poslu, i koliko rado protivnici najjasnije izjave previde, ako one nisu dobre za njihovu sklonost ka napadu; jer nekoliko stranica ranije ja sam pomenuo raznovrsna ispunjenja želja u dečjim snovima (da načine izlet na selo, ili vožnju jezerom, da nadoknade propušteni obrok itd.), na drugim mestima raspravljao sam o snovima gladi, o snovima draženja na žeđ, o draženju na ekskreciju, o čistim snovima komoditeta. Cak i sam Rank ne postavlja neko apsolutno tvrđenje. On kaže „po pravilu i erotične snove", a to se može za većinu snova odraslih ljudi u potpunosti potvrditi.

Drukčije stvari stoje ako reč „seksualan" upotrebimo u smislu „erosa" koji je sada u psihoanalizi uobičajen. Ali, protivnici teško da su pred očima imali interesantan problem: da li svi snovi nisu stvoreni od „libidinoznih" pokretnih snaga (nasuprot „destruktivnim")?

V

MATERIJAL SNOVA I IZVORI SNOVA

Kad smo iz analize sna o Irminoj injekciji uvideli da je san ispunjenje želje, obuzelo nas je najpre in-teresovanje da li smo time otkrili opšti karakter sna, i mi smo prethodno ugušili svaku drugu naučnu radoznalost koja se možda u nama probudila u toku tog rada na tumačenju. Pošto smo sad na tom putu stigli do cilja, možemo se vratiti i izabrati novo ishodište za naša lutanja kroz probleme sna; pri tome, za neko vreme možemo izgubiti iz vida temu o ispunjenju želje koju još nipošto nismo u potpunosti resili.

Otkako smo u stanju da, primenom našeg postupka u tumačenju sna, možemo otkriti latentnu sadr-žinu sna, koja po svom značenju ostavlja daleko za sobom manifestnu sadržinu sna, moramo osetiti potrebu da pojedine probleme sna ponovo prihvatimo da bismo pokušali da li se zagonetke i protivrečnosti za nas na zadovoljavajući način rešavaju koje su sve dotle, dok smo znali samo za manifestnu sadržinu sna, izgledale obezbeđene od napada.

Podaci pisaca o povezanosti sna sa budnim stanjem, kao i o poreklu materijala sna izneti su opširno u uvodnom odeljku. Mi se takođe sećamo onih triju osobenosti sećanja sna, koje su toliko puta bile pri-mećene a nikad objašnjene.

Recentno i indiferentno u snu 169

1. Da san razgovetno daje prednost utiscima po-slednjih dana (Robert, Strimpel, Hildebrant, takođe Vid-Halam).

2. Da san izbor vrši prema drugačijim principima od našeg pamćenja u budnom stanju tako što se ne seća bitnog i važnog nego sporednog i nezapaženog.

3. Da san raspolaže našim najranijim utiscima iz detinjstva i da čak donosi pojedinosti iz ovoga doba života, koje nam opet izgledaju kao trivijalne i koje smo u budnom stanju smatrali već odavno zaboravljenim.1

Osobenosti u izboru materijala sna pisci su, razume se, posmatrali na manifestnoj sadržini sna.

A

RECENTNO I INDIFERENTNO U SNU

Ako sad pozovem svoje sopstveno iskustvo u pomoć u vezi sa poreklom elemenata koji se javljaju u snu, moram pre svega postaviti tvrdnju da se u svakom snu može naći nadovezivanje na doživljaje po-slednjeg proteklog dana. Kad god uzimam neki san, bilo svoj ili tuđ, uvek se ovo moje iskustvo potvrđuje. Poznavajući ovu činjenicu, ja tumačenje sna mogu da eventualno počnem time što ću se najpre raspitivati o doživljaju toga dana koji je san podstakao; u mnogim slučajevima ovo je čak i najbliži put. U oba sna koja sam u prethodnom odeljku tačno analizirao (san o Irminoj injekciji, san o mom stricu sa žutom bradom), odnos prema danu pada u oči u toj meri da

1 Jasno je da se Robertovo shvatanje da je san određen za to da nas rastereti od bezvrednih dnevnih utisaka, ne može više održati ako se u snu donekle često javljaju slike sećanja iz našeg detinjstva. Morali bismo zaključiti da san zadatak koji mu pripada obično obavlja veoma nedovoljno.

170 Tumačenje snova, I ;

mu više nije potrebno nikakvo objašnjenje. A da bih pokazao kako se redovno ovaj odnos može dokazati, hteo bih da na toj osnovi ispitam jedan deo moje sop-stvene hronike snova. Snove saopštavam samo onoliko koliko mi je potrebno za otkrivanje traženog izvora.

1. Obavljam posetu u jednoj kući gde me samo teško propuštaju itd. u međuvremenu ostavljam jednu ženu da me čeka.

Izvor: razgovor sa jednom rođakom uveče o tome da neka nabavka koju traži mora da čeka, dok itd.

2. Pisao sam monografiju o jednoj izvesnoj (nejasno) vrsti biljaka.

Izvor: Pre podne u izlogu jedne knjižare video sam monografiju o vrsti ciklama.

3. Na ulici vidim dve žene, majku i ćerku, od kojih je ova poslednja bila moja pacijentkinja.

Izvor: Jedna pacijentkinja koja se kod mene nalazi na lečenju javila mi je uveče kakve još teškoće pravi njena majka u vezi sa nastavljanjem lečenja.

4. U knjižari S. i R. uplaćujem pretplatu na jednu porodičnu publikaciju koja godišnje staje dvadeset talira.

Izvor: Moja me je žena toga dana podsetila da joj dugujem još dvadeset forinti od njenog nedeljnog novca za kućne troškove.

5. Primio sam dopis od socijaldemokratskog komiteta u kome me tretiraju kao člana.

Izvor: Primio sam dopise istovremeno od liberalnog izbornog komiteta i od prezidij uma humanitarnog udruženja čiji sam stvarno član.

6. Jedan čovek na strmoj steni usred mora u Be-klinovom (Bocklin) maniru.

Izvor: Drajfus (Drevfus) na Đavoljem ostrvu, istovremeno vesti o mojim rođacima u Engleskoj, itd.

Moglo bi se postaviti pitanje: da li se vezivanje sna nepogrešivo vrši za događaje poslednjeg dana ili da li se ono može protegnuti i na utiske jednog dužeg vremenskog perioda najbliže prošlosti? Ovaj predmet, verovatno, ne može polagati pravo na principijelno značenje, ali ja bih se odlučio za isključivo pra-


vo prvenstva poslednjeg dana pre sna (dana sna). Kad god sam mislio da sam pronašao da je neki utisak od pre dva ili tri dana bio izvor sna, mogao sam se detaljnim naknadnim ispitivanjem uvek uveriti u to da se taj utisak dan pre toga ponovo pojavio u sećanju, da se, dakle, između dana događaja i vremena sna uvukla reprodukcija prethodnog dana koja se mogla dokazati: moglo se osim toga dokazati postojanje recentnog povoda od kojeg je moglo poteći sećanje na stariji utisak. Naprotiv, nisam se mogao uveriti u to da se između dnevnog nadražajnog utiska i njegovog ponovnog vraćanja u snu ugurao jedan redovan interval od biološkog značaja (Svoboda kao prvi interval te vrste naziva 18 sati).' I Elis koji je ovoj stvari posvetio pažnju kaže da u svojim snovima nije mogao naći ovakvu periodičnost reprodukcije „uprkos tome što je na to pazio". On pripoveda o jednom snu, u kome se nalazio u Spaniji, i da je hteo da otputuje u

1 H. Svoboda, kao što je izneto o dopunama uz prvi odeljak, u velikoj meri preneo je na duševno zbivanje biološke intervale od 23 i 28 dana koje je pronašao V. Flis (W. Fliess) i naročito tvrdio da su ova vremena odlučujuća za pojavljivanje elemenata sna u snovima. Tumačenje snova ne bi bilo bitno izmenjeno kad bi se to dalo dokazati, ali bi se pojavio jedan nov izvor za poreklo materijala sna. U po-slednje vreme vršio sam nekoliko ispitivanja na svojim sopstvenim snovima da bih ispitao „primenljivost" nauke o periodima na materijal sna, i odabrao sam za tu svrhu naročito upadljive elemente materijala sna, čija se pojava u životu sa sigurnošću mogla odrediti.

I. San od 1./2. oktobra 1910.

(Odlomak) . . . negde u Italiji. Tri ćerke pokazuju mi sitne dragocenosti, kao u kakvoj antikvarnici, i pri tom mi sedaju u krilo. Kod jednog od tih komada ja kažem: Pa to imate od mene! Pri tom jasno vidim neku malu masku u profilu, sa oštrim crtama Savonarole.

Kad sam poslednji put video Savonarolin lik? Kako pokazuje moj putni dnevnik, bio sam 4. i 5. septembra u Firenci; tamo sam mislio da svome pratiocu pokažem medaljon sa crtama fanatičnog kaluđera na trotoaru Piazza Signoria, na mestu gde je našao smrt u plamenu i mislim da sam mu 5. septembra pre podne skrenuo pažnju na taj


jedno mesto: Daraus, Varaus ili Zaraus. Kad se probudio, nije mogao da se seti nekog mesta sa takvim imenom, pa je san ostavio na miru. Nekoliko meseci

medaljon. Od toga utiska pa do vraćanja u snu prošlo je svakako 27 + 1 dan, jedna „ženska perioda" prema Flisu. Ali na nesreću za dokaznu moć ovog primera moram da navedem da je baš na sam dan sna ovaj valjani, ali namršteni kolega bio kod mene (prvi put posle moga povratka) za koga sam već pre nekoliko godina stvorio šaljivi nadimak „rabi Savonarola". On mi je predstavio jednog bolesnika koji je nastradao u vozu za Pontebu, kojim sam i s&m osam dana pre toga putovao, te je tako moje misli ponovo odveo natrag na moje poslednje putovanje po Italiji. Pojava upadljivog elementa „Savonarola" u snu objašnjena je po-setom ovog kolege na dan sna, i dvadesetosmodnevni interval gubi svoje značenje za izvođenje sna.

II. San od 10./11. oktobra 1910.

Ponovo radim herniju u univerzitetskoj laboratoriji. Dvorski savetnik L. poziva me da dođem na jedno mesto i ide hodnikom ispred mene, noseći u uzdignutoj ruci jednu lampu ili neki drugi instrument, oštroumnog (oštrovidog) pogleda, neobičnog držanja i sa ispruženom glavom. Zatim prelazimo preko jednog otvorenog mesta . . . (ostatak zaboravljen).

Ono što u ovom snu najviše pada u oči jeste način kako dvorski savetnik L. pred sobom nosi lampu (ili lupu), očiju istraživački uperenih u daljinu. Dvorskog savetnika L. već dugo godina nisam video, ali ja već sada znam da je on samo zamenik jedne druge, veće ličnosti, zamena za Arhi-meda blizu Aretuzinog izvora u Sirakuzi. koji stoji tačno onako kao u snu i na isti način rukuje ogledalom, vrebajući gde se nalazi rimska vojska koja je vršila opsadu. Kad sam ovaj spomenik video prvi (i poslednji) put? Prema mojim zabeleškama bilo je to 17. septembra uveče, i od toga datuma pa do sna prošlo je stvarno 13+10=23 dana, „muški" period prema Flisu.

Na žalost, ulaženje u tumačenje sna ukida i na ovom mestu jedan deo od neminovnosti ove veze. Povod za san bila je vest, primljena na sam dan sna, da klinika u čijoj sali ja kao gost treba da držim svoja predavanja treba uskoro da se preseli na neko drugo mesto. Pretpostavio sam da je novi položaj vrlo nepogodno smešten, pa sam u sebi pomislio da će se desiti kao da uopšte nijednu učionicu nemam na raspolaganju, i odatle su moje misli svakako krenule natrag sve do početka moje delatnosti kao docenta, kad zaista nisam imao učionice i kad sam u svojim nastojanjima


kasnije stvarno je našao ime Zaraus kao ime jedne stanice između San Sebastijana i Bilbaa, kroz koju je prošao vozom, 250 dana pre sna.

Ja, dakle, mislim da za svaki san postoji jedan izazivač sna iz onih doživljaja „koje još nijednu noć nismo prespavali".

Utisci najnovije prošlosti (isključujući dan pre noći u kojoj se sanja) ne pokazuju dakle nikakav dru-

da nađem jednu prostoriju naišao na malo razumevanja kod svemoćne gospodo dvorskih savetnika i profesora. Tada sam otišao L.-u koji je baš tada bio dekan i koga sam 3matrao svojim pokroviteljem, da bih mu se požalio na svoju nevolju. On je obećao da će mi pomoći, ali se otada više ništa o njemu nije čulo. On je u snu Arhimod koji mi daje oslon i lično me prati na neko drugo mesto. Covek vest tumačenju lako će uvideti da mislima u snu nisu strani ni osvetoljubivost ni svest o sopstvenoj veličini. A ja moram doneti sud da se bez ovoga povoda za san Arhimed svakako te noći ne bi u snu pojavio; ostaje neizvesno za mene da li se snažni i još uvek recentni utisak statue u Sirakuzi ne bi pojavio i u nekom drugom vremenskom intervalu.

III. San od 2./3. oktobra 1910.

(Odlomak) . . . Nešto o profesoru Ozeru (Oser) koji je sam pripremio obrok za mene što veoma pomirljivo utiče (ostalo zaboravljeno).

San je reakcija na jednu smetnju u varenju toga dana zbog koje sam razmišljao o tome da li treba da se obratim jednom kolegi da bi mi odredio dijetu. Sto u snu za taj posao određujem profesora Ozera, koji je toga leta umro, povezuje se sa smrću jednog drugog univerzitetskog profesora koga sam visoko cenio, a koji je umro nešto ranije (1. oktobra). A kada je Ozer umro i kada sam saznao o njegovoj smrti? Prema podacima u novinama 22. avgusta, pošto sam u to vreme boravio u Holandiji, gde su mi bečke novine redovno slali, mora da sam vest o njegovoj smrti pročitao 24. ili 25. avgusta. Ali taj interval više ne odgovara nijednoj periodi; on obuhvata 7 + 3 0 + 2 = 3 9 dana, ili možda 40 dana. Ne mogu da se setim da sam u međuvremenu razgovarao o Ozeru ili da li sam na njega mislio.

Ovakvi intervali koji za učenje o periodima bez dalje obrade ne bi više mogli biti upotrebljivi rezultiraju iz mojih snova neuporedivo češće nego regularni. Nalazim da je konstantan jedino odnos prema jednom utisku na sam dan sna, kao što sam u tekstu tvrdio.


gi odnos prema sadržini sna nego što ga pokazuju drugi utisci iz bilo kojih udaljenih vremena. San može da svoj materijal odabere iz svakog vremena života ukoliko samo jedna misaona nit vodi od doživljaja na dan sna („recentnih utisaka") ka ovim ranijim doživljajima.

A odakle davanje prvenstva recentnim utiscima? Mi ćemo doći do nagađanja o toj stvari ako jedan od pomenutih snova izložimo detaljnijoj analizi. Ja sam odabrao

San o botaničkoj monografiji

Napisao sam jednu monografiju o jednoj biljci. Knjiga leži preda mnom, baš prevrćem jednu umetnutu tabelu u boji. Uz svaki primerak knjige povezan je i osušeni specimen biljke, slično kao u kakvom herbarijumu.

Analiza

U izlogu jedne knjižare video sam pre podne jednu novu knjigu koja nosi naslov: Vrsta ciklama, — očigledno monografija o toj biljci.

Ciklama je omiljeni cvet moje žene. Sam sebi prebacujem što tako retko mislim o tome da joj donesem sobom cveće onakvo kakvo to ona želi. — Kod teme: doneti sobom cveće sećam se jedne priče koju sam nedavno pričao u krugu svojih prijatelja i upo-trebio kao dokaz za moje tvrđenje da je zaborav često izvođenje jedne namere nesvesnog i da uvek dopušta zaključak na tajna osećanja onoga koji zaboravlja. Jedna mlada žena koja je bila naviknuta da na svoj rođendan od svoga muža nalazi na stolu buket cveća jednog takvog dana primeti da nema toga znaka nežnosti i zbog toga se rasplače. Muž joj prilazi, ne ume da sebi objasni razlog njenog plača sve dok mu ona ne kaže: Danas mi je rođendan. Tada se on lupi po glavi i kaže: Oprosti, ta sasvim sam zaboravio, i hoće da ode da joj donese cveće. Ali ona ostaje ne-

. » * * • ^ ^ »


utešna, jer ona u zaboravnosti svoga muža vidi dokaz za to da u njegovim mislima više ne igra onu istu ulogu kao nekad. — Ova gospođa L. srela je moju ženu pre dva dana, kazala joj da se dobro oseća i raspitivala se o meni. Ona je ranijih godina bila kod mene na lečenju.

Jedan novi početak: Ja sam nekad zaista pisao nešto slično kao neku monografiju o toj biljci, naime članak o koka biljci, i taj članak je skrenuo pažnju K. Kolera (K. Koller) na anestezirajuće osobine kokaina. U svojoj publikaciji, ja sam sam nagovestio upotrebu alkaloida, ali nisam bio dovoljno temeljan da tu stvar i dalje pratim. Pored toga mi pade na pamet da sam pre podne onoga dana posle moga sna (za čije tumačenje sam našao vremena tek uveče) mislio na kokain, u nekoj vrsti dnevnog fantaziranja. Kad bih ikad dobio glaukom, otputovao bih u Berlin i tamo bi me kod moga berlinskog prijatelja operisao inkognito neki lekar koga bi mi on preporučio. Operator koji ne bi znao na kome vrši operaciju još jednom bi se hvalio kako su lake postale ovakve operacije otkako je u nju uveden kokain; ja ničim ne bih odao da i sam imam udela u tom otkriću. Na ovu fantaziju priključile su se misli kako je nezgodno za lekara da od svoga kolege traži lekarske usluge za sebe. Berlinskog lekara koji me ne poznaje mogao bih nagraditi onako kao i svaki drugi. Pošto mi je palo na pamet ovo dnevno sanjarenje, ja primetih da se iza njega krije sećanje na jedan određen doživljaj. Naime, ubrzo posle Kolerova otkrića, razbole se moj otac od glauko-ma; operisao ga je moj prijatelj, očni lekar dr Ke-nigštajn (Konigstein), dr Koler se postarao za kokain-sku anesteziju i zatim stavio primedbu da su se pri ovoj operaciji našla zajedno sva trojica koji su imali udela u uvođenju kokaina.

Moje misli sada idu dalje: kad sam poslednji put bio opomenut na ovu istoriju o kokainu? To se dogodilo pre nekoliko dana kad mi je došao do ruku svečani spis, čijom su pojavom zahvalni učenici proslavili jubilej svoga učitelja i predstojnika laboratorije. Među počasnim natpisima na laboratorij umu našao


sam i to da je tamo dr Koler otkrio anestezirajuću osobinu kokaina. I tad odjednom primetih kako je moj san povezan sa jednim doživljajem prethodne večeri. Upravo sam pratio kući dr Kenigštajna, sa kojim sam otpočeo razgovor o nekoj stvari koja me uvek živo uzbuđuje kad god se dodirne. I dok sam se s njim zadržavao u kapiji, priđe nam i profesor Gertner (Gartner) sa ženom. Nisam mogao da se uzdržim a da im ne čestitam kako izgledaju u cvetu. A profesor je jedan od pisaca svečanog spisa o kome sam baš govorio, i mogao me je podsetiti na taj svečani spis. T gospođa L., o čijem rođendanskom razočaranju sam nedavno pričao, bila je pomenuta u razgovoru sa dr Kenigštajnom, razume se s nečim drugim u vezi.

Pokušaću da protumačim i ostale odredbe sadrži-ne sna. Osušeni primerak biljke dodat je uz monografiju kao da je herbarijum. Na herbarijum se nadove-zuje jedna uspomena iz gimnazije. Naš direktor gimnazije sazvao je jednom prilikom učenike viših razreda gimnazije da bi im predao zavodski herbarijum da ga pregledaju i očiste. Nađeni su sitni crvići — knjiški moljac. Izgleda da nije pokazivao poverenja u moju pomoć jer mi je ostavio samo nekoliko listova. Još danas znam da su na njima bile oruciferae. Nikad nisam osećao nekakav naročito intimni odnos prema botanici. Prilikom prethodnog ispita iz botanike dobio sam opet zadatak da odredim jednu kruciferu i — nisam je prepoznao. Bilo bi loše po mene da me nije izvuklo moje teorijsko znanje. — Sa krucifera dolazim na kompozite. Zapravo je i artičoka kompozita i to ona koju bih mogao nazvati svojim omiljenim cvetom. Plemenitija nego ja, moja žena mi ovaj omiljeni cvet donosi sa trga.

Vidim kako monografija koju sam napisao leži preda mnom. I to nije bez neke veze. Moj vizuelni prijatelj pisao mi je juče iz Berlina: „Veoma mnogo se bavim tvojom knjigom o snovima. Vidim je kako leži završena preda mnom i ja je prelistavam." Kako sam mu samo zavideo na tom daru vidovitosti! Kad bih samo jednom mogao da je vidim pred sobom dovršenu!


Sklopljena slika u boji: Kad sam bio student medicine, patio sam mnogo od impulsa da želim učiti samo iz monografija. Uprkos svojih ograničenih sredstava bio sam tada pretplaćen na više medicinskih arhiva čije su slike u boji izazivale moje oduševljenje. Ponosio sam se tom sklonošću ka temeljitosti. I kad sam posle toga i sam počeo sa objavljivanjem, morao sam crtati i slike za mojt: rasprave i znam da je jedna od njih ispala tako jadno da mi se neki moj dobrona-merni kolega zbog nje rugao. Tome se, ni sam ne znam kako, pridružuje i jedna uspomena iz vrlo rane mladosti. Moj otac je jednom načinio šalu da meni i mojoj najstarijoj sestri preda jednu knjigu sa slikama u boji (opis jodnog putovanja u Perziju) da je uništimo. To se u vaspitnom pogledu jedva moglo opravdati. Tada mi je bilo pet godina, sestri manje od tri, i slika, kako smo mi dcca ovu knjigu blaženo komadali (kao kakvu artičoku, list po list, moram reći) jeste gotovo jedina stvar koja mi je ostala u plastičnom sećanju iz ovog doba života. Kad sam zatim postao student, razvila se u meni izrazita ljubav da skupljam i imam knjige (analogno sklonosti da studiram iz monografija; jedna sklonost koja se u snu već javlja u vezi sa ciklamom i artičokom). Postao sam knjiški moljac (uporedi herbarijum). Ovu svoju prvu strast u životu, otkako o sebi razmišljam, svodio sam uvek na ovaj utisak iz detinjstva, ili bolje rečeno, saznao sam da je ova dečja scena jedno pokrivajuće sećanje za moju kasniju bibliofiliju.1 Naravno da sam takođe rano saznao da čovek kroz strasti lako dolazi do patnje. Kad mi je bilo sedamnaest godina imao sam priličan račun kod knjižara, ali nikakvih sredstava da ga isplatim i moj otac jedva da je prihvatio kao opravdanje moje reci da se moje sklonosti nisu izvrgnule na nešto loše. Ali sećanje na ovaj kasniji mladalački doživljaj dovodi me odmah natrag do razgovora sa mojim prijateljem dr Kenigštajnom. Jer i u razgovoru

1 Uporedi moj članak: „O uspomenama pokrivalicama" (Monatsschrift fur Psychiatrie und Neurologie", 1899 (Sabrana dela sv. I).



uveče onoga dana kad sam sanjao radilo se o istim prekorima kao i onda, da suviše popuštam svojim sklonostima.

Iz razloga koji ne spadaju ovamo neću da pratim tumačenje ovog sna, nego želim samo da ukazem na put koji do njega vodi. Za vreme rada na tumačenju bio sam opomenut na razgovor sa dr Kenigštajnom, i to sa više mesta. Ako imam pred očima koje su stvari u ovom razgovoru bile dodirnute, smisao sna postaje mi razumljiv. Svi započeti tokovi misli, o sklonostima moje žene i o mojim sopstvenim sklonostima, o kokainu, o teškoćama lečenja među kolegama, o mojoj sklonosti prema monografskim studijama i mom zanemarivanju izvesnih struka kao što je botanika: sve to dobij a svoj nastavak i ulazi u bilo koji od konaca veoma razgranatog razgovora. San ponovo dobij a karakter opravdanja, jednog pledoajea (odbrane) za moje pravo, kao i san o Irminoj injekciji koji sam naj-pre analizirao; štaviše, san nastavlja temu započetu tamo i o njoj raspravlja na novom materijalu koji je u intervalu između oba sna pridošao. Cak, i na izgled indiferentna forma izražavanja sna dobij a svoj akcent. Sad se kaže: Pa ja sam čovek koji je napisao dragocenu i uspešnu raspravu (o kokainu), slično kao što sam onda u svoje opravdanje izneo: Ta ja sam valjan i vredan student; u oba slučaja dakle: to ja mogu sebi dozvoliti. Ali ja se ovde mogu odreći izvođenja tumačenja sna, pošto me je na objavljivanje sna pokrenula samo namera da na jednom primeru ispitam odnos sadržine sna prema doživljaju prethodnog dana koji taj san pobuđuje. Sve dok o ovom snu znam samo za njegovu manifestnu sadržinu, padaće mi u oči samo jedan odnos sna prema jednom dnevnom utisku; a pošto sam i vršio analizu, pojavljuje se i drugi izvor — san u jednom drugom doživljaju istoga dana. Prvi utisak na koji se san odnosi jeste ravnodušan utisak, jedna sporedna okolnost. U izlogu vidim knjigu čiji me naslov površno privlači i čija sadržina jedva da bi me mogla interesovati. Drugi doživljaj je imao veliku psihičku vrednost; ja sam sa svojim prijateljem, jednim očnim lekarom, živo razgovarao svakako čitav


sat, davao mu nagoveštaje koji bi se morali ticati nas obojice i u sebi izazivao sećanja, kod kojih sam zapazio najraznovrsnija uzbuđenja moje duše. Osim toga ovaj razgovor bio je prekinut i ostao nedovršen pošto su nam prišli poznanici. U kakvom odnosu dakle stoje oba utiska toga dana međusobno i prema snu koji se u noći pojavio.

U sadržini sna nalazim samo aluziju na ravnodušni utisak i mogu tuko potvrditi da san najradije u svoju sadržinu prima sporedne stvari iz života. U tumačenju sna, naprotiv, sve vodi ka važnom, s pravom uzbudljivom do/.ivljuju. Ako smisao sna, kao što je jedino pravilno, prosuđujem prema latentnom sadržaju sna koji je unalizom dobijen, došao sam neprimet-no do jednog novog i važnog saznanja. Vidim da se raspada zugonotku da se san bavi samo bezvrednim mrvicama svakodnevnog života; moram protivrečiti i tvrđenju da se duševni život budnog stanja ne nastavlja u snu i da zato san psihičku delatnost troši na budalast materijal. Istina je suprotnost; ono što nas je danju zaposlilo ovlađuje u mislima u snu, i mi se trudimo da sanjamo samo kod takvih materija koje bi nam danju pružile povod za razmišljanje.

Najbliže objašnjenje za to da ipak sanjam o jednom ravnodušnom dnevnom utisku, dok me je na san podstakao dnevni utisak koji je s pravom uzbudljiv, jeste svakako to da ovde ponovo postoji fenomen izopačavanja sna koji smo ranije sveli na psihičku snagu koja obavlja posao kao cenzura. Sećanje na monografiju o rodu ciklama pretrpelo je jednu promenu, kao da predstavlja neku aluziju na razgovor s prijateljem, potpuno slično kao što u sprečenoj večeri po-minjanje prijateljice biva zamenjeno aluzijom „dimljeni losos". Pitanje je samo preko kojih posrednih članova utisak o monografiji može stupiti u odnos aluzije prema razgovoru sa očnim lekarom, pošto se takav odnos najpre ne može videti. U primeru o sprečenoj večeri odnos je unapred dat; „dimljeni losos" kao omiljeno jelo prijateljice bez daljeg spada u krug predstava koji može pobuditi kod snevačice ličnost prijateljice. U našem novom primeru radi se o dva

12«


odvojena utiska, koji najpre nemaju ništa zajedničko, osim što se događaju istoga dana. Monografija mi pada na pamet pre podne, a razgovor vodim uveče. Odgovor koji nam analiza jasno daje glasi: Ovakvi odnosi između oba utiska koji najpre ne postoji bivaju naknadno ispredani od predstavne sadržine jednoga za predstavnu sadržinu drugoga. Odnosne posredne članove istakao sam već prilikom pisanja analize. Na predstavu o monografiji o ciklami nadovezla bi se bez ikakvog uplitanja sa neke druge strane svakako samo ideja da je to omiljeno cveće moje žene, i možda još sećanje na buket cveća koji gospođa L. nije dobila. Ne verujem da bi ove zadnje misli bile dovoljne da izazovu jedan san.

„There neeđs no ghost, my lord, come from the grave to teli us this"1

kaže se u Hamletu. Ali gle, u analizi bivam opomenut na to da se čovek koji je naš razgovor ometao zvao Gertner- i da sam našao da je njegova žena kao ras-cvetana;3 da, ja se sad naknadno sećam da se jedna od mojih pacijentkinja, koja je imala lepo ime Flora*, neko vreme nalazila u centru našeg razgovora. Mora da se dogodilo tako da se preko ovih posrednih članova iz botaničkog kruga predstava izvršilo povezivanje oba dnevna doživljaja: ravnodušnog i uzbudljivog. Zatim su se pojavili dalji odnosi, odnos kokaina koji s punim pravom može posredovati između ličnosti dr Kenigštajna i jedne botaničke monografije koju

1 Gospodaru, ne mora izići duh iz groba da bi nam to rekao.

2 Reč Gartner na nemačkom znači: baštovan (Prim. prev.).

* Reč bliihend znači na nemačkom: u cvetu rascvetan (Prim. prev.).

4 Žensko ime Flora isto tako ima veze sa cvećem (reč je latinskog porekla). Ovo treba imati na umu da bi se Froj-dova izlaganja mogla pratiti, jer je nemoguće na srpskom jeziku dati punu sličnost nemačkom prevodu. Ove reci predstavljaju te posredne članove (Prim. prev.).


sam ja napisao; ti odnosi su ovo stapanje oba kruga predstava povezali u jedan tako da se sad jedan deo iz prvog doživljaja mogao upotrebiti kao aluzija na drugi doživljaj.

Spreman sam na to da će ovo objašnjenje napasti kao samovoljno ili prepredeno izmišljeno. Šta bi se dogodilo da nije prišao profesor Gertner sa svojom divnom („bliihend") ženom, da se pacijentkinja o kojoj smo razgovarali nije zvala Flora nego Ana? Pa ipak je odgovor lak: da se nisu pojavili ovi odnosi misli, bili bi verovatno izabrani neki drugi. Tako lako je ostvariti takve odnose kao što to mogu dokazati šaljiva pitanja ili postavi janje zagonetaka kojima razve-dravamo svoj život. Moć vica je neograničena. Da pođemo jedan korak dalje: da se između oba utiska dana nisu mogli uspostaviti nikakvi dovoljno izdašni srednji odnosi, san bi ispao naravno drukčije; neki drugi ravnodušni utisak dana, kao što nam u gomilama pristupaju pa od nas bivaju zaboravljeni, zauzeo bi za san mesto „monografije", došao bi u vezu sa sadr-žinom razgovora i zastupao bi ga u sadržini sna. Pošto nijedan drugi utisak osim onog o monografiji, nije do-živeo tu sudbinu, mora da je svakako bio najpogodniji za povezivanje. Čovek nikad ne treba da se čudi kao Henshen Šlau (Hanschen Schlau) kod Lesinga (Les-sing) o tome: „da samo bogataši na svetu imaju najviše novaca".

Psihološki proces, kojim prema našem izlaganju ravnodušni doživljaji dospevaju do toga da zamene psihički značajne događaje, mora nam još uvek izgledati podozriv i čudnovat. U jednom kasnijem odelj-ku naći ćemo se pred zadatkom da osobenosti ove prividno nekorektne operacije više približimo našem ra-zumevanju. Ovde imamo posla samo sa efektom procesa, a da takav proces pretpostavimo na to nas gone bezbrojna iskustva koja se stalno vraćaju kod analize snova. A proces je takav kao da se obavlja jedno po-meranje — recimo: psihičkog akcenta — pomoću onih posrednih članova; na taj način predstave koje su na početku bile slabo napunjene intenzitetom, preuzimanjem punjenja sa onih predstava koje su na početku


bile intenzivnije kathektirane i naposletku dostižu dovoljno snage koja ih osposobljava da silom izbore prilaz u svest. Takva pomeranja nas nipošto ne čude onde gde se radi o količinama afekta ili uopšte o motornim akcijama. Da devica koja je ostala sama svoju nežnost prenosi na životinje; da neženja postaje stra-stan skupljač; da vojnik jedan komad šarenog platna, zastavu, brani svojom krvlju; da u ljubavnom odnosu jedan stisak ruke koji traje neki sekund duže predstavlja blaženstvo; ili da izgubljena maramica u Ote-lu izazove izliv besa: sve to su primeri za psihička pomeranja koja nam izgledaju neoborljiva. A što se istim putem i na osnovu istih osnovnih principa donosi odluka o tome šta dopire u našu svest i šta joj biva uskraćeno, dakle šta mi mislimo, to nam stvara utisak bolesnog, i mi to nazivamo misaonom greškom koja se pojavljuje u budnom životu. Odajmo na ovom mestu tajnu kao rezultat istraživanja koja će se kasnije vršiti, da se psihički proces koji smo upoznali u pomeranju sna, doduše, neće pokazati kao bolesno ometani proces nego kao proces koji se od normalnog razlikuje, kao proces više primarne prirode.

Time mi činjenicu, što sadržina sna prima ostatke sporednih doživljaja, tumačimo kao izraz izopačavanja sna (kroz pomeranje) i podsećamo na to da smo u izopačavanju sna videli posledicu prolazne cenzure koja postoji između dve psihičke instance. Pri tome očekujemo da će nam analiza sna redovno otkriti stvarni, psihički značajan izvor sna iz budnog života, mada je akcenat bio pomeren sa sećanja toga izvora na sećanje iz ravnodušnog izvora. Ovim shvatanjem došli smo u potpun konflikt sa Robertovom teorijom koja je za nas postala neupotrebljiva. Jer činjenica koju je Robert hteo objasniti uopšte i ne postoji; ona postoji na nekom nesporazumu, na propuštanju da se prividna sadržina snova zameni njihovim stvarnim značenjem. Učenju Robertovom može se prigovoriti i ovo: kad bi san zaista imao zadatak da naše pamćenje kroz naročiti psihički rad oslobodi „šljake" dnevnog sećanja moralo bi naše spavanje biti mučni je i upotrebljeno na naporniji rad nego što možemo tvrditi


za naš budni duševni život. Jer broj indiferentnih utisaka dana od kojeg bismo morali štititi naše pamćenje očigledno je neizmerno velik; noć ne bi bila dovoljna da savlada ovu masu: Mnogo je verovatnije da se proces zaboravljanja ravnodušnih utisaka vrši bez aktivnog učestvovanja naših duševnih snaga.

Pa ipak mi ne smemo da žurimo da se od Rober-tovih misli oprostimo bez daljeg uzimanja u obzir. Mi smo ostavili neobjašnjenu činjenicu da jedan od indiferentnih dnevnih utisaka — i to poslodnjeg dana — redovno daje doprinos sadržini sna. Odnosi između ovog utiska i pravog izvora sna u nesvesnom ne postoje uvek već unapred; kao što smo videli, oni se stvaraju tek naknadno, tako reći za službu namerava-nog pomeranja, za vreme rada u snu. Mora dakle postojati neko primoravanje da se uspostave veze baš u pravcu recentnog, mada ravnodušnog utiska: ovaj utisak mora imati bilo kakav kvalitet koji ga čini pogodnim za tu svrhu. Jer inače bi isto tako lako bilo sprovodljivo da misli sna svoj akcenat pomere na jedan nebitni sastavni deo svog sopstvenog kruga predstava.

Sledeća iskustva mogu nas odvesti na put ka objašnjenju. Ako nam je jedan dan doneo dva ili više doživljaja, koji su dostojni da podstaknu san, san će pominjanje oba događaja sjediniti u jednu jedinstvenu celinu; on se povinjava prinudi da od njih stvori jednu jedinicu; na primer: Jednoga popodneva leti ušao sam u jedan kupe u vozu, u kome sam zatekao dva poznanika, koji se međutim među sobom nisu poznavali. Jedan od njih bio je jedan uticajan kolega, a drugi član jedne otmene porodice u kojoj sam kao lekar imao posla. Ja sam oba gospodina upoznao među sobom; ali je u toku duge vožnje njihovo opštenje dugo išlo preko mene tako da sam o nekom predmetu ja morao da razgovaram čas s jednim čas sa drugim. Kolegu sam zamolio da da preporuku jednom našem zajedničkom poznaniku koji je baš bio otpočeo sa lekarskom praksom. Kolega je odgovorio da je ube-đen u valjanost i sposobnost mladoga čoveka, ali da njegova neuglednost neće baš učiniti lakim njegov


pris tup u otmene kuće. Ja sam odgovorio: Baš zbog toga mu je i potrebna preporuka. Kod drugog saput-nika raspitivao sam se uskoro posle toga o zdravlju njegove tetke — majke jedne od mojih pacijentkinja — koja je tada bila teško bolesna. U noći posle toga putovanja sanjao sam da se moj mladi prijatelj, za koga sam tražio protekciju, nalazi u jednom elegantnom salonu i kako pred jednim odabranim društvom u koje sam premestio sve svoje poznate otmene i bogate ljude, sa manir ima jednog svetskog čoveka, drži posmrtni govor staroj dami (koja je za san već umrla), a koja je bila tetka mog drugog saputnika (Otvoreno priznajem da sa ovom damom nisam bio u dobrim odnosima). Moj san je dakle opet pronašao veze između oba utiska dana i pomoću njih komponovao jednu jedinstvenu situaciju.

Na osnovu mnogih sličnih iskustava moram postaviti tezu da za rad u snu postoji neka vrsta prisiljavan ja da sve nadražajne izvore sna sastavi u snu u jednu jedinicu. 1

Sada ću raspravljati o pitanju da li izvor koji pobuđuje san i na koji nas analiza dovodi mora uvek biti jedan recentan (i značajan) događaj, ili da li jedan unutrašnj i doživljaj, dakle sećanje na jedan psihički vredan događaj ili jedan tok misli mogu primiti na sebe ulogu izazivača sna. Odgovor koji iz mnogobrojnih analiza potpuno sigurno proizlazi glasi u korist ove poslednje alternative. Izazivač sna može biti jedan unutrašnji događaj koji je postao recentan tako reći kroz misaoni rad preko dana. Ovo je svakako pravi t renutak da u jednoj shemi obuhvatimo različite uslove kojima su izvori sna podložni.

Izvor sna može biti: a) Jedan recentan i psihički značajan doživljaj

koji je u snu direktno zastupljen. 2

1 Sklonost rađa u snu da stopi u jednu akciju sve važne događaje koji se istovremeno dešavaju, primetio je već veći broj autora, na primer Delaž (str. 41), Delbef (strana 236): rapprochement force (prinudno približavanje).

2 San o Irminoj injekciji, san o prijatelju koji je moj stric.


b) Više recentnih, značajnih doživljaja, koje je san spojio u jednu celinu.1

c) Jedan recentan i značajan doživljaj, ili više njih, koji su u sadržini sna zastupljeni pominjanjem jednog istovremenog, ali indiferentnog doživljaja.2

d) Jedan unutrašnji značajan doživljaj (sećanje, tok misli), koji zatim u snu biva redovno zastupljen pominjanjem jednog recentnog, ali indiferentnog utiska. 3

Kao što vidimo, za tumačenje snova bez izuzetka zadržava se uslov da jedan sastavni deo sadržine sna ponovi recentni utisak prethodnog dana. Ovaj udeo određen za zastupanje u snu ne može pripadati ni krugu predstava samoga izazivača sna — i to bilo kao njegov bitan ili kao nevažan sastavni deo — ili vodi poreklo iz oblasti jednog ravnodušnog utiska, koji je bio doveden u vezu sa krugom izazivača sna više ili manje obilatim povezivanjem. Prividna većina uslova stvara se ovde jedino alternativom da je jedno pome-ranje izostalo ili nije, i mi primećujemo ovde da n a m ta alternativa pruža istu lakoću da objasni kontraste između raznih snova isto tako lako kao što medicinska teorija o snu objašnjava niz od parcijalnog do potpunog budnog stanja moždanih ćelija.

Ako sad posmatramo ova četiri moguća slučaja, videćemo da jedan psihički vredan ali ne recentan elemenat (tok misli, sećanje) može u svrhu stvaranja sna biti zamenjen recentnim, ali psihički indiferentnim elementom ako pri tom budu ispunjena samo ova dva uslova: da se 1) sadržaj sna nadoveže na ono što je recentno doživljeno, i 2) da izazivač sna ostaje jedan psihički značajan proces. U jednom jedinom slučaju (a) oba uslova su ispunjena istim utiskom. Treba da uzmemo još u razmatranje da isti indiferentni u t i -

1 San o posmrtnom govoru mladoga lekara. 2 San o botaničkoj monografiji. s Većina snova te vrste su snovi mojih pacijenata za

vreme analize.


sci koji su iskorišćeni za san dok su recentni, ovu osobinu gube čim su postali jedan dan (ili najviše nekoliko dana) stariji; odatle moramo odlučiti da pretpostavimo da svežina jednog utiska ovome daje izvesnu psihičku vrednost za stvaranje sna, koji je u neku ruku jednak vrednosti emocionalno obojenih sećanja ili tokova misli. Tek u našim kasnijim psihološkim razmišljanjima moći ćemo saznati u čemu može biti utemeljena ova vrednost recentnih utisaka za stvaranje sna.

Osim toga naša pažnja ovde skreće na to da se noću i neprimećene od naše svesti mogu vršiti važne modifikacije u našem materijalu sećanja i predstava. Zahtev da se prespava neka stvar pre nego se definitivno donese odluka o njoj očigledno je potpuno opravdan.1 Ali mi primećujemo da smo na ovom me-stu prešli sa domena psihologije snevanja u domen psihologije spavanja; a to je korak za koji će se još češće pružiti povod da ga načinimo.

Postoji sad jedan prigovor koji preti da obori ove poslednje zaključke. Ako indiferentni utisci mogu do-

1 Jedan velik doprinos koji se odnosi na ulogu recentnog za stvaranje sna, daje O. Peci (Potzl) u jednom radu veoma bogatom nadovezivanjima. „Eksperimentalno izazvane slike snova u odnosima prema indirektnom viđenju", objavljenom u „Zeitschrift fur die gesamte Neurologie und Psvchiatrie", XXXVII, 1917). Peci je zamolio razna opitna lica da mu fiksiraju na crtežu sve što su svesno zapazila na jednoj slici koja im je tahistoskopski bila izložena. On se zatim interesovao za san opitne ličnosti sleđeće noći i dao je da se isto tako na crtežu prikažu pogodni delovi toga sna. I tada se očigledno pokazalo da su materijal za stvaranje sna dale pojedinosti eksponirane slike koje opitna ličnost nije zapazila, dok se svesno zapažene i posle ekspozicije crtežom fiksirane pojedinosti nisu ponovo pojavile u manifestnom sadržaju sna. Od rada sna prihvaćeni materijal obrađen je u svrhu konstrukcije sna na poznati „samovoljni", ili bolje rečeno, „autokratski" način. Pitanja podstaknuta Peclovim istraživanjem daleko prelaze sferu tumačenja sna onakvog kakvo se u ovoj knjizi pokušava. Neka mi bude dozvoljeno da jednom rečju ukazem na to koliko se mnogo ovaj novi način eksperimentalnog proučavanja stvaranja sna razlikuje od ranije grube tehnike koja se sastojala u tome da u sadržaj sna uvodi nadražaje koji snu smetaju.


speti u sadržaj sna samo dok su recentni, kako je onda mogućno da mi u sadržaju sna nalazimo i elemente iz ranijih perioda života koji u vreme dok su bili recentni — prema Strimpelovim recima — nisu imali nikakvu psihičku vrednost, koji bi dakle odavno morali biti zaboravljeni, elementi dakle koji nisu ni svezi niti pak psihički značajni?

Ovaj prigovor možemo resiti u potpunosti ako se oslonimo na rezultate psihoanalize u neurotičara. Re-šenje, naime, glasi: da je pomeranje koje psihički važan materijal zamenjuje indiferentnim (za snevanje kao i za mišljenje) ovde izvršeno već u ranim periodima života i otada sigurno bilo fiksirano u pamćenju. Oni, prvobitno indiferentni elementi, upravo više nisu indiferentni otkako su pomeranjem preuzeli vrednost psihički značajnog materijala. Ono što je ostalo stvarno indiferentno — ne može se više ni u snu re-produkovati.

Iz prethodnih izlaganja zaključićemo s pravom da ja postavljam tvrđenje da ne postoje nikakvi indiferentni izazivači sna, dakle i nikakvi bezazleni snovi. To je strogo i isključivo moje mišljenje, bez obzira na dečje snove i eventualno na kratke reakcije sna na noćne senzacije. Sto se inače sanja može se ili očigledno prepoznati kao psihički značajno, ili je pak izopačeno, pa o tome treba suditi tek posle izvršenog tumačenja sna, posle čega će se opet pokazati kao značajno. San se nikad ne bavi sitnicama; zbog sitnica nemamo smetnji za vreme spavanja.1 Naočigled bezazleni snovi prikazuju se kao zli ako se trudimo oko njihovog tumačenja; ako mi je dozvoljeno da upotrebim izreku „oni su potuljeni". Budući da je ovo opet jedno mesto na kome mogu očekivati da će mi protivre-

1 H. Elis, ljubazni kritičar moga „Tumačenja sna", piše na str. 169: „Tu je mesto od kojeg dalje mnogi od nas više neće biti u stanju da slede Frojda." Ali H. Elis nije vršio nikakve analize snova i neće verovati kako je neopravdano suđenje na osnovu manifestne sadržine sna.


čiti, i pošto se rado koristim prilikom da izopačavanje sna prikazem na njegovom poslu, izložiću ovde analiziranju jedan niz „bezazlenih snova" iz moje zbirke.

I

Neka inteligentna i fina mlada dama, ali koja i u životu spada među rezervisane ličnosti, među „tihe vode", priča: Sanjala sam da dolazim na trg suviše kasno i da ni kod mesara ni kod piljarice više ništa ne nalazim. Sigurno jedan bezazlen san, ali tako san ne izgleda: Zamolio sam je da mi ga u pojedinostima ispriča. Onda priča glasi ovako: Ona ide na trg sa svojom kuvaricom koja nosi korpu. Mesar joj kaže, pošto je nešto zatražila: Toga više nema, i hoće da joj da nešto drugo uz napomenu: To je takođe dobro. Ona odbija i ide piljarici, koja hoće da joj proda neku neobičnu zelen, povezanu u vezice, ali crne boje. Ona kaže: Ovo ne poznajem, to neću uzeti.

Nadovezivanje sna za prethodni dan dovoljno je jednostavno. Ona je zaista suviše kasno pošla na trg i više ništa nije dobila. Kasapnica je bila već zatvorena („Die Fleischbank war schon geschlossen")1

— nameće se čoveku kao opisivanje doživljaja. Ali stani, nije li to jedna sasvim prostačka izreka koja se — ili možda pre njena suprotnost — odnosi na površnost u oblačenju jednog muškarca? Snevačica te reci uostalom nije upotrebila, možda ih je izbegla. Potražimo tumačenje pojedinosti sadržanih u snu.

Gde nešto u snu ima karakter jednog govora, dakle što se kaže ili čuje, a ne samo misli — što se u većini slučajeva sigurno može razlikovati — dolazi od govora u budnom životu, obrađenih naravno kao sirov materijal, raskomadanih, malo izmenjenih, ali pre svega istrgnutih iz celine.2 Prilikom rada na

1 U Beču se tako kaže u smislu: Nisi zakopčao šlic (Prim. prev.).

2 Uporedi o govorima u snu u odeljku o radu sna. Izgleda da je jedan jedini autor shvatio poreklo govora u snu, i to Delbef (str. 226) tako što ih upoređuje sa „cliches" (klišejima).


tumačenju može se poći od takvih govora. Odakle dakle dolazi govor mesara: Tu se više ništa ne može dobiti? Od mene samoga. Ja sam nekoliko dana ranije izjavio „da se najstariji dečji doživljaji kao takvi više ne mogu dobiti, nego da u analizi bivaju zamenjeni „prenošenjima" i snovima. Ja sam dakle kasapin, a ona odbija ova prenošenja na sadašnjost starih načina mišljenja i osećanja. Odakle dolazi njen govor u snu: Ovo ne poznajem, to neću uzeti? Taj govor treba za analizu podeliti na delove. „Ovo ne poznajem" rekla je dan ranije svojoj kuvarici s kojom se nešto pre-pirala, ali je tada dodala: „Ponašajte se pristojno". Ovde postaje opipljivo jedno pomeranje; od obe rečenice koje je upotrebila prema svojoj kuvarici preuzela je u san beznačajnu rečenicu; a potisnuta rečenica: „Ponašajte se pristojno!" jedino odgovara ostaloj sadržini sna. Tako bi se moglo doviknuti svakome koji se usuđuje da načini neku nepristojnu aluziju i zaboravlja „da zatvori kasapnicu". Da smo tumačenju zaista ušli u trag dokazuje nam veza sa aluzijama koje se nalaze u događaju sa piljaricom. Zelen koja se prodaje u vezicama (duguljasta je, kao što ona naknadno dodaje), i pri tom crna, može li to biti nešto drugo nego sjedinjavanje u snu špargle i crne rotkve?1 Šparglu ne moram da objašnjavam nijednom čoveku i nijednoj ženi koji to znaju, ali i ostala zelen — kao uzvik: Crni, spašavaj se!2 izgleda mi da ukazuje na istu seksualnu temu koju smo odmah na početku pogodili, kad smo za pričanje sna Meli da stavimo: kasapnica je bila zatvorena. Ne radi se o tome da bi se smisao ovoga sna u potpunosti saznao; toliko je sigurno da on ima smisla i da nipošto nije bezazlen.8

1 Crna rotkva = Schwarzer Rettig. 2 Schwarzer, rett dich! Dakle, igra reci! 3 Za radoznale napominjem da se iza sna krije fanta

zija nepristojnog, seksualno izazivačkog ponašanja s moje strane i odbijanju od strane te dame. Kome ovo tumačenje


I I

Jedan drugi bezazleni san iste pacijentkinje, u nekom pogledu suprotnost prethodnom: Njen muž pita: Ne treba li da damo da se klavir štimuje? Ona: Ne isplati se, moram ga već inače prevući kožom. Opet ponavljanje jednog realnog događaja od prethodnog dana. Njen je muž tako pitao, a ona je tako slično odgovorila. Ali šta znači to što ga ona sanja? Ona, doduše, priča o klaviru da je to odvratan sanduk koji daje loš ton, stvar koju je njen muž već pre braka imao,1 i tako dalje, ali ključ za rešenje daju tek reci: Ne isplati se. Ove reci dolaze od po-sete koju je juče učinila svojoj prijateljici. Tamo su je pozvali da skine jaknu, a ona se branila recima: Hvala, ne isplati se, moram odmah da idem. Prilikom ovog pričanja mora mi pasti na pamet da se juče za vreme rada na analizi odjednom uhvatila za jaknu na kojoj se jedno dugme otvorilo. Izgleda, dakle, kao da je htela reći: Molim vas, nemojte gledati tamo, ne isplati se. I tako se sanduk dopunjava sa grudima-i tumačenje sna vodi direktno u vreme njenog te-lesnog razvoja kad je počela da biva nezadovoljna sa svojim telesnim oblicima. Takođe vodi u ranija vremena ako se obazremo na izraze „odvratno" i „loš ton" i ako se setimo kako često manje hemisfere ženskog tela — kao suprotnost i dopunjavanje — zauzimaju mesto velikih, — u aluziji i u snu.

izgleda nečuveno, podsetiću ga na mnogobrojne slučajeve gde su lekari od histeričnih osoba čuli takve optužbe kod kojih se ona fantazija nije pojavila kao izopačena i kao san, nego je postala neprikriveno svesna i suluda. — Ovim snom je pacijentkinja stupila na psihoanalitičko lečenje. Ja sam tek kasnije shvatio da je sa njim ponovila inicijalnu t raumu od koje je potekla njena neuroza, i otada sam kod drugih osoba nailazio na isto držanje, koje su u svom detinj-stvu bile izložene seksualnim atentatima, pa su sada u neku ruku priželjkivale njihovo ponavljanje u snu.

1 Zamena suprotnošću kao što će nam posle tumačenja postati jasno.

2 Nemački izrazi su „Kasten" (= sanduk) i „Brustkasten" (= grudni koš). U prevodu se to ne može tačno izraziti.


III

Prekinuću ovaj red tako što ću umetnuti jedan kratak bezazlen san jednog mladog čoveka. On je sanjao da ponovo oblači svoj zimski kaput, što je strašno. Povod za ovaj san je tobože hladnoća koja je odjednom ponovo nastupila. Jedan finiji sud će, međutim, primetiti da oba kratka dela sna ne odgovaraju dobro jedan drugome, jer nositi na hladnoći težak ili debeo kaput: šta bi na tome moglo biti „strašno". Na štetu bezazlenosti toga sna i prva dosetka prilikom analize donosi sećanje da mu je jedna dama juče u poverenju priznala da njeno poslednje dete svoj život duguje kondomu koji je prsnuo. On sad ovim povodom rekonstruiše svoje misli: Tanak kondom je opasan, a debeo loš. Kondom je s pravom „kaput", jer se navlači preko; a tako zovemo i laki kaput.1 Jedan događaj kao što je ovaj koji je dama ispričala bio bi za neženjenog čoveka svakako „strašan".

Vratimo se sad ponovo našim bezazlenim snovima.

IV

Ona stavlja svecu u svećnjak; ali sveca je slomljena tako da ne stoji dobro. Devojke u školi kažu da je nespretna; a gospođica da to nije njena krivica.

I ovde jedan realan povod; ona je juče stvarno stavila svecu u svećnjak; ali ona nije bila slomljena. Ovde je primenjena jedna providna simbolika. Sveca je predmet koji nadražuje ženske genitalije; ako je slomljena, tako da ne stoji dobro, onda to znači impotenciju muža („to nije njena krivica"). Da li sad ova mlada žena koja je bila brižljivo vaspitana i ostala daleko od svega što je ružno zna za ovu pri-

1 Ovo je opet neprevodljivo. Smisao se vidi, ali tačnije tek ako se ima na umu sledeće: nemačka reč „Uberzieher" dolazi od reci uberziehen što znači: navlačiti preko. Sad je slika kondom — Uberzieher jasna (Prim. prev.).


menu svece? Ona slučajno može da da podatak i o tome kakvim je doživljajem došla do toga saznanja. Prilikom jedne vožnje čamcem na Rajni prođe pored njih jedan čamac u kome sede studenti koji sa velikim uživanjem pevaju ili urlaju pesmu: „Ako švedska kraljica, pored zatvorenih prozorskih kapaka sa apolo svećama . . . " Wenn die Konigin von Schweden, bei geschlossenen Fensterladen mit Apollo-kerzen . . . " Napomena prevodioca: Apollokerzen su se zvale neke vrste sveca. Reč koja je ovde izostavljena treba da glasi „onaniše".

Poslednju reč nije čula ili je ne razume. Njen muž mora da joj da traženo objašnjenje. Ovi stihovi su zatim u snu zamenjeni bezazlenim sećanjem na jedno naređenje koje je jednom u zavodu nespretno izvršila, i to pomoću zajedničkog: zatvorenih prozorskih kapaka. Povezivanje teme onanije sa impotencijom dovoljno je jasna. „Apolon" u latentnoj sadržim sna povezuje ovaj san sa jednim ranijim snom u kome je bilo govora o devici Paladi.1 Sve ovo zaista nije bezazleno.

V

Da ne bismo zamišljali da su zaključci sa snova na stvarne prilike u životu snevača suviše laki, do-daću još jedan san koji isto tako izgleda bezazlen i dolazi od iste osobe. Sanjala sam nešto, priča ona, što sam danju zaista uradila, naime, jedan mali kofer tako sam napunila knjigama da sam imala muke da ga zatvorim i sanjala sam tako kao što se zaista i dogodilo. Osoba koja je to pričala polagala je i sama glavnu važnost na slaganje sna i stvarnosti. Svi ovakvi sudovi o snu, napomene uz san, iako su stvorili mesto u budnom mišljenju, spadaju ipak redovno u latentnu sadržinu sna što će nam i kasniji primeri

1 Palada (grčki: Pallas Athene) je grčka boginja, po mitologiji rođena iz Zevsove glave. Obožavana je kao đe-vica (Prim. prev.).

Infantilno kao izvor sna 193

potvrditi. Kaže nam se, dakle, da se ono što san priča zaista dogodilo dan ranije. Bilo bi suviše opširno iznositi na koji se način dolazi do dosetke da se prilikom tumačenja pozove u pomoć i engleski jezik. Dovoljno o tome radi se opet o jednoj maloj boy (uporedi ranije iznet san o mrtvom detetu u kutiji) koja je bila tako napunjena da više ništa ne može ući u nju. Ovog puta bar ništa loše.

U svim ovim „bezazlenim snovima" kao motiv cenzure veoma upadljivo prcovlađuje seksualni moment. Ali to je tema principijelnog značaja koju moramo ostaviti po strani.

B

INFANTILNO KAO IZVOR SNA

Kao treće među svim osobenostima sadržine sna naveli smo sa svima autorima (osim Roberta) da se u snu mogu pojavljivati utisci iz najranijeg doba života, kojima pamćenje u budnom stanju izgleda ne raspolaže. Razumljivo je da je teško prosuditi kako se retko ili kako često ovo dešava, pošto se odgovarajući elementi sna posle buđenja ne mogu prepoznati odakle vode poreklo. Dokaz da se ovde radi o utiscima iz detinjstva mora se dakle doneti objektivnim putem, a uslovi za to mogu se prikupiti samo u retkim slučajevima. Kao naročito ubedljivu navodi A. Mori priču čoveka koji se jednog dana odlučio da poseti svoje zavičajno mesto posle dvadesetogodišnjeg odsustvovanja. U noći pre polaska sanjao je da se nalazi na nekom sasvim nepoznatom mestu i da je tamo na ulici sreo nepoznatog gospodina sa kojim je razgovarao. Vrativši se u svoj zavičaj, mogao se uveriti u to da ovo nepoznato mesto zaista postoji sasvim blizu njegovog zavičajnog grada, a i nepoznati čovek u snu pokazao se kao prijatelj njegovog pokojnog oca koji u tom mestu živi. Svakako jedan


I


snažan dokaz za to da je on i jedno i drugo, i čoveka i mesto, video u svom detinjstvu. San, uostalom, treba tumačiti kao san nestrpljenja, kao i san one devo jke koja u svojoj torbici nosi ulaznicu za koncert, kao san deteta kome je otac obećao da će ga voditi na izlet na salaš i slično. Motivi koji snevaču repro-dukuju upravo ovaj utisak iz detinjstva ne mogu se, naravno, otkriti bez analize.

Jedan od mojih slušalaca koji se hvalio da su njegovi snovi samo retko kad izloženi izopačavanju pričao mi je kako je pre izvesnog vremena u snu video da se njegov nekadašnji domaći učitelj nalazi u krevetu vaspitačice koja je do njegove jedanaeste godine bila u njihovoj kući. Mesto gde se ova scena odigrala palo mu je na pamet još u snu. Veoma za-interesovan, on je san ispričao i svom starijem bratu koji mu je, smejući se, potvrdio da stvarno postoji ono što je sanjao. Rekao je da se toga još vrlo dobro seća, jer mu je tada bilo šest godina. Ljubavni par bi njega, starijeg sina, opijao pivom kad god bi okolnosti za noćni snošaj bile povoljne. Mlađeg dečaka, kome je tada bilo tri godine, — a to je naš snevač — i koji je spavao u sobi svoje vaspitačice, nisu smatrali preprekom.

Još u jednom drugom slučaju može se sa sigurnošću utvrditi, bez pomoći tumačenja sna, da san sadržava elemente iz detinjstva, kad je naime takozvani perenirajući san, koji se, snevan najpre u detinjstvu, kasnije uvek iznova pojavljuje za vreme spavanja odraslog čoveka. Poznatim primerima ove vrste mogu dodati još nekoliko primera iz moga iskustva, mada ja ovakav perenirajući san na sebi nisam upoznao. Jedan lekar tridesetih godina pričao mi je da mu se u snu od prvih vremena detinjstva pa sve do danas često javlja jedan žut lav, o kome je u stanju da da najtačnije podatke. Jer ovaj lav koji mu je bio poznat iz sna pronađen je jednoga dana ,,in natura" kao davno nestali predmet od porculana, i mladi čovek je tada od svoje majke čuo da je ovaj predmet bio naj željeni ja njegova igračka u ranom detinjstvu, iako se sam više ne može da seti toga.


Ako se sad sa manifestne sadržine sna okrenemo mislima sna koje tek analiza može otkriti, možemo sa zabezeknutošću konstatovati da doživljaji iz detinjstva sudeluju i kod takvih snova čija sadržina jedno takvo naslućivanje nikad ne bi probudila. Poštovanom kolegi sa „žutim lavom" dugujem jedan naročito ljubak i poučan primer za takav san. Posle čitanja Nanzenovog (Nanson) putopisa o njegovoj polarnoj ekspediciji, sanjao je kako u jednoj ledenoj pustinji galvanizuje ovog od važnog istraživača zbog išijasa na koji se on žali! Za analizu ovoga sna pade mu na pamet jedan događaj iz detinjstva bez kojega bi ovaj san svakako ostao nerazumljiv. Kad je bio dete od tri ili četiri godine, slušao je jednoga dana radoznalo kako odrasli govore o istraživačkim putovanjima, pa je onda pitao tatu da li je to teška bolest. On je očigledno reč Reisen (= putovanje) zamenio sa „Reissen" (= sevanje, čupanje) a ruganje njegove braće i sestara postaralo se za to da ovaj neprijatan doživljaj nije pao u zaborav.

Jedan sasvim sličan slučaj postoji kad se u analizi sna o monografiji o „rodu ciklama" susretnem sa jednom uspomenom sačuvanom iz mladih dana: kako otac petogodišnjem dečaku daje jednu knjigu opremljenu slikama u boji da je uništi. Možda će neko izraziti sumnju da je ovo sećanje zaista uzelo učešća u oblikovanju sadržine sna, da li možda rad na analizi nije tek naknadno stvorio neki odnos. Ali bogatstvo i isprepletenost asocijacionih nadovezivanja jemči za prvo navedeno shvatanje (Ciklama — omiljeni cvet — omiljeno jelo — artičoka; raskidati kao artičoku, list po list (fraza koja čoveku prilikom podele kineskog carstva svakodnevno dolazi do ušiju); — her-barijum — knjiški moljac, čije su omiljeno jelo knjige). Osim toga mogu da jamčim da zadnji smisao ovog sna koji ovde nisam naveo stoji u najintimnijem odnosu sa sadržinom dečje scene.

Kod jednog drugog niza snova pokazuje nam analiza da želja sama koja je san izazvala, a za čije se ispunjenje san predstavlja, vodi poreklo iz de-

*


tinjstva tako da čovek na svoje iznenađenje nalozi da dete u snu i dalje živi sa svojim impulsima.

Na ovom mestu ću nastaviti tumačenje jednoga sna iz kojeg smo jednom već crpli novu pouku. Mislim na san: prijatelj R. je moj stric. Mi smo tumačenje ovoga sna pratili dotle da se motiv želje imenovanja za profesora konkretno pojavio pred nama, i nežnost u snu za prijatelja R. objasnili smo sebi kao stvaranje opozicije i prkosa protiv pogrde obojice kolega koja je u mislima sna bila sadržana. San je bio moj lični, zato njegovu analizu mogu da nastavim recima da moje osećanje još nije bilo zadovoljeno postignutim rešenjem. Znao sam da je moj sud o kolegama koji su u mislima sna bili zlostavljani, u budnom stanju glasio sasvim drukčije; snaga moje želje da u pogledu imenovanja za profesora ne podelim njihovu sudbinu izgledala mi je suviše mala da bi u potpunosti razjasnila kontradikciju između budnog procenjivanja i procenjivanja u snu. Ako je moja želja da budem oslovijen jednom drugom titulom trebalo da bude tako jaka, onda to dokazuje bolesnu slavoljubivost koju ne poznajem na sebi, i koja je, mislim, daleko od mene. Ja ne znam kako bi drugi ljudi, koji misle da me znaju, sudili u ovoj stvari o meni; možda sam stvarno bio slavoljubiv; ali ako sam bio, onda je moje slavoljublje odavno prešlo na druge predmete nego što su titula i rang jednog „professor extraordinarius" (= vanred-nog profesora).

Odakle, prema tome, ovo slavoljublje koje je san u meni stvorio? Sad mi pada na pamet ono što sam u detinjstvu tako često slušao, kako se pričalo da je prilikom moga rođenja jedna stara seljanka mojoj majci, srećnoj zbog svoga prvorođenog sina, proricala kako je svetu poklonila jednog velikog čove-ka. Ovakva proricanja moraju se vrlo često događati; ima tako mnogo majki punih iščekivanja i tako mnogo starih seljanki ili drugih starih žena, čija je moć na zemlji prošla, i koje su se stoga okrenule budućnosti. Niti je to pak proročici škodilo. Treba li da moja čežnja za veličinom dolazi sa ovog izvora?


Ali sad se baš sećam jednog drugog utiska iz kasnijih mladićkih godina koji bi bio još pogodniji za objašnjenje: Bilo je to jedne večeri u jednoj od ka-fanica u Prateru, kamo su roditelji obično sobom vodili svoga jedanaesto- ili dvanaestogodišnjeg sina; tada nam pade u oči jedan čovek koji je išao od stola do stola i za mali honorar improvizovao stihove o temi koju bi mu ljudi zadavali. Mene su poslali da pesnika dovedem za naš sto i on se pokazao zahvalnim izaslaniku koji je došao po njega. Pre nego što je pitao kakav mu je zadatak, načinio je nekoliko stihova o meni i u svojoj inspiraciji izjavio da je mogućno da ću ja jednom postati „ministar". Vrlo dobro se još sećam utiska koji je ovo drugo proricanje na mene ostavilo. Bilo je to vreme građanskog ministarstva, i otac je kratko vreme pre toga doneo kući slike građanskih doktora llerbsta, Giskre, ZJngera, Bergera i drugih, a mi smo u čast ove gospode kuću svečano osvetlili. Među njima je bilo čak i Jevreja, svaki marljivi jevrejski dečačić, dakle, u svojoj školskoj torbi nosio je i ministarski portfelj. Mora imati veze sa događajima onoga vremena čak i to da sam malo pre upisivanja na univerzitet bio voljan da studiram pravo, i tek u poslednjem trenutku sam prome-nio odluku. Ta medicinaru je ministarska karijera uopšte zatvorena! A sada moj san! Tek sada primeću-jem kako me on iz mutne sadašnjosti premešta natrag u doba građanskog ministarstva, punog nade, i kako po svojim mogućnostima ispunjava moj ondašnji san. Ako sliku pejzaža u snu rastavim na njegove elemente, onda belo cveće ukazuje na meni poznatu Ravenu koja je bar za neko vreme kao prestonica Italije oduzela Rimu prvenstvo. U barama oko Ravene našli smo sred tamne vode najlepše lokvanje; u snu oni rastu na livadama kao narcisi na našem jezeru Auszeu, pošto je tada bilo tako teško da ih izvadimo iz vode. Tamna stena, tako blizu vode, živo podseća na dolinu Tepl kod Karlsbada. „Karlshad" mi omogućava sad da objasnim neobičnu pojedinost što gospodina Cu-kera pitam za put. U ovom materijalu, iz kojeg je izatkan san, mogu se prepoznati dve šaljive jevrejske


anegdote koje kriju tako mnoge i duboke, tako često gorke životne istine i koje u razgovorima i pismima tako rado navodimo. Jedna od njih jeste priča o „konstituciji", a njen sadržaj je ovo: Jedan siromašni Jevrejin uvukao se bez vozne karte u brzi voz za Karlsbad, zatim ga uhvate, prilikom svake revizije teraju iz voza i sve strože postupaju s njim, a on posle toga jednom svom poznaniku, koji ga je sreo na njegovom putu stradanja, na pitanje kuda ide, odgovara: „Ako moja konstitucija izdrži, — u Karlsbad." Sasvim blizu ovoga miruje u sećanju i jedna druga priča, o jednom Jevrejinu koji nije znao francuski, i kome su naložili da se u Parizu raspita za put koji vodi u ulicu Rišelje (Richelieu). I Pariz je dugi niz godina bio cilj moje čežnje, i osećanje blaženstva koje sam imao kad sam prvi put nogom kročio na pariški trotoar uzimao sam kao garanti ju da ću postići i ispunjenje ostalih želja. Raspitivanje o putu jeste dalje direktna aluzija na Rim, jer u Rim, kao što je poznato, vode svi putevi. Uostalom, i ime Cuker ponovo upućuje na Karlsbad, kuda šaljemo sve ljude sa konstitucionalnom bolešću, dijabetisom. Povod za ovaj san bio je predlog moga berlinskog prijatelja da se o Uskrsu nađemo u Pragu. Iz stvari o kojima sam s njim imao da raspravljam, mogao bi se pokazati jedan dalji odnos prema „Cukeru" i „Dia-betesu".1

Četvrti san koji se dogodio ubrzo posle sna koji sam kao poslednji pomenuo navodi me ponovo u Rim. Pred sobom vidim ugao jedne ulice i čudim se što se tamo nalazi tako mnogo nemačkih plakata. Jedan dan pre toga napisao sam svome prijatelju, kao da proročki predviđam,, da Prag nije baš pogodno mesto za nemačke šetače. San je dakle istovremeno izrazio želju da se s njim nađem u Rimu ume-sto u nekom češkom gradu, i interesovanje koje je valjda poticalo iz studentskog doba da bi se nemač-

1 „Cuker", nemački Zucker = šećer, Diabetes = šećerna bolest (Prim. prev.).


kom jeziku u Pragu moglo pokloniti više trpeljivosti. Uostalom, mora da sam u prvim godinama svoga detinjstva razumeo češki, pošto sam rođen u jednom malom mestu u Moravskoj, čije je stanovništvo bilo slovensko. Jedan češki dečji stih koji sam čuo u svojoj sedamnaestoj godini urezao se bez muke u moje pamćenje tako da ga još danas mogu izrecitovati, mada nemam ni pojma o tome šta on znači. Ni ovim snovima dakle ne nedostaju mnogostruki odnosi prema utiscima iz prvih godina moga života.

Na svom poslednjem putovanju kroz Italiju, koje me je vodilo između ostalog pored Trazimenskog jezera, pronašao sam najzad, pošto sam video Tiber i vratio se bolno uzbuđen i udaljen osamdeset kilometara od Rima, pojačanje koje moju čežnju za veči-tim gradom crpe iz utisaka iz moje mladosti. Upravo sam razmišljao o planu da u jednoj od narednih godina otputujem u Napulj, prolazeći pored Rima, kad mi na pamet pade jedna rečenica koju sam svakako bio pročitao kod jednog od naših klasičnih pisaca1: Pitanje je ko je žustrije koračao u sobi, pošto je odlučio da ide u Rim, konrektor Vinkelman (Winckel-mann) ili vojskovođa Hanibal. Ta ja sam se kretao tragom Hanibala, ni meni kao ni njemu, nije bilo suđeno da vidimo Rim, i on je krenuo u Kampaniju, pošto ga je ceo svet očekivao u Rimu. Hanibal, sa kojim sam bio postigao ovu sličnost, bio je omiljeni junak mojih gimnazijskih godina; kao i toliki mnogi mladići u tim godinama, svoje simpatije za vreme punskih ratova ja nisam okrenuo prema Rimljanima nego prema Kartaginjanima. Kad se posle toga u višim razredima gimnazije pojavilo kod mene prvo razumevanje za konzekvence koje za sobom vodi poreklo od jedne strane rase, i kad su me antisemitska buđenja među drugovima pozivala da zauzmem stav, lik semitskog vojskovođe porastao je još više u mo-

1 Pisac kod kojeg sam ovo mesto čitao bio je svakako Zan Pol (Jean Paul). Njegovo ime bilo je zapravo Jean Paul Friedrich Richter (1763—1825), prethodnik romantizma — Prim. prev.).


jim očima. Hanibal i Rim simbolizovali su za mladića suprotnost između žilavosti Jevreja i organizacije katoličke crkve. Značaj koji je antisemitski pokret od tada dobio za naš osećajni život pomogao je mislima i osećanjima onog ranijeg doba da se fiksiraju. I tako je želja da dođem u Rim postala za san pokrivač (Deckmantel) i simbol za mnoge druge želje pune čežnje, na čijem bismo ostvarenju želeli da radimo sa izdržljivošću i isključivošću Punjanina Hanibala, i čije ispunjenje privremeno, izgleda, isto tako malo favorizovano od sudbine kao što je bila i Hanibalova životna želja da uđe u Rim.

Sada tek nailazim na doživljaj iz moje mladosti koji još danas izražava svu svoju snagu u svima ovim osećanjima i snovima. Bilo mi je, valjda, deset ili dvanaest godina kad je moj otac počeo da me vodi sobom u šetnje i da mi u razgovorima otvara svoje poglede na zbivanja u ovom svetu. Tako mi je jednom, da bi mi pokazao u koliko bolja vremena sam stigao ja nego on, pričao sledeće: Kad sam bio mlad čovek, išao sam jedne subote u šetnju na ulici u tvom rodnom mestu, lepo obučen, sa novom šubarom na glavi. Onda naiđe neki hrišćanin, zamahne rukom i baci mi šubaru u blato i viknu: „Dole s trotoara, ćivutine!" ,,A šta si uradio ti?" — „Sišao sam na kolovoz i podigao šubaru iz blata", glasio je ravnodušan odgovor. To mi nije izgledalo kao neki junački podvig jednog tako visokog, snažnog čoveka koji je mene mališana vodio za ruku. Ovoj situaciji koja me nije zadovoljavala stavio sam nasuprot drugu koja je mome osećanju bolje odgovarala, scenu u kojoj je Hanibalov otac, Hamilkar Barkas, svoga sina pred oltarom naterao da se Rimljanima osveti.1

1 U prvom izdanju stajalo je ovde ime: Hazdrubal greška koja me iznenađuje, čije objašnjenje sam dao u svojoj „Psihopatologiji svakodnevnog života" (11. izdanje, 1929. Sabrana dela sveska IV, str. 243 i 245). — Knjiga je prevedena kod nas godine 1937, „Karijatide", X, Geca Kon, prevod: dr Hugo Klajn (Prim. prev.). Ovo mesto o kome govori Frojd nalazi se u prevodu na strani 279 (Prim. prev.).


Od toga doba Hanibal je zauzeo mesto u mojim fantazijama.

Mislim da ovaj svoj zanos za kartaginskog vojskovođu mogu pratiti još malo dalje natrag u svoje detinjstvo, tako da bi se ovde moglo raditi samo o prenošenju jedne već stvorene relacije afekta na jednog novog nosioca. Jedna od prvih knjiga koja je pala u ruku detetu sposobnom da čita bila je Tjerova (Thiers) Konzulat i carstvo; sećam se da sam svojim drvenim vojnicima lepio na njihova ravna leđa listiće sa imenima carskih maršala i da je već tada Ma-sena (Massena, kao Jevrejin: Menasse) bio moj istaknuti ljubimac.1 (Ovo davanje prednosti, svakako, biće potrebno objasniti i slučajem što sam ja rođen istog datuma, tačno sto godina kasnije). Napoleon se i sam svojim prelaskom preko Alpa pridružio Hanibalu. A možda bi se razvoj ovog ideala ratnika mogao pratiti još i dalje natrag u moje detinjstvo sve do želja koje je kod slabijeg od dvojice drugova u igri moralo izazvati čas prijateljsko čas opet ratoborno druženje s jednim godinu dana starijim dečkom tokom prve tri godine.

Što se dublje upuštamo u analizu snova, utoliko ćemo češće biti odvedeni na tragove doživljaja iz de-tinjstva koji u latentnom sadržaju snova igraju ulogu kao i izvori sna.

Čuli smo da san vrlo retko reprodukuje sećanja tako da ona neskraćena i neizmenjena sačinjavaju jedini manifestni sadržaj sna. U svakom slučaju postoji nekoliko sigurnih primera za takvu pojavu, i njima mogu dodati još neke nove koji se ponovo odnose na infantilne scene. Kod jednog moga pacijenta doneo je san jednom jednu jedva izopačenu reprodukciju jednog seksualnog događaja, i smesta se vi-delo da je ta reprodukcija samo verno sećanje. Se-ćanje na to se, doduše, u budnom stanju nikad nije sasvim izgubilo, ali je jako potamnelo, i njegovo ponovno oživljavanje predstavljalo je uspeh jednog

1 Uostalom, sumnja se u jevrejsko poreklo ovog. maršala.


prethodnog analitičkog rada. Snevač je sa dvanaest godina posetio jednog bolesnog druga koji je ležao u postelji i koji se verovatno pri nekom pokretu sasvim slučajno otkrio. Kad je ugledao njegove genitalije, otkrio se i on sam, gonjen nekom silom i uhvatio svoga druga za ud; ali on ga je ljutito i začuđeno pogledao, na što se ovaj zbunio i ud pustio iz ruke. Ovu scenu ponovio je san dvadeset i tri godine kasnije sa svima pojedinostima osećanja koja su se u njoj pojavila, ali se sad izmenila utoliko što je snevač, umesto aktivne, preuzeo pasivnu ulogu, dok je ličnost školskog druga zamenjena drugom ličnošću koja pripada sadašnjosti.

Istina je da je infantilna scena po pravilu u manifestnoj sadržini sna predstavljena aluzijom i do nje se mora doći tumačenjem sna. Ako se iznose takvi primeri, oni ne mogu ispasti vrlo ubedljivi, pošto za doživljaje iz detinjstva u većini slučajeva ne postoji nikakav drugi dokaz; naše sećanje te doživljaje ne prepoznaje ako padaju u neko rano doba. Pravo da iz snova uopšte zaključujemo na doživljaje u de-tinjstvu dolazi kod psihoanalitičkog rada iz čitavog niza faktora koji nam u svojoj povezanosti izgledaju dovoljno pouzdani. Istrgnuti iz njihove celine, u cilju tumačenja sna, ova svođenja na dečie doživljaje uči-niće možda malen utisak, naročito budući da ja, čak, od svog materijala ne saopštavam na koji se tumačenje oslanja. Pa ipak, to me neće sprečiti da taj materijal objavim.

I

Kod jedne moje pacijentkinje svi snovi imaju karakter „jurnjave": ona juri da bi stigla na vreme, da ne bi zakasnila na voz, i slično. U jednom snu ona treba da poseti svoju prijateljicu: majka joj je rekla da se odveze, da ne ide peške; ali ona trči i pri tom neprestano pada. — Materijal koji se u analizi pojavljuje dozvoljava da se podsetimo na dečja jurenja (zna se šta Bečlija naziva „eine Hetz") i specijalno za jedan san podseća da se svodi na šalu omiljenu


kod dece: da, naime, rečenicu: „Die Kuh rannte, bis sie fiel" tako brzo izgovore kao da je čitava rečenica samo jedna reč, što je opet „hajka, žurba". Sve ove bezazlene jurnjave među malim prijateljicama pominju se jer zamenjuju druge, manje bezazlene.1

II

Evo još jednog sna neke druge pacijentkinje: Ona je u jednoj velikoj sobi, u kojoj se nalaze svakojake mašine, otprilike onako kao što ona zamišlja jedan ortopedski zavod. Ona čuje da ja nemam vremena i da se mora podvrći lečenju istovremeno sa još pet osoba. Ona se tome protivi i neće da legne u krevet, ili u onaj što je već određen za nju. Stoji u jednom uglu i očekuje da kažem da to nije istina. Ostali je u međuvremenu ismevaju da je sve to lakrdija s njene strane. Pored toga, kao da pravi mnoge male kvadrate.

Prvi deo ovog sadržaja sna predstavlja nadovezi-vanje na jedno lečenje i prenošenje na mene. Drugi deo sadržava aluziju na dečju scenu; pominjanjem kreveta oba su komada zalemljena jedan za drugi. Ortopedski zavod odnosi se na jedan od mojih govora u kome sam lečenje, po njegovom trajanju i suštini, upoređivao sa ortopedskim lečenjem. Na početku moga lečenja ja sam joj morao saopštiti da za sada nemam mnogo vremena za nju, ali da ću joj kasnije svakoga dana posvetiti jedan ceo sat. To je u njoj probudilo staru osetljivost koja predstavlja glavnu karakterističnu crtu dece određene za histeriju. Ona su nezajažljiva u traženju ljubavi. Moja je pacijent-kinja bila najmlađa od šestoro dece (stoga: sa petero drugih) i kao takva očeva ljubimica, ali je, izgleda,

1 U originalu stoji Charakter des „Gehetzten", što sam preveo sa „karakter jurnjave". Reč hetzen znači: natutkati, napujdati, goniti, terati. „Eine Hetz", kako kažu Bečlije, znači: potera, jurenje, vijanje. Rečenica: Die Kuh rannte, bis sie fiel = „krava je trčala dok se srušila" — podseća nas na „jurnjavu", pa mislim da je ovaj termin pogodan za ovo mesto (Prim. prev.).


pronašla da joj voljeni otac još uvek posvećuje suviše malo vremena i pažnje. To što ona očekuje da joj kažem da to nije istina objašnjava se ovako: J e dan mali krojački šegrt doneo joj je haljinu, i ona mu je zato dala novac da ga ponese sobom. Zat im je pitala svoga muža da li t reba taj novac ponovo da plati ako ga ovaj izgubi. A muž to potvrdi, da bi je dražio: da (draženje u sadržini sna), i ona je uvek iznova postavljala to pitanje i očekivala da će joj on najzad reći da to nije istina. I sada se za la tentnu sadržinu sna može konstruisati misao, da li sad meni t reba da plati dvostruko ako joj posvetim dvostruko vreme, misao koja je cicijaška ili prljava. (Nečistoću dečjeg doba san često zamenjuje škrtošću; reč „prljav" pri tom stvara most). Ako sve to o čekanju, dok ja ne kažem itd. treba da u snu opiše reč „prljav", onda stajanje u uglu i „ne hteti leći u krevet" odgovaraju tome kao deo dečje scene u kojoj bi ona isprljala krevet i za kaznu bila poslata u ugao pod pre t-njom da je tata više neće voleti, da će joj se braća i sestre smejati itd. Kvadra ti ći ciljaju na njenu malu nećakinju koja joj je pokazala veštinu računanja, kako u devet kvadrata, čini mi se, možemo upisati brojeve tako da, ako se saberu, u svima pravcima daju rezultat petnaest.

III

San jednog muškarca: On vidi dva dečaka koji se rvu, i to dva dečaka pintera kao što može zaključiti iz stvari koje leže oko njih; jedan od dečaka oborio je drugoga na zemlju, i taj dečak koji leži ima min-đuše sa plavim kamenima. On sa podignutim štapom trči za zločincem da bi ga kaznio. Ovaj beži ka jednoj ženi koja stoji pored ograde od tarabe kao da je njegova majka. To je žena jednog nadničara i ona snevaču okreće leda. Najzad, ona se okrene i pogleda ga jednim strašnim pogledom tako da ovaj uplašen pobegne. Vidi se kako iz njenih očiju sa donjeg kapka viri crveno meso.


San je obilato iskoristio trivijalna zbivanja prethodnog dana. Snevač je juče stvarno video dva dečaka na ulici, od kojih je jedan oborio drugoga. Kad je dotrčao da ih pomiri, oni su pobegli. — Dečaci pin-ter i : to se objašnjava tek jednim sledećim snom u čijoj analizi upotrebljava izreku: buretu izbiti dno.1

— Minđuše sa plavim kamenom p r e m a njegovom zapažanju uglavnom nose prostitutke. Tako se nado-vezuje jedan poznati stih o dvojici dečaka: Drugi dečak, on se zvao Marija (tj. bio je devojka). — Žena koja stoji: posle scene sa dvojicom dečaka, on ide u šetnju obalom Dunava i koristi usamljeno mesto da bi urinirao uz ogradu tarabe. U toku dalje šetnje nasmejala mu se veoma ljubazno jedna pristojno obučena starija dama i htela da mu preda svoju vizitkartu sa adresom.

Pošto žena u snu stoji onako kao on kod uriniranja, u pitanju je žena koja urinira, i ovamo spada i strašan „pogled", izvirivanje crvenog mesa što može označavati jedino genitalije koje su kod čučanj a razjapljene a koje, viđene u vreme detinjstva, u kasnijem sećanju ponovo nastupaju kao „divlje meso", kao „rana" . San objedinjuje dva povoda kod kojih je mali dečak mogao videti genitalije devo j čiča, kod obaran ja i njihovog uriniranja, i kao što proizlazi iz drugog, on je sačuvao sećanje na kaznu ili očevu pretnju zbog seksualne radoznalosti koju je dečak u ovim prilikama dokazao.

IV

Čitav zbir sećanja iz detinjstva, sjedinjenih za nuždu u jednu fantaziju, nalazi se i u sledećem snu jedne starije dame:

Ona žuri napolje da obavi nabavke. Na Grabenu2

pada na kolena, kao pokošena. Mnogo ljudi su se

1 Dem Fass đen Boden ausschlagen. 2 Tako se zove jedan trg u Beču blizu crkve sv. Stezana.


skupili oko nje, naročito fijakeristi; ali niko da joj pomogne da ustane. Ona čini mnogo neuspelih pokušaja; naposletku mora da joj je to pošlo za rukom, jer su je sad smestili u jedan fijaker koji treba da je odvede kući; kroz prozor bacaju za njom jednu tešku, do vrha napunjenu korpu (sličnu korpi za kupovinu).

To je ona ista osoba koja u svojim snovima uvek juri, kao što je u detinjstvu jurila. Prva situacija u snu uzeta je, očigledno, od prizora sa konjem koji je pao, kao što „padanje" ukazuje na trke. Ona je u mladim godinama bila jahačica, u još mlađim vero-vatno i konj. U padanje spada prvo sećanje iz detinj-stva na sedmogodišnjeg sina jednog portira koga su kolima doneli kući pošto je na ulici dobio epileptički napad. O tome je ona, naravno, samo čula, ali predstava o epileptičkim grčevima, o „padajućem", dobila je veliku moć nad njenom fantazijom i kasnije uticala i na njene sopstvene histerične napade. — Kad neka ženska osoba sanja o padanju, onda to svakako redovno ima seksualni smisao, ona je „pala"; za naš san će ovo tumačenje biti najmanje sumnjivo, jer ona pada na Grabenu, onom trgu u Beču koji je poznat kao korzo prostitucije. Korpa za kupovinu daje više od jednog tumačenja: kao korpa podseća na mnoge korpe koje je najpre delila svojim prosiocima, a kasnije, kao što sama kaže, i sama sebi. Ovamo spada takođe da joj niko neće pomoći da se pridigne, što ona sama tumači kao tako da joj se rugaju: Korpa za kupovinu podseća dalje na fantazije koje su analizi već postale poznate, u kojima se udala duboko ispod svoga staleža pa sad mora sama da odlazi na trg u kupovinu. A najzad bi se korpa za kupovinu mogla protumačiti kao znak jedne osobe koja služi. Ovamo dolaze još dalja sećanja iz detinjstva, na jednu kuvaricu, koju su otpustili pošto je krala; i ona je isto tako pala na kolena i molila za oproštaj. Tada joj je bilo dvanaest godina. Zatim na sobaricu koju su otpustili jer se upustila sa domaćim kočijašem, koji se uostalom kasnije njome i oženio. Ovo sećanje javlja nam se dakle kao izvor za koči jaše u snu (koji se,


suprotno stvarnosti, ne zauzimaju za nju kad je pala). Ostaje da se objasni još bacanje korpe za njom, i to kroz prozor. To je podseća na slanje prtljaga na že-leznici, na „Fensterln" na selu1, na sitne utiske sa boravka na selu, kako neki gospodin jednoj dami baca kroz prozor plaue šljive u sobu, kako se njena mala sestra plašila pošto je neka budala u prolazu pogledala kroz prozor u nj onu sobu. A iza ovoga sad se pomalja jedno tamno sećanje iz njene desete godine, o jednoj dadilji koja je na selu izvodila ljubavne scene s jednim domaćim slugom, od kojih je dete ipak moglo nešto primetiti, i koja je zajedno sa svojim ljubavnikom bila „ekspedovana", i „izbačena" (u snu suprotno: ubačena unutra) — priča kojoj smo prišli i sa više drugih strana. Prtljag, kofer jedne osobe koja služi — obeležavaju se u Beču prezrivo kao „•Sedam šljiva". „Pakuj svojih sedam šljiva i tornjaj se."2

Moja zbirka, naravno, ima izvanredno bogatu zalihu ovakvih snova pacijenata, čija analiza vodi ka suviše tamnim utiscima iz detinjstva kojih se više i ne sećamo. Ali je tugaljiva stvar izvlačiti iz njih zaključke koji treba da važe za san uopšte; ta redovno su u pitanju neurotične, specijalno histerične osobe, i uloga koja u ovim snovima pripada scenama iz detinjstva mogla bi biti ušlo vijena prirodom neuroze a ne samom suštinom sna. Međutim, isto tako često mi se dešava prilikom tumačenja mojih sopstvenih snova, koje ipak ne preduzimam zbog grubih simptoma patnje, da u latentnoj sadržini sna neočekivano naiđem na jednu infantilnu scenu, i da se čitav niz snova zajedno ulije u staze koje polaze od nekog sećanja iz detinjstva. Dokaze za to već sam iznosio, i iznosiću ih još, kod raznih povoda. Možda ovu glavu ne bih mogao završiti bolje nego tako što ću saopšti-ti nekoliko snova u kojima se kao izvori sna pojav-

1 Fensterln, od reci Fenster = prozor, znači „stajati pod prozorom (svoje drage) i razgovarati s njom kroz prozor. Uporedi reč „podoknica" u Slovenaca (Prim. prev.).

2 Pack' deine sieben Zwetschken zusammen und geh.


ljuju recentni povodi i davno zaboravljena sećanja zajedno.

I) Pošto sam putovao, i umoran i gladan potražio postelju, javljaju mi se za vreme spavanja velike životne potrebe i ja sanjam: Odlazim u jednu kuću da potražim kolač. Tamo stoje tri žene, od kojih je jedna gazdarica i nešto okreće u ruci kao da će praviti knedle. Ona odgovara da pričekam dok ne završi {nije jasno kao govor). Postajem nestrpljiv i odlazim uvređen. Navlačim kaput; ali mi je prvi koji sam probao bio suviše dugačak. Ponovo ga svlačim, nešto malo iznenađen što je oivičen krznom. Drugi kaput koji sam navukao ima ušivenu jednu dugu traku sa turskim crtežom. Prilazi mi jedan stranac duguljasta lica sa kratkom zašiljenom bradom i sprečava me pri oblačenju, izjavljujući da je to njegov kaput. A ja mu tada pokažem da je kaput svuda turski izvezen. On pita: Šta vas se tiču turski (crteži, trake ...)? Ali posle toga, mi razgovaramo sasvim prijateljski.

Prilikom analize ovoga sna pade mi sasvim neočekivano na pamet jedan roman koji sam čitao kada mi je možda bilo trinaest godina, t j . počeo sam da ga čitam sa krajem prve sveske. Naslov romana i ime njegovog autora nikada nisam zapamtio, ali mi je njegov kraj i sada živo u sećanju. J u n a k poludi i neprestano doziva t r i ženska imena koja su za njega u životu značila najveće zlo i nesreću. Jedno od t ih imena je Pelagija (Pelagie). Ja još uvek ne znam šta da počnem u analizi sa ovim. Odjednom se uz ove t r i žene pojave t r i P a r k e 1 koje predu čovekovu sudbinu i ja znam da je jedna od t r i žene u snu — gazdarica — majka koja daje život a ponekad takođe, kao meni, prvu h r a n u čoveku. Na grudima žene sastaju se ljubav i glad. J e d a n mlad čovek, tako priča

1 Parke, grčki Mojre, u grčkoj mitologiji kćeri Zevsa i Temide: Kloto počinje da prede konac života pri rođenju de-teta, Lahesis prede konac do kraja i Atropos, koja konac pre-seče. (Prev. napomena).


anegdota, koji je bio velik obožavalac ženske lepote, jednom je, kada je povedena reč o lepoj dadilji koja ga je kao dojenče hranila, izjavio da mu je žao što tu dobru priliku onda nije bolje iskoristio. Ovom anegdotom se obično služim da bih objasnio faktor naknadnosti u mehanizmu psihoneuroza. — Jedna od Parka, dakle, trl ja ruke, jodnu o drugu, kao da pravi knedle. Neobično zaposlenje za jednu Parku, kome je hitno potrebno objašnjenje! A ovo objašnjenje sad dolazi iz nekog drugog i ranijeg sećanja iz detinj-stva. Kad mi je bilo šest godina i kad sam kod svoje majke dobijao prvo obrazovanje, trebalo je povero-vati da smo napravljeni od zemlje, pa da se zato u zemlju moramo i vratiti . Ali to mi se nije svidelo i ja sam izrazio sumnju u to učenje. Tada je majka protrl jala ruke jednu o drugu — sasvim slično kao kad se prave knedle, samo što između njih nema testa, — i pokazala mi je crne ljuske epidermisa koje se pri tom skidaju, kao dokaz za zemlju od koje smo stvoreni. Moje zaprepašćenje zbog ove demonstracije ,,ad oculos" bilo je bezgranično i ja sam se predao onome što sam čuo kasnije izraženo recima: Prirodi duguješ smrt. 1 Takve su, dakle, zaista te Parke kojima odlazim u kuhinju kao što sam tako često to radio u detinjstvu kad bih bio gladan i kad bi me majka kod ognjišta opomenula da sačekam dok ručak bude gotov. A sad knedle! Bar jedan od mojih profesora univerziteta, ali upravo onaj kome zahvaljujem za svoje histološko znanje (epidermis), sećaće se kod imena Knedl (Knodl) jedne osobe koju je morao da tuži zato što je izvršila plagijat njegovih spisa. Izvršiti plagijat, prisvojiti nešto što možemo dobiti iako pripada nekom drugom čoveku, vodi očigledno ka drugom delu sna u kome sa mnom postupaju kao sa kradljivcem kaputa koji je neko vreme harao po univerzitetskim slušaonicama. Napisao sam izraz plagijat

1 Oba afekta koja pripadaju ovim dečjim scenama, iznenađenje i prepuštanje sebe neizbežnome, našli su se malo ranije u jednom snu koji mi je ponovo doneo sećanje na ovaj doživljaj iz detinjstva.

14 FrojćL, Odabrana đela, VI


bez namere što mi se sam ponudio, a sada primeću-jem da može poslužiti kao most između raznih delova manifestne sadržine sna. Asocijacioni lanac Pelagija — plagijat — plagiostome1 (vrsta morskih pasa) — riblji mehur (nemački: Fischblase) povezuje stari roman sa aferom Knedl i sa kaputima koji, očigledno, predstavljaju neki predmet seksualne tehnike (Upo-redi Morijev san o kiloloto, str. 62). To je jedna veoma usiljena i besmislena veza, doduše, ali nijedna od onih koje bih mogao uspostaviti u budnom stanju, da ona već nije uspostavljena radom sna. Staviše, kao da pritiskuje da se predstave iznude, ništa nije sveto; drago ime Briicke (vidi gore Wortbrucke) služi sada za to da me podseti na isti institut u kome sam kao učenik proveo svoje najsrećnije časove, slobodan od svih želja. ,,So wirds Euch an der Weisheih Briisten mit jedem Tage mehr gelusten". — (,,I tako ćete na grudima mudrosti svakoga dana osećati sve veću žudnju"), u punoj suprotnosti sa požudama koje me muče (nemački: plagen) dok sanjam. I najzad, javlja se uspomena na jednog drugog dragog učitelja čije ime opet zvuči kao nešto što se može jesti (Flajšl = Fleischl, kao Knbdl)2, i na jednu tužnu scenu u kojoj ljuske epidermisa igraju neku ulogu (majka — gazdarica) i umna poremećenost (roman) i neko sredstvo iz apoteke, koje utoljuje glad, a to je kokain.3

Tako bih mogao dalje pratiti zamršene misaone puteve i u analizi deo sna koji nedostaje potpuno objasniti, ali moram to propustiti budući da su lične žrtve koje bi ona tražila isuviše velike. Uhvaticu samo jednu od niti koja direktno može odvesti misli sna koja se nalazi u osnovi ove zbrke. Stranac sa dugu-

1 Plagiostome ne dopunjavam samovoljno; one me pod-sećaju na jedan neprijatan slučaj blamaže pred istim učiteljem.

2 Fleischl od nemačkog Fleisch = meso; a Knodl pođ-seća na knedlu (Prim. prev.).

3 Kucne je nemačka reč = kuhinja; Hunger = glad (Prim. prev.). Iz apoteke. U originalu stoji: aus der lateini-schen Kucne.


ljastim licem i zašiljenom bradom, koji hoće da me spreči pri oblačenju, nosi crte jednog trgovca u Splitu kod koga je moja žena često kupovala turske što-fove. On se zvao Popović — jedno sumnjivo ime koje je i humoristi Štetenhajmu (Stcttenheim) dalo povoda za jednu napomenu punu aluzije. (Kazao mi je svoje ime i, pocrvenevši, pružio mi ruku).1 Uostalom, ista zloupotreba imena kao gore sa Pelagijom, Knedlom, Brike, Flajšl. Bez straha da će nam neko pro-tivrečiti, možemo tvrditi da je ovakvo igranje imenima dečja nepristojnost; ako o ovome opširno pričam, onda je to akt odmazde, jer moje sopstveno ime bezbroj puta postalo je žrtvom ovakvih maloumnih duhovitosti. Gete jednom primećuje kako je čovek osetljiv na svoje ime s kojim se oseća srastao kao sa svojom kožom, kao što je Herder na njegovo ime ispevao stih:

„Der du von Gottern abstammst, von Gothen oder vom Kote" —

,,So seid ihr Gotterbilder auch zu Staub."2

Primećujem da je udaljavanje od predmeta o zloupotrebi imena trebalo da pripremi samo ovu žalbu. Ali prekinimo ovde. — Kupovanje u Splitu podseća me na jednu drugu kupovinu u Kotoru, kojom prilikom sam se suviše uzdržavao, pa sam propustio priliku da dođem do lepih stvari (Prilika kod dadilje propuštena, vidi gore). Jer jedna od misli sna koju glad sugeriše snevaču glasi: Čovek ne treba ništa da propusti što se može imati i onda ako s tim ide

1 Frojd ovde misli na igru reci: Popović — Popo što na nemačkom znači: zadnjica (Prim. prev.).

2 Prvi od ova dva stiha je sa jedne ceduljice kojom je Herder tražio od Getea neke knjige („Ti koji si potomak bogova, ili Gota, ili blata" — pošalji mi ih!). A drugi deo predstavlja jednu dalju asocijaciju Frojdovu, i uzet je iz Ge-teove drame „Ifigenija na Tauriđi". Tamo Ifigenija, pošto je čula od Pilada o smrti tolikih junaka za vreme opsade Troje, uzvikuje: „Tako ste se i vi, božanski likovi, pretvorili u prah!" (Prim. prev.).

i *


i mala nepravda; ne treba propustiti nijednu priliku, život je tako kratak, a smrt neizbežna. Pošto ovo ima seksualno značenje, i pošto se požuda neće zaustaviti pred nepravdom, mora se ovo carpe diem (latinski: iskoristi dan) plašiti cenzure i mora se sakriti iza jednog sna. Zato sad sve misli sa suprotnim značenjem dolaze do izraza, sećanje na vreme kad je sne-vaču bila dovoljna samo duhovna hrana, sva uzdržavanja pa čak i pretnje sa odvratnim seksualnim kaznama.

II) J e d a n drugi san traži malo duži uvod: Odvezao sam se na Zapadnu stanicu da bih kre

nuo na letnji odmor u Ausze, ali odlazim na peron prema vozu za Išl koji polazi ranije. Tamo vidim grofa Tuna (Thun), koji opet putuje u posetu caru u Išl. On je, uprkos kiši, došao otvorenim kolima, izišao direktno kroz ulazna vra ta za lokalne vozove i kratkim pokretom ruke i bez ikakvog objašnjenja oterao vra tara koji ga nije poznavao i hteo da mu uzme voznu kartu. Pošto je otputovao vozom za Išl, trebalo je ponovo da napust im peron i da se vrat im u čekaonicu, ali sam s mukom postigao da tu ostanem. Prekraćujem vreme t ime što posmatram ko će doći, da bih protekcijom dobio kupe; odlučujem da ću podići galamu, t j . tražiti isto pravo. Za to vreme nešto pevušim što je, uviđam, kasnije arija iz Figa-rove ženidbe:

Will der Herr Graf ein Tanzlein wagen, Tanzlein wagen, Soli er's nur sagen, Ich spiel' ihm eins auf.

(Neko drugi pesmu možda ne bi prepoznao). Ćelo veče bio sam u razdraganom, borbenom ra

spoloženju, zadirkivao sam kelnera i kočijaša, ne na-noseći im zlo, nadam se; kroz glavu mi prolaze svakovrsne drske i revolucionarne misli, kao što odgovaraju recima Figaroa i sećanju na Bomarseovu (Beaumarchais) komediju koju sam gledao u pozo-rištu Comedie frangaise. Reč o visokoj gospodi koja su se potrudila da se rode; pravo gospodara koje grof


Almaviva želi da ostvari kod Sizane; šale koje naši zlobni opozicioni novinari prave sa imenom grofa Tuna, nazivajući ga grofom Nichtsthun.1 Ja mu zaista ne zavidim; predstoji mu težak odlazak caru i ja sam pravi istinski grof Nichtsthun. Uz to, svi mogućni veseli planovi za ferije. Sada dolazi jedan gospodin koji mi je poznat kao vladin zastupnik na medicinskim ispitima i koji je svojim postupcima u toj ulozi stekao laskav nadimak „Regierungsbeischlafer" (vladin naložnik, — prim. prev.). Pozivajući se na svoj činovnički rang, on zatraži polukupe prve klase, i ja čujem jednog činovnika kako govori drugome: A gde ćemo smestiti gospodina sa polovinom prve? Lepo povlašćivanje; ja svoju prvu klasu plaćam punom ce-nom. Posle toga dobijam jedan kupe za mene, ali ne u prolaznom vagonu, tako da preko noći nemam na raspolaganju toalet. Moja žalba kod činovnika ostaje bez uspeha; ja se svetim t ime što mu predlažem da u ovom kupeu napravi bar rupu u patosu za eventualne potrebe putnika. I stvarno, u četvrt do t r i u jutru, sa osećanjem teranja na mokrenje budim se iz sledećeg sna:

Gomila ljudi, skup studenata. — Jedan grof (Tun ili Taje, Taaffe) govori. Pozvan da kaže nešto o Nem-cima, on podrugljivim gestom izjavljuje da je njegov omiljeni cvet podbelj (nemački Huflattich) i stavlja zatim u rupicu za dugme nešto kao pocepan list, zapravo jedan zgužvan skelet lista. Ja skočim, skočim2

dakle, ali se čudim ovom svom mišljenju. Zatim nejasnije: kao da je to aula, prilazi zaposednuti, i moralo bi se bežati. Prokrčim sebi put kroz niz lepo nameštenih soba, očigledno vladinih soba, sa name-štajem boje između mrke i ljubičaste i stignem najzad

1 Opet jedna neprevodljiva duhovita igra reci. Reč tun (po starom pravopisu thun znači: raditi. Nichtstun bi, prema tome, značilo: ne raditi ništa. — (Prim. prev.).

2 Ovo ponavljanje uvuklo se verovatno u tekst iz ra-stresenosti i ja to ostavljam tako, pošto mi analiza pokazuje da ono ima smisla.


u jedan hodnik u kome sedi domoupraviteljica, jedna starija, debela žena. Izbegavam da razgovaram s njom, ali ona očigledno smatra da imam pravo da tuda prođem jer me pita da li treba da pode sa mnom sa jednom lampom. Ja joj dajem znak ili joj kažem da ostane na stepenicama, i pri tom sam sebi izgledam veoma lukav, što sam naposletku izbegao kontrolu. Tako se nađem dole i nalazim jedan uzan put, koji se strmo penje, i ja krenem tim putem.

Opet nerazgovetno... Kao da sad dolazi drugi zadatak da se izgubim iz grada kao pre iz kuće. Vozim se zapregom s jednim konjem i kažem kočijašu da me odveze na neku železničku stanicu. „Na samoj pruzi ne mogu da se vozim s vama", rekoh mu, pošto mi je nešto prigovorio kao da se sam premorio. Pri tom izgleda kao da sam se već vozio s njim jednim delom puta kojim se inače ide vozom. Stanice su pune; razmišljam da li treba da krenem u Krems ili Znajm, ali pomislim da će biti tamo dvor pa se resim za Grac ili tako nešto. Sad sedim u vagonu koji je sličan tramvaju, a u rupici od kaputa imam neku neobično ispletenu dugačku stvar, na njoj Ijubičasto-mrke ljubičice od čvrstog štofa, što ljudima veoma pada u oči. Ovde se scena prekida.

Ponovo se nalazim ispred stanice, ali sa jednim starijim gospodinom; pronalazim plan kako bih ostao nepoznat, ali vidim da je ovaj plan već sproveden. Mišljenje i proživljavanje tako reći su jedno. Gospodin se pretvara da je šlep, bar na jedno oko, i ja mu iznosim mušku gusku za mokrenje (koju smo morali kupiti u gradu, ili smo je kupili). Ja sam, dakle, bolničar i moram da mu dam gusku pošto je šlep. Ako nas kondukter ovako vidi, moraće nas pustiti da se neprimetno izgubimo. Pri tome se plastično vide položaj dotičnog čoveka i njegov ud koji urinira. Posle toga buđenje sa osećanjem teranja na mokrenje.

Čitav san čini otprilike utisak jedne fantazije koja snevača premešta u revolucionarnu godinu 1848, na koju je sećanje obnovila jubilarna godina 1898, kao pored toga i jedan mali izlet u Vehau (Wachau), na kome sam upoznao Emersdoria (Emmersdorf, od-


maralište vođe studenata Fišhofa (Fischhof), na koga bi neke crte manifestne sadržine sna mogle ukazivati. Misaona veza vodi me zatim u Englesku, u kuću moga brata koji je svojoj ženi obično u šali prebacivao ,,Fifty years ago" (= pre pedeset godina) prema naslovu jedne pesme lorda Tenisona (Tennison) na što su deca bila navikla da isprave: Fifteen years ago (= petnaest godina ranije). Ova fantazija koja se vezuje za misli što su bile izazvane kad sam video grofa Tuna jeste, međutim, samo kao fasada italijanskih crkava koje nemaju nikakvu organsku vezu sa građevinom iza njih. Ona je, uostalom, drukčija od ovih fasada, puna praznina i praznina, i njeni sastavni delovi probijaju se iz unutrašnjosti na mnogim me-stima napolje. Prva situacija sna predstavlja amalgam od više scena na koje ju mogu rastaviti. Uobraženi stav grofa u snu kopiran je prema jednoj sceni iz gimnazije iz moje petnaeste godine. Mi smo načinili zaveru protiv jednog nastavnika koji nije bio u našoj milosti i koji je bio neznalica; duša te zavere bio je jedan kolega koji je, izgleda, od toga doba uzeo za uzor engleskog kralja Henrika VIII. Izvođenje glavnog udarca palo je u deo meni, a jedna diskusija o značaju Dunava za Austriju (Vahau!) bila je povod pri čemu je došlo do opšte pobune. Jedan od zaverenika bio je jedini aristokratski kolega koga smo imali, nazvan „žirafa" zbog upadljivog razvoja u dužinu, i od školskog tiranina, profesora nemačkog jezika, pozvat na odgovornost, stajao je tako kao grof u snu. Proglašenje omiljenog cveta i stavljanje u rupicu od kaputa nečega što opet mora biti cvet (što podseća na orhideje koje sam istoga dana doneo jednoj prijateljici, a osim toga na jerihonsku ružu) upadljivo podseća na scenu iz Šekspirovih kraljevskih drama, a koja otvara građanski rat crvene i bele ruže; pominjanje Henrika VIII pripremilo je put ka ovoj reminiscenciji. Pa onda, od ruža do crvenih i belih karanfila više nije daleko (Ovde se u analizu uvlače dva kratka stiha, jedan nemački, a drugi španski):


Rosen, Tulpen, Nelken, alle Blumen \velken1.—

Isabelita, no llores, que se marchitan las flores.2

Španski stih dolazi iz Figaroa. Beli karanfili su kod nas u Beču postali značka antisemita, a crveni socijaldemokrata. Posle toga jedno sećanje na jedno antisemitsko izazivanje za vreme jedne vožnje žele-znicom u lepoj zemlji Saksonskoj (Anglosaksonci). Treća scena koja je dala sastavne delove za stvaranje prve situacije u snu pada u prve godine moga studentskog doba. U jednom nemačkom studentskom udruženju vođena je diskusija o odnosu filozofije prema prirodnim naukama. Zutokljunac, pun materijalističkog učenja, ja se progurah napred da bih zastupao jedno veoma jednostrano gledište. Tada se diže jedan razborit stariji kolega, koji je otada dokazao svoju sposobnost da upravlja ljudima i da organizuje mase, koji, uostalom isto tako nosi ime iz carstva životinja, i dobro nas je izbrusio; rekao je da je i on u mladosti čuvao svinje i da se zatim pokajnički vratio u roditeljsku kuću. Ja skočih (kao u snu), posta-doh krajnje grub i odgovorili da se ne čudim tonu njegovih reci otkako znam da je čuvao svinje. (U snu se čudim svom nemačkonacionalnom shvatanju). Velika gužva; sa mnogih strana pozivali su me da opo-zovem svoje reci, ali sam ostao uporan. Uvređeni je bio isuviše razuman da pretpostavi da je to neko izazivanje smišljeno protiv njega, pa je prepustio da se stvar sama po sebi smiri.

Ostali elementi scene sna vode poreklo iz dubljih slojeva. Šta treba da znači da grof proklamuje „Huf-lattich?" Tu moram da pitam niz svojih asocijacija. Huflattich — lattice — Salat — Salathund (pas koji ne da drugima ono što i sam ne ždere). Ovde se pro-

1 Ruže, lale, karanfili, svako cveće vene. 2 Ne placi, Izabelita, što ruže venu.


vidi čitava zaliha pogrdnih reci: Gir- affe1, Schwein, Sau, Hund; znao bih takođe da zaobilaznim putem, preko jednog imena, stignem do magarca i na taj način opet do ruganja na račun jednog akademskog učitelja. Osim toga sam reč Huflattich,ne znam da li s pravom, — preveo sa ,,pisse-en-lit".2 To znam iz Zolinog romana Zerminal, u kome se pozivaju deca da donesu salatu od te biljke. Pas — chien — u svom imenu ima sličnost sa većom funkcijom (chier, kao pisser za manju potrebu).3 I sad ćemo ubrzo imati zajedno neprijatnost u sva tri agregatna stanja; jer u samom Žerm.inalu, koji ima dosta posla sa budućom revolucijom, opisuje se sasvim neobično takmičenje koje se odnosi na proizvodnju gasovitih eks-krecija koje se zovu flatus.4 I sad moram napomenuti kako je put do ovoga flatus već odavno pripremljen, od cveća preko španskog kratkog stiha, Isabelite, ka Izabeli i Ferdinandu, preko Henrika VIII, engleske istorije do borbe armade sa Engleskom, i posle njenog pobedonosnog završetka Englezi isko-vaše medalju sa natpisom: Flavit et dissipati sunt, pošto je oluja špansku flotu rasturila.5 I ovu izreku nameravao sam da uzmem kao napola šaljiv naslov za glavu „Terapija", ako bih ikad došao do toga da

1 U reci Gir-affe drugi deo (Affe) znači: majmun (Prim. prev.).

! Reč pisse-en-lit (takođe pissenlit) ima dvostruko značenje u francuskom jeziku: 1. koji mokri u krevetu, i 2. to je ime jedne biljke (maslačak), od koje se pravi salata. Pisser znači mokriti (Prim. prev.).

* Chier na francuskom znači: vršiti veliku nuždu (Prim. prev.).

4 To nije u delu „Germinal" nego u ,,La Terre". Greška koju sam primetio tek posle analize. — Uostalom, skrećem pažnju na identična slova u recima Huflattich i Flatus.

5 Latinska reč flatus znači „duvanje vetra"; u medicini ovaj se izraz upotrebljava u značenju: vetrovi (nadimanje) (Prim. prev.). — Netraženi biograf kojeg sam našao, dr Fric Vitels (Fritz Wittels) zamera mi što sam u gornjoj izreci izostavio ime Jehovah. Na engleskoj medalji božje ime ispisano je jevrejskim slovima, i to na pozadini jednog oblaka, ali tako da se može shvatiti kao da pripada slici i natpisu.


opširno pišem o mome shvatanju histerije i njenom lečenju.

U drugoj sceni san ne može dati tako opširno re-šenje, i to iz obzira prema cenzuri. Ja se, naime, stavljam namesto jednog visokog gospodina onog revolucionarnog doba koji je takođe imao avanturu s jednim orlom, koji je tobože patio od incontinentia divi, i ja ne bih bio u pravu da ovde prođem kroz cenzuru, mada mi je veći deo ovih priča ispričao jedan dvorski savetnik (aula, consiliarius aulicus). Niz soba u snu duguje svoj postanak salonskom vagonu Njegove ekselencije u koji sam mogao da za trenutak bacim pogled; ali ona, kao tako često u snu, znači Frauenzimmer (erarska Frauenzimmer).1 Sa osobom stare domoupraviteljice loše se zahvaljujem jednoj duhovitoj starijoj dami za gošćenje i za mnoge lepe priče što su mi pružene u njenoj kući. — Aluzija sa lampom svodi se na Grilparcera, koji je zabeležio jedan ushićujući doživljaj sna sa sličnom sadržinom i zatim upotrebio u drami Hero i Leander (des Meeres und der Liebe Wellen — armada i oluja).2

I detaljniju analizu oba ostala dela sna moram ostaviti, izvući ću iz njih samo one elemente koji vode ka obema scenama detinjstva zbog kojih sam san uopšte i izneo. S pravom će se naslućivati da me seksualni materijal goni na to potiskivanje; ali čovek

1 Reč Frauenzimmer na nemačkom znači dve stvari: a) soba za žene; b) žena, ženska glava. Uporedi u tome Froj-da, Uvod u psihoanalizu, Beograd, 1933. str. 167. (Prim. prev.).

2 Na osnovu ovoga dela sna pokušao je H. Zilberer (Sil-berer) u jednom sadržajnom radu (Phantasie und Mvthos, 1910) da pokaže da rad sna može da reprodukuje ne samo latentne misli sna, nego i psihička zbivanja pri stvaranju sna („Funkcionalni fenomen.") Ali ja mislim da je on, pri tom, smetnuo sa uma da „psihički proces pri stvaranju snova" za mene predstavlja misaoni materijal kao i sve ostalo. U ovom razdraganom snu ja se, očigledno, ponosim time što sam otkrio ove procese (Prim. prev.): Grilparcer Franc (1791. do 1872. bio je najveći austrijski dramatik. Naslov ove drame u prevodu glasi: „Talasi mora i ljubavi". Sadržaj ljubavne antičke priče Here i Leandera).

Infantilno kao Izvor sna 219

ovim objašnjenjem ne mora da se zadovolji. Od mnogih stvari čovek sam pred sobom ne čini nikakvu tajnu, čime pred drugim ljudima treba postupati kao sa tajnom, i ovde se ne radi o razlozima koji me primoravaju da sakrijem rešenje, nego o motivima unutrašnje cenzure koji pravu sadržinu sna sakrivaju preda mnom samim. Zato moram reći da analiza ova tri dela sna prikazuje kao impertinentna hvalisanja, kao ishodište jednog smešnog i u mom budnom životu već odavno savladanog ludila veličine, koje se sa pojedinim ograncima usuđuje prodreti čak u manifestnu sadržinu sna (sam sebi ja izgledam lukav), a na svaki način ume izvrsno da objasni raskalašno raspoloženje one večeri pre snevanja. I to hvalisanje na svima poljima; tako se pominjanje Graca svodi na izreku: „Sta staje Grac?", kojom se čovek razmeće ako misli da je preko mere snabdeven novcem. Ko želi da pomisli na nenadmašni opis majstora Rablea (Ra-belais) o životu i delima Gargantue i njegovog sina Pantagruela moći će da i sadržinu navedenog prvog dela sna uvrsti među hvalisanja. A u dve obećane scene iz detinjstva spada sledeće: Za to putovanje kupio sam jedan nov kofer, čija se boja, mrkoljubi-časta, u snu više puta pojavljuje (ljubičastomrke ljubičice od čvrstog štofa pored jedne stvari koju zovu „Madchenfanger"1 — nameštaj u vladinim sobama). Da čovek novim ljudima nečim pada u oči poznato je verovanje dece. I meni su ispričali sledeću scenu iz mog detinjstva, čije je sećanje zamenjeno sećanjem na priču. Kažu da sam — kada mi je bilo dve godine — s vreme na na vreme mokrio u krevetu, i kad su me zbog toga grdili, kažu da sam oca utešio time što sam mu obećao da ću mu u N. (najbližem većem gradu) kupiti jedan, nov, lep, crven krevet (Odatle u snu umetanje da smo staklo u gradu kupili ili da ga je trebalo kupiti; što se obećalo — mora se održati). Uostalom, treba paziti i na upoređivanje muškog

1 Lovac na devojke. Izgleda da ovde znači nešto kao „rupica na kaputu".


stakla i ženskog kofera (box). Celokupno ludilo veličine deteta sadržano je u ovom obećanju. Značenje teškoća u vezi sa mokrenjem kod deteta za san palo nam je u oči već prilikom jednog ranijeg tumačenja sna. Iz psihoanaliza vršenih na neurotičarima upoznali smo i intimnu vezu mokrenja u postelji sa karakternom crtom slavoljublja.

Ali tada je postojala i neka druga kućna pristojnost, kad mi je bilo sedam ili osam godina, i koje se vrlo lepo sećam. Uveče pre odlaska na spavanje ja sam se oglušio o zapovesti diskrecije da svoje potrebe ne obavljamo u spavaćoj sobi svojih roditelja u njihovom prisustvu, i otac je, grdeći me zbog toga, pri-metio: „Od ovog dečaka neće biti ništa." Mora da je to bila strašna uvreda za moje slavoljublje, jer se aluzije na ovu scenu uvek iznova vraćaju u mojim snovima i redovno su povezane sa nabrajanjem mojih radova i uspeha, kao da želim da kažem: „Pogledaj, pa ipak je od mene nešto postalo." Ova dečja scena daje, dakle, materijal za poslednju sliku sna u kome su, naravno, uloge za osvetu izmenjene. Stariji čovek, očigledno otac, pošto slepilo na jednom oku znači njegov jednostrani glaukom1, urinira sad preda mnom, kao što sam ja tada radio pred njim. Sa glau-komom ja ga podsećam na kokain koji mu je pri operaciji pomogao, kao da sam time ispunio svoje obećanje. Osim toga ja s njim teram šegu; pošto je šlep, moram mu držati staklo (gusku) i uživam u aluzijama na moja saznanja, kojima se ponosim u teoriji o histeriji.2

1 Drugo tumačenje: On je jednook kao OćUn, otac bogova. — Uteha Ođinova. — Uteha iz dečje scene da ću mu kupiti novu postelju.

2 Uz ovo nekoliko materijala za tumačenje: Držanje stakla podseća na priču o seljaku koji kod optičara proba jedno staklo za drugim, ali ne ume da čita. — (Bauernfanger — Madchenfanger u prethodnom delu sna). — Postupak kod seljaka sa ocem koji je postao slabouman u Zolinom romanu ,,La Terre". — Žalosno zadovoljenje da je otac u svojim poslednjim danima života isprljao krevet kao dete; zato sam u snu ja njegov bolničar. — „Misliti i proživeti je ovde tako


Ako su obe scene uriniranja iz detinjstva već inače tesno povezane kod mene sa temom ludila veličine, njihovom buđenju na putu za Ausze doprinela je i sasvim slučajna okolnost što moj kupe nije imao klozeta, pa sam morao biti spreman da dođem za vreme vožnje u nepriliku, što mi se zatim ujutru i dogodilo. Probudio sam se sa osećanjem telesne potrebe. Mislim da bismo lako mogli biti skloni da ovim oseća-njima pripišemo ulogu stvarnog izazivača sna, ali ću ja dati prednost jednom drugom shvatanju, naime da su tek misli sna izazvale teranje na mokrenje. Kod mene je nešto sasvim neobično da me bilo kakva potreba ometa kad spavam, a najmanje u vreme ovog buđenja, u četvrt do četiri ujutru. Na dalji prigovor odgovaram napomenom da na drugim putovanjima pod povoljnijim uslovima gotovo nikada nisam osetio da me nešto goni na mokrenje pošto bih se probudio rano. Uostalom, tu stvar mogu ostaviti nerešenu bez ikakve štete.

Otkako su me iskustva pri analizi snova upozorila na to da i od snova čije tumačenje najpre izgleda potpuno, pošto se izvori sna i izazivači želja mogu lako dokazati, da i od takvih osnova vode važne misaone niti koje dopiru u najranije detinjstvo, morao sam se zapitati da li u ovoj karakterističnoj crti nije

reći jedno". — podseća na jednu snažno revolucionarnu dramu Oskara Panice (Panizza), u kojoj sa bogom ocem kao paralitičkim starcem postupaju dosta sramno; tamo stoji: Volja i delo su u njega jedno, i njega mora njegov arhanđeo, neke vrste Ganimed, sprečavati da ne grdi i ne psuje, jer bi se te kletve odmah ispunile. — Pravljenje planova je ocu upućen prekor, koji vodi poreklo iz kasnijeg vremena kritike, kao što se uopšte celokupna buntovnička sadržina, koja vređa veličanstvo i ismeva visoke vlasti, svodi na pobunu protiv oca. Vladara nazivaju „Landesvater" (otac zemlje), a otac je najstariji, prvi, za dete jedini autoritet, iz čije potpune samovlasti su u toku kulturne istorije čovečanstva nastale ostale socijalne vlasti (ukoliko nas „pravo matere" ne primorava na ograničavanje ove postavke). — Formula „Misliti i doživeti je jedno" — cilja na objašnjenje histeričnih simptoma, prema kome i muška guska ima neki odnos. Jednom Bečliji ne bi trebalo da objašnjavam princip jednog


dat bitan uslov za snevanje. Ako bih ovu misao smeo, možda, da uopštim, onda bi svaki san u svom manifestnom sadržaju bio povezan sa onim što je recentno proživljeno, a u svom latentnom sadržaju povezan sa najstarijim doživljajima. Kod analize histerije ja sam stvarno mogao pokazati da su ovi stari doživljaji u pravom smislu ostali recentni — sve do sadašnjosti. Ali tačnost ovog naslućivanja, izgleda, još je vrlo teško dokazati; ja ću morati da se u nekoj drugoj vezi još vratim na verovatnu ulogu koju u stvaranju sna igraju najraniji doživljaji iz detinjstva (Odeljak VII).

Od one tri osobenosti sećanja sna, o kojima smo u uvodu raspravljali, jednu — davanje prvenstva sporednom u sadržaju sna — resili smo na zadovoljavajući način tako što smo je sveli na izopačenje sna. Ostale dve, isticanje recentnog kao i infantilnog, mogli smo potvrditi, ali ih nismo mogli izvesti iz motiva snevanja. Oba ova karaktera, čije nam objašnjenje ili primena još preostaju, zadržaćemo u pamćenju; one će morati biti uvrštene negde na nekom drugom mestu, bilo u psihologiji stanja spavanja ili kod onih razmišljanja o strukturi duševnog aparata o kojima ćemo se kasnije pozabaviti kad primetimo da je tumačenje sna kao prozor kroz koji možemo baciti pogled u unutrašnjost toga aparata.

„Gschnas"; to se sastoji u tome da se naprave predmeti ret-kog i skupocenog izgleda od trivijalnog, najradije komičnog i bezvrednog materijala, na primer oklop od kuhinjskih lo-naca, gužvi slame i slanih štapića, kao što to naši umetnici vole da rade na svojim veselim večernjim sedeljkama. Pri-metio sam da histerični ljudi isto tako rade; pored onoga što im se stvarno dogodilo, oni nesvesno stvaraju grozna ili raskalašna fantazijska zbivanja koja izgrađuju od najbezazlenijeg i najbanalnijeg materijala svog života. Tek na ovim fantazijama vise simptomi, a ne na sećanjima na stvarne događaje, bilo da su ozbiljni ili isto tako bezazleni. Ovo mi je objašnjenje pomoglo da prebrodim mnoge teškoće, i pričinilo mi je mnogo radosti. Mogao sam ga nagovestiti elementom sna „muškom guskom", pošto su mi o poslednjem „Gschnas-sabendu" pričali da je tamo bio izložen trgovački pehar Lu-krecije Bordžije, čije je jezgro i glavni sastavni deo tobože predstavljala guska za muškarce, onakva kakva se upotrebljava u bolnicama.

Somatski izvori sna 223

Ali jedan drugi rezultat poslednjih analiza sna hteo bih da istaknem već sada. San često izgleda vi-šesmislen; u njemu, kao što pokazuju primeri, mogu biti jedno pored drugoga ujedinjenih više ispunjenja želja, takođe može jedan smisao, jedno ispunjenje želje pokrivati drugo, dok se sasvim na dnu ne dođe do ispunjenja želje u prvom detinjstvu; i ovde ponovo razmišljanje: da li u ovoj rečenici reč „često" ne bi valjalo pravilnije zameniti rečju „redovno"?1

C

SOMATSKI IZVORI SNA

Ako načinimo pokušaj da obrazovanog laika za-interesujemo za probleme sna pa mu u toj nameri postavimo pitanje iz kojih izvora po njegovom mišljenju snovi potiču, primetićemo najpre da upitani misli da se sigurno nalazi u posedu ovog dela re-šenja. On odmah pomišlja na uticaj koji na san vrše smetnje u varenju ili otežano varenje („Snovi dolaze iz stomaka"), slučajni položaj tela i kratke doživljaje za vreme spavanja, i izgleda da i ne sluti da i posle uzimanja u obzir svih ovih činilaca ipak preo-staje još nešto za što je potrebno objašnjenje.

Koju ulogu u stvaranju sna naučna literatura priznaje somatskim nadražajnim izvorima, o tome smo opširno raspravljali u uvodnom odeljku, tako da je ovde potrebno samo da se setimo rezultata ovog istraživanja. Čuli smo da se razlikuju tri vrste so-matskih nadražajnih izvora: objektivni čulni nadra-

1 Činjenica da su snovi naslagani u slojevima jedan iznad drugog predstavlja jedan od najtugaljivijih, ali i najsa-đržajnijih problema tumačenja sna. Ko zaboravlja na ovu mogućnost lako će zalutati i biti zaveden da postavi neodrživa tvrđenja o suštini sna. Ali o toj temi suviše je malo istraživano. Dosad je samo O. Rank temeljno proučio, prilično pravilno, stratifikaciju simbola u snu koju izaziva na-dražaj bešike.


žaji koji polaze sa spoljnih objekata, samo subjektivno utemeljena unutrašnja stanja nadraženja čulnih organa i somatski nadražaji koji dolaze iz unutrašnjosti tela, i zapazili smo sklonost autora da pored ovih somatskih nadražajnih izvora eventualne psihičke izvore sna potisnu u pozadinu ili ih u potpunosti isključuju. Pri ispitivanju prava koja se polažu u korist somatskih nadražajnih izvora, mi smo saznali ovo: Značenje objektivnih nadražaja čulnih organa — delimično slučajni nadražaji za vreme spavanja, de-limično takvi koji deluju čak i na uspavani duševni život utvrđeno je mnogobrojnim posmatranjima i eksperimentalno potvrđeno. Izgleda da je uloga subjektivnih čulnih nadražaja dokazana vraćanjem hipnago-gičkih čulnih slika u snovima; i mada se, doduše, ne može u potpunosti dokazati da slike i predstave koje se javljaju u našim snovima mogu biti svedene na interne somatske nadražaje u onoj meri u kojoj se to tvrdilo, ipak ovo poreklo nalazi podrške u priznatom uticaju koji na naše snove vrše stanja uzbuđenja pro-bavnih organa, organa za mokrenje i seksualnih organa.

Nervni nadražaj i somatski nadražaj bili bi dakle somatski izvori sna, tj. prema mnogim autorima uop-šte jedini izvori sna.

Ali mi smo već poklonili pažnju čitavom nizu sumnji koje izgleda da su napale ne samo tačnost somatske teorije nadraženja nego i njenu dovoljnost.

Ma koliko se zastupnici ovog učenja osećali sigurni u odnosu na njegove stvarne osnove — osobito ukoliko dolaze u obzir akcidentalni i spoljašnji nervni nadražaji — za koje ne treba nikakav napor pa da se u sadržini sna ponovo pronađu — ipak niko nije bio daleko od toga da uvidi da bogata predstavna sa-držina snova ne dopušta da se izvodi jedino iz spoljnih nervnih nadražaja. Mis Meri Viton Kelkins (Mary Whiton Calkins) ispitivala je svoje sopstvene snove i snove jedne druge osobe u toku šest nedelja, polazeći sa toga gledišta, i našla samo 13,2 procenata, odnosno 6,7 procenata, u kojima se mogao dokazati element spoljašnje čulne percepcije; i samo dva primera


iz njene zbirke mogla su se svesti na organske senzacije. Statistika nam ovde potvrđuje ono što nam je dopustio da naslutimo već jedan površan pregled naših sopstvenih iskustava.

često su se zadovoljavali i time da „nervni na-dražajni san" ističu kao jednu dobro ispitanu podvrstu sna ispred njegovih ostalih oblika. Spita je snove delio na nervni nadražajni san i asocijacioni san. Ali bilo je jasno da je rcšenje ostalo nezadovoljavajuće sve dok nije uspelo da se dokaže postojanje veze između somatskih izvora sna i predstavne sadrži-ne sna.

Prvom prigovoru — nedovoljna učestalost spo-ljašnjih nadražajnih izvora — pridružuje se još i drugi prigovor — nedovoljno objašnjenje snova koje ovakvim uvođenjem izvori daju. Zastupnici ovog učenja duguju nam dva objašnjenja: prvo, zašto se spoljašnji nadražaj jednog sna ne može percipirati u svojoj stvarnoj prirodi, nego se redovno pogrešno prepozna (uporedi snove o budilniku), i drugo: zašto rezultat reakcije percipiraj uće duše na ovaj neprepoznati nadražaj može ispasti tako neodredljivo promenljiv. Kao odgovor na ovo pitanje čuli smo od Strimpela da duša zbog svoga okretanja od spoljašnjeg sveta za vreme spavanja nije u stanju da da pravilno tumačenje objektivnog čulnog nadražaja, nego je primorana da stvara iluzije na osnovu onoga što je u mnogim pogledima jedno neodređeno nadraživanje; on kaže:

„Čim za vreme spavanja u duši kroz jedan spoljašnji ili unutrašnji nervni nadražaj nastaje senzacija ili kompleks senzacija, ili osećaj, ili uopšte neki psihički proces i biva od duše percipiran, ovaj proces izaziva senzorne slike iz kruga iskustava koje su u duši preostale od budnog stanja, dakle ranije percepcije, koje su bilo gole ili pak sa pripadajućim psihičkim vrednostima. Proces tako reći oko sebe prikuplja jedan veći ili manji broj takvih slika, preko kojih utisak koji dolazi od nervnog nadražaja dobij a svoju psihičku vrednost. Obično se i ovde kaže, kao što to jezik čini i za budno držanje, da duša za vreme spavanja tumači utiske nervnih nadražaja. Rezultat ovog

15 Frog'd, Odabrana dela, VI

226 Tumačenje snova, X

tumačenja jeste takozvani nervni nadražajni san, tj. san, čiji su sastavni delovi uslovljeni nervnim nadra-žajem koji stvara psihičke efekte u duši prema zakonima reprodukcije."

Vuntova izjava je u svemu što je bitno identična sa ovom teorijom: predstave u snu proizlaze na svaki način najvećim delom iz čulnih nadražaja, naročito od cenestetičkih senzacija, pa su stoga najčešće fantastične iluzije, verovatno samo manjim delom čiste predstave sećanja, pojačane na stepen halucinacija. Za odnos sadržaja sna prema nadražajima sna, koji se prema ovoj teoriji zbiva, Strimpel nalazi zgodno poređenje (str. 84) kad kaže: „kao da deset prstiju jednog čoveka potpuno neveštog muzici prebiraju dirke klavira". San na ovaj način ne bi izgledao kao duševni fenomen, ponikao iz psihičkih motiva, nego kao rezultat — uspeh jednog fiziološkog nadražaja koji se izražava u psihičkoj simptomatologiji, pošto aparat pogođen nadražajem nije sposoban ni za kakav drugi izražaj. Na jednoj sličnoj pretpostavci, na pri-mer, izgrađeno je objašnjenje prinudnih predstava koje je pokušao da da Majnert (Mevnert) čuvenim upoređenjem sa brojčanikom na kojem su pojedini brojevi jače ispupčeni.

Makar koliko omiljena postala teorija o somat-skim nadražajima sna i ma koliko privlačna nam ona izgledala, ipak je lako dokazati u njoj postojanje jedne slabe tačke. Svaki somatski nadražaj sna koji duševni aparat za vreme spavanja poziva na tumačenje kroz stvaranje iluzije, može izazvati nebrojeno mnogo takvih pokušaja tumačenja, može dakle biti zastupljen u sadržaju sna ogromnom raznovrsnošću predstava.1 A teorija Štrimpelova i Vuntova je nesposobna da da bilo kakav motiv koji sređuje odnos iz-

1 Svakome bih savetovao da pročita opširne i tačne protokole o eksperimentalno izazvanim snovima koje je Mourlv Vold prikupio u dve knjige, da bi se uverio o tome koliko malo objašnjenja nalazi sadržaj pojedinog sna u datim opit-nim uslovima, i uopšte koliko je neznatna korist takvih eksperimenata za razumevanje problema sna.

mmmmmi^mmmmmmmm


među nadražaja spol ja i predstave u snu izabrane za njegovo tumačenje, da objasni dakle „neobični izbor" koji „nadražaji dovoljno često vrše u toku svoje produktivne delatnosti" (Lips, Lipps, Grundtatsachen des Seelenlebens, str. 170). Ostali prigovori upravljeni su protiv osnovne pretpostavke celokupnog učenja o iluziji, da duša za vreme spavanja nije u stanju da prepozna pravu prirodu objektivnih senzornih nadražaja. Stari fiziolog Bnrdah dokazuje nam da je duša i za vreme spavanja svakako vrlo sposobna da pravilno tumači sve čulne utiske koji do nje dođu i da reaguje onako u saglasnosti sa pravilnim tumačenjem: on izlaže da izvesne čulne utiske koji pojedincu izgledaju važni možemo izuzeti iz opšteg zanemarivanja za vreme spavanja (dadilja i dete) i da nas naše sopstveno ime dal oko sigurnije budi nego neki ravnodušan slu-šni utisak, što naravno pretpostavlja da duša i za vreme spavanja pravi razliku između senzacija (Odeljak I, str. 55). Burdah iz ovih posmatranja zaključuje da za vreme stanja spavanja ne treba pretpostaviti da postoji nesposobnost za tumačenje čulnih nadražaja nego nedostatak interesa za njih. Isti argumenti koje Burdah iznosi 1830. godine vraćaju se ponovo godine 1883. neizmenjeni kod Lipsa u borbi protiv somatske nadražaj ne teorije. Duša nam, prema tome, izgleda kao spavač u anegdoti koji na pitanje „Spavaš li?" odgovara „ne", a posle drugog oslovljavan ja, „pa onda mi pozajmi deset forinata" osigurava sebe izgovorom: „ja spavam".

Nedovoljnost teorije o somatskim nadražajima sna može se dokazati i na jedan drugi način. Posma-tranje pokazuje da ja spoljnim nadražajima ne bivam primoran na snevanje, mada se ovi nadražaj i javljaju u sadržini sna, čim sanjam i u slučaju da sanjam. Protiv jednog nadražaja kože ili pritiska, na primer, koji mi se dogode za vreme spavanja, stoje mi različite reakcije na raspolaganju. Mogu da nadražaj preču j em i da zatim prilikom buđenja vidim da mi, na primer, jedna noga nije bila pokrivena, ili je ruka bila pritisnuta; patologija mi pokazuje najbrojnije slučajeve da raznovrsni senzorni i motorni nadražaji koji

15*


snažno deluju mogu za vreme spavanja da ostanu bez efekta. Ja mogu da osetim senzaciju za vreme spavanja, tako reći u toku spavanja, kao što to po pravilu biva sa bolnim nadražajima, ali tako da bol ne upleteni u san; ja se, kao treće, na nadražaj mogu probuditi da bih ga uklonio.1 Samo jedna četvrta mogućna reakcija može da me nervnim nadražaj em podstakne da sanjam; ostale mogućnosti ostvaruju se najmanje isto tako često kao i mogućnosti stvaranja sna. Ovo se ne bi moglo obaviti da motiv snevanja nije izvan somatskih nadražajnih izvora sna.

U pravednom proveravanju gore otkrivene praznine u objašnjenju sna pomoću somatičkih nadraža-ja, drugi autori — Šerner, kome se pridružio filozof Folkelt — pokušali su da pobliže odrede duševne aktivnosti koje iz somatskih nadražaj a stvaraju šarene slike sna, dakle ipak suštinu snevanja preneli na duševno i na jednu psihičku aktivnost. Šerner nije dao samo jedan poetski žarko oživljeni opis psihičkih oso-benosti koje se prilikom stvaranja sna razvijaju; on je verovao i da je pogodio princip, po kome duša postupa sa nadražajima koji su joj pruženi. Prema Ser-neru rad sna u slobodnom radu fantazije oslobođene njenih dnevnih okova teži za tim da prirodu organa od kojeg nadražaj potiče, i vrstu toga nadražaj a prikaže simbolički. Tako se dakle stvara neka vrsta sa-novnika kao uputstvo za tumačenje snova, pomoću koga se iz slika sna može izvesti zaključak o telesnim osecanjima, organskom i nadražajnom stanju. Tako slika mačke izražava ljutito neraspoloženje duše, slika svetlog i glatkog peciva nagotu tela. Covekovo telo kao celinu fantazija sna prikazuje kao kuću, pojedini tele-sni organ jednim delom kuće. U „zubnim nadražajnim snovima" organu usta odgovara visoko zasvođeni trem, a spuštanju ždrela prema jednjaku odgovaraju ste-

1 Upoređi uz to K. Lanđauer, Handlungen des Schlafen-den (Zeitschrift fiir die gesamte Neurologie und Psychiatrie, XXXIX, 1918). Postoje za svakog posmatrača vidljive i smi-saone radnje snevača. Snevač nije apsolutno otupavljen, naprotiv, on može raditi logično i sa snažnom voljom.


penice; u „snu glavobolje" vrh glave je predstavljen sobnom tavanicom prekrivenom odvratnim paucima, nalik na krastave žabe" (str. 39;. — „Ove simbole san u mnogostrukom izboru upotrebljava za isti organ; tako pluća koja dišu nalaze svoj simbol u plamenom ispunjenoj peći sa njenim hujanjem; srce u šupljim sanducima i korpama, mokraćna bešika u okruglim predmetima u vidu kese, ili uopšte samo u izdubljenim predmetima. Naročito važno je da se na kraju sna nadražujući organ ili njegova funkcija često prikazuju neprikriveni, i to većinom na sopstvenom telu snevačevom. Tako se „zubni nadražajni san" obično završava time što snevač „sam sebi izvadi zub" (str. 35). Ne može se reći da je ova teorija tumačenja sna naišla na mnogo naklonosti kod autora. Pre svega, ona je izgledala ekstravagantna; oklevalo se čak da se u njoj pronađe i jedan deo opravdanja na koje po mome shvatanju može polagati pravo. Kao što vidimo, ona vodi ponovnom oživljavanju tumačenja sna pomoću simbolike, kojom su se služili stari, samo što se oblast iz koje se tumačenje uzima ograničava na granice čovekovog tela. Nedostatak jedne naučno shvatljive tehnike pri tumačenju mora teško škoditi granicama primene Šernerove teorije. Samovolja u tumačenju snova nipošto ne izgleda isključena, pogotovu što se i ovde nadražaj može ispoljiti mnogobrojnim zamenama u sadržaju sna; tako već Sernerov pristalica Folkelt nije mogao potvrditi tačnost gledišta da telo predstavlja kućom. Negodovanje što se i ovde duši rad sna nameće kao beskorisna i besciljna funkcija mora se takođe izazvati, pošto se prema ovoj teoriji o kojoj raspravljamo duša zadovoljava time da fantazira o nadražaju kojim je okupirana, a da se pri tom u daljini nigde ne pojavljuje nešto kao oslobođenje nadražaj a.

Ali Šernerova teorija o simbolizovanju telesnih nadražaj a kroz san teško je pogođena jednim prigovorom. Ovi telesni nadražaji postoje u svako doba, duša je po opštem mišljenju pristupačnija za njih za vreme spavanja negoli u budnom stanju. Onda je neshvatljivo zašto duša ne sanja kontinuirano preko


cele noći, i to svake noći o svima organima. Ako hoćemo da se izvučemo iz ovog prigovora pod uslovom da bi iz oka, uva, iz zuba, creva itd. morali polaziti naročiti nadražaji, da bi probudili aktivnost sna, onda se nalazimo pred teškoćom da ove intenzifikacije na-dražaja prikažemo kao objektivne, što je mogućno samo u malom broju slučajeva. Ako san o letenju predstavlja simbolizovanje dizanja i spuštanja plućnih krila pri disanju, onda bi se taj san, kao što već Strimpel primećuje, morao mnogo češće sanjati ili bi se moralo dokazati da postoji povećana aktivnost disanja za vreme takvog sna. Moguć je još jedan treći slučaj, najverovatniji od svih, da naime s vremena na vreme deluju naročiti motivi, da bi poklonili pažnju ravnomemo prisutnim visceralnim senzacijama, ali ovaj slučaj vodi već dalje od cilja šernerove teorije.

Vrednost raspravljanja Šernera i Folkelta leži u tome što skreću pažnju na jedan niz karakterističnosti sadržaja sna kojima je potrebno objašnjenje i kao da prikrivaju nova saznanja. Sasvim pravilno je da snovi sadržavaju simbolizovanja telesnih organa i funkcija, da voda u snu često upućuje na draženje na mokrenje, da se muški polni organ može prikazati uspravno stojećim štapom ili stubom itd. U snovima koji pokazuju vrlo pokretno vidno polje i sjajne boje, nasuprot zamućenosti drugih snova, može se teško odbaciti tumačenje kao „nadražajni san vida"; isto tako ne može se osporiti uloga koju u snovima igraju iluzije, a koje karakterišu larma i zvučna zbrka. Jedan san kao što je Sernerov san da se dva reda lepih plavokosih dečaka na jednom mostu nalaze jedan prema drugom, da jedni druge napadaju, zatim ponovo zauzimaju svoja mesta, dok snevač najzad ne sedne na most i ne izvuče dug zub iz svoje vilice; ili jedan sličan san Folkeltov, u kome igraju ulogu dva reda fijoka, i koji se opet završava vađenjem jednog zuba: ovakve tvorevine sna, iznete kod oba autora u velikom broju, ne dozvoljavaju da Šernerovu teoriju odbacimo u stranu kao kakav izlišan pronalazak, a da ne potražimo zdravo jezgro u njoj. Postavlja se naposletku zadatak da za tobožnje simbolizo-


vanje tobožnjeg zubnog nadražaja donesemo jedno drugačije objašnjenje.

Za sve to vreme dok nas je zanimala teorija o somatskim izvorima sna, propustio sam da istaknem onaj argument koji se izvodi iz naših analiza sna. Ako smo jednim postupkom, koji drugi autori nisu primenili na svoj materijal snova, mogli pokazati da san ima svoju sopstvenu vrednost kao psihička akcija, da jodna želja postaje motiv za njegovo stvaranje, i da doživljaji prethodnoga dana daju najbliži materijal za njegov sadržaj, onda je svako drugo učenje o snovima, koje zanemaruje jedan tako važan istraživački postupak, pa prema tome san prikazuje kao jednu beskorisnu i zagonetnu psihičku reakciju na somatske nadražaje, — osuđen i bez naročite kritike. Jer morale bi postojati dve potpuno različite vrste snova, što je veoma neverovatno, od kojih je jedna došla samo pod moje posmatranje, a druga samo pod posmatranje ranijih ocenjivača sna. Preo-staje još samo to da unutar naše teorije o snu nađemo mesto za činjenice na koje se oslanja uobičajena teorija o somatskim nadražajima sna.

Prvi korak u tom pravcu već smo načinili kad smo postavili tezu da je rad sna pod prinudom da u jednu jedinicu preradi sva istovremeno postojeća podsticanja na san. Videli smo, ako su od prethodnog dana preostala dva ili više doživljaja sposobna da stvore utisak da se želje izvedene od njih sjedi-njavaju u jednom snu; isto tako da se dragoceni utisak i indiferentni doživljaji prethodnoga dana u materijalu sna prikupljaju, pod pretpostavkom da se između njih mogu uspostaviti komunicirajuće predstave. San, prema tome, izgleda kao reakcija na sve što je u snevajućoj duši istovremeno prisutno kao aktuelno. Ukoliko smo dosad analizirali materijal snova, videli smo da on predstavlja zbirku psihičkih ostataka, tragova sećanja kojima smo (zbog davanja prednosti recentnom i infantilnom materijalu) morali pripisati tada psihološki neodredljiv karakter aktuel-nosti. Sad nam ne stvara mnogo neprilika da unapred kažemo šta će se dogoditi ako se ovim sada aktuel-


nim sećanjima za vreme spavanja pridruži svež materijal senzacija. Ovi nadražaji opet dobijaju važnost za san time što su aktuelni; oni se sjedinjuju sa ostalim psihički aktuelnim materijalom da bi dali rriate-rijal za konstrukciju sna. Da kažemo malo drukčije, nadražaji za vreme spavanja prerađuju se u jedno ispunjenje želje čiji su ostali sastavni delovi nama poznati psihički ostaci dana. Ovo sjedinjenje nej mora se obaviti; već smo čuli da je za vreme spavanja na telesne nadražaje moguć više od jednog načina rea-govanja. Onde gde se to sjedinjenje izvršilo, to znači da je upravo tu pošlo za rukom da se pronađe materijal za sadržaj sna, koji će moći predstavljati obe vrste izvora sna, somatske kao i psihičke.

Suština sna se ne menja ako se psihičkim izvorima sna pridruži somatski materijal; san ostaje ispunjenje želje, bez obzira na to na koji način je izražavanje toga ispunjenja želja od aktuelnog materijala određena.

Ovde ću rado ostaviti mesto za jedan niz činilaca koji značaj spoljnih nadražaja za san mogu načiniti promenljivim. Ja zamišljam da jedno zajedničko delovanje individualnih fizioloških i slučajnih faktora, datih u svagdašnjim okolnostima, odlučuje o tome kako će se neko ponašati u pojedinim slučajevima relativno intenzivnog i objektivnog nadraživa-nja za vreme spavanja. Habitualna akcidentalna dubina spavanja, u saradnji sa intenzitetom nadražaja, u jednom slučaju omogućiće spavaču da nadražaj savlada tako da mu san ne bude prekinut; a drugi put će ga naterati da se probudi ili da potpomogne pokušaj da nadražaj savlada tako što će ga uplesti u san. U saglasnosti sa ovim mnogostrukim mogućim kombinacijama, doći će spoljašnji nadražaj do izražaja u snu kod nekog češće ili rede nego kod drugoga. Kod mene, koji sam izvrstan spavač i koji uporno odbijam da me bilo kakvim povodom ometaju u spavanju, vrlo retko je mešanje spoljnih nadražaja uzrok nastanka snova, dok me psihički motivi očigledno vrlo lako dovode do snevanja. Ja sam zapravo zabeležio jedan jedini san u kome se može raspo-

\ Somatski izvori sna 233

znati objektivan, bolan nadražaj ni izvor, i baš u tom snu biće vrlo poučno da pogledamo efekat koji je spolni nadražaj u njemu postigao.

Jašem na sivom konju, najpre bojažljivo i nespretno, kao da sam samo naslonjen. Tada sretnem kolegu P., koji sedi na konju obučen u odelo od nevaljana sukna i on mi skreće pažnju na nešto (vero-vatno da ne sedim dobro). I sad se na veoma inteligentnom konju sve irise i više snalazim, sedim ugodno i primećujem da sam gore sasvim kao kod svoje kuće. Kao sedlo imam neku vrstu jastuka koji u potpunosti ispunjava prostor između konjskog vrata i konjskih sapi. Tako jašem između dvoje sasvim pri-bliženih teretnih kola. Pošto sam izvesno vreme jahao ulicom, okrenem se i hoću da sjašem, najpre ispred jedne male otvorene kapele koja stoji kraj ulice. Zatim stvarno sjašem pred jednom kapelom koja se nalazi blizu nje; hotel je u istoj ulici, mogao bih ostaviti konja da ode sam tamo, ali ga radije sam odvodim. Kao da se stidim da tamo stignem kao jahač. Pred hotelom stoji hotelski momak koji mi pokazuje jedan list hartije koji sam bio našao, pa me zato grdi. Na ceduljici stoji dvaput podvučeno: Ništa jesti, i zatim druga odluka (nejasno) kao: ništa ne raditi; uz to jedna nejasna ideja da sam u nekom stranom gradu u kome ništa ne radim.

Na snu se najpre neće ništa primetiti da je nastao pod utiskom, bolje rečeno pod primoravanjem jednog bolnog nadražaja. Ali dan ranije ja sam patio od furunkula koji su mi svaki pokret učinili mučnim, i naposletku je jedan furunkul na korenu skro-tuma porastao u veličini jabuke i na svakom koraku stvarao mi naj nepodnošljivi je bolove i grozničav umor, gubitak apetita, a težak dnevni rad koji sam i pored toga obavljao sjedinio se sa bolovima izazivajući smetnje mome raspoloženju. Nisam bio sposoban da obavljam svoje lekarske dužnosti, ali s obzirom na vrstu i mesto na kome se ovo zlo nalazilo, moglo se pomisliti na jedno drugo obavljanje rada, za koje bi sigurno bio isto tako nesposoban kao i za svako dugo, naime na jahanje. A san me premešta

234 Tumačenje snova, I I i

baš u ovu aktivnost, to je najenergičnija negacija patnje koja je predstavi pristupačna. Ja uopšte ne umem da jašem, ni inače ne sanjam o tome, sedeo sam samo jednom na konju, i onda bez sedla, i to mi nije godilo. Ali u ovom snu ja jašem kao da nemam furunkula na međici, ne baš stoga što ga ne želim imati. Moje je sedlo prema opisu obloga od kaše koji mi je omogućio da zaspim. Verovatno za vreme prvih časova spavanja nisam — ovako zaštićen — osetio ništa od bolova. Zatim su se pojavili bolni osećaji i hteli su me probuditi, ali je došao san i umirivajuće mi rekao: „Spavaj samo dalje, ti se nećeš probuditi! Ti uopšte i nemaš furunkule jer jašeš na konju, a sa furunkulom na tom mestu svakako se ne može jahati!" I tako mu je to uspelo; bol je bio zaglušen, i ja sam nastavio da spavam.

Ali se san nije zadovoljio time da mi „sugeriše da nemam" furunkule, držeći se uporno predstave nespojive sa patnjama, pri čemu se ponašao kao halu-cinatorsko ludilo majke koja je izgubila sina1, ili trgovca kome su gubici odneli imanje; nego mu pojedinosti senzacije koju poriče i slike upotrebijene za njeno potiskivanje služe kao materijal da bi ono što se inače aktuelno nalazi u duši nadovezao na situaciju sna i doveo do izražaja. Ja jašem na sivom konju, boja konja tačno odgovara dresu boje bih era i soli, u kome sam poslednji put sreo kolegu P. na selu. Kao uzrok furunkuloze naveli su mi oštro začinjenu hranu, što svakako kao etiologiju treba pretpostaviti šećeru na koji se kod furunkuloze može misliti. Prijatelj P. voli da preko puta mene sedne na visokog konja, otkako me je zamenio kod jedne pacijentkinje sa kojom sam izvodio velike majstorije (u snu sedim na konju najpre tangencijalno kao umetnik jahač), a koja me je stvamo vodila kud god je htela kao što u anegdoti konj vodi nedeljnog

1 Uporedi mesto u Grizingera (Griesinger) i napomenu u mom drugom članku o odbrambenim neuropsihozama (Abewehr-Neuropsychosen), Neurologisches Zentralblatt 1896. (Sabrana dela, sv. I).


jahača. Tako konj dolazi do simboličkog značenja pacijentkinje (on je u snu veoma interesantan). „Gore se osećam sasvim kao kod kuće" odnosi se na položaj koji sam imao u kući pre nego što me je P. zamenio. „Mislio sam da sedite gore čvrsto u sedlu", rekao mi je pre kratkog vremena u odnosu na istu kuću jedan od mojih malobrojnih zaštitnika među velikim leka-rima. I to je bila majstorija da sa takvim bolovima osam do deset sati dnevno vršim psihoterapiju, ali ja znam da bez potpunog telesnog zdravlja svoj naročito težak posao ne mogu dugo nastaviti, i san je pun mračnih aluzija na situaciju do koje mora doći (ceduljica kakvu neurasteničari imaju i pokazuju je le-karu). — Ne raditi i ne jesti. Pri daljem tumačenju vidim da je radu sna pošlo za rukom da iz situacije želje jahanja nađe put ka vrlo ranim scenama dečje svađe koja se morala odigrati između mene i moga nećaka koji sad živi u Engleskoj, uostalom godinu dana starijeg od mene. Osim toga primio je i elemente iz mojih putovanja po Italiji; ulica u snu sastavljena je od utisaka iz Verone i Sijene. Još dublje tumačenje vodi ka seksualnim mislima sna, i ja se se-ćam šta kod jedne pacijentkinje, koja nikad nije bila u Italiji, treba da znače aluzije sna na lepu zemlju (gen Italien1 Genitalien), ne bez istovremenog nado-vezivanja na kuću u kojoj je prijatelj P. bio lekar, i na mesto na kome se moj furunkul nalazi.

U jednom drugom snu pošlo mi je na sličan način za rukom da otklonim jednu smetnju spavanja kojoj je tada pretio jedan senzorni nadražaj, ali to je bio samo slučaj koji mi je omogućio da otkrijem vezu sna sa slučajnim nadražaj em sna i da tako san shvatim. Jednoga jutra probudih se, bilo je to usred leta, na jednoj planini u Tirolu sa saznanjem da sam sanjao: umro je papa. Objašnjenje ovog kratkog, ne-vizuelnog sna nije mi pošlo za rukom. Sećao sam se samo jednog oslonca za san, naime da je u novinama kratko vreme pre toga bilo javljeno o lakoj bolesti

1 Gen Italien = gegen Italien (Prim. prev.).


Njegove Svetosti. Ali u toku prepodneva pitala me je žena: „Jesi li čuo jutros ono strašno zvonjenje zvona?" Nisam znao ništa o tome da sam ga čuo, ali sam sad svoj san razumeo. San je bio reakcija moje potrebe za spavanjem na larmu kojom su pobožni Tirolci hteli da me probude. Ja sam im se osvetio zaključkom koji stvara sadržinu sna, i nastavio da spavam bez ikakvog interesovanja za zvonjenje.

Među snovima pomenutim u predstojećim odelj-cima nalazi se već više takvih koji mogu poslužiti za preradu takozvanih nervnih nadražaja. Jedan od takvih jeste san o pijenju nadušak: u njemu je so-matski nadražaj verovatno jedini izvor sna, a želja koja proizlazi iz senzacije — žeđ — jedini motiv sna. Slično stoje stvari i u ostalim jednostavnim snovima, ako je somatski nadražaj sam po sebi u stanju da stvori želju. San bolesnice koja noću zbacuje sa lica aparat za hlađenje pokazuje jedan neobičan način reagovanja ispunjenjem želje na nadražaje bola. Izgleda da je bolesnici kratkotrajno pošlo za rukom da sebe načini analgičnom, pri čemu je svoje bolove podmetnula jednom strancu.

Moj san o trima Parkama očigledno je san gladi, ali on ume da želju za hranom pomeri natrag, sve do čežnje deteta za majčinim grudima, i da bezazlenu požudu iskoristi kao pokrivač za jednu ozbiljniju koja se ne srne tako neuvijeno izraziti. U snu o grofu Tunu mogli smo videti kojim putevima se dovodi jedna akcidentalno data telesna potreba u vezu sa najjačim, ali i najjače potisnutim pokretima duševnog života. I ako, kao što je to slučaj o kome priča Garnije (Garnier), prvi konzul prasak paklene mašine koja eksplodira upliće u jedan san o bitci, pre nego što se budi, onda se u tome naročito jasno pojavljuje težnja, u čijoj se službi duševna aktivnost uopšte brine o senzacijama za vreme spavanja. Jedan mlad advokat koji, pun misli o svom prvom velikom konkursu, jedno popodne zaspi, ponaša se sasvim slično kao veliki Napoleon. On sanja o izvesnom G. Rajhu u Husjatinu (Husvatin) koga poznaje iz jednog konkursa, ali Husjatin se i dalje zapovednički nameće;


on mora da se probudi i tada čuje svoju ženu, koja pati od bronhijalnog katara, kako snažno kašlje.1

Uporedimo sad, prvo, ovaj san Napoleona, koji je, uostalom, bio izvanredan spavač, i san onog studenta koji je voleo dugo da spava i koji, kad ga je gazdarica probudila da mora u bolnicu, sanja da se nalazi u bolničkoj postelji i nastavlja da spava dalje sa motivacijom: Kad sam već u bolnici, ne moram ustajati da bih onamo otišao. Ovaj poslednji san sigurno je san komoditeta: spavač sam sebi otvoreno priznaje motiv svoga snevanja, ali time otkriva jednu od tajni snevanja uopšte. U izvesnom smislu svi snovi su snovi komoditeta; oni služe nameri da san nastave umesto da snevača probude. San je čuvar spavanja, a ne njegov narušivalac. Ovo shvatanje oprav-daćemo na jednom drugom mestu u vezi sa činiocima koji bude, a koji su psihičke vrste, ali već ovde možemo dokazati da se san može primeniti na ulogu objektivnih spoljnih nadražaja. Duša se ili uopšte ne brine o povodima za senzacije za vreme spavanja, ako je to u stanju da uradi uprkos intenzitetu i značenju ovih nadražaja koje i ona dobro razume; ili pak san iskorišćuje za to da ove nadražaje porekne, ili, treće, ako mora da ih prizna, ona za njih traži jedno takvo tumačenje koje će aktuelnu senzaciju predstaviti kao sastavni deo jedne situacije koja se želi i koja se sa spavanjem može složiti. Aktuelna senzacija uplete se u jedan san da bi mu otela realnost. Napoleon može i dalje da spava, to je samo se-ćanje sna na gruvanje topova kod Arkole što želi da ga omete.2

Zelja za spavanjem, na koju se svesno Ja kon-centrisalo i koja, zajedno sa cenzurom sna i „sekundarnom obradom" koju ćemo kasnije spomenuti, predstavlja udeo svesnog Ja u snevanju, mora se svaki put uračunati kao motiv stvaranja sna, i svaki

1 Kašljati se na nemačkom kaže husten. Otuda sličnost u recima Hussyatin i husten (Prim. prev.).

2 Dva izvora iz kojih ovaj san poznajem, ne pričaju sa-glasno o ovom snu.


vspeli san je ispunjenje te želje. Kakav odnos ova opšta, redovno prisutna želja i uvek ista želja za spavanjem ima prema ostalim željama od kojih se kroz sadržinu sna ispunjava čas jedna čas druga, to će biti predmet jednog drugog raspravljanja. Ali u želji za spavanjem mi smo otkrili onaj faktor koji može ispuniti prazninu u Strimpel-Vuntovoj teoriji i objasniti zabludu i kapricioznost u tumačenju spolj-njeg nadražaja. Pravilno tumačenje, za koje je duša za vreme spavanja svakako sposobna, polagalo bi pravo na aktivno interesovanje, postavilo bi zahtev da spavanju načini kraj; stoga se od svih uopšte mogućnih tumačenja mogu dopustiti samo ona koja su ujedinjena sa apsolutistički svršenom cenzurom želje za spavanjem. Otprilike: To je slavuj a ne ševa. Jer ako je ševa, onda je to kraj ljubavne noći. Među tumačenjima nadražaja koji su, prema tome, dopušteni izabere se ono koje može dati najbolju vezu sa pokretima želje koji vrebaju u duši. Tako je sve nedvosmisleno određeno i ništa nije ostavljeno samovolji. Pogrešno tumačenje nije iluzija nego — ako tako želimo — izgovor. A ovde moramo ponovo priznati, kao što je pomeranjem u korist cenzure sna izvršena za-mena, da je to jedan akt koji skreće sa normalnog psihičkog procesa.

Ako su spoljašnji nervni i unutrašnji somatski nadražaji dovoljno intenzivni da skrenu psihičku pažnju na sebe, onda oni — pod uslovom da je njihov rezultat snevanje a ne buđenje — predstavljaju čvrstu tačku za stvaranje sna, jezgro u njegovom materijalu traži ispunjenje želje, koje će odgovarati tom jezgru, na sličan način kao (vidi gore) što se traže posredujuće predstave između dva psihička nadražaja sna. Stoga je za izvestan broj snova tačno da u njima somatski element diktira sadržinu sna. U ovom krajnjem slučaju budi se u svrhu stvaranja sna jedna ne baš aktuelna želja. A san nema druge alternative nego da predstavi upravo želju u jednoj situaciji kao ispunjenu; on je, tako reći, stavljen pred zadatak da traži koja se želja može predstaviti kao ispunjena želja kroz sada baš aktuelnu senzaciju. Ako


je ovaj aktuleni materijal bolnog ili tegobnog karaktera, on ipak nije zbog toga neupotrebljiv za stvaranje sna. Duševni život raspolaže i željama čije ispunjenje izaziva neprijatnost, što izgleda kontradiktorno, ali postaje objašnjivo ako se pozovemo na prisustvo dveju psihičkih instanca i na cenzuru koja između njih postoji.

Kao što smo rekli, u duševnom životu postoje potisnute želje koje pripadaju prvom sistemu protiv čijeg ispunjenja se drugi sistem odupire. Kad kažemo: postoje, ne mislimo možda na istorijsku konstataciju, da je takvih želja bilo i da su one zatim bile uništene; teorija o potiskivanju, koja nam je u psihoneurotici potrebna, tvrdi da takve potisnute želje još postoje, ali u isto vreme i jedna inhibicija koja na njima leži. Jezik pogađa tačno kad govori o „suzbijanju" takvih imuplsa. Psihičko pripremanje koje omogućava da se takve potisnute želje probiju do realizacije ostaje sačuvano i sposobno za upotrebu. A ako se dogodi da se jedna takva potisnuta želja ipak izvrši, onda se savladana inhibicija drugog sistema (sposobnog svesti) javlja kao neprijatnost. Da sada zaključimo ovo raspravljanje: ako se u snu jave iz somatskih izvora senzacije neprijatne prirode, onda rad sna koristi ovu konstelaciju da bi prikazao ispunjenje jedne inače potisnute želje — sa više ili manje prisutnom cenzurom.

Ovakvo stanje stvari omogućava jednu grupu snova straha, dok jedna druga grupa ovih za teoriju želja nepovoljnih tvorevina sna pokazuje neki drugi mehanizam. Strah u snu može biti, naime, psiho-neurotičan strah, on može voditi poreklo iz psiho-seksualnih nadražaja, pri čemu odgovara potisnutom libidu. Tada ovaj strah, kao i čitav san straha, ima značenje jednog neurotičkog simptoma, i mi se nalazimo na granici na kojoj želja ispunjavajuće tendencije sna ne uspeva. Ali u ostalim snovima straha ose-ćanje straha dato je somatski (na primer kod plućnih i srčanih bolesnika sa slučajnom smetnjom disanja), i onda se strah iskoristi za to da pomogne ispunjenje želje u obliku snova sa energično potisnutim željama,


koji bi, da su snevani iz psihičkih motiva, doveli do sličnih oslobođenja straha. Nije teško sjediniti oba prividno odvojena slučaja. U obe grupe snova sadržana su dva psihička faktora: sklonost afektu i sadržina predstava; obe su međusobno tesno povezane. Ako je jedna od njih aktuelna, ona onu drugu i u snu ukida; u jednom slučaju somatski determinisani s t rah ukida potisnutu sadržinu predstava, a u drugom sadržina predstava sa seksualnim nadražajem koji je prati, pošto je oslobođena od potiskivanja, uklanja puštanje straha. Možemo kazati da je u prvom slučaju somatički determinisanom afektu dato psihičko tumačenje, dok u drugom slučaju, mada je sve psihički determinisano, sadržina koja je bila potisnuta može lako biti zamenjena somatskim tumačenjem koje odgovara s trahu. Teškoće koje sve to pruža našem razumevanju nemaju mnogo veze sa snovima; one dolaze iz činjenice da ovde dodirujemo jedan problem o stvaranju straha i problem potiskivanja.

Nesumnjivo je da se fizička cenestezija (opšte te-lesno raspoloženje) nalazi m e đ u internim somatskim nadražajima koji mogu diktirati sadržaj snova. Ona to može uraditi — ne u smislu da može dati sadržaj snova — nego u smislu da mislima sna može nametnut i izbor materi jala koji t reba da bude predstavljen u sadržaju, ističući jedan deo materi jala kao odgovarajući njenom sopstvenom biću, a zadržavajući drugi deo. Osim toga, cenestetička osećanja, preostala od prethodnog dana, povezuju ih nesumnjivo sa psihičkim ostacima koji vrše tako važan uticaj na snove. Ovo opšte raspoloženje može ostati neizmenjeno u snu, ili se može savladati, i tako, ako je neprijatno, može se pretvorit i u suprotno.

Tako, po mom mišljenju, somatski izvori nadra-živanja za vreme spavanja (to jest, senzacije za vre-me spavanja), ako nisu neobičnog intenziteta, igraju ulogu u formiranju snova koja je slična ulozi koju igraju recentni, ali indiferentni utisci preostali od prethodnoga dana. Ja, naime, mislim da se oni dovode u pomoć pri formiranju sna ako su pogodni da se sjedine sa sadržajem predstava psihičkih izvora


sna, a u drugom slučaju ne. S njima se postupa kao sa jevtinim materi jalom koji je uvek pri ruci, koji se upotrebljava kad god se ukaže potreba za njim, suprotno skupocenom materi jalu koji sam propisuje način na koji ima biti upotrebljavan. Da upotrebimo jedno upoređenje: ako neki zaštitnik umetnosti jednom umetniku donese redak kamen kao što je, na primer, komad oniksa, pa od njega zatraži da iz njega stvori jedno umetničko delo, tada i veličina kamena, i njegova boja i linije pomažu pri donošenju odluke o tome kakva glava ili kakva scena treba da bude njime predstavljena. Međutim, u slučaju kad postoji uniformni i obilan materijal, kao što je na primer m e r m e r ili peščar, umetnik se samo pridržava one ideje koja se u njegovom duhu nalazi. I samo na taj način, tako mi izgleda, mi možemo objasniti činjenicu da se sadržaj sna, dat somatskim nadražajima ne preteranog intenziteta, ne pojavljuje u svima snovima i svake noći.1

Možda će jedan pr imer koji nas ponovo vraća na tumačenje sna najbolje objasniti moje mišljenje. J e d nog dana mučio sam se da bih shvatio šta bi moglo značiti osećanje sprečenosti, da se čovek ne može pokrenut i s mesta, da se nešto ne može uradit i itd. Sle-deće noći imao sam ovakav san: Izlazim u vrlo nepotpunoj toaleti iz jednog stana u parteru preko stepenica na jedan viši sprat. Pri tom svaki put preskačem po tri stepenice, radujem se što se stepenicama mogu tako spretno penjati. Odjednom primećujem da niz stepenice silazi jedna služavka, dakle da mi ide u susret. Ja se stidim, hoću da požurim i sad se pojavljuje ovaj osećaj sprečenosti, stojim nepomično na stepenicama i ne mogu da se pomerim.

Analiza: Situacija sna je uzeta iz svakodnevne stvarnosti. U jednoj kući u Beču ja držim dva stana

1 Rank je u nizu svojih radova pokazao da su izvesni snovi buđenja, izazvani organskim nadražajima (nadražaj gonjenja na mokrenje, polucijski snovi) naročito pogodni da demonstriraju borbu između potrebe za spavanjem i zahteva organske potrebe^ kao i uticaj ove potrebe na sadržaj snova.

16 Fro^d, Odabrana dela, VI


koja su među sobom povezana samo stepenicama spo-lja. U visokom parteru nalaze se moj lekarski stan i moja radna soba, a sprat više su stambene prostorije. Kad u kasne sate završim svoj posao dole, ja se penjem stepenicama u spavaću sobu. Uveče pre ovog sna ovaj kratki put načinio sam zaista u malo deran-žiranoj toaleti, tj. raskomotio sam kragnu, odložio kravatu i manžetne; u snu se od toga stvorio jedan viši, ali kao obično, neodređeni stepen neobučenosti. Preskakanje stepenica je moj uobičajeni način penjanja stepenicama, uostalom već u snu priznato ispunjenje želje, jer lakoćom ovog uspeha često sam se tešio zbog stanja rada moga srca. Dalje je ovaj način penjanja stepenicama efikasna suprotnost smetnji u drugom delu sna. On mi pokazuje — za što dokaz nije ni bio potreban — da san nema nikakvu teškoću da sebi predstavi motorne akcije izvedene u punom savršenstvu; pomislite samo na letenje u snu!

Stepenice kojima idem, međutim, nisu stepenice u mojoj kući; najpre ja ih ne prepoznajem, tek osoba koja mi dolazi u susret daje mi objašnjenje na koje se mesto misli. Ova osoba je služavka one stare dame koju dva puta dnevno posećujem da bih joj davao injekcije: stepenice su takođe potpuno slične stepenicama kojima moram onde dva puta dnevno da se penjem.

Otkud sad ove stepenice i ova ženska osoba dolaze u moj san? Stid koji osećamo zato što nismo potpuno obučeni ima nesumnjivo seksualni karakter; devojka o kojoj sanjam starija je od mene, namćo-rasta i nimalo privlačna. Na ova pitanja ne pada mi sad na pamet ništa drugo nego ovo: Kad u ovoj kući obavljam svoju jutarnju posetu, obično me na stepenicama obuzme nakašljivanje i tada pljujem na stepenice. U oba ova sprata, naime, ne nalazi se nijedna pljuvaonica, a ja zastupam gledište da održavanje čistoće na stepeništu ne treba da ide na moj račun, nego da treba da se omogući postavljanjem jedne pljuvaonice. Domaćica zgrade, takođe jedna starija i džandrljiva osoba, ali sa istinktom za čistoću, što sam spreman da joj priznam, u ovoj stvari zauzima drugo

Tipični snovi 243

gledište. Ona vreba na mene, da li ću opet sebi dozvoliti pomenutu slobodu, i kad je to konstatovala, onda je jasno čujem kako gunđa. Takođe mi danima odriče uobičajeno poštovanje ako se sretnemo. Na dan pre sna dobila je domaćica zgrade pojačanje u vidu služavke. Kao i obično, ja sam žurno svršio sa posetom kod bolesnice kad me služavka u predsoblju zaustavi i načini napomenu: „Gospodin doktor bi mogli danas već da očiste cipele, pre nego što uđete u sobu. Crveni tepih je opet sasvim prljav od vaših nogu." 1 ovo je jedino pravo koje stepenice i služavka mogu ostvariti da bi se u mom snu mogli pojaviti.

Između mog letenja preko stepenica i pljuvanja na stepenicama postoji uska veza. Katar ždrela i srčane tegobe treba da predstavljaju kazne za porok pušenja, zbog kojeg naravno ni kod domaćice zgrade ne uživam baš glas nekog velikog čistunca, u jednoj kući kao i u drugoj, koje je san stopio u jednu tvorevinu.

Dalje tumačenje ovoga sna moram odložiti za kasnije, kada budem u stanju da ispričam odakle dolazi taj tipični san o nepotpunoj odevenosti. Pomi-njem samo kao prethodni rezultat ispričanog sna da se senzacije sna o sprečenom kretanju izazivaju svuda gde za njima oseća potrebu neko stanje. Naročito stanje moga motiliteta za vreme spavanja nije moglo biti uzrok ove sadržine sna jer, trenutak ranije, video sam samog sebe, kao za potvrdu ove činjenice, kako lakih nogu jurim stepenicama.

D

TIPIČNI SNOVI

Uglavnom, mi nismo u stanju da protumačimo san drugog čoveka ako on neće da nam iznese ne-svesne misli koje se nalaze iza sadržine sna, a time je praktična upotrebljivost našeg metoda tumačenja

16*


sna teško oštećena.1 Ali, sasvim u suprotnosti sa drugom slobodom pojedinca da svoj svet snova opremi sa individualnom osobenošću i da ga time načini nepristupačnim za razumevanje drugih ljudi, postoji izvestan broj snova koje je gotovo svako na isti način sanjao, a za koje smo navikli da pretpostavimo da i kod svakoga čoveka imaju isto značenje. Naročito interesovanje posvećuje se ovim tipičnim snovima i stoga što oni verovatno kod svih ljudi vode poreklo iz istih izvora, što dakle izgledaju naročito pogodni da nam dadu razjašnjenje o izvorima snova.

Mi ćemo, dakle, sa naročitim iščekivanjem pristupiti poslu da svoju tehniku tumačenja sna oprobamo na ovim tipičnim snovima, i vrlo nerado ćemo priznati da se naša veština baš na ovom materijalu ne pokazuje dobrom. Pri tumačenju tipičnih snova po pravilu otkazuju pomisli snevača koje su nas inače vodile ka razumevanju sna, ili one postaju nejasne i nedovoljne, tako da svoj zadatak ne možemo resiti uz njihovu pomoć.

Odakle ovo dolazi, i kako ćemo ovom nedostatku naše tehnike naći leka — pokazaće se na jednom kasnijem mestu u našem radu. Tada će čitaocu takođe postati shvatljivo zašto na ovom mestu mogu da raspravljam samo o nekim snovima iz grupe tipičnih snova a da raspravljanje o drugoj grupi odlažem za ono kasnije mesto u svojoj knjizi.

a) San nelagodnosti zbog nagosti

San da se u prisustvu stranih ljudi nalazimo nagi ih lose obučeni javlja se takođe uz dodatak da se toga uopste nismo ni stideli, i si. Ali naše interesovanje

* Rečenica da se naš metod tumačenja sna ne može pri-meniti ako ne raspolažemo asocijacionim materijalom snevača traži dopunjenje da je naš rad na tumačenju u jednom slučaju nezavisan od ovih asocijacija, naime onda ako je sne-vač u sadržini sna upotrebio simboličke elemente. Mi se onda strogo uzev, služimo drugim, pomoćnim metodom tumačenja sna (Vidi dole).

Tipični snovi 245

pripada snu o nagosti samo onda ako u njemu ose-ćamo stid i nelagodnost, ako želimo da pobegnemo ili da se sakrijemo, pa da pri tom budemo izloženi nekoj neobičnoj inhibiciji da se ne možemo pokrenuti s mesta i da osećamo kao da nismo u stanju da izmenimo mučnu situaciju. Samo u ovoj vezi je san tipičan; jezgro njegove sadržine može se, inače, uvući u svakovrsne druge kontekste ili može biti doterano individualnim dodacima. U suštini, radi se o mučnom osećanju o prirodi stida da bismo želeli prikriti svoju nagost, većinom lokomocijom, pa to nismo u stanju da sprovedemo. Verujem da se najveći deo mojih čitalaca već našao u ovakvoj situaciji u snu.

Obično je priroda neodevenosti malo razgovetna. Čuje se otprilike da se priča: „Bio sam u košulji", ali to je retko kada jasna slika; većinom je neodeve-nost tako neodređena da je u pripovedanju data alternativom: „Bila sam u košulji, ili donjoj suknji." Po pravilu, nedostatak toalete nije tako strašan da bi izgledao opravdan stid koji ovamo spada. Za onoga koji je nosio carev kaput nagost se često zamenjuje pro-tivpropisnim podešavanjem. „Ja sam na ulici bez sablje i vidim da prilaze oficiri, ili ja sam bez kravate, ili, nosim karirane civilne pantalone i slično."

Ljudi pred kojima osećamo stid gotovo su uvek stranci sa neodređeno ravnodušnim licem. Nikad se u tipičnom snu ne događa da zbog odela, koje čoveku samom zadaje toliko neprilika, budemo opomenuti ili čak samo i primećeni od posmatrača. Sasvim suprotno tome, ljudi prave ravnodušna ili, kao što sam u nekom naročito jasnom snu mogao zapaziti, svečano ukočena lica. To podstiče na razmišljanje.

Nelagodnost zbog stida u snevača i ravnodušnost ljudi daju zajedno jednu protivrečnost kakva se u snu često javlja. Osećanju snevača odgovaralo bi samo to da ga strani ljudi začuđeno posmatraju i da ga ismevaju, ili da se nad njim zgražaju. Ali ja mislim da je ova neprijatna crta odstranjena ispunjenjem želje, dok je druga crta ostala, zadržana nekom snagom, i tako se oba dela slabo slažu jedan s dru-


gim. Mi imamo jedan zanimljiv dokaz za to što san nije bio pravilno shvaćen u obliku u kome se javlja ispunjenjem želje parcijalno izopačen. On je, naime, postao osnova jedne bajke koja je svima nama poznata u Andersenovom obliku (Carevo novo odelo), a koju je u najnovije vreme L. Fulda pesnički obradio u svom Talismanu. U Andersenovoj bajci se pripove-da o dvojici varalica koji za cara tkaju jedno skupo-ceno odelo, koje će moći videti samo dobri i odani ljudi. Car izlazi obučen u ovo nevidljivo odelo, i za-plašeni snagom tkanine, koja kao ogledni kamen pokazuje ko je dobar i odan, ljudi se prave kao da carevu nagost uopšte i ne primećuju.

A ovo poslednje jeste upravo situacija našeg sna. Nije potrebno mnogo odvažnosti za to da se pretpostavi da je nerazumljiva sadržina sna dala podstrek da se predstavi u obliku u kome situacija dobij a smisao. Ova situacija je, pri tom, lišena svog prvobitnog značenja i stavljena u službu stranim ciljevima. Ali, kao što ćemo kasnije čuti, to je nešto sasvim obično za svesnu misaonu delatnost jednog drugog psihičkog sistema da pogrešno razume sadržinu sna, a to ne-razumevanje u određivanju definitivnog oblika koji san prima mora se smatrati za jedan od faktora u definitivnom oblikovanju sna dalje; videćemo da kod stvaranja prinudnih predstava i fobija slični nesporazumi — isto tako unutar iste psihičke ličnosti — igraju glavnu ulogu. Može se i za naš san navesti odakle se uzima materijal za drugo tumačenje. Varalica je san, car je snevač sam, i moralizujuća tendencija odaje neko nejasno znanje o tome da se u latentnoj sadržim sna radi o nedozvoljenim željama koje su postale žrtvom potiskivanja. Kontekst u kojoj se ovakvi snovi javljaju za vreme mojih analiza kod neuroti-čara ne ostavlja nikakvu sumnju o tome da se u osnovi sna nalazi neko sećanje iz najranijeg detinj-stva. Samo, u našem detinjstvu je postojalo vreme da su nas nepotpuno odevene mogli gledati članovi porodice kao i strana lica, dadilje, služavke, posetifft

Tipični snovi 247

ci, i mi se tada nismo stideli svoje nagosti.1 Kod mnoge dece možemo još i u kasnijim godinama posmatrati kako njihova golotinja na njih opojno deluje, umesto da ih navodi na stid. Ona se smeju, jure unaokolo, udaraju se po telu, majka ili ko bilo prekoreva ih sa: „Fuj, pa to je sramota, to se ne srne." Deca često pokazuju ekshibicione prohteve; čovek u našim krajevima jedva može da prođe selom a da ne sretne neko dete od dve do tri godine kako pred putnikom, možda baš njemu u počast, zadiže košuljicu. Jedan od mojih pacijenata sačuvao je u svom svesnom sećanju scenu iz svoje osme godine kako je pokušao da posle svlačenja otrči u drugu sobu svojoj sestrici u košuljici, i kako mu je posluga to zabranila. U istoriji mladosti neurotičara razgaljivanje pred decom drugog pola igra veliku ulogu; kod paranoje može se na ove doživljaje svoditi i zabluda da ih posmatraju kod svlačenja i oblačenja; među onima koji su ostali prevareni postoji jedna klasa kod kojih je infantilni impuls postigao stepen simptoma, to je klasa ekshibi-cionista.

Ovo detinjstvo koje ne zna za osećaj stida čini nam se kasnije, kad se na to osvrnemo, kao raj, a raj sam nije ništa drugo do masovna fantazija o detinjstvu pojedinca. Zato su ljudi i u raju nagi i ne stide se jedni pred drugim dok ne dođe trenutak u kome se stid i strah bude; tada dolazi do isterivanja, i počinje seksualni život i kulturni rad. U ovaj raj san nas može svake noći odvesti natrag; mi smo već izrazili slutnju da utisci iz prvog detinjstva (preisto-rijskog perioda do otprilike završene treće godine) sami po sebi žude za reprodukovanjem, možda i da im uopšte nije stalo do njihove sadržine, da je njihovo ponavljanje ispunjenje želje. Snovi o nagoti su dakle ekshibicioni snovi.2

1 A dete se pojavljuje i u bajci, jer jedno malo dete odjednom uzvikuje: „Pa on ništa nema na sebi".

2 Ferenci je saopštio niz zanimljivih snova o golotinji kod žena, koji su se bez teškoća mogli svesti na infantilnu


Jezgro ekshibicionog sna predstavlja sopstvena figura koja se ne vidi kao figura deteta nego kao danas, i nepotpuno odelo koje ispada nejasno, ili zbog neslaganja slojeva tako mnogih kasnijih sećanja o negližeu ili za ljubav cenzure; uz to dolaze sad i lica pred kojima se stidimo. Nije mi poznat nijedan pri-mer da bi se stvarni posmatrači kod tih infantilnih ekshibicija ponovo pojavili u snu. Jer san gotovo nikad nije prosto sećanje. Ali, začudo, lica kojih se naše seksualno interesovanje u detinjstvu ticalo izostavljena su u svima reprodukcijama sna, histerije i prinudne neuroze; tek paranoja ponovo uvodi posma-trače i, mada oni ostaju nevidljivi, sa fanatičnim ube-đenjem zaključuje na njihovo prisustvo. Ono što san za njih uvodi „mnogi strani ljudi", koji ne mare za predstavu koja im se pruža, jeste upravo suprotnost želje prema onoj pojedinačnoj, vrlo prisnoj osobi pred kojom se snevač svukao. „Mnogi strani ljudi" nalaze se, uostalom, takođe često u snovima i u nekoj drugoj vezi: oni uvek znače „tajnu" kao suprotnu želju.1 Primećujemo kako se čak u paranoji, gde se uspostavlja staro stanje stvari, vodi računa o ovoj suprotnosti. Čovek više nije sam, on više ne sumnja da ga posmatraju, ali posmatrači su „mnogi, strani, ljudi", čiji je identitet neobično neodređen.

Osim toga u ekshibicionom snu dolazi do reci i potiskivanje. Neprijatno osećanje sna jeste reakcija drugog psihičkog sistema protiv toga, što je sadržina ekshibicione scene odbačena od nje ipak dospela da bude predstavljena. I da bi se to neprijatno osećanje uštedelo, scena ne bi smela ponovo da se oživi.

O osećanju sputanosti govorićemo još jednom kasnije. Ono u snu izvrsno služi za to da prikaže konflikt volje da prikaže ne. Nesvesna namera traži da se ekshibicija nastavi, a po zahtevu cenzure ona treba da bude prekinuta.

želju za ekshibicijom, ali se u mnogim crtama razlikuju od „tipičnih" snova nagote o kojima smo gore raspravljali.

1 To isto, iz razumljivih razloga, znači u snu i prisustvo „ćele porodice".

Tipični snowi 249

Odnosi naših tipičnih snova prema bajkama i drugim materijalima pesničkog stvaranja sigurno nisu ni pojedinačni niti slučajni. Ponekad se desi da je oštro oko pesnikovo analitički zapazilo proces me-njanja čije oruđe, inače, pesnik prati u obratnom pravcu, dakle umetničko delo svodi na san. Jedan moj prijatelj skreće mi pažnju na sledeće mesto u Zelenom Hajnrihu pesnika Gotfrida Kelera (Keller): „Ja vam ne želim, dragi Lee, da ikad iz iskustva osetite odabranu pikantnu istinu u položaju Odisejevom kad se ovaj pred Nauzikajom i njenim drugaricama pojavljuje nag i prekriven blatom! Želite li znati kako se to događa? Zadržimo se na ovom primeru. Ako vi jednom, odvojeni od svoga zavičaja i od svega što vam je drago, lutate stranim svetom, pa ste mnogo stvari videli i mnogo iskusili, imali brige i tegobe i osećali se bednim i ostavljenim, onda ćete noću sigurno sanjati da se približavate svome zavičaju; vidite ga kako on šija i presijava se u najlepšim bojama, prilaze vam divni, mili i dragi likovi; i tada odjednom otkrivate da se šetate pocepani, nagi i pokriveni prašinom. Obuzimaju vas neiskazan stid i strah, pokušavate da se pokrijete, da se sakrijete i budite se okupani znojem. To je, otkako ima sveta i veka, san čoveka punog jada, nesrećnog putnika, i tako je Homer ovaj položaj izvukao iz najdubljeg i večitog bića čovečanstva."

Najdublja i večita priroda čovečanstva, na čijem buđenju pesnik po pravilu radi kod svojih slušalaca, to su oni pokreti duševnog života koji imaju koren u detinjstvu, a koje je kasnije postalo preistorijsko. Iza želja izgnanika iz domovine, svesnih i besprekornih, probijaju se u snu suzbijene dečje želje koje su postale nedozvoljene, i zato se san koji objektivira priču o Nauzikaji redovno pretvara u san straha.

Moj lični san, pomenut ranije, o žurbi uz stepenice koji se uskoro zatim pretvara u zalepljenost za stepenice, isto tako je ekshibicioni san, pošto pokazuje bitne sastavne delove jednog takvog sna. On bi se, dakle, morao svesti na doživljaje iz detinjstva, a poznavanje tih doživljaja moralo bi dati objašnjenje

250 Tumačenje STiova, I

o tome u kolikoj meri ponašanje služavke prema meni, njeno prebacivanje da sam isprljao tepih, pomaže da ona zauzme ovakav stav kakav u snu zauzima. Ova željena objašnjenja ja zaista mogu izneti. U jednoj psihoanalizi učimo kako vremensko približavanje možemo protumačiti kao stvarnu povezanost dve misli, na izgled bez međusobne veze, ako slede neposredno jedna drugoj, pripadaju jednoj jedinici koju treba pogoditi, isto tako kao što a i b, koje sam napisao jedno pored drugoga, treba da se izgovore kao ab, kao jedan slog. Slično stoji stvar i sa snovima koji se odnose jedan na drugi. Pomenuti san o stepenicama izvađen je iz jednog niza snova, čiji su mi ostali članovi poznati po tumačenju. San koji oni uključuju mora spadati u istu vezu. A u osnovi onih snova koji vrše to uključivanje nalazi se sećanje na dadilju koja me je negovala od nekog termina u vreme dojenja pa sve dok mi nije bilo dve i po godine, i u mojoj svesti ostala je takođe jedna tamna uspomena na nju. Prema obaveštenjima koja sam nedavno dobio od svoje majke bila je stara i ružna žena, ali veoma pametna i sposobna, prema zaključcima koje smem da izvodim iz mojih snova, u svojim postupcima ona nije uvek bila najljubaznija prema meni, i morao sam da čujem i neprijatne reći od nje kad ne bih pokazivao dovoljno razumevanja za vaspitavanje za čistoću. Pošto se dakle služavka trudi da ovaj vaspitni rad nastavi, ona stiče pravo na to da s njom u snu postupam kao sa inkarnacijom preistorijske starice. Može se svakako pretpostaviti da je dete ovoj vaspi-tačici, uprkos njenim lošim postupcima, poklonilo svoju ljubav.1

1 Tumačenje ovoga sna: pljuvati na stepenicama (auf der Treppe spucken) odvelo je, budući da Spuken pokazuje aktivnost duhova, u slobodnom prevođenju, na „esprit d'es-calier" = „duh stepeništa" (nemački: Treppenwitz). Treppen-witz znači koliko i „nedostatak spremnosti za brz i duhovit odgovor". I to zaista mogu sebi da prebacim. A da li je dadilji takva spretnost nedostajala? — (Prim. prev.): I ovde je neprevodljiva igra reci: spucken = pljuvati; spuken ~

Tipični snovi 251

P) Snovi o smrti dragih osoba

Jedan drugi niz snova koji se mogu nazvati tipičnima jesu snovi sa sadržinom da su umrli neki dragi rođak, roditelji ili brat i sestra, deca itd. Kod ove vrste snova odmah moramo razlikovati dve varijante: jednu kod koje nas u snu žalost ne pogađa, tako da se posle buđenja čudimo svojoj neosetljivosti, i drugu kod koje osećamo dubok bol zbog smrtnog slučaja, pa taj svoj bol izražavamo čak i gorkim suzama za vreme spavanja.

Snove prve grupe možemo ostaviti po strani; oni nemaju bilo kakvog prava da važe kao tipični. Ako ih analiziramo, naći ćemo da znače nešto drugo no što sadrže, da su određeni za to da pokriju bilo koju drugu želju. Tako je i sa snom tetke, ranije pome-nutim, koja jedinog sina svoje sestre vidi pred sobom na mrtvačkom odru. To ne znači da je ona svom malom nećaku želela smrt, nego san samo prikriva, kao što smo saznali, želju da izvesnu voljenu osobu posle dugog lišavanja ponovo vidi, onu istu koju je jednom ranije, posle slično duge pauze, ponovo ugledala kraj lesa jednog drugog nećaka. Ova želja, koja predstavlja pravu sadržinu sna, ne daje nikakav povod za žalost i zato se ona u snu i ne oseća. Ovde primećujemo da osećanje sadržano u snu ne pripada manifestnoj, nego latentnoj sadržini sna, da je afektna sadržina sna ostala slobodna od izopačenja koje je pogodilo predstavnu sadržinu.

Drukčije je sa snovima u kojima je predstavljena smrt nekog dragog rođaka kad se pri tom oseća bolan afekt. Ti snovi znače, što im sadržaj pokazuje, želju da dotična osoba umre, i pošto na ovom mestu mogu očekivati da će se osećaji svih čitalaca i svih lica koja su nešto slično sanjala protiviti mom objašnjenju, moram se potruditi da dokaz za to iznesem na najširoj mogućnoj osnovi.

utvarati se, javljati se (o duhovima). Esprit d'escalier je, dakle, „duh što se javlja na stepenicama". A Treppenwitz je dobilo i gornje značenje. Baš kao i u snu: sve ispreturano!


Već smo objasnili jedan san iz kojeg smo mogli naučiti da one želje koje se u snovima javljaju kao ispunjene nisu uvek aktuelne želje. To mogu biti i protekle, odbačene, naslagane i potisnute želje kojima ipak moramo priznati neku vrstu dalje egzistencije samo zbog njihovog ponovnog pojavljivanja u snu. One nisu mrtve kao što su mrtvi pokojnici prema našem shvatanju, nego su kao seni u Odiseji1 koje se, čim popiju malo krvi, ponovo bude u izvestan život. U onom ranije pomenutom snu o mrtvom de-tetu u kutiji radilo se o jednoj želji koja je bila aktuelna pre petnaest godina i koja je otada bila neuvijeno priznata. Možda za teoriju sna nije sporedno ako dodam da je čak i ovoj želji u osnovi ležalo neko sećanje iz najranijeg detinjstva. Snevačica je kao malo dete — kada, to se više ne može sigurno utvrditi — čula da je njena majka u toku gravidnosti čiji je plod postala pala u teško neraspoloženje, pa je svome detetu i svome telu svesrdno zaželela smrt. Kad je, zatim, i sama odrasla i postala gravidna ugledala se samo na primer svoje majke.

Ako neko uz izraze bola sanja o tome da su mu umrli otac ili majka, brat ili sestra, onda takav san ja nikada neću navoditi kao primer za to da snevač njima želi smrt sada. Teorija snova ne traži tako mnogo; ona se zadovoljava samo time da zaključi da im je on — bilo kad u detinjstvu — poželeo smrt. Ali ja se plašim da će ovo ograničenje, ma i malo, dopri-neti smirivanju onih koji ovo napadaju; ovi bi mogli isto tako energično osporavati mogućnost da su ikad tako mislili kao što se osećaju sigurnim da u sadašnjosti nemaju takvih želja. Zato moram ponovo re-konstruisati jedan deo iz nestalog dečjeg duševnog života, na osnovu svedočanstva koje sadašnjost još pokazuje.2

1 Vidi Homer, Odiseja, XI verz. 97 i na više mesta (Prim. prev.).

* Uporedi uz to: „Analiza fobije jednog petogodišnje dečaka" („Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopatholo

Tipični snovi 253

Pogledajmo, najpre, odnos dece prema njihovoj braći i sestrama. Ja ne znam zašto mi pretpostavljamo da taj odnos mora biti pun ljubavi kad se u iskustvu svakog čoveka nameću primeri neprijateljstva između braće i sestara među odraslim, i pošto tako često možemo konstatovati da ova podvojenost vodi poreklo još iz detinjstva, ili da je odvajkada postojala. Ali i veoma mnogi odrasli ljudi, koji su sada nežni prema svojim sestrama i svojoj braći i koji im pomažu, živeli su u svom detin jstvu u gotovo neprekidnom neprijateljstvu s njima. Starije dete je zlostavljalo mlađe, klevetalo ga, otimalo mu igračke; mlađe je ginulo u nemoćnom besu prema starijem, zavidelo mu i plašilo ga se, ili su mu se prvi pokreti želje za slobodom i pravnom svesti obraćale protiv njegovog ugnjetača. Roditelji kažu da se deca ne podnose, a ne mogu da nađu razlog za to. Nije teško uvideti da je i karakter valjanog deteta drugačiji nego što bismo želeli da ga vidimo kod odraslog čoveka. Dete je apsolutno egoističko, ono svoje potrebe oseća intenzivno i bezobzirno teži da ih zadovolji, naročito prema svojim suparnicima, ostaloj deci, i u prvom redu protiv svoje braće i sestara. Ali zato dete mi ne nazivamo „lošim", mi ga zovemo „nevaljalim"; ono je neodgovorno za svoja zla dela kako pred našim sudom tako i pred krivičnim zakonom. I to s pravom; jer mi možemo očekivati da će se, još u toku životnih perioda koje uračunavamo u detinjstvo, u malog egoiste probuditi altruističke pobude i moral, da će, po recima Majnertovim (Mevnert), jedno sekundarno Ja stvoriti sloj iznad primarnog i zakočiti ga. Moralnost, svakako, ne nastaje istovremeno na celoj liniji, a i bez-moralni period detinjstva kod pojedinih individua traje različito dugo. Gde je razvoj ove moralnosti izostao, onde rado govorimo o „degeneraciji"; očigledno se radi o nekom inhibiranju u razvoju. A gde je primarni karakter kasnijim razvojem već prekriven slo-

gische Forschungen sv. I, 1909. Sabrana dela, sv. VTI), i „O infantilnim seksualnim teorijama" u „Sammlung kleiner Schriften zur Neurosenlehre" (Sabrana dela, sveska VII).


jem, tamo može oboljenjem od histerije bar jednim delom biti ponovo otkriven. Slaganje takozvanog hi-steričnog karaktera sa karakterom jednog lošeg de-teta upravo pada u oči. Prinudna neuroza, naprotiv, odgovara jednoj nadmoralnosti, kao pojačavajuće opterećenje nametnuto primarnom karakteru koji se ponovo budi.

Mnoge osobe, dakle, koje danas vole svoju braću i svoje sestre i koje bi se njihovom smrću osetile lišenima, nose od ranije u svom nesvesnom zlobne želje protiv njih, a koje se u snovima mogu realizovati. Ali je u najvećoj meri zanimljivo posmatrati malu decu do tri godine ili nešto malo iznad toga u njihovom odnosu prema mlađoj braći i sestrama. Dete je dotle bilo jedinac, sad mu se objavljuje da je roda donela jedno novo dete. Dete posmatra došljaka i onda odlučno izjavljuje: „Neka ga roda ponovo nosi sobom."1

Ja sasvim ozbiljno zastupam mišljenje da dete ume da proceni zapostavljanje koje od ovog stranca treba da očekuje. Od jedne dame koju dobro poznajem, i koja se sada veoma dobro slaže sa svojom četiri godine mlađom sestrom, znam da je na vest o njenom dolasku na svet odgovorila uz rezervu: „Ali moju crvenu kapicu ipak joj neću dati". Ako dete tek kasnije treba da dođe do toga saznanja, njegovo neprijateljstvo će se probuditi u tom trenutku. Znam za jedan slučaj da je jedna devojčiča koja nije imala ni tri godine pokušavala da zadavi odojče u kolevci, jer je slutila da joj njegovo dalje prisustvo ne donosi ništa dobro. Deca su u ovim godinama sposobna da budu ljubomorna, i to u veoma jakoj i veoma razgovetnoj meri. Kad su mu sestrica ili bratić stvarno ubrzo nestali, dete je ponovo svu nežnost u kući

1 Troipogođišnji Hans, čija je fobija predmet analize u ranije pomenutoj publikaciji, ubrzo posle rođenja jedne sestre uzvikuje u groznici: „Ali ja neću nikakvu sestricu." U svojoj neurozi, godinu i po dana kasnije, priznaje neuvijeno želju da majka devojčicu prilikom kupanja ispusti u kadu, da umre. Pri tom je Hans dobroćudno, nežno dete, koje će uskoro i ovu sestru zavoleti i naročito rado štititi.

Tipični snovi 255

koncentrisalo na sebe, a sad dolazi jedno novo koje je poslala roda; zar tu nije korektno da naš ljubimac u sebi stvori želju da novi konkurent doživi istu sudbinu kao i prethodni da bi njemu opet sve bilo tako lepo i dobro kao što je u međuvremenu bilo?1 Razume se da je ovaj odnos deteta prema kasnije rođenima u normalnim prilikama jednostavna funkcija razlike u godinama starosti. Kod određenog intervala probudiće se u starije devo j čiče već i materinski instinkti prema bespomoćnom novorođenčetu.

Osećanja neprijateljstva prema braći i sestrama moraju u detinjstvu biti daleko mnogobrojni ja nego što to pada uoči tupom posmatranju odraslih ljudi.2

Kod moje sopstvene dece, koja su na svet dolazila ubrzo jedno za drugim, propustio sam priliku za takva posmatranja; sada to nadoknađujem kod svog malog nećaka, čija je samovlada posle petnaest me-seci pojavom jedne suparnice bila ometena. Doduše, ja čujem da se mali čovek veoma viteški ponaša prema svojoj sestrici, da joj ljubi ruku i da je miluje; ali sam se uverio da je već pre navršene druge godine svoju jezičku sposobnost upotrebio na to da kritiku je tu osobu koja mu ipak izgleda izlišna. Kad god se povede reč o njoj, on se umeša u razgovor i lju-tito uzvikuje: „Suviše ma(l)a, suviše ma(l)a." U toku

1 Ovakvi smrtni slučajevi doživljeni u detinjstvu mogu se u porodici brzo zaboraviti, ali psihoanalitičko istraživanje ipak pokazuje da su oni za kasniju neurozu postali veoma značajni.

2 Posmatranja koja se odnose na prvobitno neprijateljsko držanje dece prema braći i sestrama i jednom delu roditelja vršena su od toga vremena u velikom broju i zabele-žena u psihoanalitičkoj literaturi. Naročito prirodno i naivno je ovaj tipično dečji stav iz svoga najranijeg detinjstva opisao pesnik Špiteler: „Uostalom, tu je bio još jedan Adolf. Jedno sitno stvorenje o kome se tvrdilo da je moj brat, a o kome nisam shvatio zašto bi bio od koristi, još manje zbog čega dižu takvu buku oko njega kao i oko mene. Za svoje potrebe bio sam dovoljan, zašto mi je bio potreban brat? I ne samo što je bio nekoristan, ponekad je čak i smetao. Ako sam dosađivao baki, hteo je i on da joj dosađuje; ako su me vozili u kolicima, sedeo bi on preko puta i oduzimao mi pola prostora tako da smo se morali gurati nogama."


poslednjih meseci, otkako se dete svojim izvanrednim razvojem otelo ovom nipodaštavanju, on ume drukčije da opravda svoje upozorenje da ona ne zaslužuje toliku pažnju. U svakoj pogodnoj prilici on podseća na to: „Ona nema zuba!"1 Od najstarije devojčice jedne druge sestre sačuvali smo svi sećanje kako su sve tetke pola sata potvrđivale tada šestogodišnjem de-tetu: „Je li, to Lucija još ne može da razume?". Lu-cija je bila konkurentkinja mlađa dve i po godine.

Nedostajanje jednog sna o smrti braće i sestara koji bi odgovarao povećanom neprijateljstvu nisam primetio, na primer, ni kod jedne od mojih pacijent-kinja. Našao sam samo jedan izuzetak koji se lako može objasniti kao potvrda pravila. Kad sam jednom za vreme seanse, jednoj dami objasnio ovo stanje stvari, koje mi se činilo da dolazi u obzir kod simptoma koji je bio na dnevnom redu, na moje iznenađenje, ona je odgovorila da nikad nije imala takve snove. Ali joj je na pamet pao jedan drugi san koji s prvim, tobože, nije imao nikakve veze: san koji je sanjala prvi put, kad joj je bilo četiri godine, tada najmlađe dete, i koji je kasnije više puta ponovo sanjala. „Gomila dece, sve njena braća, sestre, braća i sestre od strica igrali su se na jednoj livadi. Odjednom oni dobiše krila, poleteše sa zemlje i izgubiše se." Pacijentkinja nije imala ni pojma o značenju ovoga sna; a za nas neće biti teško da u njemu prepoznamo san o smrti svih sestara i braće u njegovom prvobitnom obliku na koji je cenzura malo uticala. Usuđujem se da podmetnem ovu analizu. Prilikom smrti jednog iz gomile dece — deca dvojice braće vaspitavana su u ovom slučaju u bratskoj zajednici — biće da je naša četvorogodišnja snevačica upitala jednu mudru odraslu osobu: Sta biva od dece kad umru? Odgovor mora da je glasio: Onda dobivaju krila i postaju anđelčići. U snu posle ovoga objašnjenja sva braća i sestre dobila su krila kao anđeli i — što je glavno — odletela su. Naša mala devojčica, tvorac

1 Istim recima troipogodišnji Hans izražava uništavajući! kritiku svoje sestre (1. a) . On pretpostavlja da ona ne može da govori zato što nema zuba.

Tipični snovi 257

anđela, ostaje sama, pomislimo samo, jedina u ovakvoj gomili dece! To što se deca jure na jednoj livadi, sa koje odleću, jasno ukazuje na leptire kao da je ista misaona povezanost vodila dete koja je i stare narode nagnala na to da Psihu predstavljaju sa krilima leptira.

Možda će sad neko primetiti da postoje neprijateljska osećanja dece prema njihovoj braći i sestrama, svakako treba i to priznati, ali kako to da dečje srce dostigne onu visinu pokvarenosti da svom suparniku ili jačem drugu u igri poželi smrt, kao da se svi prestupi mogu kažnjavati samo smrću? Ko tako govori ne razmišlja o tome da predstava deteta o „smrti" ima sa našom predstavom zajedničku samo reč, a posle toga samo još nešto malo drugog što bi bilo zajedničko. Dete ništa ne zna o strahotama truljenja, o smrzavanju u hladnom grobu, o strahotama beskrajnog ništa, koje odrastao čovek, kao što sve-doče svi mitovi o zagrobnom svetu, tako loše podnosi u svojim predstavama. Strah od smrti detetu je stran, i zato se ono igra sa tom odvratnom rečju i preti drugom detetu: „Ako to još jednom uradiš, umrećeš, kao što je umro Franc", pri čemu jadnu majku obuzme groza koja možda ne može zaboraviti na to da veća polovina ljudi rođenih na zemlji svoj život ne produžava iznad godina detinjstva. Još sa osam godina dete, vraćajući se iz posete Prirodno--istorijskom muzeju, može da kaže svojoj majci: „Marna, tako te mnogo volim; kad jednom umreš, ja ću dati da te ispune i postaviću te ovde u sobi da te mogu uvek, uvek posmatrati!" Tako malo liči dečja predstava o smrti na našu!1

1 Od jednog veoma obdarenog desetogodišnjeg dečaka čuo sam posle smrti njegovog oca na svoje iznenađenje sle-deću izjavu: „Što je otac umro, to razumem, ali zašto ne dolazi kući na večeru, to sebi ne mogu da objasnim." — Dalji materijal za ovu temu nalazi se prikupljen u rubrici koju rediguje gospođa dr v. Hug — Hellmuth, sa naslovom „Dečja duša" u časopisu „Imago", Zeitschrift fiir Anwendung des Psychoanalyse auf die Geisteswissenschaften, Sveska I—V, 1912—1918.

17 Projđ, Odabrana đela, VI


„Umreti" za dete, koje je, uostalom, pošteđeno da vidi scene patnji pre smrti, znači koliko i „otići", ne smetati više onima što su ostali u životu. Dete ne razlikuje na koji način se ovo odsustvo zbiva, da li odlaskom na put, otpuštanjem, otuđenjem ili smrću.1

Ako je u preistorijskim godinama jednog deteta njegova dadilja bila otpuštena, pa je neko vreme posle toga i njegova majka umrla, onda za njegovo seća-nje, kao što to u analizi otkrivamo, oba događaja leže u jednom redu jedan iznad drugog. To što dete odsustvo odsutnih ne oseća veoma intenzivno osetile su mnoge majke, na svoju žalost, i bol kad bi se posle višenedeljnog letovanja vratile kući i na svoje raspitivanje morale da čuju: Deca ni jedan jedini put nisu pitala za majku. A ako je ona zaista otputovala u onu „neotkrivenu zemlju", „sa čije se teritorije nijedan putnik više ne vraća", onda izgleda da su je deca najpre zaboravila i tek naknadno počinju da je se sećaju mrtve.

Ako dete, dakle, ima motiva da želi odsustvo jednog drugog deteta, onda ne postoji ništa što bi ga sprečilo da svojoj želji da oblik drugog deteta koje je mrtvo. I psihička reakcija na san u kome se želi smrt dokazuje da su, uprkos razlici u sadržini želja u deteta, one, ipak, ma na koji način, iste kao i želje odraslog čoveka izražene na isti način.

Ako se sad želja deteta uperena protiv svoje braće i sestara da budu mrtvi objasni detetovim ego-

1 Posmatranje jednog psihoanalitički izvežbanog oca uhvatio je i trenutak u kome njegova duševno veoma razvijena kćerčica od četiri godine priznaje razliku između „biti odsutan" i „biti mrtav". Dete je stvaralo teškoće pri jelu i osetilo je kako je jedna negovateljica u zavodu neprijateljski posmatra. „Jozefina treba da bude mrtva", izjavi zato ona svom ocu. ,,A zašto baš mrtva?", upita otac stišavajući je. „Zar nije dovoljno samo ako ode?" „Ne", odgovori dete, „onda će se opet vratiti." Za neograničeno samoljublje (narcizam) deteta svako smetanje predstavlja jedan crimen laesae mai-estatis, i kao drakonsko zakonodavstvo osećaj deteta na svake takve prestupe određuje samo jednu kaznu koja se ne može dozirati.

/ •

Tipični snovi 259

izmom koji dozvoljava da sestru i braću smatra svojim suparnicima: kako da se objasni takva želja uperena protiv roditelja koji za decu predstavljaju da-rovaoce ljubavi i ispunjavaoce njegovih potreba, čije bi održanje trebalo da želi upravo iz egoističkih motiva?

Rešenju ove teškoće vodi nas iskustvo da snovi o smrti roditelja pretežno često pogađaju onaj deo roditeljskog para koji je istog pola kao i snevač, dakle da muško dete najvećim delom sanja o smrti oca, a žensko dete o smrti matere. Ja to ne mogu tvrditi kao nešto redovno, ali prevaga u naznačenom smislu jeste tako jasna da traži objašnjenje jednim faktorom od opšteg značaja.1 Odnosi se tako — grubo rečeno — kao da se rano uspostavila neka naročita seksualna naklonost, kao da dečak u ocu, a devojčica u majci gleda svog suparnika, odnosno suparnicu, čije bi im odstranjenje moglo biti samo od koristi.

Pre nego što ovu predstavu odbacimo kao monstruoznu, osmotrimo i ovde realne odnose koji postoje između roditelja i dece. Treba odvojiti ono što od ovih odnosa traže kulturni zahtevi pijeteta, i ono što nam svakodnevno posmatranje pruža kao činjenicu. U odnosu između roditelja i dece leži skriven više nego jedan povod za neprijateljstvo; uslovi za ostvarenje želja, koje ne mogu proći cenzuru, dati su u najvećoj meri. Zadržimo se, najpre, na relaciji između oca i sina. Meni se čini da svetost koju smo pripi-sali propisima deset božjih zapovesti, dekaloga, otupljuju naš smisao za zapažanje stvarnosti. Mi se, možda, jedva usuđujemo da primetimo da sve veći deo čovečanstva ne vodi računa o pridržavanju četvrte božje zapovesti. U najnižim kao i u najvišim slojevima ljudskog društva pijetet prema roditeljima obično se povlači ispred ostalih interesa. Mračni izveštaji koji su kroz mitologiju iz prastarih vremena ljudskog

1 Situacija je često zamagljena pojavom tendencije kažnjavanja koja u moralnoj reakciji preti gubitkom onog roditelja koga voli.

17*


društva došli do nas pružaju nam neprijatnu predstavu o očevom obilju moći i o bezobzirnosti kojom ie ona iskorišćavana. Kronos guta svoju decu, otprilike onako kao što to radi vepar sa leglom svinje-majke, i Zevs kastrira svoga oca1 i stupa kao vladar na njegovo mesto. Ukoliko je otac u staroj porodici neograničeni je vladao, utoliko više mora sin kao pozvati naslednik biti potisnut na položaj neprijatelja, utoliko je veće moralo postati njegovo nestrpljenje da posle očeve smrti sam dođe na vlast. Još u našoj građanskoj porodici otac time što svome sinu odriče pravo samoodređivanja sredstava koja su za to potrebna obično pomaže da se može razviti prirodna klica za rađanje neprijateljstva koja u tom odnosu leži. Lekar dovoljno često dolazi u priliku da zapazi da bol za izgubljenim ocem kod njegovog sina ne može ugušiti zadovoljstvo što je najzad postigao slobodu. Svaki otac se grčevito drži ostatka potestatis patris familiae koja je u našem društvu veoma anti-kvirana, i svaki pesnik je siguran da će postići efekat ako kao Ibsen ovu prastaru borbu između oca i sina bude stavio u prvi plan u svojim pričama. Povodi za konflikte između kćeri i majke javljaju se kad kći odraste i u majci nalazi čuvara, dok žudi za seksualnom slobodom, i kad majku njena odrasla kći podseti na to da je došlo vreme da se odrekne seksualnih prava.

Svi ovi odnosi, očigledno, leže pred svačijim očima. Ali nam oni ne pomažu pri našoj nameri da objasnimo snove o smrti roditelja koji se nađu kod osoba za koje je pijetet prema roditeljima već odavno postao nešto u što se ne može dirati. Takođe smo, na osnovu prethodnih izlaganja, spremni na to da će se

1 Bar u nekim mitološkim prikazivanjima. Prema drugima ovo kastriranje vrši samo Rronos na svom ocu Uranu. — O mitološkom značenju ovoga mita uporedi Otto Rank, Mit o rođenju junaka (Der Mythus von der Geburt des Helden), 5. sveska u „Schriften zur angewandten Seelenkunde", 1909. i „Motiv o incestu u pesmi i priči" (Das Inzestomotiv in Dich-tung und Sage), 1912.

Tipični snovi 261

želja za smrću uperena protiv roditelja izvesti iz najranijeg detinjstva.

Sa sigurnošću koja isključuje svaku sumnju potvrđuje se ovo naslućivan] e kod psihoneurotičara u analizama sprovedenim kod njih. Pri tome učimo da se seksualne želje deteta vrlo rano bude — ukoliko one u embrionskom stanju to ime zaslužuju — i da prva sklonost devojke važi za oca a prve infantilne želje dečakove važe za majku. Otac tako za dečaka postaje suparnik koji smeta, a majka za devojčicu suparnicom koja smeta, i koliko je malo detetu potrebno pa da ovaj osećaj dovede do želje za smrću, to smo naveli već u slučaju kod braće i sestara. Seksualni izbor se po pravilu ističe već kod roditelja; iz-vesna prirodna sklonost brine se o tome da muž mazi mlade kćeri, da majka podržava sinove, dok oboje strogo rade na vaspitanju mališana, gde god njihov sud nije zaluđen magijom. Dete vrlo dobro primeću-je ovu pristrasnost i počinje da se odupire onom delu roditeljskog para koji mu se suprotstavlja. Biti voljen od odraslog za njega ne predstavlja samo zadovoljenje neke naročite potrebe, nego znači i to da se u svemu ostalom popušta njegovoj volji. I tako ono ide za svojim sopstvenim seksualnim nagonom i u isto vreme daje snažan podsticaj sklonosti koja dolazi od roditelja, ako se njegov izbor između roditelja poklapa sa izborom roditelja.

Najveći broj znakova ovih infantilnih sklonosti koje imaju deca mi obično previđamo, a neke od njih možemo zapaziti i posle prvih godina detinjstva. Jedna osmogodišnja devojčica iz kruga mojih poznanika koristi priliku, kad majku pozovu od stola, da se proglasi njenom naslednicom. „Sad ću ja biti mama. Karlo, hoćeš li još malo povrća? Uzmi, molim te", itd. Jedna naročito talentovana i živa devojčica od četiri godine, kod koje je ovaj deo dečje psihologije naročito providan, direktno izjavljuje: „Sad mamica može malo da ode, pa onda mora tatica da se sa mnom oženi i ja ću biti njegova žena." U dečjem životu ova želja nipošto ne isključuje to da dete i svoju majku nežno voli. Ako mali dečak sme da spava pored svo-


je majke čim otac ode na put, pa posle očevog povratka može da se ponovo vrati natrag u dečju sobu osobi koja mu se mnogo manje dopada, može se kod njega vrlo lako oblikovati želja da otac bude stalno odsutan, kako bi mogao zadržati svoje mesto kod svoje drage i lepe mame. A jedno sredstvo u postizanju te želje jeste očigledno kad je otac mrtav, jer je dečaka iskustvo naučilo jednoj stvari: „Mrtvi" ljudi, kao deka na primer, uvek su odsutni, ne vraćaju se nikad više.

Ako se ovakva posmatranja vršena na maloj deci potpuno uklapaju u tumačenje koje sam predložio, ona svakako još ne pružaju puno uverenje koje se nameće lekarima za psihoanalize odraslih neurotičara.

Saopštavanje odgovarajućih snova vrši se ovde sa takvim uvodima da njihovo tumačenje postaje ne-izbežno kao tumačenje sna želje. Jednog dana nalazim jednu damu ucveljenu i rasplakanu. Ona kaže: Ne želim više da vidim svoje rođake, oni me se moraju groziti. Onda gotovo bez prelaska priča da se seća jednoga sna čije joj značenje, naravno, nije poznato. Taj san je sanjala kad joj je bilo četiri godine, a on glasi ovako: Jedan ris ili lisica šetaju se na krovu, zatim nešto pade, ili ona pade, i onda majku iznose mrtvu iz kuće, pri čemu gorko plače. Tek što sam joj rekao da ovaj san mora značiti želju iz njenog detinjstva, da svoju majku vidi mrtvu, i da zbog ovog sna mora misliti da je se rođaci groze, a ona mi već pruži nešto materijala za objašnjenje sna. „Luch-saug"1 jeste pogrdna reč kojom ju je jednom prilikom grdio neki ulični mangupčić dok je bila još sasvim malo dete; njenoj majci je, kad je detetu bilo tri godine, pao crep sa krova na glavu tako da je jako krvarila.

Imao sam jednom priliku da detaljno proučavam jednu mladu devojku koja je prošla kroz različita psihička stanja. U sumanutoj zbunjenosti, kojom je bo-

1 „Luchs" = ris, Luchsauge bi, prema tome bilo: risovo oko. U devojčinom snu se javljaju ris (Luchs) i lisica (Fuchs). (Prim. prev.).

Tipični snoui 263

lest počela, pokazala je bolesnica naročitu odvratnost prema svojoj majci, tukla ju je i grdila čim bi se približila njenoj postelji, dok je prema jednoj mnogo starijoj sestri u isto vreme ostala ljubazna i poslušna. Zatim je došlo jasno, ali nešto apatično stanje sa veoma uznemirujućim snovima; u toj fazi počeo sam sa lečenjem i analizirao njene snove. Jedan velik broj snova bavio se više ili manje uvijeno smrću njene majke; čas bi prisustvovala sprovodu jedne starije žene, čas bi videla sebe i svoju sestru kako u crnini sede za stolom; nije bilo nikakve sumnje o smislu ovih snova. Kod poboljšanja koje je bivalo sve veće javljale su se histerične fobije; najmučnija među njima bila je da se njenoj majci možda nešto dogodilo. Gde god bi se nalazila, morala je da požuri kući da bi se uverila da je majka još živa.

Slučaj povezan sa mojim ostalim iskustvima bio je veoma poučan; on je pokazivao u tako reći mnogo-jezičnom prevođenju različite načine reagovanja psihičkog aparata na istu nadražujuću predstavu. U zbunjenosti koju ja shvatam kao savlađivanje druge psihičke instance kroz prvu inače suzbijenu instancu, svesno neprijateljstvo prema majci postalo je motorno snažno; kad je, zatim, nastupilo prvo smirenje, pobuna bila suzbijena, a vladavina cenzure ponovo uspostavljena, ostalo je ovom neprijateljstvu otvoreno samo još polje snevanja da bi ostvarilo želju za majčinom smrću; kad je normalno stanje još više ojačalo, dovelo je do stvaranja prekomerne brige za majku kao histerična protivreakcija i odbrambeni fenomen. U toj vezi više nije neobjašnjivo zašto su histerične devojke tako često preko mere nežno vezane za svoje majke.

Drugi put sam imao priliku da izvršim dubok uvid u nesvesni duševni život jednog mladog čoveka koji, gotovo nesposoban za život od prinudne neuroze, nije mogao da izlazi na ulicu, jer ga je mučila briga da će poubijati sve ljude koji prođu pored njega. On je dane provodio u tome što je dovodio u red dokaze za svoj alibi, ako bi možda bila podignuta optužba protiv njega zbog nekog ubistva koje se u gradu do-


godilo. Izlišno je napomenuti da je to bio jedan isto tako moralan kao i lepo obrazovan čovek. Analiza — koja je uostalom vodila ozdravljenju — otkrila je kao osnovu za ove mučne prinudne predstave ubilačke impulse uperene protiv njegovog nešto prestrogog oca, koji su se, kad mu je bilo sedam godina, na njegovo iznenađenje svesno ispoljili, ali koji, naravno, vode poreklo iz mnogo ranijih godina detinjstva. Posle teške bolesti i očeve smrti pojavila se u trideset i prvoj godini života opsesija samoprebacivanja, koja se u vidu one fobije prenela na strance. Čovek koji je bio u stanju da zaželi da svoga oca gurne u provaliju sa vrha jedne planine, njemu se svakako može povero-vati da neće štedeti ni život ljudi koji su manje vezani za njega; taj je onda u pravu da se zatvori u svoje sobe.

Prema mojim već mnogobrojnim iskustvima roditelji igraju glavnu ulogu u infantilnom duševnom životu svih kasnijih psihoneurotičara, i zaljubljenost u jednog, mržnja prema drugom roditelju, pripadaju bitnim sastojcima materija u psihičkim impulsima stvorenim u ono doba, koji je tako značajan za određivanje simptoma kasnije neuroze. Ali ja ne veru-jem da se psihoneurotičari u tome oštro odvajaju od ostalih ljudi koji su ostali normalni što mogu da stvaraju nešto apsolutno novo i nešto što je za njih oso-beno. Mnogo je verovatnije, a to shvatanje potpomažu i prigodna posmatranja vršena na normalnoj deci, da se oni razlikuju samo u tome što svoja osećanja i mržnju prema svojim roditeljima iznose u povećanom stepenu, a da se to u duši većine dece zbiva manje jasno i manje intenzivno. U potvrdu ovoga saznanja predao nam je stari vek jednu legendu, čija opšta i duboka potresna snaga može biti shvaćena samo ako hipoteza u vezi sa psihologijom dece, koju sam izneo, ima isto tako opštu važnost.

Na umu mi je priča o kralju Edipu i istoimena drama Sofokla. Sin tebanskog kralja Laja i Jokaste, Edip biva kao odojče prognan, pošto je neko proročanstvo predskazalo ocu da će ga još nerođeni sin jednom ubiti. Dete bude spašeno i kao kraljević odra-

Tipični snovi 265

ste na nekom stranom dvoru; nesiguran u svoje poreklo, Edip upita proročište i od njega dobije savet da izbegava svoj zavičaj, jer će morati da postane ubica svoga oca i muž svoje majke. Na putu iz svog tobožnjeg zavičaja sastane se sa kraljem Laj om i ubije ga u svađi koja se brzo zametnula. Zatim dolazi pred grad Tebu, gde rešava zagonetku Sfinge koja mu pre-prečava put i, u znak zahvalnosti za to, bude od Te-banaca izabran za kralja, a kao nagradu dobij a Jo-kastu za ženu. Dugo vlada u miru i dostojanstvu, i sa njemu nepoznatom majkom rodi dva sina i dve ćerke, dok nije izbila kuga, koja je Tebancima dala povod da ponovo pitaju proročište za savet. Ovde počinje Sofoklova tragedija. Glasnici donose vest da će kuga prestati ako Lajev ubica bude proteran iz zemlje. A gde se on nalazi?

„Gde je taj teško vidljivi tamni trag stare krivice?"

(stih 109).

Radnja komada sastoji se odsad samo u postepenom pojačavanju i umetnički odugovlačenom otkriću •— to se može uporediti sa radom jedne psihoanalize •— da je Edip sam Lajev ubica, ali ujedno i sin ubijenoga kralja i Jokaste. Potresen strahotama koje je nesvesno počinio, Edip samoga sebe oslepi i napušta zavičaj. Proročanstvo je ispunjeno.

Kralj Edip je takozvana tragedija sudbine; njeno tragično dejstvo treba da počiva na suprotnosti između suviše moćne volje bogova i uzaludnog odupiranja ljudi kojima preti nesreća; odanost u volju božanstva, uviđanje svoje sopstvene nemoći treba duboko potreseni posmatrač da nauči iz te tragedije. Moderni pisci, logično, pokušavali su da postignu jedno slično tragično dejstvo tako što su istu suprotnost prepleli sa fabulom koju su sami pronašli. Ali gledaoci su ne-tronuti posmatrali kako se na njima, uprkos svem odupiranju nevinih ljudi, izvršava prokletstvo ili proročanstvo; kasnije tragedije sudbine ostale su bez, dejstva.


Ako kralj Edip modernog čoveka ne potresa manje nego Grka onoga doba, onda rešenje za to može svakako ležati u tome što dejstvo grčke tragedije ne počiva na kontrastu između sudbine i čovekove volje, nego je treba tražiti u naročitoj osobenosti gradiva na kome se ova suprotnost dokazuje. Mora da postoji neki glas u našoj unutrašnjosti koji je spreman da prizna prinudnu moć sudbine u Edipu, dok mi odluke kao što se nalaze u drami „Die Ahnfrau"1, ili u drugim tragedijama sudbine, možemo odbiti kao proizvoljne. I jedan takav činilac sadržan je stvarno u priči o kralju Edipu. Njegova sudbina potresa nas samo zato što bi mogla da postane i našom sudbinom, pošto je proročište pre našeg rođenja izreklo nad nama isto prokletstvo kao i nad njim. Svima nam je, možda, bilo suđeno da svoje prvo seksualno uzbuđenje upravimo prema majci, a prvu mržnju i nasilnu želju prema svome ocu; o tome nas uveravaju naši snovi. Kralj Edip koji je ubio svoga oca i oženio se svojom majkom Jokastom samo je ispunjenje želja našeg detinjstva. Ali sa više sreće nego što ju je on imao, ukoliko nismo postali psihoneurotičari, uspelo nam je da naša seksualna uzbuđenja odvojimo od naših majki, da zaboravimo našu ljubomoru na naše očeve. Od osobe na kojoj se ona praiskonska želja detinjstva bila ispunila, mi sa grozom uzmičemo sa čitavim iznosom potiskivanja, koja su te želje od toga vremena u našoj unutrašnjosti pretrpele. Dok pesnik u onom istraživanju iznosi na videlo krivicu Edipovu, primorava nas da upoznavamo našu sopstvenu unutrašnjost, u kojoj se ti impulsi, iako potisnuti, još uvek nalaze. Upoređivanje sa kojim nas hor ostavlja:

. . . „vidite, to je Edip, koji je resio silne zagonetke i bio prvi na vlasti, čiju su sreću svi građani uzdizali i zavideli mu na njoj. Gledajte, u kakve je strašne talase sudbine on potonuo!"

1 Bečki književnik Franz Grillparzer (1791—1872) autor je drame „Die Ahnfrau" (prababa, pretkinja) s kojom je postigao ogroman uspeh. Njegova slava je bila tolika da ga je i sam Gete dočekao u Vajmaru kao sebi ravnog (Prim. prev.).

Tipični snovi 267

Ova opomena pogađa i nas same i našu oholost, koji smo od godina svoga detinjstva postali tako mudri i silni, po našem mišljenju. Kao Edip živimo mi u nepoznavanju želja koje vređaju moral, koje nam je priroda nametnula, i posle čijeg bismo otkrivanja svi želeli da svoj pogled skrenemo sa scena našeg detinjstva.1

Da je mit o Edipu ponikao iz jednog prastarog materijala sna koji ima za sadržaj ono mučno smetanje odnosa prema roditeljima, izazvano prvim buđenjima seksualnosti, za to se već u tekstu same Sofo-klove tragedije nalazi mig koji se ne može pogrešno razumeti. Jokasta teši Edipa kome još nije sve objašnjeno ali koji je zabrinut jer se seća izjava proroči-šta, kao što pominje jedan san kakav toliki ljudi sanjaju a da, kako ona misli, ništa ne znači:

„Jer mnogi ljudi već su u snu ležali sa onom koja ih je rodila: Ali onaj koji to ne smatra ni za šta lako podnosi teret života."

(Stih 955 s.s.)

San o seksualnom opštenju sa majkom imali su isto tako onda, kao što ga imaju i danas, mnogi ljudi, koji o njemu pričaju negodujući i zapanjeni. Taj san je, kao što je razumljivo, ključ tragedije i dopunski deo snu o očevoj smrti. Priča o Edipu jeste reakcija fantazije na oba ova tipična sna, i kao što se snovi od-

1 Nijedno od otkrića psihoanalitičkog istraživanja nije izazvalo tako ogorčen sukob, tako gnevno protivljenje i tako divno izopačenje kritike kao ovo upućivanje na dečje sklonosti ka incestu koje su ostale sačuvane u nesvesnom. Po-slednje vreme, čak, donelo je pokušaj da „incest", uprkos svim iskustvima, ostave samo kao „simboličku" vrednost. Jedno duhovito tumačenje Edipovog mita, oslanjajući se na jedno mesto Šopenhauerovo, daje Ferenci u časopisu „Imago", I, 1912. „Edipov kompleks", koji je prvi put dodirnut ovde u ovoj knjizi o „Tumačenju snova", stekao je daljim proučavanjima neslućeno veliko značenje za razumevanje isto-rije čovečanstva i razvoja religije i morala (Vidi: Totem i Tabu, 1913, Sabrana dela sveska IX). '


raslih ljudi doživljavaju sa osećanjem otklanjanja, tako mora mit da u svoj sadržaj primi i strah i samo-kažn javan je. Njegovo dalje oblikovanje dolazi opet od neke pogrešno shvaćene sekundarne obrade gradiva koja pokušava da ga potčini jednoj teologizirajućoj nameri. (Uporedi gradivo sna o ekshibiciji). Pokušaj da se božanska svemoć sjedini sa ljudskom odgovornošću mora, naravno, pretrpeti neuspeh na ovom materijalu kao i na svakom drugom.

Na istom tlu kao Kralj Edip ima svoje korene jedna druga od velikih tragičnih pesničkih tvorevina, Šekspirov Hamlet. Ali u izmenjenoj obradi istog gradiva otkriva se celokupna razlika u duševnom životu oba kulturna perioda koja su daleko udaljena jedan od drugog, sekularno napredovanje potiskivanja u duševnom životu čovečanstva. U Edipu, kao u snu, izvlači dečja fantazija na svetlost dana želju, koja leži u osnovi drame i biva ostvarena; u Hamletu ona ostaje potisnuta i mi o njenom postojanju saznajemo — slično činjeničnom stanju kod neuroze — samo preko dej-stva inhibicije koja proizilazi iz nje. Ispostavilo se, čudno, da je delovanjem moderne drame to mogućno sjediniti a da se pri tome može ostati u potpunom mraku u vezi sa karakterima junaka. Ova drama sagrađena je na oklevanju Hamletovom da ispuni zadatak osvete koji mu je dodeljen; tekst ne priznaje koji su motivi ili razlozi za ovo oklevanje; ni najraznovrsniji pokušaji tumačenja to nisu mogli pokazati. Prema i danas važećem shvatanju, a koje je obrazložio Gete, Hamlet predstavlja tip čoveka čija sveza energija biva ukočena bujnim razvojem misaone aktivnosti („oboleo od bledila misli"). Po drugima, pesnik je pokušavao da prikaže jedan bolešljiv, neodlučan karakter koji pada u oblast neurastenije. Ali sama sadržina priče pokazuje nam da nam se Hamlet nipošto ne sme prikazati kao osoba koja je uopšte nesposobna za rad. Mi vidimo kako dva puta stupa u akciju; prvi put kad u brzo razbuktaloj strasti mačem ubija prisluškivača iza tapeta; drugi put kad planski, čak i podmuklo, šalje u smrt dva dvoranina, koja je

Tipični snovi 269

njemu samom bila namenjena, sa potpunom nepromi-šljenošću jednog princa iz renesanse. Sta ga dakle sputava pri ispunjenju zadatka koji mu je postavio duh njegovog oca? Ovde se ponovo nudi objašnjenje da je to naročita priroda toga, zadatka. Hamlet može sve, samo nije u stanju da izvrši osvetu nad čovekom koji mu je uklonio oca i kod njegove majke zauzeo očevo mesto, nad čovekom koji mu pokazuje realizo-vanje njegovih potisnutih dečjih želja. Gnušanje koje treba da ga goni na osvetu zamenjuje se kod njega, na taj način, samoprekorevanjima, skrupulama save-sti koje mu prebacuju da on, shvaćeno doslovce, nije nimalo bolji nego grešnik koga treba da kazni. Ja sam, pri tom, preveo na svesno ono što u junakovoj duši mora ostati nesvesno; ako neko želi da Hamleta nazove histerikom, ja to mogu priznati samo kao zaključak iz svoga tumačenja. Seksualna odvratnost se vrlo lepo slaže s tim, koju zatim Hamlet izražava u razgovoru sa Ofelijom, ona ista seksualna odvratnost koja će u kasnijim godinama sve više osvajati pesni-kovu dušu, sve do vrhunskog izražavanja u drami Timori iz Atine. Razume se da je to mogao biti samo sopstveni duševni život pesnikov s kojim se u Hamletu susrećemo; iz dela Georga Brandesa o Sekspiru (1896) uzimam belešku da je drama napisana neposredno posle smrti Sekspirovog oca (1601), dakle dok je žalost za njim bila još sveza, u ponovnom oživljavanju, možemo pretpostaviti, osećanja iz detinjstva koja su se odnosila na oca. Poznato je, takođe, da je Šekspirov rano preminuli sin nosio ime Hamnet (identično sa Hamletom). Kao što Hamlet obrađuje odnos sina prema roditeljima, tako se drama Makbet, bliska po vremenu postanka, zasniva na temi neman ja dece. Kao što je, uostalom, svaki neurotički simptom, pa i sam san, sposoban da bude drukčije protumačen (Uberdeutung), pa se čak ovo tumačenje i traži za njegovo potpuno razumevanje, tako mora da je i svako pravo pesničko stvaranje poniklo iz više od jednog motiva i jednog podstreka u pesnikovoj duši, te će dozvoliti više od jednog tumačenja. Ja sam na ovom


mestu pokušao samo tumačenje najdubljeg sloja impulsa u duši stvarajućeg umetnika.1

Ne mogu da ostavim tipične snove o smrti dragih rođaka a da sa nekoliko reci ne objasnim njihov značaj za teoriju snova uopšte. Ovi snovi, pokazuju nam, ostvaren, jedan veoma neobičan slučaj: da misao sna stvorena potisnutom željom umakne svakoj cenzuri i da neizmenjena prelazi u san. Moraju postojati naročiti faktori koji ovo omogućuju. Nalazim da sle-deća dva momenta povlađuju ovim snovima: prvo, ne postoji nijedna želja od koje bismo se smatrali više udaljenim; mi mislimo da nam želeti tako nešto „ni u snu ne bi palo na pamet", i zbog toga cenzura sna nije naoružana protiv ovakve strahote, upravo kao što ni Solonovo zakonodavstvo nije znalo da odredi kaznu za oceubistvo. Drugo, potisnutoj i nenaslućenoj želji baš ovde naročito često dolazi u susret jedan dnevni ostatak u obliku brige za život drage osobe. Ova briga se ne može uneti u san drukčije nego tako što će se poslužiti odgovarajućom željom; a želja se može maskirati brigom koja je danju postala aktivna. Ako mislimo da se sve to zbiva jednostavnije, da upravo noću i u snu samo nastavljamo ono što smo danju počeli, onda ćemo snove o smrti dragih osoba ostaviti van svake veze sa našim objašnjenjem sna, i držaćemo se, sasvim nepotrebno, čvrsto još jedne zagonetke koja se može lako resiti.

Poučno je, takođe, pratiti odnos ovih snova prema snovima straha. U snovima o smrti dragih lica potisnuta želja našla je put kako može da umakne cenzuri — a i izopačenju koje cenzura uslovljava. Pro-

1 Gornja nagoveštavanja za analitičko razumevanje Hamleta dopunio je, zatim, E. Jones i branio od ostalih shva-tanja iznetih u literaturi (Problem Hamleta i Edipov kompleks 1911). U gore iznetu pretpostavku da je autor Sekspi-rovog dela bio čovek iz Stratforda otada sam, svakako, prestao da verujem. Dalja nastojanja oko analize drame Mak-bet u mom članku: „Einige Charaktertypen aus der psycho-analytischen Arbeit", objavljenom u časopisu „Imago" IV, 1916. (Sabrana dela, sveska X), i kod L. Jekelsa, Šekspirov Makbet, u „Imago" V, 1918.

Tipični snovi 2 7 1

pratna pojava koja nikad ne izostaje jeste, onda, da NO u snu osete bolna osećanja. Isto tako se strašan san dešava samo onda ako je cenzura u potpunosti ili de-limično savladana, dok je, s druge strane, preovlađi-vanje cenzure olakšano ako je strah već bio stvoren kao aktuelna senzacija iz somatskih izvora. Tako postaje očevidna tendencija za koju cenzura obavlja svoj posao i vrši izopačenje sna; to se dešava da bi sprečila razvoj straha ili drugih oblika mučnog afekta.

* *

U prethodnim redovima govorio sam o egoizmu dečje duše i ovo sada nastavljam sa namerom da ovde naslutimo jednu vezu: da su snovi sačuvali i taj karakter. Oni su apsolutno svi egoistički, u svima se javlja drugo ja, iako prerušeno. Zelje koje se u njima ispunjavaju po pravilu su želje ovoga ja; samo je varljivi izgled, ako je ikada interesovanje za nekog drugog izazvalo jedan san. Izložiću analizi nekoliko pri-mera koji se protive ovom tvrđenju.

I

Jedan dečak od nepune četiri godine priča: Video, je veliku garniranu činiju na kojoj je stajao povelik komad pečenog mesa, i komad je odjednom bio pojeden ceo — nerasečen na komadiće. Osobu koja ga je pojela nije video.1

1 I sve što je veliko, prebogato, prekomerno i pretera-no u snovima moglo bi imati karakter detinjstva. Dete ne zna ni za jednu usrdniju želju nego da poraste i bude velik, da od svega dobije koliko i veliki; teško ga je zadovoljiti, ne zna ni za šta što je dosta, nezasitno je i traži da se ponovi ono što mu se dopalo ili mu je prijalo. Držati se mere, zadovoljiti se malim, odreći se: to ono nauči tek kroz kulturu vaspitanja. Poznato je da je i neurotičar sklon neume-renostima i preteranostima.


Ko bi mogao biti taj strani čovek o čijoj bogatoj mesnoj gozbi naš mališan sanja? O tome nam moraju dati objašnjenje doživljaji onoga dana kad je on to sanjao. Dečak neko vreme dobija mlečnu dijetu prema naređenju lekara; ali uveče toga dana kad je sanjao pokazao se nevaspitanim i za kaznu su mu uskratili večeru. On je, već ranije jednom, iskusio ovu kuru gladovanja i pri tom se veoma hrabro poneo. Znao je da neće ništa dobiti, ali se nije usudio ni reč da zucne da je gladan. Vaspitanje je počelo kod njega da delu-je; ono dolazi do izražaja već u snu, koji pokazuje početak jednog izopačenja sna. Nema nikakve sumnje da je on sam ta osoba čije su želje uperene na jedan tako bogat obed, i to na obed sa pečenjem. Ali pošto zna da mu je to zabranjeno, ne usuđuje se da uradi ono što gladna deca u snu čine (uporedi san o jagodama moje male Ane): da sam sedne za sto. Osoba ostaje anonimna.

II

Jednom sam sanjao da u izlogu neke knjižare vidim jednu novu svesku one zbirke u bibliofilskom povezu koju inače kupujem (monografije umetnika, monografije o svetskoj istoriji, čuvena umetnička mesta itd.). Nova zbirka se zove: Slavni govornici (ili govori) i sveska I te zbirke nosi ime dr Leher (Lecher).

U analizi mi postaje neverovatno da me za vreme mojih snova zabavlja slava dr-a Lehera, trajnog govornika nemačke opstrukcije u parlamentu. Stanje stvari je to da sam pre nekoliko dana primio nove pacijente na psihičko lečenje, pa sam sada primoran da deset do jedanaest sati dnevno govorim. Ja sam, dakle, lično taj trajni govornik.

III

Drugi put sanjam kako mi jedan poznat učitelj na našem univerzitetu kaže: „Moj sin, onaj miop." Zatim dolazi dijalog, koji se sastoji od kratkih govora i

Tipični snovi 273

odgovora. Zatim dolazi i treći deo sna u kome se pojavljujemo ja i moji sinovi, a za latentni sadržaj sna su otac i sin, profesor M., samo podmetnuti, i oni pokrivaju mene i mog najstarijeg sina. O ovom snu, zbog jedne druge njegove osobenosti, malo kasnije ja ću ponovo raspravljati.

IV

Primer za stvarno niska egoistička osećanja koja se kriju iza nežne brige pruža sledeći san:

Moj prijatelj Oto izgleda loše, taman je u licu i oči su mu ispale napolje.

Oto je moj kućni lekar kome ću beznadežno ostati dužan, jer već godinama bdi nad zdravljem moje dece, leci ih uspešno kad se razbole, i pored toga — u svakoj prilici koja može da pruži neki povod — on im daje poklone. Onog dana kad sam sanjao bio je kod nas u poseti, i tada je moja žena primetila da izgleda umoran i malaksao. Noću mi dolazi moj san, i pozajmljuje mu neke znakove Bazedovljeve bolesti. Onaj što se u tumačenju snova oslobodio mojih pravila razumeće ovaj san tako da sam zabrinut za zdravlje svoga prijatelja i da se ova zabrinutost u snu ostvarila. To bi bila kontradikcija ne samo tvrđenju da je san ispunjenje želje, nego i jednom drugom tvrđenju da je pristupačan samo egoističkim pobudama. Ali ko tako tumači, neka mi objasni zašto se kod Otona bojim da ima Bazedovljevu bolest, a za takvu dijagnozu mi njegov izgled ne daje ni najmanje povoda?

Moja analiza, naprotiv, daje sledeći materijal iz jednog događaja koji se desio pre šest godina. Jedno malo društvo, u kome se nalazio i profesor R., vozilo se u dubokoj tami kroz šumu N., udaljenu nekoliko sati od našeg mesta, gde smo preko leta boravili. Ko-čijaš, ne baš sasvim trezan, oborio nas je sa kolima niz jednu padinu, i bili smo srećni što smo ostali čitavi. Ali, bili smo primorani da prenoćimo u najbližoj krčmi gde je vest o našem udesu izazvala velike simpa-

18 Frdfcd, Odabrana đela, VI


tije za nas. Jedan gospodin koji je na sebi nosio nesumnjive znake bolesti morbus Basedowii — uostalom samo potamnelost kože na licu i izbuljene oči —, potpuno kao u snu, bez strume, stavio nam se u potpunosti na raspolaganje i upitao nas šta bi mogao da uradi za nas. Profesor R. je na svoj način odgovorio: „Ništa drugo nego da mi pozajmite noćnu košulju." A nato je plemeniti čovek odgovorio: „Zao mi je, ali to ne mogu", i ostavio nas je.

Za nastavak analize pada mi na pamet da Baze-dov nije samo ime lekara, nego, takođe, i ime jednog čuvenog pedagoga (U budnom stanju nisam sasvim siguran da to znam). A prijatelj Oto je ono lice koje sam zamolio da u slučaju da mi se što dogodi preuzme nadzor nad telesnim vaspitanjem moje dece, naročito u vreme puberteta (otuda noćna košulja). Pošto, dakle, u snu svoga prijatelja Otona vidim sa simptomima bolesti onog plemenitog pomagača, očigledno želim da kažem: Ako mi se što dogodi, on isto tako neće imati nikakvog posla s mojom decom kao što onda gospodin baron L. nije imao, uprkos svojih ljubaznih ponuda. Egoistička crta ovoga sna sad bi, svakako, mogla biti otkrivena.1

A gde se ovde krije ispunjenje želje? Ne u osveti nad prijateljem Otonom čija je sudbina takva da se u

1 Kad je Ernest Džounz (Jones) u jednom naučnom predavanju u nekom američkom društvu govorio o egoizmu snova, učinila je jedna učena dama prigovor protiv ovog ne-naučnog uopštavanja: da autor može suditi svakako samo o snovima Austrijanaca i ne sme ništa da izjavi o snovima Amerikanaca. Ona je, što se nje tiče, sigurna da su njeni snovi strogo altruistički.

U opravdanje ove dame, ponosne na svoju rasu, neka bude uostalom primećeno da rečenicu da su snovi skroz ego-istički ne smemo pogrešno razumeti. Pošto sve, što god se uopšte javlja u predsvesnom mišljenju, može preći u san (sadržaj kao i latentne misli sna), ova mogućnost ostaje otvorena i za altruističke pokrete. Na isti način moći će se u snu pojaviti jedna nežna ili zaljubljena pobuda prema nekoj drugoj osobi, koja postoji u nesvesnom. Tačnost gornje postavke ograničava se, dakle, na činjenicu da među nesvesnim pobudama sna veoma često nalazimo egoističke tendencije koje u budnoći izgledaju savladane.

Tipični snovi 275

mojim snovima s njim loše postupa, nego u sledećem odnosu. Pošto sam Otona u snu predstavio kao ba-rona L., u isto vreme sam identifikovao svoju sopstve-nu ličnost sa jednom drugom, naime sa ličnošću profesora R., jer ja nešto tražim od Otona, kao što je u onom drugom događaju R. nešto tražio od barona L. I u tome je stvar. Profesor R., sa kojim se inače zaista ne usuđujem upoređivati, slično kao i ja, išao je svojim putem samostalno izvan škole, i tek u pozni-jim godinama došao je do titule koju je već odavno zaslužio. Ja, dakle, još jednom želim da postanem profesor! Da, čak one reci ,,u poznijim godinama" jesu jedno ispunjenje želje, jer one kazuju da već dosta dugo živim pa da svoje sinove sam provodim kroz pubertet.

O ostalim tipičnim snovima u kojima sa uživanjem letimo ili u osećanju straha padamo nije mi ništa poznato iz sopstvenog iskustva, i sve što o njima imam da kažem dugujem psihoanalizama. Iz izvešta-ja koje tamo dobij amo možemo zaključiti da i ovi snovi obavljaju utiske iz detinjstva, da se, naime, odnose na igre kretanja koje za dete imaju tako izvanrednu privlačnu snagu. Koji ujak ili stric nije već pustio dete da leti tako što je, šireći ruke, s njim jurio kroz sobu, ili s njim igrao padanja, tako što ga je ljuljao na kolenu, pa odjednom jednu njegovu nogu opružio ili ga podigao uvis, pa onda odjednom uradio kao da hoće da ga više neće pridržati. Deca onda vrište od zadovoljstva i neprestano traže da se igra ponovi, pogotovu ako pri tom ima i malo straha ili malo vrtoglavice; zatim, posle niza godina, ona oživljavaju takvo ponavljanje u snu, ali pri tom u snu ispuštaju ruke koje su ih pridržavale, tako da sad slobodno lebde i padaju. Poznata je ljubav sve male dece za takve igre kao što su ljuljanje i klackanje; ako, zatim, vide gimnastičke veštine u cirkusu, sećanje se ponovo osvežava.1 Kod nekih dečaka nastaje onda histerični

1 Analitičko istraživanje pokazalo nam je put da pogodimo da u dečjoj ljubavi za gimnastičkim izvođenjima i na njihova ponavljanja u histeričnom napadu, osim organskog

18«

276 Tumačenje snaoa, 1

napad samo od reprodukcija takvih veština koje izvode sa velikom spretnošću. Kod ovih samo po sebi bezazlenih pokretnih igara nisu baš retke i pojave buđenja i seksualnih osećanja.1 Da izrazimo to jednom rečju koja je kod nas u upotrebi i koja sve ove pripreme pokriva: to je „vijanje" („Hetzen") u detinjstvu, koje ponavljaju snovi o letenju, padanju, vrtoglavici itd., a čija su se osećanja prijatnosti sad pretvorila u strah. Ali, kao što to svaka majka zna, i „vijanje" dece u stvari dosta često prelazi u svađu i plač.

Postoji, dakle, opravdan razlog za to da otklonim objašnjenje da stanje naših kožnih senzacija za vreme spavanja, senzacija o pokretima pluća itd. izazivaju snove o letenju i padanju. Vidim da su ove senzacije same reprodukovane iz sećanja na koja se san odnosi, da su dakle sadržina sna, a ne njegovi izvori.

Ali ni sam ne tajim nipošto ni to da za ovaj niz tipičnih snova ne mogu dodati potpuno objašnjenje. Moj materijal me je baš ovde ostavio na cedilu. Moram se držati opšteg gledišta da se sve senzacije kože i pokreta ovih tipičnih snova bude čim su potrebne nekom psihičkom motivu, i da mogu biti zanemarene ako se jedna takva potreba ne pojavi. I odnos prema infantilnim doživljajima izgleda mi da sigurno proizi-lazi iz nagoveštaja koje sam dobio u analizi psihoneu-rotičara. Ali koja druga značenja su se u toku života mogla nadovezati na sećanja na one senzacije — mo-

zađovoljstva, učestvuje i jedan drugi faktor: sećanje (često nesvesno) na seksualno opštenje posmatrano na ljudima ili životinjama.

1 Jedan mladi kolega, potpuno slobodan od nervoznosti, saopštava mi u vezi s ovim: „Iz svog sopstvenog iskustva znam da sam ranije pri ljuljanju, i to u momentu kad kretanje nadole dobije najveću snagu, imao jedan naročiti ose-ćaj u genitalijama, koji, mada mi zapravo nije bio prijatan, ipak moram označiti kao osećaj slasti." — Od pacijenata sam često slušao da su se prve erekcije sa osećanjem uživanja kojih se sećaju pojavile u njihovo dečačko doba prilikom penjanja uz drvo. — Iz psihoanaliza proizilazi sa punom sigurnošću da prve seksualne pobude imaju korena u igrama tuče i borbe u dečjim godinama.

Tipični snovi 277

Žda uprkos tipičnih pojava ovih snova ipak kod svake osobe druge — to ne mogu reći i rado bih došao u položaj da ovu prazninu ispunim brižljivom analizom dobrih primera. Ko se tome čudi što se uprkos tome što su tako česti upravo ovi snovi o letenju, padanju, vađenju zuba i si. žalim na nedostatak materijala, njemu dugujem objašnjenje da ja na samom sebi, otkako poklanjam pažnju temi tumačenja snova, ovakve snove nisam iskusio. Snovi neurotičara, koji mi inače stoje na raspolaganju, ne mogu se svi protumačiti — bar ne u mnogim slučajevima — tako da bi otkrili sve svoje skrivene namere; izvesna psihička sila koja je učestvovala u građenju neuroze i koja se ponovo stavlja u akciju pri njenom rešavanju suprotstavlja se tumačenju sve do svoje poslednje zagonetke.

y) San o ispitu

Svaki onaj koji je svoje gimnazijske studije završio maturskim ispitom žali se na upornost kojom ga progoni san straha da je na ispitu pao, da mora ponoviti razred i slično. Za onoga koji poseduje akademski stepen ovaj tipični san zamenjuje se jednim drugim, koji mu prebacuje da nije položio rigoroz, i kome se još u snu uzalud odupire sa primedbom da već deset godina obavlja praksu, da je privatni docent ili šef kancelarije. To su neizbrisiva sećanja na kazne koje smo pretrpeli u detinjstvu za izvršena nede-la, koja su se na oba čvorna mesta naših studija, na onom „dies irae, dies illa", strogih ispita u našoj unutrašnjosti ponovo probudila. I „strah od ispita" neurotičara nalazi svoje pojačanje u ovom dečjem strahu. Pošto smo prestali da budemo učenici, više se o našem kažnjavanju ne staraju roditelji, vaspitači i kasnije učitelji; neumoljiva kauzalna povezanost života primila je na sebe brigu o našem daljem vaspitavanju, i mi sada sanjamo o maturi ili o rigorozu, a ko tada nije očajavao sam i ako je bio za te ispite dobro pripremljen? — kad god očekujemo da će nas uspeh kazniti zato što nešto nismo dobro uradili, što nismo u redu završili, kad god osetimo pritisak neke odgovornosti.


Jedno dalje objašnjenje snova o ispitima dugujem napomeni koju je načinio jedan kolega poznavalac, koji je jednom u toku naučnog razgovora istakao da se san o maturi, ukoliko je njemu poznato, pojavljuje samo kod osoba koji su taj ispit položili, a nikad kod onih koji su na njemu pali. San o ispitu pun bojazni koji se, kao što se to sve više potvrđuje, javlja onda kad čovek idućeg dana ima pred sobom neki odgovoran posao i očekuje mogućnost fijaska, izgleda kao da je odabrao zgodnu priliku iz prošlosti, u kojoj se veliki strah iskazao kao neopravdan i koju je ishod opovrgao. To bi bio veoma upadljiv primer ne-razumevanja sadržaja sna od strane budne instance. Prigovor shvaćen kao pobuna protiv sna: Pa ja sam već doktor, i slično, u stvari bi bio uteha koju san daje, i koja bi glasila ovako: Ne boj se sutrašnjice; misli na to kakav si strah imao od maturskog ispita, pa ti se ipak ništa nije dogodilo. Danas si već doktor itd. A strah koji pripisujemo snu vodio bi poreklo iz dnevnih ostataka.

Probe o tačnosti ovog objašnjenja koja sam mogao izvršiti na sebi i na drugima, iako nisu bile dovoljno mnogobrojne, dobro su ispale. Ja sam, na primer, kao rigorozant u sudskoj medicini propao; taj predmet mi nikad nije zadavao posla u snu, dok sam iz botanike, zoologije ili hernije dosta često bio ispitivan, i u ovim strukama išao sam na ispit sa dobro utemeljenim strahom, ali sam umakao kazni, ili na-klonošću sudbine ili pak ispitivača. U snu o gimnazijskim ispitima redovno bivam ispitivan iz istorije, što sam tada sjajno izdržao, ali svakako samo zato što moj ljubazni profesor — jednooki pomagač iz jednog drugog sna — nije prevideo da je, na ispitnoj ceduljici koju sam mu vratio, srednje od tri pitanja bilo precrtano noktom, kao opomena da na ovom pitanju ne treba da insistira. Jedan od mojih pacijenata koji je odustao od mature pa ju je kasnije nadoknadio, pa zatim na oficirskom ispitu ponovo pao i nije postao oficir, pričao mi je da dovoljno često sanja o prvom ispitu, a nikad o drugom.

Tipični snovi 279

Snovi o ispitu zadaju tumačenju onu teškoću koju sam maločas istakao kao karakterističnu za većinu tipičnih snova. Materijal od asocijacija koje nam sne-vač stavlja na raspolaganje samo je retko kada dovoljan za tumačenje. Bolje razumevanje takvih snova moramo prikupiti iz većeg broja primera. Pre kratkog vremena stekao sam siguran utisak da prigovor: Pa ti si već doktor, i slično, ne prikriva samo utehu, nego, čak ukazuje na izvesno prebacivanje. To bi prebacivanje glasilo: Ti si sad već toliko star, tako si daleko napredovao u životu, pa ipak još uvek praviš ovakve gluposti, detinjarije. Ova mešavina samokritike i ute-he odgovarala bi latentnoj sadržini snova o ispitu. Onda više ne pada u oči ako su se prebacivanja zbog „gluposti" i „detinjarija" u poslednjim analiziranim primerima odnosila na ponavljanje seksualnih akata kojima je zamereno.

V. Stekel (W. Stekel), od koga potiče prvo tumačenje „sna o maturi", zastupa mišljenje da se on redovno odnosi na seksualne testove i seksualnu zrelost. Moje iskustvo moglo je ovo često da potvrdi.

VI

RAD SNA

Svi ostali dosadašnji pokušaji da se problemi sna rese nadovezivali su se neposredno na manifestni sadržaj sna, dat u sećanju, težeći da iz njega dobiju tumačenje sna, ili, ako su se tumačenja odrekli, da stvore sud o snu, o njegovoj prirodi, ukazivanjem na sadržaj sna. Samo, sada se jedino suočavamo sa jednim drugim činjeničnim stanjem; između sadržaja sna i rezultata naših posmatranja za nas se uvlači novi psihički materijal: latentni sadržaj sna, ili misli sna; iz ovoga došli smo našim postupkom, a ne iz manifestnog sadržaja sna, do toga da smo razvili i resili značenje sna. Zato sada kao nešto novo primamo jedan nov zadatak koji ranije nije postojao: zadatak da ispitamo odnose manifestnog sadržaja sna prema njegovim latentnim mislima i da istražimo procese kojima je od poslednjih postao prvi.

Misli sna i sadržaj sna nalaze se pred nama kao dve verzije istog sadržaja na dva različita jezika, ili, bolje rečeno, sadržaj sna izgleda nam kao prenos misli sna u neki drugi način istraživanja, čije znakove i sintaktičke zakone treba da otkrijemo upoređivanjem originala i prevoda. Misli sna su nam bez daljeg razumljive čim smo za njih saznali. Sadržaj sna je dat tako reći hijeroglifskim pismom, čiji se znaci imaju pojedinačno preneti u jezik misli sna. Očigledno, bili bismo dovedeni u zabludu kad bismo ove znake Meli

Rad sna — Rad na sažimanju 281

čitati prema njihovoj vrednosti slike namesto prema njihovom simboličkom odnosu. Pretpostavimo da ja pred sobom imam jedan rebus (zagonetku u slikama): kuća, na čijem se krovu može videti čamac, zatim jedno jedino slovo, onda jedna ljudska figura u trku čija je glava odstranjena apostrofom, i slično. Ja bih sad mogao biti zaveden da kritikuj em i da ceo sastav ove slike i njene sastavne delove proglasim besmislenim. Čamac ne spada na krov jedne kuće, a jedna osoba bez glave ne može trčati; i osoba je veća od kuće, i ako sve to treba da predstavlja jedan pejzaž, u to onda ne mogu da se uključe pojedina slova azbuke, jer njih u slobodnoj prirodi nema. Pravilna ocena o rebusu očigledno je data tek onda ako protiv celine i pojedinosti te celine ne stavljam ovakve prigovore, nego se potrudim da svaku sliku zamenim jednim slogom ili jednom rečju, koja se na ovaj ili onaj način može predstaviti slikom. Reci koje se tako sastave više nisu besmislene, nego mogu dati najdivniju i naj-dubokoumniju pesničku misao. San je, dakle, jedna takva zagonetka u slikama, i naši prethodnici u oblasti tumačenja sna učinili su grešku što su rebus ocenjivali kao slikarsku kompoziciju. Kao takva, on. im je izgledao besmislen i bez vrednosti.

A

RAD NA SAŽIMANJU

Prvo što će svakome postati jasno pri upoređiva-nju sadržaja sna i misli sna jeste to da je ovde bio obavljen vanredan rad na sažimanju. San je oskudan, siromašan, lakoničan u poređenju sa obimom i bogatstvom misli sna. San, ako ga napišemo, ispunjava pola stranice; analizi, u kojoj su sadržane misli sna, po-


trebno je često osam, pa i dvanaest puta više prostora za pisanje. Relacija se za različite snove menja; a ona, koliko sam mogao da kontrolišem, nikad ne menja svoj smisao. Po pravilu, mi potcenjujemo meru kompresije koja postoji tako što smatramo da misli sna, iznete na svetlost, predstavljaju potpun materijal, dok dalji rad na tumačenju može otkriti nove misli, koje se kriju iza sna. Mi smo već morali istaći da zapravo nikad nismo sigurni da smo jedan san potpuno protumačili; čak i ako rešenje izgleda zadovoljavajuće i bez praznina, ipak još uvek ostaje mogućnost da se kroz isti san ispoljava još i neki drugi smisao. Kvota sažimanja, dakle, — strogo uzev — ne može se odrediti. Protiv tvrđenja da iz nesrazmere između sadržaja sna i misli sna treba izvesti zaključak da pri stvaranju sna postoji bogato sažimanje psihičkog materijala mogao bi se izneti prigovor koji nam na prvi utisak izgleda veoma zavodljiv. Ta mi tako često imamo osećaj da smo čitavu noć sanjali i da smo zatim većinu toga ponovo zaboravili. San kojeg se prilikom buđenja sećamo bio bi tada samo ostatak celo-kupnog rada sna, koji bi po obimu bio isti kao što su i misli sna, kad bismo ih se samo mogli potpuno setiti. U toj stvari jedno je sigurno tačno: ne možemo se varati sa opažanjem da se jedan san najvernije re-produkuje ako pokušamo da ga se setimo ubrzo posle buđenja, i da sećanje na njega prema večeri postaje sve više i više nepotpuno. A, sa druge strane, može se videti da osećanje da smo sanjali mnogo više nego što možemo reprodukovati vrlo često počiva na jednoj iluziji čiji ćemo postanak kasnije jednom objasniti. Hipoteza da postoji sažimanje u toku rada sna osim toga nije pogođena mogućnošću da se san zaboravi, jer je njena tačnost dokazana masama predstava koje pripadaju pojedinim sačuvanim delovima sna. Čak i ako je stvarno jedan velik deo sna izgubljen za sećanje, ostaje nam time zatvoren eventualno prilaz jednom novom nizu misli sna. To je pretpostavka koja se ničim ne može opravdati da su se izgubljeni delovi


Nna isto tako odnosili samo na one misli, koje već poznajemo iz analize sačuvanih.1

Zbog prekomerne količine pomisli koje analiza doprinosi svakom pojedinačnom elementu sadržine sna, u ponekog čitaoca probudiće se principijelna Humnja, da li sve ono što nekome padne na pamet kasnije, prilikom analize, smemo uračunati u misli sna, tj. da li smemo pretpostaviti da su sve ove misli bile aktivne još u toku spavanja i da li su sarađivale zajedno na stvaranju sna? Da li možda, naprotiv, za vreme analizovanja ne nastaju nove misaone veze koje u stvaranju sna nisu imale učešća? Ovoj sumnji ja se samo uslovno mogu pridružiti. Svakako, tačno je da pojedine misaone veze nastaju tek za vreme analize, ali mi se u svako doba možemo uveriti da se ovakve nove veze stvaraju samo između misli koje su već u mislima snova na drugi način povezane; nove veze, kao sporedni priključci, kao kratki spojevi, omogućeni su postojanjem drugih i dubljih spojnih pute-va. Za prekomeran broj masa misli otkrivenih u analizi moramo priznati da su bile aktivne već pri stvaranju sna, jer ako smo se probili kroz lanac takvih misli, koje kao da nemaju veze sa stvaranjem sna, nailazimo odjednom na jednu misao koja je, zastupljena u sadržini sna, neophodno potrebna za tumačenje sna, pa ipak nije bila pristupačna drukčije nego kroz onaj lanac misli. Uporedimo s tim, možda, san o botaničkoj monografiji koji se javlja kao rezultat zapanjujućeg rada na sažimanju, iako njegovu analizu nisam objavio u potpunosti.

A kako onda treba da zamišljamo psihičko stanje za vreme perioda spavanja, koji prethodi sneva-nju? Jesu li sve misli sna prisutne jedna pored druge, ili se javljaju jedna za drugom, ili više istovremenih tokova misli kreće iz različitih centara, pa se oni sli-vaju u jedan? Ja mislim da, za sada, još ne postoji

1 Ukazivanja na sažimanje u snu mogu se naći kod mnogobrojnih autora. Di Prel kaže na jednom mestu da je apso-liitaio sigurno da je obavljen jedan proces sažimanja čitavog nufc predstava.


nikakvo primoravanje da stvaramo plastičnu predstavu o psihičkim uslovima pri stvaranju sna. Samo ne smemo zaboraviti da se radi o nesvesnom procesu koji u sebi zapažamo pri namernom mišljenju, praće-nom svešću.

Ali činjenica da stvaranje sna počiva na sažimanju — stoji nepokolebljivo čvrsto. A kako se ovo sažimanje vrši?

Ako razmislimo da je od pronađenih misli sna samo najmanji broj zastupljen u snu preko jednog od njihovih predstavnih elemenata, trebalo bi zaključiti da se sažimanje obavlja putem izostavijanja, to jest da san nije verno prevođenje ili projekcija misli sna, tačka po tačku, nego jedna veoma nepotpuna i puna praznina verzija misli sna. Ovo saznanje veoma je nepotpuno, kao što ćemo uskoro videti. Ali oslonimo se najpre na njega i pitajmo dalje: Ako samo mali broj elemenata iz misli sna dospeva u sadržinu sna, koji su to uslovi koji određuju njihov izbor?

Da bismo o tome dobili objašnjenje, skrenućemo sad svoju pažnju na one elemente sadržine sna koji su svakako morali ispuniti tražene uslove. San, čijem je stvaranju doprinelo jedno naročito snažno sažimanje, poslužiće kao najpovoljniji materijal za ovo istraživanje. Odabrao sam

I

na strani 174. objavljen san o botaničkoj monografiji.

Sadržaj sna: Napisao sam monografiju o jednoj (neodređeno ostavljenoj) vrsti biljaka. Knjiga leži preda mnom i ja upravo prelistavam jednu umetnutu sliku u boji. Uz egzemplar je povezan jedan osušeni primerak biljke.

Najupadljiviji element ovog sna jeste botanička monografija. Ova dolazi iz utisaka onog dana kad sam sanjao; u izlogu jedne knjižare zaista sam video jednu monografiju o rodu „ciklama". U sadržaju sna po-

Rađ sna — Rad na sažimanju 285

minjanje ove vrste nedostaje, u njemu su ostali samo monografija i njen odnos prema botanici. „Botanička monografija" odmah pokazuje svoj odnos prema rada o kokainu, koji sam nekad napisao; od kokaina ide misaona veza, s jedne strane, prema svečanom spisu i izvesnim događajima u jednoj univerzitetskoj laboratoriji, a s druge strane prema mom prijatelju očnom lekaru doktoru Kenigštajnu koji je imao svoga udela u iskorišćavanju kokaina. Na sličnost doktora K. na-dovezuje se dalje sećanje na prekinuti razgovor, koji sam s njim vodio prethodne večeri, i na raznovrsne misli o nagrađivanju za lekarske usluge među kolegama. Ovaj razgovor sada je stvarni izazivač sna; monografija o ciklami, isto tako, jedna je aktuelnost, ali indiferentne prirode; kao što vidim, „botanička monografija" pokazuje se kao srednja zajednička između oba doživljaja dana, preuzeta neizmenjena od indiferentnog utiska, sa psihički značajnim doživljajem povezana obilatim asocijacionim vezama.

Ali ne samo sastavljena predstava „botanička monografija", nego i svaki od njenih elemenata, „botanička" i „monografija" odvojeno prolazi kroz višestruke veze sve dublje i dublje u splet misli sna. Uz „botanička" spadaju sećanja na ličnost profesora Gertnera, na njegovu ženu u cvetu, na moju pacijent-kinju koja se zove Flora, i na damu o kojoj sam ispričao priču sa zaboravljenim ovećem. Gertner navodi ponovo na laboratoriju i na razgovor sa Kenigštaj-v.om; u isti razgovor spada i pominjanje obeju paci-jentkinja. Od žene sa cvećem odvaja se jedan misaoni put ka omiljenom cveću moje žene, čiji drugi izlaz leži u naslovu monografije koju sam danju letimice video. Osim toga reč „botanička" podseća na jednu epizodu u gimnaziji i na jedan ispit iz vremena univerzitetskih studija, i jedna nova tema, započeta u onom razgovoru, tema o mojim sklonostima nado vezu je se posredstvom moga u šali tako nazvanog omi-Ijenog cveta, artičoke, na misaoni lanac koji polazi od zaboravljenog cveća; iza „artičoke" krije se, s jedne strane, sećanje na Italiju i, s druge strane, na jednu scenu iz detinjstva, sa kojom sam otvorio svoje odno-


se prema knjigama koji su mi otada postali intimni. Reč „botanička", dakle, predstavlja pravu čvornu tač-ku u kojoj se za san sastaju mnogobrojni misaoni pu-tevi koji su, to mogu sa sigurnošću tvrditi, s punim pravom bili dovedeni u vezu u onom razgovoru. Ovde se nalazimo sred jedne fabrike misli u kojoj kao u Veberovom remek-delu

„Ein Tritt tausenđ Faden regt, Die Schifflein heriiber, hinuber schiessen, Die Faden ungesehen fliessen, Ein Schlag tausend Verbindungen schlagt."1

„Monografija" u snu ponovo dodiruje dve teme, jednostranost mojih studija i visoku cenu mojih sklonosti.2

Iz ovog prvog istraživanja stičemo utisak da su elementi „botanička" i „monografija" bili primljeni u sadržaj sna zato što sa najvećim brojem misli sna mogu pokazati najobilnije dodire, dakle stoga što predstavljaju čvorne tačke u kojima se sastaju vrlo mnoge misli sna zato što su u odnosu na tumačenje sna od mnogostrukog značenja. Ovu činjenicu koja se nalazi u osnovi ovoga objašnjenja možemo i drukčije izraziti, i onda reći: Svaki od elemenata sadržaja sna iskazuje se kao predeterminiran, kao višestruko zastupljen u mislima sna.

Još više ćemo saznati ako preostale sastojke sna ispitamo u vezi sa njihovim pojavljivanjem u mislima sna. Slika u boji koju otvaram ide (uporedi analizu, str. 178) na jednu novu temu, kritiku mojih kolega na moje radove, i na jednu temu već zastupljenu u snu, na moje amaterske sklonosti; osim toga na de-čje sećanje u kojima cepam jednu knjigu sa slikama

1 Jedan udarac nogom pokreće hiljadu niti, čunci lete ovamo, lete onamo; niti teku nevidljivo, a jedan udarac stvara hiljadu veza.

i „Sklonost", svakako, nije dobra reč za nemačku reč „Liebhaberei". Ovde autor nesumnjivo misli na svoje bibliografske sklonosti (Prim. prev.).


u boji; osušeni primerak biljke dodiruje moj doživljaj sa herbarijumom u gimnaziji i ovo sećanje naročito ističe. Ja, dakle, vidim kakve je vrste odnos između sadržaja sna i misli sna: nisu samo elementi sna mnogostruko determinisani mislima sna, nego su pojedine misli sna i u snu zastupljene kroz više elemenata. Od jednog elementa sna vodi asocijacioni put do više misli sna, od jedne misli sna ka više elemenata sna. Stvaranje sna, dakle, ne vrši se tako što bi pojedinačna misao sna ili jedna grupa takvih misli dali skraćenje kao zamenu, otprilike onako kao što se iz redova stanovništva biraju narodni predstavnici, nego celokup-na masa misli sna podleže izvesnoj obradi, prema kojoj oni elementi koji imaju najjaču i najbolju potporu stiču pravo na ulazak u sadržaj sna, analogno otprilike vršenom skrutinijem spiskova. Bilo koji san da izložim sličnom raščlanjavanju, uvek nalazim potvrđene iste osnovne principe: da se elementi sna stvaraju od celokupne mase misli sna, i da svaki od ovih elemenata u odnosu prema mislima sna izgleda višestruko determinisan.

Sigurno nije izlišno da ovu relaciju sadržaja sna i misli sna pokažemo na jednom primeru koji se ističe naročito veštim zamršivanjem međusobnih odnosa. San dolazi od jednog pacijenta koga ja zbog straha lečim u zatvorenim prostorijama. Ubrzo će se pokazati zašto se nalazim pobuđen da ovom izuzetno duhovitom delu sna dam sledeći naslov:

II

„Jedan lep san"

On se sa velikim društvom vozi u ulicu X, u kojoj se nalazi jedno skromno svratiste (što nije tačno). U njegovim prostorijama daje se pozorišna predstava; on je čas publika, čas glumac. Na kraju kaže da se treba presvući da bi se ponovo došlo u grad. Jedan deo personala upućuje se u prostorije u parteru, a drugi u prostorije na prvom spratu. Onda izbije svađa.

iimmmst


Oni gore se ljute što oni dole još nisu gotovi tako da ne mogu da siđu. Njegov brat je gore, on dole, i on se ljuti na brata što je tolika gužva (Ovaj deo nije jasan). Uostalom, već pri dolasku bilo je određeno i po-deljeno ko treba da bude gore a ko dole. Zatim on ide sara preko jedne uzvišice, koju ulica X čini u pravcu prema gradu, i ide tako teško, tako naporno da ne može da krene s mesta. Jedan stariji gospodin mu prilazi i počinje da grdi kralja Italije. Na kraju uzbrdice, posle toga, ide mnogo lakše.

Tegobe prilikom penjanja bile su tako jasne da je još posle sna neko vreme sumnjao da li je to bio san ili java.

Prema manifestnoj sadržini jedva da ćemo ovaj san moći pohvaliti. Protiv pravila, ja ću sa tumačenjem početi kod onoga dela koji je snevač bio označio kao najrazgovetniji.

Tegoba o kojoj je sanjao i koju je verovatno u snu osetio, mukotrpno penjanje uz teško disanje, jeste jedan od simptoma koji je pacijent pre više godina stvarno pokazivao, i on je to tada zajedno sa drugim pojavama dovodio u vezu sa (verovatno histerički simuliranom) tuberkulozom. Nama je već poznata ova senzacija inhibiranja hodanja, karakteristična za san, iz ekshibicionih snova, i ovde ponovo nalazimo da ona predstavlja materijal uvek spreman u svrhe bilo kakvog drugog prikazivanja. Deo sadržaja sna koji opisuje kako je penjanje u početku bilo teško i kako je na kraju uzbrdice postalo lako podsećao me je prilikom prepričavanja sna na poznati majstorski uvod Safoa od Alfonsa Dodea (Daudet). Tamo jedan mlad čovek svoju draganu nosi uz stepenice, na početku laku kao pero; ali ukoliko se više penje, utoliko je ona teža na njegovim rukama, i ta scena je primerna za tok odnosa čijim prikazivanjem Dođe želi da opomene mlade ljude da ne rasipaju ozbiljniju sklonost na devojke niskog porekla i sumnjive prošlosti.1 Mada

1 U cilju ocene ovoga opisivanja umetnikovog pomislimo na značenje snova o stepenicama, izneto u odeljku o simbolici.


mi je bilo poznato da je moj pacijent pre kratkog vremena održavao jednu ljubavnu vezu sa jednom damom iz pozorišta i da je tu vezu raskinuo, ipak nisam očekivao da ću naći da je moja pomisao za tumačenje opravdana. Takođe je u romanu Safo bilo obrnuto nego u snu; u snu je penjanje na početku bilo teško, a kasnije lako; u romanu je služilo simbolici samo ako .se ono što se u početku uzelo kao lako na kraju završilo kao težak teret. Na moje zaprepašćenje pacijent je napomenuo da se tumačenje veoma lepo slaže sa sadržinom komada koji je prethodne večeri gledao u pozorištu. Komad se zvao Oko Beča („Rund in Wien") i obrađivao je životni tok jedne devojke, koja je u početku pristojna devojka, pa kasnije ulazi u polusvet, sklapa veze sa ličnostima na visokim položajima, na laj način „dospeva visoko", ali naposletku sve više „propada".1 Komad ga je podsetio i na neki drugi koji je davan pre više godina, i koji je nosio naslov Od stepenice do stepenice („Von Stufe zu Stufe"), i na plakatima kojima je taj komad najavljivan, mogle su se videti stepenice od više stepenika.

A sada da tumačimo i dalje. U ulici X. stanovala je glumica s kojom je moj pacijent održavao poslednji odnos pun događaja. U ulici ne postoji nikakva gostionica. Ali, kad je toj dami za ljubav proveo jedan dan leta u Beču, on je odseo2 u jednom malom hotelu u njenoj blizini. Napuštajući hotel, rekao je koeijašu: „Srećan sam što bar nikakvu gamad nisam pokupio!" (Uostalom, takođe jedna od njegovih fobija). Na to će kočijaš: ,,A kako se tu može uopšte odsesti! To nije nikakav hotel, to je zapravo samo svratiste."

Za ovo svratiste nado vezu je se kod njega smesta sećanje na jedan citat:

1 I ovde igra reci čini ovo mesto neprevodljivim. U tekstu stoji ,,in die Hoche kommen" (popeti se uvis), što sam ja izrazio sa „dospeva visoko", i „herunter-kommen" što znači „propadati" (u prenosnom smislu) a „silaziti" u običnom smislu. (Prim. prev.).

2 „Odsesti" je prevod originalnog absteigen, što nas opet podseća na Stiege = stepenice (Prim. prev.).

19 Frojđ, Odabrana dela, VI


„Bei einem Wirte wundermilđ, Da war ich jiingst zu Gaste." (Kod jednog divnog i blagog domaćina bio sam nedavno u gostima).

A domaćin u Ulandovoj (Uhland) pesmi jeste jabuka. A sada jedan drugi citat nastavlja ovaj misaoni lanac:

Faust (igrajući se mladom) (Faust I 4128—4131)

Einst hatt ' ich einen schonen Traum Da sah ich einen Apfelbaum, Zwei schone Apfel glanzten dran, sie reizten mich, ich stieg hinan.

Die Schone (Faust I 4132—4135)

Der Apfelchen begehrt ihr sehr, Und schon vom Paradiese her. Von Freuden fiihl' ich mich bewegt, Dass auch mein Garten solche tragt.1

Nije mogućna ni najmanja sumnja šta se krije pod recima jabuka i jabučica. Staviše, lepe grudi su bile prve među dražima kojima je glumica vezala moga snevača.

Prema kontekstu analize imali smo puno pravo da pretpostavimo da se san svodi na jedan utisak iz detinjstva. Ako je to bilo tačno, onda se moralo odnositi na dadilju toga čoveka koja će uskoro napuniti trideset godina. Za dete dadiljine grudi stvarno znače

1 Faust: Jednom sam sanjao divan san, Video sam jednu jabuku. Dve lepe jabuke su sijale na njoj, One su me izazivale, i ja sam se popeo gore.

Lepotica: Veoma žudite za jabučicama I to već od raja naovamo. Radost me obuzima Što i moja bašta rađa takve.


svratiste. Dadilja kao i Dodeova Safo javlja se kao aluzija na ljubavnicu napuštenu pre kratkog vremena.

U sadržaju sna takođe se pojavljuje (stariji) brat pacijentov, i on je grore, a sam pacijent dole. To je opet jedno obrtanje stvarnog odnosa, jer je brat, koliko mi je poznato, izgubio svoj društveni položaj, a moj pacijent ga je stekao. Pri reprodukovanju sadržaja sna snevač je izbegao da kaže: Da je brat gore, a da je on sam postao „parterre". To bi bila jedna suviše jasna izjava, jer kod nas se kaže za neku osobu „ona je parterre" — ako je izgubila i imanje i položaj, dakle u istom prenošenju kao što upotrebljavamo i reč „heruntergekommen" (= propao). Mora dakle imati nekog smisla što je na ovom mestu u snu nešto predstavljeno obrnuto. Obrtanje mora važiti i za jedan drugi odnos između misli sna i sadržaja sna. Postoji i mig na to kako ovo obrtanje treba izvesti. Očigledno na kraju sna, gde stvari sa penjanjem stoje ponovo obrnuto nego u romanu Safo. Onda lako vidimo na kakvo se obrtanje misli: u romanu Safo čovek nosi ženu koja sa njim stoji u seksualnim odnosima; u mislima sna radi se, dakle, obrnuto o jednoj ženi koja nosi čoveka, i pošto se takav slučaj može dogoditi jedino u detinjstvu, onda se ponovo odnosi na dadilju koja nosi odojče na rukama. Kraj sna dakle u romanu Safo i dadilju predstavlja u istom nagoveštaju.

Kao što je autor romana, birajući ime Safo, imao na umu jednu lezbijsku naviku, tako i delovi sna, u kojima su lica zaposlena gore i dole, aludiraju na fantazije seksualne sadržine, koje okupiraju snevača i kao potisnute požude nisu bez veze sa njegovom neurozom. Samo tumačenje sna ne pokazuje da li su u snu predstavljene fantazije a ne sećanja na stvarna zbivanja, ono nam pruža samo jednu sadržinu sna i prepušta nam da sami utvrdimo njenu realnu vred-nost. Stvarni i imaginarni događaji javljaju se ovde — i ne samo ovde, nego i kod stvaranja važnijih psihičkih tvorevina no što su snovi — naj pre kao isto-vredni. Veliko društvo, kao što već znamo, znači tajnu. Brat nije ništa drugo do predstavnik svih kasni- • jih suparnika kod žene, unet u scenu iz detinjstva po-

19*


moću „Zuriickphantasieren" (retrospektivne fantazije). Epizoda sa gospodinom koji grdi italijanskog kralja odnosi se, posredstvom jednog recentnog i samog po sebi ravnodušnog doživljaja, ponovo na osobe nižeg staleža koje se guraju u više društvo. Izgleda kao da se detetu na grudima daje opomena koju Dođe upućuje mladiću.1

Da bismo pri ruci imali još i treći primer za proučavanje sažimanja prilikom stvaranja sna, iznosim delimičnu analizu jednog drugog sna, koji dugujem jednoj starijoj dami koja je kod mene na psihoanalitičkom lečenju. Kao što odgovara teškim stanjima straha od kojih je bolesnica patila, njeni snovi sadržavali su prekomerno bogat seksualni misaoni materijal, čije uzimanje na znanje ju je u početku isto tako jako iznenadilo kao što ju je prestrašilo. Pošto tumačenje sna ne mogu da izvedem do kraja, izgleda da se materijal sna raspada na više grupa bez neke vidljive povezanosti.

III

„San o gundelju"

Sadržaj sna: Ono se pođseća da ima dva gundelja u jednoj kutiji, kojima mora pokloniti slobodu jer će se inače ugušiti. Ona otvara kutiju, gundelji su sasvim mlitavi; jedan odleti kroz otvoren prozor, a drugog prignječi prozorsko krilo, dok je prozor zatvarala, kao što je to neko od nje zatražio (izražavanje gađenja).

Analiza: Njen je muž otputovao, njena četrnaestogodišnja ćerka spava u krevetu pored nje. Mala joj

1 Fantastična priroda situacije koja se odnosi na sne-vačevu dadilju dokazana je objektivno istaknutom okolnošću što je dadilja u ovom slučaju bila majka. Uostalom, podse-ćam na žaljenje mladog čoveka iz anegdote, pomenuto ranije što situaciju kod svoje dadilje nije umeo bolje da iskoristi; a to je svakako izvor ovog sna.

Rod sna — Rad na sažimanju 293

uveče skreće pažnju da je jedan moljac upao u čašu 5 vodom; ali ona propušta da ga izvadi iz vode i uju-tru žali jadnu životinjicu. U njenoj knjizi koju je uveče čitala pričalo se kako dečaci bacaju mačku u klju-čalu vodu, i opisani su trzaji životinje. To su oba sama po sebi ravnodušna povoda za san. Tema o svireposti prema životinjama zanima je i dalje. Njena ćerka je pre nekoliko godina, kad su preko leta stanovali u nekom kraju, bila vrlo svirepa prema životinjama. Ona je prikupila jednu zbirku leptira i tražila je od nje arsenik za ubijanje leptira. Jednom se dogodilo da je jedan noćni leptir još dugo leteo po sobi sa iglom zabodenom u telo; drugi put su neke gusenice nađene izgladnele koje su bile ostavljene da se učaure. Isto to dete imalo je običaj, u još nežnijim godinama, da buhama i leptirima kida krila; danas bi se svih ovih svirepih radnji devojčica užasavala; ona je postala tako dobrodušna.

Ta protivrečnost je zanima. Ona je podseća na jednu drugu protivrečnost, protivrečnost između izgleda i raspoloženja, onako kako ga je predstavila Elliot u Adamu Bid (Bede). Jedna lepa, ali uobražena i sasvim glupa devojka, a pored nje jedna ružna ali plemenita. Aristokrat koji guščicu zavodi, radnik koji oseća plemenito i koji se tako i ponaša. To se na Iju- • dima ne može videti. Ko bi na njoj mogao videti da je muče čulne želje?

Iste godine kad je mala pravila svoju zbirku leptira, kraj je patio od navale gundelja. Deca su besne-la protiv jednog čoveka koji je gundeljima kidao krila, pa zatim njihova tela gutao. Ona je rođena u . maju1, udala se takođe u maju. Tri dana posle ven-čanja pisala je svojim roditeljima kući pismo kako je srećna. Ali ona to nipošto nije bila.

Uveče, pre toga sna, ona je među starim pismima tražila i svojoj deci pročitala razna ozbiljna i komična pisma, tako i jedno veoma smešno pismo nekog uči-

1 Gunđelj se na nemačkom kaže: Maikafer = majska buba (Prim. prev.).

294 Tumačenje snaoa, 1

telja klavira koji joj se kao domaći učitelj udvarao, a i pismo jednog aristokratskog obožavaoca.1

Sebi prebacuje što je jedna od njenih kćeri dobila u r u k e jednu ružnu Mopasanovu (Maupassant) knjigu.2 Arsenik što ga njena mala traži podseća na pilule od arsenika, koje u Nababu vraćaju mladalačku snagu vojvodi od Mora (Duc de Mora).

Uz „pokloniti slobodu" pada joj na pamet mesto iz Mocartove Čarobne frule:

„Zur Liebe kann ich dich nicht zwingen, Doch geb'ich dir die Freiheit nicht."8

Uz „gundelje" pored toga još i reci Katičine:

„Verliebt ja bist du wie ein Kdfer mir".4

Između ovog Tanhojzer: ,,Weil du von boser Lust beseelt" (pošto te obuzima zla strast).

Ona živi u strahu i brizi za odsutnim mužem. Strah da mu se nešto na putu ne desi dolazi do izražaja u mnogobrojnim fantazijama preko dana. Kratko vreme pre toga ona je u svojim nesvesnim mislima za vreme analize našla žalbu na njegovu „ostarelost". Misao i želja koju ovaj san krije može se možda najbolje pogoditi ako ispričam kako ju je, više dana pre sna, odjednom sred njenih poslova trgao imperativ uperen protiv njenog muža: Obesi se! Pokazalo se da je nekoliko časova pre toga negde pročitala da se pri vešanju pojavljuje snažna erek-cija. To je bila želja za ovom erekcijom, koja se u ovom strahom izazivaj ućem prerušivanju ponovo

1 To je zapravo izazivač sna. 2 Dopuniti: Takva lektira je otrov za mladu devojku.

Ona sama je u svojoj mladosti mnogo crpla iz zabranjenih knjiga.

8 Na ljubav te ne mogu primorati, ali slobodu ti ne dajem.

4 Zaljubljen si mi kao buba. Jedan dalji tok misli vodi ka Pentezileji istoga pesnika: Svirepost prema draganu.


vratila iz potisnutosti. „Obesi se" značilo je koliko i „Stvori po svaku cenu erekciju". Pilule od arseni-ka doktora Dženkinsa (Jenkins) u Nababu spadaju ovamo; pacijentkinji je takođe bilo poznato da se najsnažniji afrodizijak, kantaride, pr iprema gnječe-vjem buba (takozvanih španskih muva). Na ovaj smisao cilja glavni sastavni deo sna.

Otvaranje prozora i zatvaranje predstavlja jednu od stalnih prepirki sa njenim mužem. Ona sama spava aerofilno, a njen muž aerofobski. Mlitavost je glavni simptom na koji se ovih dana imala da žali.

U sva ova tr i saopštena sna ja sam štamparskim slogom istakao gde se jedan od elemenata sna ponovo javlja u mislima sna, da bih postigao mnogostruki odnos prvog elementa, da bi više palo u oči. Ali pošto ni za jedan od ovih snova analiza nije privedena kraju, isplatiće se, svakako, ako se upustimo u jedan san Čiju smo analizu izneli opširno, da bismo na njemu dokazali predeterminiranost sadržine sna. U tu svrhu sam odabrao san o Irminoj injekciji. Na ovom pri-meru mi ćemo bez po m u k e saznati da se rad na sažimanju prilikom stvaranja sna služi više nego jednim sredstvom.

Glavno lice sadržine sna je pacijentkinja Irma. Ona se pojavila sa crtama koje joj u životu pripadaju, pa dakle najpre predstavlja samu sebe. Ali položaj u kome je ja kod prozora pregledam, uzet je iz sećanja na jednu drugu osobu, od one dame sa kojom bih želeo da zamenim svoju pacijentkinju, kao što misli moga sna pokazuju. Ukoliko se kod I rme vidi difterična skrama, pri čemu se podsećam brige za moju najstariju ćerku, ona je predstavljala ovo moje dete, a iza nje se, povezana istovetnošću imena s njim, krije ličnost jedne pacijentkinje koju sam izgubio zbog intoksikacije. U daljem toku sna menja se značenje Irmine ličnosti (a da se pri tom ne menja njen lik viđen u snu); ona postaje jedno od dece koje pregledamo u javnoj ordinaciji dečje bolnice, pri čemu moji prijatelji pokazuju raznolikost svojih duševnih sposobnosti. Taj prelaz, očigledno, posredovalo je predstavljanje moje ćerke-deteta. Opira-


njem pri otvaranju usta, ova ista Irma postaje aluzijom na jednu drugu damu koju sam jednom pregledao, dalje u istoj vezi na moju sopstvenu ženu. U bolesnim promenama koje sam otkrio u njenoj guši, ja sam pored toga prikupio aluzije još na čitav niz drugih osoba.

Sve ove osobe na koje nailazim prilikom praćenja „Irme", ne pojavljuju se u snu u telesnom obliku; one se kriju iza osobe iz sna „Irme", koja se pretvorila i postala jedna zajednička slika, dabome sa crtama punim kontradiktornih osobina. Irma postaje zastupnica ovih drugih lica, žrtvovanih pri radu sažimanja, pošto ja prepuštam da se na njoj zbiva sve što me tačka po tačku podseća na te druge osobe.

Ja mogu da stvorim jednu kolektivnu sliku i na drugi način za svrhu sažimanja sna tako što ću stvarne crte dva ili više lica sjediniti u jednu sliku sna. Na ovaj način je nastao doktor M. moga sna; on nosi ime doktora M., govori i radi kao on; njegova telesna karakteristika i njegove patnje pripadaju jednoj drugoj osobi, mom najstarijem bratu, jedna jedina crta, bledi izgled, dvostruko je determinisan, pošto je u stvarnosti obema osobama zajednički. Jedna slična mešovita osoba jeste dr R. u mom snu o stricu. Ali u njegovom slučaju slika sna je konstruisana na jedan drugi način. Crte što su svojstvene jednome, ja nisam sjedinio sa crtama drugoga, i zato iz slike sećanja izvesne crte pojedinca nisam ispustio, nego sam krenuo postupkom po kome Galton stvara svoje porodične portrete, da naime obe slike projicira jednu iznad druge, pri čemu se zajedničke crte jače ističu, a one koje se ne slažu, jedna drugu brišu i u slici postanu nejasne. U snu o stricu ističe se, tako, plava brada kao pojačana crta iz fizionomije dva lica i zato nejasne fizionomije; ona pored toga sadrži aluzije na moga oca i na mene, preko posredničke predstave o seđenju.

Građenje kolektivnih i složenih osoba jeste jedno od glavnih sredstava kojim sažimanje sna obavlja svoj rad. Uskoro će mi se pružiti prilika da o njemu raspravljamo u vezi s nečim drugim.

Rod sna — Rad na sažimanju 297

Upadan je predstave u san o injekciji isto tako je mnogostruko determinisano, s jedne strane parafra-zičnom istozvučnošću sa difterijom, a s druge strane kroz odnos prema pacijentu kojeg sam poslao na istok, a čija se histerija ne prepoznaje.

Kao interesantan primer sažimanja služi i po-minjanje „propilena" u snu. U mislima sna nije bio sadržan „propilen", nego „amilen". Moglo bi se pomisliti da je ovde zauzelo mesto jednostavno pome-ranje kod stvaranja sna. Tako i jeste; samo ovo po-rneranje služi ciljevima sažimanja kao što pokazuje sledeći dodatak u analizi sna. Ako se moja pažnja još jedan trenutak zaustavlja kod reci „propilen'',, onda mi pada na pamet istozvučnost sa „propileji". A propileji se ne nalaze samo u Atini, nego i u Min-henu. U tom gradu ja sam godinu dana posle sna posetio jednog svog prijatelja koji je tada bio teško bolestan, i njegovo pominjanje postaje očevidno preko trimetilamina koje dolazi ubrzo iza propilena.

Prelazim preko upadljive okolnosti da se ovde,. kao i na drugom mestu kod analize snova, kao isto-vrednosne koriste asocijacije za povezivanje misli najrazličitije vrednosti i sklon sam iskušenju da sebi tako reći plastički predstavim proces kojim je amilen u mislima sna bio zamenjen propilenom u sadržaju sna.

S jedne strane, nalazi se grupa predstava vezanih za moga prijatelja Otona, koji me ne razume, koji ne priznaje da sam u pravu i poklanja mi liker koji miriše na amilen; s druge strane, povezana suprot-nošću, grupa predstava vezana za mog berlinskog; prijatelja, koji me razume, koji bi mi priznao da sam u pravu, i kome imam da zahvalim za tolike drago-cene informacije, takođe o herniji seksualnih procesa.

Ono što iz grupe „Oto" naročito treba da uzbudi moju pažnju određeno je recentnim povodima koji izazivaju san; amilen spada među ove izvrsne elemente, predestinirane za sadržinu sna. Bogata grupa predstava „Vilhelm" biva oživljena upravo svojom suprotnošću prema grupi „Oto", i u njoj su bili istaknuti oni elementi koji zvuče skladno sa elementima


već izazvanim u ovoj grupi. Ta u čitavom ovom snu ja se vraćam od jedne osobe, koja izaziva moje ne-dopadanje, do druge koju mogu ovoj po želji suprotstaviti; izazivam, tačku po tačku, prijatelja protiv protivnika. I tako amilen u grupi „Oto" izaziva seća-nja iz kruga hernije i u drugoj grupi; i tako trime-tilamin, poduprt sa mnogo strana, dolazi u sadržinu sna. I amilen bi mogao doći neizmenjen u sadržinu sna, ali je on došao pod uticaj grupe „Vilhelm". Jer čitava oblast sećanja što ga ovo ime pokriva priložena je da bi se našao jedan elemenat koji može dati dvostruko determinisanje za amilen. Tesno asociran sa amilenom je „propilen"; iz kruga „Vilhelm" dolazi mu u susret Minhen sa „Propilejima". U propi-len-propileji sastaju se obe grupe predstava. Kao nekim kompromisom ovaj srednji elemenat dospeva zatim u sadržaj sna. Tu je konstruisana neka srednja zajednička koja dozvoljava višestruko determinisanje. I tako je sasvim jasna činjenice da višestruko determinisanje mora olakšati prodiranje jednog elementa u sadržaj sna. U cilju stvaranja ovakve srednje veze, nesumnjivo je preduzeto jedno pomeranje pažnje sa onog što se stvarno mislilo na nešto što se nalazi u blizini asocijacije.

Proučavanje sna o (Irminoj) injekciji dozvoljava nam već da steknemo izvestan pregled o prošecima sažimanja za vreme stvaranja sna, kao na primer: kako se daje prednost elementima koji se višestruko javljaju u mislima sna, kako se stvaraju nove jedinice, zbirna lica, mešovite tvorevine i kako se kon-struišu zajedničke srednje jedinice. Mogli smo posma-trati izvesne pojedinosti rada na sažimanju. Čemu sažimanje služi i koji faktori ga stvaraju, to pitanje ćemo postaviti tek onda kada budemo hteli da u celini obuhvatimo procese pri stvaranju sna. Zadovoljimo se, za sada, konstatacijom da sažimanje sna postoji kao značajna relacija između misli sna i sa-držine sna.

Najjasnije rad sna se vidi na sažimanju ako je on za svoje objekte izabrao reci i imena. San sa recima uopšte često postupa kao sa stvarima i zato su


one sposobne da se kombinuju na isti način kao predstave konkretnih predmeta. Rezultati takvih snova su komični i neobični neologizmi.

1) Kad mi je jedan kolega nekom prilikom poslao svoj članak, u kome je po mom mišljenju jedno novo fiziološko otkriće bilo precenjeno i, pre svega, opisano suviše ushićenim izrazima, ja sam sledeće noći sanjao jednu rečenicu koja se očigledno odnosila na tu raspravu: „To je stvarno jedan norekdalski stil" (Das ist ein ivahrlich norekdaler Stil). Rešenje ove tvorevine reci u početku mi je zadavalo mnogo glavobolje; nije bilo sumnje da je neologizam stvoren parodistički prema superlativima „kolossal, pyra-midal", ali odakle to dolazi, nije bilo lako reći. Na-posletku se ovo čudovište raspalo na dva imena Nora i Ekdal iz dve poznate Ibsenove drame. Nešto ranije čitao sam u novinama jedan članak o Ibsenu koji je napisao isti autor čije sam poslednje delo u snu ovako kritikovao.

2) Jedna od mojih pacijentkinja saopštava mi kratak san koji se završava jednom besmislenom kombinacijom reci. Ona se sa svojim mužem nalazi na nekom seoskom veselju, pa zatim kaže: „Das wird in einen allgemeinen „Maistollmiitz"1 ausgehen" (To sve će se završiti jednim ludim „majstolmicem"). Pri tom, u snu nejasna misao da je to nekakav kolač napravljen od kukuruza (nemački: Mais), nekakva vrsta po-lente. Analiza razlaže reč u Maistoll - mannstoll - 01-miitz, a svi ti delovi mogu se prepoznati kao ostatak jedne konverzacije vođene za stolom kod njenih rođaka. Iza reci Mais kriju se, osim aluzije na upravo otvorenu jubilarnu izložbu, još i reci: Meissen (jedna majsenska porculanska figura koja predstavlja pticu), Miss (Engleskinja njenih rođaka otputovala je

1 Ovo mesto biće razumljivo tek ako poveđemo računa o sledećem: Mais = kukuruz; Meissen je grad u Nemačkoj čuven po svojoj staroj fabrici porculana; mannstoll = po-mamna za muškarce, Miss engleska reč za „gospođica", a mies = rđav, loš (u jevrejskom žargonu). Olmutz je nemačko ime za češki grad Olomouc. (Prim. prev.).


u Olmutz), mies = odvratan, loš — u šaljivo upo-trebljenom jevrejskom žargonu, i čitav lanac misli i nadovezivanja odvajao se od svakog sloga ovog čudovišta od reci.

3) Mlad čovek kod kojeg je kasno uveče zazvonio neki poznanik da bi mu predao posetnicu sledeće noći sanja ovo: Jedan poslovan čovek očekuje, kasno uveče, da mu oprave sobni telegraf. Pošto je otišao, zvonilo je još uvek, ne kontinuirano, nego samo u pojedinim udarcima. Sluga dovede ponovo toga čoveka, a ovaj kaže: Ipak je neobično što i ljudi koji su inače „tutelrein" ne umeju da postupaju s takvim stvarima.

Indiferentni povod za san pokriva, kao što se vidi, samo jedan njegov elemenat. On je postao značajan uopšte samo zato što se nadovezao na jedan drugi snevačev doživljaj, mada i sam po sebi ravnodušan, ali mu je njegova fantazija dala jedno sup-stitutivno značenje. Kao dečak, koji je stanovao zajedno sa ocem, jednom je pospan prosuo čašu vode na tle tako da se kabl sobnog telegrafa nakvasio i njegovo kontinuirano zvonjenje smetalo je ocu kad je spavao. Pošto „kontinuirano zvonjenje" odgovara nakvašenosti, upotrebljavaju se „pojedini udarci" da predstave kapanje. Reč „tutelrein" razlaže se u tri pravca i time cilja na tri materije koje su zastupljene u mislima sna: „Tutel" = Kuratel znači staratelj stvo; Tutel (možda „Tuttel") jeste jedna vulgarna oznaka za ženske grudi a sastojak ,,rein" (čist) preuzima prve slogove sobnog telegrafa da bi stvorio reč „ziramerrein", što je tesno povezano za kvašenje poda, a osim toga zvuči slično kao ime neke osobe zastupljeno u snevačevoj porodici.1

1 Isto razlaganje i slaganje slogova — prava hernija slogova — služi nam i u budnom stanju za pravljenje mnogostrukih šala. „Kako se na najprostiji način dobija zlato? Pođe se u jedan drvored u kojem rastu srebrne topole, zapoveđi se da ćute, onda prestaje „Pappeln" (= brbljanje), i srebro je „oslobođeno". Prvi čitalac i kritičar ove knjige učinio mi je prigovor koji će kasniji čitaoci i kritičari verovatno ponoviti: „da snevač često izgleda suviše duhovit". To je tačno,


4) U jednom svom dužem i zbrkanom snu u čijem je prividnom središtu putovanje brodom, dešava se da se sledeća stanica zove Hearsing a naredna Fliess. Ovo poslednje je ime moga prijatelja u B., i to mesto često je predstavljalo cilj mojih putovanja. A reč Hearsing kombinovana je iz mesnih naziva našeg bečkog lokalnog tramvaja koji se tako često završavaju na ,,ing". Hicing (Hietzing), Lizing (Lie-sing), Medling (Modling), staro ime Medelitz, meae delieae, dakle „meine Freude" (== moja radost), od engleske reci hearsav (= po čuvenju), što upućuje na klevetanje i uspostavlja odnos prema indiferentnom izazivaču sna preko dana: prema jednoj pesmi objavljenoj u šaljivom listu Fliegende Blatter od strane jednog ogovaračkog kepeca „Sagter Hatergesagt".* Kroz odnos krajnjeg sloga ,,ing" prema imenu Fliess dobijamo „Vlissingen", što je stvarno ime jedne stanice koju dotiče moj brat kad nam se iz Engleske vraća u posetu. Engleski naziv toga mesta Vlissingen glasi Flushing, što na engleskom znači „crvenjenje"

ukoliko se odnosi samo na snevača, involira jedan prigovor samo onda ako treba da pređe na tumača snova. U budnoj stvarnosti ne mogu da polažem mnogo prava na predikat „duhovit" (witzig); ako moji snovi izgledaju duhoviti, onda za to nije kriva moja ličnost, nego to zavisi od osobitih psiholoških uslova u kojima se san izrađuje, i intimno je povezan sa teorijom duhovitog i komičnog. San postaje duhovit, pošto je za njega zatvoren pravi i najbliži put do izražavanja njegovih misli; on to postaje po nuždi. Čitaoci se mogu uveriti da snovi mojih pacijenata čine utisak duhovitog (witzelnden) u istom i u većem stepenu nego što to čine moji snovi. Ovo prebacivanje, svakako, mi je dalo povoda da tehniku vica uporedim sa radom sna, što se dogodilo u knjizi, objavljenoj 1905. godine, sa naslovom: Der Witz und seine Beziehung zum Unbewussten (Dosetka i njen odnos prema nesvesnom). U sabranim delima sveska VI. (Prim. prev.). Reč „zimmer-rein" kaže se za životinju (ili dete) koje je naučeno na čistoću u sobi (da ne mokri i si.).

1 I ovde jedna primedba prevodioca. Satiričko-humori-stički list „Fliegende Blatter" izlazio je u Nemačkoj do drugog svetskog rata. Izmišljeno ime „Sagter Hatergesagt" treba rastaviti na članove: sagt er (= kaže) i hat er gesagt (= rekao je).


i podseća na pacijente sa „crvenilom straha", koje ja lečim, a i na jednu noviju publikaciju Behtereva o ovoj neurozi koja mi je dala povoda da se ljutim.

5) Drugi put sanjam san koji se sastoji iz dva odvojena dela. Prvi deo je reč koje se živo sećam — „autodidasker", a drugi deo verno se pokriva sa jednom kratkom i bezazlenom fantazijom koju sam pre nekoliko dana izmislio sa sadržajem kako profesoru N., kada ga prvi put budem video, moram reći: „Pacijent o čijem sam vas stanju poslednji put konsul-tovao zaista pati samo od jedne neuroze, tačno onako kao što ste vi slutili." Novostvorena reč „Autodidasker" sad treba da udovolji dvama zahtevima, da sadrži komprimirani smisao ili da ga zastupa, i drugo: ovaj smisao mora biti u dobroj vezi sa mojom odlukom ponovljenom iz budnog stanja, da profesoru N. dam to zadovoljenje.

Reč autodidasker se sad lepo može rastaviti u autor, autodidakt i Lasker, na koga se priključuje Lassalle. Prve od ovih reci vode do — ovog puta značajnog — povoda za san. Ja sam svojoj ženi doneo više svezaka jednog poznatog autora sa kojim moj brat živi u prijateljstvu, a koji je, kao što sam saznao, rodom iz istog mesta kao i ja. (J. J. David). Jedne večeri, ona je razgovarala sa mnom o dubokom utisku koji je na nju načinila dirljivo tužna isto-rija jednog propalog talenta u jednoj od Davidovih novela; naš razgovor se posle toga okrenuo ka tragovima obdarenosti koju kod naše dece zapažamo. Pod uticajem onoga što je baš pročitala, moja je žena izrazila zabrinutost koja se odnosila na decu, a ja sam je tešio napomenom da se upravo takve opasnosti vaspitanjem mogu ukloniti. Tokom noći moj je tok misli išao dalje, prihvatio zabrinutost moje žene i s time se svašta drugo ispreplele Jedna primedba koju je pesnik stavio protiv moga brata u vezi sa ven-čanjem ukazala je mojim mislima na jedan sporedan put koji je mogao voditi predstavljanju u snu. Ovaj put vodio je u Breslau (grad u Sleziji u Sljonsku, danas Vroclav, prim. preu.), gde se udala jedna dama s kojom smo bili u veoma prisnom prijateljstvu. Za

Rad sna — Rad no sažimanju 303

zabrinutost da pored žene propadne, a to je činilo jezgro mojih misli sna, ja u Breslavu pronađoh pri-mer u slučajevima Lasker i Lassalle, što mi je istovremeno omogućilo da prikazem oba načina na koja ovaj kobni uticaj vodi u nesreću.1 Ono „cherchez la femme", u što se ove misli mogu sažeti, prenosi me u jednom drugom smislu na moga još neoženjenog brata koji se zove Aleksandar. I sad primećujem da Aleks, kako smo njegovo ime skraćivali, glasi otprilike kao izvrnuto Lasker, i da je ovaj faktor morao sudelovati u tome da mojim mislima ukaže na zaobilazni put preko Breslaua.

Igrarija sa imenima i slovima, kojom se ovde bavim, ima međutim još jedan dalji smisao. Ona zastupa želju za srećnim porodičnim životom za moga brata, i to ovim putem: u romanu o umetniku L'oeuvre, koji je sadržajno morao biti blizak mojim mislima sna, pisac je, kao što je poznato, u epizodama opisao sebe i svoju porodičnu sreću, a u romanu se pojavljuje pod imenom Sandoz. Verovatno je prilikom zamene imena pošao ovim putem. Zola daje, kada se čita obrnuto (kao što deca tako rado čine), Aloz. To ime mu je, sigurno, bilo još uvek premalo prerušeno; zato se slog Al, kojim počinje ime Aleksandar, zamenio trećim slogom istog imena sand, i tako se stvorilo Sandoz. Tako je, slično, nastalo i ono moje Autodidasker.

Moja fantazija kako profesoru N. pričam da bolesnik kojeg smo obojica videli boluje samo od jedne neuroze ušla je u san na sledeći način. Kratko vre-me pre završetka moje radne godine dobio sam jednog pacijenta kod kojeg me je moja dijagnostika osta-

1 Lasker je umro od progresivne paralize, dakle usled posleđica infekcije dobijene kod žene (lues); Lassalle je, kao što je poznato, poginuo u dvoboju zbog jedne dame (Prim. prev.). Ferdinand Lassalle je osnivač nemačkog socijaldemokratskog pokreta, rođen u Breslau (1825—1864), Eduard Lasker (1829—1884), rođen u Jaročinu, nedaleko od Breslaua, osnivač narodne liberalne stranke u Nemačkoj. Obojica Je-vreji.


vila na cedilu. To je bila neka teška organska bolest, možda se mogla pretpostaviti neka promena na kičmenoj moždini, ali se nije mogla dokazati. Bilo bi privlačno dijagnosticirati neurozu, i to bi načinilo kraj svima teškoćama, da bolesnik nije tako energično poricao seksualnu anamnezu bez koje ja nikakvu neurozu neću da priznam. U toj neprilici pozovem u pomoć lekara koga kao čoveka najviše poštujem (kao i ostale) i čijem se autoritetu naipre mogu prikloniti. On je saslušao moje sumnje, rekao mi da su opravdane, pa zatim dodao: „Posmatrajte toga čoveka i dalje, biće da je to neuroza." Pošto znam da on ne deli moje poglede o etiologiji neuroze, uzdržao sam se da mu protivrečim, ali svoju nevericu nisam sakrio. Nekoliko dana kasnije saopštio sam bolesniku da ne znam šta da počnem s njim i rekao sam mu da se obrati nekom drugom lekaru. I tada on, na moje najveće iznenađenje, poče da me moli za oproštaj što me je lagao; kazao je da se toliko stideo, i sad mi je otkrio baš onaj deo seksualne etiologije koji sam očekivao i koji mi je bio potreban da bih mogao pretpostaviti postojanje neuroze. Za mene je to bilo olakšanje, ali ujedno i sramota: morao sam sam sebi priznati da je moj „consiliarius", nezaveden obraćanjem pažnje na anamnezu, pravilnije video. Odlučio sam se da mu, čim ga ponovo vidim, kažem da je on bio u pravu a ne ja.

I baš to sada ja radim u snu. Ali kakvo ispunjenje želje treba da predstavlja to ako priznam da nisam u pravu? Baš to je moja želja; ja bih želeo da nisam u pravu sa svojim strahovanjima, respektive, želeo bih da moja žena, čija sam strahovanja u snu ' prisvojio, ne bude u pravu. Tema na koju se odnosi to „biti u ili ne biti u pravu u snu" nije mnogo udaljena od onoga što je za misli sna zaista zanimljivo. Ista alternativa organskog ili funkcionalnog oštećenja kroz ženu, zapravo, kroz seksualni život: tabes — paraliza ili neuroza, na koju se labavi je niže način na koji je Lasal propao.

Profesor N. igra ulogu u ovom čvrsto sastavljenom (i pri brižljivom tumačenju sasvim providnom)


mu ne samo zbog ove analogije i zbog moje želje da budem u pravu — a tako isto ni zbog svojih uzgrednih odnosa sa Breslauom i prema porodici naše prijateljice koja se tamo udala — nego i zbog sledeće opizode koja se dogodila na kraju naše konsultacije. Pošto je svoj lekarski posao obavio sa konstatacijom one pretpostavke, profesor je svoje interesovanje skrenuo na lične stvari. „Koliko dece imate?" — „Šestoro." — Na njegovom licu izraz respekta i poštovanja. — „Devojčice, dečaci?" — „Tri i tri, to je moj ponos i moje bogatstvo." — ,,A sad pazite, sa devojčicama je stvar laka, ali dečaci čoveku kasnije u vaspitavanju stvaraju teškoće." — Prigovorio sam da su oni dosad ostali sasvim pitomi; očigledno mi ova druga dijagnoza o budućnosti mojih sinova nije godila kao ni ona ranija da moj pacijent samo pati od neuroze. Ova dva utiska su kontinuitetom, doživljavanjem povezana zajedno, i ako primam u san priču o neurozi, ja je zamenjujem razgovorom o vaspi-tanju, koji pokazuje još veću povezanost sa mislima sna, pošto se tako tesno dodiruje sa zabrinutostima moje žene što ih je kasnije izrazila. I na taj način, čak, moje strahovanje da bi profesor N. svojim napomenama o teškoćama vaspitanja dečaka mogao biti u pravu nalazi ulazak u sadržinu sna na taj način što se iza prikazivanja moje želje krilo da u ovakvim strahovanjima ne budem u pravu. Ista fantazija ne-izmenjeno služi prikazivanju oba suprotna člana alternative.

6) Marcinovski (Marcinowski): „Jutros rano do~ živeo sam između sna i budnoće jedno veoma lepo sažimanje reci. Tokom obilja fragmenata sna, kojih se jedva mogu setiti, zaprepastio sam se nekako na jednoj reci koju pred sobom vidim upola napisanu, a upola štampanu. Ona glasi „erzefilisch" i pripada jednoj rečenici koja je van svake veze potpuno izo-lovana i neprimetno ušla u moje svesno sećanje; rečenica je glasila: „Das wirkt erzefilisch auf die Ge-schlechtsempfindung" (= to deluje erzefilisch na seksualno osećanje). Odmah sam znao da bi zapravo trebalo da glasi „erziherisch" (=" vaspitno), kolebao sam

20 FrojJt Odabrana đela, VI


se neko vreme da li, možda, ne bi pravilnije glasila „erzLfilisch". Pri tom mi pade na pamet reč sifilis i, počinjući sa analiziranjem još u polusnu, lupao sam glavu kako mi to može doći u san, budući da sa ovom bolešću, ni lično niti pak profesionalno, nemam nikakvih dodirnih tačaka. Zatim mi na pamet pade „erzehlerisch", objašnjavajući ovo e, i objašnjavajući u isto vreme da sam sinoć od naše „Erzieherin" (= vaspitačica) bio podstaknut da govorim o problemu prostitucije, i ja sam joj stvarno dao Hesejevu (Hesse) knjigu O prostituciji da bih „erzieherisch" (= vaspitno) delovao na njen ne sasvim normalno razvijeni osećajni život, pošto sam joj mnogo što-šta o tom problemu ispričao. I tad mi, odjednom, postade jasno da reč „sifilis" ne treba uzeti u doslovnom smislu nego da ona stoji mesto otrov, naravno u odnosu prema seksualnom životu. Rečenica u prevodu, dakle, sasvim logično glasi: „Durch meine Erzahlung habe ich auf meine Erzieherin erzieherisch auf deren Empfindungsleben einwirken vvollen, aber habe die Befurchtung, dass es zu gleicher Zeit vergiftend wirken konne (U prevodu: Svojom pričom hteo sam da na našu vaspitačicu vaspitno delujem na njen osećajni život, ali se plašim da bi to u isto vreme moglo delovati kao da je trujem). Erzefilisch = erzah — (erzieh —) (erzefilisch).

Izopačavanja reci u snu veoma su slična onima koja su nam poznata kod paranoičara, ali koja nalazimo i kod histerije i prinudnih predstava. Jezičke veštine dece koja u izvesnim vremenima sa recima stvarno postupaju kao sa predmetima pronalaze, čak, nove jezike i veštačka sklapanja reci, i za san predstavljaju ovde zajednički izvor, a i za psihoneuroze.

Analiza besmislenih tvorevina reci u snu naročito je pogodna za to da se prikaže stepen sažimanja u radu sna. Ne bi trebalo da iz ovog malog izbora primera, ovde upotrebijenih, zaključimo da takav materijal samo retko kada, ili čak izuzetno retko, dolazi da se uzme u razmatranje. Naprotiv, taj materijal je vrlo čest, samo zavisnost tumačenja sna od psihoanalitičkog lečenja ima za posledicu da se samo veoma


mali broj primera zapazi i saopšti, i da su saopštene analize većinom razumljive samo za poznavaoce patologije neuroze. Takav je jedan san dr fon Karpin-ske (Karpinska), objavljen u Internationale Zeit-schrift fiir Psychoanalyse II, 1914, u kome se nalazi besmislena tvorevina reci „Svingnum elvi". Zaslužuje da se pomene još slučaj da se u snu javlja reč koja sama po sebi nije beznačajna, ali koja obuhvata razna druga značenja, pošto je sama lišena pravog značenja, prema kojima se onda odnosi kao „besmislena" reč. To je slučaj u snu o „kategoriji" jednog desetogodišnjeg dečaka, koji saopštava V. Tausk (Zur Psvchologie der Kindersexualitat, Internationale Zeit-schrift fiir Psychoanalyse, I, 1913). „Kategorija" ovde predstavlja ženski polni organ i reč „kategorieren" isto što i urinieren (= mokriti).

Gde se u snu pojavljuju govori koji se kao takvi izričito razlikuju od misli, onda kao pravilo bez izuzetka važi da govor u snu proizlazi od govora spomenutog u materijalu sna. Tekst govora je ili u ce-lini sačuvan, ili u izrazu malo pomeren; govor u snu je često sastavljen od raznih sećanja govora; tekst je pri tom ono što ostaje isto, a smisao je po mogućstvu izmenjen tako da ima više značenja, ili jedno značenje koje se razlikuje od originala. Govor u snu, ne retko, služi samo kao aluzija na jedan događaj o kojem je bila reč.1

1 Kod jednog mladog čoveka koji je patio od prinudnih predstava sa inače intaktnim i visoko razvijenim intelektualnim funkcijama naišao sam, nedavno, na izuzetak od ovog pravila. Govori koji su se pojavljivali u njegovim snovima nisu dolazili od govora koje je on slušao ili ih sam održavao, nego su odgovarali neizvitoperenom tekstu njegovih prinudnih misli koje su mu u budnoći dolazile u svest samo izmenjene.

:o»


B

RAD POMERANJA

Morali smo već ranije zapaziti jednu drugu, ve-rovatno ne manje značajnu relaciju dok smo prikupljali primere za sažimanje snova. Mogli smo primetiti da oni elementi što se u sadržaju sna ističu kao bitni sastavni delovi nipošto ne igraju istu ulogu u mislima sna. Kao korelat ovome možemo izraziti ovu rečenicu i obrnuto. Ono što je u mislima sna očigledno bitna sadržina, u snu uopšte ne mora biti zastupljeno. San je, tako reći, drukčije centriran, njegova sadržina je grupisana oko drugih elemenata kao središta nego što su misli sna. Tako, na primer, u snu o botaničkoj monografiji središte sadržine sna očigledno jeste elemenat „botanička"; u mislima sna se radi o komplikacijama i konfliktima koji proizlaze što se među kolegama iz njihovih profesionalnih obaveza i dalje prigovara da ja za svoj hobi doprinosim isuviše visoke žrtve. Elemenat „botanička" u ovom jezgru oko misli sna uopšte nema mesta, ako nekom antitezom nije labavo povezan s tim, — jer botanika nikada nije zauzimala mesto među mojim omiljenim studijama. U snu moga pacijenta o Safou penjanje i spuštanje, boravak gore i dole načinjeni su centrom; ali san raspravlja o opasnostima seksualnih odnosa prema socijalno nisko stojećim licima, tako da izgleda kao da je samo jedan od elemenata misli sna ušao u sadržaj sna, mada je taj elemenat u nepriličnoj meri proširen. Slično se i u snu o gundeljima koji ima za temu odnos seksualnosti prema svireposti, faktor svireposti, doduše, u sadržini sna ponovo pojavio, ali u povezivanju druge vrste i ne pominjući seksualno, to jest istrgnut iz celine i time preoblikovan na nešto strano. U snu o stricu pojavljuje se opet plava brada, koja sačinjava njegov centar, izvan svakog smisaonog odnosa prema mojim željama punim ambicija koje su, kao što smo videli jezgro misli sna. Takvi snovi onda s punim pravom čine utisak „pomeranja". U potpunoj suprot -

Rad pomeranja 309

nosti sa ovim primerima, san o Irminoj injekciji pokazuje da pojedinačni elementi pri formiranju sna s pravom mogu zauzimati ono mesto koje zauzimaju u mislima sna. Uzimanje na znanje ove nove, u njenom smislu sasvim inkonstantne relacije između misli sna i sadržaja sna, pogodno je da najpre izazove naše čuđenje. Ako kod jednog psihičkog procesa u normalnom životu nalazimo da je jedna predstava bila istrgnuta iz više drugih predstava i da je za svest stekla naročiti stepen živosti, onda ovaj uspeh obično smatramo dokazom za to da predominantnoj predstavi pripada naročito visoka količina psihičke vrednosti (naročiti stepen interesovanja). Ali sad otkrivamo da u slučaju raznih elemenata u mislima sna, jedna takva vrednost u procesu stvaranja sna ne ostaje sačuvana, ili ne dolazi u obzir. Ne postoji nikakva sumnja o tome koji to elementi u mislima sna imaju najveću psihičku vrednost; naš sud nam to neposredno kazuje. U toku stvaranja sna mogu se sad ovi bitni, sa intenzivnim interesovanjem istaknuti elementi, tretirati tako kao da su manje vredni, a na njihovo mesto mogu ući u snu drugi elementi, o čijoj maloj vrednosti u mislima sna ne može biti ni pitanja. To najpre čini utisak kao da psihički intenzitet1 pojedinih predstava uopšte ne dolazi u obzir za izbor sna, nego samo jedna njihova više ili manje mnogostrana determinacija. Ne dolazi u san ono što je važno u mislima sna nego što je u njima mnogostruko sadržano, moglo bi se pomisliti; ali ova pretpostavka neće nam mnogo koristiti pri našem shva-tanju o stvaranju sna, jer već unapred nećemo moći verovati da oba faktora višestruke determinacije i sopstvene psihičke vrednosti nužno moraju pri izboru sna delovati u istom smislu. Predstave koje su među mislima sna najvažnije biće svakako one predstave koje se u njima najčešće javljaju, pošto će različite

1 Psihički intenzitet, vrednovanje, isticanje interesovanja jedne predstave mora se, razume se, držati po strani od čulnog intenziteta, intenziteta predstavljenog.


misli sna iz njih, tako reći, zračiti kao iz jednog središta. Pa ipak, san ove intenzivno naglašene i mnogostruko poduprte elemente može otkloniti i u svoju sadržinu preuzeti druge elemente kojima pripada samo ova druga osobina.

Za rešavanje ove teškoće koristićemo se jednim drugim utiskom koji smo dobili prilikom istraživanja predeterminisanosti sadržaja sna. Možda je poneki čitalac ove rasprave već u sebi pomislio da predetermi-nisanost elemenata sna nije neki naročiti pronalazak, pošto je sam po sebi razumljiv. Pri analizi se, naime, polazi od elemenata sna i beleže se sve pomisli koje se na njih nado vezuju; nikakvo čudo onda ako se u tako dobijenom misaonom materijalu ovi elementi naročito često nalaze. Ja ne bih mogao da uvažim ovaj prigovor, ali ću sam izneti na tapet nešto što zvuči slično njemu: među mislima koje analiza osvetljava nalaze se mnoge misli koje su udaljenije od jezgra sna i izgledaju kao veštačke interpolacije načinjene za izvesnu svrhu. Njihovu svrhu lako je naslutiti: baš one uspostavljaju vezu, često usiljenu i izveštačenu između sadržine sna i misli sna, i kad bi se ovi elementi izbrisali iz analize, onda bi sastavni delovi sadržaja sna često ostali ne samo bez predeterminisanja, nego uopšte ni neke dovoljne determinisanosti. Tako smo dovedeni do zaključka da mnogostruka determinacija koja odlučuje o tome treba li u san da uđe svakako nije uvek primarni faktor u stvaranju sna, nego često sekundarni rezultat neke nama još nepoznate psihičke sile. Ali ova mnogostruka determinacija pored svega toga mora biti od značaja pri izboru pojedinih elemenata koji će ući u san, jer mi možemo posmatrati da se ona uspostavlja sa izvesnim naporom onde gde iz materijala sna ne rezultuje bez naknadne pomoći.

Sada možemo lako pomisliti da se prilikom rada sna ispoljava jedna psihička sila koja, s jedne strane, psihički visoko vrednim elementima oduzima njihov intenzitet a, s druge strane, putem predeterminisanja od elemenata manje psihičke vrednosti stvara nove vrednosti koje posle toga dospevaju u sadržaj sna.

Rad pomeranja 3 1 1

Ako je tako, onda se u procesu stvaranja sna zbiva prenošenje i pomeranje psihičkih intenziteta pojedinih elemenata, i kao posledica toga pojavljuje se razlika između teksta sadržine sna i misli sna. Proces koji mi tako suponiramo, jeste upravo bitni deo rada sna: on zaslužuje naziv pomeranje sna. Pomeranje sna i sažimanje sna su oba glavna faktora, čijoj de-latnosti mi uglavnom možemo pripisati oblik koji je san primio.

Mislim, takođe, da je lako prepoznati psihičku silu koja se ispoljava u činjenicama pomeranja sna. Posledica ovoga pomeranja je da sadržaj sna više ne izgleda isti sa jezgrom misli sna, da san daje samo jedno izopačen je želje sna koje postoji u nesvesnom. A izopačen je sna već nam je poznato; mi smo ga sveli na cenzuru koja obavlja jednu psihičku instancu u životu misli protiv druge. Pomeranje sna je jedno od glavnih sredstava za postizavanje tog izopače-nja. Is fecit, cui profuit (= delo je počinio onaj kome je to koristilo). Možemo pretpostaviti da se pomeranje sna ostvaruje pod uticajem cenzure endopsihičke odbrane.1

1 Pošto svođenje izopačeni a sna na cenzuru mogu da smatrani jezgrom moga shvatanja o snovima, želim na ovom mestu da umetnem poslednji deo one priče „Traumen wie Wachen" iz dela „Phantasien eines Realisten" od Linkojsa (Lynkeus), Beč, 2. izdanje, 1900, u kome nalazim još jednom izloženu glavnu karakteristiku moga učenja.

„O jednom čoveku koji raspolaže neobičnom osobinom da nikad ne sanja g lupost . . . "

„Tvoja izvanredna osobina da snevaš kao i kad si budan počiva na tvojim vrlinama, na tvojoj dobroti, tvojoj pravednosti, tvom istinoljublju; moralna jasnoća tvoje prirode čini mi razumljivim sve što je na tebi."

„Ali ako dobro razmislim", odgovori onaj drugi, „onda gotovo verujem da su svi ljudi stvoreni kao ja, i da uopšte niko nikad ne sanja glupost! Jedan san kojeg se tako jasno sećamo da ga kasnije možemo ispričati, dakle koji nije san groznice, ima uvek smisla a drukčije ne može ni da bude! Jer ono što među sobom stoji u protivrečnosti ne bi se moglo grupisati u jednu celinu. To što se vreme i prostor često brkaju ne oduzima upravo ništa od pravog sadržaja, jer su i jedno i drugo sigurno bili bez značaja za njegovu bitnu sa-

T-1


Na koji se način pri formiranju sna isprepliću faktori pomeranja, sažimanja i predeterminisanja, koji od njih postaje nadređen a koji sporedan faktor, to ćemo ostaviti za naša kasnija istraživanja. Već sada, međutim, kao druge uslove koji moraju zadovoljiti elemente što dospevaju u san možemo navesti da su izbegli cenzuru otpora. A od sada ćemo pome-ranje sna uzimati u obzir kao nesumnjivu činjenicu pri tumačenju snova.

C

SREDSTVA PREDSTAVLJANJA U SNOVIMA

Osim oba momenta sažimanja i pomeranja sna, koje smo pronašli da deluju prilikom pretvaranja latentnog misaonog materijala u manifestnu sadržinu sna, naići ćemo prilikom nastavljanja ove rasprave još na dva dalja uslova koji vrše nesumnjiv uticaj na izbor materijala što u san dopire. Čak i uz opasnost da izgleda da smo na našem putu stali, ja bih

držinu. Ta mi tako često nešto i u snu radimo; pomislimo samo na bajku, na tako smele i duhovite tvorevine fantazije za koje bi samo neki nerazuman čovek mogao reći: To je besmisleno! Jer to nije moguće."

„Kad bismo samo uvek umeli da snove pravilno protumačimo, onako kao što si ti baš sad uradio s mojim!" — reče prijatelj.

„To sigurno nije lak zadatak, ali uz malo pažnje moralo bi samom snevaču svakako uvek uspeti. — Zašto mu obično ne polazi za rukom? Čini se da kod vas u snovima ima nešto skriveno, nešto nečedno sopstvene i više vrste, neka tajanstvenost u vašem biću koja se teško može do kraja zamisliti; i zato vam vaše snevanje tako često izgleda bez smisla, da je čak i besmisleno. Ali u najdubljem smislu to nije tako; štaviše, tako ne može uopšte ni biti, jer je čovek uvek isti, bilo da je budan ili da sanja."

Sredstvo predstavljanja u snovima 313

pre svega hteo da bacim prvi pogled na procese izvođenja tumačenja snova. Ne krijem od sebe da bih najpre uspeo da ove razjasnim i da njihovu pouzdanost odbranim od svakog prigovora kad bih jedan pojedinačan san uzeo za primer i izveo njegovo tumačenje, kao što sam to pokazao u drugom odeljku pri tumačenju sna o Irminoj injekciji, pa da zatim misli sna koje sam otkrio sastavim i sada iz njih re-konstruišem formiranje sna, dakle ako analizu snova dopunim njihovom sintezom. Ovaj rad obavio sam na više primera za svoju sopstvenu pouku; ali ja ga ovde ne mogu nastaviti pošto me za ovu demonstraciju u tome sprečavaju raznovrsni obziri prema psihičkom materijalu, koje će svako ko pošteno misli morati da odobri. Kod analize sna ovi obziri su manje smetali, jer je analiza smela da bude i nepotpuna i zadržavala je svoju vrednost, iako nas je samo malo uvela u tkivo sna. Ali u slučaju sinteze ne bih znao ništa, osim da ona mora biti potpuna da bi mogla ubediti. Jednu potpunu analizu mogao bih dati samo o snovima takvih osoba koje su čitalačkoj publici nepoznate. A pošto mi sredstva za nju pružaju isključivo pacijenti, neurotičan, to ovaj deo opisa sna mora biti odložen — na jednom drugom mestu biću u mogućnosti da psihološko objašnjenje neuroza dovedem dotle da se može uspostaviti dodir sa našom temom.1

Iz pokušaja da snove sintetički izgradim iz misli sna znam da je materijal koji se dobija pri tumačenju različite vrednosti. Jedan deo toga materijala sačinjavaju bitne misli sna, koje dakle san u potpunosti zamenjuju i koje bi bile same dovoljne za tu zamenu — kad za san ne bi postojala cenzura. A za drugi deo smo navikli da snu pripisujemo neznatno značenje. Takođe ne pridajemo nikakvu vrednost tvr-

1 Potpunu analizu i sintezu dva sna dao sam otada u „Bruchstuck einer Hysterienanalyse" — (Odlomak jedne analize histerije. Sabrana dela, sv. V). — Kao najpotpunije t u mačenje jednog dužeg sna mora se priznati analiza O. Ranka „Ein Traum, der sich selbst deutet" (San koji se sam t u mači).

Y"'-


đenju da su sve te misli imale udela u tvorbi sna; naprotiv, među njima se mogu naći pomisli koje se na-dovezuju na doživljaje posle sna, između momenata snevanja i tumačenja. Ovaj udeo materijala obuhvata sve spojne puteve koji su vodili od manifestnog sadržaja sna pa sve do latentnih misli sna, kao i posredu-juće i povezujuće asocijacije preko kojih smo za vre-; me rada na tumačenju došli do poznavanja ovih spoj-nih puteva.

Nas na ovom mestu interesuju isključivo bitne misli sna. Ove se većinom otkrivaju kao kompleks misli i sećanja najsavršenijom strukturom sa svim atributima misaonih tokova koji su nam poznati iz budnoga stanja. Nisu to retko nizovi misli koji polaze iz više od jednog centra, ali nisu bez dodirnih tača-ka; gotovo redovno, pored jednog toka misli stoji njegova kontradiktorna strana, povezana s njim asocijacijom kontrasta.

Pojedini delovi ove komplikovane strukture stoje, naravno, u najrazličitijim logičkim relacijama među sobom. Oni tvore pročelje i pozadinu, digresije i objašnjenja, uslove, dokazivanja i pregovore. Ako zatim čitava masa ovih misli sna podleže pritisku rada sna, pri čemu se njeni elementi okreću, mrve i guraju zajedno, otprilike kao sante leda na vodi, onda nastaje pitanje šta se dešava sa logičkim vezama koje su dotle ovaj sklop stvarale. Kako će u snu biti predstavljeni „ako, zato, kao da, premda, ili — ili" i sve ostale prepozicije1, bez kojih rečenicu i govor ne možemo razumeti?

Najpre moramo odgovoriti na to da san za ove logičke relacije među mislima sna nema nikakva sredstva na raspolaganju da bi ih izrazio. Najvećim delom on sve ove prepozicije ne uzima u obzir i preuzima na obradu samo stvarnu sadržinu misli sna. Prepušta se tumačenju sna da ponovo uspostavi međusobnu vezu koju je rad sna uništio.

1 Ovde je sigurno Frojdov „lapsus calami", jer to nisu prepozicije (predloži) nego konjunkcije (sveze). (Prim. prev.).

Sredstva predstavljanja u snovima 315

Mora biti krivica do psihičkog materijala od kojeg je san izgrađen ako nema te mogućnosti izražavanja. Pod sličnim ograničenjem nalaze se i likovne umetnosti, slikarstvo i plastika u poređenju sa poezijom, koja se može služiti govorom, a i ovde razlog za nemoć leži u materijalu čijom obradom obe likovne umetnosti teže da nešto izraze. Pre nego što je slikarstvo došlo do toga da upozna zakone izražavanja koji važe za njega, ono se trudilo da ovaj nedostatak savlada. Na starim slikama iz usta naslikanih osoba visili su listići koji su donosili govor u vidu pisma, jer je slikar bio očajan kako da na slici to prikaže.

Možda će se i ovde pojaviti neki prigovor koji će osporavati da san nije u stanju da prikazuje logičke relacije. Postoje snovi u kojima se zbivaju naj-komplikovanije operacije duha, u kojima se obrazlaže i poriče, prave dosetke i upoređuje kao u budnom mišljenju. Ali i ovde izgled vara: ako se upustimo u tumačenje takvih snova, saznaćemo da je sve materijal sna, a ne prikazivanje intelektualnog rada u snu. Data je sadržina misli sna prividnim mišljenjem u snu, a nisu dati odnosi misli sna jednih prema drugima, u čijem se utvrđivanju sastoji mišljenje. Za ovo ću navesti nekoliko primera. Ali najlakše je utvrditi da svi govori koji se u snovima javljaju i koji se izričito obeležavaju kao takvi jesu samo ne-izmenjene ili samo malo modifikovane kopije govora koji se isto tako nalaze u sećanjima materijala sna. Govor je često samo aluzija na neki događaj sadržan u mislima sna; smisao sna sasvim je drugi.

Razume se da neću osporavati da i kritički misaoni rad, koji nije prosto ponavljanje materijala iz misli sna, ima svoga udela u njegovom stvaranju. Uticaj ovoga faktora moraću osvetliti na kraju ovog raspravljanja. Onda će se pokazati da ova misaona aktivnost nije izazvana mislima sna, nego snom, koji je u izvesnom smislu već završen.

Za sada, dakle, ostaje pri tome da logičkim relacijama između misli sna nije dato jedno naročito prikazivanje u snu. Gde se u snu nalazi, na primer,


kontradikcija, to je ili kontradikcija snu ili kontradikcija iz sadržine jedne od misli sna; kontradikciji između misli sna odgovara kontradikcija u snu samo na veoma posredovan način.

Ali kao što je slikarstvu, najzad, uspelo da bar nameru naslikanih osoba da žele govoriti, nežnost. pretnju, opominjanje i slično izrazi na drukčiji način nego pomoću lelujavog listića stavijenog dotičnoj osobi u usta, tako se i za san pružila mogućnost da posveti pažnju pojedinim logičkim relacijama između misli sna jednom pripadajućom modifikacijom u metodu prikazivanja karakterističnog za san. Iskustvo nas uči da razni snovi u ovom pogledu idu različito daleko; dok jedan san uopšte ne vodi računa o logičkom sklopu svoga materijala, drugi opet pokušava da taj sklop, što je mogućno razgovetnije, nagovesti: San se u ovom više ili manje udaljuje od teksta koji se pred njim nalazi da bude obrađen. Slično variraju i snovi u svojoj obradi (hronološki) vremenskog reda misli sna, ako je takav red stvoren u nesvesnom (kao što je, na primer, u snu o Irminoj injekciji).

Ali kojim sredstvima rad sna može nagovestiti relacije u materijalu sna koji se teško mogu prikazati? Pokušaću da ih nabrojim pojedinačno.

Najpre, u celini san vodi računa o nepobitno postojećoj vezi između svih delova misli sna tako što ovaj materijal jednom kombinacijom sjedinjuje kao situaciju ili događaj. On logičku povezanost reprodu-kuje kao istovremenost; pri tom postupa kao slikar koji udružuje sve filozofe ili pesnike za sliku jedne škole Atine ili Parnasa, koji nikad nisu bili zajedno ni u jednoj dvorani ili na nekoj planini, ali koji za misaono posmatranje predstavljaju neku zajednicu.

Ovaj način prikazivanja sna nastavlja u pojedinostima. Cim pokaže dva elementa jedan blizu do drugog, on garantuje da postoji neka naročita intimna povezanost između elemenata koji im u mislima sna odgovaraju. To je kao u našem sistemu pisanja: ab znači da oba slova treba izgovoriti u jednom slogu; a i b, ako je između njih slobodan prostor, prikazuje nam a kao poslednje slovo jedne reci, i o opet kao


prvo slovo neke druge reci. Prema tome, kombinacije sna ne stvaraju se od bilo kojih, potpuno odvojenih sastojaka materijala sna, nego od takvih koje se i u mislima sna nalaze u tešnjoj povezanosti.

Da bi prikazao kauzalne odnose, san raspolaže sa dva postupka, koji se u suštini svode na jedno. Češći način prikazivanja, ako misli sna na primer glase: pošto je to bilo tako i tako, moralo se dogoditi to i to — sastoji se u tome da sporednu rečenicu iznese kao prethodni san, a zatim glavnu rečenicu priključuje kao glavni san. Ako sam pravilno protumačio, može vremenski red biti i obrnut. Uvek glavnoj rečenici odgovara opširnije izvedeni deo sna.

Lep primer za ovakvo prikazivanje kauzalnosti dala mi je jednom jedna moja pacijentkinja; i njen san ću kasnije u potpunosti ispričati. San se sastojao od jedne kratke predigre i veoma obimnog dela sna, koji je u velikom stepenu bio centriran i koji je mogao nositi naslov: Durch die Blume (= uvijeno, zavi-jeno). Prethodni san je glasio ovako: Ona odlazi u kuj-nu gde su obe služavke i prekoreva ih što nisu gotove ,,s ono malo jela" (= mit dem bissl Essen). Pri tom vidi u kuhinji vrlo mnogo grubog kuhinjskog posuđa i izvrnutog da bi se ocedilo, i to nagomilano jedno preko drugog. Obe služavke idu po vodu i pri tom kao da moraju ući u jednu reku koja dopire sve do kuće ili do dvorišta.

Zatim dolazi glavni san koji počinje ovako: Ona silazi sa visine, preko neobično napravljenih ograda, i raduje se što joj haljina pri tom nigde nije zapela itd. Prethodni san se odnosi na roditeljsku kuću te dame. Reci u kuhinji je svakako toliko puta slušala u kući svoje majke. Gomile grubog posuđa dolaze iz jedne obične prodavnice posuđa koja se nalazila u istoj kući. Drugi deo sna sadržava jednu aluziju na oca koji se mnogo vrzmao oko služavki i koji se kasnije, prilikom jedne poplave — kuća je stajala blizu rečne obale —, smrtno razboleo. Misao koja se krije iza ovoga prethodnog sna jeste dakle: Pošto vodim poreklo iz ove kuće, iz ovako sitnih i neprijatnih prilika. Glavni san prima istu misao i dovodi je u izme-


njenom obliku, izazvanom ispunjenjem želje: Ja sam visokog porekla. Zapravo ovako: Pošto sam niskog porekla, bio je tok moga života ovakav i onakav.

Koliko vidim, podela sna na dva nejednaka dela ne znači uvek kauzalni odnos između misli oba sastavna dela. često izgleda kao da je isti materijal u oba sna prikazan sa različitih gledišta; ovo sigurno važi za niz snova koji se završava polucijom u jednoj noći, u kojoj somatička potreba iznuđuje izraz koji postepeno postaje sve razgovetniji. Ili su oba sna ponikla iz odvojenih centara u materijalu sna i ukrštavaju se u sadržini, tako da je u jednom snu centar ono što u drugom sudeluje kao aluzija, i obratno. A u izvesnom broju snova razdvajanje u kraći prethodni san i duži kasniji san stvarno znači kauzalni odnos između oba dela. Drugi način prikazivanja odnosa kauzaliteta nalazi primenu kod manje obimnog materijala i sastoji se u tome što se jedna slika u snu, bilo slika jedne osobe ili stvari, menja u drugu. Samo tamo onda vidimo da se ova promena u snu dešava, kauzalna povezanost se ozbiljno ističe; ne tamo gde samo prime-ćujemo da je sad, umesto jedne, došla druga slika. Rekao sam da se oba postupka prikazivanja kauzalnog odnosa svode na isto; u oba slučaja, kauzacija je predstavljena temporalnom sekvencom; u jednom slučaju sekvencom snova, a drugi put neposrednom pro-menom jedne slike u drugu. U najvećem broju slučajeva, naravno, kauzalna relacija uopšte se ne predstavlja, nego pada, gubi se u konfuziji elemenata koja je i u procesu sna neizbežna.

Alternativu ,,ili-ili" san uopšte ne može izraziti; on njene članove kao ravnopravne prima u tekst sna. Jedan klasičan primer za to sadržava san o Irminoj injekciji. U njegovim latentnim mislima očigledno stoji: Ja nisam kriv za dalje trajanje Irminih bolova; krivica je ili do njenog opiranja da prihvati moje re-šenje, ili u tome što živi pod nepovoljnim seksualnim uslovima koje ja ne mogu da izmenim, ili njeni bolovi uopšte nisu histerične prirode nego organske. A san ispunjava sve ove tri mogućnosti koje se međusobno gotovo isključuju i ne libi se da iz želje u snu doda


jedno četvrto rešenje. To ili-ili umetnuo sam ja posle tumačenja sna u kontekst misli sna.

A onde gde bi pripovedač prilikom reprodukova-nja sna mogao upotrebiti ili-ili: To je bila ili bašta ili soba za stanovanje itd., tu se u mislima sna ne pojavljuje možda alternativa, nego ,,i", jednostavno redanje. Sa ili-ili mi najčešće opisujemo jedan elemenat sna koji se još može razrešiti. Pravilo za tumačenje za ovaj slučaj glasi: Pojedine članove prividne alternative treba zajednički među sobom povezati svezom ,,i". Ja, na primer, sanjam, pošto sam duže vremena očekivao adresu svoga prijatelja koji boravi u Italiji, da sam primio telegram koji mi saopštava njegovu adresu. U plavo naštampanim slovima na listu telegrama vidim: prva reč je nejasna:

nešto kao via, ili villa, druga reč je jasna: Sezerno ili čak (Časa). Druga reč koja zvuči kao neko italijansko ime i

koje me podseća na naša etimološka raspravljanja izražava i moju ljutnju što je svoj boravak tako dugo od mene krio; a svaki od članova predložene tri alternative uz prvu reč može se u analizi prepoznati kao samostalna i ravnopravna polazna tačka jednog spleta misli.

Noću, uoči sahrane moga oca, sanjam o jednoj štampanoj tabeli, plakatu ili oglasu — otprilike kao što su cedulje sa natpisom „zabranjeno pušiti", koje se nalaze u čekaonicama železničkih stanica:

Man bittet, die Augen zuzudriicken ili Man bittet, ein Auge zuzudriicken1 što sam ja na

vikao da predstavim u ovom obliku: die

Man bittet, Auge(n) zuzudriicken. ein

Svaka od ove dve verzije ima svoj naročiti smisao i, u tumačenju snova, vodi u naročitom pravcu. Ja sam ceremonijal izabrao što je mogućno jednostav-

1 Umoljavate se da zatvorite oči. Umoljavate se da zatvorite jedno oko.


nije, jer sam znao kako je pokojnik mislio o ovakvim pripremama. Ali ostali članovi porodice nisu se složili sa ovakvom puritanskom jednostavnošću; mislili su da ćemo se morati stideti od ljudi koji će prisustvovati sahrani. Stoga tekst sna moli „da se jedno oko zatvori", tj. da budu popustljivi. Značenje nejasnoće koju smo opisali sa jednim ili—ili ovde se naročito lako može shvatiti. Radu sna nije pošlo za rukom da stvori jedan jedinstveni, ali onda dvosmisleni tekst za misli sna. Tako se obe glavne crte misli već u sadržim sna jedna od druge odvajaju.

U nekim slučajevima podela sna na dva podjednako velika dela izražava alternativu koju je teško prikazati.

Veoma upadljivo je držanje sna prema kategoriji suprotnosti i protivrečnosti. Ovo se prosto zanemaruje, te se čini kao da „ne" za san ne postoji. Suprotnosti se najradije sažimaju u jednu jedinicu ili se predstavljaju kao jedna jedina stvar. San uzima tako-đe slobodu da bilo koji elemenat predstavi suprotno-šću želje, tako da najpre ni za jedan elemenat sposoban za suprotnost ne znamo da li je u mislima sna sadržan kao pozitivan ili negativan.1 U jednom od snova koje sam među poslednjima spomenuo, čiju smo prednju rečenicu već protumačili („pošto sam takvog porekla"), snevačica silazi preko jedne ograde i pri tom drži rascvetalu granu u rukama. Pošto joj uz ovu sliku pada na pamet kako na slikama koje predstavljaju Blagovesti Majke božje Marije (i ona sama se

1 Iz jednog rada K. Abela, Der Gegensinn der Urworte (= Suprotni smisao prareči, 1884, vidi moj referat u J a h r -buch f. Psychoanalyse II, 1910, Sabrana dela, sveska VIII) saznao sam za iznenađujuću i od ostalih istraživača potvrđenu činjenicu da se najstariji jezici u ovoj stvari sasvim podjednako ponašaju kao i san. Oni u početku imaju samo jednu reč za obe suprotnosti na kraju jednog niza kvaliteta ili detalnosti (snažan-mlad, star-mlad, daleko-blizu, vezati--odvajati) i stvaraju odvojene oznake za obe suprotnosti tek sekundarno lakim modifikacijama zajedničke prareči. Abel dokazuje postojanje ovih odnosa u velikoj meri na staroegi-patskom jeziku, ali pokazuje i razgovetne ostatke istog razvoja i u semitskim u inđogermanskim jezicima.


zove Marija) jedan anđeo nosi ljiljan u rukama, i kako u belo obučene devojke idu u procesiji na Telo-vo1, dok su ulice ukrašene zelenim grančicama, to je rascvetala grančica u snu sigurno aluzija na seksualnu nevinost. Ali grana je sva puna crvenih cvetova od kojih svaki liči na kameliju. Na kraju njenog puta, kaže se dalje u snu, cvetovi su već prilično opali, zatim dolaze očigledne aluzije na periodu. Tako je ista grančica koju kao ljiljan nosi kao nevina devojka ujedno i aluzija na damu s kamelijama koja je, kao što je poznato, uvek nosila belu kameliju, a za vreme periode crvenu. Ista rascvetana grana (,,des Madchenš Bliiten" = cvetovi devojke u pesmama o mlinarici u Getea) predstavlja seksualnu nevinost i takođe njenu suprotnost. Isti san, koji izražava radost što joj je uspelo da neokaljana prođe kroz život, na nekim mesti-ma takođe propušta (kao na mestu gde opadaju cvetovi) suprotni misaoni tok, da je načinila razne grehe protiv seksualne neokaljanosti (naime u detinjstvu). Prilikom analize sna, mi razgovetno možemo razlikovati oba misaona toka, od kojih utešni tok izgleda smešten na površini, a onaj drugi, pun prebacivanja, dublje dole, i da su oni dijametralno suprotstavljeni jedan drugome, ali čiji su slični, mada suprotni elementi, bili predstavljeni od istih elemenata u manifestnom snu.

Među logičkim relacijama, mehanizam stvaranja sna koristi u najvećoj meri jednoj jedinoj. To je relacija sličnosti, slaganja, dodira, relacija „kao što"; ova relacija može se u snu, kao nijedna druga, predstaviti mnogostrukim sredstvima.2 Paralele koje postoje u materijalu sna, ili slučajevi onoga „kao da i", prvi su temelji za stvaranje sna, i ne baš beznačajan deo rada sna sastoji se u tome da stvori nove paralele, ako već postojeća paralela zbog cenzure otpora

1 Telovo (nemački „Fronleichnamsfest") je katolički p r a znik koji se u katoličkim krajevima svečano proslavlja kao uspomena na Hristovu Tajnu večeru. (Prim. prev.).

1 Uporedi Aristotelovu napomenu o pogodnosti da neko bude tumač snova.

11 Frojd, Odfttrana dela, VI


ne može dospeti u san. Predstavljanje relacije sličnosti pomaže težnji rada sna za sažimanjem.

Sličnost, slaganje, posedovanje zajedničkih atributa predstavljeni su snom jedinstvenom unifikacijom koja se može već nalaziti u materijalu sna, ili se može nanovo stvoriti. Prvi deo možemo nazvati kao identifikaciju, a drugi deo kao mešovitu tvorevinu (kompoziciju). Identifikacija se primenjuje kad se radi o licima; mešovita tvorevina onde gde predmeti predstavljaju materijal unifikacije; ali se i o licima stvaraju mešovite tvorevine (kompozicije). Lokaliteti se često tretiraju kao lica.

Identifikacija se sastoji u tome što samo jedna od osoba povezanih u mislima sna zajedničkim elementom dolazi do predstavljanja, dok druga, ili ostale osobe za san izgledaju da su potisnute. Ova jedna pokrivaj uća osoba, međutim, u snu ulazi u sve relacije i situacije, koje se izvode od nje ili od pokrivenih osoba. U mešovitoj tvorevini (kompoziciji) koja je proširena na osobe, postoje već u slici sna crte koje su osobama svojstvene, ali nisu zajedničke, tako da se sjedinjavanjem ovih crta objavljuje jedna nova jedinica, složeno lice. Sam proces kompozicije može da se ostvari na razne načine. S jedne strane, osoba sna može imati ime jedne osobe na koju se odnosi — mi u tom slučaju znamo na način koji je potpuno analogan našem budućem znanju da se misli na ovu ili onu osobu —, dok vizuelne crte mogu pripadati onoj drugoj osobi; ili je sama slika sna sastavljena od vizuelnih crta koje, u stvari, pripadaju jednim delom jednoj a jednim delom drugoj osobi. Umesto vizuelnim crtama učešće druge osobe može biti zastupljeno takođe grimasama koje joj se pripisuju, recima koje joj ostavljamo da govori, ili situacijom u koju se stavlja. U ovom poslednjem slučaju razlikovanje između konstrukcije složene osobe počinje da se gubi. Ali se može takođe dogoditi da stvaranje jedne takve mešovite osobe ne pođe za rukom. Onda se scena sna pripisuje jednoj osobi, a druga — po pravilu važnija — nastupa kao inače prisutna osoba bez ikakve druge funkcije. Snevač otprilike pripoveda: Moja majka je

Sredstva predstavljanja u »novima 323

takođe bila tu (Stekel). Takav elemenat sadržine sna može se onda uporediti sa determinativom u hijero-glifskom pismu, koji ne služi za izgovor nego za objašnjenje jednog drugog znaka.

Zajednički elemenat koji opravdava, to jest prouzrokuje ujedinjenje obeju osoba može u snu biti predstavljen ili može biti iz njega izostavljen. Po pravilu identifikacija i stvaranje mešovite osobe služe baš zato da uštede prikazivanje ovog zajedničkog elementa. Umesto da ponavljam: A mi je neprijateljski raspoložen, a B takođe, ja u snu stvaram jednu mešovitu osobu od A i B, ili zamišljam osobu A u nekoj drugačijoj akciji koju nam B karakteriše. Tako kon-struisana osoba sna pojavljuje mi se u snu u bilo kakvoj novoj vezi, a iz okolnosti što ona označava A kao i B crpem opravdanje da na određeno mesto sna umetnem ono što je obema zajedničko, naime neprijateljsko raspoloženje prema meni. Na ovaj način često postižem sasvim izvanredno sažimanje za sadržaj sna; ja mogu sebi uštedeti direktno prikazivanje veoma komplikovanih odnosa koji su vezani za jednu osobu, ako sam uz ovu osobu našao neku drugu koja polaže isto pravo na jedan deo ovih odnosa. Lako se može razumeti u kojoj meri ovo predstavljanje kroz identifikaciju može služiti i za to da se zaobiđe cenzura otpora koja rad sna stavlja u tako teške uslove. Podstrek za cenzuru može ležati upravo u onim predstavama koje su u materijalu povezane sa jednom osobom; ja sad nalazim jednu drugu osobu, koja je isto tako povezana sa materijalom kome se prigovorilo, ali samo prema jednom njegovom delu. Dodir između dve osobe koja nije slobodna od cenzure daje mi sada pravo da stvorim jednu mešovitu osobu koja je ka-rakterisana indiferentnim crtama izvedenim od obe. Ova osoba do koje se došlo identifikacijom ili kompozicijom može kao slobodna od cenzure da bude primljena u sadržaj sna, i tako sam ja sam, koristeći sažimanje sna, udovoljio zahtevima cenzure sna.

Gde je u snu predstavljen zajednički elemenat obeju osoba, tamo je to obično mig da se traži neki drugi, skriveni zajednički elemenat, čije je prikazi-

u*


vanje cenzura onemogućila. Ovde se sigurno dogodilo pomeranje da bi, tako reći, omogućilo njegovo prikazivanje. Iz toga što se meso vita osoba u snu pokazuje s nekim indiferentnim zajedničkim elementom treba da zaključimo da se pronađe neki drugi, ali nipošto indiferentan zajednički elemenat.

Identifikacija ili stvaranje mešovite osobe, prema tome, služi u snu različitim svrhama; prvo da predstavi jedan elemenat, zajednički obema osobama, zatim da predstavi jedan potisnuti zajednički elemenat, a treće, da izrazi još jedan samo željeni zajednički elemenat. Pošto se želja da dve osobe imaju jedan zajednički elemenat često poklapa sa njihovom razme-nom, to je i ova poslednja relacija u snu takođe izražena identifikacijom. U snu o Irminoj injekciji, ja želim da ovu pacijentkinju zamenim sa jednom drugom: želim, dakle, da ona druga bude moja pacijentkinja kao što je Irma; san vodi računa o ovoj želji tako što mi pokazuje jednu osobu koja se zove Irma, ali koja biva pregledana u jednom položaju kakav sam imao priliku da vidim samo kod one druge pacijentkinje. U snu o stricu je od ove zamene načinjena centralna tač-ka sna: ja se identifikujem s ministrom, tako što sa svojim kolegama ne postupam bolje i ne sudim bolje o njima nego on.

To je moje iskustvo za koje nisam našao nijedan izuzetak, da se svaki san bavi svojom sopstvenom ličnošću. Snovi su apsolutno egoistički.1 Gde se u sadržim sna ne pojavljuje moje ja, nego samo jedna strana osoba, onde mogu mirno da pretpostavim da je moje ja skriveno identifikacijom iza one osobe. Ja smem da dopunim svoje ja. Drugi put, kad se u snu pojavljuje moje ja, pokazuje mi situaciju u kojoj se ono nalazi, da se iza ja krije neka druga osoba kroz. identifikaciju. San onda treba da me opomene da prilikom tumačenja' sna skriveni element, vezan za tu drugu osobu, prenesem na sebe. Postoje takođe snovi u kojima se pojavljuje moje ja pored drugih osoba*

1 Vidi uz. to, napomenu na strani 274.


I I

koje se oslobađanjem identifikacije ponovo otkrivaju kao moje ja. Te identifikacije sada treba da mi omoguće da sa svojim ja dovedem u vezu predstave čije je prihvatanje cenzura zabranila. Ja dakle mogu svoje ja višestruko predstaviti u snu, jedanput direktno, a drugi put posredstvom identifikacije sa stranim osobama. Sa više ovakvih identifikacija može se sažeti neobično bogat misaoni materijal.1 Sto se sneva-čevo sopstveno ja u jednom snu više puta pojavljuje, ili nastupa u raznim oblicima, u osnovi nije ni malo čudnovati je nego što je ono sadržano u jednoj sve-snoj misli više puta i na raznim mestima ili u vezama, na primer u rečenici: Ako ja na to mislim, kakvo sam zdravo dete ja bio.

Još providni je nego kod osoba oblikuje se raspadanje identifikacija kod mesta obeleženih ličnim imenima budući da ovde ne smeta ja koje u snu zauzima nadmoćno mesto. U jednom od mojih snova o Rimu mesto u kome se nalazim zove se: Rim; ali ja sam zabezeknut mnoštvom nemačkih plakata na jednom uličnom uglu. Ovo je ispunjenje želje, uz koju mi smesta pada na pamet Prag; sam san može voditi poreklo iz jednog danas savladanog nemačko-nacional-nog perioda kroz koji sam prolazio u svom mladalačkom dobu. U vreme kad sam ovaj san sanjao, u Pragu je bio predviđen sastanak sa mojim prijateljem Fli-som: identifikacija Rima i Praga objašnjava se dakle jednim željenim zajedničkim elementom; ja bih prijatelja radije našao u Rimu nego u Pragu, za taj sastanak zamenio bih Prag sa Rimom.

Mogućnost da se stvaraju složene strukture stoji sasvim na vrhu među crtama koje snovima tako često pružaju jedan fantastičan izgled, tako što se preko ove mogućnosti uvode elementi u sadržaj sna koji nikad nisu mogli biti predmet percepcije. Psihički proces konstruisanja složenih slika u snu očigledno je isti,

. * Ako sumnjam iza kojih osoba što se pojavljuju u snu treba da tražim svoje, ja se onda pridržavam sledećeg pravila: Lice koje u snu podleže jednom afektu koji kao spavajući osetim, ono krije moje ja.


kao kad u budnom životu sebi predstavimo kentaura ili zmaja ili ga kopiramo. Razlika je saiViO u tome što je kod fantastičnog stvaranja u budnoći merodavan sam nameravani utisak nove tvorevine, dok je mešo-vita tvorevina determinisana jednim momentom koji leži izvan njenog oblikovanja, onim što je zajedničko u mislima sna. Složena struktura u snu može se izvoditi na veoma mnogostruke načine. Najnaivnije od ovih postupaka predstavlja samo osobine jednog predmeta, i ovo prikazivanje praćeno je znanjem da važi takođe za jedan drugi objekt. Brižljivi ja tehnika ujedinjuje crte jednog kao i drugog objekta u jednu novu sliku i pri tom se služi spretno sličnostima koje oba objekta eventualno imaju i u stvarnosti. Ova nova tvorevina može ispasti potpuno apsurdna, ili čak kao fantastično uspela, već prema tome kako to materijal i duhovitost pri sastavljanju omogućuju. Ako su objekti koji treba da budu sažeti u jednu jedinicu isu-više disparatni, onda se rad sna često zadovoljava time da stvori složenu strukturu sa jednim razgovetnijim jezgrom kome se prilagođavaju manje razgovetni oblici. Proces ujedinjenja u jednu sliku ovde kao da nije uspeo; oba predstavljanja su superponirana i stvaraju nešto kao nadmetanje vizuelnih slika. Kad bismo hteli sebi da predočimo stvaranje jednog pojma iz individualnih perceptivnih slika, mogli bismo doći do sličnih predstavljanja u jednom crtežu.

U snovima, razume se, sve vri od ovakvih složenih tvorevina; nekoliko primera sam već dao u snovima koje smo dosad analizirali; sad ću ih dodati još nekoliko. U ranije pomenutom snu, koji životni tok jedne pacijentkinje opisuje „durch die Blume", ili „verbliimt" (= zavijeno, uvijeno), ona u snu nosi u ruci rascvetalu granu, koja, kao što smo videli, ujedno označava i nevinost i seksualnu grešnost. Grana osim toga po načinu kako stoje cvetovi podseća na cvetove trešnje, cvetovi, uzeti svaki za sebe, su cvetovi kamelije, pored čega sve to zajedno čini još i utisak jedne egzotične biljke. Zajednički faktor u elementima ove složene strukture dolazi iz misli sna. Rascvetana grana je sastavljena od aluzija na poklone, kojima su je


pobuđivali ili je trebalo da je pobude da se pokaže popustljivom. Tako su joj u detinjstvu davane trešnje, u kasnijim godinama kamelije. Egzotično je aluzija na jednog prirodnjaka koji je mnogo putovao, koji je hteo da stekne njenu naklonost jednom slikom sa cvećem. Jedna druga pacijentkinja u snu stvara nekakvu sredinu između kabina za kupanje na morskom kupalištu, seoskih nužničkih kućica i potkrovnih soba u našim gradskim stambenim kućama. Obema prvim elementima zajednički je odnos prema čoveko-voj nagosti i obnaživanju; iz kombinacije sa trećim elementom može se zaključiti da je (u njenom detinjstvu) i sobica pod krovom predstavljala scenu razgo-lićavanja. Jedan snevač stvara jedan složeni lokalitet od dva mesta, u kojima se obavlja „kura", od moje sobe za ordinaciju i jednog javnog lokala u kome se prvi put upoznao sa svojom ženom. Jedna de-vojka sanja, pošto joj je stariji brat obećao da će je počastiti kavijarom, o tom bratu, da su mu noge prekrivene crnim zrncima kavijara. Elementi „zaraze" {— Ansteckung) u moralnom smislu i sećanje na ospe (= Ausschlag) u detinjstvu, koje noge prikazuju prekrivene crvenim umesto crnim tačkicama, sjedinile su se ovde sa zrncima kavijara u jedan novi pojam o onome „što je dobila od svoga brata". Sa delovima ljudskoga tela postupa se u ovom snu kao sa predmetima, kao i inače u snovima. U jednom snu, koji je saopštio Ferenczi, pojavila se neka složena slika koja je bila sastavljena od ličnosti jednoga le-kara i jednoga konja, i povrh toga imala je na sebi još i noćnu košulju. Zajednički elemenat u ova tri dela pokazao se iz analize, pošto se u noćnoj košulji prepoznala aluzija na oca snevačice u jednoj sceni iz detinjstva. U sva tri slučaja radilo se o objektima njene polne radoznalosti. Kao dete, njena dadilja ju je često vodila sobom u vojnu ergelu gde je imala prilike da svoju — u to doba još nesputanu — radoznalost u dovoljnoj meri zadovolji.

Malo ranije sam tvrdio da san nema sredstva kojim bi izrazio relacije protivrečnosti, suprotnosti, da bi rekao „ne". Ja ću se sad prihvatiti toga da se ovom

328 Tumačenje snova, I j

tvrđenju prvi put suprotstavim. Jedna vrsta slučaja, koji se mogu obuhvatiti zajedno kao „suprotnost", predstavljena je jednostavno kroz identifikaciju kao što smo videli; to su slučajevi kad se predstava jedne zamene ili supstitucije može dovesti u vezu sa kontrastom. Za to smo već više puta navodili primere. Jedan drugi deo suprotnosti u mislima sna, koji eventualno dolazi u kategoriju „obrnuto, naprotiv", dolazi do prikazivanja u snu na sledeći neobičan, gotovo da kažemo, na duhovit i šaljiv način. Upravo „obrnuto" nije predstavljeno u sadržaju sna samo, nego svoje prisustvo u materijalu izražava time što se jedan deo već konstruisanog sadržaja sna koji postoji iz drugih razloga — tako reći naknadno — preokrene. Ovaj proces je lakše ilustrovati nego opisati. U lepom snu o „Gore i dole" predstavljanje penjanja u snu je obrnuto nego što je njegova slika u mislima sna, naime u sceni uvođenja Dodeoue Safo: u snu penjanje na početku ide teško, a kasnije lako, dok je u Dodeo-voj sceni penjanje na početku lako, a kasnije sve teže. I „gore" i „dole" u snevačevom odnosu prema bratu u snu je predstavljeno obrnuto. To ukazuje na prisustvo jedne obrnute ili suprotne relacije, između dva dela materijala u mislima sna; i nju smo pronašli u tome što u snevačevoj fantaziji iz detinjstva ovoga nosi dadilja, obrnuto nego što to junak romana nosi svoju draganu. I moj san o Geteovom napadu na gospodina M. (vidi kasnije) sadrži u sebi jedno takvo upravo „obrnuto", koje je moralo da se ispravi pre nego što bi se moglo doći do tumačenja sna. U snu je Gete napao jednog mladog čoveka, gospodina M; u stvarnosti, onako kao što je sadržavaju misli sna, jedan mlad čovek napao je jednog značajnog čoveka, moga prijatelja. U snu ja računam od datuma Geteo-ve smrti; u stvari, računanje je pošlo od dana rođenja paralitičara. Misao, koja je merodavna u materijalu sna pokazuje se kao protivrečnost tome da sa Geteom treba postupati kao da je luđak. Obrnuto, veli san, ako knjigu ne razumeš, onda si ti maloum-nik a ne pisac. U svima ovim snovima o preobrtanju izgleda mi da je povrh toga sadržana veza sa prezri-


vim smislom fraze („einem die Kehrseite zeigen" = pokazati nekom naličje, drugu stranu medalje, prim. prev.). (Snevačevo obrtanje u odnosu na brata u snu o Safo). Dalje je značajno i to koliko se često obrtanje upotrebljava baš u snovima koji proizlaze iz potisnutih homoseksualnih impulsa.

Obrtanje, pretvaranje jedne stvari u suprotnost, uostalom, jedno je od najomiljenijih sredstava predstavljanja koje rad sna najviše voli i koje je sposobno za najmnogostraniju primenu. Ono na prvom mestu služi za to da izrazi ispunjenje želja u odnosu na određeni elemenat u mislima sna. Kad bi samo bilo obrnuto! Istina, često je najbolji izraz za reakciju ja — neki neprijatan deo sećanja. Ali naročitu vrednost dobija obrtanje u službi cenzure, jer ono ostvaruje čitavu jednu masu izopačen ja u materijalu koji treba predstaviti, a to upravo najpre koči svaki pokušaj razumevanja sna. Ako, dakle, san uporno odbija da otkrije svoj smisao, uvek vredi pokušati da sa iz-vesnim delovima njegove manifestne sadržine izvršimo obrtanje, posle čega čitava situacija često odmah postaje jasna.

Pored sadržajnog obrtanja ne smemo prevideti ni vremensko obrtanje. Jedna sasvim obična tehnika izopačavanja sna sastoji se u tome da se ishod nekog događaja ili kraj jednog misaonog toka prikažu na početku sna, a da se na kraju sna naknadno stave premise na kojima se zaključak zasniva ili razlozi koji su doveli do zbivanja. Ko god nije pomislio na ovo tehničko sredstvo izopačavanja sna, taj stoji bespomoćan pred zadatkom tumačenja sna.1

1 Istom tehnikom vremenskog obrtanja služi se ponekad histerični napad da bi od posmatrača sakrio svoj smisao. Jedna histerična devojka je, na primer, u jednom napadu imala da predstavi jedan mali roman, koji je isfantazirala u svom nesvesnom u vezi sa jednim susretom u tramvaju. Kako je dotični, privučen lepotom njene noge, oslovljava dok ona čita; kako zatim polazi s njim i doživljava zanosnu ljubavnu scenu. Njen napad počinje prikazivanjem ove ljubavne scene trzajima tela (pri tome pokreti usnica pri ljubljenju, urkštanje ruku za zagrljaj); posle toga ona trči u drugu


U mnogim slučajevima dobijemo smisao sna tek pošto smo u sadržaju sna izvršili višestruko obrtanje, prema raznim relacijama. Tako se, na primer, u snu jednog mladog neurotičara koji je patio od prinudnih predstava sećanje na infantilnu želju za smrću oca koga se plašio krije iza sledećeg teksta: „Njegov otac ga grdi što tako kasno dolazi kući." Ali smisao psihoanalitičke kure i snevačeve pomisli dokazuju da bi on morao najpre da glasi: On je ljut na oca i, zatim, što mu otac u svakom slučaju suviše rano (tj. suviše brzo) dolazi kući. Snevač bi više voleo da mu otac uopšte nije došao kući, što je opet identično sa željom za očevom smrću. Snevač je, naime, kao mali dečak za vreme očevog odsustvovanja skrivio jednu seksualnu agresiju prema jednom drugom licu i bio kažnjen pretnjom: „Čekaj samo dok ti se otac vrati!"

Ako želimo da i dalje pratimo odnose između sadržaja sna i misli sna, onda će najbolje biti da kao polaznu tačku uzmemo sam san i da postavimo pitanje šta znače pojedine formalne karakteristike metoda predstavljanja u snu u odnosu na misli sna. Uz ove formalne karakteristike, koje nam u snu moraju padati u oči, spadaju pre svega razlike u čulnom intenzitetu pojedinih slika sna i u razgovetnosti pojedinih delova sna ili čitavih snova upoređenih među sobom. Razlike u intenzitetu pojedinih slika sna pokrivaju čitavu skalu od oštrine definicije koju smo skloni, mada bez ikakve garanti je, da stavimo iznad realnosti, pa sve do dosadne nejasnoće koju proglašavamo karakterističnom za snove, pošto se zapravo ne može u potpunosti uporediti ni sa jednim stepe-nom nerazgovetnosti koju na objektima realnosti percipiramo. Povrh toga mi obično utisak koji dobijamo od nekog nejasnog objekta u snu obeležavamo kao „fliichtig" (= nepostojan, nestalan, brz), dok o raz-

sobu, seda na stolicu, podiže haljinu đa bi pokazala nogu, čini pokrete kao da čita iz knjige i oslovljava me (odgovara na moja pitanja). Uporedi uz ovo Artemidorovu napomenu: „Pri tumačenju snova moramo baciti pogled jednom od početka ka kraju, a drugi put od kraja ka početku . . . "


govetnijim slikama u snu mislimo da su percipirane za duže vreme. Postavlja se dakle pitanje koji ušlo vi u materijalu sna determinišu ove razlike u živahno-sti pojedinih delova sadržine sna.

Ovde se, pre svega, moramo suočiti sa izvesnim očekivanjima koja se javljaju kao neizbežna. Pošto materijalu sna mogu za vreme spavanja pripadati i prave senzacije, verovatno ćemo pretpostaviti da se one ili elementi sna izvedeni od njih u sadržini sna ističu naročitim intenzitetom, ili obratno, da će se sve ono što u snu ispada kao naročito živo, za vreme spavanja, moći svesti na takve realne senzacije. Ali moje iskustvo ovo još nikad nije potvrdilo. Nije tačno da se elementi sna, koji su derivativi realnih utisaka za vreme spavanja (nervni nadražaji), ističu svojom živahnošću ispred ostalih utisaka što dolaze iz seća-nja. Faktor realnosti ne znači ništa za određivanje intenziteta slika u snu.

Dalje bismo mogli očekivati da će čulni intenzitet (živost) pojedinih slika u snu imati neki odnos prema psihičkom intenzitetu elemenata koji im odgovaraju u mislima sna. U ovim poslednjim intenzitet se poklapa sa psihičkom vrednošću: najintenzivniji elementi su upravo najznačajniji, oni stvaraju središte misli sna. Mi sad, doduše, znamo da su to upravo ovi elementi koji zbog cenzure ne ulaze u sadržaj sna. Ali bi ipak moglo biti da njihovi najbliži derivativi, koji ih u snu zastupaju, mogu stvoriti viši stepen intenziteta, a da zbog toga ne moraju stvarati centar sna. Ali i ovo očekivanje se ruši uporednim posmatranjem snova i materijala iz kojeg se oni izvode. Intenzitet elemenata ovde nema nikakve veze sa elementima intenziteta onde; između materijala sna i sna postoji stvarno jedan potpuni „preokret svih •psihičkih vrednosti" (Umivertung aller psychi-schen Werte). Direktni derivativ onoga što je preko-merno dominiralo u mislima sna može se češće otkriti samo u nekom prolaznom elementu sna, koji je potpuno pokriven snažnijim slikama.

Intenzitet elemenata sna pokazuje se drukčije determinisan, i to preko dva međusobno nezavisna

mmmmm


faktora. Najpre je lako videti da su oni elementi naročito intenzivno prikazani kroz koje se izražava ispunjenje želja. A zatim nas analiza uči da iz najživljih elemenata sna proizlazi najveći broj misaonih tokova, da su dakle najživlji ujedno i najbolje determini-sani. Nije to nikakva izmena smisla, ako ovu posled-nju empirijskim putem stečenu rečenicu izrazimo u sledećem obliku: najveći intenzitet pokazuju oni elementi sna za čije je formiranje upotrebljen najizdašniji rad na sažimanju. Onda možemo očekivati da će se ovaj uslov, a i onaj drugi (naime o ispunjenju želja), moći izraziti i jednom jedinom formulom.

Problem o kome sam sada raspravljao — uzroci većeg ili manjeg intenziteta ili razgovetnosti pojedinih elemenata sna — hteo bih da zaštitim od zamene sa jednim drugim problemom, koji se odnosi na različitu razgovetnost čitavih snova ili delova sna. Tamo je suprotnost razgovetnosti — nejasnoća; a ovde — zbrkanost. U svakom slučaju očigledno je da porast i opadanje kvaliteta u obe skale idu uporedo. Jedan deo sna, koji nam se čini jasnim, obično najvećim delom sadrži intenzivne elemente; naprotiv, nejasan san je sastavljen od manje intenzivnih elemenata. Ali je problem koji nam pruža skala koja ide od prividno jasnog do nerazgovetno — zbrkanog, mnogo kompli-kovaniji nego problem kolebanja živosti elemenata sna; o prvom problemu ovde još nećemo raspravljati iz razloga koje ćemo kasnije navesti. U pojedinim slučajevima primećujemo, na svoje iznenađenje, da utisak jasnoće ili nerazgovetnosti koji o jednom snu sti-čemo uopšte ništa ne znači za sklop sna, nego da proizlazi iz materijala sna kao jedan od njegovih sastavnih delova. Tako se sećam jednog sna koji mi je posle buđenja izgledao isto tako lepo sklopljen, bez praznina i jasan, da sam još pospan odlučio da dopustim jednu novu kategoriju snova koji ne bi bili podložni mehanizmu sažimanja i pomeranja, nego bi mogli biti označeni kao „fantazije za vreme spavanja". Detaljnije ispitivanje pokazalo je da je ovaj retki san pokazivao iste pukotine i praznine u sklopu kao i svaki drugi; stoga sam napustio kategoriju o fantazijama


u snu.1 Ali je reducirana sadržina sna bila što sam svome prijatelju iznosio jednu tešku i dugo traženu teoriju o biseksualnosti, i ispunjavajuća snaga sna bila je kriva što nam je ova teorija (koja uostalom nije bila saopštena u snu) izgledala jasna i bez praznina. Ono, dakle, što sam smatrao kao sud o gotovom snu bio je zapravo samo deo, i to bitni deo sadržaja sna. Rad sna ovde je, tako reći, posegao u prvo budno mišljenje i preneo mi kao sud o snu onaj deo materijala sna, čije tačno prikazivanje u snu nije uspelo. Nešto sasvim suprotno tome dozi veo sam jednom kod neke pacijentkinje koja najpre uopšte nije htela da ispriča san koji je spadao u analizu — „jer je tako nejasan i zbrkan" —, naposletku uz ponovljene proteste da nije sigurna da je njeno iznošenje tačno, izjavila je da se u snu pojavilo više lica, ona sama, njen muž i njen otac, i kao da nije znala da li je njen muž njen otac, ili ko joj je zapravo otac ili tome nešto slično. Sastavljanje ovoga sna sa njenim pomisli ma u toku analitičke seanse pokazalo je kao nedvosmisleno da se radi o jednoj prilično svakodnevnoj isto-riji jedne služavke koja je morala priznati da očekuje dete, pa sad čuje sumnje o tome: ,,ko je zapravo otac (deteta)".2 Nejasnoća koju je san pokazao bila je, dakle, ovde deo materijala koji je san izazvao. Jedan deo ove sadržine bio je predstavljen u obliku sna. Oblik sna ili snevanje upotrebljava se sa iznenađujućom učestalošću za prikazivanjem prikrivene sadržine.

Glose o snu, prividno bezazlene primedbe o njemu, često služe za to da jedan deo snevanog prikriju na najrafiniraniji način, dok ga zapravo ipak odaju. Tako, kad na primer jedan snevač izjavljuje: Ovde je san izbrisan, i analiza daje infantilnu reminiscenciju na prisluškivanje jedne osobe koja se posle de-fekcije čisti. Ili u jednom drugom slučaju koji zaslužuje da se opširno ispriča: Neki mlad čovek sanja je-

1 I danas ne znam da li sam to s pravom učinio. * Prateći histerični simptomi: izostajanje periode i ve

liko neraspoloženje, glavne bolesti te bolesnice.


dan veoma jasan san koji ga podseća na fantaziju iz njegovog dečaštva koja mu je ostala u svesti: on se uveče nalazi u jednom letnjem hotelu, zabuni se u broju sobe i dolazi u jednu prostoriju u kojoj se svlače jedna starija dama i njene dve kćeri, da bi legle u krevet. On nastavlja: Zatim ima nekoliko praznina u snu, tu nešto nedostaje, i najzad je u sobi bio jedan čovek koji me je hteo izbaciti, i sa kojim sam se morao boriti. On se uzalud trudi da bi se se-tio sadržaja i namere te dečje fantazije na koju san očigledno aludira. Ali najzad mu se skreće pažnja na to da je tražena sadržina već data izjavom o nejasnom mestu u snu. „Praznine" su genitalni otvori žena koje se spremaju da legnu; „tu nešto nedostaje" opisuje glavnu karakteristiku ženskih genitalija. On je u onim mladim godinama goreo od radoznalosti da vidi jedan ženski polni organ, i bio je još sklon da se drži infantilne seksualne teorije koja ženi pripisuje da ima muški organ.

U sasvim sličan oblik prikrila se analogna reminiscencija drugog jednog snevača. On sanja: Idem sa gospođicom K. u restoran u Folksgartenu1... zatim dolazi jedno tamno mesto, jedan prekid . . . , onda se nalazim u salonu jedne javne kuće, u kome vidim dve ili tri osobe, jednu u košulji i gaćicama.

Analiza: Gospođica K. je ćerka njegovog bivšeg šefa, kao što sam tvrdi, jedna zamena za njegovu sestru. Samo retko kad ima priliku da s njom razgovara, ali jednom se među njima desio jedan razgovor u kome „smo se tako reći prepoznali u svojoj pol-nosti, kao kad bismo rekli: Ja sam muškarac, a ti si žena". U pomenutom restoranu bio je samo jedanput, u pratnji sestre svoga zeta, jedne devojke, koja mu je bila sasvim ravnodušna. Drugi put je pratio neko društvo od tri dame sve do ulaska u taj restoran. Dame su bile njegova sestra, njegova snaha i već po-menuta sestra zeta, prema svima trima bio je ravno-

1 Volksgarten, što znači: Narodni (nacionalni) park, jedan divan park u Beču, na Ringu (Prim. prev.).


dušan u najvećoj meri, ali sv^ tri su pripadale redu sestara. Javnu kuću je samo retko kada posećivao, možda samo dva ili tri puta u životu.

Tumačenje se oslanjalo na „tamno mesto", „na prekid" u snu, i potvrdilo je čla je on nekoliko puta, na svaki način samo retko, iz dečačke radoznalosti, posmatrao genitalije svoje nekoliko godina mlađe sestre. Nekoliko dana kasnije pojavilo se svesno seća-nje na nepristojno delo naznačeno u snu.

Prvi snovi iste noći pripadaju prema svojoj sadržim istoj celini, njihovo razdvajanje u više delova, njihovo grupisanje i broj, sve to je puno smisla i može biti shvaćeno kao jedan deo saopštenja iz latentnih misli sna. Pri tumačenju snova koji se sastoje od više glavnih delova, ili uopšte takvih koji pripadaju istoj noći, ne smemo zaboraviti ni na mogućnost da ovi različiti snovi koji slede jedan, za drugim znače isto, da izražavaju iste nadražaje u različitom materijalu. San među ovim homolognim slovima koji je vremenski raniji često je izopačeniji, bojažljiv, dok je sle-deći san drskiji i razgovetniji.

Već biblijski san faraonov o klasovima i kravama, koji je tumačio Josif, bio je san te vrste. U Jo-zefa (Jevrejske starine, Knjiga II, glave 5. i 6) prikazan je opširnije nego u Svetom pismu. Pošto je kralj ispričao prvi san, rekao je: „Posle ovog prvog snoviđenja probudih se, uznemiren, i počeh da razmišljam o tome šta bi san mogao da zn.ači, ali sam u tom razmišljanju polako ponovo zaspao i imao jedan još neobični j i san koji me je bacio u još veći strah i zbunjenost." Pošto je saslušao priču o snu, Josif reče: „Tvoj san, o kralju, po svom izgledu svakako je dvostruki san, ali oba viđenja imaju samo jedno značenje."

Jung, koji u svom delu B^itrag zur Psvchologie des Geriichtes (= Doprinos psihologiji fame) priča o tome kako su skriveni erotički s a n jedne učenice njene prijateljice razumele bez tumačenja i nastavile ga u izmenama, te napominje, uz jednu od ovih priča o snu, ,,da poslednja misao u jednom dugom nizu slika snova sadržava tačno ono što je već prva slika te se-


rije pokušala da prikaže. Cenzura gura kompleks u stranu koliko god je to mogućno pomoću neprestano obnavljanih simboličkih prikrivanja, pomeranja, preokretanja u bezazleno" (Zentralblatt fiir Psvchoana-lyse, I, 1910, str. 87). Šerneru su bile dobro poznate ove osobenosti prikazivanja sna i on ih opisuje uz svoje učenje o organskim nadražajima kao naročiti zakon (str. 166). ,,A naposletku, fantazija se drži opšte važećeg zakona u svima simboličkim tvorevinama sna koje proizlaze iz određenih nervnih nadrazaja: na početku sna ona slika predmet od kojeg nadražaj dolazi samo najudaljenijim i najnetačnijim aluzijama, a na kraju, kad se slikarski izliv iscrpeo, ona prikazuje sam nadražaj u nagosti, odnosno njegov odgovarajući organ ili njegovu funkciju, čime san, obeleža-vajući sam svoj stvarni organski povod, dostiže kraj . . . "

Lepu potvrdu ovog Šernerovog zakona dao je Oto Rank u svom radu Ein Traum, der sich selbst deutet (= San koji sam sebe tumači). San jedne devojke, koji on u tom delu iznosi, sastojao se od dva takođe vremenski odvojena sna jedne noći, od kojih se drugi deo završio polucijom. Ovaj polucioni san dopustio je jedno do pojedinosti sprovedeno tumačenje uz obimno odricanje na doprinose snevačice, a bogatstvo odnosa između obe sadržine snova omogućilo je da se vidi da je prvi san u bojažljivom predstavljanju izrazio isto što i drugi, tako da je ovaj drugi, polucioni san, pripomogao da se potpuno objasni prvi. Polazeći od ovoga primera, Rank s pravom raspravlja o značenju polucionih snova za teoriju snevanja uopšte.

U takav položaj da jasnoću ili zbrkanosti sna tumačimo prisustvom sigurnosti ili sumnje u materijalu sna, po mom iskustvu dolazimo samo u retkim slučajevima. Ja ću kasnije otkriti jedan dosad još nespomenuti faktor u stvaranju sna, od čijeg delovanja ova skala kvaliteta bitno zavisi.

U nekim snovima koji zadržavaju nešto dalje jednu situaciju u scenariju javljaju se prekidi koji se opisuju sledećim recima: ,,A onda kao da je u isto vreme bilo neko drugo mesto i da se tamo do-


godilo to ili ono." Ono što na ovaj način prekida glavnu radnju sna koja se posle izvesnog vremena može ponovo nastaviti, to se u materijalu sna izdaje za sporednu rečenicu kao jedna umetnuta misao. Pogodba se u mislima sna predstavlja u snu istovre-menošću: (ako je postala, i kad).

Šta znači senzacija inhibiranog pokreta, koja se tako često javlja u snu i koja je tako blizu straha? Čovek želi da ide, a ne miče se s mesta, želi da nešto obavi i neprestano nailazi na prepreke. Voz treba već da krene a mi ga ne možemo stići; podignemo ruku da bismo se osvetili zbog neke uvrede, a ona otkaže poslušnost itd. Mi smo na ovu senzaciju u snu naišli već kod ekshibicionih snova, ali još nismo pokušali da je ozbiljno protumačimo. Zgodno, ali nedovoljno je odgovoriti da u snevanju postoji motorna ukočenost i da mi nju opažamo kroz pomenutu senzaciju. Mi smemo pitati: Pa zašto onda stalno ne sanjamo o takvim inhibiranim pokretima? i možemo očekivati da ova senzacija, mada se u svako doba za vreme spavanja može izazvati, služi da olakša neku naročitu vrstu predstavljanja i da je bila probuđena samo kad materijal misli sna treba na ovaj način da bude predstavljen.

Nemogućnost da se nešto izvrši ne javlja se u snu uvek kao senzacija, nego je ponekad jednostavno deo sadržine sna. Jedan takav slučaj smatram naročito pogodnim da baci svetlost na ovo snevanje. Sa-opštiću, u skraćenom obliku, jedan san u kome se pojavljujem kao optužen zbog nepoštenja. Mesto događaja jeste mešavina jednog privatnog sanatoriju-ma i više drugih lokala. Pojavljuje se jedan sluga, da me pozove na istragu. U snu znam da nešto nedostaje, i da se istraga vrši zbog sumnje da sam prisvojio ono što se izgubilo. Analiza pokazuje da istragu treba uzeti dvosmisleno i da ona uključuje i le-karski pregled. Svestan svoje nevinosti i svoje funkcije koju u ovoj kući vršim kao konzilijar, ja spokojno krenem sa slugom. Na jednim vratima dočekuje nas jedan drugi sluga i kaže, pokazujući na mene: Ovoga ste doveli, pa to je jedan pristojan čovek! Ja

22 Frajd, Odabrana đela, VI


zatim bez sluge odlazim u jednu veliku dvoranu u kojoj stoje mašine, i ona me pođseća na pakao sa svim svojim paklenim oruđem kazivanja. Upregnutog u jedan aparat vidim jednog kolegu koji bi imao puno razloga da se zainteresuje za mene; ali on ne vodi računa o meni. Zatim mi se kaže da sada mogu ići. Ali sad ja ne mogu da nađem šešir, i ipak ne mogu da odem.

Sigurno je to ispunjenje želje sna da mi se oda priznanje da sam pošten čovek i da mogu otići: u mislima sna mora, dakle, postojati svakovrstan materijal koji sadrži kontradikciju tome. To što mogu otići, znak je da mi se oprašta; ako se, dakle, na kraju sna dogodi nešto što će sprečiti moj odlazak, onda je blizu i zaključak da potisnuti materijal protivljenja ovim potezom sebi pribavlja vrednost. Sto ne mogu da nađem šešir, znači dakle: Pa ti nisi pošten čovek! Neostvarivanje sna je izraz protivljenja, jedno „ne", i po tome treba korigovati moje ranije tvrđenje da san ne može izraziti jedno „ne."1

II drugim snovima u kojima se neostvarivanje pokreta ne javlja samo kao situacija nego i kao senzacija ista kontradikcija izražena je snažnije senzacijom inhibicije kretanja, kao volja čijoj se volji suprotstavlja protivvolja. Senzacija inhibicije kretanja predstavlja, dakle, jedan konflikt volje. Kasnije ćemo čuti da upravo motorna paraliza koja prati spavanje spada među fundamentalne uslove psihičkog procesa

1 Odnos prema jednom doživljaju iz detinjstva izlazi iz potpune analize sledećim posredstvom: — Crnac je izvršio svoju dužnost, crnac može ići. Pa zatim šaljivo pitanje: Koliko je star crnac ako je izvršio svoj dug? Godinu dana, onda može ići (Kažu da sam toliko mnogo crne grgurave kose do-neo na svet da me je moja mlada majka proglasila crncem). Što ne mogu naći šešir, jeste jedan dnevni doživljaj upo-trebljen u više smisla. Sakrila ga je naša devojka koja je genijalna u sakrivanju. — I odbijanje tužnih misli na smrt krije se iza ovog završetka sna: Ja još nisam izvršio svoju dužnost; ja još ne smem otići. — Rođenje i smrt kao u snu o Geteu i paralitičaru, koji sam kratko vreme pre toga imao.


za vreme snevanja. Impuls, prenet na motorne pu-teve, sad nije ništa drugo do volja i činjenica što smo toliko sigurni da ćemo ovaj impuls, inhibiran za vreme spavanja, osetiti kao ometen, čitav ovaj proces čini tako izvanredno pogodnim za prikazivanje akta volje i „ne" koji mu se suprotstavlja. Po mom objašnjenju straha može se takođe lako shvatiti zašto je senzacija inhibicije volje tako blizu strahu i zašto je tako često s njim u snu povezana. Strah je libidi-nozni impuls koji polazi od nesvesnog i koji je inhibiran od predsvesnog.1 Gde je, dakle, u snu senzacija inhibicije povezana sa strahom u snu mora da se radi o jednom aktu volje, koji je u isto vreme u stanju da razvije libido, to jest, mora da se radi o jednom seksualnom impulsu.

Na jednom drugom mestu (vidi kasnije) rasprav-ljaću o tome šta znači sud koji se često javlja za vreme sna: „Pa to je samo san", i kojoj psihičkoj sili on treba da se pripiše. Ja ću ovde unapred reći da on treba da služi smanjivanju vrednosti onog što je sne-vano. Zanimljiv problem koji je povezan sa ovim, što se izražava time ako se izvesna sadržina u samom snu označava kao „snevana", zagonetka „sna u snu", resio je u sličnom smislu Štekel analizom nekih ubed-ljivih primera. „Snevanom" u snu treba ponovo da se oduzme vrednost, ono mora da bude lišeno realnosti. Ono što se posle buđenja iz „sna u snu" dalje sneva to će želja sna postaviti namesto izbrisane realnosti. Može se, dakle, pretpostaviti da „snevano" sadržava predstavljanje realnosti, pravo sećanje, dok san koji se nastavlja, naprotiv, predstavlja samo ono što snevač želi. Uključivanje izvesne sadržine u jedan „san u snu" treba, dakle, izjednačiti sa željom da se ono što je ovako opisano kao san nije trebalo dogoditi. Drugim recima: ako sam rad sna neku određenu činjenicu uvršćuje u jedan san, onda to znači najodlučniju potvrdu realnosti te činjenice, najsnaž-

1 Ovo više ne odgovara novim saznanjima.

12*


nije njeno potvrdenje. Rad sna iskorišćava snevanje samo kao formu otklanjanja i time potvrđuje saznanje da je san ispunjenje želje.

D

OSVRT NA MOGUĆNOST PREDSTAVLJANJA

Dosad smo imali posla sa istraživanjem kako san predstavlja odnose između misli sna, ali smo više puta dodirnuli jednu dalju temu: kakve promene materijal misli sna trpi u svrhu formiranja sna. Mi sad znamo da materijal sna, dobrim delom lišen svojih relacija, podleže jednom procesu kompresije, dok u isto vreme pomeranja intenziteta između njegovih elemenata nužno stvaraju psihičku promenu vredno-sti toga materijala. Pomeranja koja smo posmatrali pokazala su se kao zamena jedne predstave nekom drugom predstavom, koja joj je na neki način bliska, i one su asocirane i upotrebljavane da olakšaju sažimanje tako što je na ovaj način umesto dva elementa u san dospeo jedan srednji zajednički elemenat između njih. Jednu drugu vrstu pomeranja dosad uopšte još nismo ni spomenuli. Ali iz analiza saznajemo da jedno ovakvo pomeranje postoji i da se ono ispoljava u zamenjivanju govornog izraza za odgovarajuće misli. Oba puta radi se o pomeranju duž asocijacionog lanca; ali se isti proces može dogoditi u raznim psihičkim sferama, i rezultat toga pomeranja može jedanput biti da jedan elemenat bude za-menjen drugim, dok u drugom slučaju jedan elemenat svoj izraz zamenjuje drugim izrazom.

Ova druga vrsta pomeranja koje se javljaju kod stvaranja sna nema samo veliki teorijski interes nego je i naročito pogodna za to da objasni izgled fantastične apsurdnosti u koju se san zaodeva. Pomeranje

Osvrt na mogućnost predstavljanja 341

se po pravilu vrši u pravcu da se jedan bezbojan i apstraktan izraz u misli sna zameni slikovitim i konkretnim izrazom. Prednost, pa prema tome i svrha zamene, sasvim je očevidna. Slikovito je za san nešto što može biti predstavljeno: ono se može uklopiti u jednu situaciju gde bi apstraktni izraz u predstavljanju sna stvarao slične teškoće kao što ih otprilike jedan politički uvodni članak nekih novina stvara za ilustratora. Ali ne samo predstavi] ivost, nego i interesi sažimanja i cenzure mogu dobiti tom zamenom. Misao sna je neupotrebljiva sve dok je apstraktno izražena; ali čim je pretvorena u slikovit jezik, uspostavljaju se između ovog novog izraza i ostalog materijala sna, lakše nego ranije, dodiri i identiteti, koji su potrebni radu sna i koje on stvara gde god ih nema, jer su konkretni termini u svima jezicima zbog njihovog razvoja bogatiji nadovezivanjima nego što su pojmovni. Možemo zamisliti da se dobar deo posrednog pri stvaranju sna, koji pokušava da rasturene misli sna reducira na što je mogućno skučeniji i jedinstveniji izraz u snu, obavlja tako što nalazi pogodne jezičke preobražaje za pojedine misli. Jedna misao, čiji je izraz možda utvrđen iz nekih drugih razloga, pri tom će delovati na izražajne mogućnosti drugoga birajući i raspoređujući, i to možda već u samom početku, slično kao kod pesnikovog rada. Ako treba da se jedna pesma napiše u rimama, onda je drugi slikovani red vezan za dva uslova; on mora da izrazi odgovarajući smisao, a izraz te misli mora se rimovati sa prvim slikovanim redom. Najbolje pesme su svakako one gde se ne primećuje namera da se nađe slik, nego gde su obe misli već unapred, međusobnim induciranjem, izabrale govorni izraz koji će uz lakše doterivanje dati istozvučnost (rimu, slik).

U nekim slučajevima zamena izraza potpomaže sažimanje sna na još kraći način, tako što pronalazi jedan rečenični sklop, koji kao dvosmislen dozvoljava da izrazi više od jedne misli sna. Celokupna oblast igre reci stavlja se tako na raspolaganje radu sna. Ne treba da se čudimo ulozi koja pripada recima prilikom stvaranja sna. Reč, kao čvorna tačka mnogobroj-


nih predstava, jeste, tako reći, predestinirana dvosmislenost; i neuroze (prinudne predstave, fobije) koriste ne manje bestidno nego preimućstva koja reč tako daje za sažimanje i prerušavanje sna.1 Lako se može pokazati da izopačen je od pomeranja izraza ima zajedničku korist. Zbunjuje ako se stavi jedna dvosmislena reč umesto dve jednosmislene; i da se naš svakodnevni trezveni naSin izražavanja zameni slikovitim izražavanjem, naše razumevanje se zaustavlja naročito pošto nam san nikad ne kazuje da li njegove elemente treba razumeti doslovno ili pak u prenesenom smislu, i da li treba direktno povezati sa materijalom misli sna ili posredovanjem umetnutih fraza. Uglavnom je pri tumačenju svakog elementa sna sumnjivo da li:

a) treba da se uzme u pozitivnom ili negativnom smislu (relacija suprotnosti);

b) da li treba da se protumači istorijski (kao reminiscencija);

c) da li treba da se protumači simbolički, ili d) da li njegovo tumačenje treba da polazi od

teksta. Uprkos ovoj mnogostrukosti može se reći da

predstavljanje (izražavanje) rada sna koje nije urađeno s nametom da bude shvaćeno prevodiocu ne zadaje veće teškoće, nego što ih otprilike stari pisci hijeroglifa zadaju svojim čitaocima.

Već sam naveo veći broj primera („Usta se dobro otvaraju" u snu o injekciji; ,,Ta ja ne mogu ići" u poslednjem snu, itd.) za izražavanja u snu koje zajedno drži samo dvosmislenost izraza. Sad ću izneti jedan san u čijoj analizi predstavljanje apstraktne misli u slici igra veću ulogu. Razlika ovakvog tumačenja sna od tumačenja pomoću simbolike još uvek se ne može oštro odrediti; kod simboličkog tumačenja sna tumač sna proizvoljno bira ključ za simbolizo-

1 Der Witz und seine Beziehung zum Unbewussten („Dosetka i njen odnos prema nesvesnom", 1905, Sabrana dela sveska VI), i „Heči-mostovi" u rešavanju neurotičkih simptoma.


vanje; u našim slučajevima jezičke prerušenosti ovi su ključevi opšte poznati i dati čvrsto ustanovljenom praksom. Ako raspolažemo pravilnom pomišlju u pravo vreme, onda možemo snove te vrste potpuno ili delimično resiti i nezavisno od podataka snevača.

Jedna dama sa kojom sam u prijateljstvu sanja: Nalazi se u operi. To je predstava Vagnerove opere, koja je trajala do četvrt do osam ujutru. U parketu i parteru nalaze se stolovi, za kojima se jede i pije. Njen rođak koji tek što se vratio sa svadbenog puta sedi sa svojom mladom ženom za jednim takvim stolom; pored njih sedi jedan aristokrat. O njemu se priča da ga je mlada žena sobom dovela sa svadbenog puta, sasvim otvoreno, kao što čovek vraća šešir sa svadbenog puta. Na sredini parketa se nalazi jedna visoka kula koja pri vrhu nosi platformu, okruženu jednom gvozdenom ogradom. Visoko tamo gore nalazi se dirigent sa crtama Hansa Rihtera; on neprestano trči okolo iza svoje ograde, znoji se strašno i sa toga mesta vodi orkestar koji je raspoređen dole oko osnovice kule. Ona sama sedi sa jednom (meni poznatom) prijateljicom u jednoj loži. Njena mlađa sestra hoće da joj iz parketa doda jedan velik komad ugljena s motivacijom da nije znala da će to tako dugo trajati, i mora da se sada svakako dobro smrzava (Kao da bi lože za vreme duge predstave morale biti ložene).

San je svakako dovoljno besmislen mada inače lepo doveden na jednu situaciju. Kula na sredini parketa, sa koje dirigent upravlja orkestrom; a pre svega ugalj koji joj njena sestra dodaje! Ja namerno nisam tražio nikakvu analizu ovoga sna; sa malo poznavanja o ličnim odnosima snevačice pošlo mi je za rukom da samostalno protumačim neke njegove de-love. Znao sam da je ona imala mnogo simpatija prema jednom muzičaru čija je karijera pre vremena bila prekinuta jednom duševnom bolešću. Odlučio sam se, dakle, da kulu u parketu uzmem doslovno. Onda se ispostavilo da se onaj čovek kojeg je želela da vidi, na mestu Hansa Rihtera, iznad ostalih članova orkestra uzdiže visoko kao kula. Ovu kulu tre-


ba označiti kao mešovitu tvorevinu apozicijom; svojim donjim delom ona predstavlja veličinu čoveka; a sa ogradom gore, iza koje on trči kao zarobljenik ili kao zver u kavezu (aluzija na nesrećnikovo ime)1, predstavlja njegovu kasniju sudbinu. „Kula luđaka", otprilike, bila bi reč u kojoj bi se obe misli mogle susresti.

Pošto je na ovaj način otkriven način izlaganja sna, mogli smo pokušati da drugu upadljivu apsurdnost, onu sa ugljenom, koji joj sestra dodaje, resimo pomoću istoga ključa. „Ugalj" je morao značiti „tajna ljubav".

Kein Feuer, keine Kohle, kann brennen so heiss als wie heimliche Liebe, von der niemand was weiss.!

Ona sama i njena prijateljica ostale su sedeći; mlađa sestra koja još ima izgleda da će se udati dodaje joj ugalj, „pošto ipak nije znala da će tako dugo trajati". Šta će trajati tako dugo, to u snu nije rečeno; mi bismo u jednom pripovedanju dopunili sa „predstava", u snu možemo rečenicu posmatrati za sebe, proglasiti je dvosmislenom i dodati: „dok se ne uda". Tumačenje „tajna ljubav" poduprto je, zatim, pominjanjem rođaka koji sa svojom ženom sedi u parketu i otvorenom ljubavnom vezom koja se ovoj ženi pripisuje. Snom ovlađuju suprotnosti između tajne i javne ljubavi, između njene vatre i hladnoće mlade žene. I tamo i ovde, uostalom, i jedan „koji visoko stoji" kao srodna reč između aristokrata i muzičara koji polaže pravo na velike nade.

Ovim raspravljanjima mi smo najzad otkrili još jedan, treći faktor čiji udeo u pretvaranju misli snova u sadržtnu snova ne smemo potceniti: Obzir na mo-

1 Hugo Wolf (= vuk). 2 Nijedna vatra i nikakav ugalj ne mogu tako jako go-

reti kao tajna ljubav o kojoj niko ništa ne zna.


gućnost predstavljanja u osobenom psihičkom materijalu, kojim se san služi, dakle većim delom u vi-zuelnim slikama. Među različitim sporednim mislima vezanim za bitne misli sna biće data prednost onoj koja dopušta vizuelno prikazivanje, i rad sna ne beži od napora da ovu neprilagodljivu misao prelije naj-pre eventualno u neki drugi jezički oblik, čak i u manje uobičajen, samo ako ovaj proces omogućava predstavljanje i tako donosi kraj psihološkom pritisku pritešnjene misli. Ovo presipavanje sadržine jedne misli u jedan drugi oblik može se, međutim, istovremeno staviti i u službu rada na sažimanju i može stvoriti odnose prema nekoj drugoj misli, koji inače ne bi postojali. A ova druga misao mogla je možda i sama već izmeniti svoj originalni način izražavanja, u cilju da se s pravom sretne na pola puta.

Herbert Zilberer (Silberer)1 pokazao je dobar put kako možemo direktno posmatrati pretvaranje misli u slike u procesu koji se vrši prilikom stvaranja snova i na taj način izolovano proučavati upravo ovaj momenat rada sna. Ako je on u stanju premorenosti i pospanosti sebi zadao intelektualni napor, onda se često događalo da mu je misao pobegla i da se ume-sto nje pojavila slika u kojoj je sad mogao da prepozna zamenu za misao. Zilbererovu zamenu zove ne baš sasvim zgodnim imenom — „autosimboličkom". A ja ću ovde ponovo izneti nekoliko primera iz Zil-bererovoga rada, na koje ću se kasnije i na jednom drugom mestu vratiti zbog izvesnih osobina posma-tranih fenomena.

„Primer broj 1. Mislim na to da sam odlučio da u jednom sastavu popravim neko neravno mesto.

Simbol: Vidim kako rendišem jedan komad drve-ta da bi postao gladak.

„Primer broj 5: Pokušavam da sebi predočim svrhu izvesnih metafizičkih studija kojima baš name-ravam da se bavim. Ova se svrha sastoji u tome, tako mislim, da se čovek u traženju razloga egzistencije

1 Jahrbuch von Bleuler-Freud I, 1909.


probija do sve viših formi svesti ili do slojeva egzistencije.

Simbol: Zavlačim dugačak nož pod tortu kao da ću uzeti jedan komad.

Tumačenje: Moj pokret nožem znači „obradu do kraja" o kojoj je r e č . . . Objašnjenje pozadine simbola jeste sledeće: Ponekad mi za stolom pripadne zadatak da rasečem i poslužim tortu, posao koji obavljam jednim dugim, savitljivim nožem, što zahteva izvesnu pažnju. Naročito je često sa izvesnim teškoćama povezano kako da podignem isečene komade torte; nož se mora pažljivo gurnuti ispod odgovarajućih komada torte (lagano „do kraja" da bi se stiglo do osnove). Ali još više simbolike ima u slici. Jer torta u simbolu bila je jedna doboš-torta, dakle torta kod koje nož koji seče mora da prodre kroz razne slojeve (slojevi svesti i mišljenja).

„Primer broj 9: U jednom toku misli ja gubim nit. Trudim se da je ponovo pronađem, ali moram da uvidim da mi je tačka nadovezivanja sasvim ispala.

Simbol: Komad pismenog sloga, čiji su poslednji redovi ispali.

S obzirom na ulogu koju u misaonom životu obrazovanih ljudi igraju vicevi, citati, pesme i poslovice, potpuno bi odgovarale našim očekivanjima kad bi se prerušivanje te vrste veoma često upotrebljavalo za predstavljanje misli sna. Sta, na primer, u snu znače kola od kojih su svaka napunjena drugim povrćem? To je suprotnost želje „zbrka, darmar" (doslovno: kupus i repa), dakle „nered", pa prema tome znači „nered". Čudio sam se da mi je o tom snu bilo samo jedan jedini put javljeno.1 Samo za mali broj materija oblikovala se jedna simbolika sna koja ima opštu važnost, na osnovu opšte poznatih aluzija i zamena reci. Jedan dobar deo te simbolike je uostalom zajednički snu sa psihoneurozama, mitovima i narodnim običajima.

1 Na ovakvo predstavljanje zaista nikad više nisam naišao, tako da sam već izgubio opravdanje u tačnost ovog tumačenja.

lUUtitttLtUttttim

Osvrt na mogućnost predstavljanja 34"!

Štaviše, ako tačnije pogledamo, moramo videti da rad sna sa ovom vrstom zamenjivanja uopšte ne radi ništa originalno. Jer da bi postigao svoj cilj, u ovom slučaju mogućnost predstavljanja bez cenzure, rad ide samo onim putevima koje je već našao prokrčene u svesnom mišljenju, daje prednost onim promenama potisnutoga materijala koji kao vic i aluzija smeju postati i svesni, i kojima su ispunjene sve fantazije neurotičara. Ovde se onda odjednom otvara razume-vanje za Šernerovo tumačenje snova, čije sam pravilno jezgro branio već na jednom drugom mestu. Bavljenje fantazije sopstvenim telom nipošto nije svojstveno samo snu, ili za njega karakteristično. Moje analize su mi pokazale da je takvo bavljenje u ne-svesnom mišljenju neurotičara redovna pojava i da se svodi na seksualnu radoznalost mladića ih' devojke koji rastu, čiji predmet postaju genitalije drugoga, ili ipak i genitalije sopstvenog pola. A kao što Šerner i Folkelt sasvim tačno ističu, kuća nije jedini krug predstava upotrebljavan za simbolizovanje telesnosti — u snu isto tako malo kao i u nesvesnom fantazira-nju neuroze. Poznajem pacijente koji su, svakako, zadržali arhitektonsku simboliku za telo i genitalije, (a seksualno interesovanje prostire se daleko iznad sfere spoljnih genitalija): za te pacijente stubovi i nosači predstavljaju noge (kao u Solomonovoj „Visokoj pesmi"), njih svaki otvor podseća na jedan od otvora u telu („rupa"), svaki vodovod na mokraćni aparat, i tako dalje. Ali isto tako rado se krug predstava iz života biljaka ili kuhinje uzima za skriva-lište seksualnih slika;1 u prvom slučaju je govor, talog fantastičnih upoređenja iz najstarijih vremena, obavio bogat prethodni rad („vinograd" Gospodnji, „seme", „vrt", devojke u „Visokoj pesmi"). U prividno bezazlenim aluzijama na obavljanje poslova u ku-hinjji mogu se zamisliti i o njima sanjati najružnije kao i najintimnije pojedinosti seksualnog života; i

1 Bogat dokazni materijal za to nalazi se u tri dopunske sveske Fuksove (Fuchs) „Sittengeschichte. Privatdrucke bei A. Langen Miinchen).

,w,JW>,i».M(«<H4^>WM'J'"l'*iisW*J'»


simptomi histerije ne bi se upravo nikad mogli protumačiti ako se zaboravlja da se iza svakodnevnoga i neupadljivog može sakriti seksualna simbolika kao u najboljem skrovištu. Ima svoj snažan seksualni smisao ako neurotička deca ne mogu gledati ni krv ni sveže meso, ako kad ugledaju jaja i rezance povraćaju, ako strah od zmije, koji je kod čoveka prirodan, u neuroticara bude neverovatno preteran. Svuda gde se neuroza služi ovakvim prerušavanjem, ona ide pu-tevima kojima je jednom išlo celokupno čovečanstvo u starim kulturnim periodima, putevima o čijem postojanju svedoče još i danas govorna upotreba, pra-znoverje i običaji, mada ispod najtanjeg vela.

Ovde ću umetnuti san jedne pacijentkinje o cve-ću, koji sam već najavio, i u kome podvlačim sve što treba seksualno protumačiti. Taj lepi san, pošto je protumačen, snevačici se nikako više nije dopadao.

a) Prethodni san: Ona dolazi u kuhinju kod obe devojke i grdi ih što „sa ono malo jela" još nisu gotove, i pri tome vidi mnogo posuda, preklopljenog da bi se ocedilo, mnogo grubog posuda nagomilanog u hrpama. Kasniji dodatak: Obe devojke idu po vodu, i pri tom kao da moraju ući u jednu reku koja dopire do kuće ili na dvorište.1

b) Glavni san2: Ona silazis sa visine preko neobičnih ograda ili plotova, koji su sjedinjeni u velike kvadrate i koji se sastoje od ispletenih malih kvadrata.* Ono zapravo nije podešeno za penjanje; ona se uvek brine da li će naći mesto gde da stavi nogu, i raduje se što joj, pri tom, haljina nigde nije zapela, što u

1 Za tumačenje ovog prethodnog sna koji treba uzeti „kauzalno" (vidi str. 317).

• Njen tok života. 3 Visoko poreklo, suprotnost želje prema prethod

nom snu. 4 Kombinovana tvorevina koja sjedinjava dva lokaliteta,

takozvani tavan domaće kuće, na kome se igrala sa svojim bratom, predmeta njenih kasnijih fantazija, i dvorište jednog nevaljalog ujaka koji ju je obično dražio.


hodu ostaje tako pristojna.1 Pri tom, u ruci nosi veliku granu-, zapravo kao neko drvo, koja je gusto po-sejana crvenim cvetovima, razgranata i raširena.3 Pri tome postoji ideja da su to cvetovi trešnje, ali oni izgledaju i kao punjene kamelije, koje, naravno, ne rastu na drveću. Za vreme silaženja ima najpre jednu, zatim odjednom dve, kasnije opet jednu.* Kad je stigla dole, donji cvetovi su već prilično otpali. Stigavši dole, ona vidi domaćeg slugu koji jedno isto takvo drvo, moglo bi se kazati — češlja, to jest jednim dr-vetom čupa debele pramene kose, koji kao mahovina vise s njega. Drugi radnici su ovakve grane iz jedne bašte odsekli i bacili na ulicu, gde leže razbacane tako da ih mnogi ljudi skupljaju i odnose. A ona pita da li je to u redu, da li može i ona da uzme jednu.5 U bašti stoji jedan mlad čovek (sa ličnošću koja joj je poznata, jedan stranac), kome prilazi da bi ga pitala kako bi se ovakve grane mogle presaditi u njen sop-stveni vrt.6 On je zagrli, našto se ona odupire i pita ga šta mu pada na pamet da srne tako da je zagrli. On kaže da to nije nikakva nepravda, da je to dozvoljeno.7 Zatim kaže da je spreman da sa njom ide u drugu baštu, da bi joj pokazao kako se sadi, i kaže joj nešto što se ne može dobro razumeti: nedostaju mi osim toga tri metra — (kasnije kaže: kvadratna •metra) ili tri hvata zemlje. Čini se kao da će on za svoju spremnost nešto tražiti od nje, kao da ima na-meru da se u njenoj bašti obešteti ili kao da će bilo

1 Suprotnost želje prema jednom realnom sećanju na dvorište ujakovo da je imala običaj da se otkriva u snu.

8 Kao anđeo u Blagovestima što nosi u rukama ljiljan. 8 Objašnjenje ove meso vite tvorevine vidi na str. 326:

nevinost perioda, dama s kamelijama. 4 Odnosi se na veći broj osoba koja služe njenoj fan

taziji. • Da li srne da „izdrka", t j . masturbira. Sich einen

herunterreissen = izdrkati. (Prim. prev.). 6 Grana je odavna već primila značenje muškog geni-

tala; uostalom, ona sadržava vrlo razgovetnu aluziju na porodično ime.

7 Odnosi Š%, kao i sledeće, na bračne opreznosti.


koji zakon prevariti, imati od toga koristi, a da ona pri tom nema nikakvu štetu. Da li joj posle toga stvarno nešto pokazuje, ona ne zna.

San koji smo ovde naveli t reba zbog njegovih simboličkih elemenata nazvati „biografskim" snom. Takvi se snovi često susreću u psihoanalizi, ali možda samo retko kada izvan nje. 1

Upravo ovakvog materijala, razume se, imam u izobilju, ali bi nas njegovo iznošenje odvelo suviše duboko prilikom raspravljanja o neurotičkim odnosima. Sve se svodi na isti zaključak: naime, da kod rada sna ne t reba pretpostaviti da u n jemu deluje neka naročita simbolizujuća aktivnost duše, nego da se san koristi ovakvim simbolizovanjima, koja su već sadržana u nesvesnom mišljenju, stoga što ona bolje odgovaraju zahtevima konstrukcije sna zbog njihove mogućnosti predstavljanja, a većim delom i zato što po pravilu u m a k n u cenzuri.

* Analogan „biografski" san jeste onaj treći sari, naveden među primerima za simboliku sna; zatim onaj san što ga je Rank opširno izneo, „San koji se sam tumači"; jedan drugi san, koji treba čitati „izvrnuto", v. u Štekela, str. 486.

I S A D R Ž A J

NAUČNA LITERATURA O PROBLEMIMA SNA 5 A. Odnos sna prema budnom stanju 10 B. Gradivo sna — Sećanje u snu 14 C. Nadražaji sna i izvori sna 25 D. Zašto se san zaboravlja posle buđenja 47 E. Psihološke osobenosti sna 52 F. Etička osećanja u snu 70 G. Teorije o snu i funkcija sna 80 H. Odnosi između sna i duševnih bolesti 93

II METOD TUMAČENJA SNA 101

III SAN JE ISPUNJENJE ŽELJE 127

IV IZOPACENJE SNA 139

V MATERIJAL SNOVA I IZVORI SNOVA 168

A. Recentno i indiferentno u snu 169 B. Infantilno kao izvor sna 193 C. Somatski izvori sna 223 D. Tipični snovi 243

VI RAD SNA 280

A. Rad na sažimanju 281 B. Rad pomeranja 308 C. Sredstva predstavljanja u snovima 312 D. Osvrt na mogućnost predstavljanja 340

Documents

Sigmund Frojd - Tumacenje Snova ( Prvi deo )