DZON FANTE

Put za Los Anđeles

R O M A N

P r e v e o s e n g l e s k o g

F l a v i o R i g o n a t

L O MB E O G R A D

MM VII

1

Radio sam svakojake poslove u losanđeleskoj luci jer mi je porodica bila siromašna, a moj otac mrtav. Prvi od tih pos- lova bilo je kopanje kanala, odmah po okončanju srednje škole. Noću nisam mogao da zaspim od bola u leđima. Ko- pali smo na nekoj ledini, nigde nije bilo hlada, sunce je tuklo pravo s neba bez oblaka, i bio sam u toj rupi s dvojicom bil- meza koji su kopali iz ljubavi, stalno se smejali i pričali vi- ceve, smejali se i pušili neku krdžu.

Besno sam počeo da kopam a oni se samo smejali i re- kli mi da ću ubrzo naučiti neke stvari. Onda su pijuk i ašov otežali. Sisao sam raspukle žuljeve i mrzeo te ljude. Oko podne sam se umorio i seo gledajući u šake. Zašto ne ostaviš ovaj posao pre nego što te usmrti? kazao sam sebi.

Ustao sam i zabio ašov u zemlju.,,Ljudi“ , rekao sam, „dosta je bilo. Rešio sam daprihva-

tim posao u lučkoj upravi.“

Posle toga sam prao sudove. Svakog dana gledao sam kroz prljavo malo okno iznad sudopere i video samo gomilu đubreta, iz dana u dan, s muvama što su zujale, i bio sam kao neka domaćica nad kamarom sudova, moje šake su se bunile dok sam ih gledao kako plutaju kao mrtve ribe u bljuzgavoj vodi. Debeli kuvar mi je bio gazda. Treskao je šerpama i stal- no me terao da radim. Usrećilo me kad je na njegov debeli

7

obraz sletela muva i nije htela da odleti. Mesec dana sam rintao. Arturo, na kraju sam rekao sebi, budućnost ovog po- sla jako je limitirana; zašto ga ne ostaviš noćas? Zašto ne kažeš tom kuvaru da odjebe?

Nisam mogao da čekam do uveče. Usred tog junskog po- podneva, s planinom neopranih sudova pred sobom, skinuo sam pregaču. Morao sam da se nasmejem.

„Šta je smešno?“ rekao je kuvar.„Dosta je bilo. Kraj balade. To je smešno.“Izašao sam, zvonce je zvecnulo za mnom. Kuvar je os-

tao češući se po tintari, usred gomile smeća i prljavih sudo- va. I sad mi je smešno kad se toga setim.

Zaposlio sam se na utovaru kamiona. Samo smo preba- civali kutije s toalet-papirom od magacina do lučkih trgo- vina u San Pedru i Vilmingtonu. Glomazne kutije, metar sa metar, po dvadeset kila svaka. Noću sam ležao u krevetu, mislio o tome i prevrtao se.

Gazda je vozio kamion. Ruke su mu bile tetovirane. No- sio je tesne žute majice. Mišići su mu bujali. Mazio ih je kao kosu devojaka. Ubrzo sam poželeo da mu kažem nešto od čega će da popizdi. Kutije su bile naslagane u magacinu, petnaest metara u visinu, sve do plafona. Gazda je skrstio ruke i tražio da snesem kutije do kamiona. On ih je slagao unutra. Arturo, rekao sam sebi, moraš da se odlučiš; on izgleda opasno, ali šta te briga?

Tog dana sam pao i kutija me bubnula u stomak. Gazda je groknuo i zatresao glavom. Podsetio me na jednog ragbis- tu iz gimnazije i, ležeći na zemlji, pitao sam se gde mu je amblem kluba na grudima. Ustao sam smejući se. U podne sam sporo jeo ručak, bolelo me tamo gde me kutija lupila. Ispod prikolice je bio hlad, pa sam malo prilegao. Pauza je brzo prošla. Gazda je izašao iz magacina i video me usred zalogaja, breskva koju sam poneo za dezert ležala je netak- nuta pored mene.

8

,,Ne plaćam te da se izležavaš“, rekao je.Izvukao sam se odatle i uspravio se. Reči su već bile tu,

spremne. „Dosta je bilo“ , rekao sam. ,,Ti i tvoji glupi mišići možete da se slikate. Odlazim.“

„Samo napred“ , rekao je.„Dosta mi je.“„Hvala ti bože što mi skidaš bedu s vrata.“„Ima još nešto“ , rekao sam.„Šta to?“„Mislim da si volina kakva se samo jednom rađa.“Nije me stigao.Posle toga sam se pitao šta je bilo s breskvom. Pitao sam

se da li ju je zgazio svojim papkom. Prošla su tri dana, onda sam otišao da proverim. Breskva je i dalje ležala tamo, sto- tine mrava gostilo se na njoj.

Našao sam posao prodavca. Vlasnik dućana bio je Itali- jan s trbuhom kao lubenica. Kad Toni Romero nije imao po- sla, stajao je pored posude sa sirom i štrpkao ga. Dobro mu je išlo. Ljudi iz luke zalazili su kod njega kad god se zažele uvoznih delikatesa.

Jednog jutra dogegao se u dućan i video me kako stojim s notesom i olovkom. Popisivao sam robu.

,,Inventar?“ rekao je. „Šta je to?“Objasnio sam, ali nije mu se dopalo. Pogledao je oko

sebe. „Radi nešto“, rekao je. „Mislim da sam ti kazao da pr- vo počistiš pod svakog jutra kad uđeš u dućan.“

„Nećete, znači, da obavim inventar?“,,Ne. Radi nešto. Nećemo inventare.“Svakog dana oko tri popodne bila je navala mušterija.

Previše posla za jednog čoveka. Toni Romero je radio kao konj, ali gegao se, znoj mu je curio niz vrat i ljudi su odlazili, jer nisu hteli da gube vreme čekajući na red. Toni nije mogao

9

đa me nađe. Jumuo je iza tezge i zalupao na vrata klozeta. Čitao sam Ničea, učio sam napamet dug odlomak o slado- strašću. Čuo sam gruvanje po vratima, ali sam ga ignorisao. Toni Romero je stavio praznu gajbicu od jaja ispred vrata i stao na nju. Njegova konjska vilica pojavila se iznad vrata i onđa me video unutra.

,Nanađa Đezu Kristo! “ dreknuo je. „Napolje odatle!“Rekao sam mu da pričeka. Otišao je, urlajući. Ali nije

me zato šutnuo s posla.Jedne večeri proveravao je račune za kasom. Bilo je ka-

sno, skoro devet sati. Hteo sam da stignem do biblioteke pre nego što zatvore. Muldo je opsovao i pozvao me. Prišao sam.

„Fali deset dolara.“„Šta ja imam s tim?“ rekao sam.„Nema ih.“Pažljivo sam proverio njegovu računicu, triput. Stvamo

je falilo. Pretražili smo pod, šutirajući piljevinu naokolo. Onda smo ponovo pregledali kasu, izvadili na kraju donji deo i zavirivali u šupljinu kase. Ništa nismo našli. Rekao sam mu da ih je možda greškom vratio nekom. Bio je sigu- ran da nije. Kopao je po džepovima košulje. Prsti su mu bili kao viršle. Tapkao se po džepovima.

„Daj mi cigaretu.“Izvadio sam kutiju iz zadnjeg džepa, a s njom se pojavi-

la i novčanica od deset dolara. Bio sam je gumuo u kutiju, ali izvukla se. Pala je na pod, između nas. Toni je stezao svo- ju olovku dok nije pukla. Lice mu se zacrvenelo, obrazi su mu kipteli od besa. Zabacio je glavu i dreknuo na mene.

„Vaško bezobrazna! Gubi se odavde!“,,Važi“ , rekao sam. „Kako vi kažete.“Uzeo sam Ničea ispod pulta i krenuo ka vratima. Niče!

Šta je Toni Romero znao o Fridrihu Ničeu? Zgužvao je nov- čanicu i bacio je na mene. „Tvoja plata za tri dana, lopove!“ Slegnuo sam ramenima. Niče na ovakvom mestu!

10

,,0dlazim“ , rekao sam. „Samo bez panike.“„Gubi se da te ne gledam!“Bio je bar deset metara daleko.„Prija mi što odlazim“, rekao sam. „Muka mi je od tvog

blebetavog debelokožnog licemerja. Već nedelju dana čekam da se otarasim ovog apsurdnog posla. Zato idi u majčinu, ja- jaro žabarska!“

Prestao sam da trčim kad sam stigao do biblioteke. To je bio ogranak losanđeleske javne biblioteke. Dežurala je go- spođica Hopkins. Njena plava kosa bila je duga i čvrsto sku- pljena u punđu. Stalno sam zamišljao kako uranjam lice u tu kosu da bih osetio njen miris. Želeo sam da provučem prs- te kroz nju. Ali gospođica Hopkins je bila tako lepa da sam jedva uspevao da progovorim s njom. Nasmešila mi se. Bez daha, pogledao sam u zidni sat.

„Nisam mislio da ću stići“ , rekao sam.Rekla mi je da imam još nekoliko minuta. Pogledao sam

preko pulta i obradovao se što ima široku haljinu na sebi. Ako bih je naveo da prošeta naokolo, možda bih imao sreće da vidim siluete njenih nogu. Uvek sam se pitao kakve su njene noge u dugim svetlucavim najlonkama. Nije se ubijala od posla. Unutra je bilo samo dvoje starih ljudi, čitali su no- vine. Zapisala je Ničea dok sam hvatao dah.

,,Da li biste mi pokazali odeljak istorije?“ rekao sam.Nasmešila se i ustala, a ja pošao za njom. Razočarao sam

se. Haljina je bila svetloplava, svetlost nije probijala kroz nju. Posmatrao sam krivinu njenih štikli. Došlo mi je da ih izljubim. Kod ‘Istorije’ se okrenula i osetila da sam se zaneo mislima o njoj. Odjednom je postala hladna. Vratila se za pult. Vadio sam knjige sa police i vraćao ih. Ona je i dalje osećala o čemu mislim, ali ja nisam želeo da mislim ni o če- mu drugom. Noge su joj bile prekrštene ispod pulta. Pože- leo sam da ih zagrlim.

Pogledi su nam se sreli i ona se nasmešila, osmehom koji je govorio: samo ti gledaj ako ti je stalo; ne mogu da ti

11

pomognem, mada bih te rado išamarala. Želeo sam da joj kažem nešto. Mogao sam da joj citiram neke žešće stvari od Ničea - onaj odlomak iz 2aratustre, o sladostrašću. Ah! Ni- kad to ne bih mogao da joj citiram.

Zazvonila je u devet. Pohrlio sam ka ‘Filozofiji’ i uzeo nešto. Bio je to novi Niče: Čovek i Natčovek. Znao sam da će to ostaviti utisak na nju. Pre nego što je udarila pečat, pre- listala je nekoliko stranica.

,,0 !“ rekla je. „Kakve ti knjige čitaš!“,,Aha“, rekao sam. „Naravno. Nikad ne čitam kerefeke.“ Nasmešila se za laku noć, a ja joj rekao: „Veličanstvena

noć napolju, eterična noć.“,,Je 1’ ?“ rekla je.Nekako me čudno pogledala, olovka se našla u njenoj

kosi. Krenuo sam natraške ka izlazu, propao kroz otvorena vrata i održao se na nogama. Loše sam se osećao napolju jer nije bila veličanstvena noć, bila je hladna i vlažna, ulične svetiljke mutno su sijale u magli. Automobil s muškarcem za volanom, uključenog motora, stajao je uz ivičnjak. Taj je čekao da vrati gospođicu Hopkins u Los Anđeles. Izgledao mi je kao moron. Da li je čitao Špenglera? Da li je znao da Zapad propada? Šta je preduzeo u vezi s tim? Ništa! Bio je tupa i glupa seljačina. Ko ga jebe.

Magla se zgušnjavala, uvlačila se u mene dok sam ho- dao s upaljenom cigaretom. Zastao sam kod Džimovog lo- kala na Enehajmu. Za šankom je sedeo čovek i jeo. Njega sam često viđao na dokovima. To je bio lučki radnik po ime- nu Hejs. Seo sam pored njega i naručio večeru. Dok je Džim pripremao, otišao sam do malog rafa s knjigama i pregledao ih. Sve džepna izdanja, dolar po primerku. Uzeo sam pet. Onda sam prešao do rafa s revijama i prelistao Artiste i mo- dele. Našao sam dva u kojima su žene imale najmanje odeće na sebi i, kad je Džim doneo večeru, rekao sam mu da spa- kuje sve to. Ugledao je Ničea ispod moje miške: Čovek i Nat- čovek.

12

,,Ne“ , rekao sam. „Ovo ću ovako da nosim.“S treskom sam spustio knjigu na šank. Hejs je pogledao

i pročitao naslov: Čovek i Natčovek. Video sam kako me gleda u ogledalu iza šanka. Žvakao sam šniclu. Džim je bu- ljio u moju vilicu, ne bi li otkrio da li je šnicla meka. Hejs je buljio u knjigu.

,,Džime“, rekao sam, „ovaj ulov nepobitno je iz paleo- lita.“

Džim me pitao na šta mislim, a Hejs prestao da jede ka- ko bi čuo.

,,Šnicla“ , rekoh. „Arhaična je, fosilizirana, jednom rečju antika. Vidno je matora i senilna.“

Džim se nasmešio kao da ne shvata, a lučki radnik pot- puno prestao da žvaće, toliko se uneo.

„Šta to?“ rekao je Džim.„Meso, prijatelju. Meso. Ovaj ulov na tanjiru. Tvrđi je

od mamutskog stopala.“Kad sam pogledao ka Hejsu, hitro je okrenuo glavu u

stranu. Džim se zabrinuo zbog šnicle i nagnuo se preko šan- ka, šapnuvši mi kako bi mu bilo drago da mi ispeče drugu.

,,Nipošto!“ rekoh. „Okani se toga, čoveče! To prevazi- lazi moje najiluzomije aspiracije.“

Video sam kako me Hejs proučava u ogledalu. Bavio se malo samnom, malo s knjigom na šanku. Čovek i Natčovek. Žvakao sam i gledao pravo ispred sebe, uopšte nisam ob- raćao pažnju na njega. Intenzivno me posmatrao tokom či- tavog obroka. Neko vreme je samo blenuo u knjigu. Čovek i Natčovek. '

Kad je Hejs završio, ustao je da plati. On i Džim stajali su i šaputali pored kase. Hejs je klimnuo glavom. Džim se iskezio i ponovo su nešto mrmljali. Hejs se nasmejao i rekao laku noć, pogledavši još jednom preko ramena u mene. Džim se vratio.

13

„Taj momak je hteo da sazna sve o tebi“, rekao je.„Nije valjda?“„Kaže da se prilično bistro izražavaš.“„Ma nemoj! Ko je on i čime se bavi?“Džim je rekao da je to Džo Hejs, lučki radnik. „Poltronska profesija“, rekoh. „Sve sami tikvani i ma-

garci. Živimo u svetu tvorova i antropoida.“Izvadio sam novčanicu od deset dolara. Vratio mi je ku-

sur. Ponudio sam mu napojnicu, ali nije hteo da je uzme. ,,To je samo impulsivan gest“, rekao sam. „Puki izraz prijatelj- stva. Sviđa mi se stil tvog poslovanja, Džime. Veoma je po- zitivan.“

„Trudim se da svakog zadovoljim.“„Nemam primedbi, što bi rekao Čehov.“„Koje cigarete pušiš?“Rekao sam mu. Dao mi je dve kutije.,,Ja častim“, kazao je.Gumuo sam ih u džep.Ali nije hteo da uzme napojnicu.,,Ma uzmi!“ rekao sam. „To je samo gest!“Odbio je. Rekli smo jedan drugom laku noć. Otišao je s

prljavim tanjirima u kuhinju, a ja pošao ka izlazu. Kod vrata sam pružio ruku, dohvatio dve čokoladice sa rafa i gumuo ih pod košulju. Magla me progutala. Jeo sam čokoladice na pu- tu prema kući. Drago mi je bilo zbog magle, jer me g. Hačins nije video. Stajao je na ulazu svog malog radio-servisa. Tra- žio me. Dugovao sam mu za četiri zamenjena delića na na- šem radio-aparatu. Da je pružio ruku, mogao je da me do- dime, ali uopšte me nije video.

14

2

Živeli smo u stambenoj zgradi, u kvartu gde je bilo mnogo Filipinaca. Priliv Filipinaca bio je sezonski. Dolazili su na jug u sezoni ribarenja i vraćali se na sever u sezoni berbe voća i povrća oko Salinasa. I u našoj zgradi živela je poro- dica Filipinaca, u stanu ispod nas. Zgrada je bila dvospratna, ofarbana u ružičasto, zemljotresi su odvojili veliku parčad fasade s nje. Svake noći, ostatak fasade upijao je maglu kao sunđer. Ujutru su zidovi bili mokrocrveni umesto roze. Voleo sam tu crvenu boju.

Stepenice su cijukale kao leglo miševa. Naš stan je bio poslednji na drugom spratu. Čim sam dodimuo kvaku na vratima, splasnulo mi je raspoloženje. Oduvek je bilo tako. Čak i dok je otac bio živ, kad smo živeli u pravoj kući, nisam je voleo. Oduvek sam želeo da pobegnem iz nje, ili da je promenim. Često sam se pitao kakva bi to kuća mogla da bude, ali nikad nisam smislio šta bi trebalo da učinim da bih je promenio.

Otvorio sam vrata. Bilo je mračno, mrak je vonjao na dom, na mesto gde živim. Upalio sam svetlo. Majka je ležala na kauču i svetlost je probudila. Protrljala je oči i pridigla se na laktove. Svaki put kad bih je video polubudnu, setio bih se onog doba kad sam bio dete i ujutru prelazio u njen krevet i mirisao je dok spava, sve dok nisam porastao i nisam više

15

mogao da dolazim ujutru kod nje, jer me to previše pod- sećalo da mi je ona majka. To je bio neki slankast uljani miris. Nisam mogao ni da zamislim da će ona ostareti. To me ubijalo. Sada je sedela na kauču i smešila mi se, kose zamr- šene od spavanja. Sve što je činila podsećalo me na dane kada smo živeli u pravoj kući.

„Mislila sam da nikad nećeš doći“, rekla je.„Gde je Mona?“„U crkvi“ , odgovorila je, a ja rekao: „Moja rođena ses-

tra degradirana na sujeverje molitve! Moje najrođenije meso i krv! Opatica, bogomoljka! Kakvo varvarstvo!“

,,Ne počinji opet“ , rekla je. ,,Ti si samo dečak koji je pročitao previše knjiga.“

,,To ti misliš. Očigledno patiš od fiksideja.“Pobledela je.,,Od čega to?“,,Zaboravi“ , rekao sam. „Nema nikakve svrhe razgova-

rati s paorima, geacima i imbecilima. Inteligentan čovek vrši selekciju pri izboru svojih slušalaca."

Zabacila je kosu prstima dugim kao kod gospođice Hop- kins, ali nagrđenim od kvrga i bora na pregibima, a još je no- sila i burmu.

„Jesi li svesna činjenice“, rekao sam, ,,da je venčani prs- ten ne samo vulgamo falusan, već je i zakržljali relikt pri- mitivnog divljaštva, neprimeren našem vremenu takozvanog prosvetljenja i intelekta?“

,,Šta?“ rekla je.„Nije bitno. Ženski um nikad to ne bi shvatio, čak i kad

bih ti objasnio.“Rekao sam joj da se smeje ako joj je do toga, ali da će

jednog dana promeniti pesmu, pa sam poneo nove knjige i revije u moj studio. To je bio veliki plakar za garderobu. Unutra nije bilo svetla, pa sam koristio sveće. U vazduhu se

16

osećalo da je neko ili nešto zalazilo u moj studio dok sam bio odsutan. Pogledao sam naokolo i utvrdio da sam u pravu, jer je mali ružičasti džemper moje sestre visio na jednoj od veša- lica. Skinuo sam ga i rekao mu: „Kojim pravom visiš ovde? Šta to uopšte znači? Zar ne shvataš da si narušio svetinju ku- će ljubavi?“ Otvorio sam vrata plakara i bacio džemper na kauč.

„Odeća je zabranjena u ovoj odaji!“ viknuo sam.Majka je užurbano ušla u sobu. Zatvorio sam plakar i na-

maknuo rezu. Čuo sam njene korake. Cimala je kvaku. Po- čeo sam da listam revije. Devojke u Artistima i modelima bile su prave puslice. Odabrao sam najbolju. Ležala je na be- lom tepihu i držala crvenu ružu pored obraza. Smestio sam sliku na pod, između sveća, i kleknuo. ,,Kloe“ , rekao sam, „obožavam te. Tvoji zubi su kao stado ovaca na Galaadskoj gori, i dražesni su tvoji obrazi. Ja sam tvoj pokomi sluga i zavetujem se na večnu ljubav.“

„Arturo!“ rekla je majka. ,,Otvori.“,,Zašto?“„Šta radiš tu?“„Čitam. Uzdižem se! Zar mi je i to uskraćeno u rođenoj

kući?“Lupkala je dugmićima džempera po vratima. ,,Ne znam

šta da radim s ovim“, rekla je. „Moraćeš da mi otvoriš pla- kar.“

,,Nemoguće.“,,Pa šta radiš?“,,Čitam.“„Šta čitaš?“,,Literaturu.“Nije htela da ode. Lepo sam video prste njenih nogu

kroz pukotinu na vratima. Nisam mogao da pričam s devoj- kom dok je ona tu. Sklonio sam reviju i čekao da ode. Nije

17

pokazala nikavu nameru. Nije se čak ni pomerila. Prošlo je pet minuta. Sveća je zatreperila. Dim se širio po plakaru. Majka nije ni mrdnula s mesta. Na kraju sam gumuo reviju ispod neke kutije. Došlo mi je da dreknem na nju. Mogla je bar da se pomakne, da proizvede neki šum, pomeri nogu, za- zviždi. Uzeo sam neki roman i gumuo prst među stranice, kao da označavam gde sam stao. Kad sam otvorio vrata, is- pitivački je piljila u moje lice. Stekao sam utisak da sve zna0 meni. Podbočila se rukama i njušila vazduh. Oči su joj ša- rale naokolo - po ćoškovima, plafonu, podu.

„Šta ti uopšte radiš unutra?"„Čitam! Uzdižem se. Zar je i to zabranjeno?“„Nešto mi je jako čudno u tome“, rekla je. ,,Da li opet

čitaš one knjige s nepristojnim slikama?“,,Ne priznajem nikakve metodiste, puritance ili pohot-

Ijivce u rođenoj kući. Muka mi je od tog verskog fanatizma. Okmtna je istina da mi je rođena majka najmračniji lovac na bestidnost.“

„Gadim se toga“ , rekla je.,,Ne krivi slike“, rekao sam. ,,Ti si hrišćanka, biblijoman-

ka. Frustrirana si svojim jeftinim katoličanstvom. U suštini si tupa i glupa, najobičnija krava.“

Odgumula me i ušla u plakar. Unutra se osećao vonj iz- gorelog voska i kratkotrajnih strasti prosutih po podu. Znala je šta se krije u mraku. Naglo je krenula napolje.

„Gospode bože!“ rekla je. „Pusti me odavde.“Izašla je i tresnula vratima. Čuo sam kako lupa šerpama

1 loncima u kuhinji. Zatim tresak vrata od kuhinje. Zaključao sam se u plakar, zapalio sveće i vratio se slici. Posle nekog vremena, majka je pokucala i rekla mi da je večera na stolu. Rekao sam joj da sam jeo. Navalila je na vrata. Ponovo se uzrujala. Lepo sam to osećao. Pored vrata je bila stolica. Čuo sam kako je namešta u poziciju i seda na nju. Znao sam da sedi skrštenih ruku, gledajući u svoje cipele, raširenih sto-

18

pala, u karakterističnoj pozi dok sedi i čeka. Sklopio sam re- viju i čekao. Ako je ona to mogla da izdrži, mogao sam i ja. Lupkala je nogom o tepih. Stolica je škripala. Lupkanje se pojačalo. Najednom je skočila i počela da bije šakom u vrata. Naglo sam ih otvorio.

„Izlazi odatle!“ ciknula je.Izašao sam ogromnom brzinom. Nasmešila se, umomo

ali s olakšanjem. Imala je sitne zube. Jedan donji zub štrčao je kao vojnik koji je izgubio korak. Nije imala ni sto šezde- set santimetara, ali je izgledala visoka kad je na štiklama. Starost joj se najviše videla na koži. Bilo joj je četrdeset pet godina. Koža joj je malo visila ispod ušiju. Drago mi je bilo što nije seda. Večito sam tražio sede vlasi, ali nijednu joj nisam našao. Gumuo sam je i zagolicao, a ona se zasmejala i sela na stolicu. Onda sam prešao na kauč, ispružio se i od- spavao malo.

19

3

Sestra me probudila kad je stigla kući. Bolela me glava, a u leđima sam osećao bol kao od istegnutog mišića, i znao od čega je to - od preteranog razmišljanja o golim ženama. Po radio-aparatu je bilo jedanaest sati. Sestra je skinula kaput i pošla ka plakaru. Rekao sam joj da mu ne prilazi da ne bi bila ubijena. Oholo se nasmešila i odnela kaput u spavaću sobu. Digao sam se i spustio noge na pod. Upitao sam je gde je bila, ali nije mi odgovorila. Večito me nervirala, jer je retko obraćala. pažnju na mene. Nisam je rnrzeo, mada sam ponekad želeo da je mrzim. Bila je zgodna devojka od šes- naest leta, nešto viša od mene, cme kose i očiju. Jednom je u školi osvojila pohvalu za najlepše zube. Njen zadnji deo bio je kao okrugla vekna hleba, idealno zaobljen. Često bih video kako ga momci merkaju i znao sam da ih pali, ali je ona bila hladna i njen hod je bio čista obmana. Nije volela da je neko gleda. Smatrala je da je to grešno, bar je tako govo- rila. Govorila je da je to sramno i bezobrazno.

Kad bi ostavila otvorena vrata spavaće sobe, Često sam je gledao, a ponelcad virio kroz ključaonicu ili se krio pod krevetom. Stajala bi leđima okrenuta ogledalu i proučavala svoje dupence, gladeći ga i zatežući suknju oko njega. Večito je nosila haljine tesne oko struka i kukova, i uvek bi rukom prešla preko stolice pre nego što sedne. Zatim bi afektirano sela, ali uvek nekako hladno. Nagovarao sam je da propuši,

20

ali nije htela. Pokušavao sam da joj delim savete o životu i seksu, ali rekla mi je da sam lud. Bila je isti otac, vrlo čista i uredna, u školi i u kući. Zapovedala je majci. Bila je pa- metnija od majke, ali smatrao sam da nikada neće dostići lucidnost moga uma. Zapovedala je svima osim meni. Kada je otac umro, pokušala je da i meni zapoveda. Nisam to oče- kivao od rođene sestre, pa je rešila da ionako nisam vredan zapovedanja. Ipak, dozvoljavao sam joj da mi ponekad za- poveda, ali samo da bih pokazao elastičnost svoje ličnosti. Bila je čista kao led. Kačili smo se kao pas i mačka.

Postojalo je nešto što nije volela kod mene. Nešto što je odbijalo. Verovatno je sumnjala na žene iz plakara. Ponekad bih je zadirkivao, tapšući je po zadnjici. Poludela bi. Jednom je uzela veliki kuhinjski nož i jurila me po stanu. Dve nede- lje nije govorila sa mnom i rekla je majci da nikad više neće progovoriti niti će jesti sa mnom za istim stolom. Na kraju je prešla preko toga, ali nikad nisam zaboravio kako je polude- la. Iskasapila bi me onim nožem da me stigla.

U njoj je bilo nešto kao i kod oca, dok kod majke i mene toga nije bilo. Mislim na čistotu. Jeđnom, kad sam bio mali, video sam zvečarku koja se borila sa tri škotska terijera. Do- grabili su je sa stene na kojoj se sunčala i iskidali je na ko- made. Zmija se žestoko borila, nije se ni u jednom trenutku predala, znala je da joj je kraj, i svaki je pas odneo u zubima krvavi komad njenog tela. Ostavili su samo rep sa tri zvečke, a taj deo se i dalje kretao. Čak i tako iskidana za mene je bila čudo. Prišao sam steni na kojoj je bilo malo krvi. Umočio sam prst u krv i okusio je. Plakao sam kao dete. Nikada je nisam zaboravio. Ipak, da je bila živa, nikad joj ne bih pri- šao. Nešto slično bilo je sa mojom sestrom i ocem.

Smatrao sam da će sestra, dokle god bude tako dobro i zapovednički izgleđala, biti odlična žena. Ali bila je previše hladna i pobožna. Kad god bi neki mladić došao da je izvede, ona bi odbila. Stajala bi pred vratima i ne bi ga čak ni pozva-

21

la da uđe. Htela je da bude opatica, u tome je bio problem. Majka je bila ono što je zađržavalo. Čekala je da prođe još nekoliko godina. Isus je jedini mladoženja za nju, govorila je. To je zvučalo kao katolička propaganda. Mona nije mo- gla sama da smisli takve stvari, bez nekog uticaja sa strane.

Osnovnu školu pohađala je kod opatica u San Pedru. Kad je završila, otac nije imao para da je pošalje u katoličku sred- nju školu, pa je upisala vilmingtonsku gimnaziju. Čim bi joj se nastava završila, odlazila je u San Pedro da poseti opati- ce. Ostajala je po ceo dan tamo, pomažući im da isprave za- datke, držeći časove u obdaništu i takve stvari. Uveče se za- majavala u crkvi na vilmingtonskoj strani luke, ukrašavaju- ći oltare cvećem. To je i te večeri radila.

Izašla je iz spavaće sobe u svom penjoaru.„Kako je Jehova večeras?“ rekao sam. „Šta on misli o

kvantnoj teoriji?“Otišla je u kuhinju i počela da razgovara s majkom o

crkvi. Raspravljale su o cveću, šta je najbolje za oltar, crvene ili bele ruže.

„Kad sledeći put vidiš Jahvea“, rekao sam, „kaži mu da imam neka pitanja za njega.“

Nisu prekinule razgovor.„0 Gospode Svevišnji Jehovo, pogledaj na blagorodnu

farisejku Monu pred stopalima tvojim, dok trabunja svoju maloumnu persiflažu. O Isuse, ona je svetica. Preblagi Isuse Hriste, ona je relikvija.“

Majka je rekla: „Prekini, Arturo. Sestra ti je umoma.“„0 Sveti Duše, o sveti napumpani trostruki ego, izvuci

nas iz ekonomske krize. Izaberi Ruzvelta. Daruj nam zlatni standard. Otpiši Francusku, samo da mi guramo dalje!“

„Arturo, prestani već jednom!“„0 Jehova, vidi u tvojoj beskrajnoj promeni možeš li

iskopati neku paricu za Bandinijeve!“

22

„Sram te bilo, Arturo“ , rekla je majka. „Sram da te bu-de.“

Pridigao sam se na kauču i viknuo: „Odbacujem hipote- zu Boga! Dole s dekadencijom lažljivog hrišćanstva! Religi- ja je opijum za narod! Sve što jesmo, ili se nadamo da jesmo dugujemo đavolu i njegovim švercovanim jabukama!“

Majka je krenula s metlom na mene. Gotovo je pala pre- ko nje, preteći mi njom u lice. Odgumuo sam metlu i skočio s kauča. Smaknuo sam košulju pred njom i stajao go do po- jasa. Iskrivio sam vrat ka njoj.

„Hajde, iskalite svoju netrpeljivost“ , rekao sam. „Pro- gonite me! Raspnite me! Dokažite svoje hrišćanstvo! Neka crkveni militanti razjape svoju krvavu dušu! Popljujte me! Zabodite usijane žarače u moje oči! Spalite me na lomači, vi hrišćanski psi!“

Mona je ušla s čašom vode. Uzela je metlu od majke i dala joj vodu. Majka je otpila i kao da se malo smirila. Onda se zagrcnula i ispljunula je, na ivici plača.

,,Majko!“ rekla je Mona. ,,Ne plači. On je ćaknut.“Gledala me s voštanim, bezbojnim izrazom lica. Okre-

nuo sam joj leđa i prišao prozoru. I dalje je piljila u mene.„Keruše hrišćanstva!“ rekao sam. „Stoko američka! Ša-

kali, tvorovi i mazge - to ste vi! Ja sam jedini u čitavoj familiji koji nije obeležen tim žigom kretenizma!“

,,Budalo“, rekla je.Otišla je u spavaću sobu.,,Ne nazivaj me budalom“, rekao sam. ,,Ti neurotičarko!

Ti ffustrirana, inhibirana, blebetava, cmizdrava poluopatice!“„Čuješ li ovo!“ rekla je majka. ,,Grozno!“

Otišle su na spavanje. Ja sam imao kauč a one spavaću sobu. Kad su zatvorile vrata, izvadio sam revije i stavio ih na ležaj. Drago mi je bilo što mogu da pogledam devojke na

23

svetlosti velike sobe. Bilo je daleko bolje od smrdljivog pla- kara. Pričao sam oko sat vremena s njima, otišao u planine sa Elejn, na Južna mora s Rouz, i na kraju organizovao grup- nu seansu sa svim devojkama oko mene. Rekao sam im da nijednoj ne dajem prednost, i da će svaka dobiti svoju šansu kada dođe na red. Međutim, posle nekog vremena sam se užasno umorio od toga, jer sam se osećao kao totalni idiot, i poćeo sam da mrzim činjenicu što su sve one samo slike, pljosnate, jednoobrazne i tako slične po boji i osmehu. A sve su se smeškale kao kurve. Postalo je veoma odvratno, tako da sam pomislio: Pogledaj se! Sediš i razgovaraš s gomilom prostitutki. Krasan si nadčovek postao! Šta bi Niče rekao da može da te vidi! A Šopenhauer - šta bi on pomislio? A tek Špengler! O, kako bi Špengler riknuo na tebe! Ti budalo, idi- ote, pacove, ti prljava, podla, odvratna mala svinjo! Skupio sam slike na gomilu, iskidao ih na parčiće i bacio ih u klo- zetsku šolju. Onda sam se vratio do kauča i šutnuo pokrivače na pod. Toliko sam mrzeo sebe da sam samo sedeo misleći sve najgore o sebi. Na kraju sam se toliko zgadio sebi da nije preostalo ništa osim spavanja. Sati su protekli pre nego što sam zadremao. Magla je počela da bledi na istoku dok je zapad bio cm i siv. Mora da je bilo oko tri noću. Iz spavaće sobe čulo se majčino blago hrkanje. Do tada sam već bio spreman da izvršim samoubistvo, i s takvim mislima sam za- spao.

24

4

U šest ujutru majka je ustala i probudila me. Samo sam se obmuo, ne želeći da ustanem. Povukla je čaršav s mene i ostavila me golog, jer uvek spavam bez ičega na sebi. Ne bi mi toliko smetalo da nije bilo jutro i nisam bio spreman na to, a ona je lepo mogla da ga vidi. Nije mi smetalo da me vidi golog, ali ne onako kako se to nekom dešava ujutro. Prekrio sam ga rukom, pokušavajući da ga sakrijem, ali ona ga je ipak videla. Kao da je namemo tražila nešto da bi me po- stidela - i to rođena majka.

„Sram te bilo, već od ranog jutra“, rekla je.„Sram r«ene?“ rekao sam. „Kako to misliš?“„Sram te bilo.“„0 gospode, šta ćete vi hrišćani još da izmislite! Sada je

čak i spavanje postalo sramno!“„Znaš ti dobro o čemu je reč“, rekla je. „Sram te bilo,

dečak tvojih godina. Sram te bilo. Sramota. Sramota.“,,E, pa sram bilo i tebe, ako ćemo tako. I sram bilo čitavo

hrišćanstvo.“Vratila se u krevet.„Sram ga bilo“, rekla je Moni.„Šta je sad uradio?“„Sram ga bilo.“

25

„Šta je uradio?“„Ništa, ali svejedno treba da se stidi. Sramota.“Zaspao sam. Posle nekog vremena ponovo me pozvala

da ustanem.„Ne radim jutros“, rekao sam.,,Zašto?“„Izgubio sam posao.“Mrtva tišina. Onda su se obe digle i sele na krevetu. Moj

posao je značio sve. Imali smo i ujka Frenka, ali su one ra- čunale pre svega na moju platu. Morao sam da smislim nešto pametno, jer su obe znale da sam lažov. Mogao sam da pre- varim majku, ali Mona mi nikad ništa nije verovala, čak ni kad govorim istinu.

„Došao je nećak gospodina Romera“ , rekao sam. ,,Iz njihove postojbine. Dobio je moj posao.“

,,Ne očekuješ valjda da poverujemo u fo/“ rekla je Mona.„Moja očekivanja teško da se tiču imbecila“ , rekao sam.Majka je prišla kauču. Priča nije bila preterano ubedlji-

va, ali osećalo se kako je voljna da je prihvati. Da Mona nije bila tu, bio bi to pun pogodak. Rekla je Moni da pričeka i tražila da čuje još. Mona je sve kvarila svojim dobaciva- njem. Dreknuo sam na nju da umukne.

„Govoriš li istinu?“ rekla je majka.Stavio sam ruku na srce i zatvorio oči.„Pred Svevišnjim Bogom i Njegovim nebeskim sudom

svečano se zaklinjem da ne lažem niti izmišljam. U suprot- nom, očekujem da me zgromi i usmrti u toku ovog minuta. Uzmi sat.“

Uzela je sat sa radija. Ona je verovala u čuda, bilo kakva čuda. Žmurio sam, osećajući kako mi srce bije pod rukom. Prestao sam da dišem. Trenuci su prolazili. Nakon minut vremena, izbacio sam dah iz pluća. Majka se nasmešila i poljubila me u čelo. Ali sada je osuđivala Romera.

26

,,On ne sme da radi takve stvari“ , rekla je. „Neću mu to dozvoliti. Idem pravo tamo da to raspravim s njim.“

Skočio sam sa kauča. Bio sam go, ali nije me bilo briga. „Gospode bože!“ rekao sam. „Imaš li ti ponosa, imaš li ika- kvog osećanja ljudskog dostojanstva? Zašto bi išla kod njega kad se tako bezočno poneo prema meni? Zar hoćeš da uka- ljaš porodično ime?“

Oblačila se u spavaćoj sobi. Mona se smejala, motajući kosu oko prsta. Ušao sam tamo, dograbio majčine čarape i zavezao ih u čvor pre nego što je stigla da me spreči. Mona je odmahnula glavom i počela da se kikoće. Nabio sam joj pesnicu pod nos, uz poslednju opomenu da se ne meša. Maj- ka se kolebala šta dalje da preduzme. Uhvatio sam je za ra- mena i zagledao joj se u oči.

,,Ja sam duboko ponosan čovek“ , rekao sam. ,,Da li to dotiče neki žicu odobravanja u tvojoj sposobnosti procene? Ponos! Prvi i poslednji izraz mene kao ličnosti izvire iz srži onog što nazivam ponosom. Bez njega, moj život je samo te- ško razočaranje. Ukratko, upućujem ti ultimatum. AJeo odeš kod Romera, ubiću se.“

To ju je gadno zaplašilo, ali se Mona zato prevmula na krevetu, smejući se kao luda. Ništa više nisam rekao, samo sam se vratio na kauč i ubrzo zaspao.

Kad sam se probudio bilo je negde oko podne i one su nekud otišle. Izvadio sam sliku jedne bivše devojke koju sam zvao Marsela, pa smo otišli u Egipat i vodili ljubav na Nilu, u barki na kojoj su veslali robovi. Pio sam vino iz njenih sandala i mleko iz njenih dojki, a onda smo naredili robovi- ma da odveslaju do obale, gde sam je nahranio srcima koli- brija odležalim u zaslađenom golubijem mleku. Kad je bilo gotovo, osećao sam se kao đavo. Došlo mi je da se tresnem u nos, da nokautiram samog sebe. Došlo mi je da se isečem, da osetim kako mi se kosti lome. Iskidao sam Marselinu sli- ku na parčiće i otarasio ih se, a onda otvorio kasetu s lekovi-

27

ma, uzeo žilet i, pre nego što sam se snašao, rasekao ruku is- pod lakta, ali ne duboko, tako da je bilo samo krvi, bez bola. Sisao sam posekotinu, ali i dalje nije bolelo, pa sam uzeo so, utrljao je u ranu i osetio kako mi nagriza meso, nanevši mi bol i učinivši da se prenem i ponovo se osetim živ, pa sam je trljao i trljao sve dok više nisam mogao da trpim. Onda sam previo ruku.

Ostavile su mi poruku na stolu. Pisalo je da su otišle kod ujka Frenka i da ću u kuhinji naći nešto za doručak. Rešio sam da jedem kod Džima, jer mi je ostalo nešto od onih para. Prešao sam preko školskog dvorišta na drugoj strani ulice i ušao kod Džima. Naručio sam jaja sa šunkom. Dok sam jeo, Džim je pričao.

,,Ti dosta čitaš“, rekao je. „Jesi li ikad pokušao da na- pišeš knjigu?“

To je presudilo. Od tog trenutka rešio sam da postanem pisac. „Baš sad pišem jednu“, rekao sam.

Hteo je da zna kakva je to knjiga.„Moja proza nije na prodaju. Pišem za potomstvo.“„Nisam to znao“ , rekao je. „Šta pišeš? Priče? Ili čistu

beletristiku?“,,I jedno i drugo. Podjednako se služim s obe ruke.“„0 , nisam to znao.“Prešao sam na drugi kraj lokala i kupio svesku i olovku.

Hteo je da zna šta sad pišem. ,,Ništa“ , rekao sam. „Uglavnom prikupljam beleške za budući rad o spoljnoj trgovini. Ta me tema neobično zanima, kao neka vrsta dinamičnog hobija ko- ji me totalno obuzeo.“

Kad sam odlazio, blenuo je u mene otvorenih usta. Pro- šetao sam do luke. Bio je juni mesec, najplodnije vreme u godini. Skuše su napuštale južnu obalu i fabrike konzervi radile pimom parom, danju i noću. Na sve strane širio se vonj truleži i ribljeg ulja. Neki ljudi smatraju to smradom, neki-

28

ma čak i muka pripadne od toga, ali meni to nije smrdelo, osim neprijatnog zadaha na ribu u kome sam posebno uži- vao. Voleo sam da šetam po luci. Nije tu bio jedan miris, već mnogo njih, tako da se sa svakim korakom javljao novi. To me navodilo na sanjarenje, pa sam mislio i misiio o dalekim krajevima i tajnama koje leže na dnu okeana, dok bi sve knji- ge koje sam čitao najednom oživele u meni, s junacima kao što su Filip Keri, Judžin Vitlej i tipovi koje je stvorio Draj- zer.

Voleo sam vonj ustajale cme vode u starim tankerima, vonj sirovog ulja u buradima namenjenim dalekim lukama, vonj nafte na vodi koja je postajala sluzava, žuta i zlatna, vonj istrulele drvene građe i otpadaka u moru, cmih od ulja i nafte, vonj raspadnutog voća, malih japanskih barki za ri- barenje, brodova koji nose banane, starih konopaca, remor- kera, starog zarđalog gvožđa, kao i tajanstveni sneni miris mora u vreme oseke.

Zastao sam kod belog mosta koji se preko kanala pružao na levu obalu fabrika ribljih konzervi s Vilmingtonske stra- ne. Tu su praznili tanker na dokovima za istovar benzina. Dalje niz kej, japanski ribari krpili su mreže, razapete stoti- nama metara uz ivicu vode. Na američko-havajskom doku Ijudi su iskrcavali brod iz Honolulua. Kađili su goli do po- jasa, izgledajući nekako veličanstveno i vredno razmišljanja. Prislonio sam kupljenu svesku na ogradu, jezikom ovlažio olovku i počeo da pišem traktat o dokovima za istovar robe: „Psihološko viđenje dokova nekad i sad - Arturo Gabrijel Bandini“ .

Tema je ispala prilično teška. Pokušao sam ovako i onako, i na kraju odustao. Sve u svemu, takva tema je zahte- vala godine i godine istraživanja; nije se još stvorila potreba za proznim tekstom. Trebalo je pre svega prikupiti građu, činjenice. Možda će to potrajati dve godine, tri, čak i četiri; u suštini, to je bio posao za čitav život, kapitalno delo. Bilo

29

je previše teško. Odustao sam. Smislio sam da je filozofija lakša.

„Moralna i filozofska rasprava o Muškarcu i Ženi - Ar- turo Gabrijel Bandini“ . Zlo je za slabe ljude, zašto onda biti slab? Bolje je biti jak nego slab, jer je slabost nedostatak snage. Budite jaki, braćo moja, jer ja vam kažem da će vas sile zla uzeti pod svoje ako ste slabi. Sva snaga samo je oblik moći. Sav nedostatak snage samo je oblik zla. Sve zlo samo je oblik slabosti. Budite jaki, inače ćete biti slabi. Izbegavaj- te slabost da biste bili jaki. Slabost nagriza žensko srce. Snaga hrani muško srce. Želite li da postanete žene? Avaj, onda se prepustite slabosti. Želite li da postanete muškarci? Da, da! Onda prikupite snagu. Dole Zlo! Živela Snaga! O Za- ratustro, obdari žene s prepuno slabosti! O Zaratustro, obda- ri muškarce s prepuno snage! Dole Žena! Živeo Muškarac!

Umorio sam se od svega toga. Zaključio sam da, na kraju krajeva, možda i nisam rođen za pisca, već za slikara. Možda se tu skriva moj genije. Okrenuo sam list da uradim nekoliko crteža za probu, ali nisam video ništa vredno crta- nja, samo brodove, istovarivače i dokove, a oni me nisu zani- mali. Crtao sam mačke na ogradi, lica, kvadrate i trouglove. Onda mi je sinulo da nisam ni slikar ni pisac, već arhitekta, jer mi je otac bio drvodelja, pa je možda građevinski zanat najbliži onom što sam nasledio. Nacrtao sam nekoliko kuća. Sve su ličile jedna na drugu, kvadrati s odžakom iz koga je izlazio dim. Sklonio sam svesku.

Na mostu je bilo vruće, vrelina mi je pekla potiljak. Pro- vukao sam se kroz ogradu do nekih stena razbacanih uz sa- mu ivicu vode. Ogromne stene, cme kao ugalj, neke od njih velike kao kuća. Pod mostom su bile raštrkane u suludom neredu, kao polje ledenih bregova, a ipak su delovale spo- kojno i samozadovoljno.

Zašao sam pod most s osećanjem da sam prvi koji je to ikad uradio. Talasići su zapljuskivali stene, i tu i tamo os-

30

tavljali male bazene zelene vode. Neke stene bile su obrasle mahovinom, a na nekima su bile lepe mrlje ptičjeg izmeta. Osećao se težak zadah mora. Pod mostom je bilo hladno i mračno, tako da nisam mnogo video. Odozgo je dopirala hu- ka saobraćaja, čulo se trubljenje vozila, vika ljudi, tresak ka- miona o poprečne grede mosta. Buka je bila tako užasna da me zaglušila i, kad sam viknuo nešto, glas mi je odjeknuo na metar-dva i odbio se natrag, kao da je vezan lastišem. Pro- šao sam između stena, sve dok nisam dospeo van domašaja sunca. Čudno mesto. Na trenutak sam osetio strah. Nedale- ko od mene bila je ogTomna stena, veća od ostalih, vrh joj je bio obrubljen belim izmetom galebova. Bio je to kralj svih stena, sa belom krunom. Krenuo sam ka njemu.

Odjednom je sve pod mojim nogama počelo da se pome- ra, u hitrom ljigavom kretanju nečega što gamiže. Zadržao sam dah, sagnuo se i pokušao da razaznam šta je to. Krabe! Stene su bile žive, vrvele su od kraba. Toliko sam se prestra- vio da nisam mogao da se pomerim; buka odozgo nije bila ništa u poređenju s lupanjem moga srca.

Naslonio sam se na stenu, prekrio šakama lice i ostao tako sve dok strah nije iščezao. Kad sam uklonio ruke, mo- gao sam da vidim kroz pomrčinu - bilo je sivo i hladno, kao u nekom podzemnom svetu, u nekom sivom, napuštenom me- stu. Prvi put sam pažljivije osmotrio to što je živelo ispod mene. Krupne krabe bile su veličine cigle; neme i okrutne, stajale su na vrhovima širokih stena. Njihovi preteći pipci povijali su se kao ruke havajskih igračica, a oči su im bile ružne i zle. Bilo je mnogo više sitnijih kraba, veličine moje šake, koje su plivale naokolo u malim crnim bazenima u podnožju stena, gamižući jedna preko druge, povlačeći jedna drugu u pljuskavu tminu dok su se borile za mesto na stena- ma. Dobro su se provodile.

Pod mojim nogama bilo je leglo još sitnijih kraba, veli- čine dolara - samo masa uzvrpoljenih nožica u uzajamnom

31

komešanju. Jedna mi se zakačila za nogavicu. Odvojio sam je i držao dok je bespomoćno radila štipaljkama, poku- šavajući da me ugrize. Imao sam je, bila mi je prepuštena na milost i nemilost. Tresnuo sam je o stenu. Rasprsla se, us- mrćena; na trenutak se zadržala na steni a zatim otpala, dok su iz nje curile voda i krv. Podigao sam zdrobljenu ljusku i okusio žutu tečnost koja je izlazila iz nje. Bila je slana kao morska voda i nije mi se dopala. Bacio sam je u dubinu. Plu- tala je, a neka riba zaplivala oko nje, proučavajući je, zatim naglo počela da je gricka i na kraju je odvukla. Ruke su mi bile krvave i lepljive i vonjale su na more. Najednom sam uvideo kako u meni raste želja da pobijem sve te krabe, jed- nu po jednu.

Male me nisu zanimale - žudeo sam da ubijam i ubijam one velike. Velike su bile opasne i jake, s moćnim štipaljka- ma. Bile su dostojni protivnici velikom Bandiniju, Arturu Osvajaču. Osvrnuo sam se oko sebe, ne bih li ugledao neki štap ili motku. Na obali, kraj betonskog stuba, bila je samo hrpa kamenja. Zavmuo sam rukave i počeo da gađam naj- veću krabu koju sam mogao da vidim - spavala je na steni, udaljena pet-šest metara od mene. Kamenje je tuklo svuda oko nje, na pedalj od nje, vrcale su iskre i letele krhotine, ali ona nije čak ni otvorila oči da vidi šta se dešava. Bacio sam bar dvadeset kamenica pre nego što sam je pogodio. Kakav pogodak! Kamen joj je smrskao leđa, praćen zvukom kao pri otvaranju boce koka-kole. Prošao je pravo kroz nju i zaku- cao je za stenu. Onda je pala u vodu i progutali su je penas- ti zeleni mehurići. Posmatrao sam kako iščezava i zamah- nuo pesnicom ka njoj - gnevni oproštajni pozdrav dok je tonula na dno. Zbogom, zbogom! Nesumnjivo ćemo se po- novo sresti, u dmgom svetu. Ti me nećeš zaboraviti, Krabo. Pamtićeš me za večita vremena kao onog koji te je uništio!

Teško je bilo ubijati ih kamenjem. Kamenje je bilo tako oštro da mi je pri bacanju seklo prste. Sprao sam krv i sluz

32

sa ruku i vratio se istim putem između stena. Onda sam se popeo na most i krenuo ka prodavnici brodske opreme, tri ulice odatle, gde su se prodavale puške i municija.

Rekao sam bledunjavom prodavcu da hoću vazdušnu pu- šku. Pokazao mi je jednu velikog dometa, a ja izvadio novac i bez reči je platio. Ostatak sam potrošio na municiju. Jedva sam čekao da se vratim na bojno polje, pa sam mu rekao da mi ne pakuje dijabole. Verovatno mu se to učinilo čudno, i popreko me gledao dok sam skupljao dijabole s tezge i užur- bano izlazio iz radnje, mada nisam trčao. Tek kad sam izašao počeo sam da trčim, a onda osetio kako me neko posmatra i osvmuo se - naravno, belo lice stajalo je na ulazu u prodav- nicu i piljilo u mene kroz popodnevni vazduh. Usporio sam do ćoška, zatim nastavio da trčim.

Ubijao sam krabe čitavog popodneva, sve dok me rame nije zabolelo od puške i oči počele da peku od nišanjenja. Bio sam Diktator Bandini, Gvozdeni Dželat Zemlje Kraba. Ovo je bila krvava žetva, za dobrobit Otadžbine. Pokušavale su da me skinu s prestola, te proklete krabe, drznule su se da izazovu revoluciju, i ja sam se svetio! Otkud im uopšte ideja! Pobesneo sam. Te proklete krabe samo su u stvari iskušavale moć Natčoveka Bandinija! Šta li ih je nagnalo na takvu drs- kost? Lepo, dobiće lekciju koju nikad neće zaboraviti. Ovo će biti poslednja revolucija koju su ikad pokušale, tako mi Isusa. Škrgutao sam zubima dok sam mislio na to - na narod pobunjenih kraba. Kakav bezobrazluk! Stvamo sam pobes- neo.

Stiskao sam obarač sve dok me rame nije zabolelo, a na prstu kojim sam okidao izbio žulj. Pobio sam preko pet sto- tina i ranio dvostruko više. Bile su svesne napada, mahnito besne i prestravljene, dok su mrtve i ranjene padale sa svo- jih položaja. Opsada je bila u toku. Vrvele su ka meni. Jedne su izlazile iz mora, dmge iza stena, kretale su se, u velikom broju, ka smrti koja je sedela na velikoj steni, van njihovog domašaja.

33

Pokupio sam neke od ranjenih, bacio ih u mali bazen i održao vojnu konferenciju na kojoj sam doneo odluku da im sleduje preki sud. Vadio sam ih iz bazena, jednu po jednu, postavljao svaku pred usta cevi i povlačio obarač. Među nji- ma je bila jedna kraba jarke boje i puna života, koja me pod- setila na ženu - nesumnjivo princeza među buntovnicima, odvažna krabica s ozbiljnim povredama: jednu nogu joj je ot- kinuo metak, jedna ruka žalosno je visila. To mi je slomilo srce. Sazvao sam novu konferenciju i odlučio da, primereno ekstremnoj hitnosti situacije, ne sme biti nikakve seksualne diskriminacije. Čak je i princeza morala da umre. Vrlo nepri- jatna odluka, ali tako je moralo biti.

S tugom u srcu kleknuo sam među mrtve i umiruće i za- molio Boga da mi oprosti ovaj najzverskiji zločin Natčoveka - pogubljenje ženskog bića. Pa ipak, nakon svega, dužnost je bila dužnost, stari poredak morao je biti očuvan, revolucija je morala biti ugušena, režim je morao da opstane, buntovni- ci su morali da izginu.

Porazgovarao sam nasamo sa princezom, formalno sam joj preneo izvinjenja Bandinijeve vlade i, dimut njenom poslednjom željom - da joj dozvolim da čuje La Palomu - odzviždao je tako osećajno da sam na kraju zaplakao. Upe- rio sam pušku u njeno prelepo lice i povukao obarač. Umrla je trenutno, veličanstvena, jarka smesa crvenog oklopa i žuć- kaste krvi.

Iz pukog poštovanja i divljenja naračio sam da se pos- tavi kamen tamo gde je pala, ta čarobna junakinja jedne od nezaboravnih svetskih revolucija, poginula tokom krvavih junskih dana Bandinijeve vlasti. Toga dana ispisane su neiz- brisive stranice istorije. Prekrstio sam kamen, poljubio ga s poštovanjem, čak pomalo strasno, i duboko pognuo glavu u tom kratkom prekidu vatre. Ironičan trenutak, jer sam u ma- gnovenju shvatio da sam voleo tu ženu. Ali napred, Bandini! Napad je ponovo otpočeo. Ubrzo sam pogodio novu ženu.

34

Nije bila ozbiljno ranjena, samo je pretrpela šok. Zarobljena, ponudila mi je svoje telo i dušu. Preklinjala me da joj pošte- dim život. Dušmanski sam se nasmejao. Bila je prekrasno bi- će, crvena i ružičasta, i samo me je nepokolebljivo ubeđenje da sudbina tako želi navelo da pribvatim njenu dirljivu po- nudu. Tamo, ispod mosta, u tami, raspametio sam je dok je molila za milost. Ne prestajući da se smejem, izveo sam je i streljao, izvinjavajući se zbog svoje brutalnosti.

Klanica je prestala tek kad me glava zabolela od napre- zanja oka. Pre odlaska sam pogledao oko sebe. Minijatume hridine bile su umrljane krvlju. Kakav trijumf! Kakva veli- čanstvena pobeda! Išao sam između mrtvih i tešio ih; bez obzira što su bile moji neprijatelji, ja sam pre svega bio ple- menit čovek i poštovao sam ih, divio se njihovoj neustrašivoj borbi protiv mojih trupa. „Smrt je došla po vas“, govorio sam. „Zbogom, dragi prijatelji. Bili ste hrabri u borbi i još hrabriji u smrti, a Firer Bandini ne zaboravlja. On vas ne- skriveno slavi, čak i u smrti.“ Drugima sam rekao: „Zbogom, vi bedne kukavice. S gađenjem pljujem na vas. Takav kuka- vičluk odvratan je Fireru. On mrzi kukavice kao kugu i nikad se neće pomiriti s tim. Neka plime okeana speru kukavički zločin s lica zemlje, vi mizeme hulje.“

Popeo sam se na most baš kad su zapištale sirene u šest satij i polako krenuo prema kući. Neki klinci igrali su se lop- tom na jednoj ledini. Ponudio sam im pušku i municiju u zamenu za džepni nož, za koji je jedan od njih tvrdio da vredi tri dolara. Nije mogao da me prevari, znao sam da nož ne vredi više od pola dolara. Hteo sam da se otarasim puške, samo sam zato uzeo nož. Mislili su da sam budala, ali pustio sam ih da žive u iluziji.

35

5

Stan je vonjao na prženo meso, iz kuhinje se čuo razgovor. Ujka Frenk je bio tu. Otvorio sam vrata i rekao zdravo, a on rekao isto. Sedeo je s mojom sestrom. Majka je stajala pored peći. On je bio brat moje majke, čovek od četrdeset pet go- dina, prosedib slepoočnica i krupnih očiju, s dlačicama koje su rasle iz nozdrva. Imao je dobre zube. Bio je prilično Iju- bazan. Živeo je sam, u maloj kući na drugom kraju grada. Jako je voleo Monu i stalno se nudio da joj nesto čini, ali ona je to retko prihvatala. Uvek nas je novčano pomagao, a kad je otac urnro, mesecima nas je izdržavao. Hteo je da ži- vimo s njim, ali sam ja bio protiv toga, jer je bio sklon za- povedanju. Kad je otac umro, on je platio pogreb i čak je kupio nadgrobnu ploču, što je bilo neobično, jer nikada nije gajio visoko mišljenje o mom ocu kao zetu.

Kuhinja je bila zatrpana hranom. Na podu je bila korpa puna namimica, dok je ploča pored sudopere bila prekrive- na povrćem. Večera je bila bogovska. Oni su razgovarali. Osećao sam krabe svuda po sebi, čak i u hrani. Mislio sam na one preživele krabe ispod mosta, na to kako tapkaju u mraku tražeći svoje mrtve. I ta kraba Golijat. Bio je veliki borac. Njegov izuzetni lik urezao se u moju svest; on je nesumnjivo bio vođa svoga naroda. Sada je bio mrtav. Pitao sam se da li njegovi otac i majka traže njegovo telo u po- tnrčini, i pomislio na tugu njegove Ijubljene, ako je uopšte

36

preživela. Golijat se borio s iskrama mržnje u očima. Mno- go je dijabola trebalo da se on usmrti. Bio je veličanstvena kraba - najveća od svih kraba našeg vremena, uključujući i Princezu. Narod Kraba morao bi da mu digne spomenik. Ali, da li je on bio veći od mene? E, pa nije bio. Ja sam ga po- razio. Zamislite! Ta moćna kraba, mitski heroj svoga naroda, a ja sam ga porazio! I Princezu- najzanosniju krabu na svetu - i nju sam ubio. Te krabe me stolećima neće zaboraviti.

Ako budu pisale istoriju, posvetiće mi dosta prostora u svojim zapisima. Možda će me čak zvati Cmi Ubica s Obale Pacifika. Male krabe će slušati o meni od svojih predaka, i ja ću izazivati užas u njihovim mislima. Gospodariću uz pomoć straha, čak i kad nisam prisutan, menjajući tok njihovih ži- vota. Jednog lepog dana postaću legenda u njihovom svetu. A tamo će možda postojati čak i romantične ženske krabe, fascinirane okmtnošću kojom sam pogubio Princezu. Posta- ću njihov bog, neke od njih će mi se potajno diviti i strasno me voleti.

Ujka Frenk, majka i Mona i dalje su razgovarali. Izgle- dalo je kao zavera. Mona je u jednom trenutku pogledala ka meni i taj pogled je govorio: namemo te ignorišemo, jer ho- ćemo da se neprijatno osećaš, a videćeš posle večere šta ti sleduje od ujka Frenka. Onda mi je ujka Frenk uputio ležeran osmeh. Znao sam da to najavljuje neko sranje.

Posle dezerta, žene su ustale i otišle. Majka je zatvorila vrata. Čitava stvar kao da je izvedena s predumišljajem. Uj- ka Frenk se uneo u pripaljivanje lule, sklanjajući neko po- suđe u stranu i naginjući se prema meni. Izvadio je lulu iz usta i nabio mi je pod nos.

„Slušaj, ti mali kurvin sine“, rekao je. „Nisam znao da si ioš i lopov. Znao sam da si lenština, ali nisam znao da si lo- puža.“

„Nisam ni kurvin sin“, rekao sam.„Razgovarao sam sa Romerom“, rekao je. „Znam šta si

uradio.“

37

„Opominjem te“, rekao sam. „Kategorički te opominjem da se uzdržiš od izraza kao što je kurvin sin kad se meni obraćaš.“

„Ukrao si od Romera deset dolara.“„Tvoja pretpostavka je kolosalna budalaština, ni najma-

nje pohvalna za tebe. Ne shvatam samo otkud ti sloboda da me vređaš nazivajući me kurvinim sinom.“

„Krasti od poslodavca! Lepa parada.“„Ponavljam ti, bez pardona, uprkos tvojim godinama i

našem srodstvu, da ti definitivno zabranjujem upotrebu po- grdnih izraza kao što je kurvin sin kad sam ja u pitanju.“

„Besposličar i lopov od sestrića! Odvratno.“„Molim te da primiš k znanju, dragi moj ujače, pošto si

rešio da me vređaš izrazima kao što je kurvin sin, da nemam druge altemative osim da istaknem fakat krvne veze tvog uro- đenog prostaštva. Ukratko, ako sam ja kurvin sin, to samo znači da si ti kurvin brat. Smej se tome.“

„Romero je mogao da te preda policiji. Žao mi je što to nije uradio.“

„Romero je običan monstmm, neuračunljivi prevarant, trač bolesnog uma. Njegove klevete istinski me zabavljaju. Te jalove optužbe uopšte me ne dotiču. Ali moraću još jed- nom da te podsetim da obuzdaš izlive svojih prostakluka. Ni- sam navikao da budem vređan, čak ni od sopstvene rodbine."

„Umukni, magarče! Govorim o drugim stvarima. Šta ćeš sad da uradiš?“

„Ima bilion mogućnosti.“„Bilion mogućnosti!“ podrugljivo je ponovio. ,,Ta ti va-

lja! O čemu ti pričaš? Bilion mogućnosti!“Odbio sam dva-tri dima iz cigarete i rekao: „Pretposta-

vljam da ću se prepustiti mojoj literamoj karijeri, sada kad sam okončao romerovsku varijantu proleterisanja.“

„Tvojoj šta!?“

38

„Mojim literarnim planovima. Mojoj prozi. Nastaviću s akcijom na književnom planu. Ja sam pisac, ako nisi znao.“

„Pisac! Otkad si ti pisae? To je novitet. Ispričaj mi, taj vic još nisam čuo.“

„Instinkt za pisanje oduvek je ležao uspavan u meni. Sa- da je u procesu metamorfoze. Faza tranzicije je okončana. Na pragu sam ekspresije.“

,,Ne lupetaj“ , rekao je.Izvadio sam moju novu svesku iz džepa i prelistao je pal-

cem. To sam izveo tako brzo da ništa nije mogao da pročita, video je samo da je nešto pisano u njoj. ,,To su beleške“, rekao sam. „Atmosferske beleške. Pišem sokratski simpozi- jum o losanđeleskoj luci od doba španskog osvajanja.“

„Daj da vidim“, rekao je.,,Ne dolazi u obzir. Tek kad bude objavljeno.“„Kad bude objavljeno! Kakve balade!“Vratio sam svesku u džep. Smrdela je na krabe.„Zašto ne stisneš zube i budeš muško?“ rekao je. ,,To bi

obradovalo tvoga oca gore.“„Gde gore?“ rekao sam.„Na onom svetu.“To sam čekao.„Nema onog sveta“, rekao sam. „Nebeska hipoteza je pu-

ka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siroma- šne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasa- marenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo đavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem Boga! Žigošem ga nemi- losrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum. Ja sam monista!“

39

„Ti si lud“ , rekao je. ,,Ti si manijak.“,,Ti mene ne razumeš“ , nasmejao sam se. „Ali to je u re-

du. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.“

Istresao je lulu i pripretio mi prstom, uperivši ga pravo u moj nos. „Treba samo da prestaneš sa čitanjem tih idiotskih knjiga, da prestaneš sa lopovlukom, konačno postaneš mu- ško i počneš ozbiljno da radiš.“

Zgnječio sam cigaretu. ,,Knjige!“ rekao sam. „Šta ti uop- šte znaš o knjigama! Ti! Ignorant, američki babun, mazgov, kukavički poltron, bedniji od tvora.“

Spokojno je sedeo i punio lulu. Ja sam ćutao, jer je bio red na njega. Proučavao me neko vreme, smišljajući nešto.

„Imam posao za tebe“, rekao je.„Šta se tamo radi?“,,Ne znam još. Videću.“,,To mora da odgovara mojim talentima. Ne zaboravi da

sam pisac. Doživeo sam metamorfozu.“,,Ne zanima me šta si doživeo. Ima da radiš. Možda u

fabrici ribljih konzervi.“,,Ja ništa ne znam o ribljim konzervama.“,,Odlično“, rekao je. „Što manje znaš to bolje, Sve što

treba su jaka leđa i slab mozak. Ti imaš oboje.“„Rad me ne zanima“ , rekao sam. „Radije ću da pišem

prozu.“„Prozu - šta je proza?“,,Ti si buržujski kulov. Nikad dok si živ nećeš znati šta

je dobra proza.“„Trebalo bi da ti razbijem njušku.“„Samo probaj.“„Bitango mala.“„Seljačino američka.“

40

Ustao je od stola sevajući očima. Onda je ušao u sobu i razgovarao s majkom i Monom. Rekao im je da smo se spo- razumeli, i da od sada okrećem novi list. Dao im je nešto para i rekao majci da ne brine. Prišao sam vratima i klimnuo mu za laku noć kad je izlazio. Majka i Mona gledale su me u oči. Mislile su da ću izaći iz kubinje lica okupanog suzama. Maj- ka mi je spustila ruke na ramena. Bila je ljubazna i blaga, misleći da mi je ujka Frenk očitao lekciju.

„Povredio je tvoja osećanja“ , rekla je. „Zar ne, siroti moj dečko?“

Smaknuo sam njene ruke.,,Ko?“ rekao sam. „Taj kreten? Ni u ludilu!“„Izgleda mi kao da si plakao.“Ušao sam u spavaću sobu i pogledao svoje oči u ogle-

dalu. Bile su suvlje nego ikad. Majka je prišla i počela da ih briše maramicom. Ma šta me briga, pomislio sam.

„Smem li da pitam šta to radiš?“ rekao sam.„Siroti moj dečko! Nije važno. Zbunjen si. Razumem ja

to. Majka sve razume.“„Ali ja neplačem.“Razočarano se okrenula od mene.

41

6

Jutro je, vreme je da se ustane, zato ustani, Arturo, i potraži posao. Izađi napolje i traži ono što nikada nećeš naći. Ti si lopov i kraboubica i ljubavnik žena u plakarima. Ti nikada nećeš naći posao!

Svakog jutra ustajao sam s takvim osećanjem. Sada mo- ram da nađem posao, nek ga đavo nosi. Pojedem doručak, stavim knjigu pod mišku, olovke u džep i polazim. Niz ste- penice pa niz ulicu, ponekad je vruće a ponekad hladno, po- nekad magla, a ponekad vedro. To nikad nije važno, s knji- gom ispod miške, dok tražiš posao.

Kakav posao, Arturo? Ho ho! Posao za tebe? Seti se ko si i šta si. Kraboubica. Lopov. Gledaš gole žene u plakarima. I ti očekuješ da nađeš posao! Smejurija! Ali evo njega, im- becila, s debelom knjigom. Kog đavola tražiš, Arturo? Zašto ideš ovom ulicom a ne onom? Zašto prema istoku kad možeš i prema zapadu? Odgovori mi, lopužo! Ko će tebi dati posao, svinjo - ko? Ali postoji park na drugoj strani grada, Arturo. Zove se Bening park. Tamo ima lepog eukaliptusovog drve- ća i zelenih travnjaka. Kakvo mesto za čitanje! Idi tamo, Arturo. Čitaj Ničea. Čitaj Šopenhauera. Pridruži se velika- nima. Posao? Fuj! Samo ti idi tamo i sedi pod eukaliptus i čitaj knjigu tražeći posao.

Pa ipak sam nekoliko puta tražio posao. Znao sam jednu jefitinu radnju. Dugo sam stajao pred njom, gledajući gomilu tričave staklarije u izlogu. Onda sam ušao.

42

„Treba mi vaš š e f r e k a o sam.,,0n je dole“ , rekla je devojka.Znao sam ga. Zvao se Trejsi. Sišao sam niz tvrde stepe-

nice, pitajući se zašto su toliko tvrde, i dole ugledao g. Trej- sija. Nameštao je svoju žutu mašnu pred ogledalom. Fini neki čovek, taj g. Trejsi. Zadivljujući ukus. Prekrasna mašna, bele cipele, plava košulja. Izuzetan čovek. Kakve li privile- gije raditi za takvog čoveka! Imao je nešto; imao je elan vital. Ah, Bergson! Još jedan veliki pisac, taj Bergson.

„Dobar dan, gospodine Trejsi.“„Šta ti treba?“„Hteo sam da vas pitam.. . “„Imamo formulare za to. Ali nema nikakve svrhe. Sve je

popunjeno.“Vratio sam se gore, uz te tvrde stepenice. Čudnih li ste-

penica! Tako tvrde, tako precizne! To je verovatno bio neki novi pronalazak. Ah, čovečji rode! Šta ćeš novo izmisliti! Progres. Verujem u realnost progresa. Taj Trejsi. Taj mizer- ni, odvratni kurvin sin! On i njegova glupa žuta mašnica dok stoji pred ogledalom kao pavijan! Smrad buržujski! Žuta mašna! Vidi ti njega. O, nije me prevario. Znao sam dve-tri stvari o tom skotu. Jedne noći sam bio tamo, dole u luci, i video ga. Ni reč nisam rekao, ali lepo sam ga video tamo, u njegovoj limuzini, s trbušinom kao u vepra, kako sedi s de- vojkom pored sebe. Video sam njegove lažne zube na me- sečini. Sedeo je pod svojim škembetom, moronska debela buržujska seljačina, sa svojom mešinom i devojkom pored sebe. Kurva, drolja, fuksa pored njega, klasičan ženski ološ. Svojim debelim prstima držao je za ruku. Izgledao je uspa- ljen, na svoj krmeći način, taj debeli skot, taj smradni ogavni pacovski moron, s lažnim zubima što se belasaju na mese- čini, s mešinom zgnječenom o volan i masnim odvratnim očima uspaljenim od svinjskih misli i svinjske ljubavi. Nije me obmanuo; nikad ne bi mogao da me obmane. Možda je tu

43

devojku obmanuo, ali ne i Artura Bandinija, i ni pod kakvim okolnostima ne bi Arturo Bandini ikad pristao da radi za nje- ga. Doći će jednom i dan obračuna. On će tada preklinjati, s žutom mašnicom što se vuče po prašini, preklinjaće on tada Artura Bandinija da prihvati posao, dok će ga Arturo Bandi- ni oholo šutnuti u trbuh i gledati ga kako se grči u prašini. Platiće on, platiće!

Otišao sam do Fordove fabrike. Zašto da ne? Fordu su trebali ljudi. Bandini u Fordovoj kompaniji. Nedelju dana u jednom sektoru, tri nedelje u drugom, mesec dana u trećem, šest meseci u četvrtom. Dve godine i biću generalni direktor Zapadnog ogranka.

Asfaltna rana kroz beli pesak, novi put zasićen ugljen- monoksidom. U pesku su bujali smeđi korov i skakavci. De- lići školjki svetlucali su kroz korov. Ta zemlja je bila čovečje delo, ravna i zapuštena, neobojene barake, hrpe starudije, gomile konzervi, naftne pumpe i kiosci s viršlama, tezge s voćem i stari Ijudi koji s obe strane puta prodaju kokice. Iz- nad glave, debele telefonske žice zujale su kad god bi se stišala saobraćajna buka. Iz blatnjavog kanala dopirao je te- žak zadah nafte i izmeta.

Hodao sam pored puta s drugima. Palcem su signali- zirali da im treba prevoz. Prosjaci s palčevima i žalosnim osmesima, moljakajući da im stanu neki točkovi. Bez po- nosa. Ali ne i ja - ne Arturo Bandini, sa svojim moćnim nogama. Nisu takvi moronluci za njega. Neka prođu pored mene! Neka prođu sa sto četrdeset na sat i napune mi nos izduvnim gasovima. Jednog dana sve će se promeniti. Plati- ćete za to, svi vi, svaki vozač na ovom putu. Ne bih se vozio u vašim automobilima čak ni kad biste izašli i klekli da me molite, čak ni kad biste mi ponudili vaša kola na poklon, bez daljih obaveza. Pre bih umro nasred puta. Ali doći će moje vreme, a onda ćete ugledati moje ime na nebu. Tada ćete

44

upamtiti, svaki od vas! Ja ne mašem kao drugi, s iskrivlje- nim palcem, zato ne stajte. Nikad! Ali platićete, bez obzira na to.

Oni me ionako nikad ne bi povezli. Ubijao je krabe, taj momak. Zašto da ga povezemo? On vodi ljubav s papimim droljama u plakam. Zamislite samo! Zato ga nemojte voziti, tog Frankenštajna, tu krastaču na putu, tog cmog pauka, zmiju, psa, pacova, budalu, monstruma, idiota. Oni me nikad ne bi povezli; u redu - pa šta onda! Kao da mi je stalo! Idite svi dođavola! Meni to savršeno odgovara. Ja volim da ho- dam na tim bogomdanim nogama i hodaću. Kao Niče. Kao Kant. Imanuel Kant. Šta vi znate o Imanuelu Kantu? Vi, bu- daletine, u vašim fordovima i ševroletima!

Kad sam stigao do fabrike, obreo sam se u gomili ljudi. Tiskali su se ispred zelene platforme. Tvrda lica, hladna lica. Onda se pojavio čovek. Nema danas posla, momci. A ipak je bilo nekih poslića, ako znaš da farbaš, ako znaš ponešto o transmisiji, ako imaš iskustva, ako si radio u Detroitu.

Ali nije bilo posla za Artura Bandinija. Odmah mi je bilo jasno, i zato nisam dozvolio da me odbiju. Zabavljao sam se. Ta predstava, taj prizor ljudi ispred platforme silno me je zabavljao. Ovde sam iz posebnih razioga - u poverljivoj mi- siji, da se tako izrazim, uglavnom skupljam podatke za svoj izveštaj. Poslao me Predsednik Sjeđinjenih Američkih Drža- va. Frenklin Delano Ruzvelt, on me poslao. Frenk i ja - mi smo stari znanci! Upoznaj me sa stanjem na Zapadnoj obali, Arturo; pošalji mi izveštaj iz prve ruke; ispričaj mi svojim rečima kako tamo razmišijaju mase.

I tako sam bio posmatrač. Život je pozomica. Ovde je drama, Frenkline stara kuko, stari druže, stara kravo; ovde je krepka drama u srcima ljudi. Odmah ću obavestiti Belu kuću. Šifrovani telegram za Frenkija: ’Frenk, nemiri na Za- padnoj obali. Savetujem pošalji dvadeset hiljada Ijudi pod oružjem. Stanovništvo u panici. Pogibeljna situacija. Fordo-

45

va fabrika demolirana. Lično preuzimam nadzor. Moja reč ovde je zakon. Tvoj drugar Arturo.’

Jedan stari čovek stajao je naslonjen na zid. Iz nosa mu je curilo sve do brade, ali on je bio blažen i potpuno nesves- tan toga. To me zabavljalo. Baš zabavan lik, taj matori. Mo- raću to da notiram za Frenkija; on obožava anegdote. Dragi Frenk, baš bi se razgalio da si video tog čiču! Iskidaće se dok bude prepričavao članovima kabineta. Hodao sam gore-dole, proučavalac ljudskog roda, filozof, pored starca s razuzda- nim nosem.

Stari se nasmešio na svoj način, a ja se nasmešio na svoj. Gledao sam u njega i on je gledao u mene. Osmeh. On očig- ledno nije znao ko sam ja. Nesumnjivo me pobrkao sa ostat- kom krda. Bilo je izuzetno zabavno; kakav veličanstven sport putovati inkognito. Dva filozofa se zamišljeno smeše nad ljudskom sudbinom. On se stvamo zabavljao, njegov stari nos je cureo, plave oči iskrile su nečujnim smehom. Bio je odeven u plavi radnički kombinezon, s kaišem koji nije imao nikakvu svrhu, potpuno beskoristan privezak, kaiš koji ništa ne drži, čak ni trbuh, jer je čovek bio mršav. Možda je to bio njegov hir, nešto što će ga nasmejati ujutru dok se oblači.

Lice mu se razvlačilo u sve širi osmeh, pozivajući me da priđem i izrazim svoje mišljenje ako mi je do toga; bili smo srodne duše, on i ja, i nesumnjivo me prozreo iza moje mas- ke i prepoznao duboku i značajnu ličnost, nekog ko se izdva- ja iz krda.

„Slabo nešto danas“ , rekao sam. „Situacija je, čini mi se, sve akutnija iz dana u dan.“

Ushićeno je zaklimao glavom, nos mu je blaženo curio, Platon s kijavicom. Veoma star čovek, oko osamdeset godi- na, s veštačkim zubima, kožom kao stare cipele, besmisle- nim kaišem i filozofskim osmehom. Tamna masa ljudi kre- tala se oko nas.

,,Ovce!“ rekao sam. „Avaj, oni su ovce! Žrtve akcionar- stva i američkog sistema, robovska kopilad Grabljivog Ba-

46

rona. Robovi, kažem vam! Ne bih prihvatio posao u ovoj fa- brici ni da mi ga ponude na zlatnom tanjiru! Radi za ovaj si- stem da izgubiš dušu. Hvala lepo. I šta znači čoveku ako či- tav svet osvoji, a dušu svoju izgubi?“

Klimao je glavom, smešio se, odobravao, klimao tražeći još. Zagrejao sam se. Moja omiljena tema. Uslovi rada u vre- menu mašina, skica za buduće delo.

„Ovce, kažem vam! Gomila kukavičkih ovaca!“Oči su mu zablistale. Izvadio je lulu i pripalio je. Lula je

smrdela. Kad ju je izvadio iz usta, bala iz njegovog nosa ra- zvukla se za njom. Ubrisao je palcem i obrisao palac o nogu. Nije se grčio da izduva nos. Nema se vremena za to kad Ban- dini govori.

,,To me stvamo zabavlja“, rekao sam. „Spektakl je bes- platan. Ovce kojima šišaju duše. Rableovska predstava. Da umreš od smeha.“ I smejao sam se dokle god je bilo smeha. I on se smejao, pljeskajući se po butinama i vrištavo se za- cenjujući, dok mu se oči nisu napunile suzama. Evo čoveka bliskog mome srcu, čoveka s univerzalnim smislom za hu- mor, nesumnjivo načitanog čoveka, uprkos svom radničkom kombinezonu i besmislenom kaišu. Iz džepa je uzeo notes i olovku i nešto zapisao. Tada sam shvatio: naravno, i on je bio pisac! Tajna je raskrinkana. Završio je s pisanjem i dodao mi notes.

’Molim te napiši’, pisalo je. ’Gluv sam kao top. ’Ne, nije tu bilo posla za Artura Bandinija. Otišao sam

bolje raspoložen, bilo mi je drago što odlazim. Hodao sam natrag, želeći da imam avion, da imam milion dolara, želeći da su morske školjke dijamanti. Idi u park. Još nisi ovca. Čitaj Ničea. Budi natčovek. Tako je govorio Zaratustra. O, taj Niče! Ne budi ovca, Bandini. Sačuvaj nedodirljivu sve- tost svoga uma. Idi u park i čitaj mudraca pod stablima eukaliptusa.

47

7

Jednog jutra probudio sam se sa idejom. Odlična ideja, veli- ka kao kuća. Najveća ideja koju sam ikad smislio, remek- delo. Nađi posao noćnog portira u nekom hotelu - to je bila ideja. To bi mi dalo šansu da istovremeno čitam i radim. Skočio sam sa kreveta, smazao doručak i preskakao po šest stepenica odjednom. Za trenutak sam zastao na pločniku i ra- zmislio o ideji. Sunce je pržilo ulicu, budeći moje oči. Čud- no. Sada sam bio totalno budan i ta ideja nije izgledala tako dobra, samo jedna od onih koje naiđu u stanju polusna. San, puki san, trivijalnost. Nisam mogao da nađem posao noćnog portira u ovom lučkom gradu iz prostog razloga što nijedan hotel nije zapošljavao noćne portire. Matematička dedukcija - dovoljno prosto. Vratio sam se stepenicama u stan i seo.

„Zašto si tako odjurio?“ upitala me majka.„Gimnastika. Dobro je za noge.“

Dani su počinjali maglom. Noći su bile samo noći i ništa više. Dani se nisi razlikovali jedan od drugog, zlatno sunce je blistalo, zatim zamiralo. Stalno sam bio sam. Teško da je ikad bilo takve monotonije. Dani se nisu kretali. Bili su kao sivo kamenje. Vreme je sporo prolazilo. Dva meseca otegla su se u nedogled.

Večito sam bio u parku. Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj

48

Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski ime- nik Los Anđelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa ni- sam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom maršira- ju stranicama, uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. Atek Šopen- hauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Iden- tično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Jednom sam tako čitao u parku. Ležao sam na travi. Među vlatima trave bilo je malih cmih mrava. Gledali su u mene, gamižuči preko stranica, neki od njih su se pitali šta ja to radim, dok su drugi nezainteresovano išli dalje. Uspu- zali su se na moju nogu, zalutali u džungli tamnih dlaka, pa sam zadigao nogavicu i pobio ih palcem. Dali su sve od sebe da uteknu, mahnito se probijajući kroz guštam, povremeno zastajući da bi me obmanuli svojom nepomičnošću, ali ni- jednom, uprkos svim svojim varkama, nisu izbegli mrak mo- ga palca. Kakvi glupi mravi! Pravi buržujski mravi! Mene su mislili da nasade, nekog čiji se um hrani mesom Špenglera, Šopenhauera i ostalih velikana! To im je bila sudbina: Pro- past mravlje civilizacije. I tako sam čitao i ubijao mrave.

Knjiga se zvala Jevreji bez novca. Kakva knjiga! Kakva majka u toj knjizi! Pažnja mi je odlutala sa žene na stranica- ma knjige i, preda mnorn, na travi, u šašavim starim cipela- ma, stajala je žena s torbom.

Bila je grbava i lepo se smešila. Smešila se svemu; to je bilo jače od nje; smešila se drveću, meni, travi, svemu. Torba ju je vukla naniže, ka zemlji. Bila je tako sićušna, bolnog li- ca, kao da je zauvek ošamareno. Imala je komičan stari šešir, apsurdan šešir, idiotski šešir, šešir od koga ti se plače, šešir sa izbledelocrvenim malinama na obodu. I eto nje, smeši se na sve i tegli tešku torbu u kojoj je ne znam šta, a na glavi joj šešir okićen malinama.

49

Ustao sam. Sve je bilo tako tajanstveno. Tu sam bio, kao čudo, stajao sam s obe noge na zemlji, ovlaženih očiju.

„Dajte da pomognem“, rekao sam.Smešeći se, dala mi je torbu. Pošli smo. Vodila me je.

Zagušljivo je bilo među drvećem. A ona se smešila. Bilo je tako dirljivo, samo što mi glava nije otpala. Govorila je, re- kla mi je stvari koje nisam upamtio. Nije bilo važno. U snu me je držala, u snu sam je pratio pod zaslepljujućim suncem. Hodali smo i hodali. Nadao sam se da nikad nećemo stići. Govorila je tihim glasom ljudske muzike. Kakve reči! Šta je sve govorila! Ništa nisam upamtio. Bio sam samo srećan. Ali u srcu sam zamirao. Mora da je bilo tako. Prešli smo preko mnogih ivičnjaka, pitao sam se zašto ne sedne na neki i pri- drži moju glavu dok se ne potpuno ne izgubim. To je bila šansa koja se nikad ponovo nije ukazala.

Ta stara žena grbavih leđa! Stara ženo, tako radosno ose- ćam tvoj bol. Traži bilo šta od mene, ti stara ženo, ti! Bilo šta. Urnreti je lako. Učini mi to. Plakati je lako, zadigni skut svoje haljine i pusti da plačem, da moje suze okupaju tvoja stopala i pokažu ti da znam šta ti je život uradio, jer su i moja leđa povijena, ali srce mi je čitavo, suze su mi ukusne, moja ljubav je tvoja, pusti da ti podari radost tamo gde je Bog omanuo. Umreti je lako, i možeš uzeti moj život ako želiš, ti stara ženo, tako si me dimula, jesi, sve bih učinio za tebe, umro bih za tebe, krv mojih osamnaest godina tekla bi sliv- nicima Vilmingtona u more za tebe, za tebe, da bi te možda zahvatila radost kakva je sad moja i da se konačno uspraviš.

Ostavio sam staru ženu pred njenim vratima.Drveće je treperilo. Oblaci su se smejali. Plavo nebo me

ponelo. Gde sam? Da li je ovo Vilmington u Kalifomiji? Zar nisam i ranije bio tu? Neka melodija pokretala je moje noge. Vazduh se uzdizao s Arturom u sebi, noseći ga tamo-amo, iz nečega u ništa. Srce mi se smejalo i smejalo. Zbogom Niče, zbogom Šopenhauere, zbogom svima vama, budaletine, mno-

50

go sam veći ođ sviju vas! Mojim venama juri muzika krvi. Da li će potrajati? To ne može potrajati. Moram da požu- rim. Ali kuda? I potrčao sam kući. Stigao sam do kuće. Os- tavio sam knjigu u parku. Dođavola s njom. Dosta mi je bilo knjiga. Poljubio sam majku. Strasno sam je zagrlio. Pao sam na kolena da joj ljubim stopala i obgrlio njene članke sve dok je verovatno nije zabolelo i zaprepastilo to što činim.

„Oprosti mi“ , rekao sam. „Oprosti mi, oprosti.“,,Tebi?“ rekla je. „Naravno. Ali zašto?“Ah! Glupe li žene! Otkud bih ja znao zašto? Ah, kakva

majka! Čudo je iščezlo. Uspravio sam se. Osećao sam se kao budala. Pocrveneo sam od priliva trezvenosti. Šta se dogo- dilo? Nisam znao. Stolica. Našao sam je u uglu sobe i seo. Moje ruke. Smetale su mi. Idiotske ruke! Proklete ruke! Ura- dio sam nešto s njima, nekako sam ih uklonio iz vidnog polja. Moj dah. Šištao je od straha i užasa zbog nečeg. Moje srce. Nije se više kidalo u grudima, već se gubilo, tonući du- boko u mrak sa mnom. Moja majka. Zapanjeno me posmat- rala, plašeći se da progovori, misleći da sam lud.

„Šta je sad? Arturo! U čemu je stvar?“„Šta te briga.“,,Da zovem lekara?“,,Nipošto.“„Tako se čudno ponašaš. Da li ti je dobro?“,,Ne obraćaj mi se. Razmišljam.“„Ali o čemu se radi?“,,Ti ne možeš to da shvatiš. Ti si žena.“

51

gDani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospođica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim be- lim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knji- ga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onog što je činila nije mi promaklo.

Onda je došao veliki dan. Kakav dan!Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabače-

nih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najed- nom je pogledala ka meni i lice joj je pobelelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vla- ži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvr- nula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je po- gledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nađem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi prešla je do pro- zora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knji- ga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci

52

gospođice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.

Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad dahne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigumo na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gleda- jući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih predivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knige, dok se njen parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila s čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila je među biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život.

Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biogra- fija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katari- na Aragonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sas- vim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje.

Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza os- talih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Došao sam rano sledećeg jutra, tačno u devet. Katarina Aragonska - prekrasna žena, kraljica Engleske, ljubavnica Henrija VIII - toliko sam već znao. Gospođica Hopkins si- gumo je čitala o intimnosti Katarine i Henrija u toj knjizi. Oni delovi koji se bave ljubavlju - da li su je doveli do ushi- ćenja? Da li su joj žmarci prošli niz leđa? Da li je teško disa- la, dok joj grudi bubre a prsti joj tmu? Da, i ko zna? Možda

53

je čak kriknula od radosti i osetila tajanstveno komešanje neg- de u sebi, zov ženskog bića. Tako je, nema apsolutno nikakve sumnje. To je nešto predivno, nešto nad čim se treba zamisliti. I tako sam uzeo knjigu, tu je bila, u mojim rođenim rukama. Zamisli samo! Juče ju je držala tako blizu, svojim toplim prs- tima, a danas je moja. Volšebno. Čin sudbine. Čudesno po- stignuće. Kada se uzmemo, pričaću joj o tome. Ležaćemo goli golcati u krevetu, ja ću ljubiti njene usne, smejaću se nežno i pobedonosno i pričaću joj kako je pravi početak mo- je ljubavi bio dan kad sam je video da čita određenu knjigu. I ponovo ću se nasmejati, moji beli zubi će blesnuti, moje tamne romantične oči zasijaće kad joj na kraju budem otkrio pravu istinu moje izazovne i večne ljubavi. Tada će mi se ona baciti u naručje, njene predivne bele dojke potpuno priljub- ljene o moje grudi, i suze će joj poteći niz lice dok je budem odnosio na talasu za talasom ekstaze. Kakav dan!

Prineo sam knjigu očima, pokušavajuči da nađem neki trag belih prstiju pri dnu korice. Bilo je tu otisaka, nesum- njivo. Nije važno što su pripadali i mnogim drugima, bilo je i onih koji su pripadali samo njoj. Hodajući prema parku, ljubio sam ih i toliko ih ljubio da su na kraju svi nestali, i na knjizi ostala samo mokra plava fleka, dok sam na usnama osetio sladunjavi ukus plave boje.

U parku sam otišao na moje omiljeno mesto i počeo da čitam. Onda sam napravio oltar od grančica i travki. To je bio tron gospođice Hopkins. Ah, da je samo znala! Ali u tom trenutku bila je kod kuće, u Los Anđelesu, daleko od oboža- valaca i nimalo ne misleći o njima.

Otpuzao sam na sve četiri do mesta na ivici jezerceta, gde je bilo buba i cvrčaka, i ulovio cvrčka. Cmog cvrčka, debelog i snažnog, nabijenog elektricitetom. I eto, našao se u mojoj ruci, taj cvrčak, on je bio ja, to je bio cvrčak, on je bio ja, Arturo Bandini, cm i nedostojan prelepe bele prin- ceze. Legao sam potrbuške i gledao ga kako puzi po mesti- ma koja su dodimula njeni sveti beli prsti i uživa u slatkom ukusu plave boje. Onda je pokušao da pobegne. Jednim sko-

54

kom našao se na svom putu. Bio sam primoran da mu po- lomim noge. Nije bilo apsolutno nikakvog izbora.

„Žao mi je, Bandini“, rekao sam mu. „Ali dužnost mi nalaže. Kraljica to želi - voljena Kraljica.“

Sada je bolno puzao, zapanjen šta mu se desilo. O pre- lepa bela gospođice Hopkins, pogledajte! O kraljice svih ne- besa i zemlje, pogledajte! Puzim pod vašim nogama, običan crni cvrčak, nitkov, neđostojan da se nazove ljudskim bićem. Ovde ležim polomljenih nogu, ništavni cmi cvrčak, spreman da umre za vas; avaj, već blizu smrti. Ah! Pretvorite me u prah! Dajte mi novi oblik! Načinite me čovekom! Ugasite moj život u ime večne ljubavi i lepote vaših belih nogu!

I ubio sam cmog cvrčka, zdrobivši ga, nakon odgovara- jućeg zbogom, među stranicama Katarine Aragonske, nje- govo bedno cmo telo krckalo je i pucalo u ekstazi i ljubavi, tu, na tom malom osvećenom oltam gospođice Hopkins.

I gle! Čudo: iz smrti se rodila večna ljubav. Vaskrs ži- vota. Cvrčka više nije bilo, ali je moć ljubavi našla svoj put, i ja sam ponovo bio ja, nisam više bio cvrčak, bio sam Artu- ro Bandini, a brest kraj mene bio je gospođica Hopkins, i kleknuo sam, zagrlio drvo, ljubeći ga u ime večne Ijubavi, kidajući zubima kom i pljujući je na travnjak.

Okrenuo sam se i poklonio se žbunju na ivici jezerceta. Oduševljeno mi je aplaudiralo, njišući se, šušteći od ushi- ćenja i zadovoljstva ovom scenom, čak tražeći da odnesem gospođicu Hopkins na svojim plećima. Ovo sam glatko od- bio, i namigivanjem i sugestivnim pokretima objasnio sam im razlog; jer, molim vas, prelepa bela kraljica ne želi da bude odnesena, ona želi da bude oborena na zemlju; na to se publika grohotom smejala i proglasila me najvećim ljubav- nikom i junakom koji je ikad posetio njihovu divnu zemlju.

„Razumećete me, prijatelji. Mi bismo da ostanemo na- samo, kraljica i ja. Ima još mnogo nedovršenog posla koji treba da odradimo - ako shvatate na šta mislim.“

Smeh i frenetičan aplauz iz žbunja.

55

9

Jedne večeri banuo je ujak. Dao je majci nešto para. Svratio je samo na kratko. Rekao je da ima dobru vest za mene' Hteo sam da saznam o čemu se radi. Posao, rekao je. Najzad mi je našao posao. Rekao sam mu da to nije neophodno dobra vest, jer ne znam o kakvom poslu je reč. Na to mi je rekao da ućutim i onda mi ispričao o poslu.

„Odnesi mu ovo i kaži da sam te ja poslao“, rekao je.Dao mi je već napisanu poruku.„Razgovarao sam danas s njim“, rekao je. „Sve je sre-

đeno. Radi šta ti se kaže, ne otvaraj svoja glupa usta, i on će te primiti za stalno.“

„Morao bi“ , rekao sam. „Svaki paranoik može da radi u fabrici sardina.“

,,To ćemo tek videti“ , rekao je ujak.

Sledećeg jutra seo sam u autobus za luku. Bila je uda- ljena desetak minuta od kuće, ali kad već idem na posao, mi- slio sam da je bolje da se ne zamaram pešačenjem. Fabrika ribljih konzervi Sojo uzdizala se nad kanalom kao cma leši- na kita. Iz cevi i prozora sukljala je para.

U prijemnoj kancelariji sedela je devojka. Čudna neka kancelarija. Za stolom bez hartija i olovaka sedela je ta de- vojka. Bila je to ružna devojka kukastoga nosa, s naočarima

56

i žutom suknjom. Sedela je za stolom i ništa pod milim bo- gom nije radila, nije bilo nikakvog telefona, čak ni olovke pred njom.

„Dobar dan“, rekao sam.,,Ne mora da znači“ , rekla je. „Šta hoćeš?“Rekao sam joj da bih želeo da vidim čoveka koji se zove

Kratki Nejlor. Imam poruku za njega. Htela je da sazna o kakvoj se poruci radi. Dao sam joj i ona je pročitala. „Gos- pode bože“, rekla je. Onda mi je rekla da sačekam malo. Ustala je i izašla. Kod vrata še okrenula: „Nemoj ništa da diraš, molim te.“ Rekao sam da neću. Ali kad sam pogledao oko sebe, nisam video ništa za diranje. U jednom uglu bila je neotvorena konzerva sardina. To je bilo sve što sam video u prostoriji, osim stola i stolice. Ona je manijak, pomislio sam; ona je demencija prekoks.

Dok sam čekao, osetio sam nešto. Smrad je počeo da me čupa u stomaku. Čupao mi je stomak prema grlu. Lepo sam osećao čupanje. Počeo sam da strepim. Bilo je kao u liftu ko- ji prebrzo ide naniže.

Devojka se vratila. Bila je sama. Ali ne - nije bila sama. Iza nje, nevidljiv dok se nije uklonila, bio je čovečuljak. Taj čovek je bio Kratki Nejlor. Bio je mnogo niži od mene. I jako mršav. Ključne kosti su mu štrčale. Nije imao zuba vrednih pomena u ustima, samo jedan ili dva koji su bili gori od ni- čega. Oči su mu bile kao bajate ostrige na listu novina. Sok duvana za žvakanje skoreo mu se u uglovima usta kao sasu- šena čokolada. Izgledao je kao pacov u iščekivanju. Činilo se kao da nikad nije video sunca, lice mu je bilo tako sivo. Nije gledao u moje lice, već u moj stomak. Pitao sam se šta tamo vidi. Pogledao sam naniže. Nije bilo ničega, uglavnom stomak, ništa veći nego inače i nimalo vredan pažnje. Uzeo je poruku iz moje ruke. Nokti su mu bili izglodani do kore- na. Gnevno je pročitao poruku, iznerviran, zgužvao je i str- pao je u džep.

57

„Plata je dvadeset pet centi na sat“ , rekao je.„To je sramno i besmisleno.“„To je Sto je.“Devojka je sedela za stolom i posmatrala nas. Smeškala

se Kratkom, kao da je ispričao neki vic. Meni nije bilo ništa smešno. Slegnuo sam ramenima. Kratki je bio spreman da se vrati kroz vrata na koja je ušao.

„Plata nije od presudnog značaja“, rekao sam. „Konkret- ne činjenice menjaju čitavu stvar. Ja sam pisac. Tumačim američki život. Svrha mog boravka ovde nije u gomilanju novca, već u gomilanju materijala za moju narednu knjigu o kalifomijskim fabrikama konzervi. Moja zarada je, naravno, daleko veća od onoga što ću ovde dobiti. Ali to nije, pretpo- stavljam, od većeg značaja u ovom trenutku.“

,,Ne“ , rekao je. „Plata je dvadeset pet centi na sat.“ „Nije važno. Pet centi ili dvadeset pet. U konkretnim

okolnostima to uopšte nije važno. Ni najmanje. Ja sam, kao što sam rekao, pisac. Tumačim američki život. Tu sam da pri- kupim materijal za moje novo delo.“

„Gospode bože!“ rekla je devojka, okrenuvši leđa. ,,Iz- vedi ga odavde, molim te.“

,,Ne volim Amerikance u mom osoblju“, rekao je Krat- ki. ,,Ne rade ozbiljno kao drugi momci.“

,,E tu grešite, gospodine“ , rekao sam. „Moj patriotizam je univerzalan. Ne klanjam se nijednoj zastavi.“

,,Isuse“, rekla je devojka.Ali bila je ružna. Šta gpd rekla, nikad me ne bi uzbudilo.

Bila je previše ružna.„Amerikanci ne mogu da izdrže ritam“, rekao je Kratki.

„Zbrišu čim napune stomak.“„Zanimljivo, gospodine Tejlor.“ Prekrstio sam ruke i pre-

bacio težinu na pete. „Izuzetno je zanimljivo to što ste mi sad rekli. To je fascinantan sociološki aspekat situacije u proiz-

58

vodnji ribljih konzervi. Moja knjiga će to detaljno razmotri- ti, s brojnim fusnotama. Citiraću vas. Obavezno.“

Devojka je rekla nešto što nije za štampu. Kratki je otre- sao nešto džepnog taloga s parčeta duvana i odgrizao komad. Bio je to krupan zalogaj, napunio mu je usta. Teško da me je uopšte slušao, što se videlo po brižljivom načinu na koji je žvakao duvan. Devojka je sela na sto, prekrštenih ruku na grudima. Pogledali smo se. Stegla je prstima svoj nos. Ali taj njen gest nimalo me nije uzbudio. Bilo je zaista preterano ružna.

„Hoćeš li da radiš?“ upitao je Kratki.,,Da, s obzirom na okolnosti. Da.“„Upamti - posao je težak, i ne očekuj nikakve povlasti-

ce od mene. Da nije tvog ujaka, ne bih te zaposlio. Ne vo- lim Amerikance. Lenji su. Odustaju čim se malo umore. Su- više su neozbiljni.“

„Savršeno se slažem s vama, gospodine Nejlor. Potpuno sam na vašoj strani. Lenjost, ako mi dozvoljavate digresiju, posebna je karakteristika američkog života. Pratite li me?“

,,Ne moraš da mi govoriš gospodine. Zovi me Kratki. To mi je ime.“

„Naravno, gospodine! Ali to se podrazumeva, naravno! I to Kratki, rekao bih, krajnje je živopisan nadimak - tipičan amerikanizam. Mi pisci neprestano se suočavamo s tim.“

To ga očigledno nije zadovoljilo, niti je ostavilo neki utisak na njega. Usna mu se iskrivila. Devojka je nešto pro- mumlala.

„Ponavljam ti da mi ne govoriš gospodine“ , rekao mi je Kratki. ,,Ne volim te kurtoazne gluposti.“

„Izvedi ga odavde“, rekla je devojka.Ali mene ni najmanje nisu uzbuđivale opaske nekog ko

je tako ružan. Samo me uveseljavalo. Kakva ružna faca! Ne- moguće je opisati koliko je bila zabavna. Nasmejao sam se i

59

potapšao Kratkog po leđima. Bio sam nizak rastom, aii sam pored tog kepeca odjednom porastao u svojim očima. Ose- ćao sam se kao džin.

,,To je zaista zabavno, Kratki. Sviđa mi se vaš urođeni smisao za humor. Veoma zabavno. To je zaista veoma za- bavno.“ Ponovo sam se nasmejao. „Veoma zabavno. Ho-ho- ho. To je zaista zabavno.“

,,Ne vidim ništa smešno“ , rekao je.„Ali jeste. Ako me pratite.“„Dođavola s tim. Ti prati mene.“„0 , pratim ja vas, bez problema. Pratim, pratim.“,,Ne“, rekao je. „Mislim, pođi sada za mnom. Priključiću

te odeljenju etiketa.“Dok smo izlazili, devojka se okrenula ka nama. ,,I drži

se što dalje odavde!“ rekla je. Ali uopšte nisam obraćao pa- žnju. Bila je tako ružna.

Našli smo se unutar fabrike. Zgrada od talasastog lima bila je kao mračna vrela tamnica. Sa greda je kapala voda. Grudve žućkaste i bele pare lebdele su u vazduhu. Zeleni pod bilo je klizav ođ ribljeg ulja. Prošli smo kroz dugačku pros- • toriju gde su Japanke i Meksikanke stajale nad pultovima, vadeći skušama utrobu s noževima za čišćenje ribe. Žene su na sebi imale teške kožne pregače i gumene čizme do člana- ka zatrpane ribljom utrobom.

Smrad je bio nepodnošljiv. Najednom mi je pripala mu- ka, kao od senfa i tople vode. Nakon desetak koraka osetio sam kako se penje, moj doručak, i nagnuo se da ga izbacim. Utroba je pokuljala iz mene. Kratki se smejao. Lupao me po leđima i urlao od smeha. Onda su i ostali počeli. Šef se ne- čemu smejao, pa su morali i oni. Mrzeo sam to. Žene su ok- renule glavu od svog posla da pogledaju, i smejale se. Kakva zabava! I još u radno vreme! Videti kako se šef smeje! Nešto

60

mora da se zbiva. A onda ćemo se i mi smejati. Rad je pre- kinut u pogonu čišćenja ribe. Svi su se smejali. Svi osim Ar- tura Bandinija.

Arturo Bandini se nije smejao. Rigao je svoju utrobu na pod. Mrzeo sam sve njih, i vapio sam za osvetom, teturajući se u stranu, da se negde sklonim. Kratki me uzeo za ruku i poveo me ka vratima. Naslonio sam se na zid i povratio dah. Ali smrad je ponovo napao. Zidovi su se ljuljali, žene se sme- jale, Kratki se smejao, a Arturo Bandini veliki pisac ponovo je bljuvao. O, kako je bljuvao! Žene će se uveče vratiti svo- jim kućama i pričati o tome. Taj novi momak! Da ste ga samo videli! Mrzeo sam ih, i čak sam na trenutak prestao da povraćam, samo da bih se divio pojavi najjače mržnje u mom životu.

,,Je l ’ ti bolje?“ rekao je Kratki.,,Naravno“ , rekao sam. „Nije to ništa. Obične idiosin-

krazije umetničkog stomaka. Apsolutno ništa. Nešto što sam pojeo, da se tako izrazim.“

,,U redu je.“Vratili smo se. Žene su se i dalje smejale u radno vreme.

Pri ulasku, Kratki se mrko osvmuo naokolo. Tek toliko. Sa- mo se namrštio. Sve su žene prestale da se smeju. Predstavi je bio kraj. Vratile su se svom poslu.

Prešli smo u prostoriju gde su na konzerve lepljene eti- kete. Tu su radili Meksikanci i Filipinci. Hranili su mašinu sa pokretne trake. Bilo ih je oko dvadeset, mojih godina i sta- riji, svi su zastali da vide ko sam, shvativši da je novi čovek stupio na posao.

„Stani i gledaj“ , rekao je Kratki. „Ubaci se kad ti bude jasno kako rade.“

„Izgleda sasvim jednostavno. Spreman sam.“,,Ne. Sačekaj malo.“I otišao je.

61

Stajao sam i gledao. Bilo je vrlo jednostavno. Ali moj stomak nije imao nikakve veze s tim. U trenutku je ponovo krenuo. Ponovio se smeh. Ali ti momci nisu bili kao žene. Oni su zaista smatrali da je smesno videti kako se Arturo Bandini besno provodi.

To prvo jutro nije imalo ni početka ni kraja. Samo sam stajao kraj kante za smeće i rigao. I govorio im ko sam. Arturo Bandini, pisac. Šta, niste čuli za mene!? Čućete! Bez brige. Čućete! Moja knjiga je o kalifomijskim fabrikama kon- zervi. Biće to standardni rad na ovu temu. Žustro sam govo- rio, između riganja.

„Nisam ovde za stalno. Prikupljam materijal za knjigu o kalifomijskim fabrikama konzervi. Ja sam Bandini, pisac. Ovo nije bitno, ovaj posao. Platu mogu da dam u dobrotvor- ne svrhe - Vojsci spasa.“

I ponovo sam rigao. Sada već ničeg nije bilo u mom sto- maku sem onog što nikad nije izašlo. Nagnuo sam se i grcao, čuveni pisac s rukama oko pasa, grči se i previja. Ali ništa nije izlazilo. Neko je prestao da se smeje, tek toliko da do- vikne kako treba da popijem vode. Ej pisac! Pij voda! I tako sam našao hidrant i pio vode. Izlila se u mlazu dok sam hrlio ka vratima. A oni se smejali. O, taj pisac! Kakav je to pisac! Gledaj kako piše!

,,Preživećeš“ , smejali su se.„Idi kuća“, govorili su. „Idi piši knjiga. Ti pisac. Nisi za

fabrika sardina. Idi kuća i piši knjiga o riganje.“Padali su od smeha.Izašao sam napolje i legao na hrpu ribarskih mreža, vre-

lih na suncu, između dve zgrade van glavnog puta, pored kanala. Kroz huku mašina čuo sam kako se smeju. Uopšte se nisam uzbudio. Prispavalo mi se. Ali mreže su bile loše, ba- zdile su na skuše i so. Muve su me ubrzo pronašle. To je po- goršalo čitavu stvar. Ubrzo su sve muve losanđeleske luke

62

dobile vest o meni. Otpuzao sam sa mreža do gomilice pes- ka. Bilo je divno. Ispružio sam ruke i noge i prepustio prsti- ma da nađu sveža mesta u pesku. Nikad mi u životu nije bilo bolje. Čak su i zmca peska koja sam udisao godila mom nosu i ustima. Mala peščana buba zastala je na svom brdu da ispi- ta kakva je to gužva. Obično bih je bez oklevanja ubio. Gle- dala me u oči, zastala, zatim prišla. Počeia je da mi se penje na bradu.

„Samo napred“, rekao sam. ,,Ne smeta mi. Možeš i u usta da mi uđeš ako ti je stalo.“

Prešla je preko brade i osetio sam kako mi golica usne. Morao sam da uzrikavim da bih je video.

„Samo ti teraj dalje“, rekao sam. „Neću ti ništa. Ovo je praznik.“

Pela se ka mojim nozdrvama. Onda sam zaspao.

Probudio me pisak. Bilo je dvanaest sati, podne. Radni- ci su u gomili izlazili iz zgrada: Meksikanci, Filipinci i Ja- panci. Japanci su bili suviše zauzeti da bi gledali bilo gde osim pravo ispred sebe. Užurbano su prolazili. Ali su me Me- ksikanci i Filipinci odmah uočili na pesku i ponovo grunuli u smeh, jer eto njega, velikog pisca, izvalio se kao pijanac.

Do tada se već po čitavoj fabrici pročulo da je u njihovu sredinu dospela slavna ličnost, ni manje ni viŠe nego taj besmrtni Arturo Bandini, pisac, i eto njega kako leži, nesum- njivo smišlja nešto za buduća pokolenja, taj veliki pisac koji se posvetio ribi, koji radi za bednih dvadeset pet centi na sat jer je iznad toga, taj veliki pisac. Toliko je ustvari velik da - eto, tamo se izvalio na suncu, izbljuvao je utrobu jer nije pod- neo zadah o kome je trebalo da napiše knjigu. Knjigu o ka- lifomijskim fabrikama ribljih konzervi! O, taj pisac! Knjigu o kalifomijskom riganju! O, kakav je to pisac!

Smeh.

63

Trideset minuta je prošlo. Sirena je ponovo zapištala. Vraćali su se s ručka. Obmuo sam se i video ih kako prolaze, nerazgovetnih oblika, kao u bolesnom snu. Bleštavo sunce izazivaio je mučninu. Prekrio sam rukom lice. Još su uživali u čitavoj akciji, ali manje nego pre, jer im je veliki pisac po- stajao dosadan. Uzdignuvši glavu, gledao sam tu bujicu lju- di kroz lepljive kapke. Žvakali su jabuke, lizali sladoled, jeli čokoladne bombone iz drečavih kesica. Mučnina se vratila. Stomak mi je gunđao, ritao se, bunio.

Ej pisac! Ej pisac! Ej pisac!Čuo sam kako su se okupili oko mene, čuo sam smeh i

kikotanje. Ej pisac! Glasovi su bili mukli odjeci. Prašina s njihovih stopala dizala se u lenjim oblacima. Zatim glasnije nego ikad, usta kraj mog uveta i uzvik: Eeeej pisac! Ruke su me zgrabile, podigle i okrenule. Unapred sam znao šta će da učine. To je bio njihov pojam neodoljivo smešne akcije. Da mi gurnu ribu u pantalone. Znao sam to a da nisam ni video ribu. Legao sam na leđa. Podnevno sunce mi je bljuvalo u lice. Osetio sam prste kako mi povlače košulju. Naravno! Baš kao što sam i mislio! Gumuće mi tu ribu u pantalone. Ali nisam ni video ribu. Žmurio sam. Onda je nešto hladno i le- pljivo prešlo preko mojih grudi i gumuto mi ispod pojasa - riba! Budale. Znao sam to davno pre nego što su to uradili. Jednostavno sam znao da će to uraditi. Ali nisam se poseb- no uzbudio. Jedna riba više li manje nije sad bila od velikog značaja.

64

10

Vreme je prolazilo. Možda pola sata. Zavukao sam ruku u pantalone i napipao ribu. Prevukao sam prstima preko nje, osetivši njena peraja i rep. Sad mi je bilo bolje. Izvukao sam ribu i pogledao je. Skuša, dužine stopala. Zadržao sam dah da ne osetim njen vonj. Onda sam je spustio u usta i odgrizao joj glavu. Bilo mi je krivo što je već mrtva. Odbacio sam je i ustao. Neke krupne muve gostile su se oko moga lica i mokre mrlje na košulji gde je ležala riba. Jedna drska muva sletela je na moju ruku i tvrdoglavo odbila da ode, čak i kad sam je upozorio mrdajući rukom. To me izbezumilo od gne- va. Spljeskao sam je. Onda sam je strpao uusta, sažvakao je i ispljunuo. Ponovo sam uzeo ribu, stavio je na ravno mes- to u pesku i skakao po njoj dok se nije raspukla. Lepo sam osećao pobelelost moga lica, kao od gipsa. Kad god bih se pokrenuo, razletelo bi se na stotinu muva. Kakve idiotske budale. Mimo sam stajao, ubijajući ih, ali čak ih ni mrtve među njima ništa nisu opametile. I dalje su se trudile da mi dosađuju. Neko vreme sam samo stajao u mestu, zadržava- jući dah i posmatrajući njihovo kretanje do tačke na kojoj mo- gu da ih eliminišem.

Mučnina je prošla. Zaboravio sam na nju. Ono što sam mrzeo bio je smeh, muve, mrtva riba. Ponovo sam poželeo da je ta riba bila živa. Dobila bi lekciju koju nikad ne bi za- boravila. Nisam znao šta me dalje čeka, ali jedno sam znao

65

- obračunaću se s njima. Bandini nikad ne zaboravlja. Naći će on načina. Platićete za ovo - svi vi.

Preko puta je bio toalet. Uputio sam se tamo. Dve bezoć- ne muve pošle su za mnom. Zastao sam, razjaren, ukočen kao kip, čekajući ih da slete. Najzad sam dočepao jednu. Druga je utekla. Otkinuo sam muvi krila i bacio je na zemlju. Gamizala je po prašini, poskakujući kao riba, zamišljajući da će tako da mi utekne. Čista besmislica. Pustio sam je da malo radi što joj srcu drago. Onda sam skočio s obe noge na nju i utabao je u tle. Napravio sam humku oko te mrlje i pljunuo na nju.

U toaletu sam se zanosio kao stolica za ljuljanje, stajao sam i pitao se šta ću sad, trudeći se da dođem sebi. Bilo je previše fabričkih radnika za tuču. Obračunao sam se s mu- vama i mrtvom ribom, ali nisam s radnicima. Ne možeš po- biti radnike u fabrici sardina kao što ubijaš muve. Morao sam da smislim nešto drugo, neku vrstu borbe bez pesnica. Umivao sam se hladnom vodom i mozgao o tome.

Ušao je tamnoputi Filipinac, jedan od onih iz odeljenja etiketa. Stao je ispred jednog pisoara, natmuren, nestrpljivo se otkopčavajući. Na kraju se izborio s dugmićima i olakšao se, smeškajući se sve vreme i podrhtavajući od miline. Sada se osećao mnogo bolje. Nagnuo sam se nad umivaonikom i pustio da mi voda teče kroz kosu i preko vrata. Filipinac se okrenuo i ponovo se pozabavio dugmićima. Pripalio je ci- garetu i stao uza zid, posmatrajući me. Namemo je to radio, posmatrao me tako da bih znao da me samo posmatra i ništa više. Ali nisam ga se plašio. Nikad ga se ne bih uplašio. Niko u čitavoj Kalifomiji nikad se nije plašio Filipinaca. Nasme- šio se da mi pokaže kako ni on ne misli bogzna šta o meni, ili o mom kilavom stomaku. Uspravio sam se, pustivši da mi voda kaplje s lica. Kapala je na moje prašnjave cipele, pra- veći svetle mrlje na njima. Filipinac me već gledao s visine. Nije se više smeškao, kezio mi se u lice.

66

„Kako je?“ pitao me.„Šta to tebe briga?“ *Bio je mršav i nešto iznađ srednje visine. Ja sam bio ni-

ži, ali možda težak koliko i on. Odmerio sam ga od glave do pete. Čak sam isturio bradu i izbacio donju usnu da nagla- sim vrhunac prezira. Uzvratio mi je pogled, ali drukčije, bez isturene vilice. Ni najmanje se nije bojao mene. Ako ga nešto ne uzdrma, njegova bi hrabrost ubrzo toliko narasla da bi komotno mogao da me uvredi.

Koža mu je bila tamna kao orah. Zapazio sam to zbog beline njegovih zuba. Izuzetni zubi, kao niz bisera. Kada sam video koliko je tamnoput, najednom sam znao šta ću da mu kažem. Svima u toj fabrici mogao sam to da kažem. Ljuto bi ih povredilo, svaki put. Znao sam, jer je tako nešto povredilo mene. U osnovnoj školi deca su me tako vređala govoreći mi da sam žabar. Svaki put je bolelo. Prilično bedno osećanje. Osećao bih se tako jadno, tako ništavno. Znao sam da će to zaboleti Filipinca. Toliko je bilo lako da sam mu se najednom tiho smejao u lice, i zahvatilo me opuš- teno, samouvereno osećanje spokojstva u odnosu na sve. Nisam mogao da promašim. Prišao sam mu i uneo mu se u lice, smeškajući se isto kao što se i on smeškao. Lepo je mogao da vidi kako mu se nešto sprema. Izraz na njegovom licu najednom se promenio. Iščekivao je to - šta god da je.

„Daj mi cigaretu“, rekao sam. ,,Cmjo.“To ga pogodilo. Ah, propisno ga uzdrmalo. Dogodila se

trenutna promena, emotivni obrt, prelaz iz napada u odbranu. Osmeh se zaledio na njegovom licu koje se ukočilo - hteo je da se i dalje smeška, ali nije mogao. Sađa me mrzeo. Videlo mu se u očima. Predivno osećanje. Nije mogao da utekne od mrcvarenja svog ja. Bilo je otvoreno ka čitavom svetu. I sa mnom je bilo tako. Jednom me u dućanu neka devojčica na- zvala žabarom. Bilo mi je samo deset godina, ali sam u tom trenutku mrzeo tu devojčicu, isto kao što je Filipinac sada mrzeo mene. Bio sam ponudio da joj kupim sladoled. Odbi-

67

la je, rečima: Mama mi je rekla da se ne družim s tobom jer si žabar! Zato sam rešio da to vratim Filipincu.

„Nisi ti cmja“, rekao sam. ,,Ti si odvratni Filipinac, što je još gore.“

Sada mu lice nije bilo ni smeđe ni cmo. Bilo je ljubiča- sto.

„Žuti Filipinac. Glupi azijatski došljak. Zar ti nije nepri- jatno među belcima?“

Nije hteo da govori o tome. Samo je odmahnuo glavom u znak odricanja.

„Pogledaj se!“ rekao sam. „Žut si kao kanarinac!“I smejao sam se. Previjao sam se od smeha. Zacenjivao

se. Uperio sam mu prst u lice i cerekao se sve dok više nisam mogao da se pretvaram da je smeh pravi. Lice mu je bilo za- leđeno od bola i poniženja, a usta bespomoćna, kao da su na- bijena na pmt, paćenički unezverena.

„Bog te!“ rekao sam. „Zamalo da me prevariš. Bio sam ubeđen da si crnja. A onda se pokazalo da si žuća.“

Opustio se malo. Slabašno se osmehnuo. Lice mu je me- njalo boje. Pogledao je naniže ka svojoj košulji i otresao trag pepela od cigarete. Onda me pogledao.

„Tebi sad bolje?“ upitao je.„Šta to tebe briga?“ rekao sam. ,,Ti si Filipinac. Vama

Filipincima nikad nije muka, jer ste navikli na ove pomije. Ja sam pisac, čoveče! Američki pisac, čoveče! Ne filipinski pi- sac. Nisam rođen na glupim filipinskim ostrvima. Rođen sam ovde u Sjedinjenim Državama, pod zvezdama i prugama.“

Slegnuo je ramenima, jer me očigledno nije mnogo ra- zumeo. ,,Ja ne pisac“, smeškao se. ,,Ne, ne, ne. Ja rođen u Honolulu.“

,,E, to je to!“ rekao sam ,,U tome je razlika. Ja pišem knjige, čoveče! Šta vi azijati očekujete? Ja pišem knjige na matemjem jeziku, na dobrom starom engleskom jeziku. Ni- sam ti ja neki glupi azijat.“

68

Treći put je rekao: „Tebi sad bolje?“„Šta ti uopšte očekuješ!“ rekao sam. ,Ja pišem knjige,

budalo! Knjižurine! Ja nisam rođen u Honolulu. Rođen sam baš ovde, u dobroj staroj južnoj Kalifomiji.“

Hitnuo je cigaretu ka pisoam na drugoj strani prostori- je. Odbila se od zida frcajući iskre i pala na pod.

,,Ja sad odem“ , rekao je. ,,Ti brzo dođeš, a?“„Daj mi cigaretu.“,,Ja nema više.“Pošao je ka vratima.„Nema više. Poslednja.“Ali paklo mu je bubrelo u džepu košulje.,,Ti žuti filipinski lažove“, rekao sam. „Šta ti je to u dže-

pu?“Nakezio se i izvadio paklo, ponudivši mi jednu. Jeftina

marka, cigarete od deset centi. Odbio sam.„Filipinske cigarete. Hvala lepo. Nisu za mene.“Nije se bunio. „Vidim te kasnije", rekao je.,,Ne ako te ja vidim prvi.“Otišao je. Čuo sam njegove korake na šljunkovitoj stazi.

Bio sam sam. Njegov odbačeni opušak ležao je na podu. Ot- kinuo sam mokri deo i pušio dok mi nije opekao prste. Onda sam ga bacio na pod i smrvio ga petom. Evo ti! Napravio sam tamnu mrlju od njega. Imao je drukčiji ukus od običnih cigareta; više se osećao na Filipinca nego na duvan.

U toaletu je bilo sveže od vode koja je stalno tekla kroz pisoare. Prišao sam prozoru i opustio se, podbočivši glavu rukama, i posmatrao srebmi zrak popodnevnog sunca u pra- šini. Preko okna je bila žičana mreža s velikim otvorima. Pomislio sam na Cmu mpu u Kalkuti. Engleski vojnici umi- rali su u nekoj odaji ne većoj od ove. Ali ovo je bila sasvim druga vrsta odaje, s daleko više promaje. Sve mi je to u tre-

69

nutku prošlo kroz glavu. Nije imalo veze ni sa čim. Sve male prostorije podsećale su me na Cmu mpu u Kalkuti. Smrad je sada bio podnošljiv; bio je neprijatan, ali navikao sam se na njega. Bio sam gladan, ali nije mi se jelo; nisam mogao ni da mislim o hrani. Morao sam ponovo da se suočim s momci- ma u odeljenju etiketa. Potražio sam još neki opušak, ali ni- sam našao nijedan. Onda sam izašao.

Tri Meksikanke išle su stazom prema toaletu. Izašle su iz prostorije za čišćenje ribe. Prošao sam oko ivice zgrade koja je bila razbijena kao da je kamion tresnuo u nju. Devoj- ke su me ugledale i ja sam ugledao njih. Išle su ka meni. Pri- makle su glave jedna dmgoj. Govorile su: evo ga opet onaj pisac, ili nešto u tom stilu.

Hodao sam ka njima. Devojka u čizmama klimnula mi je glavom. Kad sam se približio, sve su se nasmešile. Nasmešio sam se i ja njima. Bio sam na dva-tri metra od njih. Mogao sam da osetim devojku u čizmama. Sve zbog njenih isturenih sisa, tako su me uzbudile, iz čista mira, ali to je bilo ništa, samo blesak, nešto o čemu se kasnije razmišlja. Stao sam nasred staze. Raširio sam noge i preprečio im put. Uplašene, zastale su; pisac je nešto naumio. Devojka s fabričkom ka- pom žustro je nešto rekla devojci u čizmama.

„Vratimo se“, rekla je devojka u čizmama.Ponovo sam je osetio, i rešio da se nekom drugom pri-

likom ozbiljnije posvetim razmišljanju o njoj. Onda je treća devojka, ona koja je pušila cigaretu, progovorila na brzom oštrom španskom jeziku. Sada su sve tri arogantno uzdigle glave i krenule ka meni. Obratio sam se devojci u čizmama. Ona je bila najlepša. Druge dve nisu zavredile pažnju, bile su daleko inferiomijeg izgleda od devojke u čizmama.

,,Vidi-vidi-vidi“, rekao sam. „Zdravo da ste, tri lepe Filipinke!“

Uopšte nisu bile Filipinke, ni najmanje, znao sam to, a i one su znale da ja to znam. Nadmeno su digle nos. Morao

70

sam da se sklonim da ne bih bio odgumut sa staze. Devojka u čizmama imala je bele ruke, zaobljene kao boce od mleka. Međutim, iz neposredne blizine, video sam da je ružna, ima- la je ljubičaste bubuljice i trag pudera na vratu. Kakvo razo- čaranje. Okrenula se i uputila mi grimasu; isplazila je svoj ružičasti jezik i nabrala nos.

To je bilo iznenađenje, i biio mi je drago, jer sam bio ekspert za jezive grimase. Povukao sam očne kapke naniže, iskezio zube i razvukao obraze. Moja grimasa bila je daleko groznija od njene. Hodala je unazad, gledajući u mene i pla- zeći se, praveći sve moguće grimase, ali sve su bile varijante tipa isplazim-ti-jezik. Svaka moja grimasa bila je bolja od njene. Druge dve devojke išle supravo napred. Čizme devoj- ke u čizmama bile su prevelike za nju; šljapkale su kroz pra- šinu dok je hodala unatrag. Dopalo mi se kako se kraj njene haljine mota oko njenih nogu, dok se prašina dizala kao og- roman sivi cvet oko nje.

„Jedna Filipinka ne bi smela tako da se ponaša!“ rekao sam.

To ju je razbesnelo.,,Mi nismo Filipinke!“ ciknula je. ,,Ti si Filipinac! Fi-

lipinac! Filipinac!“Sad su se i druge dve okrenule. Prihvatile su refren. Ho-

dale su unatraške, sve tri, ruku pod ruku i kreštale pesmicu.„Fili-pinac! Fili-pinac! Fili-pinac!“Pravile su majmunske grimase i spljoštile palcem svoje

noseve. Razmak između nas se uvećao. Podigao sam ruku u znak da se malo smire. One su sve vreme govorile i drale se. Uopšte nisam dobio priliku da kažem nešto. Ali i dalje su samo verglale svoju pesmicu. Mahnuo sam rukama i stavio prst na usne da bi ućutale. Na kraju su pristale da me sas- lušaju. Najzad sam dobio reč. Bile su već toliko udaljene, a buka iz fabričke zgrade bila je tako velika da sam morao da skupim šake oko usta i dovikujem.

71

„Oprostite mi!“ vikao sam. „Izvinite što sam pogrešio! Strašno mi je žao! Mislio sam da ste Filipinke. Ali niste. Vi ste nešto mnogo gore! Vi ste glupe Meksikanke. Vi ste za- lizane1 droce! Zalizane đroce! Zalizane droce!“

Bio sam udaljen tridesetak metara od njih, ali osetio sam njihovu iznenadnu utučenost. Obrušila se na svaku od njih, nemušto ih ranjavajući. Svaka od njih stidela se da to prizna drugoj, ali je zanemelost odala njihov skriveni bol. To se i meni dogodilo. Jednom sam se tukao i izlemao tog dečaka. Dobro je bilo, sve dok se nisam udaljio. Digao se i potrčao kući, vičući mi da sam žabar. Bilo je i drugih dečaka. Ose- ćao sam se kao te Meksikanke. Sada sam se ja njima smejao. Uzdigao sam usta ka nebu i smejao se, ne osvmuvši se da ih pogledam, ali smejao sam se tako glasno da su me sigumo čule. Pošao sam ka ulazu u zgradu.

,,Bla-bla-bla!“ vikao sam. ,,Kev-kev-kev!“Ali pri tom sam se osetio kao ludak. I one su pomislile

da sam lud. Zabezeknuto su pogledale jedna dmgu, a onda se opet zablenule u mene. Pojma nisu imale da im se mgam. Ne, po načinu na koji su vrtele glavama videlo se kako su ubeđene da sam umobolan.

Sada su me čekali momci u odeljenju etiketa. To je bila najteža etapa. Ušao sam hitrim naglašenim korakom, zviž- dućući i duboko udišući vazduh, da im pokažem kako smrad uopšte ne deluje na mene. Čak sam protrljao gmdi uz jed- no: ah! Momci su bili nagurani oko sanduka s konzervama, usmeravajući bujicu konzervi ka masnoj traci koja ih je od- nosila ka mašinama. Stajali su zbijeni rame uz rame oko sanduka veličine dva-sa-dva. U prostoriji je bilo bučno i smrdelo je na sve moguće zadahe mrtve ribe. Buka je bila toliko velika da nisu ni primetili moje prisustvo. Ubacio sam rame između dva kmpna Meksikanca koji su razgovarali, ne

1 Greaser - pogrdan američki izraz za Meksikance; grease: briljantin. Prev.

72

prekidajući rad. Napadno sam se gurao i laktao između njih, sve dok nisu pogledali naniže i videli me. To ih je iznervi- ralo. Nisu mogli da shvate Šta to pokušavam dok ih nisam razdvojio laktovima tako da su mi ruke konačno bile slo- bodne.

„Skloni se, stoko zalizana!“ dreknuo sam.,,Fuj!“ rekao je veći Meksikanac. „Pusti ga, Džo. Mali

kurvin sin je lud.“Radio sam, usmeravajući konzerve ka pokretnim traka-

ma. Baš su me pustili, đali su mi punu slobodu. Svi su ćutali. Stvamo sam se osetio sam. Osetio sam se kao leš, i kako je to što ništa ne mogu da učine jedini razlog što sam tu.

Popodne se istopilo.Samo sam dvaput prekinuo rad. Jednom da popijem

vode, a drugi put da zapišem nešto u moj notes. Svi su pre- kinuli rad da bi me posmatrali kad sam sišao sa platforme i unosio beleške za moju knjigu. To je bio nesumnjiv dokaz da nisam folirao, da je među njima pravi pisac, a ne neki pre- varant. Pomno sam posmatrao svako lice i počešao olovkom uvo. Onda sam se na trenutak zamišljeno zagledao iznad njih. Na kraju sam pucnuo prstima da pokažem kako se misao probila u punom sjaju. Spustio sam notes na koleno i pisao.

Pisao sam: ’Prijatelji, Rimljani i zemljaci! Čitava Gali- ja podeljena je na tri dela. Pošao si ženi? Ne zaboravi bič! Vreme i plima nikog ne čekaju. Pod razgranatim kestenom bila je seoska kovačnica.’ Onda sam zastao da se kitnjasto potpišem. Arturo G. Bandini. Ništa više nisam mogao da smislim. Posmatrali su me razrogačenih očiju. Rešio sam da bih morao da smislim nešto drugo. Ali to je bilo sve. Mozak mi je potpuno otkazao. Nisam mogao da se setim druge te- me, druge reči, čak ni sopstvenog imena.

Vratio sam notes u džep i zauzeo svoje mesto kod san- duka s konzervama. Niko ni reč nije progovorio. Sada su nji-

73

hove surnnje zasigumo bile uzdrmane. Zar nisam prekinuo rad da bih pisao? Možda su prebrzo sudili o meni. Ponadao sam se da će me neko upitati šta sam zapisao. Smesta bih mu rekao da to nije ništa značajno, uglavnom opaske o uslovima emigrantskog rada za moj uobičajeni izveštaj privrednoj ko- mori; ništa što bi tebi bilo jasno, stari moj; suviše je kom- plikovano da se sad objašnjava; drugi put; možda jednom prilikom, u pauzi za ručak.

Ponovo su se raspričali. Onda su se svi zajedno nasme- jali. Ali sve su to bila španska sela za mene i ništa nisam ra- zumeo.

Momak koga su zvali Džago naglo je istupio sa platfor- me kao što sam ja učinio, i isto tako izvadio notes iz džepa. Stao je na isto mesto na kome sam ja stajao s notesom. Na trenutak sam pomislio da je on zaista pisac koji je uočio nešto vredno da se zapiše. Zauzeo je istu pozu kao i ja pre njega. Počešao je uvo na isti način na koji sam ja počešao moje. Zagledao se iznad naših glava kao što sam i ja učinio. Onda je pisao nešto. Gromoglasni smeh.

,,I ja pisac!“ rekao je. „Vidi ovo!“Podigao je notes da svi vide. Nacrtao je kravu. Kravino

lice bilo je istačkano kao da je pegava. To je neospomo bilo smešno, jer sam ja imao ultra-pegavo lice. Ispod krave je na- pisao: ,,Pisac“ . Pokazivao je notes naokolo.

„Jako smešno“, rekao sam. „Kakva zalizana komedija.“Muka mi je pripala koliko sam ih mrzeo. Mrzeo sam

svakog od njih, njihovu odeću, sve u vezi s njima. Radili smo do šest popodne. Kratki Nejlor se nijednom nije poja- vio. Kad se začuo pisak sirene, momci su sve ostavili i nagr- nuli s platforme. Ostao sam nekoliko minuta, skupljajući kon- zerve koje su pale na pod. Nadao sam se da će se Kratki baš tada pojaviti. Radio sam desetak minuta, ali nije bilo ni žive duše da me vidi. Na kraju sam sa gađenjem odustao i bacio sve konzerve natrag na pod.

74

11

U šest i petnaest krenuo sam kući. Sunce je zalazilo iza ve- likih skladišta u luci, i ogromne senke pružale su se po tlu. Kakav dan! Kakav monstruozan dan! Hodao sam pričajući sam sa sobom o tome, analizirajući čitavu akciju. Uvek sam to radio, prigušeno razgovarajući sam sa sobom. Obično je bilo zabavno, jer sam uvek imao prave odgovore. Ali ne i te večeri. Mrzeo sam mumlanje koje je izlazilo iz mojih usta. Bilo je kao brujanje ulovljenog bumbara. Deo mene koji je moja pitanja snabdevao odgovorima samo je ponavljao: Ah, budalo! Idiote! Kretenu! Zašto ponekad ne kažeš istinu? Sam si kriv, zato prestani s pokušajima da to prebaciš na druge.

Prešao sam preko školskog dvorišta. Pored gvozdene og- rade bila je palma koja je rasla sama od sebe. Zemlja je bila sveže uzdignuta oko korenja, to mlado drvo nisam nikad ra- nije video na tom mestu. Zastao sam da ga pogledam. Ispod drveta je bila bronzana pločica. Na njoj je pisalo: Posadila deca osnovne škole Bening povodom Dana majki.

Uhvatio sam granu palme i pozdravio se s njom.,,Zdravo“ , rekao sam. „Nisi bila ovde, ali kaži mi: či-

jom krivicom?“To je bilo malo drvo, visoko koliko i ja, imalo je najviše

godinu dana. Odgovorilo je blagim šuštanjem debelog lišća.,,Žene“ , rekao sam. „Misliš li da one imaju nešto s tim?“

75

Drvo ni reč nije reklo.,,Da. Žene su krive. One su porobile moj um. One su lič-

no odgovome za sve sto se danas desilo.“Drvo se neznatno zanjihalo.„Žene moraju biti uništene. Apsolutno uništene. Moram

zauvek da ih eliminišem iz glave. One i samo one načinile su me takvim kakav sam. Noćas će žene umreti. Ovo je čas odluke. Vreme je. Moja sudbina se potpuno otvorila preda mnom. To je smrt, smrt, smrt za žene noćas. Rekao sam.“

Ponovo sam stisnuo ruku drvetu i prešao na drugu stranu ulice. Za mnom je putovao riblji vonj, senka koja se nije mogla videti, ali mogla se nanjušiti. Pratio me sve do ste- peništa u kući. Kad sam ušao u stan, vonj je ušao sa mnom, zavukao se u svaki kutak. Sjurio se kao strela do Moninih nozdrva. Izašla iz spavaće sobe s koncem za šivenje u ruci i ispitivačkim pogledom u oku.

,,Fuj!“ rekla je. „Šta je to?“,,To sam ja. Miris poštenog rada. Šta ti smeta?“Stavila je maramicu na nos.„Možda je previše delikatno za nozdrve posvećene opa-

tice“ , rekao sam.Majka je bila u kuhinji. Čula je naše glasove. Vrata su se

otvorila i ona je ušla u sobu. Smrad ju je spremno dočekao. Tresnuo joj je u lice kao torta u nemim filmovima. Doživela je blokadu. Zatim je ustuknula.

„Onjuši ga!“ rekla je Mona.„Učinilo mi se da sam nešto osetila“ , rekla je majka.,,To sam ja. Miris poštenog rada. Pravi muški miris. Nije

za jalovce i diletante. To je riba.“,,Odvratno“, rekla je Mona.,,Ne lupetaj“ , rekao sam. ,,Ko si ti da kritikuješ miris? Ti

si opatica. Samo si žena. Nisi čak ni žena, jer si opatica. Ti si tek polužena.“

76

,,Arturo“, rekla je majka. „Nećemo takve razgovore.“ „Opatica bi trebalo da voli miris ribe“, rekla je Mona. „Naravno. O tome ti i govorim poslednjih pola sata.“ Majčine ruke uzdigle su se ka plafonu, prsti su joj drh-

tali. To je bio gest koji je uvek prethodio suzama. Glas joj se iskidao, nekontrolisano, i suze su linule.

„Hvala ti Bože! O, hvala ti Bože!“„Šta on ima s tim? Sam sam našao taj posao. Ja sam ate-

ista. Negiram hipotezu Boga.“Mona je frknula. „Šta pričaš! Ne bi ga našao ni da ti je

život u pitanju. Ujka Frenk te zaposlio.“,,To je laž, bestidna laž. Bacio sam njegovu preporuku.“ „Ubeđena sam.“,,Ne zanimaju me tvoja ubeđenja. Svako ko veruje u bez-

grešno začeće i vaskrsenje običan je glupak čija su sva ube- đenja sumnjiva.“

Ćutanje.„Sada sam radnik“, rekao sam. „Pripadam proleterijatu.

Ja sam pisac-radnik.“Mona se nasmejala.„Mnogo bi bolje mirisao da si samo pisac.“„Volim ovaj miris“ , rekao sam. „Volim svaku njegovu

konotaciju; fascinira me svaka njegova varijacija i implika- cija. Ja pripadam narodu.“

Usta su joj se skupila.„Mama, slušaj ga samo! Koristi reči, a ne zna ni šta one

znače.“Nisam mogao da tolerišem takve primedbe. To me po-

godilo u živac. Mogla je da se ruga mojim verovanjima i kinji me zbog moje filozofije - ne bih se bunio. Ali niko nije smeo da ismeva moj engleski. Jumuo sam preko sobe.

,,Ne vređaj me! Mogu da otrpim sva tvoja blebetanja i lupetanja, ali u ime Jehove kome se klanjaš, ne vređaj me!“

77

Nabio sam joj pesnicupod nos i ćušnuo je grudima. ,,Mo- gu da podnesem masu tvojih imbecilija, ali u ime tvog mon- struoznog Jahvea, ti licemema paganska bogomoljko, ne vre- đaj me! Protivim se! Žestoko se protivim!“

Uzdigla je bradu i odgumula me vrhovima prstiju. „Molim te, idi. Okupaj se. Odvratno smrdiš.“Zamahnuo sam rukom i vrhovi mojih prstiju ostavili su

trag na njenom licu. Stisnula je zube i lupila nogom o pod. „Budalo! Idiote!“Majka je večito kasnila. Stala je između nas.„Lakše, lakše! O čemu se radi?“Potegao sam pantalone naviše i iskezio se Moni. „Vreme je da dobijem večem. O tome se radi. Dokle god

izdržavam dva ženska parazita, pretpostavljam da ponekad imam pravo na obrok.“

Svukao sam smrdljivu košulju i bacio je na stolicu u ćoš- ku. Mona je uzela, odnela je do prozora, otvorila ga i bacila je napolje. Onda se okrenula i izazvala me da preduzmem nešto. Ništa nisam rekao, samo sam je ledeno odmerio da bih joj pokazao dubinu svog prezira. Majka je ostala zgranuta, nesposobna da shvati šta se događa; ni za milion godina ne bi joj palo na pamet da baci košulju samo zato što smrdi. Bez reči sam se sjurio niz stepenice i optrčao na drugu stranu zgrade. Košulja je visila na smokvi pod našim prozorom. Skinuo sam je, obukao i vratio se u stan. Stao sam na istu poziciju na kojoj sam prethodno stajao. Prekrstio sam ruke i dozvolio preziru da izbije sa mog lica.

,,A sad probaj opet“ , rekao sam. „Izazivam te!“ ,,Budalo!“ rekla je Mona. „Ujka Frenk je u pravu. Ti si

poremećen.“,,Ha! On! Taj debilni američki babun!“Majka je bila užasnuta. Kad god bih rekao nešto što ona

ne razume, mislila je da je to povezano sa seksom i golim ženama.

78

„Arturo! Sram te bilo! To je tvoj ujak!“„Šta me se tiče. Kategorično odbijam da povučem reč.

On je američki babun za sva vremena.“„Ali tvoj rođeni ujak! Tvoja krv!“„Moj stav je rigidan. Definicija je nepobitna.“Večera je bila postavljena u kuhinji. Nisam se oprao. Bio

sam previše gladan. Majka je donela čist peškir. Rekla je da bih mogao da se operem. Uzeo sam peškir i stavio ga pored sebe. Mona je bezvoljno ušla. Sela je, trudeći se da me otrpi tako blizu sebe. Raširila je svoju salvetu a majka je donela činiju sa supom. Ali smrad je pobedio. Pogled na supu pot- puno je izbacio Monu iz koloseka. Uhvatila se za stomak, bacila salvetu i digla se od stola.

,,Ne mogu. Zaista ne mogu!“,,Ha! Slabosti, ime ti je žena. Ovamo hranu!“Onda je i majka izašla. Jeo sam sam. Kad sam završio,

zapalio sam cigaretu i zaseo da malo razmislim o ženama. Trebalo je smisliti najbolji način kako da ih uništim. Tu nije bilo nikakve dileme - morale su da budu eliminisane. Mogao sam da ih spalim, da ih isečem na komade ili ih podavim. Na kraju sam rešio da je davljenje najbolje. To sam mogao da izvedem krajnje elegantno, dok se budem kupao. Ostaci će završiti u kanalizaciji. Otploviće do okeana, tamo gde leže mrtve krabe. Duše mrtvih žena razgovaraće sa dušama mrt- vih kraba, i razgovaraće o meni i samo o meni. Moja slava će se raširiti. Krabe i žene doći će do neizbežnog zaključka - da sam ja užas, Cmi ubica Obale Pacifika, ali užas koji svi poštuju, kako krabe tako i žene; okrutni heroj, ali ipak heroj.

79

12

Posle večere sam pustio vodu za kupanje. Bio sam ugodno sit i odlično raspoložen za egzekuciju. Topla voda mogla je samo da pojača doživljaj. Dok se kada punila, ušao sam u moj studio i zaključao vrata za sobom. Upalio sam sveću i uzeo kutiju u kojoj su bile sakrivene moje žene. Tu su ležale jedna preko druge, sve moje žene, moje ljubimice, trideset žena odabranih sa stranica umetničkih revija, ne stvarne že- ne, ali ipak dovoljno dobre, žene koje su mi pripadale daleko više nego što bi mi i jedna stvama žena ikad mogla da pri- pada. Smotao sam ih i gumuo ih ispod košulje. Morao sam to da učinim. Mona i majka bile su u dnevnoj sobi i trebalo je da prođem pored njih da bih ušao u kupatilo.

To je, znači, kraj! Sudbina je tako odlučila! Gledao sam po plakam i pokušao da osetim tugu. Ali nije bilo preterano tužno - bio sam suviše nestrpljiv da obavim egzekuciju da bih bio tužan. Samo sam iz puke formalnosti stao mimo i oborio glavu za poslednje zbogom. Onda sam ugasio sveću i stupio u dnevnu sobu. Ostavio sam vrata plakara otvorena. To je bilo prvi put da sam ikad ostavio ta vrata otvorena. U dnevnoj sobi je sedela Mona i šila. Prešao sam preko tepiha, s malom gukom ispod pojasa. Mona je podigla glavu i videla otvorena vrata. Bila je veoma iznenađena.

80

„Zaboravio si da zaključaš studio“, podrugljivo je rekla.„Ja znam šta radim, ako nemaš ništa protiv. I zaklju-

čaću ta vrata kad meni odgovara.“„Ali šta je s Ničeom, ili kako ga već zoveš?“„Ostavi se ti Ničea, devojčuro.“

Kada je bila spremna. Svukao sam se i seo u vodu. Slike su ležale licem nadole, na prostirci ispred kade.

Pružio sam ruku i uzeo najgornju sliku.Iz nekog razloga znao sam da će to biti Helen. Neki sla-

bašni instinkt mi je to rekao. I bila je. Helen, draga Helen! Ona i njena kosa boje meda. Dugo je nisam video, skoro tri nedelje. Ono što je bilo neobično u vezi sa Helen, tom naj- čudnijom od svih žena, ono što me privlačilo kod nje, bili su samo njeni dugi nokti. Bili su tako ružičasti, oduzimali su mi dah, tako oštri i fascinantno živi. Ali uopšte nisam mario za ostalo na njoj, mada je bila lepa u svakom pogledu. Gola je sedela na slici, s lakim velom oko ramena, čaroban prizor, ali meni totalno nezanimljiv, osim tih prekrasnih noktiju.

„Zbogom, Helen“, rekao sam. „Zbogom, najdraža. Ni- kad te neću zaboraviti. Sve do sudnjeg časa pamtiću koliko smo puta zalazili duboko u kukuruzna polja Andersonove knjige, i kako spavam s tvojim prstima u mojim ustima. Ah, kakvi prsti! Kakva naslada! Kako sam slatko spavao! Ali sa- da se rastajemo, najdraža Helen, preslatka Helen. Zbogom, zbogom.“

Iscepao sam sliku na parčiće i bacio ih na vodu u kadi.Uzeo sam drugu. To je bila Hejzel. Dao sam joj takvo

ime zbog njenih očiju na slici u koloru. Ali ni do nje mi ni- je bilo stalo. Mamili su me njeni bokovi — bili su tako beli i jastučasti. Kako smo se samo provodili, Hejzel i ja! Kakva lepotica! Pre nego što sam je imištio, legao sam u vodi i pod- sećao se koliko smo se puta našli u tajanstvenoj odaji, zas-

81

lepljujuće prožetoj suneem, veoma beloj odaji sa zelenim te- pihom na podu, odaji koja je postojala samo zbog nje. U ug- lu, naslonjen na zid, bez posebnog razloga, ali uvek tu, bio je dugačak štap sa srebrnom ručkom i bleštavim dijamantima na suncu. A iza zavese koju zbog izmaglice nikad nisam do- bro video, ali koju ipak nisam mogao da negiram, izašla bi Hejzel na neki izuzetno melanholičan način, i onda bi zasta- la na sredini odaje, a ja bih se divio okrugloj lepoti njenih bokova, na kolenima pred njom, dok mi se prsti tope od želje da je dodimem, pa ipak se nikad nisam obratio njoj, već samo njenim bokovima, kao da su žive duše, govoreći im ka- ko su predivni, kako je besmislen život bez njih, hvatajući ih rukama i privlačeći ih sebi.

I tu sam sliku iskidao na komade, a zatim gledao kako upijaju vodu. Draga Hejzel. . .

Zatim je došla na red Tanja. Često sam se sastajao s njom u pećini koju smo kao deca davno iskopali na obroncima Palos Verdesa, blizu San Pedra. Okean je bio blizu, i mogla se osetiti ekstaza limunovog drveća koje tamo raste. Pećina je uvek bila prekrivena starim novinama i revijama. U jed- nom uglu bio je tiganj koji sam ukrao iz majčine kuhinje, dok je u dmgom uglu gorela sveća. Bila je to u stvari prlja- va mala pećina kad posediš neko vreme u njoj, i vrlo hlađna, jer je voda kapala sa zidova. Tu sam viđao Tanju. Ali ja nisam voleo Tanju. Voleo sam samo način na koji je nosila cmi šal na slici. Ali nije ni šal u pitanju. Jedno nije išlo bez dragog, i samo je Tanja mogla tako da ga nosi. Kad god bih pošao da je vidim, puzio sam kroz otvor do sredine pećine i sklanjao joj šal, dok je Tanjina duga kosa padala oko nje, a onda bih prineo šal mom licu i usnama, diveći se njegovom cmom sjaju, i beskrajno zahvaljujući Tanji što ga je opet ponela za mene. A Tanja bi uvek uzvratila: „Ali nije to ništa, šašavko. Meni to prija. Tako si šašav“, a ja bih rekao: „Volim te, Tanja“ .

82

Tu je bila i Mari. O, Mari! Ti i tvoj zarazni smeh i opoj- ni parfem! Voleo sam njene zube i usta i miris njene kože. Sastajali smo se u mračnoj sobi čiji su zidovi bili prekriveni knjigama na koje se nahvatala paučina. Ispred kamina je bila kožna fotelja, i to mora da je bila jako velika kuća, zamak ili vila u Francuskoj, jer je na drugoj strani sobe, veliki i masi- van, bio sto Emila Zole, kakvog sam ga video u knjizi. Sedeo bih za njim i čitao poslednje stranice Nane, onaj deo kad ona umire, a Mari bi se uzdigla kao duh sa tih stranica i gola bi stajala pređa mnom, smejući se i smejući, prekrasnih usta i omamljujućeg mirisa, sve dok ne bih bio primoran da osta- vim knjigu, a ona bi šetkala ispred mene, spuštala ruke na knjigu i vrtela glavom, zaneseno se osmehujući, tako da sam mogao da osetim kako njena toplina struji kroz moje prste kao elektricitet.

,,Ko si ti?“,,Ja sam Nana.“„Zaista si Nana?“,,Jesam.“„Devojka koja je umrla ovde?“„Nisam mrtva, tvoja sam.“I ja bih je zagrlio.Tu je bila Rubi. Hirovita žena, tako različita od ostalih,

a i mnogo starija. Uvek bih je video kako trči preko suve vrele ravnice iza groblja u Dolini smrti. Sve zato što sam jednog proleća bio tamo. Nikad nisam zaboravio lepotu te ogromne pustare, i baš sam tu često viđao hirovitu Rubi, že- nu od oko trideset pet godina, kako gola trči preko peska, a ja je jurim i najzad je hvatam kraj bazena s plavom vodom iz koga bi uvek izbila crvena para u trenutku kad bih je oborio na pesak i Ijubio njen vrat, koji je bio tako topao i ne baš dražestan, jer je Rubi starila i žile su se već isticale, ali lud sam bio za njenim vratom, i voleo sam dodir njenih žila koje su se dizale i spuštale dok je dahtala kad bih je konačno sti- gao i oborio na tle.

83

A tek Džin! Kako sam voleo njenu kosu! Uvek bih je gledao kako suši te duge zlatne pramenove ispod drveta ba- nane koje raste na jednom uzvišenju među brdima Palos Verdesa. Posmatrao bih je kako raščešljava svoju gustu kosu. Zaspala, ispod njenih nogu počivala je zmija, kao pod no- gama Device Marije. Uvek bih joj prišao na prstima, da ne uznemirim zmiju, koja bi zahvalno uzdahnula kad bih je zga- zio nogom, što bi pružilo neizmemo zadovoljstvo svakom de- lu moga bića, dolc je ona iznenađeno gledala naviše u Džin, i onda bi moja ruka nežno i oprezno kliznula u tajanstvenu toplinu zlatne kose, a Džin bi se nasmejala, govoreći mi da je znala kako će se to baš tako dogoditi, i kao veo koji pada prepustila bi se mojim rukama.

Šta da kažem o Nini? Zašto sam voleo tu devojku? I zašto je bila bogalj? I šta je navelo moje srce da je bezumno volim samo zato što je tako beznadežno sakata? Ne znam, ali moja sirota Nina zaista je bila bogalj. Ne na slici, o ne, tamo nije bila sakata, tek kad sam je upoznao, jedno stopalo bilo je manje od drugog, kao stopalo lutke, dok je dmgo bilo nor- malne veličine. Sreli smo se u katoličkoj crkvi mog dečaš- tva, u crkvi Svetog Tomasa u Vilmingtonu, gde sam, u sveš- teničkoj mantiji, stajao sa skiptrom u mci za visokim olta- rom. Svuda oko mene klečali su grešnici, plačući pošto sam ih kaznio za njihove grehe, i niko nije bio toliko hrabar da me pogleda, jer su moje oči blistale takvom suludom svetoš- ću, takvim gađenjem prema grehu. Onda je iz pozadine crkve prišla ta devojka, taj bogalj, smešeći se, znajući da će me odvući sa mog svetog trona i naterati me da zgrešim s njom naočigled gomile, tako da mogu da mi se rugaju i pod- smevaju, meni, svecu, licemeru pred čitavim svetom. Ćo- pajući je prišla, svlačeći se pri svakom bolnom koraku, dok je predstojeći trijumf razvlačio njene vlažne usne u osmeh, a ja bih joj, glasom svrgnutog kralja, vikao da ne prilazi, da je ona đavo koji me je opčinio, učinivši me bespomoćnim. Ali neumoljivo je stupala ka meni, svetina je užasnuto zanemela,

84

i ona je najzad obgrlila moja kolena i privukla me sebi, skri- vajući to sakato majušno stopalo, tako da nisam više mogao da izdržim i s krikom sam se oborio na nju, radosno prizna- jući svoju slabost, dok je huk rulje rastao oko mene, da bi postepeno prešao u bledilo zaborava.

I tako dalje. Uzimao sam ih, jednu po jednu, upamtio sva- ku od njih, ljubio ih za oproštaj, i onda ih kidao na komade. Neke od njih opirale su se uništenju, zazivajući žalostivim glasovima iz maglovitih dubina mnogih mesta gde smo se voleli u stanjima bunila i polusna, odjeci njihovih preklinja- nja gubili su se u senkama onoga što je bio Arturo Bandini, dok je udobno sedeo u toploj kadi i uživao u odlasku nečega što je jednom bilo, mada, u stvari, nikad nije bilo. Ali našla se jedna koju nisam bio sklon da uništim. Samo je ona izaz- vala oklevanje u meni. To je bila ona koju sam nazvao De- vojčica. Izgleda da je baš ona uvek bila ta žena iz konkret- nog slučaja ubistva u San Dijegu; ubila je muža nožem i smejući se priznala zločin. Obično smo se nalazili u prlja- vom kvartu davnog Los Anđelesa, iz dana pre zlatne groz- nice. Bila je veoma cinična za jednu devojčicu i izuzetno ok- rutna. Slika koju sam isekao iz kriminalističke hronike nije ostavljala nikakvog prostora za maštanje. Na kraju krajeva, ona uopšte nije bila devojčica. Samo sam je tako nazvao. To je bila žena koja je mrzela da me vidi, mrzela je moj dodir, ali je ipak nalazila da sam neodoljiv; psovala me i bezumno me volela. Nalazio sam se s njom u mračnoj straćari zidova oblepljenih blatom, zamračenih prozora, dok je vrelina grada terala sve stanovnike da spavaju, tako da ni žive duše nije bilo na ulici tih ranih dana u Los Anđelesu, a ona bi ležala na poljskom krevetu, dahćući i psujući me dok bi moji koraci odzvanjali pustom ulicom sve do njenih vrata. Nož u njenim rukama uvek bi me zasmejao, baš kao i njeni užasnuti krici. Veliki sam bio đavo. Na kraju bi je moj osmeh učinio nemoć- nom, ruka kojom drži nož malaksala bi, nož bi pao na pod, grčila bi se od mržnje i očaja, istovremeno mahnita od lju-

85

bavi. Takva je bila Devojčica i, među svim tim ženama, ubed- ljivo najveća moja ljubimica. Žao mi je bilo da je uništim. Dugo sam oklevao, jer sam znao da će ona naći izbavljenje i konačno se osloboditi mene kada je uništim, jer tada neću više moći da je proganjam kao đavo i opsedam je svojim od- vratnim smehom. Ali sudbina Devojčice bila je zapečaćena. Nisam mogao da pravim izuzetke. Iskidao sam Devojčicu na parčiće kao i ostale.

Kad je i poslednja bila uništena, komadići su prekrivali povrŠinu vode, čineći je potpuno nevidljivom. Tužno sam je uskomešao. Voda je bila tamna, boje izbledelog mastila. Sve- mu je bio kraj. Predstava je okončana. Bilo mi je drago što sam preduzeo taj odvažni korak i uklonio sve njih odjednom. Čestitao sam sebi na takvoj čvrstini i odlučnosti, na takvoj sposobnosti da privedem čitav taj posao kraju. Nemilosrdno sam prešao preko svake sentimentalnosti na svom putu. Bio sam heroj, i moje delo nije moglo biti izvrgnuto poruzi. Us- pravio sam se i pogledao ih pre nego što sam otčepio kadu. Komadići odlazeće ljubavi. U slivnik sa romansama Artura Bandinija! Pravo u okean! Pođite na svoje mračno putovanje kloakom, sve do zemlje mrtvih kraba. Bandini je rekao. Pu- tujte!

I učinjeno je. Stajao sam dok je voda kapala sa mene i salutirao.

,,Zbogom“, govorio sam. „Srećan vam put, žene. Sme- jali su mi se danas u fabrici sardina, a za to ste vi krive, jer ste otrovale moj um i učinile me bespomoćnim pred nasrta- jima života. Sada ste mrtve. Zbogom i zbogom zauvek. Onaj ko od Artura Bandinija pravi budalu, bio to muškaTac ili že- na, priziva svoj neumitni kraj. Rekao sam. Amin.“

86

13

Spavao ili bio budan, bilo je sasvim svejedno. Mrzeo sam fabriku konzervi, i večito sam srnrdeo kao puna kesa ribe. Nikad me nije napuštao, taj smrad konjske lešine na ivici puta. Pratio me na uiicama, ulazio je sa rnnorn u zgrade. Kad bih legao uveče u krevet, bio je tu, kao ćebe, svuda na meni. A u mojim snovima bile su ribe ribe ribe, skuše koje kruže u cmom bazenu, a ja vezan za motku naglavce tonem unutra. Smrad je bio u mojoj hrani i odeći, osećao sam ga čak i na četkici za zube. Isto je bilo sa Monom i mojom majkom. Na kraju je postalo tako grozno da smo petkom jeli meso. Majka nije mogla ni da pomisli na ribu, bez obzira što je to spada- lo u greh.

Od dečaštva sam se gadio sapuna. Mislio sam da se nikad neću naviknuti na tu ljigavu masu ženskastog mirisa. Ali sada sam ga koristio protiv smrada ribe. Kupao sam se više nego ikad ranije. Jedne subote sam se čak dvaput oku- pao - jednom posle fabrike, a drugi put pre odlaska u krevet. Svake noći ostajao sam u kadi i čitao knjige dok se voda ne bi ohladila i postala kao bajata voda od prljavih sudova. Utrljavao sam sapun u kožu dok ne bi zablistala kao jabuka. Ali sve je to bilo potpuno besmisleno, samo sam traćio vre- me. Jedini način da se otarasim smrada bio je da napustim fabriku. Uvek sam za sobom ostavljao dva pomešana smra- da u kadi - sapuna i mrtve skuše.

87

Svako je znao ko sam i šta radim kad bi me nanjušio u blizini. To što sam pisac nije bilo nikakva uteha. U autobusu bi me momentalno prepoznali, isto kao i u pozorištu. Još je- dan od onih iz fabrike sardina! Gospode bože, kako taj smrdi'.

Jedne noći otišao sam u bioskop. Seo sam sasvim sam u jedan ćošak, moj smrad i ja. Ali razdaljina je predstavljala komičnu prepreku za njega. Ostavio me i krenuo naokolo, da bi se vratio kao neki leš vezan za gumicu. Glave su ubrzo počele da se okreću. Negde u blizini očigledno je sedeo rad- nik iz fabrike sardina. Počelo je gunđanje i njuškanje. Zatim mumlanje i struganje nogama. Svi ljudi iz mog okruženja ustali su i premestili se na drugi kraj sale. Dalje od njega, to je radnik u fabrici sardina. I tako sam prestao da gledam fil- move. Ali nije bilo važno. Ionako su bili pravljeni za masu, za kretene.

Noću sam ostajao kod kuće i čitao knjige.Nisam se usuđivao da odem u biblioteku. „Donesi mi Ni-

čeove knjige“ , rekao sam Moni. „Donesi mi moćnog Špen- glera. Donesi mi Ogista Konta i Imanuela Kanta. Donesi mi knjige koje masa ne može da čita.“

Mona ih je donela. Sve sam ih pročitao i najčešće ih je bilo vrlo teško razumeti; neke od njih bile su toliko dosadne da sam morao da se pretvaram kako su fascinantne, dok su druge bile tako loše da sam morao da ih čitam naglas kao glumac da bi ih uopšte pročitao. Ali obično sam bio previše umoran za čitanje. Nešto malo u kadi bilo je dovoljno. Od- štampane reči lebdele bi pred mojim očima kao paučina na vetru. Zaspao bih. Ujutru bih se budio bez odeće, na kauču, sat bi zvonio, i pitao bih se kako me majka nije probudila kad me premeštala. Dok bih se oblačio, mislio sam o knjiga- ma koje sam čitao prethodne noći. Setio bih se tek poneke rečenice, ništa mi nije ostajalo u glavi.

Pročitao sam čak i jednu knjigu poezije. Smučila mi se, ta knjiga, i zarekao sam se da nikad više ne čitam poeziju.

88

Mrzeo sam tu pesnikinju. Poželeo sam joj da provede dve- tri nedelje u fabrici ribljih konzervi. Onda bi promenila pes- mu.

ViŠe od svega mislio sam na novac. Nikada nisam imao puno para. Pedeset dolara je bilo najviše što sam ikad imao u jednom trenutku. Uzeo bih ponekad štos papira i pretvarao se da su to novčanice od po hiljadu dolara. Stajao bih pred ogledalom i odvajao ih krojačima, prodavcima automobila i kurvama. Jednoj kurvi dao sam hiljadarku napojnice. Ponu- dila se da besplatno provede Šest meseci sa mnom. Toliko me dimula da sam joj odvojio još jednu hiljadarku. Na to mi je obećala da će ostaviti svoj prljavi zanat. Rekao sam: aj-jaj, draga moja, i dao joj ostatak novca - sedamdeset hiljada do- lara.

U blizini naše zgrade bila je Banka Kalifomije. Često sam noću stajao kraj prozora i gledao je kako se drsko uzdiže na uglu. Na kraju sam smislio kako da je opljačkam a da me ne uhvate. Pored banke je bila radnja za hemijsko čišćenje. Ideja je bila da prokopam tunel iz te radnje do sefa u banci. Vozilo za bekstvo čekalo bi me na sporednom izlazu. Samo je sto milja do Meksika.

Kad nisam sanjao ribu, sanjao sam novac. Budio sam se stisnutih pesnica, misleći da je u njima novac, gmmen zlata, ne želeći da otvorim šaku, jer sam znao da je sve to samo omama i da u šaci nema nikakvih para. Zarekao sam se, ako ikad skupim dovoljno novca, kupiću fabriku ribe Sojo, sla- viću čitavu noć kao da je Nova godina, a ujutm je spaliti do temelja.

Rad je bio težak. Magla se popodne dizala, i sunce je pržilo. Napolju je bilo kao u remi. U fabrici je bilo još gore. Nije bilo svežeg vazduha, ni za jednu nozdrvu. Svi prozori bili su zakovani zarđalim ekserima, a nikad oprana okna prekrivena paučinom i masna od starosti. Sunce je peklo krov od valovitog lima kao let-lampa, potiskujući vrelinu

89

naniže. Vrela para dizala se iz cevi i peći, iz ogromnih bačvi sa otpadom. Bili smo usred tih kužnih isparenja, znojili smo se u buci mašina.

Ujak je bio u pravu kad je govorio o tom poslu. Tu nije bilo nikakvog razmišljanja. Mozak si komotno mogao da ostaviš kod kuće. Po čitav dan smo samo stajali u mestu i mrdali rukama. S vremena na vreme premestili bismo težinu s noge na nogu. Ako si baš želeo da se krećeš, morao si da napustiš platfonnu da bi otišao do česme u toaletu. Postojao je plan. Išli smo na smenu - svako od nas na po deset minuta u toalet. U tom poslu s mašinama nije bio potreban nikakav šef. Kad bi rad ujutru počeo, Kratki Nejlor bi uključio ma- šinu i izlazio iz prostorije. Znao je šta mašina može. Nije nam bilo prijatno kad bi počela da nas prestiže. To bi nas nekako zabolelo. Nije to bio bol kao kad te neko ubode iglom u dupe, već neka vrsta tuge koja je dugoročno bila da- leko gora. Ako bismo je izbegli, uvek bi postojao neko is- pod nas na traci koga bi zakačila. On bi se drao. Tada bismo morali da radimo brže i popunimo prazninu na traci, samo da bi njemu bilo bolje. Niko nije voleo tu mašinu. Nije bilo bit- no da li si Filipinac, Italijan ili Meksikanac. Mučila je sve nas. A tražila je i mnogo pažnje. Bila je kao dete. Kad god bi se pokvarila, panika bi zahvatila čitavu fabriku. Sve se radi- lo u minut. Kada bi mašine stale, bilo je kao da si na nekom drugom mestu. To više nije bila fabrika već bolnica. Čekali smo u gomili i šapatom razgovarali dok bi mehaničari pop- ravljali kvar.

Napomo sam radio jer sam morao napomo da radim i nisam mnogo prigovarao jer uopšte nije bilo vremena za to. Najveći deo vremena samo sam stajao, punio mašinu kon- zervama i mislio o novcu i ženama. Vreme je tako brže pro- lazilo. Meni je to bio prvi takav posao u životu. Što si manje mislio o onom što radiš, to je bilo lakše. Postao sam veoma strastan u svojim mislima o ženama. Možda zato što je plat- forma neprestano podrhtavala. Jedno sanjarenje neosetno bi

90

kliznulo u drago, i sati su prolazili dok sam stajao pored ma- šine i pokušavao da se usredsredim na posao, tako da ostali ne otkriju o čemu razmišljam.

Kroz maglu isparenja mogao sam da vidim otvorena vra- ta na dragom kraju prostorije. Tamo je bio plavi zaliv kojim je letelo na stotine prljavih lenjih galebova. Na dragom kraju zaliva bio je kej Katalina. Ujutro bi, na svaka dva minuta, brodovi i hidroplani isplovljavali za ostrvo Katalina, udalje- no osamnaest milja. Kroz zamagljeni otvor vrata mogao sam da vidim crvene plovke hidroplana kad bi se poletali iznad vode. Brodovi su odlazili samo ujutru, ali su hidroplani leteli po ceo dan do tog malog ostrva. Mokri crveni plovci bleštali su na suncu, plašeći galebove. Ali s mesta na kome sam sta- jao video sam samo plovke. Samo plovke. Nikada krila ni trap aviona.

To me od prvog dana mučilo. Hteo sam da vidim ceo avion. Gledao sam ih svakog dana, na putu do fabrike. Zas- tao bih na mostu i posmatrao pilote kako petljaju nešto oko njih, i znao sam svaki avion ponaosob. Ali mučilo me kad bih video samo plovke kroz otvor tih vrata. Najluđe stvari počele su da mi padaju na um. Zamišljao sam kako se nešto dešava sa nevidljivim delovima aviona - da slepi putnici jašu na krilima. Dolazilo mi je da jurnem do vrata i prove- rim čitavu stvar. Stalno sam se grbio i saginjao. Počeo sam da priželjkujem tragedije. Da vidim kako avioni eksplodi- raju i putnici padaju i dave se u zalivu. Bilo je jutara kad bih dolazio na posao s jednom jedinom nadom - da će neko poginuti u zalivu. Dešavalo mi se da sam ubeđen u to. Sle- deći avion, rekao bih u sebi, sledeći nikad neće stići do Kataline - srašiće se prilikom poletanja; ljudi će vrištati, žene i deca podaviće se u zalivu; Kratki Nejlor će isključiti mašinu, i svi ćemo izaći da gledamo kako spasioci izvlače tela iz vode. Suđeno je da se to dogodi. To je neizbežno. Po- čeo sam da smatram sebe vidovitim. I tako, avioni su po ceo dan uzletali. Ali s mesta na kome sam stajao video sam samo

91

plovke. Kosti su počele da me bole od iščekivanja. Sledeći se mora srašiti. Nakašljavao sam se, grizao usne i grozniča- vo iščekivao sledeći avion. Ubrzo bih začuo buku motora, slabašnu u odnosu na tutnjavu mašina u fabrici, i tempirao vreme. Najzad smrt! Oni će sada umreti! Kad bi taj trenutak došao, prekidao sam posao i gledao kroz otvor na vratima, da konačno vidim dugo očekivani prizor. Avioni su uvek bili vrlo precizni u poletanju. Vidik u otvora vrata nikad se nije menjao. I tog puta, kao i uvek, video sam samo plovke. Uz- dahnuo sam. Pa dobro, ko zna? Možda će se srašiti iza sve- tionika, pri kraju uzletanja. Uskoro ću to saznati. Oglasiće se sirene obalske straže. Ali ništa od sirena. Još jedan avion se provukao.

Petnaest minuta kasnije čuo sam buku sledećeg aviona. Fabrička pravila nalagala su da stojimo na svojim mestima. Ali dođavola s pravilima. Skočio sam sa platforme i jumuo ka vratima. Veliki crveni avion je uzleteo. Video sam ga ce- log, svaki njegov delić, mali praznik za moje oči pre tragedi- je. Tamo negde, bilo gde, vrebala je smrt. Granuće u svakom trenutku. Avion se kretao zalivom i uzleteo u vazduh, prema svetioniku. Postajao je sve manji i manji. I on je uspeo da utekne. Mahnuo sam pesnicom u njegovom pravcu.

„Dobićeš ti svoje!“ dreknuo sam.Momci su me zapanjeno gledali. Osetio sam se kao idi-

ot. Vratio sam se. Video sam optužbu u njihovim očima, kao da sam odjurio do vrata i pokušao da ubijem neku čudesnu pticu.

Najednom sam potpuno drukčije gledao na njih. Izgle- dali su mi nepopravljivo glupi. Radili su tako napomo. Sa ženama koje je trebalo nahraniti i gomilom musave dece i brigama oko računa za straju i računa za namimice, stajali su tako daleki od mene, tako odvojeni, goli u prljavim kombi- nezonima, glupih rošavih meksikanskih lica, bili su neope- vano glupi, posmatrajući me kako se vraćam, smatrajući da

92

sam lud. Jeza me hvatala od njih. Bili su izbljuvci nečeg lep- ljivog i sporog, teški i sluzavi kao tutkalo, okovani i bespo- moćni, liseni svake nade, išibanih tužnih očiju ostarelih životinja koje čitav svoj vek tegle u polju. Mislili su da sam lud, jer nisam izgledao kao ostarela išibana životinja. Neka misle da sam lud! Naravno da sam lud! Vi seljačine, budale, imbecili! Ne zanimaju me vaše misli. Bio sam zgađen što moram da budem tako blizu njih. Poželeo sam da ih premla- tim, jednog po jednog, da ih mlatim dok ne ogreznu u krvi. Poželeo sam da im dreknem neka uklone svoje proklete po- kunjene bezvoljne potištene išibane oči od mene, jer su ot- varale cmu mpu u mom srcu, živu ranu, otvorenu raku, iz koje su u mučnoj procesiji stupali njihovi mrtvaci, vodeći za sobom druge mrtvace, paradirajući gorkim paćeništvom svo- jih života kroz moje srce.

Mašina je tutnjala i treskala. Zauzeo sam svoje mesto pored Euzebija i radio, stara šema, punio sam mašinu konzer- vama, rezigniran činjenicom da nisam vidovit, da tragedija udara samo kao kukavica u noći. Momci su me posmatrali ka- ko se vraćam poslu, zatim su i oni nastavili, definitivno me smatrajući manijakom.

Euzebio me gumuo laktom.„Zašto ti tako juri?“„Zbog pilota. Moj stari drugar. Pukovnik Bakingem. Ma-

hao sam mu.“Euzebio je odmahnuo glavom.„Glupiraš, Arturo. Ti stalno glupiraš.“

93

14

Sa mog mesta na platformi mogao sam da vidim i Kalifor- nijski Jalit klub. U pozadini su bili zeleni obronci Palos Ver- desa, italijanski pejzaž za koji sam znao iz knjiga. Zastavice jarkih boja lepršale su s jarbola jahti. Nešto dalje videla se bela pena velikih talasa lcoji su tukli o izubijani kej. Na pa- lubama jahti izležavali su se muškarci i žene u ležemoj beloj odeći - čuveni ljudi iz sveta filma i finansijskih kmgova Los Anđelesa. Bili su neizmemo bogati, ti brodovi su bili njihove igračke. Kad god im odgovara ostavljali su posao u gradu i silazili u luku da se malo poigraju, vodeći sa sobom žene.

I to kakve žene! Zastao bi mi dah već kad ih vidim kako klize u limuzinama, prelepe, kraljevskog držanja, njihove ci- garete tako elegantne, zubi tako blistavi, odeća tako neodo- ljiva, savršena, krojena da prikrije svaku manu njihovog tela i učini ih još đražesnijim. Kad bi u podne limuzine prolazile putem kraj fabrike, a mi bili napolju na pauzi za ručak, gle- dao sam ih kao što lopov gleda u nakit. Ali delovale su mi tako nedostupno da sam ih mrzeo, i ta mržnja kao da ih je činila bližim. Jednog dana one će biti moje. Imaću i njih i limuzine koje ih voze. Kada dođe do revolucije, one će biti moje, naložnice komesara Bandinija, baš tu, u sovjetskoj ob- lasti San Pedra.

Sećam se jedne žene na jahti. Bila je udaljena oko dves- ta metara. Sa te razdaljine nisam mogao da joj vidim lice.

94

Razaznavao sam samo njene pokrete dok je hodala palubom kao piratska kraljica, u blistavobelom kupaćem kostimu. Ho- dala je tamo-amo palubom jahte koja se pružala kao lenja mačka na plavoj vodi. To je bilo samo sećanje, samo utisak dok sam stajao na platformi i gledao kroz otvor vrata. Samo sećanje, ali zaljubio sam se u nju, prvu stvamu ženu koju sam ikad voleo. Povremeno bi zastala kraj ograde da pogle- da u vodu. Onda bi ponovo hodala, njeni raskošni bokovi kre- tali su se gore-dole. Jednom se okrenula i zagledala se u pravcu fabrike. Gledala je nekoliko minuta. Nije mogla da me vidi, ali gledala je pravo u mene. U tom trenutku sam se zaljubio u nju. To mora da je bila ljubav, a možda je to bio samo njen beli kupaći kostim. Razmotrio sam ovu dilemu sa svih strana i na kraju priznao sebi da je to bila ljubav. Nakon gledanja u mene, okrenula se i ponovo prošetala palubom. Zaljubljen sam, rekao sam. To je znači Ijubav! Čitavog sam dana mislio o njoj. Sledećeg dana jahte nije bilo. Često sam se pitao šta je s njom, i rešio da to uopšte nije važno - bio sam siguran u svoju ljubav prema njoj. Posle nekog vreme- na prestao sam da mislim na nju, postala je uspomena, samo nešto da mi prekrati vreme kraj sanduka s konzervama. Pa ipak sam je voleo; ona me nikad nije videla, i ja nikad nisam video njeno lice, ali to je uprkos svemu bila Ijubav. Uopšte nisam mogao da ubedim sebe da sam je voleo, ali zaključio sam da grešim, i da sam je zaista voleo.

Jednom je prelepa plavokosa devojka ušla u odeljenje etiketa. Došla je u društvu čoveka sa elegantnim brkovima i gamašnama. Kasnije sam doznao da mu je ime Hugo. On je bio vlasnik fabrike, kao i fabrike u Montereju. Niko nije znao ko je ta devojka. Bila se okačila o njegovu ruku, vonj je dotukao. Znao sam da ioj je muka od fabrike. Nije imala više od dvadeset godina. Na sebi je imala zeleni mantil. Njena pozadina bila je savršeno oblikovana, kao obruč na burencetu, i nosila je bele cipele s visokom štiklom. Hugo je ledeno odmeravao sve oko sebe dok mu je ona šaputala ne- što. Smeškao se i tapšao je po ruci. Onda su zajedno otišli.

95

Pre nego što je izašla, devojka se okrenula i pogledala nas. Oborio sam glavu, ne želeći da me neko tako lep vidi među svim tim Meksikancima i Filipincima.

Euzebio je stajao pored mene na platformi. Gumuo me i rekao: „Tebi ona sviđa, Arturo?“

,,Ne lupetaj“ , rekao sam. ,,0na je kurvica, najobičnija kapitalistićka drolja. Kada dođe do revolucije, njeni dani su odbrojani.“

Ali nikad nisam zaboravio tu devojčicu u zelenom man- tilu i belim cipelicama. Siguran sam bio da ćemo se jednog dana ponovo sresti. Možda kad postanem bogat i slavan. Čak ni tada neću znati njeno ime, ali angažovaću detektive da prate Huga, dok ne otkriju stan u kome je drži kao zatočeni- cu svog idiotskog novca.

Detektivi bi pronašli adresu, pa bih otišao tamo i dao joj svoju posetnicu.

,,Vi me se ne sećate“ , nasmešio bih se.,,Ne, bojim se da vas ne poznajem.“Ah. Tada bih joj ispričao o njenoj davnoj poseti fabrici

konzervi Sojo. Kako sam ja, siromašni beli mladić, okružen gomilom glupih Meksikanaca i Filipinaca, bio tako fascini- ran njenom lepotom da se nisam usudio da pokažem svoje lice. Onda bih se nasmejao.

„Ali vi sad sigumo znate ko sam.“Poveo bih je do njene biblioteke, gde bi moje knjige sta-

jale sa još nekoliko neophodnih naslova, kao što su biblija i rečnik, a onda bih uzeo roman Kolos sudbine, za koji sam dobio Nobelovu nagradu.

„Hoćete li da vam napišem posvetu?“Tada bi, uzdahnuvši od čuda, spoznala.„Šta, vi ste Bandini, čuveni Arturo Bandini!“Nakašljavanje. Onda bih se ponovo nasmejao.„Taj sam!“Kakav dan! Kakav trijumf!

96

15

Prošlo je mesec dana, ukupno četiri isplate. Petnaest dolara nedeljno.

Nikada se nisam navikao na Kratkog Nejlora. Nije se ni on navikao na mene. Nisam mogao da razgovaram s njim, ali ni on sa mnom. Nije bio od od ljudi koji kažu: „Zdravo, kako si?“ Samo je klimao glavom. Nije bio ni od onih ljudi s ko- jima možeš da diskutuješ o situaciji u proizvodnji ribljih konzervi, ili o svetskoj politici. Bio je previše hladan. Držao me na distanci. Učinio je da se osetim kao najamni radnik. I sam sam to znao. Nisam nalazio da je neophodno insistirati na tome.

Bližio se kraj sezone skuša. Jednog popodneva okončali smo etiketiranje partije od dve stotine tona. Pojavio se Krat- ki Nejlor s olovkom i kontrolnom tablicom. Skuše su bile upakovane i spremne za transport. Teretni brod bio je usi- dren na dokovima, čekajući da ih otpremi u Nemačku - za velikoprodajnu kompaniju u Berlinu.

Kratki nam je naredio da iznesemo tovar na dokove. Ob- risao sam znoj sa lica dok se mašina zaustavljala, pa sam sa urođenom tolerancijom i dobronamemošću prišao Kratkom i potapšao ga po leđima.

„Kakva je situacija u proizvodnji ribljih konzervi, Nej- lore?“ rekao sam. „Šta je s norveškom konkurencijom?“

Otresao je moju ruku s ramena.

97

„Nađi ručni viljuškar i počni da radiš.“„Surovi gazda“, rekao sam. „Vi ste surovi gazda, Nej-

lore.“Udaljio sam se desetak koraka kad me pozvao natrag.„Znaš li kako se radi ručnim viljuškarom?“ upitao me.Pojma nisam imao. Nisam čak ni znao da postoji nešto

što se zove ručni viljuškar. Naravno da nisam znao kako se radi ručnim viljuškarom. Ja sam bio pisac. Naravno da nisam znao. Nasmejao sam se i povukao naviše svoj radni kombi- nezon.

„Smešno! Znam li ja kako se radi ručnim viljuškarom! Kakvo pitanje! Ha. Znam li ja kako se radi ručnim viljuška- rom!“

„Ako ne znaš, reci. Nemoj da me zamajavaš.“Zavrteo sam glavom i pogledao u pod.„Znam li ja kako se radi ručnim viljuškarom! Kakvo pi-

tanje!“„Dobro, znaš li?“„Vaše pitanje je samo po sebi apsurdno. Znam li ja kako

se radi ručnim viljuškarom! Naravno da znam kako se radi ručnim viljuŠkarom. Kakvo pitanje!“

Usna mu se iskrivila kao pacovski rep.,,A gde si pa ti učio kako se radi ručnim viljuškarom?“Odgovorio sam čitavoj prostoriji. ,,On sad boće da zna

gde sam radio ručnim viljuškarom! Vidi ti njega! On hoće da zna gde sam naučio da radim ručnim viljuškarom.“

,,U redu, samo gubimo vreme. Gde? Pitam te gde?“Odgovorio sam kao zapeta puška.,,Na dokovima. Dokovima za istovar benzina. Kao sti-

vador, slagaČ tereta.“Njegove oči šarale su po meni od glave do pete, dok mu

se usna krivila u svim pravcima, slika i prilika čoveka pot- puno zahvaćenog prezirom.

98

„77 stivador!“Smejao se.Mrzeo sam ga. Imbecil. Kreten, pacovski tvor. Pacov sa

njuškom tvora. šta je on uopšte znao o tome? Laž, dobro. Ali šta je on uopšte znao o tome? On - taj pacov - bez grama kulture, koji verovatno nikad nije pročitao knjigu u svom životu. Moj bože! Šta je on uopšte znao o bilo čemu? Povrh svega, nije bio neki format, sa dva zuba u glavi, ustima pu- nim duvanskog soka i očima kuvanog pacova.

,,Dobro“ , rekao sam. „Posmatrao sam ja vas, Sejlore, Tej- lore, Nejlore, ili kako god vas zovu u ovoj kloaki. Mene lično to uopšte ne zanima, ali, ako moja perspektiva nije to- talno iskrivljena, niste vi neki štih, Sejlore, Bejlore, Tejlore, Nejlore, ili kako god se zvali.“

Prostačka reč, suviše prostačka da se ponovi, procedila se sa njegovih usana. Škrabao je po svojoj tablici, izigrava- jući da nešto radi, nije mi bilo jasno šta, ali to je bilo čisto licemerje, smicalica iz dubina njegove močvame duše, škra- bao je kao pacov, kao nekultumi pacov, i toliko sam ga mr- zeo da bih mu rado odgrizao prst i pljunuo mu ga u lice. Vidi ga samo! Taj pacov, što pacovski škrabucka po papim kao pacovskim kandžicama po parčetu sira, glodar, smrad, pod- rumski pacov, pacov sa dokova. Ali zašto ne kaže nešto? Ha! Zato što je najzad naišao na nekog ko mu je dorastao, zato što je bespomoćan preda mnom.

Pokazao sam ka gomili kutija s konzervama.„Vidim da je ta roba namenjena Nemačkoj.“,,Ma nemoj?“ rekao je, i dalje škrabajući.Ali nisam naseo njegovom mizemom pokušaju da bude

sarkastičan. Dosetljivost nije palila kod mene. Umesto toga sam utonuo u ozbiljno ćutanje.

„Recite mi, Nejlore ili Bejlore, ili kako god bilo - šta vi mislite o sadašnjoj nemačkoj državi? Slažete li se sa Hitle- rovim veltanšaungom?“

99

Nije bilo odgovora. Ni reči, samo škrabanje. A zašto? Zato što je veltanšaung bio previše za njega! Previše za bilo kog pacova. To ga je zbunilo, zapanjilo ga. Prvi i poslednji put u njegovom životu izgovorena je ta reč. Gumuo je olo- vku u džep i buljio preko mog ramena. Morao je da stoji na prstima da bi to učinio. Kakav maloumni zakržljali kepec.

,,Manuel!“ doviknuo je. ,,Ej, Manuel! Dođi na minut.“ Manuel je prišao, uplašen, oklevajući, jer je biio neuobi-

čajeno da se Kratki nekom obraća po imenu, osim ako hoće da ga šutne s posla. Manuel je imao oko trideset godina, izgladnelo lice na kome su jagodične kosti štrčale kao jaja. Radio je preko puta mene na platformi. Često sam ga pos- matrao zbog njegovih ogromnih zuba. Bili su beli kao mle- ko, ali preveliki za njegovo lice, gomja usna nije mogla da ih pokrije. Asocirao me samo na zube, ni na šta drugo.

„Manuel, pokaži ovom momku kako se radi ručnim vi- ljuškarom.“

Umešao sam se. ,,To uopšte nije neophodno, Manuel. Ipak, s obzirom na okolnosti, on je taj koji ovde izdaje na- redbe; a što kažu, naredba je naredba.“

Ali Manuel je bio na Tejlorovoj strani.,,Dođi“ , rekao je. ,,Ja tebi pokažem.“Poveo me, prostačke reči ponovo su curile s Tejlorovih

usana, lepo su se čule.„Ovo me zabavlja“ , rekao sam. „Smešno je, znaš. Da

pukneš od smeha. Kakav poltron.“,,Ja tebi pokažem. Dođi. Gazda naredio.“„Gazda je moron. On je demencija prekoks.“,,Ne, ne! Gazda naredio. Dođi.“„Veoma zabavno. Čist makabr iz Kraft-Ebinga.“ „Gazda naredio. Tu nema pomoć.“Otišli smo do skladišta i izvukli po jedan ručni viljuškar.

Manuel je izgurao svoj napolje. Gurao sam za njim. Bilo je

100

prosto. To se, znači, zvalo ručni viljuškar. Kad sam bio dete mi smo to zvali ručna kolica. Svako sa dve ruke mogao je da radi ručnim viljuškarom. Manuelov potiljak bio je kao krzno cme mačke, obrijano zarđalim kasapskim nožem. Rasla je kao litica - pravo šišanje iz domaće radinosti. Na zadnjem delu njegovog kombinezona bila je velika zakrpa od belog platna. Bila je loŠe prišivena, kao da je koristio kanap i ukos- nicu. Pete su mu bile izlizane sve do mokrog poda, propali đonovi bili su pendžetirani jutom koja je bila pričvršćena velikim ekserima. Izluđivalo me koliko je bedno izgledao. Znao sam mnogo siromašnih ljudi, ali Manuel nije morao da bude toliko siromašan.

„Kaži mi“, rekao sam, „koliko zarađuješ, čoveče?“Isto koliko i ja. Dvadeset pet centi na sat.Pogledao me pravo u oči, visoki mršavi čovek oborenog

pogleda, dubokih tamnih poštenih očiju, ali vrlo sumnjiča- vih. To je bilo od šibanja, ta urođena potištenost gotovo svih paorskih očiju.

,,Ti voli da radi u fabrika?“ rekao je.„Zabavlja me. Ima svojih trenutaka.“,,Ja voli. Ja mnogo voli.“„Zašto ne kupiš nove cipele.“„Nema pare.“„Oženjen si?“Naglašeno je klimnuo glavom.„Imaš li dece?“I za to je klimao glavom. Imao je troje dece, jer je digao

tri iskrivljena prsta i kezio se.„Kako, dođavola, živiš od dva novčića na sat?“Nije znao. Gospode, on to nije znao, ali je terao dalje.

Stavio je šaku na čelo, s bespomoćnom grimasom. Živeli su, ništa posebno, ali je nakon svakog dana dolazio sledeći, i oni bi preživeli da ga vide.

101

„Zašto ne tražiš veću nadnicu?“Divlje je odmahnuo glavom.„Možda mene otpuste.“„Znaš li šta si ti?“ rekao sam.Ne. Nije znao.„Ti si budala. Prava pravcata budala. Pogledaj se! Ti pri-

padaš dinastiji robova. Peta vladajuće klase gazi tvoja jaja. Zašto ne postaneš čovek i stupiš u štrajk?“

„Nema štrajk. Ne, ne. Odmah otpuste.“„Ti si budala. Prokleta budaletina. Pogledaj se! Nemaš

čak ni pristojan par cipela. Pogledaj svoju odeću! Isuse, ti čak izgledaš gladno. Jesi li gladan?“

Ćutao je.„Odgovori mi, budalo! Jesi li gladan?“,,Ne gladan.“„Lažove lažovski.“Gledao je u svoja stopala i klipsao napred. Proučavao je

svoje cipele. Onda je krišom pogleđao moje, koje su bile u svakom pogledu bolje od njegovih. Činilo se da je srećan što imam bolje cipele. Pogledao me u lice i osmehnuo se. To me razbesnelo. Šta ima da mu bude drago zbog toga? Poželeo sam da ga tresnem u njušku.

„Dosta dobre“, rekao je. „Koliko ti platio?“,,Ne lupetaj više.“Išli smo dalje. Hodao sam za njim. Najednom sam tako

izludeo da nisam mogao da ćutim. „Glupane glupi! Budalo leseferovska! Zašto ne srušiš ovu fabriku i zatražiš svoja pra- va? Traži cipele! Traži mleko! Pogledaj se! Pravi si magarac, ličiš na robijaša! Gde je mleko? Zašto se ne boriš za to?“

Njegove šake čvršće su stegle ručke viljuškara. Tamno grlo nabreklo mu je od gneva. Pomislio sam da sam preterao. Možda ćemo se potući. Ali nije bilo to.

102

„Smiri!“ prosiktao je. „Možda otpuste!“Ali oko nas je bilo veoma bučno, škripa točkova i tresak

kutija, dok je Kratki Nejlor bio kod vrata, daleko iza nas, zauzet proveravanjem. Kad sam video koliko je bezbedno, rešio sam da još nije gotovo.

„Šta je s tvojom ženom i decom? Tvojim slatkim malim bebama? Traži mleko! Zamisli kako umiru od gladi dok se bebe bogatih kupaju u mleku! A zašto bi moralo tako? Zar ti nisi čovek kao i drugi ljudi? Ili si obična budala, ništarija, monstruozna travestija dostojanstva koje je praiskonska čo- večja osobina? Slušaš li ti mene? Ili zatvaraš uši jer ih istina boli, a suviše si slab i zaplašen da se distanciraš od ampu- tiranog apsoluta, od dinastije robova. Dinastija robova! Di- nastija robova! Ti bi da pripadaš dinastiji robova! Klanjaš se kategoričkom imperativu. Ti ne želiš mleko, ti želiš hipo- hondriju! Ti si kurva, drolja, makro, prostitutka modemog kapitalizma! Toliko mi je muka od tebe da mi se povraća!“

,Aha“, rekao je. ,,Ti dobro riga. Ti ne pisac. Ti samo riga.“ ,,Ja neprestano pišem. Moja glava pliva u transcedentnoj

fantazmagoriji rečenica.“„Fuj! I meni riga od tebe!“„Kretenu glupi! Klipane paorski!“Počeo je da slaže kutije na svoj viljuškar. Zastenjao bi

svaki put, bile su visoko, teško je bilo da se dohvate. Dobio je zadatak da mi pokaže. Nije li gazda rekao da gledam? Le- po, gledao sam. Nije li Kratki bio gazda? Lepo, samo sam slušao naređenja. Oči su mu sevnule od gneva.

„Hajde! Radi!“,,Ne obraćaj mi se, buržujčino proleterska.“Kutije su bile teške po dvadeset pet kila svaka. Naslagao

ih je deset u visinu, jednu preko druge. Onda je poturio vrh svog viljuškara ispod čitavog tovara i priklještio najdonju ku- tiju štipaljkama pri dnu viljuškara. Nikad nisam video tako

103

nešto. Video sam razne vrste ručnih kolica, ali nikad kolica sa štipaljkama.

„Progres ponovo uzdiže svoju časnu glavu. Nova tehni- ka afirmiše sebe čak i kod skromnih ručnih kolica.“

„Ti samo gleda.“Jednim trzajem digao je teret sa poda i uravnotežio ga na

točkovima, s ručkama u visini ramena. To je bio trik. Znao sam da to nikad neću moći da izvedem. Onda je vozio čitav tovar. A ipak, ako je on to mogao, on, Meksikanac, čovek ko- ji nesumnjivo nikad nije pročitao knjigu u svom životu, koji nikad nije čak ni čuo za prevrednovanje svih vrednosti, onda sam to mogao i ja. On, taj paor, natovario je deset kutija.

A šta ćeš onda ti, Arturo? Zar će on biti bolji od tebe? Ne - hiljadu puta ne! Deset kutija. Dobro. Ja ću natovariti dva- deset kutija. Uzeo sam moj viljuškar. Do tada se Manel vra- tio po novi tovar.

,,To mnogo“ , rekao je.„Ućuti više.“Gumuo sam viljuškar prema tovaru i otvorio štipaljke.

To se moralo dogoditi. Previše tereta. Znao sam da će se to desiti. Nije bilo nikakvog smisla pokušavati da ga nadma- šim, sve vreme sam to znao, pa ipak sam to uradio. Čulo se lomljenje i tresak. Kula od kutija se srušila. Razletele su se naokolo. Najgomja se razvalila i konzerve se otkotrljale na sve strane, razletele su se po podu kao uplašeni kučići.

,,To mnogo!“ viknuo je Manuel. ,,Ja tebi rekao. Prokle- to mnogo!“

Okrenuo sam se i dreknuo: „Hoćeš li da začepiš ta imbe- cilna zalizana usta, ti glupi meksikanski paore! Iđi liži gaz- dama čizme, proletem malograđanski!“

Razbacani tovar bio je na putu ostalim istovarivačima. Zaobilazili su ga, šutirajući u stranu konzerve koje su im sme- tale da prođu. Kleknuo sam da ih sakupim. Odvratan prizor,

104

da ja, beli čovek, na kolenima sakupljam konzerve ribe, dok svuda oko mene stoje toliki stranci.

Kratkom Nejloru nije dugo trebalo da vidi šta se dogo- dilo. Dotrčao je.

„Mislio sam da znaš kako se radi ručnim viljuškarom!?“Uspravio sam se.,,To nisu ručni viljuškari. To su ručni štipaljkari.“,,Ne raspravljaj se. Raščisti taj nered.“„Nezgode se deŠavaju, Nejlore. Rim nije podignut za je-

dan dan. Ima jedna stara poslovica u Tako je govorio Zara- tustra. . . “

Počeo je da maše rukama.„Isusa ti boga, ne raspravljaj se! Probaj ponovo. Ali sad

nosi manje. Probaj po pet kutija dok ne naučiš.“Slegnuo sam ramenima. U redu, šta si mogao da uradiš

u tom leglu idiotizma! Ostalo je samo da budeš hrabar, da veruješ u urođeno ljudsko poštenje i slepo se držiš ubeđenja u realnost progresa.

,,Vi ste gazda“ , rekao sam. „Ja sam pisac, znate. Bez od- govarajućih kvalifikacija, ja. . . “

,,Ne raspravljaj se! Znam već sve o tome! Svi znaju da si pisac, svi. Ali učini mi nešto, hoćeš?“ Gotovo je prekli- njao. „Probaj da prebaciš pet kutija. Samo pet. Ne šest ili sedam. Samo pet. Hoćeš li da učiniš to za mene? Opusti se. Nemoj da se satireš. Samo pet odjednom.“

Udaljio se. Prigušene reči dopirale su iz njegovih usta - prostakluci na moju adresu. Tako znači! Isplazio sam se u pravcu njegovih leđa. Prezirao sam ga, tog bednika, imbecila ograničenog rečnika, koji svoje pogane misli izražava samo nemuštim jezikom psovki. Pacov. Pravi pacov. Odvratni pa- cov poganog jezika koji pojma nema o Hitlerovom veltanša- ungu.

Pišam se na njega!

105

Vratio sam se sakupljanju razbacanih limenki. Kad sam ih sakupio, rešio sam da uzmem druga kolica. U uglu sam našao jedna sasvim drukčija od ostalih, na četiri točka, kao neki vagončić. Bila su veoma laka, široke ravne površine. Dovukao sam ih do mesta gde su momci tovarili svoje vi- ljuškare. Izazvala su pravu senzaciju. Gledali su ih kao da u životu nisu videli ništa slično, uzvikujući na španskom. Ma- nuel je s gadljivim izrazom lica počešao glavu.

„Šta ti sad radi?“Zaustavio sam kolica ispred kutija.,,Ne možeš ni da zamisliš - ti buržujska alatko.“Natovario sam ih. Ne sa pet kutija. Ne sa deset. Ne sa

dvanaest. Dok sam ih slagao, shvatio sam kakve mogućnosti leže u tom modelu kolica. Kad sam se najzad zaustavio, imao sam trideset i četiri naslagane kutije.

Trideset četiri puta dvadeset pet kila. Koliko je to? Izva- dio sam notes i olovku da sračunam. Osamsto pedeset kila. A osamsto pedeset puta deset tura je osam hiljada petsto kila. Osam hiljada petsto kila je osam i po tona. Osam i po tona na sat je osamdeset pet tona dnevno. Osamdeset pet tona dnevno je petsto devedeset pet tona nedeljno. Petsto deve- deset pet tona nedeljno je trideset hiljada devetsto četrdeset tona godišnje. Po toj proceni, preneo bih trideset miliona de- vetsto četrdeset hiljada kila godišnje. Da ne poveruješ! Dok drugi nose pišljivih dvesta pedeset kila u jednoj turi.

,,Čuvaj!“Sklonili su se u stranu a ja počeo da teglim. Tovar se

sporo micao. Teglio sam unatraške, gledajući u tovar. Sporo sam napredovao, jer su mi se noge klizale na mokrom podu. Tovar je bio nasred prolaza ostalih nosača, što je izazvalo malu pometnju u oba pravca, ništa posebno. Na kraju je rad potpuno stao. Svi viljuškari bili su nagomilani usred hale, kao zakrčeni saobraćaj u centru grada. Dojurio je Kratki Nej- lor. Vukao sam iz sve snage, stenjući i klizajući se; gubio

106

sam tlo umesto da napredujem. Ali nisam ja bio kriv. Kriv je bio pod, jer je bio klizav.

„Šta se kog đavola dešava ovde!?“ dreknuo je Kratki.Zastao sam da malo predahnem. On se pljesnuo dlanom

po čelu i zatresao glavom.„Šta to sad radiš?“„Pretovarujem kutije.“„Sklanjaj to odatle! Zar ne vidiš da je sve stalo zbog

tebe!?“„Ali pogledajte koliki tovar! Osamsto pedeset kiia!“„Sklanjaj to odatle!“,,To je više nego triput više. . . “„Kažem sklanjaj to odatle!“Budala. Šta sam mogao da učinim pod tako neravno-

pravnim okolnostima?Ostatak popodneva prenosio sam po pet kutija na koli-

cima s dva točka. Vrlo neprijatan posao. Jedini beli čovek, jedini Amerikanac, a prenosi samo upola onog koliko nose stranci. Morao sam nešto da učinim. Momci ništa nisu rekli, ali svaki od njih se kezio kad bi prošao pored mene i mog mizemog tovara od pet kutija.

Na kraju sam našao izlaz. Radnik Orkiza potegao je ku- tiju s vrha gomile, tako da se zaljuljao čitav zid drugih ku- tija. S uzvikom opomene jumuo sam ka zidu od kutija i po- dupro ga ramenom. To nije bilo neophodno, ali držao sam čitav zid svojim telom, zajapurenog lica, kao da će se zid svakog časa smšiti na mene. Momci su hitro uklonili zid. Ostao sam držeći se za rame, ječao sam i škrgutao zubima. Zateturao sam se, jedva se držeći na nogama.

„Jesi ti dobro?“ pitali su.,,Ma ništa“ , smešio sam se. ,,Ne brinite, ljudi. Mislim da

sam iščašio rame, ali sve je u redu. Nemojte da brinete zbog toga.“

107

I tako im je iščašeno rame oduzelo razlog da se keze na moj tovar od pet kutija,

Toga dana radili smo do sedam sati uveče. Magla nas je zadržala. Ostao sam nekoliko minuta prekovremeno. Hteo sam da nasamo vidim Kratkog Nejlora. Bilo je nekoliko te- ma koje sam hteo da raspravim s njim. Kad su svi otišli i fabrika opustela, nastala je prijatna samoća. Otišao sam do Nejlorove kancelarije. Vrata su bila otvorena. Prao je ruke onim jakim sapunskim prahom koji je vonjao na ceđ. On kao da je bio deo čudne, ogromne samoće fabrike, pripadao je njoj, kao greda pod krovom. Na trenutak je delovao tužno i blago, kao čovek s puno briga, neko kao ja, kao bilo koji čo- vek. U tom večernjem času, sa fabričkom halom koja ga je izlagala toj neizmemoj samoći, činio mi se, sve u svemu, kao prilično dobar lik. Ali imao sam svoju priču. Zakucao sam na vrata. Okrenuo se.

„Zdravo. Šta je tvoj problem?“„Nema nikakvog problema“, rekao sam. „Samo sam hteo

da čujem vaše mišljenje o nečemu.“„Dobro, pričaj. O čemu se radi?“„Već sam pokušao da razgovaram s vama o tome danas

popodne.“Brisao je ruke cmim peškirom.,,Ne sećam se. Šta je to bilo?“„Bili ste vrlo neuljudni u vezi s tim“, rekao sam. ,,Mo-

žda ne želite da razgovarate o tome.“,,Eh“, nasmešio se. „Znaš kako je kad je čovek zauzet

poslom. Naravno da hoću. Razgovaraću o tome. U čemu je problem?“

„Hitlerov veltanšaung. Kakvo je vaše mišljenje o Hitle- rovom veltanšaungu?“

„Šta to?“„Hitlerov veltanšaung.“

108

„Hitlerov šta? Veltan - šta?“„Hitlerov veltanšaung.“„Šta je to? Šta je veltanšaung? Tu si me stvamo našao,

dečko. Ja čak i ne znam šta to znači.“Zviznuo sam i ustuknuo.„Nemojte mi samo reći da čak i ne znate šta to znači!“ Odmahnuo je glavom i nasmejao se. To mu nije bilo po-

sebno važno; ne tako važno kao brisanje ruku, recimo. Ni- malo se nije stideo svog neznanja. - nije se čak ni uzbudio zbog toga. U suštini, kao da mu je bilo drago. Zacoktao sam jezikom i uzmaknuo ka vratima, beznadežno se osmehujući. To je bilo skoro previše za mene. Šta sam mogao da učinim suočen s takvom neznalicom?

„Dobro, kad već ne znate, onda valjda ne znate, znači nema svrhe razgovarati o tome, ako ne znate, a izgleđa da stvamo ne znate, zato u redu, laku noć, kad već ne znate. Laku noć. Vidimo se ujutru.“

Ostao je tako iznenađen da je zaboravio da produži s brisanjem mku. Onda je najednom uzviknuo. ,,Ej!“ dovik- nuo je. „Šta znači sve ovo?“

Ali sam ja već otišao, žurio sam kroz mrak ogromne ha- le, samo je odjek njegovog glasa dopirao do mene. Idući ka izlazu, prošao sam kroz vlažnu hladnu prostoriju gde su is- tovarivane skuše iz ribarskih brodova. Ali te noći nije bilo skuša, sezona je okončana, i umesto njih su bile tune, prve prave tune koje sam ikad video u tolikoj gomili, pod je bio prekriven njima, na hiljade tuna ležalo je razbacano na tepi- hu od prljavog leda, njihovi mrtvačkobeli trbusi u polumraku velikog skladišta.

Neke od njih još su bile žive. Tu i tamo čulo se šljapka- nje repova. Preda mnom je pljesnuo rep jedne koja je bila vi- še živa nego mrtva. Odvukao sam je s leda. Bila je jezivo hladna i trzala se. Vukao sam je i nosio, sve do stola gde će

109

je žene sutra rasporiti. Bila je ogromna, teška gotovo pedeset kila, čudovište iz drugog sveta, sa još puno snage u telu i tragom krvi iz jednog oka, tamo gde je probodena. Snažna kao čovek, mrzela me i pokušavala da umakne s pulta za čišćenje. Uzeo sam krivi nož za vađenje utrobe i prislonio ga pod njene pulsirajuće bele škrge.

,,Čudovište!“ rekao sam. ,,Ti cmo čudovište! Izgovori veltanšaung! Hajde - izgovori!“

Ali to je bila riba iz drugog sveta; ništa nije umela da iz- govori. Umela je samo da se bori za život, to je najbolje zna- la, a za to je bila već previše umoma. Ali i pored toga mi je skoro umakla. Mlatnuo sam je pesnicom. Onda sam joj zario nož pod škrge i odsekao joj glavu. „Kad sam rekao izgovori veltanšaung, to sam ozbiljno mislio!“

Odgumuo sam je natrag među njenu sabraću na ledu.„Neposlušnost znači smrt.“

Nije bilo odgovora osim slabašnog šljapkanja repa ne- gde u pomrčini. Obrisao sam ruke o neki džak i izašao na ulicu, prema kući.

110

16

Kad sam uništio žene, već sam sledećeg dana zažalio zbog toga. Dok sam radio i bio umoran nisam mislio o njima, ali nedelja je bila dan odmora, i besposleno sam se muvao na- okolo, a Helen i Mari i Rubi i Devojčica mahnito bi mi ša- putale, pitajući me zašto sam požurio da ih uništim, pitajući me žalim li zbog toga. I žalio sam.

Sada sam morao da se zadovoljim uspomenama na njih. Ali uspomene me nisu zadovoljavale. Izmicale su mi. Bile su drukčije od stvamosti. Nisam mogao da ih držim i gledam u njih kao što sam radio sa slikama. Sada sam se samo muvao naokolo žaleći što sam ih uništio, i nazivao sebe odvratnim smrdljivim hrišćaninom zato što sam to učinio. Pomislio sam da stvorim novu kolekciju, ali to uopšte nije bilo lako. Dugo mi je trebalo da sakupim one koje sam uništio. Nisam mo- gao namemo da krenem u potragu za ženom koja bi zameni- la Devojčicu, i verovatno nikad više u mom životu neće biti žene kakva je bila Mari. Nikad nisu mogle biti ponovljene. Još jedna stvar sprečavala me da stvorim novu kolekciju. Bio sam previše umoran. Često bih sedeo s knjigom Špenglera ili Šopenhauera, i tokom čitanja govorio sebi da sam dripac i budala, jer su te žene kojih više nema bile ono što sam stvar- no želeo.

Sada se plakar izmenio, bio je prepun Moninih haljina i odvratnog vonja tamjana. Bilo je noći kad mi se činilo da to

111

ne mogu da podnesem. Hodao bih tamo-amo sivim tepihom, razmišljao kako su grozni sivi tepisi, i grizao nokte. Ništa nisam mogao da čitam. Nisu mi se čitale knjige velikih Ijudi, i počeo sam da se pitam da li su uopšte tako veliki. Na kraju krajeva, da li su bili tako veliki kao Hejzel, ili Mari, ili De- vojčica? Da li je Niče mogao da se poredi sa zlatnom kosom Džin? Da li je Špengler bio tako veliki kao nokti moje Hej- zel? Ponekad jeste, ponekad nije. Za sve postoji vreme i me- sto, ali što se mene lično tiče, draža mi je bila lepota njenih noktiju nego deset miliona tomova Osvalda Špenglera.

Ponovo sam žudeo za intimnošću mog studija. Često bih gledao u vrata tog plakara i govorio kako je to nadgrobna ploča kroz koju nikad više neću proći. Monine haljine! Smu- čilo mi se od toga. Ali nisam mogao da zamolim majku ili Monu da sklone haljine odatle. Nisam mogao da priđem maj- ci i kažem: „Molim te, skloni te haljine“ . Reči ne bi došle. Mrzeo sam to. Činilo mi se da postajem odvratni malograđa- nin, moralna kukavica.

Jedne noći, majka i Mona nisu bile kod kuće. Samo zbog starih dobrih vremena rešio sam da obiđem studio. Malo sentimentalno putovanje u zemlju jučerašnjice. Zatvorio sam vrata za sobom, stajao u mraku i mislio o vremenu kad je ta mala odaja bila samo moja, kada nijedan deo moje sestre nije narušavao njenu intimnost. Ali to nikad više nije moglo biti isto.

U mraku sam pružio ruku i pod prstima osetio njene ha- ljine koje su visile sa vešalica. Bile su kao pokrovi duhova, kao odeća miliona i miliona mrtvih opatica od početka ovog sveta. Činilo se da me izazivaju - kao da su tu samo da bi me mučile i uništile spokojnu fantaziju mojih žena kojih nikad nije bilo. Gorčina je prostrujala kroz mene, i bilo je bolno čak se i setiti drugih vremena. Do tada sam već gotovo zab- oravio crte mojih žena.

112

Stegao sam pesnicu u nabore haljina da ne bih kriknuo. Sada se u plakaru širio nametljivi vonj ružičnjaka i tamjana, belih ljiljana i pogreba, prostirki u crkvama mog detinjstva, voska i visokih, tamnih prozora, starih žena u cmom što kle- če na misi.

Bila je to tama ispovedaonice, s dvanaestogodišnjim de- čakom po imenu Arturo Bandini koji kleči pred sveštenikom i govori mu kako je uradio nešto grozno, a sveštenik mu go- vori da ništa nije tako grozno za ispovednika, a dečak govo- ri kako nije siguran da je to greh, ono što je učinio, ali je svejeđno siguran da niko nije nikad uradio tako nešto, jer je to, oče, zaista glupo, mislim, ne znam kako to da kažem; i na kraju sveštenik to izvlači iz njega, taj prvi ljubavni greh, i opominje ga da to nikad više ne učini.

Došlo mi je da udaram glavom u zid plakara dok se to- talno ne obeznanim. Zašto nisam izbacio te haljine? Zašto su morale da me podsećaju na sestru Meri Džastin, i sestru Meri Leo, i sestru Meri Korita? Koliko je meni poznato, plaćao sam kiriju u tom stanu; prema tome, mogao sam da ih iz- bacim. I nisam mogao da shvatim zašto ne mogu. Nešto mi je zabranjivalo.

Osetio sam se slabiji nego ikad ranije, jer, kad sam bio jak, ni trenutka ne bih oklevao; skupio bih te haljine na go- milu, bacio ih kroz prozor i pljunuo za njima. Ali želja je iš- čezla. Izgledalo je glupo pobesneti i početi da razbacuješ ha- ljine. Sve je to bilo mrtvo i nepovratno.

Stajao sam tu i onda otkrio svoj palac u ustima. Zapa- njilo me što je tu. Da ne veruješ! Ja, osamnaest godina star, a još sisam palac! Onda sam rekao sebi: Ako si tako hrabar i neustrašiv, zašto ne zagrizeš svoj palac? Zagrizi ga ako smeš! Kukavica si ako to ne učiniš. I rekao sam: O, tako znači? E, pa nisam kukavica. I dokazaću!

Ujeo sam se za palac i grizao sve dok nisam osetio krv. Osetio sam zube na popustljivoj koži, kako odbijaju da pro-

113

đu kroz nju, i polako okretao palac sve dok je zubi nisu pro- bili. Bol je oklevao, pomerio se ka zglobovima, uz ruku, sve do ramena i očiju.

Dograbio sam prvu haljinu koja mi se našla pod rukom i iskidao je na parčiće. Vidi kako si jak! Iscepaj je na koma- de! Kidaj je dok ništa ne ostane od nje! I kidao sam je ša- kama i zubima, i režao kao pobesneli ker, kotrljao se po podu razmazujući krvavi palac po haljini, psujući je i smejući joj se dok je popuštala pod mojim rukama i parala se.

Tada sam zaplakao. Bol u mom palcu bio je ništavan. Ono što je stvamo bolelo bila je usamljenost. Došlo mi je da se pomolim. Dve godine se nisam molio - od dana kad sam napustio školu i počeo toliko da čitam. Ali sada sam ponovo hteo da se molim, siguran da bi to pomoglo, da bi mi od toga bilo bolje, jer je molitva tako delovala na mene u detinjstvu.

Kleknuo sam, zatvorio oči i tmdio se da mislim na reči molitve. Reči molitve bile su druga vrsta reči. Nikada to ni- sam shvatio pre toga. Uvideo sam razliku.

Ali nije bilo reči. Morao sam da se pomolim, da kažem nešto; molitva je bila kao jaje u meni. Ali nije bilo reči.

Nipošto one stare molitve!Samo ne molitvu Gospodnju, o Ocu našem koji si na ne-

bu, presveto je ime Tvoje, carstvo Tvoje dolazi.. . Nisam vi- še verovao u to. Nije bilo tako nečeg kao što je nebo; možda postoji pakao, to je izgledalo vrlo moguće, ali nije bilo tako nečeg kao što je nebo.

Samo ne Pokajanje, ono: moj Bože, iskreno se kajem što sam Te uvredio, i mrzim sve svoje grehe. . . Jer je jedino zbog čega sam se kajao bio gubitak mojih žena, a to je bilo nešto što Bog izričito ne odobrava. Da li odobrava? Naravno da ne odobrava. Bog teško da je blagonaklon prema mojim ženama. Ne. Onda je protiv njih.

Tu je bio Niče, Fridrih Niče.

114

Pokušao sam sa njim.Pomolio sam se: ,,0 voljeni Fridriče!"Loše. Zvučalo je kao da sam homoseksualac.Pokušao sam ponovo.„ 0 dragi Niče.“Još gore. Sve zato što sam pomislio na fotografije sa ko-

rica njegovih knjiga. Glupo je izgledao sa tim brkovima. Osim toga, Niče je bio mrtav. Već godinama mrtav. Bio je besmrtni pisac i njegove su reči gorele na stranicama njego- vih knjiga, ali je uprkos svemu bio mrtav i ja sam to znao.

Onda sam pokušao sa Špenglerom.„Dragi moj Špenglere“ , rekao sam.Odvratno.„Zdravo, Špenglere.“Odvratno.„Slušaj, Špenglere!“Još gore.„Dobro, Osvalde, kao što rekoh. . . “Brrr. Sve gore od goreg.Postojale su moje žene. I one su bile mrtve; možda sam

mogao da nađem nešto u njima. Isprobavao sam jednu po jednu, ali bilo je bezuspešno; jer, čim bih pomislio na neku od njih, podivljao bih od strasti. Kako da se čovek pomoli u takvom stanju? Skandalozna kombinacija.

Pošto sam beskorisno mislio o tolikim ljudima, zamorio sam se i hteo da odustanem od svega toga, kad mi je odjed- nom sinula dobra ideja - da ne treba da se molim Bogu ili drugima, već samom sebi.

„Arturo, čoveče moj. Najdraži moj Arturo. Izgleda da toliko patiš, tako nepravedno. Ali ti si hrabar, Arturo. Ličiš mi na moćnog ratnika, sa ožiljcima iz milion borbi. Kako si odvažan! Kako plemenit! Kako si lep! Ah, Arturo, koliko si

115

u stvari lep! Toliko te volim, Arturo, moj veliki i silni bože. Zato plači sad, Arturo. Pusti neka ti suze teku, jer tvoj život je borba, gorka bitka do samog kraja, i niko to ne zna osim tebe, niko osim tebe, predivnog ratnika koji se bori sam, ne- popustljiv, veliki junak kakvog svet nikad nije upoznao.“

Seo sam na pete i plakao sve dok me slabine nisu za- bolele od jecaja. Otvorio sam usta i ječao, i to je bilo ah tako dobro, bilo je tako slatko plakati, da sam ubrzo počeo da se smejem od zadovoljstva, smejem se i plačem, suze su mi curile niz lice i kvasile mi ruke. Mogao sam satima tako.

Prekinuli su me koraci u dnevnoj sobi. Koraci su bili Monini. Uspravio sam se i obrisao oči, ali znao sam da su crvene.

Gumuo sam iscepanu haljinu ispod košulje i izašao iz plakara. Nakašljao sam se malo, tek da se pokažem nonša- lantan.

Mona nije znala da je bilo ko u stanu. Svetla su bila po- gašena i mislila je da nema nikoga. Iznenađeno me pogleda- la, kao da me prvi put vidi u životu. Načinio sam nekoliko koraka tamo-amo, kašljući i mumlajući neku melodiju, ali ona me i dalje posmatrala; samo je ćutala, zagledana u mene.

,,Dobro“, rekao sam. ,,Ti kritičarko života - reci nešto.“Oči su joj gledale u moju ruku.„Tvoj prst. Sav je. . . “,,To je moj prst“, rekao sam. ,,Ti bogomzaražena opa-

tice.“Zaključao sam vrata kupatila za sobom i bacio dronjke

od haljine kroz otvor za ventilaciju. Onda sam previo prst. Stao sam pred ogledalo i pogledao se. Voleo sam moje lice. Mislio sam da sam vrlo lepa osoba. Imao sam dobar ravan nos i predivna usta, usne su mi bile crvenije od ženskih, upr- kos njihovog karmina i ne znam čega. Oči su mi bile krupne i bistre, vilica malo isturena, snažna vilica, vilica koja odra-

116

žava karakter i samodisciplinu. Da, jako zgodno lice. Čovek koji zna da proceni našao bi štošta zanimljivo na njemu.

U ormariću s lekovima napipao sam majčinu burmu sa venčanja; obično ju je tamo ostavljala kad opere ruke. Držao sam prsten na dlanu i zadivljeno ga gledao. Kad pomisliš da je taj prsten, to parče običnog metala, zapečatilo bračnu ve- zu koja me je proizvela! Neverovatna stvar. Teško da je otac znao, kada je kupovao taj prsten, da će on postati simbol je- dinstva muškarca i žene iz koga će nastati jedan od najvećih ljudi na svetu. Kako je bilo čudno stajati u tom kupatilu i shvatiti sve to! Ovo parče glupog metala teško da je išta zna- lo o sopstvenom značenju. A ipak će jednog dana postati ko- lekcionarska stavka neizmeme vrednosti. Lepo sam video muzej i ljude koji se tiskaju oko Bandinijevih ličnih pred- meta, uzvike vodiča aukcije, i na kraju Morgana ili budućeg Rokfelera kako dižu cenu na dvanaest miliona dolara za taj prsten, samo zato što ga je nosila majka Artura Bandinija, naj- većeg pisca koga je svet ikad upoznao.

117

17

Prošlo je pola sata. Čitao sam, ležeći na kauču. Zavoj na mom palcu bio je vrlo upadljiv. Ipak, Mona nije više pričala o tome. Sedela je na drugom kraju sobe, čitala i jela jabuku. Otvorila su se ulazna vrata. Bila je to majka, vratila se iz uj- ka Frenkove kuće. Prvo što je ugledala bio je moj zamotani prst.

„Moj bože“ , rekla je. „Šta se dogodilo?"„Koliko imaš para?“ upitao sam.„Ali tvoj prst! Šta se dogodilo?“„Koliko imaš para?“

Prsti su joj prebirali po izanđaloj tašni dok je i dalje gle- dala u zavijeni palac. Suviše je bila uzbuđena, suviše upla- šena da bi otvorila tašnu. Pala joj je na pod. Podigla je, kole- na su joj krckala, ruke nekontrolisano tražile otvarač tašne. Na kraju je Mona ustala i uzela tašnu od nje. Potpuno satr- vena, i dalje zabrinuta za moj palac, majka je sela. Znao sam da joj srce mahnito bije. Kad je došla do daha, ponovo je pitala za prst. Ali ja sam čitao. Nisam joj odgovorio.

Ponovila je pitanje.„Povredio sam ga.“,,Kako?“„Koliko imaš para?“

118

Mona je brojala, s jabukom među zubima.„Tri dolara i nešto sitnine“, promumlala je.„Koliko sitnine?“ rekao sam. „Molim te, budi određe-

na. Volim precizne odgovore.“,,Arturo!“ rekla je majka. „Šta se dogodilo? Kako si se

povredio?“„Petnaest centi“ , rekla je Mona.„Tvoj prst!“ rekla je majka.„Daj mi petnaest centi“ , rekao sam.„Uzmi ih sam“, rekla je Mona.„Ali Arturo!“ rekla je majka.„Daj mi ih!“ rekao sam.„Nisi bogalj“ , rekla je Mona.,,On jeste bogalj!“ rekla je majka. „Vidi njegov prst!“ ,,To je moj prst! I daj mi tih petnaest centi - ti!“„Ako ih želiš, dođi pa ih uzmi.“Majka je skočila sa stolice i sela pored mene. Počela je

da mi uklanja kosu sa očiju. Prsti su joj bili vreli i bila je toliko napuderisana talkom da je mirisala kao beba, kao os- tarela beba. Naglo sam ustao. Pružila je ruku ka meni.

„Tvoj siroti prst! Daj da vidim.“Prišao sam Moni.„Daj mi tih petnaest centi.“Odbila je. Bile su na stolu, ali nije htela da mi ih da. „Eto ih. Pokupi ih sam, ako ih želiš.“„Želim da mi ih ti daš.“Gadljivo je frknula.,,Budalo!“ rekla je.Stavio sam novčiće u džep.„Zažalićeš zbog ovoga“ , rekao sam. „Bog mi je svedok,

kajaćeš se zbog ove drskosti.“

119

„Kako ti kažeš“ , rekla je.„Zamorilo me da izigravam tegleću marvu za par žen-

skih parazita. Mogu vam reći da sam na izmaku snage. U svakom trenutku spreman sam da odem i tako prekinem ovo robovanje.“

„Bla-bla“ , rugala mi se Mona. „Zašto odmah ne odeš - još noćas? To bi svakog usrećilo.“

Majka je bila potpuno odsutna. Klateći se gore-dole, ni- šta nije mogla da sazna o mom prstu. Čitavo veče samo sam neodređeno čuo njen glas.

„Sedam nedelja u fabrici. Sit sam toga.“„Kako si ga povredio?“ rekla je majka. „Šta ako možda

dobiješ trovanje krvi!?“Možda! Na trenutak sam prihvatio tu mogućnost. Kada

radiš u nehigijenskim uslovima fabrike konzervi, sve je mo- guće. Možda sam stvamo dobio trovanje krvi. Ja, siroti de- čak što radi u toj smradnoj mpi. To mi je nagrada - trovanje krvi! Ja, siroti dečak što radi da bi izdržavao dve žene jer tako mora. Ja, siroti dečak, koji se nikad ne žali; a sad umi- rem od trovanja krvi zbog bednih uslova u toj mpi gde za- rađujem za hleb kojim hranim njihova usta. Došlo mi je da briznem u plač. Okrenuo sam se.

„Kako sam ga povredio? Reći ću ti kako sam ga povre- dio! Sada ćeš doznati istinu. Sad ću ti je reći. Saznaćeš tu demonsku istinu. Povredio sam ga na mašini! Povredio sam ga robujući i prodajući svoj život u toj smradnoj mpi! Po- vredio sam ga jer nezasita usta dva ženska parazita zavise od mene. Povredio sam ga zbog idiosinkrazija urođene in- teligencije. Povredio sam ga zbog usađenog mučeništva. Po- vredio sam ga zato što me sudbina ne čuva od dogmatizma! Povredio sam ga zato što me metabolizam mojih dana ne ču- va od ponovnog otvaranja starih rana! Povredio sam ga zbog brobdingnagijske plemenitosti mojih namera!“

120

Majka je posramljeno sedela, ne razumevajući ni reč moje tirade, ali osećajući štapokušavam da kažem; sedela je, oborenog pogleda, nadurenih usta, nevino gledajući u svoje šake. Mona se vratila svojoj knjizi, žvaćući jabuku i ne ob- raćajući pažnju na mene. Okrenuo sam se ka njoj.

„Plemenitost namera!“ dreknuo sam. „Plemenitost na- mera! Čuješ li me, opatice! Plemenitost namera! Ali sad sam iscrpeo svaku plemenitost! Pobunio sam se. Vidim novi dan za Ameriku, za mene i moje sapatnike koji rade u onoj smrad- noj rupi. Vidim zemlju meda i mleka. Zamišljam je i kažem: Živela nova Ameriko! Živela! Živela! Čuješ li me, opatice! Kažem živela! Živela! Živela!“

,,Bla-bla-bla“, rekla je Mona.,,Ne rugaj se - nakazo nakaradna!“Prezrivo se nakašljala i okrenula mi leđa. Tada sam prvi

put primetio knjigu koju je čitala. Bila je to potpuno nova knjiga iz biblioteke, jarkocrvenog omota.

„Šta to čitaš?“Nije bilo odgovora.,,Ja hranim tvoje telo. Smatram da imam pravo da znam

ko ti hrani mozak.“I dalje je ćutala.,,Ti nećeš, znači, da razgovaraš!“Naglo sam joj istrgnuo knjigu iz ruke. Bio je to roman

Ketlin Noris. Usta su mi se razjapila od zaprepašćenja nad otkrićem. Tako su, dakle, stajale stvari u mojoj rođenoj kući! Dok sam ja krvavo dirinčio u fabrici, hraneći njeno telo, ovo, ovo je bilo ono Čime je hranila svoj mozak! Ketlin Noris. To je bila modema Amerika! Nije čudo Što Zapad propada! Nije čudo što je ovaj svet ogrezao u očajanju. To je, dakle, bilo to! Dok sam ja, siroti dečak, krvavo rmbao do same kosti svojih prstiju da bih im obezbedio pristojan porodični život. To mi je, dakle, bila nagrada! Zaneo sam se, odmerio razdaljinu do zida, zateturao se i sručio se leđima uza zid, boreći se za dah.

121

„Moj bože“, ječao sam. „Moj bože.“„Šta se desilo?“ upitala je majka.„Desilo! Desilo! Reći ću ti šta se desilo. Vidi šta ona či-

ta! O Svevišnji! O Bože, smiluj se njenoj duši! I kad pomi- sliš da robujem i prodajem svoj život, ja, siroti dečak, buk- valno kidajući meso s mojih prstiju, dok ona sedi i čita tu odvratnu svinjsku pomiju. Daj mi snage, o Bože! Uvećaj mo- ju čvrstinu! Poštedi me da je ne zadavim!“

Iskidao sam knjigu na parčiće i razbacao ih po tepihu. Ga- zio sam ih, pljuvao na njih. Onda sam ih sakupio, odneo u kuhinju i bacio ih u kofu za smeće.

,,A sad“, rekao sam. „Probaj opet ako smeš.“,,To je knjiga iz biblioteke“ , nasmešila se Mona. ,,Mo-

raćeš da je platiš.“„Pre ću da istrunem u zatvoru.“„Lakše, lakše“ , rekla je majka. „0 čemu se radi?“„Gde su onih petnaest centi?“„Daj da pogledam tvoj palac."„Kažem, gde su onih petnaest centi?“,,U tvom džepu“, rekla je Mona. „Glupane glupi.“ Izašao sam.

122

18

Prešao sam preko školskog dvorišta ka Džimovom lokalu. U džepu mi je zveckalo petnaest centi. Školsko dvorište bilo je posuto šljunkom, koraci su odzvanjali po njemu. Evo dobre ideje, pomislih, dvorišta sa šljunkom u svim zatvorima, baš dobra ideja, nešto što vredi upamtiti; ako sam zatočenik mo- je majke i sestre, nije li zaludno bežati praćen tolikom bu- kom; dobra ideja, baš vredna razmišljanja.

Džim je sedeo u dnu lokala i čitao Trkački glasnik. Iza šanka je postavio novu policu s pićem. Zastao sam pred njom i proučavao flaše. Neke su bile veoma lepe, tako da im je i sadržaj delovao vrlo primamljivo.

Džim je spustio Trkački glasnik i prišao mi. Nikad ličan, uvek je čekao da drugi progovori. Žvakao je neku čokola- dicu. Vrlo neobično. Prvi put sam ga video s nečim u ustima. Ionako mi se nije dopadao njegov izgled. Potapšao sam san- duk s pićem.

„Hoću bocu pića.“,,Zdravo!“ rekao je. „Kako je u fabrici?“,,U redu je, valjda. Ali mislim da ću noćas da se napijem.

Ne želim da razgovaram o fabrici konzervi.“Uočio sam bočicu viskija, bočicu od sto grama, čiji je

sadržaj bio kao tečno zlato. Tražio je deset centi za tu bočicu. To mi je delovalo kao prilično razumna cena. Pitao sam ga da li je to dobar viski. Rekao je da je to dobar viski.

123

„Najbolji“ , rekao je.„Prodato. Držim te za reč i kupujem bez daljih opaski.“Pružio sam mu petnaest centi.„Ne“, rekao je. „Samo deset.“„Uzmi. To je napojnica, izraz dobre volje i prijateljst-

va.“Odbio je, smešeći se. I dalje sam mu pružao novčić, ali

povukao je ruku i odmahnuo glavom. Nisam mogao da shva- tim zašto uvek odbija moje napojnice. Nije da sam mu ih retko nudio; naprotiv, pokušavao sam svaki put; u stvari, on je bio jedina osoba kojoj sam ikad nudio napojnicu.

„Nemoj da počinjemo sve iznova“, rekao sam. „Uvek da- jem napojnicu. Za mene je to princip. Ja sam kao Heming- vej. To mi je urođeno.“

S gunđanjem je uzeo novčić i strpao ga u džep.„Čudan si ti čovek, Džime; kihotski karakter prošaran

izuzetnim kvalitetima. Ti nadmašuješ ono najbolje što masa može da ponudi. Sviđaš mi se jer tvoj um ima svrhu.“

To ga je uzrujalo. Očigledno je želeo da promenim temu. Zagladio je kosu sa Čela i prešao rukom preko zatiljka, ma- sirajući ga kao da pokušava da se seti nečega što je hteo da kaže. Otvorio sam bočicu i podigao je. ,,Salute!“ Otpio sam. Nisam znao zašto sam kupio piće. Prvi put u životu dao sam novac za tako nešto. Ukus viskija bio je odvratan. Iznenadi- lo me što se našao u mojim ustima, ali zaista je bio tu i, pre nego što sam se pribrao, delovao je, kao pesak među zubi- ma, grebući u grlu kao mačka koja se davi. Bio je gadan u ustima, kao osmuđena kosa. Lepo sam ga osećao kako putu- je, radeći mi čudne stvari u stomaku. Obliznuo sam usne.

„Čudesno! Bio si u pravu. Čudesno je !“Bio mi je u trbušnoj duplji, premeštao se, pokušavajući

da se negde smesti, i snažno sam protrljao stomak, da se vre- lina napolju izjednači sa vrelinom unutra.

124

„Prekrasno! Veličanstveno! Izuzetno!“U lokal je ušla žena. Uočio sam je krajičkom oka kad je

prišla šanku. Onda sam se okrenuo i pogledao je. Imala je oko trideset godina, možda i više. Ali godine nisu bile važne - ona je bila tu, to je bilo važno. Bila je prilično neupadlji- va, pa ipak sam mogao da je osetim. Njeno prisustvo oduze- lo mi je dah. Bilo je kao električna plima. Telo mi je drhtalo od uzbuđenja. Osećao sam kao da mi je krv prokijučala. Na sebi je imala iznošeni purpumi kaput s prišivenim krznom na okovratniku. Uopšte nije bila svesna da stojim tu. Kao da ni sebe nije bila svesna. Pogledala je u mom pravcu, a onda se okrenula prema šanku. Na trenutak sam video njeno belo li- ce. Iščezlo je iza krznenog okovratnika i nisam ga ponovo vi- deo.

Ali jedan pogled bio mi je dovoljan. Nikada neću zabo- raviti to lice. Bilo je bolesno belo, kao sa policijskih foto- grafija zločinki. Oči su joj bile izgladnele, sive i krupne, progonjenog izraza. Kosa joj nije imala nikakvu boju. Smeđa i cma, svetla, pa ipak tamna - ne sećam se. Tražila je kutiju cigareta lupkanjem novčića o šank. Nije progovorila. Džim joj je pruŽio kutiju. Uopšte je nije zapazio. Ona je za njega bila samo još jedna mušterija.

I dalje sam gledao u nju. Znao sam da ne bi trebalo toliko da blenem. Ali nije me bilo briga. Osećao sam da mi ne bi zamerila, samo kad bi pogledala moje lice. Njeno krzno bilo je imitacija veverice, kaput star i iskrzan na peševima koji su joj dopirali do kolena. Bio je pripijen, uzdižući njenu figuru ka meni. Čarape su bile metalne boje, s pmgama na mestima gde joj se izvukla nit. Imala je plave cipele, sa za- krivljenim, izlizanim štiklama. Smeškao sam se i poverljivo piljio u nju jer je se nisam bojao. Žena kao što je gospođica Hopkins zadavala mi je brigu i činila da se osećam apsurd- no, ali ne i žene sa slika, recimo, kao ni ovakva žena. Bilo je tako lako smešiti se, bezobrazno lako; bilo je izuzetno za-

125

bavno osećati se tako opsceno. Poželeo sam da kažem nešto prljavo, nešto sugestivno, da joj zviznem. Mogu da prihva- tim šta god ti ponudila, kurvo mala. Ali nije me videla. Ne okrenuvši se, platila je cigarete, izašla iz lokala i otišla bule- varom Avalon u pravcu mora.

Džim je zazvonio kasom i vratio se do mesta na kome sam stajao. Otvorio je usta je da kaže nešto. Bez reči sam izašao. Samo sam izašao na ulicu i pošao za tom ženom.

Bila je desetak metara od mene, hitajući prema dokovi- ma. U prvi mah nisam ni znao da je pratim. Kada sam to shvatio, zastao sam kao ukopan i pucnuo prstima. Oho! Sad si i pervert! Seksualno izopačen! Vidi-vidi, Bandini, nisam znao da će do ovog doći; zaista sam iznenađen! Oklevao sam, kidajući zubima parčiće nokta sa mog palca i pljujući ih na ulicu. Ali nije mi se razmišljalo o tome. Razmišljalo mi se o njoj.

Nije bila graciozna. Hod joj je bio odlučan i surov; ho- dala je prkosno, kao da kaže: samo probaj da me zaustaviš! IŠla je u cik-cak, s jedne na drugu stranu širokog pločnika, u jednom trenutku na samom ivičnjaku, a u drugom gotovo dodirujući izloge na levoj strani. Ali nije važno kako je ho- dala, figura pod pohabanim purpumim kaputom uvijala se ispred mene. Njen korak je bio težak i dug. Održavao sam prvobitnu razdaljinu između nas.

Kao da sam pomahnitao; bio sam zanosno i nemoguće srećan. Osećao se miris mora, čista slana svežina vazduha, hladna cinična ravnodušnost zvezda, iznenadna radosna in- timnost ulica, zlatno obilje svetlosti u tami, sanjarski sjaj mla- dog meseca koji se uzdizao. Sve mi je bilo lepo. Došlo mi je da vrisnem, neki novi glasovi dopirali su iz moga grla. Bilo je kao da hodam potpuno go kroz špalir prelepih devojaka.

Na prvom ćošku setio sam se Džima. Okrenuo sam se da vidim da li je izašao ispred lokala kako bi doznao zašto sam tako žumo otišao. Osetio sam mučninu i krivicu. Ali nije ga

126

bilo tamo. Ulaz u njegov blistavi mali lokal bio je pust. Nig- de ni znaka života duž bulevara Avalon. Pogledao sam na- više u zvezde. Izgledale su tako plave, tako hladne, drske, tako daleke i prezrive, tako umišljene. Blistavi ulični fenjeri osvetljavali su bulevar kao da je rani suton.

Prošao sam preko prve raskrsnice kad je ona stigla do pozorišta, sve dalja od mene. Dozvolio sam joj to. Nećeš mi umaći, o predivna damo, za petama sam ti, i ti nemaš nika- kve šanse da me izigraš. Ali gde si pošao, Arturo? Shvataš li ti da pratiš nepoznatu ženu? Nikada ovo nisi radio. Šta je razlog tome? Poćinjao sam da se plašim. Pomislio sam na policijske patrole. Ona me vukla napred. Ah - to je, znači - bio sam njen zatočenik. Osetio sam se krivim, ali sam isto- vremeno osetio da ne činim ništa loše. Na kraju krajeva, iza- šao sam da se malo razmrdam na svežem noćnom vazduhu; šetnja pred počinak, naredniče. Tamo živim, naredniče. Već godinu dana živim tamo. Moj ujak Frenk. Znate li ga, na- redniče? Frenk Skarpi? Naravno, naredniče! Svi znaju mog ujaka. Divan čovek. Reći će vam da sam njegov sestrić. Nije potrebno da me hapsite, pod takvim okolnostima.

Dok sam hodao, zamotani palac lupkao je o moju buti- nu. Pogledao sam ga i video taj odvratni beli zavoj kako se odmotava sa svakim korakom, prateći pokrete moje ruke, velika ružna bela guka, tako beo i upadljiv, kao da svaki uli- čni fenjer zna za njega i zašto je tu. Smučilo mi se od toga. Da ne veruješ! Grizao je sopstveni palac do krvi! Možete li da zamislite zdravog čoveka koji radi tako nešto? Smatram da je umobolan, naredniče. Radio je neke čudne stvari. Je- sam li vam pričao o onom slučaju kad je pobio krabe? Mis- lim da je momak lud, naredniče. Predlažem da ga uhapsimo i onda mu pregledamo glavu.

Skinuo sam zavoj, bacio ga u slivnik i odlučio da nikad više ne mislim o tome.

Žena je sve više povećavala razdaljinu između nas. Sada je već bila udaljena stotinak metara. Nisam mogao da hodam

127

brže. Polako sam hodao i govorio sebi da malo požurim, ali je ideja o policijskoj patroli počela da me usporava. Policija u luci bila je iz glavne stanice u San Pedru; bili su vrlo nez- godni, žestoko su tukli, prvo su hapsili, a tek onda govorili zašto hapse, i večito su se pojavljivali niotkuda, nikad peši- ce, uvek u nečujnim, brzim bjuicima.

,,Arturo“ , rekao sam sebi, ,,ti očigledno srljaš u nevolju. Uhapsiće te kao manijaka!“

Manijaka? Kakva besmislica! Zar ne mogu da šetam ako mi se šeta? Ta žena ispred mene? Ne znam ništa o njoj. Ovo je slobodna zemlja, pobogu. Šta ja tu mogu ako se ona kreće istim pravcem kao i ja? Ako joj se to ne dopada, neka šeta drugom ulicom. Ovo je ionako moja omiljena ulica, nared- niče. Frenk Skarpi je moj ujak, naredniče. On će posvedočiti da uvek idem u šetnju ovom ulicom pred počinak. Na kraju krajeva, ovo je slobodna zemlja, naredniče.

Na sledećem uglu žena je zastala da kresne šibicu o zid banke. Onda je pripalila cigaretu. Plavi oblačići dima lebdeli su u mrtvom vazduhu. Ubrzao sam korake. Kad sam stigao do nepomičnih oblačića, propeo sam se na prste i privukao ih naniže. Dim iz njene cigarete. Ah.

Znao sam gde je pala njena šibica. Dva-tri koraka i po- kupio sam je. Tu je sad ležala, na mom dlanu. Izuzetna ši- bica. Bez uočljive razlike od drugih šibica, pa ipak izuzetna šibica. Poluizgorela, slatkog mirisa na borovinu i veoma le- pa, kao od zlata. Poljubio sam je.

,,Šibice“, rekao sam. „Volim te. Zoveš se Henrieta. Vo- lim tvoje telo i dušu.“

Stavio sam je u usta i sažvakao je. Vrlo ukusan ugalj, pra- vi delikates, gorkoslatka borovina, krhka i hranljiva. Izvan- redno, zanosno. Ista ona šibica koju je držala svojim prstima. Henrieta. Najbolja šibica koju sam ikad pojeo, madam. Do- zvolite da vam čestitam.

Sada je hodala brže, ostavljajući za sobom tragove dima koje sam duboko udisao. Ah. Taj pokret njenih kukova bio je

128

kao klupko zmija. Osetio sam ga u grudima i vrhovima prsti-ju.

Približavali smo se kafeima i bilijarskim salama duž lu- ke. U noćnom vazduhu čuli su se glasovi muškaraca i uda- ljeni zvuk bilijarskih kugli. Ispređ sale Akme najednom su se pojavili stivadori s bilijarskim štapovima. Mora da su čuli lup - kanje ženskih štikli na pločniku, jer su tako iznenadno iza- šli, i sad stajali napolju i čekali.

ProŠla je pored špalira nemih očiju, a oni je ispratili uspo- renim krivljenjem vratova, pet muškaraca usidrenih na ulazu u lokal. Bio sam dvadesetak metara iza nje. Mrzeo sam ih. Jedan od njih, monstrum sa kukom za kačenje tereta u džepu, izvadio je cigaru iz usta i tiho zviznuo. Nasmešio se ostali- ma, nakašljao se i ispljunuo srebmi mlaz na pločnik. Mrzeo sam to govedo. Da li je on znao za gradsku naredbu koja za- branjuje izbacivanje sekreta na pločnik? Zar nije bio svestan zakona pristojnog društva? Ili je bio samo neuka ljudska stoka koja mora da pljuje i pljuje i pljuje iz čistog animaliz- ma, iz ogavne, izopačene potrebe svoga tela, koja ga nagoni da izbacuje odvratnu sluz kad god mu to padne na pamet? Da sam samo znao njegovo ime! Smesta bih ga prijavio minis- tarstvu zdravlja.

Stigao sam do ulaza u Akme. I mene su posmatrali kako prolazim, dangubili su, zaludni, tek da nešto vide. Žena je sada zašla u deo luke gde su zgrade bile cme i nenastanjene, dugačak niz cmih izloga s rešetkama. Zastala je na trenutak ispred jednog od tih izloga, zatim produžila. Nešto u tom izlogu nametnulo se njenom oku i zadržalo je.

Kad sam stigao do izloga, video sam šta je to. Bio je to izlog jedine radnje u čitavom nizu zgrada. Prođavnica starih stvari, zalagaonica. Radno vreme odavno je prošlo, i prodav- nica je bila zatvorena. U izlogu je bila gomila alatki, nakita, pisaćih mašina, kofera i foto-aparata, kao i natpis: Najveće cene za staro zlato. Znao sam da ga je ona pročitala, pa sam

129

čitao i čitao. Najveće cene za staro zlato. Najveće cene za sta- ro zlato. Sada smo oboje to pročitali, ona i ja - Arturo Ban- dini i njegova žena. Savršeno! A da se nije možda pažljivije zagledala u unutrašnjost radnje? Onda će i Bandini, jer sve što radi Bandinijeva žena, to radi i Bandini. U dubini radnje gorelo je škiljavo svetlo, iznad zdepaste male kase. Prostori- ja je bila prepuna polovne robe. U jednom uglu je bio kavez iza koga se nalazio sto. Oči moje žene videle su sve ovo, i ja to neću zaboraviti.

Okrenuo sam se da je dalje pratim. Na sledećem uglu zakoračila je preko ulice baš kad se na semaforu upalilo ze- leno svetlo i reč PREĐI. Požurio sam, nestrpljiv da i ja pre- đem, ali svetlo je postalo crveno, uz reč STOP. Dođavola sa crvenim svetlima. Ljubav ne zna za prepreke. Bandini mora da pređe. Pravo do pobede! I prešao sam. Bila je samo dese- tak metara od mene, preplavila me misterija njenih oblina. Ubrzo ću naleteti na nju. To mi nije palo na pamet.

Dobro, Bandini, šta ćeš sad?Bandini ne okleva. Bandini zna šta radi, zar ne, Ban-

dini? Naravno da znam! Reći ću joj slatke reči. Reći ću joj zdravo, ljubavi moja! I predivna je noć; i nemate li ništa pro- tiv da malo prošetam s vama? Znam lepu poeziju, kao što je Pesma Solomonova, i onu dugačku od Ničea, o pohotljivosti - koju biste radije? Jeste li znali da sam pisac? Nego šta! Pišem za potomstvo. Hajde da prošetamo do ivice keja, da vam pričam o mom radu, o prozi za potomstvo.

Međutim, kad sam je sustigao, desilo se nešto čudno.Išli smo uporedo. Nakašljao sam se. Hteo sam da kažem:

Zdravo, dobra ženo. Ali nešto mi je zastalo u grlu. Ništa ni- sam mogao da učinim. Nisam mogao čak ni da je pogledam, jer moja glava nije htela da se okrene na vratu, Hrabrost me napustila. Pomislio sam da ću da se onesvestim. Kolabiram, rekao sam; ja sam u kolapsu. A onda se desila čudna stvar: potrčao sam. Pružio sam noge, zabacio glavu i trčao kao lud.

130

Savijenih ruku u laktovima, dok su mi nozdrve udisale slani vazduh, trčao sam kao na Olimpijadi, kao trkač na osamsto metara koji šprinta poslednji krug ka pobedi.

Šta to sad radiš, Bandini? Zašto trčiš?Trči mi se. Pa šta? Valjda mogu da trčim ako mi se trči?Bat mojih koraka u trku odzvanjao je pustom ulicom.

Jurio sam sve brže. Vrata i prozori zapanjujuće su proletali pored mene. Nisam ni znao da sam toliko brz. Skrenuo sam u široku ulicu. Dugačka stovarišta bacala su cme senke na put, a između njih se čuo ubrzani odjek mojih stopala. Sada sam bio na dokovima, more je bilo na dmgoj strani ulice, iza stovarišta.

Bio sam niko drugi nego Arturo Bandini, najveći trkač na osamsto metara u analima američke atletike. Guč, veliki holandski šampion, Silvester Guč, demon brzine iz zemlje ve- trenjača i klompi, bio je desetak metara ispred mene, izazov za trku života. Hoću li pobediti? To se pitalo na hiljade pos- matrača na tribinama - posebno žene, jer sam među sport- skim piskaralima bio poznat kao „ženski trkač“ , zbog moje strahovite populamosti kod ženskog dela publike. Sa tribina se čulo mahnito navijanje. Žene su me uzdignutim rukama preklinjale da pobedim - za Ameriku. Napred, Bandini! Na- pred! O Bandini, kako te volimo! Žene su bile zabrinute. Ali nije bilo nikakvog razloga za to. Situacija je bila pod kon- trolom, i ja sam to znao. Silvester Guč bio je sve umomiji - nije mogao da izdrži tempo. A ja sam se čuvao za poslednjih pedeset metara. Znao sam da mogu da ga pobedim. Ne stre- pite, moje dame, vi koje me volite, ne strepite! Čast Ameri- ke zavisi od moje pobede, svestan sam toga, i uvek sam tu, spreman da dam čitavog sebe. Ponosnim dugim koracima ot- vorio sam karte na pedeset metara pred ciljem. Gospode, kako taj čovek trči! Krici radosti iz grla hiljade žena. Na tri metra od cilja bacio sam se napred, prekinuvši traku na če- tvrtinku sekunde ispred moćnog Holanđanina. Pandemoni-

131

jum na tribinama. Fotografi me opkoljavaju sa svih strana, novinari mole za nekoliko reči. Molim vas, Bandini, molim vas! Naslonjen na ogradu Američko-havajskih dokova teš- ko dišem i s osmehom pristajem da momcima dam izjavu za štampu.

„Hoću da pozdravim majku“, zadihano govorim. „Jesi li tamo, majko? Zdravo! Vidite, gospodo, kad sam bio dečak i živeo u Kalifomiji, raznosio sam novine posle škole. U to vreme majka mi je bila u bolnici. Svake noći bila je nadomak smrti. I tako sam naučio da trčim. Sa užasnom spoznajom da ću možda izgubiti majku pre nego što raznesem Vilming- tonski Vesnik. trčao sam kao sumanut, obilazio čitavu tum i onda jurio osam kilometara do bolnice. To je bio moj tre- ning. Hoću svima da vam zahvalim, i još jednom pozdravim majku, tamo u Kalifomiji. Zdravo, mama! Kako su Bili i Ted? Da li se kuče oporavilo?“

Smeh. Došaptavanja o mom urođenom milosrđu. Česti- tanja.

Ali sve u svemu, nije me posebno usrećilo što sam po- razio Guča, mada je to bila velika pobeda. Ostao sam potpu- no bez daha, i već me zamaralo što sam olimpijski trkač.

Pitao sam se gde je sada žena u purpumom kaputu? Po- hitao sam natrag na bulevar Avalon. Nigde je nisam video. Osim stivadora na jednom uglu, i moljaca koji su kružili oko uličnih svetiljki, bulevar je bio potpuno pust.

Budalo! Izgubio si je. Nestala je zauvek.Počeo sam da lutam po kvartu, tražeći je. U daljini sam

čuo lajanje policijskog kera. To je bio Herman. Znao sam sve o Hermanu. Bio je poštarev ker. Veoma odan ker; nije samo lajao, već je i ujedao. Jednom me jurio niz tri ulice i iskidao mi čarape oko članaka. Rešio sam da odustanem od traga- nja. Ionako je već postalo kasno. Potražiću je neke druge noći. Trebalo je da ustanem rano ujutra za posao. I tako sam pošao kući, uz Avalon.

132

Ponovo sam video natpis: Najveće cene za staro zlato. To me uzbudilo jer ga je ona pročitala, žena u purpumom kaputu. Videla je i osetila sve to - radnju, izlog, svu tu starudiju. Prošla je istom ovom ulicom. Isti ovaj pločnik osetio je čarobno breme njenog tela. Udisala je ovaj vazduh koji miriše na more. Dim njene cigarete pomešao se s njim. Ah, to je previše!

Kod banke sam dodimuo mesto gde je kresnula šibicu. Tu - pod jagodicama mojih prstiju. Čudesno. Mala cma pruga. O prugo, ime ti je Klaudija. O Klaudija, volim te. Po- ljubiću te da dokažem svoju ljubav. Pogledao sam oko sebe. Nigde nikog. Poljubio sam cmu prugu.

Volim te, Klaudija. Molim te, udaj se za mene. Ništa drugo nije važno u životu. Čak ni moje pisanje, ti tomovi za potomstvo, ništa mi ne znače bez tebe. Udaj se za mene ili ću da odem dole na dokove i bacim se naglavačke u more. Ponovo sam poljubio cmu pragu.

Najednom, užasnuo sam se kad sam primetio da je či- tava fasada banke prekrivena tragovima i prugama hiljada i hiljada šibica. Zgađen, pljunuo sam.

Njen trag morao je biti jedinstven; nešto nalik na nju, jednostavno, pa ipak tajanstveno, trag od šibice kakav svet nikad ranije nije video. Pronaći ću ga, makar zauvek tragao. Čujete li me? Zauvek i zauvek. Sve dok ne postanem starac stajaću tu, tragajući i tragajući za tajanstvenom pragom mo- je ljubavi. Drugi me neće obeshrabriti. Sada počinjem da tražim - Čitav život ili jedan minut, zar je to uopšte važno?

Nakon manje od dva minuta pronašao sam ga. Bio sam siguran u njegovo poreklo. Mali trag, tako slabašan, gotovo nevidljiv. Samo je ona mogla da ga ostavi. Čudesno. Majušni trag s jedva vidljivim zavojem na kraju, umetnička crta, trag nalik na zmiju koja se sprema za skok.

Ali neko se približavao. Čuo sam korake na pločniku.

133

Bio je to veoma star čovek bele brade. Nosio je štap i knjigu, i bio duboko zamišljen. Oslanjao se o štap, oči su mu bile sitne i blistave. Sakrio sam se ispod arkada dok nije pro- šao. Onda sam se vratio i mahnito počeo da ljubim trag. Po- novo te zaklinjem da se udaš za mene. Niko još nije osetio takvu ljubav. Vreme i plima nikog ne čekaju. Ko ne stvori dom, kao da nije živeo. Udaj se za mene!

Iznenada, noć se zatresla od slabašnog kašlja. To je bio onaj starac. Otišao je pedesetak metara niz ulicu, a onda se okrenuo. Stajao je, oslonjen na štap, i netremice gledao u mene.

Drhteći od stida, žumo sam se udaljio. Na prvom uglu sam se osvmuo. Starac se sada vratio do zida. I on ga je pro- učavao. Sada je on tražio moj trag. Protmuo sam na tu po- misao. Na sledećem uglu ponovo sam se osvmuo. I dalje je bio tamo, taj odvratni starac. Pretrčao sam ostatak puta do kuće.

134

19

Mona i majka su već bile u krevetu. Majka je tiho hrkala. U dnevnoj sobi kauč je bio razvučen i moja postelja nameštena. Svukao sam se i legao. Minuti su prolazili. Nisam mogao da zaspim. Ležao sam na leđima, zatim na boku. Onda sam po- kušao na stomaku. Minuti su prolazili. Čuo sam ih kako otkucavaju sa budilnika u spavaćoj sobi. Prošlo je pola sata. Bio sam potpuno budan. Prevrtao sam se i nešto je počelo da me muči. Prošlo je sat vremena. Zahvatio me gnev što ne mogu da zaspim i počeo sam da se znojim. Odgumuo sam pokrivač i ostao da ležim, pokušavajući da mislim o nečemu. Trebalo je rano da ustanem. Neću biti nizašta u fabrici ako se pošteno ne ispavam. Ali oči su me pekle kad bih pokušao da ih zatvorim.

Sve je to bilo zbog te žene. Njihanje njenih oblina niz ulicu, odblesak njenog bolesno belog lica. Krevet je postao nepodnošljiv. Uključio sam svetlo i pripalio cigaretu. Pržila mi je grlo. Ugasio sam je i doneo Čvrstu odluku da zauvek ostavim duvan.

Ponovo u krevetu. Prevrtao sam se. Ta žena! Kako sam je voleo! Obline njenog tela, ta glad u progonjenim očima, krzno na njenom vratu, izvučena nit na čarapama, osećaj u mojim grudima, boja njenog kaputa, odblesak njenog lica, tmci u mojim prstima, dim koji lebdi iza nje, studen svetlu-

135

cavih zvezda, glupavi srp toplog meseca koji se uzdiže, ukus šibice, miris mora, tišina blage noći, stivadori, zvuk bilijar- skih kugli, udaljeni tonovi muzike, obline njenog tela, njene štikle na asfaltu, odlučnost njenog hoda, starac sa knjigom, žena, žena, žena.

Sinula mi je ideja. Odbacio sam pokrivač i skočio iz kre- veta. Kakva ideja! Javila mi se kao lavina, kao kuća koja se ruši, kao razbijanje stakla. Goreo sam, zahvatilo me ludilo. U fioci je bilo olovaka i papira. Pokupio sam ih i žumo pre- šao u kuhinju. Tamo je bilo hladno. Uključio sam remu i otvorio je. Sedeo sam go i počeo da pišem.

VEČNA LJUBAV ili

VOLJENA ŽENA ili

OMNIA VINCIT AMOR

napisaoArturo Gabriel Bandini

Tri naslova.Čudesno! Kakav početak! Tri naslova, kao od šale! Za-

panjujuće! Neverovatno! Genije! Pravi pravcati genije!I to ime. Ah, veličanstveno je izgledalo.Arturo Gabriel Bandini.Ime koje će dugo ostati besmrtno - ime za bezbrojna

pokolenja. Arturo Gabriel Bandini. Ime koje čak bolje zvuči od Dante Gabriel Roseti. I on je bio Italijan. Pripadao je mom narodu.

Pisao sam: „Artur Baning, multimilionerski naftaš, tour de force, prima facie, petit maitre, table d’ hote, veliki lju- bitelj zanosnih, prelepih, egzotičnih, medenih i sazvežđima sličnih žena iz svih delova sveta, u svakom ćošku planete,

136

žena iz Bombaja u Indiji, zemlji Tadž Mahala, Gandija i Bu- de; žena iz Napulja, iz zemlje italijanske umetnosti i fanta- zije; žena s Azume obale; žena sa švajcarskih Alpa; žena iz losanđeleskog hotela Ambasador; žena iz čuvenog evrops- kog Pons Azinoruma; isti taj Artur Baning, izdanak stare virdžinijske porodice, zemlje Džordža Vašingtona i slavne američke tradicije; taj Artur Baning, lep i visok, 190 u čara- pama, otmen, bisemih zuba i određenih kvaliteta od kojih sve žene gube glavu, isti taj Artur Baning stoji kraj ograde svoje veličanstvene, u svetu čuvene američke jahte, Larč- mont VIII, i posmatra svojim ubitačnim očima, muževnim, krepkim, moćnim očima, karminskocrvene, prekrasne zrake starog Sola, poznatijeg kao sunce, dok ono tone u fantazma- gorične cme vode Mediteranskog okeana, negde na jugu Ev- rope, godine Gospodnje hiljadu devetsto trideset i pete. I eto njega, izdanka bogate, slavne, uticajne, pompezne porodice, džentlmen kome je čitav svet pod nogama i ogromno, moć- no, potresno bogatstvo Baninga na raspolaganju; dok on tako stoji, nešto muči Artura Baninga, visokog, cmomanjastog, lepog, preplanulog od zraka starog Sola - ono što ga muči, iako je proputovao mnoge zemlje i mora, kao i reke, iako je vodio ljubav i prošao kroz bume veze o kojima čitav svet zna preko novina, tog nemilosrdnog medija, on, Artur Baning, taj izdanak, nesrećan je, i pored toga što je bogat, slavan i moćan, on je usamljen i gladan ljubavi. I dok tako upečatlji- vo stoji na palubi svog Larčmonta VIII, najbolje, nalepše i najmoćnije jahte koja je ikad stvorena, on se pita za devojku iz svojih snova, da li će je uskoro sresti, da li će ona, devoj- ka iz njegovih snova, bar donekle ličiti na devojku iz nje- govih dečačkih maštanja, kada je, još kao dečak, sanjario na obalama reke Potomak, na čuvenom po bogatstvu imanju svo- ga oca, ili će biti siromašna?

Artur Baning je pripalio svoju prekrasnu skupocenu lulu od ružinog drveta i pozvao jednog od svojih podređenih, običnog drugog oficira, tražeći od njega šibicu. Taj ugledni,

137

slavni, poznati, stručnjak od karaktera u svetu brodova i plo- vidbe, čovek od međunarodne reputacije u svetu brodova i plovidbe, nije se usprotivio, već je smesta ponudio šibicu uz duboki naklon u znak pokomosti, i mladi Baning, lep, visok, uljudno mu je zahvalio, mada pomalo nespretno, da bi se vra- tio svojim kihotskim sanjarenjima o srećnoj devojci koja će jednog dana postati njegova nevesta i žena njegovih najstras- nijih snova.

U tom trenutku, trenutku tišine, začuo se iznenadni, gla- sni, jezoviti krik, iz jezovitog lavirinta slanog mora, krik koji se mešao sa zapljuskivanjem ledenih talasa o pramac gor- dog, skupocenog, čuvenog Larčmonta VIII, krik bola, ženski krik! Krik žene! Zov upomoć gorke agonije i umiranja! Krik za pomoć! Upomoć! Upomoć! Bacivši hitar pogled na uzbur- kane vode, mladi Artur Baning prošao je kroz intenzivnu fo- tosintezu kontrole, njegove izuzetno lepe, izražajne plave oči gledale su u stranu dok je skidao svoj skupoceni smoking, smoking koji je koštao hiljadu dolara, i zatim ostao u punom sjaju svoje mladosti i lepote, njegovo mlado, krepko, atlet- sko telo, koje je prošlo kroz mnoge okršaje na ragbi-me- čevima u Jejlu, na fudbalskim mečevima u Oksfordu, i kao grčki bog ocrtavao se pod crvenim zracima starog Sola, dok je tonulo u vode plavog Mediterana. Upomoć! Upomoć! do- pirao je samrtni krik bespomoćne žene, sirote žene, polugole, neuhranjene, izmučene siromaštvom, u jeftinoj odeći, dok oseća ledeni zahvat neumoljive, tragične smrti kako je sve jače steže. Da li će umreti bez pomoći? Bilo je to iskušenje i, bez ceremonija, defakto, lepi Artur Baning je zaronio.“

Napisao sam sve to u jednom dahu. Došlo mi je tako brzo da nisam stigao ni da precrtam greške u pisanju. Vreme je bilo da predahnem, a i prilika da pročitam šta sam napisao. To sam i učinio.

Aha!

138

Kakav stil! Izuzetno! Nikad u životu nisam pročitao ta- ko nešto. Čudesno. Ustao sam, pljunuo u šake i protrljao ih.

Samo napred! Ko hoće da se bije sa mnom? Premlatiću svaku budalu koja se prijavi. Mogu ceo svet da premlatim. Nikad nisam doživeo ništa slično. Kakvo osećanje! Bio sam duh. Lebdeo sam i kikotao se i lebdeo. Bilo je previše. Ko je mogao da sanja o tome? Da ću ikad više biti sposoban da ovako pišem. Moj bože! Čudesno!

Prišao sam prozoru i pogledao napolje. Magla se spu- štala. Kakva prekrasna magla! Gledaj tu prekrasnu maglu! Poslao sam joj poljupce. Mazio sam je rukama. Draga Maglo, ti si devojka u beloj haljini, a ja sam kašika na simsu. Bio je vruć dan, i sav sam vruć, zato molim te poljubi me, draga Maglo. Poželeo sam da skačem, da živim, da umrem, da spavam potpuno budan u snu bez snova. Kakve prekrasne stvari. Kakva prekrasna bistrina. Bio sam onaj koji umire, i mrtvac, i onaj koji večno živi. Bio sam nebo i nisam bio nebo. Bilo je previše toga da se kaže, i nije bilo načina da se to kaže.

Ah, vidi peć. Da ne veruješ! Peć. Zamisli. Kakva divna peć. O peći, volim te. Od sada ću biti veran, neprestano ću te obasipati ljubavlju. O peći, tresni me. Tresni me u oko. O peći, prelepa je tvoja kosa. Pusti da pišam u nju, jer te tako ludo volim, o najdraža, besmrtna peći. I moja ruka. Tu je. Moja ruka. Ruka koja je pisala. Gospode, ruka. I to kakva ruka. Ruka koja je pisala. Ja i ti i moja ruka i Kits. Džon Kits i Arturo Bandini i moja ruka, ruka Džona Kitsa Bandinija. Divno. O ruko kako jako tako lako ruko.

Da, ja sam to napisao.Dame i gospodo iz komisije, iz cerekave komisije, me-

ketave komisije, ja sam to napisao, dame i gospodo, ja sam to napisao. Baš tako. Ne poričem - slaba ponuda, da se tako izrazim, jedno veliko ništa. Ali hvala vam na ljubaznim reči- ma. Da, sve vas volim. Najiskrenije. Volim svakoga od vas,

139

puj, fuj, truj. Posebno volim dame, žene, ljude s matericom. Neka se svuku i pristupe. Jedna po jedna, molim. Ti tamo, ti čarobna plavokosa lutko. Tebe ću uzeti prvu. Požuri, molim te, moje vreme je limitirano. Mnogo je posla preda mnom. Tako je malo vremena. Ja sam pisac, znaš, moje knjige znaš, besmrtnost znaš, slavu znaš, znaš za slavu, zar ne, slavo, znaš za njega, zar ne. Slava i sve ostale gluposti, minoma epizoda u životu muškarca. Samo sam seo za taj stočić. S olovkom, da. Dar božji - to je nesumnjivo. Da, verujem u Boga. Naravno. Bog. Moj dragi prijatelj Bog. O, hvala vam, hvala. Sto? Naravno. Za muzej? Naravno. Ne, ne. Nema po- trebe da se naplaćuje ulaz. Decu puštajte besplatno. Želim da ga sva deca dodimu. O, hvala vam. Hvala vam. Da, prih- vatam poklon. Hvala vam, svima vam hvala. Sada idem u Evropu i Sovjetski Savez. Narodi Evrope me očekuju. Divan svet, ti Evropljani, divan. I Rusi. Volim ih, moje prijatelje Ruse. Zbogom, zbogom. Da. Sve vas volim. Moj rad, znate. Toliko ga ima: moj opus, moje knjige, moji tomovi. Zbo- gom, zbogom.

Seo sam i ponovo pisao. Olovka je gamizala po papim. Papir se ispunio. Okrenuo sam ga. Olovka je krenula. Sle- deći list. Jedna strana, zatim draga. Papiri su se gomilali. Kroz prozor je ulazila magla, sveža i stidljiva. Ubrzo je is- punila sobu. Pisao sam dalje. Stranica jedanaest. Stranica dvanaest.

Pogledao sam napolje. Bio je dan. Magla je gušila pro- storiju. Plina je nestalo. Šake su mi bile ukočene. Na prstu koji je držao olovku pojavio se žulj. Oči su me pekle. Leđa su me bolela. Jedva sam mogao da se pokrenem od zime. Ali nikad se u životu nisam bolje osećao.

140

20

Tog dana u fabrici nisam bio u formi. Prignječio sam prst na sanduk s konzervama. Ali, zahvaljujem ti Bože, nije bilo ni- kakve štete. Ruka koja piše ostala je netaknuta. Povređena je druga ruka, leva; leva ruka ionako nije bitna, odsecite je ako želite. U podne sam zaspao na doku. Kad sam se probudio, plašio sam se da otvorim oči. Da li sam oslepeo? Da li me je slepilo zadesilo već na početku karijere? Ali otvorio sam oči i, hvala ti Bože, video sam. Popodne se kretalo kao lava. Ni- kad kraja. Neko je ispustio kutiju koja me lupila u koleno. Sasvim beznačajno. Bilo koji deo mene, gospodo, ali poš- tedite mi oči i desnu ruku.

Čim se rad završio požurio sam kući. Seo sam u auto- bus. To mi je bio poslednji novčić. U autobusu sam zaspao. Bio je to pogrešan autobus. Morao sam da pešačim osam ki- lometara. Tokom večere sam pisao. Jako loša večera: ham- burger. U redu je, Mama. Nemoj ni slučajno da se uznemi- ravaš zbog mene. Volim ja hamburger. Posle večere sam pi- sao. Stranica dvadeset tri, stranica dvadeset četiri. Gomilale su se. Do ponoći sam zaspao u kuhinji. Svalio sam se sa sto- lice i tresnuo glavom u peć. Zaboravi, stara peći. Ruka mi je dobro, kao i oči, ostalo nema značaja. Udri me opet, ako ti je stalo, pravo u stomak. Majka mi je svukla odeću i smestila me u krevet.

141

Sledeće noći ponovo sam pisao do zore. Spavao sam dva-tri sata. Tog dana sam poneo papir i olovku na posao. U autobusu me pčela ujela za vrat. Kakav apsurd! Pčela ujeda genija. Ti glupava pčelo! Idi svojim putem, molim te. Sram te bilo. Šta da si me ujela u ruku? Smešno. Ponovo sam za- spao u autobusu. Kad sam se probudio, autobus je bio na po- slednjoj stanici, na drugoj strani losanđeleske luke, deset ki- lometara od fabrike. Vratio sam se trajektom. Onda sam se vozio drugim autobusom. Bilo je deset sati kad sam stigao do fabrike.

Kratki Nejlor je stajao čačkajući zube šibicom.,,Pa?“„Majka mi je bolesna. Odneli su je u bolnicu.“,,Šteta“, bilo je sve što je rekao.Tog jutra sam se iskrao u toalet. Pisao sam unutra. Muve

se nisu mogle prebrojati. Zujale su nada mnom, gamizale po mojim rukama i papiru. Vrlo inteligentne muve. Nesumnjivo su čitale to što sam pisao. Pred kraj sam se potpuno ukočio, tako da mimo mogu da gamižu po svesci i pomno prouče svaku reč. Najljupkije muve koje sam ikad upoznao.

U podne sam pisao u kafeteriji. Bila je prepuna, bazdila je na briljantin i masnu čorbu. Ništa nisam primećivao. Kad je sirena zapištala, ugledao sam tanjir preda mnom. Nisam ga ni pipnuo.

Popodne sam se ponovo iskrao u toalet. Pisao sam unu- tra oko pola sata. Onda je ušao Manuel. Sakrio sam svesku i olovku.

„Gazda traži tebe.“Otišao sam do gazde.„Gde si kog đavola nestao?“„Moja majka. Sve je gore. Telefonirao sam, zvao sam

bolnicu.“Protrljao je lice.

142

,,Šteta.“„Prilično je ozbiljno.“Coknuo je.„Šteta. Hoće li se izvući?“„Sumnjam. Kažu da su samo trenuci u pitanju.“ „Gospode. Baš mi je žao zbog toga.“„Bila mi je dobra majka. Savršena. Ne znam šta ću ako

je umrla. Mislim da ću da se ubijem. Ona mi je jedini pri- jatelj na svetu.“

„Šta joj se desilo?“„Tromboza pluća.“Zviznuo je.„Gospode! To je strašno.“„Ali to nije sve.“„Nije sve!?“„I arterioskleroza.“„Svemogući Bože.“Osetio sam kako mi suze naviru i ušmrknuo. Najednom

sam shvatio da je to što sam rekao da mi je majka jedini pri- jatelj na svetu istina. I šmrcao sam, jer je čitava stvar bila moguća, sa mnom, sirotim dečakom, dok robujem i proda- jem svoj život u toj fabrici, a moja majka umire i ja, siroti dečak bez nade i novca, beznadežno robujem dok mi majka izdiše, s poslednjim mislima o meni, sirotom dečaku, koji prodaje svoj život u fabrici konzervi. To je bila srceparajuća misao. Počeo sam da cmizdrim.

„Bila je zaista divna“, rekao sam, jecajući. „Čitav njen život bio je žrtvovan mom uspehu. To me užasno boli.“

„Teško je“ , rekao je Kratki. „Mislim da znam kako ti je.“ Glava mi je klonula. Počeo sam da se udaljavam, dok su

mi suze curile niz lice. Bio sam iznenađen da takva bezočna laž može bukvalno da mi slomi srce.

143

,,Ne. Vi ne shvatate. Vi to niste u stanju! Niko ne shva- ta ovo što ja osećam.“

Žumo je pošao za mnom.,,Slušaj“ , nasmešio se. „Zašto se ne urazumiš i uzmeš

slobodan dan? Idi u bolnicu! Ostani uz majku! Razvedri je! Ako treba - ostani i nedelju dana! Sve će biti u redu ovde. Ostaviću te na platnom spisku. Znam kako ti je. Dovraga, valjda sam i ja nekad imao majku.“

Zaškrgutao sam zubima i odmahnuo glavom.,,Ne. Ne mogu. Neću. Dužnost mi je da ostanem ovde, sa

ostalim momcima. Ne želim da me izdvajate. Majka bi se složila sa mnom. Čak i kad bi se borila za poslednji dah, znam da bi tako mislila.“

Dograbio me za ramena i prodrmao me.,,Ne!“ rekao sam. „Neću to učiniti.“„Gledaj ovamo! Ko je gazda? Sad uradi ono što ti govo-

rim. Izađi odavde, idi pravo u tu bolnicu, i sedi tamo dok ti se majka ne oporavi!“

Najzad sam se predao i uhvatio ga za ruku.„Bože, kako ste vi divan čovek! Hvala vam! Gospode, ni-

kad ovo neću zaboraviti.“Tapšao me po ramenu.„Zaboravi. Razumem ja te stvari. Valjda sam i ja nekad

imao majku.“Iz novčanika je izvadio sliku.„Vidi“ , nasmeŠio se.Prineo sam izbledelu fotografiju mojim zamagljenim oči-

ma. Na njoj se videla zdepasta, stamena žena u venčanici koja je padala kao čaršavi s neba, nagomilana oko njenih nogu. Iza nje je bila veštačka pozadina, drveće i žbunje, ja- buke u cvatu i rascvale ruže, naslikani pejzaž s vidljivim ru- pama.

144

„Moja majka“, rekao je. ,,Ta slika je stara pedeset godi-n a“

Pomislio sam da je to najružnija žena koju sam ikad vi- deo u životu. Vilica joj je bila kockasta kao u policajca. Cve- će u njenoj ruci, koje je držala kao tučak za meso, bilo je uvelo. Njen veo je stajao nakrivo, visio je kao zavesa s po- lomljene gamišne. Krajevi njenih usta bili su povijeni naviše u neuobičajeno ciničan osmeh. Izgledala je kao da prezire ideju što je tako uparađena da bi se udala za jednog od tih pro- kletih Nejlora.

„Prelepa je - to se ne može rečima iskazati.“„Ona jeste bila čudo.“„Tako i izgleda. Ima nečeg nežnog u njoj - kao breg u

sutonu, kao oblak u daljini, nešto blago i uzvišeno; znate na šta mislim - moje metafore su nedovoljne.“

„Aha. Umrla je od zapaljenja pluća.“,,Bože“, rekao sam. ,,Da ne povemješ! Tako divna žena!

Limitiranost takozvane nauke! A sve je takođe počelo obič- nom prehladom, zar ne?“

„Aha. Baš tako je i bilo.“,,Mi modemi ljudi! Kakve smo buđale! Zaboravljamo ne-

zemaljsku lepotu starih stvari, dragocenih stvari - kao što je ta slika. Bože, čudesna je.“

„Aha. Tako ti je to.“

145

21

Tog popodneva pisao sam na klupi u parku. Sunce je klizilo naniže i tama nadolazila s istoka. Pisao sam u polumraku. Kada je vlažni vetar počeo da duva s mora, prekinuo sam i otišao kući. Mona i majka ništa nisu znale, mislile su da sti- žem iz fabrike.

Posle večere sam nastavio. To nije više bila kratka priča. Izbrojao sam trideset tri hiljade pet stotina i šezdeset reči. Roman, pravi pravcati roman. Bilo je dvesta dvadeset i četiri pasusa, i tri hiljade petsto osamdeset rečenica. Jedna reče- nica imala je četiristo trideset i osam reči, najduža rečenica koju sam ikad video. Bio sam ponosan na nju i znao sam da će zadiviti kritičare. Na kraju krajeva, ne može svako da ih rastegne do takve dužine.

I pisao sam, kad god sam mogao, red-dva ujutru, po čitav dan u parku, puna tri dana, i stranicu za stranicom no- ću. Dani i noći prolazili su pod olovkom kao dečje noge u trku. Tri fascikle bile su ispunjene, zatim i četvrta. Nedelju dana kasnije bilo je dovršeno. Pet fascikli. 69.009 reči.

Bila je to priča o strasnim Ijubavima Artura Baninga. Plo- vio je svojom jahtom od jedne zemlje do druge u potrazi za ženom svojih snova. Vodio je ljubav sa ženama svih rasa i zemalja sveta. Potražio sam u rečniku sve moguće zemlje, i

146

nijednu nisam propustio. Bilo ih je šezdeset, i u svakoj od njih strasna ljubavna veza.

Ali Artur Baning nikad nije našao ženu svojih snova.Tačno u 3 sata i 27 minuta u petak ujutro, 7. avgusta, za-

vršio sam roman. Poslednja reč na poslednjoj stranici bila je baš ona koju sam želeo.

To je bila ‘Smrt’ .Moj junak pucao je sebi u glavu iz pištolja.Držao je pištolj na slepoočnici i govorio.„Nisam uspeo da pronađem ženu mojih snova“ , rekao je.

„Sada sam spreman za Smrt. Ah, slatka misterijo Smrti.“Nisam napisao da je baš potegao oroz. To je bilo samo

nagovešteno, što je dokazivalo moju sposobnost obuzdava- nja u žestokom klimaksu.

I tako je bilo dovršeno.

147

22

Kad sam sledeće večeri stigao kući, Mona je čitala rukopis. Fascikle su bile naslagane na stolu, i ona je čitala završne reči na poslednjoj stranici, njihov razomi klimaks. Izgledala je uz- buđeno i veoma zainteresovano. Skinuo sam jaknu i protrljao šake.

,,Ha!“ rekao sam. „Vidim da te zanelo. Blistavo, zar ne?“Zgađeno me pogledala.,,Budalaština“ , rekla je. „Čista budalaština. To što je tebi

blistavo, meni je bljakavo.",,0“ , rekao sam. „Tako znači!“Prišao sam joj.„Šta ti uopšte umišljaš o sebi?“„Kakva budalaština. Da umreš od smeha. Preskočila sam

tri fascikle.“Zapretio sam joj pesnicom ispred nosa.,,A kako bi volela da ti razbijem njušku? Da spljeskam

tvoju glupu facu?“„Samo nešto pametuješ. Razmećeš se frazama!“Istrgnuo sam joj fasciklu.„Neznalico katolička! Glupačo imbecilna!“

148

Moja pljuvačka poprskala je njeno lice i kosu. Prevukla je maramicom preko grla i odgumula me, smešeći se.

„Zašto se tvoj junak nije ubio na prvoj stranici umesto na poslednjoj? Bila bi to mnogo bolja priča.“

Dočepao sam je za vrat.„Pripazi šta govoriš, ti rimska bludnice. Opominjem te -

dobro pripazi na svoje reči.“Otrgla se, ogrebavši mi ruku.,,To je nešto najgore što sam ikad pročitala.“Ponovo sam je pridavio. Skočila je sa stolice i divlje se

borila, grebući mi noktima lice. Ustuknuo sam, vičući na nju.„Bogomoljko licemema! Ti bludna opatice! Imbecilna

babunko katolička!“Na stolu je bila vaza. Prišla je stolu i uzela je. Poigravala

se njom, glađeći je, odmeravajući njenu težinu, i preteći se smeškala. Onda ju je smestila na rame, spremajući se da mi je baci u glavu.

,,Ha!“ rekao sam. ,,To sam čekao! Baci je !“Rastvorio sam košulju, dugmići su se razleteli naokolo,

i isturio sam gola prsa. Bacio sam se na kolena pred nju i pe- snicama se lupao po gmdima sve dok me nisu zabolela.

,,Udri!“ vikao sam. „Samo napred! Obnovi inkviziciju! Ubij me! Počini bratoubistvo! Neka se ovaj pod zacrveni od krvi genija koji se drznuo!“

„Budalo. Ti ne umeš da pišeš. Pojma nemaš o pisanju.“„Droljo! Redovnička droljo iz rimskog kupleraja!“Gorko se nasmešila.„Nazovi me kako god ti drago. Samo drži ruke dalje od

mene.“„Spusti tu vazu.“Oklevala je za trenutak, slegnula ramenima i spustila je.

Uspravio sam se. Ignorisali smo jedno drugo. Bilo je kao da

149

se ništa nije desilo. Počela je da skuplja dugmiće moje ko- šulje s tepiha. Sedeo sam neko vreme, samo sam seđeo i ra- zmišljao o onom što mi je rekla. Otišla je u sobu. Čulo se šu- štanje češlja koji prolazi kroz njenu kosu.

„Kakav je problem sa tom pričom?“ upitao sam.„Glupa je. Ne sviđa mi se.“„Zašto?“„Zato što je glupa.“„Dođavola s tim! Kritikuj! Ne govori da je glupa! Kri-

tikuj! Šta ti konkretno smeta? Zašto je glupa?“Prišla je vratima.„Zato što je glupa. To je sve što mogu da kažem o njoj.“Pribio sam je uza zid. Pobesneo sam. Prikovao sam joj

ruke, Čvrsto je zarobio nogama i preteći je gledao u lice. Pot- puno je zanemela od gneva. Zubi su joj nemoćno cvokotali, lice joj je pobledelo i na njemu su izbile fleke. Ali sada kad sam je savladao, plašio sam se da je pustim. Još nisam za- boravio kasapski nož.

,,To je najidiotskija knjiga koju sam ikad pročitala!“ ci- knula je. „Najodvratnija, najluđa, najglupavija, najidiotskija knjiga na svetu! Toliko je loša da nisam mogla da je čitam.“

Rešio sam da ostanem ravnodušan. Pustio sam je i puc- nuo joj prstima pod nosom.

„Fuj! Toliko od mene. Tvoje mišljenje ni najmanje me ne uzrujava.“

Stao sam nasred sobe i obratio se zidovima oko sebe.,,0ni nas ne mogu dotaći. Ne - ne mogu! Naterali smo

crkvu da ustukne. Dante, Kopemik, Galilej, i sada ja - Ar- turo Bandini, sin skromnog tesara. Mi samo teramo dalje. Iznad njih smo. Mi čak nadilazimo njihovo komično nebo.“

Protrljala je svoje pomodrele ruke. Prišao sam joj i uz- digao ruku ka plafonu.

150

„Mogu da nas obese, mogu da nas spale, ali mi teramo dalje - oni što govore da; otpadnici; besmrtnici; oni što za- uvek govore da.“

Pre nego što sam stigao da se sagnem, bacila je vazu. Iz takve blizine bila je nepogrešiva. Vaza me tresnula baš kad sam okrenuo glavu. Pogodila me iza uha i razbila se u pa- ramparčad. Na trenutak sam pomislio na frakturu lobanje. Ali to je bila mala, krhka vaza. Uzalud sam očekivao krv. Polupala se, a nije me čak ni ogrebala. Parčići su se razleteli po sobi. Ni tračka krvi, ni dlaka mi nije zafalila s glave.

Čudo!Okrenuo sam se, spokojan i nepovređen. S prstom upe-

renim ka tavanici, kao jedan od apostola, progovorio sam.„Čak je i Svemoćni bog na našoj strani. Kažemo amin,

jer čak i kad nam vaze razbijaju o glavu ne mogu nas pov- rediti, niti naše glave pucaju.“

Bilo joj je drago što nisam povređen. Smejući se, otišla je u spavaću sobu. Legla je na krevet i čuo sam je kako se smeje i smeje. Stao sam kod vrata i gledao je kako s ushi- ćenjem gnječi jastuk.

„Smej se“ , rekao sam. „Samo napred. Jer amin ti govo- rim, a onaj ko se poslednji smeje najslađe se smeje, i moraš reći da i da i da, tako je govorio Zaratustra.“

151

23

Majka je došla kući, s punim rukama paketa. Skočio sam sa kauča i pošao za njom u kuhinju. Spustila je pakete i pogle- dala me. Jedva je disala, lice joj je bilo crveno od navale kr- vi, jer su je stepenice uvek ubijale.

„Jesi li pročitala priču?“,,Da“, jedva je izgovorila. „Naravno da sam pročitala.“ Uhvatio sam je za ramena, čvrsto ih stegnuvši.,,To je velika priča, zar ne? Odmah mi reci!“Sklopila je ruke, zaljuljala se i zatvorila oči.„Naravno da jeste!“Nisam joj poverovao.,,Ne laži, molim te. Ti savršeno dobro znaš da mrzim

svaki oblik pretvaranja. Ja nisam ovca. Uvek želim istinu.“ Mona je ustala, došla do vrata i zastala na pragu. Nag-

nula se s rukama iza leđa i smešila se osmehom Mona Lize. „Reci to Moni“ , kazao sam.Majka se okrenula ka Moni.„Pročitala sam - zar ne, Mona?“Izraz na Moninom licu ostao je nepromenjen.,,Vidiš!“ pobedonosno mi je rekla majka. „Mona zna da

sam pročitala!“

152

Ponovo se okrenula ka Moni.„Rekla sam da mi se dopalo, zar ne, Mona?“Izraz na Moninom licu bio je i dalje isti.„Vidiš! Mona zna da mi se dopalo - je V tako, Mona?“ Počeo sam da se lupam po grudima.„Gospode bože!“ dreknuo sam. „Govori meni! Meni!

Meni! Meni! Ne Moni! Meni! Meni! Meni!“Majčine ruke uzdigle su se u očajanju. Bila je pod odre-

đenom tenzijom. Nije bila potpuno prisebna.„Ali već sam ti rekla kako mislim da je divno!“,,Ne laži me. Nikakve smicalice nisu dozvoljene.“ Uzdahnula je i odlučno ponovila: „Divno je. Treći put ti

kažem da je divno. Divno je.“„Prestani da lažeš.“Prevmula je očima. Htela je da vrisne, da zaplače. Pri-

tismrla je slepoočnice i pokušavala da smisli neki drugi način kako da se izrazi.

„Šta onda želiš da kažem?“„Želim istinu, ako nemaš ništa protiv. Samo istinu.“,,U redu onda. Istina je da je divno.“„Prestani da lažeš. Najmanje što mogu da očekujem od

žene koja mi je dala život je bar neki privid istine.“Stegla mi je ruku i približila lice mojem.,,Arturo“ , preklinjala me, „kunem ti se da mi se dopada.

Kunem se.“Tako je i mislila.Nazad nešto. Postojala je žena koja me razume. Tu,

preda mnom, ta žena, moja majka. Ona me razumela. Krv moje krvi, kost moje kosti, umela je da ceni moju prozu. Mogla je da stane pred čitav svet i proglasi je divnom. Evo žene za sva stoleća, žene koja je esteta i pored svoje neu- kosti, intuitivni kritičar. Nešto je u meni smekšalo.

153

,,Majčice“, šapnuo sam. „Najdraža majčice. Draga slat- ka mila majčice. Toliko te volim. Život ti je tako težak, naj- draža moja majčice.14

Poljubio sam je, osetivši slani ukus njenog vrata. Izgle- dala je tako umomo, tako iznureno. Gde je pravda na ovom svetu, zašto je ta žena morala da pati bez mogućnosti za pri- tužbu? Da li je na nebu postojao Bog koji sudi i vidi nju kao svoju? Trebalo bi da postoji! Mora postojati!

„Majčice draga. Posvetiću ovu knjigu tebi. Tebi - mojoj majci. Mojoj majci, sa zahvalnošću i poštovanjem. Njoj, bez koje bi ovo veliko delo ne bi bilo moguće. Mojoj majci, s poštovanjem i zahvalnošću sina koji neće z:aboraviti.“

Mona se zakikotala, okrenula se i vratila se u sobu. „Smej se!“ uzviknuh. „Smej se! Glupačo!“„Majčice draga“, rekao sam. „Majčice draga.“„Smej se!“ uzviknuh. „Moronko moronska! Smej se!“ „Najdraža majčice. Za tebe, moju majku - poljubac!“I poljubio sam je.„Junak me podsetio na tebe“, nasmešila se.„Majčice draga.“Nakašljala se, oklevajući. Nešto ju je mučilo. Pokušava-

la je da mi kaže nešto.„Ima jedna stvar. Mora li tvoj junak da vodi ljubav sa

tom cmkinjom? Sa tom ženom u Južnoj Aftici?“Nasmejao sam se i zagrlio je. Zaista je bilo zabavno. Po-

ljubio sam je i potapšao po obrazu. Ho-ho, bila je kao malo dete, kao sasvim mala beba.

„Majčice draga. Vidim da je pisanje ostavilo dubok uti- sak na tebe. Potreslo te do same ivice tvoje čiste duše, maj- čice moja draga. Ho-ho.“

„Nije mi se dopao ni onaj deo sa Kineskinjom.“ „Majčice draga. Bebice moja mala.“

154

„Nije mi se dopalo ni ono sa Eskimkom. Pomislila sam da je odvratno. Zgadilo mi se.“

Zapretio sam joj prstom.,,No~no. Eliminišimo puritanizam. Samo bez lažne čed-

nosti. Pokušajmo da budemo logični i filozofski nastrojeni.“ Ugrizla se za usnu i namrštila se. Nešto drugo kuvalo se

u njenoj glavi. Razmišljala je malo, onda me jednostavno pogledala u oči. Znao sam u čemu je problem - bojala se da to kaže, šta god da je.

,,Dobro“ , rekao sam. „Govori. Kaži šta imaš.“„Ono mesto kad spava s devojkama iz kabarea. Ni to mi

se nije dopalo. Dvađeset devojaka! Pomislila sam da je to zaista grozno. Uopšte mi se nije dopalo.“

,,Zašto?“,,Ne mislim da bi trebalo da spava sa toliko žena.“,,Ne misliš? A zašto?“„Jednostavno ne mislim - to je sve.“„Ali zašto? Nemoj da vrdaš. Iskaži svoje mišljenje, ako

ga imaš. U suprotnom - ćuti. Vi žene!“„Trebalo je da nađe lepu i poštenu mladu katolkinju i

oženi se njom.“Tako znači! Istina se najzad pokazala. Dohvatio sam je

za ramena i okretao je dok mi se lice nije sasvim primaklo njenom, dok mi se oči nisu našle u istoj ravni s njenim.

„Pogledaj me“, rekao sam. ,,Ti se izdaješ za moju majku. Dobro, pogledaj me! Izgledam li ja tebi kao neko ko bi pro- dao svoju dušu za pišljivi novac? Misliš li ti da ja dajem pet para za mišljenje svetine? Odgovori!“

Ustuknula je.Lupio sam se po grudima.„Odgovori mi! Nemoj da stojiš tu kao žena, kao idiot,

malograđanski katolički lovac na lascivne šale. Zahtevam od- govor!“

155

Sada je postala drska.„Junak je pokvaren. Vršio je preljubu gotovo na svakoj

stranici. Žene, žene, žene! Bio je nečist od samog početka. Stomak mi se prevmuo.“

,,Ha!“ rekao sam. „Najzad smo tu! Najzad je ružna is- tina izronila! Papizam se vratio! Proradio je katolički um! Rimski papa maše svojim bludnim barjakom.“

Prešao sam u dnevnu sobu i obratio se vratima.„Sve vam je tu. Zagonetka univerzuma. Precenjivanje

vrednosti koje su već precenjene. Romanizam. Papizam. Rimska bludnica i njen drečavi horor! Vatikanizam. Doista vam kažem, ukoliko ne postanete oni koji kažu da, postaćete jedni od prokletih! Tako je govorio Zaratustra!“

156

24

Posle večere sam doneo rukopis u kuhinju. Raširio sam fas- cikle na stolu i pripalio cigaretu.

„Sada ćemo videti koliko je to glupo.“Kad sam počeo da čitam, čuo sam Monu kako peva.,,Tišina!“Pročitao sam prvih deset redova. To je bilo dovoljno da

ispustim rukopis kao mrtvu zmiju i ustanem od stola. Šetao sam po kuhinji. Nemoguće! To ne može biti istina!

„Nešto ovde nije u redu. Previše je vruće. Ne odgovara mi. Treba mi prostora, svežeg vazduha.“

Otvorio sam prozor i pogledao napolje. Iza mene je ležao rukopis. U redu, vrati se i čitaj ga, Bandini. Nemoj da stojiš kraj prozora. Rukopis nije tu; tamo je, iza tebe, na stolu. Vrati se i pročitaj ga.

Čvrsto stisnuvši usne seo sam i pročitao još pet redova. Krv mi je jumula u lice. Srce mi je tuklo kao malj.

„Ovo je čudno; zaista je veoma čudno.“Iz dnevne sobe dopro je Monin glas. Pevala je. Himnu.

Gospode, himnu u ovo doba. Otvorio sam vrata i proturio glavu.

„Prekini s tim pevanjem da ti ne pokažem nešto zaista glupo.“

„Pevaću ako mi se peva.“

157

„Bez himni. Zabranjujem himne.“„Pevaću i himne.“„Pevaj himnu - i mrtva si. Pa ti vidi.“„Ko je mrtav?“ rekla je majka.,,Niko“, rekao sam. „Niko - za sad.“Vratio sam se rukopisu. Još deset redova. Skočio sam i

počeo da grizem nokte. Odgrizao sam i zanokticu s palca. Bol je sevnuo. Mala mrlja crvene krvi pojavila se ispod nok- ta.

„Rrvari! Rrvari dok ne umreš!“Odeća mi je smetala. Mrzeo sam tu kuhinju. S prozora

sam posmatrao saobraćaj koji se odvijao na bulevaru Ava- lon. Nikada još nisam čuo takvu buku. Nikada još nisam osetio takav bol kao u mom palcu. Bol i buka. Sve sirene sveta bile su na toj ulici. Larma me izluđivala. Nisam mogao da živim i pišem na takvom mestu. Odozdo je dopiralo zzzz- zzzzzzzzz od slavine u kupatilu. Ko se to kupao u ove sate? Kakav je to izrod? Možda su cevi bile neispravne. Jumuo sam kroz stan do našeg kupatila i pustio vodu. Radila je - ali bila je bučna, toliko bučna da sam se upitao kako da to nikad ranije nisam primetio.

„Šta se đesilo?“ upitala je majka.„Mnogo je bučno ovde. Ne mogu da stvaram u ovoj ga-

lami. Jednom rečju, već mi je dosta ove ludnice.“„Čini mi se da je veoma mimo noćas.“,,Ne oponiraj mi - ženo.“Vratio sam se u kuhinju. To je bilo apsolutno nemoguće

mesto za pisanje. Nije ni čudo. Nije ni čudo - šta? Eto, nije ni čudo što je to bilo nemoguće mesto za pisanje. Nije ni čudo? O čemu ti govoriš? Nije ni čudo - šta ? Ova kuhinja je bila škodljiva. Ovaj kraj je bio škodljiv. Ovaj grad je bio škodljiv. Sisao sam ranu na palcu. Bol me razdirao na par- čiće. Čuo sam kako se majka obraća Moni.

158

„Šta mu je sad?“,,Šašavje“ , rekla je Mona.Upao sam u sobu.„Čuo sam te!“ dreknuo sam. ,,I opominjem te da umuk-

neš! Pokazaću ja tebi ko je ovde glup.“„Nisam rekla da si ti glup“ , kazala je Mona. „Rekla sam

da ti je priča glupa. Ne ti.“ Smeškala se. ,,Za tebe sam rekla da si šašav. Za tvoju knjigu sam rekla da je glupa.“

„Pripazi malo! Bog mi je svedok, opominjem te.“„Šta je sad sa vama?“ upitala je majka.,,0na zna“, rekao sam. „Pitaj nju.“Hrabreći sebe za novo iskušenje, stisnuo sam zube i vra-

tio se rukopisu. Držao sam stranicu pred sobom, zatvorenih očiju. Plašio sam se da čitam. Ništa se nije moglo pisati u ovoj ludari. Nikakva umetnost nije mogla da se rodi iz ovog haosa gluposti. Izuzetna proza zahteva tiho, mimo okruže- nje. Možda čak i nežnu muziku. Nije ni čudo! Nije ni čudo!

Otvorio sam oči i pokušao da čitam. Uzalud. Nije išlo. Nisam mogao da čitam. Pokušao sam naglas. Uzalud. Ta knjiga je bila loša. Bila je nekako brbljiva; previše je bilo reči u njoj. Bila je nekako nesvarljiva. Promašaj. Prilično loša knjiga. Još gore od toga. Odvratna knjiga. Smrdljiva knjiga. Najimbecilnija knjiga koju sam ikad video. Bila je komična; bila je glupa; o, kako je glupa, glupa, glupa, glupa, glupa. Sram te bilo, glupane glupi, što pišeš tako glupe stvari. Mona je u pravu. Glupa je.

Za sve su krive žene. One su mi otrovale um. Lepo sam mogao da osetim kako se razvija - čisto ludilo. Pisanje jed- nog manijaka. Umobolija. Ha! Gledajte ga! Ludak! Gledajte ga! Mahniti bezumnik. Postao je takav od previše tajnih že- na, gospodo. Užasno mi ga je žao. Patetičan slučaj, gospodo. Nekada je bio dobar katolički dečak. Išao je u crkvu i sve ostalo. Bio je veoma pobožan, gospodo. Uzoran dečak. Vas-

159

pitavan kod opatica, bio je to vrlo pristojan momčić. Sada je jadan i bedan slučaj. Veoma dirljivo. Iznenada se promenio. Aha. Nešto mu se desilo. Stao je na pogrešnu nogu kada mu je otac umro, i pogledajte šta se dogodilo.

Imao je ideje. Imao je toliko izmišijenih žena. Uvek je bilo nečeg uvmutog u njemu, ali potrebne su bile te lažne damice da bi se to konačno pokazalo. Viđao sam dečka u kraju, kako luta sasvim sam. Živeo je s majkom i sestrom u onoj staroj zgradi preko puta škole. Često je svraćao u Dži- mov lokal. Pitajte Džima o njemu. On ga odlično poznaje. Radio je u fabrici konzervi. Razne je poslove radio, ali nigde se nije zadržao - previše je ekscentričan. Fali mu daska u glavi. Lud je, kažem vam, potpuno je lud. Da - previše žena, od pogrešne vrste. Trebalo je da čujete kako vergla. Kao na- vijen. Najveći lažov u okrugu Los Anđelesa. Patio je od ha- lucinacija. Od iluzija veličine. Opasan po okolinu. Pratio je žene po ulicama. Besneo je na muve i jeo ih. Žene su to uči- nile. Pobio je i puno kraba. Ubijao ih je čitavog jednog po- podneva. Jednostavno je ćaknut. Najluđi lik u čitavom Los Anđelesu. Drago mi je da su ga zatvorili. Kažete da su ga našli kako luta dokovima u stuporu? To i liči na njega. Mo- žda je tražio nove krabe, da ih pobije. Izuzetno je opasan, verujte mi. Mesto mu je iza rešetaka. I to doživotno. Sigur- nije je kad je umobolnik u ludnici, gde mu je i mesto. Sve u svemu, žalostan slučaj. Teško njegovoj majci i sestri. Mole se svake noći za njega. Možete li to da zamislite? Da! Možda su i one lude.

Srušio sam se na sto i zaplakao. Hteo sam da se ponovo molim. Više od svega na svetu hteo sam da govorim molitve.

Ha! Ludak hoće da se moli!Ludak koji se moli! Možda zato što je vaspitan u religi-

oznom duhu. Možda je bio previše pobožan kao dete. Sme- šno je sve to u vezi s njim. Jako smešno. Ujedao sam se za zglobove prstiju. Grebao sam sto. Zubi su mi pronašli bolno

160

mesto na palcu. Glodao sam ga. Fascikle su ležale oko mene na stolu. Kakav pisac! Knjiga o kalifomijskim fabrikama konzervi! Knjiga o kalifomijskom riganju!

Smeh.Čuo sam majku i Monu u dnevnoj sobi. Govorile su o

novcu. Majka se ogorčeno jadala. Govorila je da se nikad nećemo izvući s mojom fabričkom platom. Govorila je da ćemo se preseliti kod ujka Frenka. On će se brinuti o nama. Znao sam poreklo takvih reči. Ujka Frenkove reči. Ponovo je razgovarao s majkom. Znao sam. I znao sam da ona ne ponavlja sve ono što joj je stvamo rekao: da sam nistarija i da se ne mogu osloniti na mene, da uvek može da očekuje sve najgore od mene. Majka je govorila, a Mona je samo ćutala. Zašto joj Mona ni reč nije rekla? Zašto je morala da bude tako primitivna? Tako bezosećajna?

Skočio sam i ušao u sobu.„Odgovori majci kad ti se obraća!“Mona se užasnula istog trenutka kad me ugledaia. Prvi

put u životu video sam taj izraz straha u njenim očima. Od- mah sam stupio u akciju. To je bilo ono što sam oduvek že- leo. Krenuo sam prema njoj.

„Pripazi malo!“ rekla je.Zadržavala je dah, spremajući se da skoči sa stolice.,,Arturo!“ rekla je majka.Mona je ustala, ušla u spavaću sobu i tresnula vratima.

Rekla je majci da me drži dalje od nje. Naglo sam otvorio vrata. Ustuknula je ka krevetu, pala je preko njega. Dahtalaje-

„Pripazi se!“,,Opatice!“,,Arturo!“ rekla je majka.„Opatice! Glupo je, znači? Zasmejavalo te, a? Nešto naj-

gore što si ikad pročitala, a?“

161

Zamahirao sam pesnicom. Tresmila je preko usta. Uhva- tila se za usne i pala među jastuke. Majka je ušla, vrišteći. Krv je curila kroz Monine prste.

„Smejala si se, a? Rugala si se! I to delu jednog genija. Ti da se rugaš Arturu Bandiniju! Sada Bandini uzvraća. Uz- vraća u ime slobode!“

Majka ju je prekrila rukama i telom. Pokušao sam da je odvojim od Mone. Frknula je na mene kao mačka.

,,Napolje!“ rekla je.Dograbio sam jaknu i izašao. Majka je nešto tepala u

sobi. Mona je ječala. Osećao sam da ih nikad više neću vide- ti. I bilo mi je drago.

162

25

Na ulici nisam znao kuda da odem. Grad je imao dva smera: istočni i zapadni. Na istoku je bio Los Anđeles. Na zapadu je bilo more. Pošao sam u pravcu mora. Bilo je užasno hladno te letnje noći. Magla je rasla. Vetar ju je nanosio tamo-amo, velike pramenove belog. Čuo sam sirene za maglu u kanalu, kako muču kao pun vagon goveda. Zapalio sam cigaretu. Na zglobovima mi je bila krv - Monina. Obrisao sam je o no- gavicu. Nije se skinula. Uzdigao sam pesnicu i pustio da je magla ovlaži hlađnim poljupcem. Ponovo sam je brisao. Ali krv se nije skinula. Onda sam trljao zglobove o prljavi ivič- njak sve dok krv nije iščezla, ali sam usput ogulio kožu sa zglobova, i sada je moja krv potekla.

„Dobro. Krvari - ti. Krvari!“Prešao sam preko školskog dvorišta i hodao niz Avalon,

žustro sam hodao. Kuda ideš, Arturo? Cigareta je bila ogav- na, kao pima usta dlaka. Ispljunuo sam je ispred sebe, zatim je pažljivo zgazio petom. Pogledao sam je preko ramena. Bio sam zapanjen. I dalje je gorela, slabašni dim uzdizao se kroz maglu. Hodao sam do sledećeg ugla, razmišljajući o toj ci- gareti. I dalje je živela. Povredilo me što i dalje gori. Zašto bi i dalje gorela? Zašto se nije ugasila? Loš znak, možda. Zašto ometam ulazak te cigarete u svet duvanskih duhova?

163

Zašto dopuštam da gori i tako bedno pati? Zar sam dotle do- šao? Zar sam postao takva užasna nakaza da čak negiram toj cigareti pravo na spokojnu smrt?

Hitro sam se vratio.Bila je tamo.Zgazio sam je i razmazao po pločniku.„Zbogom, draga cigareto. Srešćemo se ponovo u raju.“Onda sam produžio. Magla me lizala mnogobrojnim hla-

dnim jezicima. Zakopčao sam moju kožnu jaknu, sve osim poslednjeg dugmeta.

Zašto nisam zakopčao i poslednje?To me nerviralo. Da ga zakopčam, ili ga ostavim neza-

kopčano, to ruglo u svetu dugmadi, to bezvredno dugme?Ostaviću ga tako.Ne, zakopčaću ga.Da, otkopčaću ga.Nisam učinio ni jedno ni drugo. Sinulo mi je gordijev-

sko rešenje. Otkinuo sam dugme s kragne i bacio ga na ulicu.„Žao mi je, dugme. Dugo smo bili prijatelji. Često sam

te dodirivao mojim prstima, i ti si mi očuvalo toplotu u hlad- nim noćima. Oprosti mi što sam ti ovo učinio. Mi ćemo se takođe sresti u raju.“

Kod banke sam ugledao tragove šibica na zidu. Limb tra- gova šibica, područje njihove golgote zato što nemaju dušu. Samo jedan trag imao je dušu - samo jedan, trag koji je os- tavila žena u purpumom kaputu. Da zastanem i posetim ga? Ili da prođem?

Zastaću.Ne, proći ću.Da, hoću.Ne, neću.Da i ne.

164

Da i ne.Zastao sana.Pronašao sam trag šibice koji je ona ostavila, ta žena u

purpumom kaputu. Kako je bio lep! Kakav umetnički potez! Kakva izražajnost! Zapalio sam šibicu, ostavivši dug, debe- li trag. Onda sam prineo razbuktali sumpomi vrh tragu koji je ona ostavila. Šibica se prilepila za zid, štrčeći.

„Zavodim te. Volim te, i dajem ti javno svoju Ijubav. Kakva sreća za tebe!“

Šibica je visila nad njenim umetničkim tragom. Onda je pala, gomći sumpor se ohladio. Produžio sam, moćnim voj- ničkim korakom, osvajač koji je obeščastio retku dušu traga jedne šibice.

Ali zašto se moja šibica ohladila i pala? To me grizlo. Zahvatila me panika. Zašto se to dogodilo? Šta sam učinio da me to zadesi? Ja sam bio Bandini - pisac. Zašto me je šibica izneverila?

Vratio sam se, besan. Našao sam šibicu na pločniku, le- žala je tamo hladna i mrtva naočigled čitavog sveta. Podigao sam je.

„Zašto si pala? Zašto me izdaješ u času mog trijumfa? Ja sam Arturo Bandini, veliki pisac! Šta si mi to učinila?“

Nije bilo odgovora.„Govori! Zahtevam objašnjenje!“Nije bilo odgovora.,,U redu. Nemam drugog izbora. Moram da te uništim.41Prelomio sam je i bacio u slivnik. Pala je pored druge

šibice, jedne koja nije bila slomljena, veoma lepe šibice sa ogrlicom plavog sumpora oko svoga vrata, otmene šibice koja je videla sveta. A tu je ležala moja, ponižena, slomljene kičme.

„Stidim te se. Sada ćeš stvamo patiti. Ostavljam te da ti se čitavo carstvo šibica smeje. Neka te sve šibice vide i m-

165

gaju ti se. Neka tako bude. Bandini je rekao. Bandini, moć- ni majstor pera.“

Ali nakon dvadesetak metara to mi se učinilo kao užasna nepravda. Sirota šibica! Taj jadni i bedni momak! Sve je to bilo tako nepotrebno. On je dao sve od sebe. Znao sam kako se loše osećao. Vratio sam se i uzeo je. Stavio sam je u usta i sažvakao.

Sada je nijedna ođ svih šibica na svetu neće prepoznati. Ispljunuo sam je na dlan. Tu je ležala, slomljena i i pretvore- na u kašu, već u stanju raspadanja. Odlično! Savršeno! Ka- kvo čudo propadanja. Bandini, čestitam ti! Izveo si čudo. Ubrzao si večne zakone i povratak izvoru. Svaka ti čast, Ban- dini! Magično delo. Potentno. Pravi si bog, moćni natčovek; gospodar života i pisane reči.

Prošao sam pored bilijarske sale Akme, približavajući se zalagaonici. Te večeri je bila otvorena. Izlog je bio istovetan kao i pre tri nedelje, kada se ona zagledala unutra, žena s pur- purnimkaputom.Tujebio inatpis: Najveće cene za staro zlato.

Sve to iz jedne tako davne noći, kad sam porazio Guča na osamsto metara i tako slavno pobedio za Ameriku. I gde je sad bio Guč, Silvester Guč, taj moćni Holanđanin? Dragi stari Guč! Neće on tako brzo zaboraviti Bandinija. Veliki je bio trkač, gotovo jednak Bandiniju. Kakve priče za njegove unuke! Kad se ponovo sretnemo u nekoj drugoj zemlji, pri- čaćemo o starim vremenima, Guč i ja. Ali gde se on sad na- lazio, ta holandska munja? Nesumnjivo natrag u Holandiji, baveći se vetrenjačama, tulipanima i klompama, taj moćni čovek, gotovo jednak Bandiniju, iščekujući smrt među slat- kim uspomenama, čekajući Bandinija.

Ali gde je ona - moja žena iz te blistave noći? Ah, maglo, povedi me njoj. Mnogo toga moram da zaboravim. Učini me nalik sebi, lebdeća vodo, maglovita kao duša, i ponesi me u ruke žene belog lica. Najveće cene za staro zlato.

166

Te reči duboko su se urezale u njene oči, duboko u njene neurone, duboko u pomrčinu njenog mozga, iza tog belog lica. Duboko su je rasekle tamo, kao trag šibice u pamćenju, proplamsaj koji će nositi do groba, neizbrisiv utisak. Pre- krasno, prekrasno, Bandini, kako pronicljivo vidiš! Kako je tajanstvena tvoja blizina božanskom. Kakve reči, dražesne reči, lepota jezika, duboko u hramu njenog uma.

I vidim te sad, noćna ženo - vidim te u svetom okru- ženju nekog prljavog lučkog pansiona, magla je napolju, a ti ležiš, i noge su ti mlitave i hladne od njenih smrtonosnih po- ljubaca, i kosa ti miriše na krv, slatko kao krv, tvoje izno- šene i pocepane čarape vise sa trošne stolice pod hladnim Žutim svetlom ogoljene sijalice, oseća se vonj prašine i mo- kre kože, tvoje pohabane plave cipele žalosno leže bačene pored kreveta, na tvom licu ocrtava se zamor i očaj iscrplju- jućeg siromaštva, razbludne su tvoje usne, pa ipak me te me- ke plave usne lepote pozivaju da dođem dođem dođem u tu bednu sobu i nasladim se zanosnom uvelošću tvojih oblina, da ti možda dam nastranu lepotu za bedu, moju lepotu za tvoju, svetlost postaje cmilo dok vrištimo, naša bedna ljubav i svetlucanje sive zore koja odbija da se stvamo rodi i nikad se neće stvamo okončati.

Najveće cene 2a staro zlato.Ideja! Rešenje svih mojih problema. Bekstvo Artura Ban-

dinija.Ušao sam.,,Do koliko sati radite?“Jevrejin iza žice samo je i dalje gledao u svoje račune.„Još sat.“„Vratiću se.“

Kad sam stigao kući, nikog nisam našao. Na stolu je bila poruka. Majčin rukopis.

167

Otišle smo da prenoćimo kod ujka Frenka. Dođi odmah.Čaršav je bio strgnut sa kreveta, kao i jedna jastučnica.

U neredu su ležali na podu, umrljani krvlju. Na komodi su bili zavoji i plava bočica sredstva za dezinfekciju. Lavor s vodom obojenom krvlju bio je na stolici. Pored njega je le- žao majčin prsten. Stavio sam ga u džep.

Ispod kreveta sam izvukao kovčeg. U njemu je bilo pu- no stvari, uspomena iz našeg detinjstva koje je majka briž- ljivo sačuvala. Vadio sam ih, jednu po jednu. Sentimentalno zbogom, pogled u prošlost pre nego što Bandini konačno odleti. Uvojak svetle kose u majušnom belom molitveniku - bila je to moja kosa, kad sam bio dete; molitvenik je bio po- klon na dan moje prve pričesti.

Isečci iz novina kad sam završio osnovnu školu; drugi isečci kad sam izašao iz srednje škole. Isečci o Moni. No- vinska fotografija Mone u haljini za prvu pričest. Njena i moja fotografija na dan krizmanja. Naša fotografija na Bad- nje veče. Naša fotografija kad smo oboje pevali u horu. Naša zajednička fotografija sa proslave Bezgrešnog začeća. Lista reči sa takmičenja u spelovanju iz osnovne škole; 100% iz- nad mog imena.

Isečci o školskim predstavama. Sva moja sveđočanstva. I sva Monina. Nisam bio bistar, ali sam uvek prolazio. Evo jednog: aritmetika 70; istorija 80; geografija 70; spelovanje 80; religija 99; engleski 97. Nikad nije bilo problema s religi- jom i engleskim za Artura Bandinija. Evo jednog od Mo- ninih: aritmetika 96; istorija 95; geografija 97; spelovanje 94; religija 90; engleski 90.

Mogla je da bude bolja od mene u drugim stvarima, ali nikad u engleskom ili religiji. Ha! Jako zabavno, nema šta. Značajna anegdota za biografe Artura Bandinija, Najgori Bo- žji neprijatelj dobija bolje ocene iz religije od najboljeg Bo- žjeg prijatelja, a još su oboje iz iste porodice. Užasna ironija. Kakva bi to biografija bila! O Gospode, biti živ i čitati je!

168

Na dnu kovčega našao sam šta sam tražio. Tu je bio porodični nakit umotan u maramu. Dva zlatna prstena, zlat- ni časovnik sa lancem, nekoliko zlatnih narukvica, zlatne minđuše, zlatni broš, nekoliko zlatnih ukosnica, zlatna ka- meja, zlatni lančić, razne sitnice od zlata koje je otac kupo- vao tokom svog života.

,,Koliko?“ rekao sam.Jevrejin je kiselo pogledao.„Sve samo smeće. Kome to da prodam?“„Svejedno, koliko? Šta je s tim natpisom: Najveće cene

za staro zlato ?“„Možda sto dolara, ali šta da radim s tim? Nema tu pu-

no zlata. Sve sama pozlata.“„Dajte mi dvesta i sve je vaše.“Gorko se nasmešio, njegove cme oči skupile su se iz-

među žabljih kapaka.„Nikada. Ni za milion godina.“„Neka bude sto sedamdeset pet.“Gumuo je nakit ka meni.„Nosi to. Ne vredi ni pedeset dolara.“„Neka bude sto sedamdeset pet.“Našli smo se na sto deset. Dao mi je novčanice, jednu po

jednu. Nikad u životu nisam imao toliko novca. Samo što ni- sam pao u nesvest. Ali nisam dozvolio da primeti.

,,To je grabež“, rekao sam. „Pljačkate me.“„Misliš milosrđe. Ja ti bukvalno poklanjam pedeset do-

lara.“,,Monstruozno“, rekao sam. ,,Nečuveno.“Pet minuta kasnije bio sam pred Džimovim lokalom.

Glancao je čaše iza šanka. Njegov pozdrav je uvek bio isti. „Zdravo! Kako je u fabrici?“

169

Seo sam, izvadio svežanj novčanica i ponovo ih prebro- jao.

„Lepu si paricu dobio“ , nasmešio se.„Koliko ti dugujem?“„Zašto? NiŠta.“„Jesi li siguran?“„Ali ni cent mi ne duguješ.“„Odlazim iz grada“, rekao sam. „Vraćam se u štab. Mis-

lio sam da ti dugujem nešto. Isplaćujem sve svoje dugove.“ Nakezio se na novac.„Voleo bih da mi duguješ bar polovinu tih para.“„Nije sve moje. Nešto od toga pripada partiji. Novac za

putne troškove.“,,A. Neka dobra partija, znači. I kad se ženiš?“„Nije ta partija. Reč je o Komunističkoj partiji.“„Misliš Rusi?“„Nazovi je tako ako ti odgovara. Komesar Dimitrijef je

to poslao. Novac za troškove.“Iskolačio je oči, zviznuo i spustio krpu.,,Ti si komunist?“ izgovorio je s pogrešnim akcentom,

tako da se rimovalo s Tunis.Ustao sam, prišao vratima i pažljivo osmotrio ulicu. Vra-

tivši se, klimnuo sam glavom u pravcu toaleta.„Ima li tamo nekog?“ šapnuo sam.Odmahnuo je glavom. Seo sam. Nemo smo zurili jedan

u drugoga. Ovlažio sam usne. On je pogledao ka ulici, zatim ponovo u mene. Oči su mu šarale tamo i natrag. Nakašljao sam se.

„Umeš li da čuvaš tajnu? Izgledaš mi kao čovek kome mogu verovati. Umeš li?“

Progutao je knedlu i nagnuo se ka meni.

170

„Nikome ne pričaj“ , rekao sam. „Da. Ja sam komimist.“ ,,Rus?“,,U principu - da. Daj mi čokoladni frape.“Bilo je kao da si mu zario nož među rebra. Prepao se da

me ne izgubi iz vidnog polja. Čak i kad se okrenuo da natoči piće u mikser gledao me preko ramena. Zagrcnuo sam se od prigušenog smeha i pripalio cigaretu.

,,Mi smo totalno bezopasni“ , nasmejah se. „Ali totalno.“ Ni reč nije rekao.Polako sam pio frape, grcao sam u sebi od smeha. Ra-

dostan i bezbrižan smeh peo mi se iz grla.„Ali stvamo! Mi smo sasvim humani. Sasvim!“ Posmatrao me kao pljačkaša banaka.Ponovo sam se nasmejao, veselim i zvonkim kikotom. „Dimitrijef će saznati za ovo. Ispričaću mu u sledećem

izveštaju. Umreće od smeha, stari Dimitrijef, urlaće u svoju cmu bradu. Kako će da urla, taj cmi raski vuk! Ali stvamo - mi smo totalno bezopasni - totalno. Uveravam te, totalno. Ali stvamo, Džime. Zar nisi znao? Stvamo smo. . . “

,,Ne, nisam.“Ponovo sam se zakikotao.„Ali naravno! Pa to si morao da znaš!“Ustao sam i krajnje humano se nasmejao.,,Da - stari Dimitrijef će saznati za ovo. Kako će da urla

u svoju cmu bradu, taj cmi raski vuk!“Stao sam ispred rafa s revijama.,,A šta buržoazija noćas čita?“Ništa nije rekao. Njegova jetka odbojnost pružila se kao

zategnuta žica između nas. Besno je glancao čaše, jednu za dragom.

„Dužan si mi za piće“ , rekao je.Dao sam mu novčanicu od deset dolara.

171

Kasa je zazvonila. Izvadio je kusur i tresnuo ga na šank.„Evo ti! Još nešto?“Uzeo sam sve osim dvadeset pet centi. Moja uobičajena

napojnica.„Zaboravio si ovo“ , rekao je.„O ne!“ nasmešio sam se. To je za tebe - napojnica.“„Ne želim je. Zadrži svoj novac.“Bez reči, samo uz saučesnički osmeh, stavio sam novčić

u džep.„Stari Dimitrijef- kako će samo urlati, taj cmi vuk.“„Želiš li još nešto?“Uzeo sam svih pet brojeva Artista i modela iz rafa. U

trenutku kad sam ih dodimuo, znao sam zašto sam ušao u Džimov lokal sa toliko novca u džepu.

„Ovo, uzeću ovo.“Nagnuo se preko šanka.„Koliko ih imaš?“,,Pet“„Mogu da ti prodam samo dva. Ostale sam obećao ne-

kom.“Znao sam da laže.„Neka onda budu dva, druže.“Njegov pogled mi je svrdlao leđa dok sam izlazio na

ulicu. Prošao sam kroz školsko dvorište. Prozori na našem stanu bili su neosvetljeni. Ah, opet žene. Evo Bandinija s njegovim ženama. Morale su da provedu sa mnom poslednju moju noć u ovom gradu. Odjednom sam osetio stam mržnju.

Ne. Bandini neće pokleknuti. Nikad više!Zgužvao sam revije i odbacio ih. Pale su na trotoar, le-

pršajući u magli, tamne fotografije nalik na cmo cveće. Sa- gnuo sam se da ih uzmem i zastao. Ne, Bandini! Natčovek ni- kad ne podleže slabosti. Snažni čovek izlaže se iskušenjima

172

da bi im odoleo. Onda sam ponovo krenuo ka njima. Samo hrabro, Bandini! Bori se do poslednjeg jarka! Stisnuvši zube, odlučno sam pošao prema kući. Pred ulazom sam se okre- nuo i pogledao natrag. Bile su nevidljive u magli.

Tužne noge pele su me škripavim stepeništem. Otvorio sam vrata i upalio svetlo. Bio sam sam. Usamljenost je mi- lovala, raspaljivala. Ne. Ne i ove poslednje noći. Noćas od- lazim kao osvajač, kao pobednik.

Legao sam. Digao se. Legao. Digao se. Hodao sam nao- kolo, tražeći. U kuhinji, u kupatilu. U plakaru. Piišao sam vratima i nasmešio se. Prišao sam stolu, prozoru. Žene su lepršale u magli. Tražio sam po sobi. Ovo je tvoja poslednja bitka. Pobeđuješ. Bori se dalje.

Ali sada sam ponovo krenuo do vrata. I niz stepenice. Gubiš - bori se kao natčovek! Zlovoljna magla smesta me progutala. Ne noćas, Bandini. Ne budi glupo beslovesno go- vedo. Budi heroj u okršaju!

Pa ipak sam se vratio, s revijama u ruci. Evo ga puzi - taj slabić. Ponovo je pao.

Gledajte kako se šunja kroz maglu sa svojim beskrvnim ženama. Večito će da se šunja kroz život s beskrvnim ženama iz novina i knjiga. Kada se sve završi, one će ga naći, u toj zemlji belih snova, napipaće njegovu maglu.

Tragedija, gospodo. Velika tragedija. Beskrvna fluidna egzistencija, gospodo. I telo, gospodo. Našli smo ga na do- kovima. Da, gospodo. Metak kroz srce, gospodo. Da, samo- ubistvo. A šta da učinimo s telom? Za Nauku - vrlo dobra ideja, gospodo. U Rokfelerov institut, ni manje ni više. On bi to i želeo, gospodo. Njegova poslednja želja na Zemlji. Bio je veliki ljubitelj Nauke, gospodo - nauke i beskrvnih žena.

Seo sam na kauč i okretao stranice. Ah, žene, žene.Iznenada sam pucnuo prstima.Ideja!

173

Odbacio sam revije i kopao naokolo tražeći olovku. Ro- man! Potpuno novi roman! Kakva ideja! Presveti Bože, ka- kva ideja! Prvi je bio promašaj, naravno. Ali ne i ovaj. Imao sam ideju! U toj novoj ideji Artur Baning neće biti basno- slovno bogat; biće basnoslovno siromašan! Neće istraživati svet na skupocenoj jahti, tragajući za ženom svojih snova. Ne! Biće sasvim suprotno. Žena će tragati za njim! To! Ka- kva ideja! Žena će predstavljati sreću; one će biti njen sim- bol, dok će Artur Baning simbolizovati sve muškarce. Kakva ideja!

Počeo sam da pišem. Ali zgadilo mi se već posle neko- liko minuta. Presvukao sam se i spakovao stvari u kofer. Po- trebna mi je bila promena okoline. Velikom piscu potrebne su promene. Kada sam završio s pakovanjem, seo sam i na- pisao oproštajnu poruku majci.

Draga ženo koja si mi dala život,

nemilosrdne šikane i perturbacije ove noći postepeno su se pretočile u stanje koje strmoglavo navodi mene, Artura Bandinija, na brobdingnagijansku i gargantuov- sku odluku. Otvoreno te obaveštavam o tome. Ergo, ja sad napuštam tebe i tvoju najšarmantniju kćer (moju vo- ljenu sestru Monu), da bih potražio basnoslovni užitak predstojeće karijere u dubokoj samoći. Dragim rečima, večeras putujem ka istočnoj metropoli - našem Los An- đelesu, gradu anđela. Poveravam te benignoj velikoduš- nosti tvoga brata, Frenka Skarpija, koji je, što bi se reklo, dobar porodični čovek (sic!). Bez novca sam, ali ti otvo- reno savetujem da odustaneš od svoje cerebralne strepnje za moju sudbinu, koja uistinu počiva na dlanu besmrtnih bogova. Tokom godina došao sam do žalosnog otkrića da je život sa tobom i Monom poguban po uzvišenu i veliko- dušnu svrhu Umetnosti, i otvoreno ti ponavljam da sam ja umetnik, stvaralac bez pardona. I, među nama, nez- grapne erupcije moždane mase i intelekta slabo daju plo- da u pokvarenoj, izopačenoj hegemoniji koju mi, bedni

174

smrtnici, u nedostatku bolje i jezgrovitije terminologije, nazivamo dom. Otvoreno ti dajem moju ljubav i blago- slov, i kunem se svojom iskrenošću kada otvoreno kažem da ti ne samo opraštam za žalosna zbivanja ove noći, već i za sve druge noći. Ergo, otvoreno pretpostavljam da ćeš uzvratiti u sličnom maniru. Mogu li da kažem u zaključ- ku da sam ti zahvalan na mnogo čemu, o ženo koja si udahnula dah života u mozak moje sudbine. Da, tako je, tako je.

Arturo Gabriel Bandini

S koferom u ruci otpešačio sam do stanice. Ostalo je još deset minuta čekanja na ponoćni voz za Los Anđeles. Seo sam i počeo da razmišljam o novom romanu.