UVOD

UVOD

Kada sam se pre nekoliko meseci, i posle niza osobitih doivljaja na jugu Tihog Okeana i na drugim mestima, o emu e biti rei na stranicama ove knjige, kada sam se posle svega toga vratio u Sjedinjene Drave, sluaj je hteo da se upoznam sa izvesnom gospodom iz Rimonda u Virdiniji. Gospoda ta pokazivahu neobian interes za sve to se odnosilo na krajeve koje sam posetio, i navaljivahu na mene da o svemu dam javan izvetaj; naglaavali su ak da mi je to neka vrsta dunosti. Ja sam imao vie razloga da predlog ne primim. Neki od tih razloga bili su isto lini, i te zadravam za sebe; ali, bilo je i drukijih. Okolnost to za dosta dugo vreme svoga putovanja nisam vodio dnevnik, ispunjavala me je brigom da po golom seanju neu biti u stanju da izradim dovoljno taan i povezan izvetaj; a ako izvetaj ne bude takav, nee od njega ostati utisak one stvarne istinitosti koji bih inae postigao, uz jednu opreznost: da iskljuim oha prirodna i neizbena preterivanja u koja tako rado zapadamo kad je re o dogaajima iji je uticaj na matu bio snaan. Drugi je razlog u tome to su svi sluajevir o kojima bi trebalo da priam, bili tako udnovati da bih, zbog nepotvrenosti njihove (mogao bi da ih potvrdi samo jedan pratilac, melez, koji se sa mnom vratio), smeo raunati na verovanje jedino u krugu moje porodice i mojih prijatelja, ljudi koji znaju za moje strogo istinoljublje, dok bi ira javnost moja prianja

3

sigurno smatrala kao drske i vete izmiljotine. Najglavniji je pak razlog leao u nepoverenju sa kojim sam se odnosio prema mojim knjievnikim sposobnostima.

Meu onom gospodom iz Virdinije koja su se tako ivo interesovala za moj putni izvetaj, a naroito za onaj njegov deo koji bi govorio o Antarktikom moru nalazio se i g. Po, do nedavno urednik Junog Literarnog Izvestioca, mesene revije, koju izdaje g. Toma Hvajt u Rimondu. On, g. Po, silno me nagovarae da odmah izradim opiran opis svega to sam video i doiveo, a da se za sve ostalo oslonim na otroumlje i zdravu pamet publike; jer, kako je moda dobro tvrdio, ma koliki bili knjievni nedostaci moje knjige, ba e ta neiznegovana izrada ukoliko se uopte mogne o njoj govoriti biti jedan dokaz vie za istinitost stvari.

Ja, kraj svega toga, gotovo da se nisam mogao odluiti da primim njegov savet, On mi tada, videi da ba nikako ne kreem s mesta, uini ovakav predlog: da mu dozvolim da on, na osnovu mojih saoptenja, svojim reima izradi prvi deo mojih avantura, i da to tampa u Izvestiocu kao izmiljenu stvar. S tim sam se sloio, pod uslovom da se moje ime ne sporninje. Na taj nain izala su dva odlomka tobonjeg romana u brojevima Izvestioca za januar i februar 1837e; a da bi im se sasvim osigurao karakter umetnike tvorevine, g. Po je u sadraju revije naveo svoje ime.

Dejstvo koje je postignuto tom lukavom prevarom nagnalo me je najzad da priredim i izdam spomenute avanture u pravoj celini; naime, uverio sam se da, uprkos pesnikom ruhu, u koje je savreno veto zaodenut onaj deo mog izvetaja to je tampan u Izvestiocu (i to bez izmene i jednog stvarnog detalja), uverio sam se, kako rekoh, da publici, kraj svega toga, nije bilo ni

4

na kraj pameti da tu stvar uzme kao pesniku tvorevinu: g. Po je dobio povei broj pisama koja su svedoila o sasvim suprotnom miljenju. Iz toga sam zakljuio da fakta u mojoj prii mora biti da su takva da sama sobom istiu dovoljno znake stvarnosti, i da se nemam mnogo bojati neverovanja publike.

Poto sam ovo izneo, lako e se poznati koliko od ovoga to dolazi pripisujem svome peru; a jo jednom naglaavam da strane koje je izradio g. Po ne sadre nijedan krivo pretstavljen fakt. ak ni onim itaocima koji nisu videli brojeve Izvestioca, ne treba naroito govoriti gde njegovo uee prestaje, a moje poinje: razlika u stilu bi'e odmah svakome jasna.

Njujojk, jul 1838

A. G. Pim

Ime mi je Artur Gordon Pim. Otac mi je bio ugledan trgovac pomorskom robom u Nantuketu, gde sam se ja rodio. Ded moj sa materine strane bio je traen advokat. Taj ovek je u svemu imao sree: njegove spekulacije u Edgartonskoj novoj banci, kako se onda zvala, bile su veoma uspene; koje to, a koje drugo, omoguilo mu je da lepu svotu novca ostavi nastranu. Mene je, tako mi se ini, voleo vie no ikoga na svetu, i ja sam se nadao da u naslediti najvei deo njegova imanja. Ka mi je bilo est godina, poslao me je u kolu starom gospodinu Riketsu, oveku sa jednom rukom i sa veoma ekscentrinim ponaSanjem: njega je poznavao svako ko je dolazio u Novi Beford. U toj koli ostao sam do navrenja esnaeste godine, da posle preem u akademiju gospodina Ronalda, koja je stojala na visu iznad grada. Tu sam se sprijateljio sa sinom gospodina Barnarda, jednog brodarskog kapetana, koji je obino putovao u slubi firme Lojda i Vredenburga; gospodin Barnard je bio dobro poznat u Novom Bedfordu, i imao, znam, mnogo roaika u Edgartonu. Njegov sin zVao se Avgust, i bio je skoro dve godine stariji od mene. Putovao je jedared sa ocem u lov na kitove, i mnogo mi je govorio o svojim doivljajima u Tihom Okeanu. Ja bih ga esto pratio kui i ostajao kod njega do veera, nekada i da noim. Spavali bismo tada u | jednom krevetu, i Avgust mi ponekad do same zore nije I dao da zaspim, priao mi o uroenicima ostrva Tiniana, i drugih mesta, koja je na putu isvam video. Najzad 1 je i mene dohvatio silan interes za sve to sam uo, B i postepeno je sazrela u meni elja a idem na more.

I

Imao sam jedan amac sa jedrima, Ariel se zvao, a vredeo je otprilike sedamdeset i pet dolara. Nosio je polupalubu, sa kablnom na prednjem delu lae, a jedrila i konopi bili su mu uspremljeni kao kod alupa; ne znam mu vie tonau; ali, bez tekoa mogao je da primi deset osoba. Na toj laici izveli smo Avgust i ja nekoliko tako drskih poduhvata kako samo moe da se zamisli. Kad ih se sada setim, moram udom da se udim. kako sam uopte jo iv.

Saoptiu jednu od tih avantura, pre no to preem

na due i vanije prianje. Jedne veeri je kod gospodina

Barnarda bilo drutvo, i pred kraj sedeljke kako ja tako

i Avgust bili smo prilino nakvaeni. Kao obino, nisam

iao kui, nego ostaoh da prenoim kod druga. On je

mirno zaspao, bar mi se tako inilo, ne dodirnuvi pre

toga nijednom reju svoj omiljeni predmet. Drutvo se

razilo otprilike oko jednog asa po ponoi. Leali smo

tako bie pola asa, i taman sam ja hteo da zadremam,

kad on odjednom skoi i opsova krupno da, bogme, ni i

kojem Arturu Pimu za ljubav nee spavati, kad napolju \

duva tako krasan sve vetar sa jugozapada. Nikada se

u svom ivotu nisam vie iznenadio no tada: ne znajui

kakva mu je namera, mislio sam da su ga popijeno

vino i liker oamutili. On, meutim, poe sasvim sa

brano da razgovara, ree da nikako nije,' kao to bih

ja hteo, pijan, naprotiv, da nikada nije bio tako trezan

kao tada. Samo mu se nee, nastavljao je, da kao pas

prespava tako divnu no, i zato je reio da ustane,

da se obue i da se proe po moru. Ja ne znam pravo

ta me je na te rei snalo; ali, jo on nije ni prestao

da govori, a ja sam ve sav treptao od uzbuenja i

. elje, i njegova luda ideja inila mi se najizvrsnija

i najpametnija na svetu. Napolju je duvao jak vetar,

skoro bura, i bilo je hladno: Zali smo ve bili dobro

u oktobar. Ipak, i to u ekstazi, skoio sam iz kreveta

i izjavio drugu da sam isto tako hrabar kao i on, da mi

se isto tako nee da ostanem da leim kao pseto, i da

sam isto tako spreman na svaku pustolovinu kao ma

koji Avgust Barnard u Nantuketu.

Obukosmo se nadvojenatroje i pojurismo k laici. Brodi je bio privezan na starom poruenom prista

8

nitu, blizu radionice Pankija i druga, i udarao je o agljajive balvane, kao da e se raspasti. Avgust ue u brodi da izbaci vodu, koja ga je bila do polovine ispunila. Ka je to uraeno, digosmo trouglasto i veliko jedro, okrenusmo na vetar, i zaplovismo odvano u more.

Vetar, kao to sam rekao, duvao je snano od jugozapada. No je bila veoma vedra i hladna. Avgust je seo da krmani, a ja sam stojao kraj katarke, na polupalubi. Leteli smo velikom brzinom, a rei nismo progovorili od trenutka kada smo odreili laicu. Najzad, ja zapitah druga koji pravac misli da uzme i kada misli da emo se vratiti kui. On je prvo samo zvidukao, a naposletku mi dandrljivo odgovori: Ja pdoh na mpre, a ti, ako ti se tako svia, moe i kui. Ja ga pogledah, i spazih da je veoma uzbuden, mada se pretvarao da je miran. Dobro sam ga video na meseini: lice mu je bilo blee od mramora, a ruka drhtala da je jedva drao krmu. Osetio sam da neto nije kao to treba, i zabrinuo sam se. U to doba sam se jo slabo razumevao u vetini upravljanja na brodu, i bio sam ostavljen mornarskoj vetini svoga druga. Uza to, vetar je odjedared postao jai, i mi se brzo ponesosmo daleko od obale. Kraj svega toga, stideo sam se da odam i najmanji strah, i skoro pola sata utao sam kao nem. Najzad nisam vie mogao da se savlaujem i rekoh Avgustu da bi, kanda, najbolje bilo da okrenemo kopnu. Kao i maloas, on mi itav minut ne odgovarae, niti uzimae na um moj savet. Polagano, ree najzad, imamo vremena... polagano... kui... Ja sam, dodue, oekivao odgovor te vrste; ali, u tonu tih rei bilo je neto to me je ispunjavalo oseanjem neopisanog uasa. Opet sam paljivo posmatrao Avgusta. Usne su mu bile sasvim beskrvne, a kolena tako udarala jedno o drugo, da je jedva stajao. Za ime Boga, Avguste, kriknuh, preplaen, ta ti je? ta se deava? ta si namislio? ta se deava, mumlao je on kao da se neemu udi, a u isti mah ispustio krmu i pao koliko i.je dug na dno brodia ta se deava?... Nita... voi zimo se kui... Vvidi, valjda! Tada mi pue pred oima. Zaleteh se i podigoh ga na noge: bio je pijari,

9

pijan do ivotihj'stva: nije vie mogao ni da se ni da govori, ni da glea. Oi su nra bile kao od stakla. Kad sam ga, u oajanju, ispustio iz ruku, bunuo je kao panj u vodu koja se nakupila bila na dnu brodia, i iz koje sam ga maloas taman bio izvadio. Jasno je bilo da je u toku veeri morao popiti mnogo vie no to sam ja slutio, i da je ponaanje njegbvo u krevetu bilo posledica jakog pijanog zanosa, koji, kao i ludilo, daje svojoj rtvi ponekad dranje potpuno razumnog oveka. Hladan noni vazduh uinio je metutim svoje: pod njegavim uticajem izvetaena duhovna energija Avgustova popustila je, a verovatno zbunjena njegova pretstava o opasnosti naeg poloaja ubrzala je katastrofu. Avgust je leao nesvestan, i nije bilo verovati da e se uskoro moi da osvesti.

Nemoguno je opisati veliinu moga uasa. Magle od nedavno popijena alkohola razile su se, i ja sam stojao dvostruko uplaen i nemoan da se na neto odluim. Znao sam a pojma jiemam o upravljanju brodiem i a e nas pomamni vetar i plima koja se vraa oterati u smrt. Oigledno je bilo da se za nama sprema bura; nismo imali ni busolu ni provizije: jasno je bilo da emo, ako zadrimo isti kurs, jo pre prvog svitania sasvim izgubiti iz vida kopno. Te misli, i itav roj drugih, ne manje uasnih, krstarile su mi kroz glavu naglo jedna za drugom, i nekoliko trenutaka me paralisale za ma kakav napor. Broi je sa jakim vetrom u krmu leteo strahovitom brzinom, potpuno razapetih jedara, sa kljunom u penuavoj vodi. Pravo boje udo to se nije prevrnuo kad je Avgust, kako sam rekao, ispustio krmilo, a ja, suvie uzbuen, nisam mogao da ga uzmem u svpje ruke. Sreom, brodi se drao kursa, a postepeno se i meni vraala prisebnost. Vetru se i meni vraala prisebnost. Vetru se neprestano pojaavala snaga; ako bi se posle zarivanja izdigao kljun, more navali odostrag i prelije nas vodom. Udovi su mi bili tako ukoeni od hladnoe a skoro nita vie nisam oseao. Najzad, ponesen hrabrosu oajania, bacih se na veliko jedro, i pokuah ga skratiti. Kao to se moglo oekivati, ono inu preko kljuna, natopi se vodom i odnese katarku. Ta me je okolnost uostalom

10

spasla od neposrene propasti. Ostavi jedino pod trouglim jedrom, vetar nas je terao pred sobom, odostrag se survavali slapovi voe, ali, neposredna samrtna opasnost bila je otklonjena. Dohvatio sam onda krmilo i dahnuo duom, kad sam video da nam je jo ostala neka nada na izbavljenje. Avgust je neprestano leao bez svesti na dnu brodia; ali kako je poela da, preti opasnost da e se udaviti (voa je na tom mestu, gde je on pao, bila stopu visoka), dovio sam se nekako da ga kolikotoliko podignem i namestim u sedei poloaj: obvivi mu ue oko struka i vezavi ga za jedan prsten na mostu kabine. Poto sara tako uprkos bedi moga stanja uzbuenosti 1 smrznutosti udesio sve kako sam najbolje mogao, preporuio sam se Bogu, reen da sve to me snae podnesem sa svom sranou kojom raspolaem.

Tek to sam stao aza tu odluku, ka odjedare 5uh da svu atmosferu oko naega brodia ispunjava nekakav straan i dugaak krik, urlanje kao iz grla hiljadu demona. Nikad u ivotu ne mogu zaboraviti samrtni uas koji sam pretrpeo toga trenutka. Kosa mi se nakostreila, oseao sam da mi se krv ledi u ilama, srce mi je prestalo kucati, i, ne podigavi ni jedan jedini put oi da ugledam uzrok svome uasu, skotrljah se glavake i onesveen na telo svoga druga.

Kad sam doao k sebi, video sam da se nalazim u kajiti jedne velike lae za lov na kitove, koja se zvala Pingvin i putovala u Nantuket. Vie osoba nadvirivalo se nada mnom, meu njima i Avgust, blei od smrti, sav predan marljivom pokuaju da mi trljanjem ugreje ruke. Kada je opazio da sam otvorio oi, stade da klie od zahvalnosti i radosti, izazivajui naizmenino smeh i suze kod onih ljudi surovih lica oko nas. Misterija naeg spasenja naskoro mi je postala jasna. Mi smo bili potopljeni od Pingvina. Plovei uz vetar as jednom as drugom stranom, i sa svima jedrima koja se usudio razapeti pri onakvom vremenu, Pingvin se drao kursa koji je stojao u pravom uglu prema naem. Nekolicina od njegove posade, dodue, straarila je i osmatrala; ali, nau alupu spazili su tek kad je ve bilo nemoguno

11

spreiti sudar; ono to je mene toliko uasnulo, bili su krici opomene i graja od njihove strane. Ogromna laa, priahu mi, prela je preko nas sa savrenom lakoom sa kakvom bi valjda na amac prekliznuo preko nekog perca i bez i najmanjeg poremeaja u svom kretanju. Sa palube nae alupe nije dopro ni glasak, uo se samo kroz huku vetra i talasa jedan slabaak um kao od grebanja, to jest od trenutnog struganja trone nae barke o hrbat njenog delata to je bilo sve. Kapetan lae E. T. V. Blok, iz Nju Londona, mislei da je na katarke lieni brodi samo jedna vodom noena olupina, nastavio je put ne ispitujui dalje dogaaj. Sreom, dvojica njegovih ljudi stadoe da se kunu da su na krmi nae alupe spazili oveka, i zastupahu miljenje da se taj ovek moe jo spasti. Razvila se prepirka; Blok se ljutio, i naposletku izjavio: da njemu'nije dunost paziti na svaku ljusku od jajeta; da laa zbog takvih gluposti ne moe menjati kurs; a ako je ko potopljen, sam je kriv, neka se udavi, i neka ga nosi avo! i tome slino. Sad se za stvar zauzeo Henderson, drugi kapetan, koji je, kao i cela posada sa njim, bio opravdano ogoren zbog kapetanovih bezdunih rei. On, dakle, poe da govori ne birajui mnogo ta e kazati, jer je znao da je sva posada na njegovoj strani: rekao je kapetanu da zasluuje veala, i da e se on, Henderson, rizikujui da i njega snae ta kazna im stupi na kopno, pokazati neposluan prema kapetanovoj zapovesti. Pojurio je zatim stranjem delu lae, odgurnuo Bloka (koji je pobledeo i utao) ustranu, i, doepavi krmilo, zapovedio odlunim glasom: Otro uz vetarl Ljudi poletee na svoja mesta, i manevar obrtanja uspevae vrlo dobro. Ali, za sve to trebalo je oko pet minuta vremena, i zato se jedva verovalo da bi iko mogao biti spasen, a pogotovo neko nabrodiu. Pa, ipak su nas, Avgusta i mene, spasli; a spas na izgleda da su omoguile dve od onih neshvatljivih srenih sluajnosti kakve mudri i poboni ljudi pripisuju posredovanju boje promisli. .

Dok je brod jostajao na mestu, Henderson naredi da se spusti uri, i skoi u njega on sam, sa onom

12

dvojicom koji su me, verujem, prvi spazili na krmi. Taman su se spustili sa one strane palube koja se opirala vetru (meseina je jo bila jaka), kad se laa snano okrenu na vetrovu stranu. Henderson na to skoi sa svoga sedita i doviknu posadi: Natrag! I zatim je neprestano, i sa nestrpljenjem, ponavljao sve to isto: Natrag, natrag! Ljudi izvravahu zapovest to su bolje mogli, ali se laa okrenula, dospela sasvim pod vetar, i pola napred uprkos svima naporima ljudi da smanje povrinu jedara. Henderson tada, iako je to bio opasan pokuaj, doepa glavni lanac u trenutku kad ga je mogao domaiti. Nov udarac talasa uzdie desnu stranu lae, skoro do hrpta, iznad vode, i tada se pokaza uzrak njegova nespokojstva: eoveje telo, koje je na udnovat nain visilo o glatkoj i svetloj donjoj povrini lae (Pingvin je bio obloen bakrom), udaralo je sa svakom navalom talasa o trup lae. Posle nekoliko neuspelih pokuaja, dok se laa jednako nakretala i amcu svakad pretila opasnost da bude potopljen, uspeli su ljudi najzad da iz tog opasnog poloaja oslobode i dignu na palubu nikoga drugoga do mene. Jedan drveni klin se razdrmao, probio kroz bakar, i eto za taj klin sam se ja zakaio dok sam klizio ispod broda. Glava klina je probila kroz ogrlicu moga zelenog platnenog kaputia, i, kroz povrinu zatiljka, zabila se izmeu dve ile, tano ispod desnog uha. Poloie me odmah u p~ostelju, mada je izgledalo da nema vie ivota u meni. Lekara nije bilo na brodu. Ali kapetan me je negovao sa panjama svake vrste verovatno da u oima posade popravi maloanje svoje bezduno ponaanje.

Meutim, Henderson se udaljio od... lae, iako je vetar poeo prelaziti u pravi uragan. Posle nekoliko minuta naiao je na neke olupine naeg brodia, a odmah zatim jedan od njegovih ljudi, izmeu treska i novog treska nepogode, u zapomaganje. Uprkos signalima kojima ih je Blok vie puta pozivao da se vrate, hrabri ovi mornari nastavie da trae jo itavo pola sata, mada je teko zamisliti kako je njihov mali uni svakoga minuta mogao biti razbijeii. Kasnije sam utvrdio da je un, odreen za lov na ki

13

tove, bio snabdeven vazdunim uipljinama, po obrascu frunova za spasavanje na obali Velsa.

Posle podueg uzaludnog traenja reie da se vrate na lau. Ali, tek to izrekoe odluku, zau se iznemoglo zapomaganje sa nekog crnog predmeta koji je voda u taj mah pronosila kraj njih. Zaveslae i stigoe premet polupalubu Ariela a pored nje i jedva iva Avgusta, koji je bio uetom privezan za mosti. To sam mu ue, kako je poznato, ja obavio bio oko struka i zatim privrstio za prsten, da bih drugu osigurao uspravan poloaj, i to je eto bila okolnost koja mu je spasla ivot. Ariel je bio lake konstrukcije, i njegov kostur, kad je bio potopljen, raspao se; navala vode je onda izdigla palubu sa jo drugim delovima brodia, naravno, palufoa je nosila Avgusta, i tako je moj drug izbegao strahovitu smrt.

Prolo je vie od jenoga asa pre nego to je Avgust bio u stanju da progovori i kae neto o sebi i da shvati nesreu koja se desila sa naim brodiem. Najzad se sasvim rasvestio i priao mnogo o svojim oseanjima dok je'bio u vodi. Prva svesna konstatacija njegova bila je: da se nalazi pod povrinom vode, da se sa uasnom brzinom vrti, i da mu je neko ue tri etiri puta omotano oko vrata. Trenutak' kasnije osetio je da je poleteo gore,alije udario glavomo neto tvrdo, i ponovo se onesvestio. Kad je opet doao sebi, oseao je vie prisebnosti no pre toga; ali je i ta prisebnost jo bila zbrkana i tamna, znao je toliko da se morala desiti nesrea, da je on u vodi, no kako su mu usta bila nad vodom, on je mogao slobodno disati. Vetar je u to vreme jamano terao palubu ispred sebe, a Avgust, leei na leima, plovio je za njom. U takvom poloaju, ta je manjevie pouzdano, ne bi se udavie. Malo zatim ga je jedan talas bacio sasvim na palubu. Napreui se iz svih sila, da se u tom poloaju zadri, vikao je s vremena na vreme u pomo. Najzad, potpuno iznemogao, ispustio je olupinu, pao u vodu i predao se sudbini ali ga je u tom trenutku opazio Henderson. Za vreme te borbe Avgustu se nikako nije vraalo seanje na Ariela i na ttzroke katastrofe. Jedno neodreeno oseanje nasa i oajanja 14

obuzelo mu je bilo svu svest i Cula. Kada su ga najzad izvadili iz vode, izgmbio je bio svaku sposobnost da misli, i, kako sam ve rekao, tek je posle jednog asa bio kadar da pojmi svoj poloaj. A to se mene tie, mene je, takorei ve na samoj ivici groba (poto su u uzaludnim pokuajima protekli tri i po asa), mene je najzad spaslo snano trljanje flanelom umoenim, u vrelo ulje (sredstvo koje je preporuio Avgust). ^Rana u zatiljku, mada strana na izgled, pokazala se bezopasna, i ja sam se brzo oporavio.

Pingvin je uao u pristanite oko devet asova ujutru, poto je izdrao buru kakva se retko doivljuje oko Nantuketa. Avgust i ja uspeli smo da se pojavimo kod Barnardovih za doruak: a doruSkovalo se, sreom, zbog sinonje sedeljke, prilino kasno; sem toga, zbog opteg mamurluka onih oko stola, niko nije mnogo gledao kako .bedno izgleamo, to bi se pri paljivom posmatranju, jamano, teko dalo sakriti. Uostalomj aci su u stanju uda da stvaraju kad se pretvaranja tie; ja verujem da niko od naih prijatelja u Nantuketu nije naslutio da strana pria mornara o jednoj potopljenoj laici sa 30 do 40 Ijudi posade ima i najmanje veze sa Arielom, sa mojiin drugom ili sa mnam. Nas dvojica smo se, dabome, esto vraali na taj dogaaj; i nikad bez oseanja groze. Avgust mi je otvoreno priznao da celoga svaga ivota nije proao kroz tako uasno oajanje, kao kad je u naem brodiu osetio koliko je pijan, i da tek to nije izgubio svest.

II ' .

Kad oveka u sluajevima predrasuda ili neto vue ili odbija, veoma je teko izvesti zakljuak i iz najpiostijih injenica. Oekivalo bi se da e dogaaj kao ovaj ispriani, uguiti u meni klicu strasti za morem. Ba naprotiv, nikad nisam osetio silniju elju da poznam avanture koje araju po ivotu moreplovaea, nego osam dana posle naeg udnovatog spasenja. To kratko vreme bilo je ve dosta dugo da rasplai sve utvaraste senke od onog opasnog doivljaja, a da u

15

najboljoj svetlosti istakne trenutke koji prijatno drae, svu slikovitost nedavnog opasnog dogaaja. Moji razgbvori sa Avgustom behu uestali i postajahu sve zanimljiviji. On je znao da pria svoje prie o moru (danas mislim da je polovina od njih ista izmiljotina) tako, da su one svakada uticale na moj uzbudljivi temperamenat i na moju malo mranu ali ivu matu. Meutim, udnovato je to da me je najbolje pridobijao za ivot mornara onda kad mi je priao njihove uasne trenutke, njihova stradanja i oajanja. Za sunanu stranu te slike imao sam mnogo manje smisla. Pred oi su mi izlazile vizije brodoloma i gladi, smrti i ropstva meu varvarskim hordama, ivota jednog koji pun stradanja i suza protie na nekoj sivoj i usamIjenoj steni, u nekom nepristupnom i nepoznatom moru. Posle su me ubedili a su to snovi i elje snovi ti se uvek pretvaraju u elje snovi celog jednog velikog plemena melanholinih mladia; ali, u bno vreme

0 kojem sada govorim, svi snovi su se meni inili kao neka proroka nagovetavanja jedne sudbine kojoj sam se ja, u neku ruku, zavetovao. Avgust je potpuno uao u moja oseanja. I veoma je verovatno da je prisno nae optenje dovelo do delimine razmene u naim karakterima.

Prolo je bilo nekih osamnaest raeseci od propasti Ariela, kada je firma Lojd i Vredenburg (kua, koja, rekao bih, ima nekih veza sa gospodinom Enberbi u Liverpulu) preuzela da popravi i za lov na kitove opremi lau koja se zvala Grampus. Zato su tu staru olupanicu, jedva sposobnu da se spusti na more

1posle svih opravaka, zato su nju pretpostavili drugim i boljim laama iste firme ne znam; ali, tako je bilo i uraeno. Gospodin Barnard je primio komandu lae, a Avgust je imao da' ga prati na putu. Jo dok je trajalo opremanje, Avgust mi je esto predoavao sjajnu priiiku da utolim svoju eiju za putovanjem. Ja se, dakako, hisam tome opirao: ali, ipak je ovoono zapinjalo. Otac moj, valja rei, nije bio odluno protivan; ali majka je pri samom pomenu plana za putovanja dobivala nastupe, i, najzad, to je gore od svega, deda se kleo da e mi ostaviti jedan.

16

flllng naslestva ako mu samo jo progovorlm o tome. Nu, sve te tekoe ne samo da ne oslabie moju elju, nego je, kao kad ulje padne na vatru, jo rasplamtie. Reio sam da poto poto krenem na put, saoptio sam Avgustii nameru, i onda smo poeli kovati plan kako bi se namera i izvela. Za sve to vreme nikom od roaka ne spomenuh jedne rei o putovanju: a kako sam se sa vrlo mnogo naroitog isticanja bavio svojim obinim studijama, mislilo se da sam se okanio namere. esto sam od toga vremena sa negodovanjem i uenjem mislio o tadanjem svom ponaanju. Pretvaranje kojim sam se sluio radi ostvarenja svoje namere i koje je tako dugo vremena ivelo u svakoj mojoj rei kako da sa nekim odobra* vanjem proturaaim to pretvaranje sem sa onom divljom i vatrenom enjom sa kojom sam iao usu^ sret ostvarenju tako odavno gajenih snova o putovanju. Naravno, u izradi plana za prevaru, oslanjao sam se preteno na Avgusta, poto je on, iz dana u dan, provodio vei deo vremena na Grampusu, nadgledao da se izvedu, za njegova oca, razne pripreme u kajiti i u donjem prostoru lae. Uvee bismo se redovno sastajali i zanosili svojim nadama. Na taj nain se provukao itav mesec dana, a mi jo nikako ne naosmo plan koji bi obeao siguran uspeh. Na kraju krajeva, jednom prilikom, ree mi Avgust da je sve nuno smislio, predvideo i spremio. Ovako: ja sam u Novom Bedfordu imao roaka nekoga gospodina Rosa, kod koga sam od vremena do vremena provodio nedelju dve dana. Kako je trebalo da kapetan Barnard ikrene brodom sredinom juna (bilo je to 1827e,) ja

1Avgust sklopismo zaveru da e dan pre no to se laa naveze moj otac primiti pismo od gospodina Rosa kojim se ja pozivam da provedem nekoliko nedelja sa njegoyim sinovima, Robertom i Emetom. Avgust je primio na sebe da to pismo napie i kao to treba ekspedira. A poto budem tobo otputovao za Novi Bedford, javiu se drugu da me skloni na skrivenom mestu u lai. To skriveno mesto, uveravao me je Avgust, tako je udeeno da u se za onih nekoliko dana dokle moram ostati neopaen, prijatno i udobno oseati.

2 Avanture Gordona Pima * '

A im laa odmakne toliko da se na neiko vraanje mene radi ne moe vie misliti, onda u biti premeten i moi u se i ja koristiti svim uobnostima kabine. to se pak njegova oca tie, on e se jamano samo smeiati uspeloj ali. Naravno, sretaemo dovoljno laa, i jedna o njih moi e poneti mojin)i roditeljima pismo sa potrebnim obavetenjem o mojoj avanturi.

Najzad, dola je polovina juna, i sve je bilo spremno. Pismo je bilo napisano i poslano, i jednoga ponedeljnika izjutra ja sam ostavio kuu, otiao toboe na puni brod za Novi Bedford. Mesto onamo, potrao sam Avgustu, koji me je na uglu jedne ulice oekivao. Prvobitno je bilo u planu da se do mraka negde prikrijem, pa tek pred no u.vuem na brod; kako nam je ila na ruku gusta magla, reili smo da se odmah ukrcam. Avgust se uputi pristanitu, a ja na izvesnom rastojanju za njim, uvijen u debeli mornarski ogrta koji mi je on doneo, da me niko ne bi poznao. Taman smo zali za drugi ugao, iza bunara g. Edmonda, kad, odjedared, ko e se stvoriti preda mnom gledajui mi pravo u lice moj ded, stari g. Peterson. He, he, Gordone, ree on posle due pauze, iji li ti je, do vraga, taj prljavi ogrta na leima? Uzeh, u nevolji, dranje iznenaenoga i uvreenoga, i odgovorih, to je moguno surovi]im basom i izgovarajui rei po matroski: Gospodine, vi ste se oigledno prevarili: prvo, ne zovem se ja Gordon, a zatim, kako smete vi, mrgodo, moj ogrta nazivati prljavim? Umalo nisam prsnuo u smej gledajui kako se stari gospodin na ovu odlunu osorljiyost trgao, koraknuo dva tri koraka unazad, prvo pobledeo pa onda pocrveneo kao rak, trgao naoari uvis, pa ih onda opet spustio, i najzad, sa uzdignutim kiobranom poleteo na mene. Ali, napreac je zastao, kao da mu je neto dolo na um; okrenuo se i otantucao niz ulicu, drui od srdnje i mrmljajui kroz zube: Ne valjaju, trebaju mi nove naoari... zakleo bih se da je ovo bio Gordon... Prokleta matroska fuikara!

Utekavi tako za dlaku od jedne nevolje, ili smo opreznije, i najzad stigli na mesto opredeljenja. Na

18

lai je bilo svega dva tri oveka, i ti behu neto zaposleni napred, na kljunu. Kapetan Barnard, pak, znali smo, imao je neto da svri kod firme Lojd i Vredenburg, i nee moi stii pre veeri, tako da se i sa te strane nismo imali niega da plaimo. Pri penjanju na lau, Avgust je iao napred, a ja veoma oprezno i na razmaku za njim, i tako nas niko od matroza nije spazio. Uli smo u kabinu: ona je bila prazna. Nametaj udoban kako retko biva na laama za lov na kitove. etiri lepa oficirska odeljenja sa irokim i zgodnim krevetima, velika pe, a po podu i kabine i odeljenja prostrt skupocen debeo ilim. Do tavanice je bilo oko sedam stopa visine. Jednom reju, sve mnogo prostranije i lepe no to sam ja sebi pretstavljao. Avgust mi je meutim ostavio samo malo vremena za razgledanje: navaljivao je da sej/Sto pre sakrijem. Odveo me je u svoje odeljenje, koje je bilo na desnoj strani lae i uz jednu pregradu. im' smo uli, zatvorio je vrata i povukao rezu. Meni se uini da jo nikad nisam video tako lepu sobicu. Bila je deset stopa duga i imala samo jedan krevet, ali irok i udoban. Uz samu pregradu nalazio se prostor, etiri stope u kvadratu, sa stolom, stolicom i zidnom policom sa knjigama, veinom mornar^ka literatura i putopis. ~Jo i drugih privlanosti je bilo u toj sobi: ne bih hteo ne spomenuti vrstu hladnjae, u kojoj mi je Avgust pokazao mnogo dobrih stvari za jelo i pie.

Pritisnu zatim zglavcifna prstiju na izvesnom mestu ilima, u maloas reenom prostoru, rekavi mi da je tu jedan deo poda, otprilike 16 kvadratnih coli, izrezan pa opet umetnut. Pod pritiskom se to pare pomaklo na jednom mestu dovoljno da Avgustov prst ue u pukotinu. Tako je postepeno podigao kapak (ilim je bio utvren za nj), i ja sam video da taj kapak vodi u upljinu lae, i to na stranjoj njenoj strani. Avgust onda zapali sveicu pomou fosfornog palidrvca, metnu je u mutan fenjer, i stade da se sputa kroz otvor pozvavi i mene za sobom. Kad smo se provukli zatvorio je kapak klinom iznutra zabijenim, ilim je doao na svoje mesto i svi tragovi otvaranja nestali.

2.19

Svea Je tako slaBo svetlela a sam Jeva kuda u proi izmectu itavih kamara raznih stvari. Ali oi su mi se postepeno navikavale na pomrinu, i ja sam se dosta dobro provlaio drei se za skut od kaputa moga druga. Prokrivudali smo kroz itav red uzanih hodniia, najzad me je Avgust doveo do nekog gvoem okovanog sanduka, onakvog otprilike kakvi su sanduci za pakovanje fine grnarije. Sanduk je bio visok etiri stope, dug dobrih est stopa, a neobino uzan. Odozgo su po sanduku bila navaljena dva velika prazna uljana bureta, a na njima opet grdna koliina asura, ak do tavanice. Svud unaokold stajao je jedno uz drugo nabacan itav haos brodarske opreme i jo arena gomila velikih i malih kotarica, buradi i bala, tako da sam se udio kako smo uopte mogli probiti put do sanduka. Posle sam saznao da je Avgust po naroitom planu sabio sav taj kr na tom mestu, da bih se ja to bolje skrio, a pomagao mu je pri tom svega jedan ovek, koji nije polazio ria put.

Zatim mi je Avgust pokazao da se na jenom kraju sanduka zid moe po volji izvaditi. Kad ga je izvadio, pokaza se veoma zanimljiva unutranjost. Po celom podu bio je prostrt duek; doneseni su bili razni potrebni predmeti, koliko ih je god mogao primiti u sebe taj mali prostor, u kojem sam uostalom imao dbvoljno mesta ne sariio da leim nego i da sedim. Spazio sam, izmeu ostalog, nekoliko knjiga i pisai pribor, tri ebeta, veliki bokal sa vodom, kutiju dvopeka, tri etiri velike bolonjske kobasice, grdnu unku, peen ovji but i pola tuceta boca sa likerima i drugim piem. Odmah sam se uselio u svoje malo odeljenje, zadovoljniji moda nego neki monarh koji ulazi u svoju novu palatu. Avgust mi je jo objasnio kako se otvor na sanduku zatvara; zatim, podigavi sveu dogore, pakazao mi je jedan' kraj crnog jedeka, koji je odatle % vijugao, kroz sav kr, do onog klina ispod kapka, i pomou kojeg mi je lako bilo pogoditi put i bez njega, Avgusta, za sluaj kakvog neoekivanog dogaaj'a, pa se onda oprostiO' od mene pstavivi mi fenjer sa velikom

20

koliinom svea i palidrvaca i obeavi mi da e me poseivati koliko mu god bude bilo moguno da dolazi neopaen. To se zbilo 17og juna.

Ako sam dobro izraunao, ostao sam skriven tri dana i tri noi; za sve to vreme nisam nikako naputao svoje mesto, osim to sam nekoliko puta, da bih se malo proteglio, stojao uspravljen izmeu dve kotarice prekoputa od otvora na sanduku. Za sve to vreme od Avgusta ni traga ni glasa; ali to me nije uznemiravalo jer sam znao da laa tek to se nije navezla na puinu, i da mu u vrevi pred polazak nije lako bilo da uhvati zgodan trenutak da do mene sie. Jedva jedared zauh da se kapak otvara i zatvara i da me on zove, priguenim glasom, i pita kako sam i da li mi to treba. Nita, odgovorih dobro sam. Kad emo krenuti? Koliko za pola asa dii enno kotvu, ree mi on. Doao sam da ti se javim, da se ne bi uzrujavao zbog moga nedolaenja. Za neko vreme, moda i trii etiri dana, neu moi silaziti. Gore je sve u redu. Kad zatvorim kapak, provuci se, pored jedeka, do mesta gde je ukucan klin, tamo sam ti spremio moj sat, jer mislim da tako, bez dnevne svetlosti, ne razlikuje no od dana. Sigurno ne zna ni koliko si vremena tu sahranjen? Svega tri dana, danas je dvadeseti. Ja bih ti sam doneo sat, ali se bojira da e me gore traiti. I ode.

A otprllike jedan as posle toga osetih da se laa kree; estitao sam sebi to sad eto istinski putujem. Zadovoljan i veseo, reio sam da u pustiti dogaaje da se reaju sami od sebe, do trenutka kada u svoj sanduk moi zameniti prostranijom, no jedva li udobnijom, kabinom. Prva misao zatim bee mi sat. Ostavih sveu da gori i stadoh pipati i provlaiti se kroz mnogobrojne krivudave prolaze; nekoliko puta, posle dueg tumaranja, naao sam se opet u blizini mesta sa kojeg sam poao. Najzad stigoh do klina, uzeh sat i sreno se vratih. Prelistavao sam knjige, I kojima rne je Avgust, u nenoj brizi 'za mene, snabI deo, i izabrao sam Ekspediciju Luisa i Klerka na k ^e Kolumbije. Nelo vreme zabavljao sam ss j

1

tanjem, pa onda, umoran, ugasih paljivo sveu i zaspah tvrdim snom.

Kada sam se probudio, osetio sam se zbunjen u glavi, i trebalo je neko vreme pa da se opomenem raznih okolnosti moga stanja. Postepeno sam se svega setio. Upalim sveu i pogledam sat: stao; nisam dokle mogao znati koliko sana dugo spavao. Noge su mi se bile utapile, i morao sam, da bih ih protegnuo, opet stajati izrrieu one dve kotarice. Odjedared osetih kurjaku glad! setih se hladnog ovjeg buta, od kojeg sam ve pre spavanja malo jeo. Ali kako sam se zaprepastio kad sam video da se meso pokvarilo. To me je uasno uznemirilo: doveo sam to u vezu sa svojom zbunjenou u glavi, i onda sa zakljukom da sam morao neobino dugo spavati. Verovatno fe krivica bila do rava vazduha u dubini lae: taj vazduh bi onda,, naravno, kroz due vremena mogao biti od najgorih posledica. Glava me je uasno bolela, inilo mi se da sa tekoama diem; ukratko, navalie na mene razna teka oseanja. Meutim, bojao sam se da bih, ako otvorim kapak, ili uinim to drugo, izazvao panju, i zato sam, navivi sat, gledao da se izmirim sa onim to jeste.

Prolo je 24 duga asa, a niko da naie da mi pomogne. Ve sam u sebi optuivao Avgusta za najsuroviju ravnodunost. Najvie me je uznemirivalo to to mi je u bokalu ostalo svega oko etvrt litra vode, a mene mui jaka e, jer sam se posle nevolje sa ovjim butom valjano najeo bolonjske kobasice. Obuzelo me je veliko nespokojstvo, nisam vie bio kadar a se zabavljam itanjem. Sem toga, neprestano je navaljivala na mene potreba da spavam. Ja sam joj se, drui od straha, opirao, jer me je plaila pomisao da bi u zatvorenom vazduhu upljine moda moglo biti neega nalik na ugljenu kiselinu. Inae, po njihanju lae sam znao da smo ve daleko na okeanu, a neko potmulo utanje iz daljine kazivae mi da napolju nee biti ba da duva sasvim obian vetar. Nikako nisam mogao da rastumaim zato nema Avgusta. Zacelo smo ve toliko odmakli na putu da bih i ja smeo izii gore. Moda mu se desila neka

22

L

nevolja; ali nisam mogao da zamislim ta bi to moglo biti, kad me ovoliko dugo dri u zatvoru; sem da je naprasno umro, ili se udavio, a tu misao opet nikako nisam mogao mirno da primim. Moda je naiao protivan vetar pa smo jo uvek blizu Nantuketa. Ali da je tako, laa bi ee morala skretati: a kako se neprestano nagiba na levu stranu, mora biti da jednako dobija stalno vetar s desne strane prema krmi. Uostalom, ako smo jo u blizini ostrva, zato Avgust ne bi siao i o tome me obavestio. Razmiljam tako o nevoljama moga alosnog stania i usamljenosti, pa se reih da u se strpeti jo 24 sata; no ako mi ni onda ne doe pomo, otii u do kapka, i sastati se sa drugom, ili bar doi do malo svea vazuha i doneti iz Avgustove kabine vode. Ali, ne dovrih jo te misli, a savlada me, uprkos svemu mome opiranju, dubok san, gotovo vie obamrlost nego san. Imao sam strahovite snove, kao da sve nesree i svi uasi navalie na mene. Sem drugih strahota, davili su me grdnim jastucima neki demoni, u isto vreme i krvoeni i utvarasti. Stezale su me ogromne zmije, upirale u mene uasne sjaktave oi. Pa sam se ona odjedared naao pred beskrajnom pustinjom, jezovito i sveano strahovitom. Grdno visoka stabla, siva, bez lia, reala su se u neogled: koreni su im leali u prostranim movarima, ije se tmaste, duboko crne, grozno mirne vode irile preda mnom. udnovata ta drveta kao da su imala oveji ivot u sebi: kretala su skeletnim granama kao rukama, i preklinjala tonom smrtnog straha i oajanja da se one mirne vode smiluiu na njih. Odjedared se scena izmenila: ja, go i sam, stojim usred arko vrelog peska Sahare. Kraj mojih nogu prilegao straan tropski lav. Odjedare, otvaraju se njegove oi i unezverene gledaju u mene. Jedan grevit skok, on se podie na noge, i pokaza uasne zube. U isti mah se iz crvenog drela njegova prolomi urlik, slian gromu, a ja se sruih na zemlju. Uguivao sam u sebi gr uasa dok mi najzad ne doe do svesti da sam polubudan. Ali, taa se moj san pokaza ne samo san. Bio sam sad gospodar svojih ula. .Neko ogromno i

23

= tvarno udovite davilo mi je grudi apama, vreo r.egov dah zvidao rhi je u uima, a kroz pomrinu su svetlucali strahoviti beli onjaci.

Ba da mi je i hiljau ivota zavisilo od pokreta jednog jedinog uda, ili jednog izgovorenog sloga, niti sam bio u stanju mai se, ni progovoriti. Zivotinja, kakva je da je, nije menjala poloaj, nije prelazila ,u neposredan napad, a ja sam leao pod njom apsolutno nemoan, i, kako mi se inilo, u kandama srarti. Oseao sam kako me i fizike i duhovne moi brzo ostavljaju, jednom reju, kaka umirem, i to umirem od beskrajnog uasa. Svest se u meni Ijuljala, oseao sam muku, vid rrii je slabio, potamnele su ak i one u mene uprte sjaktave oi. Uinih poslednji napor, apnuh boje ime, i spremih se da umrem. Ali zvuk moga glasa kao da je probudio skrivenu jarost u ivotinji: bacila se na mene koliko je duga. Meutim, grdno je bilo moje iznenaenje, kada je, pitel tiho i otegnuto, stala da mi sa punom priljenou lie lice i ruke, i jo i sa svima znacima radosti i nenosti. Iako zbunjen i zanesen, nisam mogao da ne poznam osobiti nain cviljenja moga njufundlanskog psa, Tigra, kao i naroiti nain njegova umiljavanja. To je bio on. Krv mi udari u slepe oi. Svom silom me obuze vrtoglavica, ali i jasno oseanje da sam spasen, da ponovo ivim. Skoih sa dueka na kojem sam leao, zagrlih svoga vernoga druga, a itav potok suza odnese veliki pritisak sa mojih grudi.

Kao i jedared ranlje, sva mi fc pamet bila uasno smetena, kad sam se digao sa duseka. Trebalo je vremena da opet budem u stanju vezati dve misli jednu za drugu; ali, postepeno, iako veoma sporo, opet mi se pribirala mo razmiljanja, te sam najzad mogao osveiti u svesti razne okolnosti. to se tie prisustva Tigrova, uzalu sam se trudio da ga na razne naine objasnim: okanivi se najzad daljeg istraivanja preao sam se prosto radosti to je tu, to e deliti sa mnom tuno samovanje, i umiljavanjem svojim poteiti me. Mnogi Ijudi vole pse; ali ja sam voleo svoga Tigra sasvim neobino silno, a on

24

se, opet, kao nijedno bie, pokazivao dostojan te ljubavi. Sedam godina bili smo nerazdvojni drugovi; u bezbroj sluajeva isticale su se kod njega plemenite crte zbog kojih volimo tu ivotinju. Tigra sam kao sasvim malo kue iupao iz ruku jednog nantuketskog mangupa, koji ga je vezanog za uzicu vukao u vodu: tri godine kasnije odraslo pseto vratilo mi je dug, spaslo me je od batine jednog ulinog razbojnika.

Uzeh sat, prislonih ga uz uho: opet je stao. Ali to me sad nije zaudilo, jer sam po optem svom stanju mogao zakljuiti da sam opet veoma dugo spavao, koliko to, naravno, ne bih umeo rei. Oseao sam groznicu, a morila me je neizdrljiva e. Pipao sam po sanduku oko sebe, traio bokal sa ono malo vode to mi je jo ostalo; pipao sam, jer je svea dogorela do ivice fenjera, a fosforne ibice nisam mogao da naem. Najzad sam napipao bokal, ali prazan, jer je vpdu upio Tigar, ba kao to je pojeo i ostatak ovjeg buta, ija je kost, savreno isto oglodana, leala pred ulazom u sanduk. Do pokvarena mesa mi, dakako, nije bilo stalo; ali srce mi se grilo pri samoj pomisli na vodu. Oseao sam se tako slab da sam pri najmanjem pokretu ili naporu obijao nastupe jeze. Uza sve to se laa jednako ljuljala, i prednjim krajem toliko tonula da su se zejtiriska burad svaki as mogla skotrljati sa moga sanduka i zatvoriti mi jedinu mogunost izlaza i ulaza. Nailo je jo i stradanje od morske bolesti. Sve to me je najzad nagnalo da, bilo ta bilo, odem do kapka i potraim pomo dotle dok sam jo u stanju da je traim. Poeh dakle opet pipati za sveom i fosfornim ibicama. iblce sam, zbilja, posle izvesnog traenja i naao, ali ne i svee; slabo sam se seao mesta gde sam ih ostavio, stoga sam se za taj mah okanio traenja, Tigru naredio da bude miran, i poao do kapka.

Pri tome se pokuaju tek pokazalo koliko sam se jeva vukao; nekoliko puta su mi se oduzimale noge, najzad sam pao na lice i ostao nekoliko minuta leei skoro van sebe. Pa onda sam opet, napreui

se, koraao napred, gonjen strahom da mi je smrt sigurna ako se negde u tom labirintu od kra onesvestim. Naposletku, potegavi svom snagom napred, udarih elom o iljati rogalj jednog gvoem okovanog sanduka. To me je opet zanelo, dodue samo za nekoliko trenutaka; ali, naalost, ubrzo sam konstatovao neto drugo: da se, navraga, zbog brzog i naglog plovljenja lae sruio sanduk i zatvorio mi put. Zapnem iz sve snage, ali nisam bio kadar pomai ga ni za jedan palac, jer se bio vrsto zabio meu okolire sanduke i laarske alate. Ostalo mi je, dakle, s obzirom na moju slabost, ili da prestanem ii uz ue i potraim drugi put, ili da pokuam prebaciti se preko prepreka i da se zaputim s druge strane. Ovo prvo bilo bi tako puno tekoa i opasnosti, da me je jeza prolazila i od same pomisli na njih. Iznuren kao to sam bio telom i duhom, sigurno bih izgubio pravac i bedno propao negde na tim mranim i odvratnim stranputicama. I zato, ne oklevajui, saberem to sam jo imao snage da se nekim nainom uspuem na pomenuti letvasti sanduk za grnariju.

Uinih, dakle, u toj nameri pokuaj; ali, odmah sam video da je stvar mnogo tea no to sam je u svem svom strahu sebi pretstavljao. Sa obe strane uskog prolaza dizali su se pravi zidovi svakovrsnbg tekog kra, tako da bi se na jean jedini pogrean pokret sve to poelo ruiti meni na glavu; ili, ako ba i ne na glavu, ipak bi sruene mase tako zakrile prolaz, da se ne bih vie mogao vratiti. Sem toga, sam sanduk je bio tako dugaak i nezgodno masivan, da nisam bio u stanju nigde stati nogom na nj. Uzalud sam dakle pokuavao da se doepam temena u nadi da u onda moda moi sebe podii. Uostalom, a sam ba i uspeo dohvatiti se temena, sigurno je da bi mi nedostajalo snage da se i podignem i prebacim, i, prema tome, bilo je bolje to uopte . nisam uspeo. Pri jo iednom oajnom pokuaju da sanduk krenem, osetih, na strani prema meni, neko talasasto ugibanje. Pokuah ugurnuti ruku meu letve, i pronaem da je jedna od njih popustila. Pomou depnog noa, koji sam sreom imao kraj sebe,

26

l

l

poe mi za rukom, mada teko, da letvu sasvim izvalim. Provuem se tada kroz otvor, i na moju grdnu radost pronaem da druga strana sanduka uopte nije letvama zatvorena, jednom reju, da temena i zaklopca i nema, i da sam ja to probio kroz dno sanduka. I tako sam ona, bez daljih tekoa, sve uz ue, preao put do klina. Srce mi je lupalo kad sam se ispravio i oprezno pritisnuo kapak. Nije se ba tako lako dizao kako sam se ja nadao: pritisnuh malo bolje, sve u strahu a bih u kabini mogao zastati ne Avgusta nego nekoga drugog. Na moje iznenaenje, kapak ne poputae; zabrinuh se veoma, jer, ranije, on se sam od sebe otvarao. Gurnuh., jako kapak stoji; gurnuh svom snagom opet nita; udarih besno, van sebe, oajno kapak se opirao svim mojim usiljavanjima. Izgledalo je dakle jasno jedno od clvoga: ili je otvor pronaen, pa zakovan, ili je na kapak navaljen neki teak teret, na ije odmicanje ja nisam mogao ni misliti. Osetio sam najvei uas i sasvim sam klonuo duhom. Uzalud sam traio razloge zato su me ovako u grob zazidali. Nisam bio vie u stanju logino da rasuujem, bacio sam sena tle i predao S65 bez ikakva otimanja, najcrnjim mislima, meu kojima su kao najuasnija straila bila: smrt od gladi ili ei, guenje, sahrana ivog oveka. Naposletku mi se vratilo prisustvo duha. Ustadoh i uzeh pipati prstima ivice 1 pukotine na kapku. Paljivo sam osmatrao: da li kroz njih prodire svetlost iz kabine, ali je nisam opazio. Onda sam uenuo seicu noia izmeu dve daske, i gurao: osetio sam neto tvrdo. Zastrugao sam nekoliko puta i naao da je to tvrdo gvozdena masa: a kako se pod noem oseala talasava neravna povrina, zakljuio sam da je to kabel, gvozdeno ue. Ostalo mi je dakle svega da okrenem tapkati natrag, do svog sanduka, a tamo, ili da se predam alosnoj sudbini ili da se toliko saberem kako bih mogao smisliti neki nov pokuaj za spasavanje. Posle mnogih tekoa vratio sam se na svoje mesto. Iznemogao bacim se na duek, a Tigar se prui pored mene, kao da je eleo, umiljavajui se, da me utei, ili

27

ohrabri a jo ne malakem u podnoenju svoje subine.

Najza mi je upalo u oi neko uno Tigrovo ponaanje. Lie mi lice, ruke, pa onda prestane, i tiho zacvili. Ako ispruim ruku za njim, naem ga svaki put da lei na leima, sa apama dignutim uvis. Neprestano ponavljanje takvog ponaanja bilo je svakako neobino; ali, ja mu nisam umeo nai objanjenia. Poto mi je pseto izgledalo tuno, zakljuio sam da mora imati neku ozledu: stadoh mu pipati ape, jednu po jednu, ali nisam naao nita. Mislio sam onda da je gladan, i dao sam mu veliki komad unke: pojeo ga je halapljivo, no odmah posle toga opet nastavio svoj manevar. Palo mi je onda na um da i njega, kao i mene, izvesno mui e: i tek da se' na ovoj misli konano zaustavim, kad se setih da sam mu pregledao samo ape, a da bi on mogao imati ranu negde na telu ili na glavi. Prepipao sam mu dakle paljivo i glavu i opet nisam naao nita. Ali kad sam prelazio rukom preko lea, osetio sam, popreko preko tela, nakostreene dlake. Vukui prstom po tragu, pronaem da je psu vezanu uzica oko trupa.' Ispitujem dalje; osetim najzad smotuljak, kojl mi se uinio pisamce, i koji je bio uzicom utvren, pod Tigrovom levom plekom.

III

Odmah mi je palo na um a e hartija biti pismo o Avgusta: verovatno ga je nepredvien sluaj spreio da me oslobodi tamnice, pa je onda naao taj nain da me obavesti o stanju stvari. Drui od nestrpljenja, stadoh ponovo traiti fosforne ibice i svee. Mutno sam se seao kao da sam te stvari, pre nego to sam se ono zaneo bio i zaspao, negde paljivo smestio; i zatim, pre poslednjeg svog polaska ka kapku a sam i tano znao to mesto; sada sam meutim izgubio skoro itav as u ljutnji i uzaludnom traenju tih stvari. Pipajui tako, spazih odjedared blizu otvora moga sanduka, ali spolja, neku

28

slabu, tlnjavu svetlost u pravcu kursa lae. Neoblno iznenaen, pokuah da se pribliim toj svetlosti, koja kao da je bila udaljena od mene svega nekoliko koraka. No taman to sam krenuo ka njoj^ kad je izgubih iz vida; morao sam, da bih je mogao opet spaziti, napipavati tano mesto svoje maloanje pozicije. Tada, kreui glavu paljivo tamo amo, pronaoh da se svetlosti mogu pribliiti ako lagano i obazrivo budem odmicao tano u protivnom pravcu od onoga kojega sam se drao malopre. I zaista, naoh se pred svetlou, poto sam se prethodno krivudavo dosta naetao, i videh da je svetlost dolazila od nekoliko paria mojih ibica koje su leale u jednom praznom prevaljenom burencetu. Veoma me je iznenadilo otkuda ibice na tom mestu. U to mi dooe pod ruku i dva tri komada voska od svee, ' koje je verovatno pas provakao bio. Odmah sam se setio da je on pojeo svu moju rezervu svea, i poeo sam da oajavam to nikako neu mor proitati ta mi Avgust javlja. Preostali komadii voska bili su tako jako zdrobljeni s drugim otpacima u burencetu, da sam ih ostavio gde su, uveren da se njima ne mogu posluiti. A onih nekoliko svetlih mrvica fosfora briljrvo sam pokupio, a onda se tekom mukom vratio u sanduk, gde je Tigar ostao bio za sve vreme.

Sta da radim dalje, nisam znao. Supljina lae bila je tako tamna, da ruku sasvim blizu pred sobom nisam video. Komade bele hartije sam jedva nazirao, i to ne kad bih ga direktno pogledao, nego iskosa, naperivi spoljne delove mrenjae. Po tome je lako suditi koliko je bila crna no moga zatvora; a pismo moga prijatelja ako je uopte bilo pismo dolo je samo da me baci jo u veu bedu, da bez svrhe drai moju i tako ve oslabljenu i uznemirenu pamet. Preturao sam po glavi vazdan apsurdnih naina da doem do svetlosti: postupci kakvi oveku valjda samo u opijumskom zanosu dolaze na um; i koji mu se, naizmenino, ine i najrazumniji i najlui, prema tome kako naizmenino, ili razum ili fantazija vladaju njegovom sveu. Najzad, javila

29

se jedna ieja koja mi se uinila pametna, i udilo me je kaka da ve i ranije nis^m do nje doao. Poloio sam hartiju na korice jedne knjige, skupio parie fosfora, naslagao ih po hartiji, pa ih onda brzo i stalno trljao dlanom ruke. Zasvetlela se cela povrina, toliko, da bez ikakvih tekoa mogu proitati tekst, ako ga uopte ima na hartiji. Ali, nije bilo ni jednog sloga; nita do tuna prazna belina. Osvetljenja nestade za nekoliko sekunada, a sa njim nestade i ono malo hrabrosti u mojoj dui.

Moj duh, rekao sam to ve, od due vremena je ve bio u tupom stanju koje se graniilo sa idiottvom. Od asa na as krenula bi snaga punog razuma, a ponekad ak i energije; ali to je bivalo retko. Ta, ja sam danima udisao kuni vazduh u zatvorenu prost&ru na dnu lae koja lovi i nosi kitove. I skoro za sve to vreme imao sam i sasvim nedovoljnu koliinu vode. Poslednjih etrnaest petnaest asova proveo sam bez vode i bez sna. Slana i razdraljiva jela bila su mi glavna, a posle gubitka ovjeg buta i jedina hrana, sem malo laarskog dvopeka, a taj mi opet nije vredeo nita, jer je bio odvie tvrd za moje suvo i nateeno drelo. Imao sam u to vreme jaku groznicu, i u svakom pogledu se oseao veoma ravo. I tako se daje razumeti da su mogli proi mnogi asovi potpune klonulosti uha posle onog pokuaja sa fosforom, pre nego to mi je pala na um prosta stvar: da sam pregledao samo jednu stranu hartije. I ne pokuavam da opiem jarost koja me je obuzela kad mi se tako otkrila moja neuvena nemarnost. Ali ta greka, sama po sebi, ne bi bila tako strana, da je moja ludost i prenagljenost nisu uinile takvom: u ~ razoarenju, hartiju sam pocepao a komadie posejao, sam bog zna gde.

Najtei deo toga problema Tigar je pomogao da bude reen. Posle dugog traenja, naao sam jedan komadi hartije; metnuo sam ga Tigru pod nos, i eleo mu time objasniti da on sad ima da donese ostale komadie. Na moje veliko udo, jer ga ja nisam nikad pouavao u poznatim vetinama pasa,

30

izgleda da je odmah shvatio moju misao; posle nekoliko trenutaka njuenja, doneo mi je obar deo pisma. Pa je onda nainio pauzu, trljao nos o moju ruku, oigledno ekao odobrenje s moje strane. Ja ga pomilovah po glavi, a on odmah zatim ode opet u tranju. Posle nekoliko dobrih minuta doe sa velikim komadom. Pismo je sada bilo itavo, izgleda da sam ga bio pocepao svega u tri komadia. Sreom, nije dugo trebalo da naem ostatke od fosfora, jer je izvesna svetlost jo zraila iz njih. Nevolja me je sad ve nauila da budem oprezan: stao sam i podue razmiljao o fome ta upravo hou da uradim. Verovatno je, mislio sam, da ima neto napisano na onoj strani pisma koju nisam ispitao, ali koja je strana ta strana? Sastavljanje komadia ne moe me o tome obavestiti: to mi ono moe garantovati to je da u nai na istoj strani sve rei, (ako ih uopte ima), i a u ih nai u loginom redu kako su napisane. Nunije od svega bilo je utvrditi van svake sumnje ta hou i mogu, jer preostali fosfor ne bi bio dovoljan i za treu probu ako bih sad opet promaio. Opet sam poloio hartiju na knjigu, i sedeo zatim jo nekoliko minuta razmiljajui o svom zadatku. Naposletku, dolo mi je na um da bi se napisana strana moda odala pod finim ulom pipanja. Reih da uinim pokuaj: veoma paljivo prevuem prstom preko jedne od strana. Nisam nita osetio, te okrenem list na knjizi. Opet preem kaiprstom po povrini i zapazim da za prstom ide neko vrlo slabo ali zapaljivo svetlucanje. To je dolazilo (bilo je jasno) od zaostalih sitnih delia fosfora kojima sam malopre bio posuo list. Dakle, tekst je, ako ga uopte ima, moguan samo na protivnoj strani. Okrenem ponovo list i ponovim ono to sam ve radio. Trljao sam fosfor, pojavila se svetlost, ali ovoga puta i nekoliko redaka pisanih krupnim slovima, i to crvenim mastilom, izgleda. Osvetljenje je bilo dovoljno jako; ali za trenutak nestalo ga je. Pa ipak, da nisam bio tako uzbuen, stigao bih da proitam tri reenice: video sam naime toliko da ih je svega tri. U nestrpljenju svome da sve odjedared

31

proSitam, uhvatio sam samo poslenje reSl, koje su bile: ... krv... ako ti je ivot mio ostani miran.

Da sam uspeo da proitam ceo tekst, da saznam sav smisao opomene moga prijatelja, ne bi me potpuno saoptenje o nesrei nekoj neuvenoj ni desetinu toliko ispunilo uasom kohko je uinio ovaj odlomak poruke. Re krv, ta re pre sviju drugih rei, uvek puna tajanstvenosti i strave, sada mi se inila tri puta znaajnija: otkinuta od prethodnih rei, koje bi je odredile i inile jasnom, pala je, teka i ledena, usred mraka moje tamnice, i u najskriveniji kut moje due!

Avgust je sigurno imao krupna razloga kad je eleo da ostanem sakriven; ja sam ih izmiljao hiljadu, ali nijedan mi nije reavao zagonetku na verovatan nain. Poto sam se ono poslednji put vratio sa svoga puta do kapka, a_ pre nego to e mi udnovato ponaanje Tigrovo skrenuti panju u drugi pravac, bio sam se reib da u, po svaku cenu, otkriti svoje prisustvo ljudima na palubi, ili, ako mi to ne bi polo za rukom neposredno, da u pokuati da probijem sebi put do drugog mesta palube. Manje vie sigurno ubeenje da u svrhu svoju na jedan ili drugi nain postii, ulilo mi je bilo opet hrabrost, koju inae ne bih imao da i dalje podnosim svoj teak poloaj. A sada mi ovo nekoliko proitanih rei odnee poslednju nadu, i prvi put osetih svu grozotu svoje sudbine. U krajnjem sluaju, bacio sam se na duek i ostao leei otprilike itav dan i no, u obamrlosti jednoj kroz koju je samo u trenueima prolazio zrak svesti i oseanja.

Naposletku, ipak sam se digao jo jedared, i poeo ponovo razmiljati o strahotama oko sebe. Moguno je moda da proivim jo 24 asa bez vode, ali dalje ne. U prvo vreme svoga zatoenja upotrebljavao sam dosta alkoholna pia koja mi je Avgust bio spremio; ali, ona su samo pojaavala moju groznicu, a nisu mi gasila e. Sada mi je i od njih otala svega jedna aa, i to je bila vr'sta veoma jake rakije^od bresaka, Wja me je draila na povraanje. Kobasice sam dokraja pojeo, od unke je

32

ostalo samo pare koure, a dvopek je takorel do zadnjih mrvica pojeo Tigar. Uza to se moja glavobolja jednako pbgoravala, praena vrstom delirijuma, koji me, od onog prvog zanosa, u manjoj ili veoj meri, skoro nikako i ne naputae. Ve je nekoliko asova kako diem s tekoom: svaki pokuaj prati neki uznemirujui i grevit porces u grudima. A imao sam jo jedan, od svega navedenog razliit, razlog za obespokojavanje, i taj me je tako uasno kinjio, da sam se, ispruen po dueku, neprestano trzao iz zanesenosti. Razlog taj leao je u ponaanju moga psa.

Prvi put sam opazio promenu u njegovu dranju kad sam ono jo jedared natirao hartiju fosforom. Dok sam to radio, on mi je, reei uzdrano, gurao njukom ruku; ali, i sivue uzbuen u to vreme, nisam toj okolnosti poklanjao panje. Malo posle, kao to je poznato, bacio sam se na duek i pao u letargino stanje. Meutim, i tada sam, sasvim blizu uha, uo nekakvo udnovato itanje, i uverio se da dolazi od Tigra, koji je kao u najveem uzbuenju zaduvano disao i brektao, dok su mu oi kroz pomrinu udno svetlele. Ja mu neto rekoh, a on mi odgovori tihim mumlanjem, pa se smiri. Na mene tada ponovo naie zanos, i ponovo se trgoh na isto onakvo Tigrovo dranje. To se ponavljalo tri do' etiri puta, i naposletku me je toliko poplailo da sam se sasvim razbudio. U to vreme Tigar je leao na ulasku u sanduk i reao stravino, iako prigueno, i kripao zubima kao da su ga grevi kidali: nesumnjivo, on je pobesneo od ei i zbog pokvarena vazduha. Nisam znao ta sa njim da inim. Beao sam od misli da ga ubijem, a ipak mi se to inilo jedino moguno s obzlrom na moje spasenje. Zapazio sam da su mu oi sa izrazom smrtne mrnje uprte u mene, i svakog sam trenutka oekivao da me napadne. Naposletku, osetio sam da to uasno stanje ne mogu vie izdrati, i reio sam da po svaku cenu iziem iz sanduka; a ako bi mi pseto nekim opiranjem smetalo, da ga ubijem. Da bih iziao, morao sam prei preko njegova tela, a on, oseajui valjda

33

moju nameru, odjedared skoi na prednje noge (kon

statovao sam to po promenjenom poloaju oiju) i

pokaza jake svoje zube, koji su se kroz pomrinu

belasali. Uzeh ostatke od koure i bocu sa malo ra

kije i sakrih ih uza sebe, kao i veliki kujnski no

koji mi je ostavio Avgut; najzad, stegnuvi kaput

oko sebe vrto, kroih prema izlazu. Tek to sam

makao, pseto sa jednim stranim urlikom kidisa na

mene., Teina njegova tela se obori na moje desno

rame, ja se obruih na levu stranu, a razjarena

ivotinja se u svoj svojoj uini isprui po meni.

Pao sam na kolena, glava mi se zarila meu ebad,

i to me je zatitilo od drugog, isto tako silnog napada,

jer sam kroz tkaninu ve oseao na svome vratu

zube, sreom nedovoljno otre da probiju kroz vu

nene bore do golog tela. Leao sam tako pod i

votinjom, i trenutak dva kasnije sigurno bih pao

sasvim u njenu vlast. Ali, oajanje mi uli snagu.

Iupah se nekako i odgurnuh Tigra daleko od sebe,

a ebad sa dueka ostadoe kod mene. Tu ebad

bacih sad na psa, i brzo, pre nego to bi se on mogao

osloboditi, jurnem kroz otvor i zatvorim ga za sobom,

da me pas ne bi mogao goniti. U toku te borbe ispu

stio sam kouru, i ostao samo sa bocom rakije kao

provijantom. Shvativi potpuno tu situaciju, osetih se u

vlasti neke razvratne udi, kao to biva sa decom u

slinim sluajevima, prinesem bocu ka ustima, ispraznim

je do poslednje kapi, a zatim je besno tresnem o pod.

Tek to se odjek toga treska izgubio, uh kako

neki uznemiren i priguen glas izgovara moje ime.

Takav ishod stvari je za mene bio neoekivan, i

uzbuenje usled toga tako silno, da sam se uzalud

naprezao da odgovorim. Sasvim sam izgubio spo

sobnost govora. Ispunjen smrtnim strahom da bi me

prijatelj mogao srnatrati mrtvim i vratiti se i ne

doavi do mene, stojao sam izmeu kotarica, blizu

otvora na sanduku, i grevito drhtao u strahovitoj

borbi da progovorim. Ba da i hiljadu svetova za

visi od jednog jedinog moga sloga, svejedno, ne. bih

bio kadar da ga izgovorim. Tada mi se priu kao

neko kretanje kroz kr, nedaleko i'spred mesta gde

34 .

sam stajao. Pa onda se um slabije razabirao, pa jo slabije, i jo slabije. Da li bih ikada mogao zaboraviti svoje oseanje toga trenutka? On je dakle odlazio, on, moj prijatelj i drug, od koga sam imao prava mnogo da oekujein, on je odlazio, on me je ostavljao on je otiao! Ostavio me je dakle da propadnem bedno, da izdahnem u najstranijem i najgnusnijem zatoenju: a samo jedna re, jedan slog samo, mogli su me spasti, ali ja taj jedan slog nisam bio sposoban da izreem! moje muke, to je sigurno, bile su deset hiljada puta stranije od umiranja. Glava mi se zanese, i ja padoh, mrtvaki nemoan, preko sanduka.

U padu mi se istresao no iza pojasa: uo sam kako je udario sa zvektavim umom. Nikada moje uho nije zapamtilo slau muziku. Sa zapetom panjom oslukivao sam da li e taj zveket uiniti neko dejstvo na Avgusta jer je on jedini mogao biti onaj koji je izgovorio moje ime. Nekoliko trenutaka vladala je tiina. Tada.ponovo uh ime Artur, izgovoreno muklo vie puta, sa straljivim oklevanjem. Nova nada mi najzad odrei jezik, i ja dreknuih, to sam igda mogao: Avguste, o Avguste! Pst! Za ime boje, uti, odgovarae on glasonr koji je treptao od uzbuenja: Odmah u biti kod tebe, samo dok naem put. Dugo sam sluao njegovo probijanje kroz kr, i svaki trenutak mi je trajao koliko ceo vek. Najzad, osetih na svome ramenu njegovu ruku, a u isto vreme i bocu sa vodom na usnama. Zamisliti moja oseanja sree mogu jedino oni koji su bili neoekivano izbavljeni iz eljuisti smrti, i prolazili kroz uasna muenja ei pod tako sloenir^ pkolnostima kakve su bile ove u mom bednom zatoenju, samo ti mogu zamisliti ta je bio'za mene dugi gutljaj vode, ta najsavrenija slast za. umalo telo.

Kada sam koliko toliko zagasio e, Avgust izvadi iz depa tri do etiri hladna barena krompira: i njih sam pojeo sa najveom lakomou. Dalje, radost moja od svetlih zraka Avgust je bio doao sa sveom u mutnom fenjeru nije bila nita manja od radosti to sam se napio i glad utolio. Ali najnestrp3* 35

Ijivije sam oekivao da ujem urok zato Avgust tako ugo nije dolazio. On tad poe da mi pria ta se deavalo na lai za vreme moga zatoenja.

rv

Laa se navezla na puinu, kao to sam i ja znao, otprilike jedan as poto je Avgust ostavio sat. Dakle 20og juna. Poznato je da sam ja tada ve tri dana bio u zatvoru; za sve to vreme, gore, na palubi, a osobito u kabini i po drugim oficirskim odeljenjima, bilo je tako ivo, toliko kretanje u svima pravcima da Avgust nije mogao sii da me obie bez opasnosti da neko ue u tajnu sa kapkom. A kada je ono jedared bio doao, ja sam ga umirio da je sve dobro, i zato odonda tokom idua dva dana nije brinuo o meni, mada je' neprestano vr'ebao hoe li se dati zgodna prilika da opet sie. Cetvrtog dana se jedva pokazala takva prilika. Za to vreme Avgust se ve nekoliko puta bio reavao da svome ocu sve otkrije, i da me izvede; ali, nismo bili jo dosta daleko od Nantuketa, a po nekim izjavama kapetana Barnarda moglo se slutiti da bi on bio kadar okrenuti natrag, im bi saznao da sam i ja na lai. Najzad, kako mi je objasnio Avgust, razmotrivi situaciju sa svih strana, nije mogao pretpostaviti da ja dole stradam od neke preke nude ili da se u takvom sluaju ne bih bez oklevanja javio na kapku. Uzevi, dakle, sve u obzir, reio je da e tek onda sii da me obie kad to bude mogao uiniti neopaen. A desilo se to, kao to je reeno, tek etvrtog dana posle onog sastanka kada sam doao do sata, a sedmog od sputanja moga na dno lae. Avgust je siao bez vode i provijanta, jer me je hteo prvo samo zvati da priem kapku, pa da se onda vrati o kabine i doda mi jelo i pie. Proavi u donji prostor, uo je glasno rkanje: mislio je dakle da ja spavam. Po svemu sudei, to je morao biti onaj zanos, u koji sam pao potcr sam dobio asovnik, a onda, opet, ako se zakljuivanje nastavi dalje, izlazi da je taj

36

zanos trajao vie od tri dana i tri noi. Kasnije sam i po vlastitom iskustvu i po uveravanju drugih saznao za jako uspavljujue dejstvo koje dolazi od isparenja starog i u uskom prostoru ostavljenog ribIjeg zejtina; a kad jo dodam stanje ,u kojem se nalazila upljina u kojoj sam bio zatvoren, i uzmem u obzir duinu vremena koliko Je laa bila u slubi u lovu na kitove onda mi je tee verovati da sam se uopte probudio, nego da sam onoliko vremena spavao.

Avgust me je prvo zvao sasvim tihim glasom i ne sputajui za sobom kapak; ali, ja nisam odgovarao. Onda je zatvorio kapak, i govorio jaim tonom. Najzad, sasvim glasno; ali, ja sam samo nastavljao da rem. ta da radi? Treba mu vremena da se provue kroz kr do mene, a meutim bi kapetan Barnard mogao opaziti da ga nema, utoliko pre to mu je Avgust svaki as bio potreban zbog sreivanja i prepisivanja izvesnih poslovnih hartija. Reio je dakle, razmislivi, da se vrati i da eka drugu priliku da me poseti. Na to se odluio utoliko lake to se moj san inio veoma miran: nije mu stoga dolazilo na um da se meni u zatvorenu prostoru moglo desiti neto. Taman je sve te misli sredio, kad mu panju privue neobian neki agor, koji je, tako mu se inilo, dolazio iz kabine. Brzo skoi kroz kapak, zatvori ga za sobom, i otvori vrata od kabine. Ali tek to je prekoraio prag, pred oima mu sevnu cev od pitolja a u isti mah ga obori na zemlju poluga ili veliki brodski klin.

vrsta ruka ga podravae na podu kabine steui ga oko vrata; no on je ipak uspeo da razgleda ta se oko njega deava. Njegov otac, vezanih ruku i nogu, leao je na stepenicama kajite, sa glavom nanie i sa dubokom ranom na elu, iz koje je neprestano tekla krv. Nije nita govorio, oigledno se borio sa smru. Nad njim se nagao prvi podoficir i posmatrao ga s neprijateljskom zluradou; prevrtao mu je mirno depove, i ba toga asa izvukao mu veliki novanikkesu i hronometar. Sedmorica ljudi od posade, meu njima kuvar, crnac, preturali su po

37

kabinama kako bi se oepali oruja, i uskoro su se zaista i snabdeli pukama i barutom. Sem Avgusta i kapetana Barnarda, bilo je njih devetorica u kajiti i to najgori tipovi posae. Banditi ovi ispee se onda na palubu, odvukavi sa sobom i moga prijatelja, kome su prethodno vezali bili ruke na leima, otidoe do kabine na prednjem delu lae, iji je ulaz bio zatvoren, a dva buntovnika sa sekirama straarila kraj njega; vojica, isto tako, uvala su i glavni otvor na krovu lae. Podoficir tada dreknu: Vi, dole, izlazite napolje, jedan po jedan, ujete li? I, pazite, a se niko ne usudi ni pisnuti! Prolo je nekoliko minuta dok su poeli izlaziti. Prvi meu njima bio je jedan Englez, novajlija u slubi na brodu, koji je kukaviki zapomagao i molio podoficira da mu potedi ivot. Mesto odgovora dobio je udarac sekirom po elu. Bez jauka prostro se nesrenik po patosu; crni kuvar ga ta podie u naruje, kao to bi podigao dete, i baci ga u more. Oni ostali, uvi udarac i pljusak tela u more, ne htedoe ni~ poto da iziu, ne marei ni za pretnje ni za obeanja. Neko uini predlog da ih isteraju napolje dimom. Tada se oni odozdo reie na protivnapad i u jedan mah je izgledalo kao da e laa biti povraena. Ali buntovnicima je najzad polo za rukom da vrsto zatvore izlaz pre no to je vie od estorice protivnika izilo. Ta estorica naoe se prema jednoj jakoj veini, a behu, sem toga, i bez oruja, i zato se posle kratke borbe predadoe. Podoficir im se tad obrati pristojnim reima, naravno zato da bi i one ostale, koji su^ uli ta se gore govori, privoleo na poputanje. Lukavstvo i niska pakost njegova trijumfovali su. Svi koji, su jo bili u prednjo] kabini izrazie se gotovi na predaju, i onda, jedan po jedan, izioe gore. Tu ih odmah svezae i, kao i onu estoricu, oborie na lea. Svega je bilo 27 osoba koje nisu uestvovale u pobuni.

Zatim je izvreno strahovito klanje. Vezane matroze odvlaili su na stranji deo lae, a tamo je stojao kuvar, sa sekir'om, i jednoj po jednoj rtvi, koju bi buntovnici digli i poloili na ograu,, otsecao

33

glavu. Na taj nain poginulo je vadeset i dvojica; Avgust je ve oajavao i za svoj ivot: svakog trenutka je oeekivao da doa red na njega. Nu, ili su se zlikovci umorili ili im se krvav posao zgadio: etvorica preostalih, i moj prijatelj, svi vezani, bie zasaa poteeni; podoficir sad posla po rum, i ubice priredie pijanku, koja je trajala dok sunce nije selo. Tada poee da se prepiru o sudbini preostalih, koji su leali svega ^nekoliko koraka dalje i uli svaku re razgovora. Pie je neke od buntovnika utialo; ue. se nekoliko glasova sa predlogom da se vezani oslobode, pod uslovom, naravno, da se pridrue buntu. Crni kuvar, meutim, koji je u svakom pogleu bio pravi satana, i imao bar. toliko uticaja koliko i podoficir, nije hteo ni da uje za taj predlog, i nekoliko puta se dizao da nastavi svoj posao od malopre. Sreom, alkohol ga je bio toliko savladao, da su ga oni sada manje krvoeni mogli spreiti, a' meu njima osobito jedan, zvani Derk Piters. On bee sin jene Indijanke iz plemena Upsaroka, koje ivi povueno u Crnim Planinama, blizu izvora reke Misuri. Otac mu je bio trgova krznom, rekao bih, ili je bar odravao trgovake veze sa Inijancima na rei Luis. Piters bee ovek neobino surova izglea. Nizak rastom, ne vie od etiri stope i osam palaca, pokazivao je herkulesku konstrukciju: ake njegove naroito tako ebele i iroke da. su jedva liile na ljudski oblik; a noge i miice na udan hain iskrivljene, kao da uopte nisu pokretljive, savitljive. I glava mu je bila deformisana, grdno krupna, sa neravninama na temenu (to se via kod veine crnaca) i sasvim elava. Da bi sakrio ovaj poslednji neostatak, koji nije bio zhak njegove starosti, nosio je obino vlasulju, o kakve bilo dlakave materije krzno panskog psa ili amerikog sivog medveda, naprimer. U vreme o kojem je sada re, imao je na glavi komad takve medvee koe, i to je ne malo doprinosilo prirodnoj ivljini njegova lica, koje je isticalo tip Upsaroka. Usta su mu stizala od uha do uha; usne tanke, i, kao neki drugi delovi njegova te.la, izgledale liene svake pokretljivosti, tako a se

39

..... iiraz njegova lica ni u kakvoj prilici nije enjao. Zube je imao neobino dugake, a toliko su strali izvan usta da ih usne nikada, ni delimino, nisu pokrivale. Letimino pogledan, Derk Piters inio je utisak oveka koji se silno smeje; ali izblie posmotren, otkrivao je izraz veselja ako je to bio izraz veselja onda veselja jednog demona. Meu nantuketskim mornarima ile su razne prie o tome stvorenju. Tako o strahovitoj snazi kojom taj ovek raspolae u asu uzbuenja, a, zatim i o umnji da je u njega razum , potpuno na svome mestu. Na Grampusu, u vreme pobune, smatran je vie kao komina figura. Priam o njemu tako opirno prvo stoga, to je on, uprkos divljem svom izgledu, bio glavni spasilac moga priiatelja, a zatim stoga to u ga jo mnogo puta spominjati u toku ove pripovetke, koja e, to dalje sve vie, izvetavati o dogaajima koji kao da su iznad ovejeg iskustva, i u koje je stoga teko ikako verovati; zbog ega ja i naputam svaku nadu da e se moja saoptenja smatrati kao istinita, i jedino se uzdam da e progresivna nauka potvrditi kao stvarna neka od najvanijih i najneverovatnijih mojih saoptenja.

Posle malih neodlunosti i nekolikih estokih svaa bi najzad reeno da e svi osueni (sem Avgusta, koga je Piters na jedan komian nain jogunasto traib sebi za pisara) biti ukrcani u jedan. od naimanjih unova za lov i ostavljeni svojoj sudbini. Podoficir broda siao je u kajitu da vidi da li kapetan Barnard jo ivi seate se valjda da je on ostavljen bio dole kad su se svi pobunjenici bili ispeli uskoro se pojavie obojica, kapetan bled kao smrt, ali neto oporavljen od posledica svoje rane. Glasom kojim je jedva artikulisao rei preklinjao je posadu da ga ne izbacuje na puinu, nego da se svi vrate na svoju dunost, obeavajui im sa svoje strane da e ih iskrcati gde oni budu hteli i da nee nita preduzimati za njihov kazneni progon. Naravno, kao da je vetru govorio. Dva nitkova dohvatie ga pod mike i prebacie u un, koji je bio odreen i sputen dok je podoficir silazio. Odreie zatrtn etvoricu

40

onih vezanih na pou, i zapovedie im da silaze u | un za kapetanom, to oni i uinie bez ikakva po* kuaja otpora. Ostao je Avgust sam u munom svom L poloaju, bn se otimao dodue da ustane i molio za k bednu dozvolu da se bar oprosti od svoga oca. NeW, srenicima su dali pregrt dvopeka i krag vode; no niti katarku ni jedro, ni veslo ni kompas. Jo neko ! vreme, dok su se buntovnici o neem dogovarali, ! vukla je laa un, a zatim ue bi preseeno. MeuK tim, pala je no nisu se videli ni mesec ni zvezde P a more je udaralo Ijutirri i kratkim talasima, mada nije duvao jak vetar. un se zaas izgubio iz vida; za nesrenike u njemu jedva je ostajalo nade. Taj dogaaj desio se na 3530' severne irine i 6120' zapadne uine; dakle nedaleko od Bermudskih Ostrva. Avgust je stoga pokuao da se tei i da veruje da e un ili dospeti do obale ili mu se bar toliko pribliiti da e neminovno biti opaen od obalskih mornara.

Grampus pak, poto je razapeo sva jedra, nastavi put drei se svog prvobitnog kursa na jugozapad; buntovnici su imali na umu da izvedu gusarski prepad; udeavali su, koliko je Avgust mogao razumeti, da porobe neku lau koja dolazi od Kapverdiskih ostrva i putuje za Portoriko. Avgust je sada bio odreen i smeo slobodno da se kree po lai sa jednim iskljuenjem: ulaska u kajitu njemu nije vie obraana panja. Derk Piters je postupao sa njim sa izvesnom blagonaklonou, i jedared ga je spasao od brutalnosti crnog kuvara. Ipak, njegov poloaj bio je veoma alostan i veoma teak, jer su Ijudi oko njega bili neprestano pijani i nije se moglo bogzna koliko oslanjati na njihovu dobru volju ili neopreznost. Smatrao je dalje Avgust da mu je od svega najtea bila briga za mene: mnogo puta reavao se da buntovnicima otkrije tajnu moga prisustva na lai; zadravalo ga je od toga, sa jedne strane, seanje na strahote kojih je bio oevidac, a sa druge strane, opet, nada da e mi skoro moi da pomogne. Neprestano je vrebao priliku za to; ipak, uprkos najbudnijoj panji, prolo je itava tri dana

I

otkad je puten bio na vodu amae onih nesrenika, kad se jedva jednom pokazala zgodna moguno^t. Pred vee toga treega dana digao se bio sa istoka oluj, pa su svi imali pune ruke posla oko sabiranja i skraivanja jedrila. U toj optoj zabuni Avgust je saekao priliku a nevien ue u kajitu. Ali je sa uasom imao da konstatujje da je kajita pretvorena u prostor za ostavu provijanta i raznih alata, i da je jedan veliki kotur gvozdenih ueta, koja su pre leala pod stepenicama, takoe tu, i navaljen ba na kapak! Ukloniti taj kabel, a ne biti opaen, bilo je nemoguno; dakle, opet se vratio na paliibu. im je iziao, dohvatio ga je pooficir za guu, i pitao ta je traio u kaiiti: i ve ga je hteo baciti u more, kad se opet umea Piters i jo jedared spase Avgustu ivcrt. Metnue mu taa lisice na ruke bilo je vie pari u rezervi vezae mu i noge, pa ga onda bacie u matrosko oeljenje uz pregrau na prenjoj kabini, i rekoe mu da na palubu nee vie kroiti dokle god je laa laa. Tako se izrazio kuvar, koji ga je bacio u koju; a ta je zapravo mislio rei, teko je pogoditi. No ceo taj dogaaj, kao to e1 se videti, ba je posluio da se ja konano osloboim.

V '

Avgusta, za nekoliko prvih minuta, obuzelo je bilo oajanje: izgubio je nadu da e iz k6je iv izii. Reio se dakle da prvome ko u koju naie, saopti moj poloaj, jer je mislio da je bolje da oprobam svoju sreu i sa buntovnicima, nego da u dnu lae umrem od ei: deset dana sam vzatvoren, a jedan bokal vode dakako da za to vreme ne moe biti ovoljan. Razmiljajui o tome, pade mu odjedared na um da bi moa mogao doi sa mnom u vezu kroz glavni deo onje upljine broda. U drugim prilikama zadravale bi ga od tog pokuaja tekoe i opasnosti preduzea; ali, sada mu se vlastiti ivot inio nitavan malo izgleda da ivi, pa zato i gubitak mali i zato se svim silama svog duha okrenuo tom velikom zaatku,

42

Smetale su pre svega lisice na rukama, i dugo vremena mu nije dolazila ideja kako da ih se rei, Ve je mislio da pomoi nema, kada je, posle tanijeg ispitivanja, zapazio a se postepenim tegljenjem i stiskanjem obe ruke daju izvui iz gvoa, poto lisice na lai nisu udeene za ruke mladia, ije su nene kosti jo lako pokretljive i poputaju pod pri. tiskom. Razdreio je zatim i noge; ali, ue je spremio tako da bi ga za nevolju, ako neko naie, mogao opet natai, i ona je poeo da ispituje pregradu blizu kreveca. Ona je bila nainjena od mekanog jelova drveta, otprilike palac debelog, kroz koje bi dosta lako raogao da probije. U to se zau neki glas, gore, kod stepenica: imao je samo toliko vremena da desnu ruku brzo gurne u lisice (levu uopte nije bio oslobodio) i da ue namakne oko lanaka nogu kad se na ulazu pojavi Piters, a za njim skoi u koju i odmah lee i Tigar. Tigra. je oveo ria lau Avgust (znao je koliko volim pseto, pa je hteo da za vreme putovanja imam radost). Vratio se naoj kui po psa poto je mene sakrio bio, samo je, kad ono bee silazio zbog asovnika, zaboravio da mi to saopti. O momenta kada je izbio na lai bunt, Avgust nije vie viao Tigra, i bio je uvefen da ga je neki nevaljalac iz pooficirske grupe bacio u more. Ustvari, pas se bio sakrio dole u neku rupu ispo amca, iz koje posle nije mogao da izie, jer nije imao dovoljno mesta da se okrene sve dokle ga Piters nije oslobodio. A tada, Piters, sa nekom vrstom dobrote, koju je moj prijatelj veoma cenio u Pitersu, dovede pseto Avgustu, kao drutvo; ujedno mu je doneo i malo usoljena mesa, krompira, i mali krag vode, pa se onda vratio na palubu, obeavi da e sutra opet doneti neto za jelo.

im je on otiao, Avgust oslobodi obe ruke i noge, pretfrne duek, i noiem svojim (nitkovi oni nisu nali za vreno da ga pretrauju) poe da iseca jednu od najbliih dasaka pregrade uza sam krevetac. To je mesto izabrao zato da bi, prekinut od koga bilo u poslu, mogao brzo sputenim duekom sakriti naetu dasku. Celoga dana ga nije niko uz

43

nemirio: a prekono je potpuno isekao asku. Nuno je jo napomenuti da se prednjom kabinom niko od posae nije sluio za spavanje; od dana pobune svi su zajedno iveli u kajiti i pili vino i astili se provizijom kapetana Barnarda, dok su se o upravljanju laom starali tek toliko koliko je bilo najnunije. Ta okolnost, uostalom, taman je dobro dola i Avgustu i meni, jer on inae nikada ne bi uspeo da mi doe. Pred zoru je presekao dasku jo na jednom mestu, otprilike jenu stopu iznad prvog proreza, i nainio tako dosta veliki otvor da kroz njega mogne proi do meupalube. A odatle mu je ona lako bilo dospeti do poluvratanca Ispod palube, mada je, da bi do njih doao, morao da se pentra preko naslaga uljanih buradi, koje su se izdizale skoro do gornjeg krova lae, i jedva ostavljale toliko mesta da se oveje telo provue. Kad je doao do poluvratanca, spazio je da je i Tigar iao za njim, provlaei se izmeu dva reda buradi. Meutim, ve je prilino okasnilo, i bilo slabo izgleda a se moe doi do mene pre nego to svane dan, jer je glavna. tekoa! imala tek da se savlaa u probijanju kroz kr u onjoj upljini lae. Avgust je stoga reio a se vrati i da prieka do sutra uvee. Poluvratanca je, meutim, da bi se manje zadravao kad sutra na to mesto doe, malo otkrinuo. Ali im je to uinio, Tigar skoi na taj uski otvor, poe nemirno a m'ui, da otegnuto cii i nestrpljivo da grebe kao da eli apama sasvim da digne zaklopac na poluvratancima. Oigledno je bilo da osea da sam ja unutra, i Avgustu onda doe misao da e me pas sigurno nai ako ga pusti u upljinu lae, a zatim ruga > misao: a mi po psu poalje pisamce, i u pisamcetu saoptenje da nikako sam ne pokuavam da se oslobodim, bar pod trenutnim okolnostima, } da ne zna da li e on ve idueg dana moi da doe o mene. Dogaaji koji su doli zatim dokazali su kako je srena bila ideja. Jer, da nisam dobio ceduljicu sigurno bih bio ostao pri jednom od oajnih planova da alarmiram posadu, a posledica bi najverovatnije bila ta da bismo obojica izgubili ivote.

44

Reivi tako da e pisati, naao se Avgust pred tekoama oko sredstava za pisanje. Najzad je od jedne stare akalice nainio pero; pisao je isto po pipanju (jer je prostor izmeu dva krova lae bio mraan kao pono) na hartiji koja je bila stranji list nekog pisma, duplikata onog lanog poziva u goste od strane g. Rosa; sad jo mastilo: zasekao se u prst iznad nokta, i krv je obilato pocurila kao uvek iz rane na tom mestu. Na taj nain mi je ukratko napisao saoptenje: da se desila pobuna, da je kapetan Barnard u malom unu predat talasima; da se uskoro mogu nadati pomoi to se namirnica tie; ali ne smem se usuditi da dajem znake od sebe. Pismo se zavravalo reima: Piem ti svojom krvIju: ako ti je ivot mio, ostani gde si.

Hartija je onda zavezana Tigru oko tela, i Tigar puten kroz poluvratanca u upljinu lae. Avgust se zatim vratio, to j.e bre umeo, natrag u prednju kabinu, ne naavi sreLom nikakva znaka da je meutim neko tu silazio. Da bi sakrio probuenu rupu u pregradij zabo je iznad nje svoj no, a o no obesio neki kaput naen u koji. Najzad je natakao sebi lisice na ruke, a ue namestio oko nogu.

Tek to je sve to bilo svreno, pokazao se Piters, pijan, ali vrlo dobro raspoloen, i sa predovoljstvom za. moga prijatelja: jedno dvanaestak krupnih irskih krompira, peenih na aru, i krag vode. Seo je na neki sanduk i poeo bez ustezanja da govori o podoficiru i o svima prilikama na brodu. U ponaanju njegovu bilo je neeg krajnje prkosnog ak i grotesknog, Avgiist se u jedan mah uznemirio zbog njegova dranja. Najzad se Piters podigao da se vrati na palubu, mrmljajui neto kao da e sutra doneti apseniku svom dobar ruak. Toga istog dana silazila su i dvojica harpunara sa kuvarom, svi pijani kao zemlja. Kao i Piters, i oni su govorili sasvim bez uzdravanja o svojim planovima. Izgleda, koliko ih je god bilo, zastupali su razna miljenja o krajnjoj svrsi puta i o kursu kojega laa treba da se dri; a slagali su se svi samo u pripremanom prepadu na onu lau to dolazi sa Kap

45

verdiskih ostrva, i koju su svakog trenutka oekivali da ugledaju. Iz svega je izlazilo: pabuna ipak nije bila izvedena iskljuivo zsbog plena, nego ju je izazvala lina pakost podoficira protiv kapetana Barnarda. U tome trenutku, reklo bi se, bilo je dve stranke na lai, stranka podoficira i stranka kuvarova. Podoficirova stranka htela je da otme prvu zgodnu lau koja naie, i na jednom od Antilskih ostrva da je spremi za gusarenj; kuvarova stranka, jaa i kojoj je pripadao i Piters, elela je da se nastavi putovanje u pravcu u kojem je laa prvobitno krenula, to jest prema junom delu Tihog okeana, a tamo ili da lovi kitove, ili da, prema okolnostima, preduzme neto drugo. Pitersova razlaganja (on je kroz taj kraj ee putovao) mnogo su, izgleda, znaila pred pobunjenicima, koji su se nejasno kolebali izmeu raznih planova dobitka i zadovoljstva. On im je iznosio pred oi itav svet novih i zanimljivih stvari, koje bi nali na bezbrojnim ostrvima Junog Pacifika; govorio im o apsolutnoj sigurnosti i apsolutnoj slobodi tamo dole, a osobito o divotama klime, o izobilju ivotnih namirnica, i o draima lepih ena.. Jo nije bilo nita definitivno reeno, ali, opisivanja melezova uselila su se u vrele mate mornara, i sva verovatnoa da se plan primi nagnula je na Pitersovu stranu.

Posle jednog asa udaljila su se i njih trojica, i toga dana nije vie niko ulazio u prednju kafoinu. Avgust je dakle ostao na miru. Kad je pala no, skinuo je lisice, i ue s nogu, i poeo da se sprema za pokuaj. Naao je u koji bocu, napunio je vodom iz kraga, koji mu je bio doneo Piters, i potrpao u depove hladne krompire: na veliku svoju radost, naao je i fenjer sa komaiem svee, koji je mogao uei jer je fosforne ibice imao u depu. Kad je sasvim pala no, provukao se kroz otvor na pregradi, namestivi pre toga ebad u. svojoj koji tako kao da pod njima lei ovek. S one strane je onda proturio ruku i obesio opet onu bluzu o no, a se ne bi video otvor, poto izvaeni komad daske zasada nije umetao. Naao se dakle tako na meupa

46

lubi. Nastavio je onda put kao i jue, izmeu uljanih buradi i palube, do poluvratanca za sputanje u upljinu. Kad je tu stigao, zapalio' je sveicu i stao da silazi, napredujui teko izmeu gusto nabacanog tovara. Nabrzo ga je poela uznemiravati gustina vazduha i nepodnoljiv smrad u njemu. Pod tim okolnostima, tako se u sebi vajkao, teko da sam ja mogao iv izdrati svoje zatoenje za tako dugo vreme. Zvao me je nekoliko puta po imenu, ja nisam odgovarao, i to ga je sasvim utvrdilo u verovanju da nisam iv. Kako se laa mnogo tresla i tropotala, tihi' ton moga rkanja ili disanja zaista nije ni vredelo oekivati jer se ne bi mogli uti. Otvarao je fenjer, i jo ga je, kad god bi se dalo, podizao uvis, da bih ja, u sluaju da sam jo' iv, mogao svetlost opaziti i znati da se blii pomo. Meutim, od mene ni glaska; pretpostavka Avgustova da sam mrtav, prelaae postepeno u ubeenje. Ipak, odluio je da e se probiti kroz kr do moga sanduka i tako van svake sumnje utvrditi injenicu. Poao je dakle, mada bez nade, dalje._,Na jednom mestu, odjedared, naao je prolaz sasvim zakren, to je znailo da se tuda ne moe stii do cilja. Avgust oseti u tom trenutku da ga je ophrvalo oseanje malodunosti: bacio se na pod izmeu nabacanih stvari i zaplakao kao dete. Trgao ga je iz tog stanja tresak od razbijene boce, one koju sam ja bio tresnuo o zemlju. Ta beznaajna sluajnost bila je eto srefia sluajnost, kojom se reila moja sudbina. Prolo je vie godina pre no to e to meni postati jasno. Avgust, i zbog stida i zbog aljenja to je bio slab i neodluan, nije mi odmah priznao ono to e mi kasnije, u boljern i pravinijem raspoloenju, otkriti. Naavi da nesavladljive prepreke oteavaju ostvarenje njegove namere, reio je bio da mene ostavi sudbini, a on da se vrati u prednju kabinu. Meutim, ne treba ga osuditi dokraja pre nego to se uzmu u obzir sve tadanje teke okolnosti: pribliavala se no; otsustvo njegovo moglo bi biti, tavie sigurno bi i bilo, otkriveno, ako se do zore ne bi vratio u koju; svea tek to nije dokapala u

47

fenjeru; u tmini bi jedva pogodio put do poluvratanca. Takoe mu se mora dozvoliti da je imao mnogo stvarnih razloga za verovanje u moju smrt, a u tom sluaju, zaista, nita ne bi znailo za mene ba da je i stigao do moga sanduka, a on bi bez ikakva smisla imao da proe kroz niz opasnosti. Zvao me je po imenu vie puta, svakad bez odgovora. Jedanaest dana i noi proveo sam dole sa ono malo vode u kragu, to mi je on bio doneOj a tedeo vodu sigurno nisam, jer sam upoetku imao sve razloge za nadu na skoranje osloboenje. Vazduh, takoe, njemu, koji je dolazio iz srazmerno iste atmosfere u kuici oko krme, morao se initi savreno otrovan, i mnogo neizdfljiviji nego meni; jer kad sam ja prvi put siao bio u lau, otvori na krov,u stojali su pre toga otvoreni _ mesecima. Ako se tome jo dodadu sve krvave i uasne scene koje je Avgust taman preiveo; zatim njegovo hapenje i liavanja svake vrste; stalna smrtna opasnost nad glavom, zajedno sa bednim i neprestano jo dvosmislenim okolnostima njegove egzistencije, onda se moe razumeti da se u mome prijatelju ukoila bila svaka volja i umna energrja i onda e italac, kao i ja to sam, gledati na njegovo prividno izneveravanje prijateljstva pre sa oseanjem tuge nego sa oseanjem negodovanja. Avgust je jasno uo da se boca razbila; ali nije bio sasvim siguran da um dolazi iz donjeg prostora lae. Sumnja ta dola je ba kao potstrek da istraje u naporima. Uspentrao se po tovaru do meupalube i viknuo me po imenu to je jae mogao, ne marei to ga je u tom trenutku mogla uti posada. italac se sea da je tom prilikom glas zaista dopro do mene; ali je m