Egzistencijalna filozofija SVLADAVANJE ISTE ESENCIJE

OSVAJANJE KONKRETNE EGZISTENCIJE Na pitanje o pojmu takozvane egzistencijalne filozofije

dobijemo danas esto vrlo duhovite odgovore. Obino se kae da je egzistencijalan filozof onaj, koji misli u egzistenciji i iz egzistencije. Takav odgovor dodue ne zvui loe, ali je stvar-no dosta zagonetan, I zaista, pojam egzistencijalna filozofija odnosno egzistencijalno miljenje nije bez daljneg jasan, nego se tek moe razumjeti kao rezultat naroitog duhovnog razvitka. Openito se moe rei da je egzistencijalno miljenje naroita razvojna etapa moderne filozofije; razvojna etapa, koju emo samo onda ispravno shvatiti, ako je gledamo u perspektivi njene filozofsko-historijske situacije i na pozadi-ni njene teoretske uvjetovanosti.

Svoje uvodne misli nadovezat u na jednu izreku, kojom je Jacques Maritain tek nedavno na devetom meunarodnom filozofskom kongresu u Parizu klasinom kratkoom upozorio na jednu od najznaajnijih crta kartezijske filozofije. Po Ma-ritainu je kartezijska filozofija sva upravljena na esenciju kao ideju-sliku.1 Drugim rijeima, kartezijska je filozofija u principu esencijalno miljenje. Njen predmet je ista bit-nost. Ona polazi od svijesti, simpatizira s matematiko-pri-rodoznanstvenom metodom i s matematiko-prirodoznanstve-nim pojmom egzaktnosti, pa u svem filozofiranju oponaa ovo egzaktno miljenje. Istina, sam se Descartes jo nekako probio do reda egzistencije, ali njegova je filozofija u jezgri idea-listika. U njoj kao da se egzistencija rasplinula i prela u esenciju. Idealizmu je preostao samo jo svijet pojmova, svijet istih bitnosti: esencija bez egzistencije, jer je egzi-stencija samo jo jedan pojam kao svaki drugi.

Po idealistiki orijentiranim naziranjima na svijet mo-rali su dosljedni mislioci doi do toga da priznaju jednu vr-stu panlogizma, to jest sistem po kojem se sva stvarnost

1 J. Maritain, Le conflit de l'essence et de l'existence dans la philosophie cartsienne. (Travaux du IXe Congrs International de Phi-losophie. I, str. 39 i 41. Paris 1937.)

ivot 1937/910 26

402

sastoji u misaonom razvoju po isto logikim zakonima. Ova-kvim se stavom dodue udovoljilo tenji razuma za jedin-stvom i za jedinstvenim tumaenjem zazbiljnosti. Ali je o-vjek pri takvom umovanju reducirao i samoga sebe na jednu posve indiferentnu apsolutnost, koju toboe oivljava logi-ki razvoj pojmova. Stvarno je ovjek u toj situaciji predao svoju vlastitu egzistenciju, izgubio svoju konkretnu linu zazbiljnost.

Na to je morala slijediti reakcija, koja je naravski anti-esencijalna te utoliko egzistencijalna. Ona ide za tim da iznova osvoji konkretnog ovjeka, ovjeka koji egzistira kao individualna osoba, a za koga istina nije samo obian pojam, nego za koga istina znai egzistirati u istini. Uostalom, naj-znaajnija crta ovog novog tipa miljenja i jest zabrinutost zbog ugroene egzistencije ovjeka, za koju se trai nova podloga i novo opravdanje. U tom egzistencijalnom tipu mi-ljenja treba razlikovati dva bitna elementa: prvo, svladava-nje iste esencije, a drugo, osvajanje konkretne egzistencije. Time sam ve u glavnim potezima ocrtao smisao egzistenci-jalnog miljenja.

Sad se pita sasvim odreeno: to znai misliti u egzisten-ciji? to znai misliti iz egzistencije? Ukratko; to je egzi-stencijalna filozofija?

Odgovor na to pitanje valja traiti kod samih istaknutih pobornika egzistencijalne filozofije. Zaustavit u se kod njih samo kratko, tek toliko koliko je potrebno za tumaenje na-eg pitanja.

SAVRENI LJUDSKI IVOT Kao najoriginalniji zaetnici egzistencijalne filozofije

obino se spominju S. Kierkegaard i Fr. Nietzsche, mislioci prolog stoljea.2 Prvi je protestantski bogoslov, a drugi svijestan ateist. Izmeu njih je opreka oito velika. Slau se samo u tom to naelno tee za istim ciljem, za potpunim konkretnim ovjekom, a razilaze se takorei dijametralno^ u praktinoj izvedbi svoga programa. Po Kierkegaardu je o-vjek sinteza krajnosti i beskrajnosti, a puninu svoje egzi-stencije postizava jedino u svijesnom odnosu prema trans-cendentnom Bogu. Naprotiv po Nietzscheu je ovjek jedno-kratna krajnost. Najvea potenciranost njegove egzisten-

3 Vidi na pr.: H. Meyer, Das Wesen der Philosophie und die phi-losophischen Probleme. Bonn 1936, str. 37. K. LSwith, Kierkegaard und Nietzsche. Frankfurt a. M. 1933.

403

cije je nadovjek, koji je vjeran zemlji a za koga je Bog mrtav. Nietzscheov nadovjek je kao jedinstven zbir svih ljudskih darova i sposobnosti, kao skladna ostvarenost svih dosadanjih ljudskih vrednota u konkretnom pojedincu: o-vjek koji nije specijalist nego konkretni univerzalist.

Mnogo prije Nietzschea napustio je danski mislilac Sren Kierkegaard (18131855) uske granice idealistike formalne logike. Nije se zadovoljio time da vodi ivot spo-znaje i da vjeruje u neumrlost pojmova, ve je traio sa-vreni ljudski ivot.3 Nastojao je (svladavanjem raciona-listikog logicizma) rehabilitirati ivot kao konkretnu indivi-dualnu cjelinu.4 U tu svrhu prije svega insistira na naroitom pojmu istine.5 Tradicionalni realizam pri definiranju istine polazi od objekta. Po njemu je istina slaganje spoznaje s objektom. Na primjer: moj iskaz Petar pjeva je istinit, ako sadraj tog iskaza uistinu odgovara stvarnosti, to jest ako Petar stvarno pjeva. Kierkegaard, obratno, definirajui istinu polazi od subjekta te je smatra slaganjem miljenja i bitka u konkretnom (egzistentnom) misliocu. Tu se vidi ko-liko je on sam jo pod utjecajem subjektivistikog idealizma, ali se takoer vidi kako ga uspjeno svladava. Njegova o-snovna teza glasi: Nije dosta misliti istinu, ve treba ujedno egzistirati u istini. Ili drukije: Ne smijemo se zadovoljiti teoretskom spoznajom istine, nego treba da izrazimo svoju spoznaju u konkretnom egzistiranju, treba da realiziramo i da konkretiziramo svoju spoznaju.

Iskonski je aksiom kranstva, da spoznaja obvezuje, to jest da ovjek mora biti to savreniji u svom praktinom ivotu to je na viem stupnju naobrazbe. To isto izrekao je Kierkegaard u novoj naunoj situaciji s filozofskog stanovita. U vrijeme pretjeranog i jednostranog naglaavanja pojmov-nog svijeta kao cjelokupne stvarnosti morao je opet netko upozoriti na egzistiranje. Ljudi kao da su bili zaboravili na

3 S. Kierkegaard, Die Tagebcher. Uebers. von Th. Haecker. Innsbruck 1923. I, str. 30; II, str. 128.

4 Einst hing dem 'Menschen' sein eigenes Selbst daran, dass er eine unendliche Vorstellung davon hatte, Christ zu sein . . . S. Kier-kegaard, Der Augenblick. (Gesammelte Werke, Bd. 12-, bers, von Chr. Schrempf.) Jena 1909, str. 148.

6 Vidi: Th. Haecker, Kierkegaard und die Philosophie der Inner-lichkeit. Innsbruck 1913. Isti, Sren Kierkegaard. (Hochland. 22 [II], 1925, str. 188212.) Isti, Ueber den Begriff der Wahrheit bei S. Kier-kegaard. Innsbruck 1932.

404

svoju stvarnu egzistenciju! U Kierkegaardovim spisima na-stupaju pretstavnici razlinog naziranja na svijet, a nastupa-ju u punoj ivahnosti svoje egzistencije, skoro opsjednuti svojom egzistencijom. U njihovim razgovorima obino ne po-bjeuje nitko definitivno. Sve ostaje u dijalektikoj neodre-enosti. Glavno je da je na taj nain uspjelo zastraiti i uzne-miriti itaoca, istjerati ga iz njegovog toboe sigurnog skro-vita te prisiliti ga da se sad sam odlui za jedan egzistenci-jalni stav. Taj se metodiki postupak zove egzistencijalna dijalektika. Cijeli se problem egzistencijalne dijalektike moe svesti na takvo odreivanje odnosa izmeu miljenja i bitka, da ovjek u onom to misli ujedno i egzistira.6

Naroito naglaujem da po Kierkegaardu ve i samo pi-tanje o miljenju i bitku mora biti postavljeno u strasti egzi-stiranja, to jest od mislioca koji strasno egzistira: drugim rijeima, od egzistencijalnog mislioca. Kako se vidi, ve se rjeenje problema uzima kao nuna pretpostavka za to da problem uope bude ispravno postavljen.

Ali sad nam se i nehotice namee pitanje: Ne kreemo li se tu u krugu? Ne pretpostavlja li se ve ono to tek treba dokazati?

Obino se kae da se ovdje ne radi zapravo o kretanju u krugu, nego samo o uskoj uzajamnoj povezanosti izmeu miljenja i egzistiranja, o povezanosti koja je po Kierke-gaardu ostvarena u svakoj konkretnoj egzistenciji, a koju dalje ne moemo niim dokazati. Svakako je to najproblema-tinija taka ne samo Kierkegaardove, nego itave egzisten-cijalne filozofije. 0 njoj e jo biti govora.

Ne smijemo zaboraviti da Kierkegaardove misli preteno imaju aforistiko obiljeja. Zato je teko rei koje je precizno znaenje njegove egzistencije. Najvie emo pogoditi njego-vu misao, ako kaemo da kod njega egzistencija znai isto to i punovrijedan ivot ovjekov, pa da egzistencijalno filo-zofirati znai misliti iz pune svijesti tog svog realnog ivota, ali tako da ovjek neprestano i egzistira u spoznatoj istini. Da stvar bude jo jasnija, rei u ovako: Ako hoemo da budemo egzistencijalni mislioci, moramo misliti iz ive svi-jesti svog konkretnog ivotnog stava, svaki sa svog stanovita.

6 Medu ostalim vidi: E. Przywara, Das Geheimnis Kierkegaards. Mnchen und Berlin 1929. W. Ruttenbeck, Sren Kierkegaard. Der christ-liche Denker und sein Werk. Berlin 1930. B. Meerpohl, Die Verzweif-lung als metaphysisches Phnomen in der Philosophie Sren Kierke-gaards, Wrzburg 1934. A. Dempf, Kierkegaards Folgen. Leipzig 1935.

405

Vano je da svaki savjesno realizira i konkretizira pojedinu svoju spoznaju, pa da iz te svoje savrenije ivotne strasti dalje pita i dalje trai, uvijek aktivno, nikad pasivno. Samo se tako presvoduje duboki ponor izmeu esencije, i egzisten-cije, izmeu miljenja i bitka.

Samo usput spominjem da na slino poimanje istine kao kod Kierkegaarda nailazimo danas kod jednog drugog istak-nutog egzistencijalnog mislioca, kod Karla Jaspersa.7 Po njegovu shvaanju istina nema ope i nune vrijednosti, ne-go je individualno-konkretnog znaaja. U neku ruku je nali-je tog stanovita miljenje da do bitka dolazimo samo pu-tem konkretnog doivljavanja, a bitak da je uope neko ne-prekidno nastajanje. Jaspers razlikuje bitak kao slobodu i bitak kao transcendenciju. Bitak kao sloboda, evo to je egzi-stencija. Sva se Jaspersova filozofija kree oko egzistenci-jalnog ovjeka, to jest oko ovjeka ukoliko je specifiki slo-bodno bie. U ivotu egzistencijalnog ovjeka odvija se naro-iti dijalektiki proces: antitetika borba izmeu neodreenosti i odreenosti, izmeu kaosa i oblika, i to u smjeru sinteze oblikovane egzistencije, u smjeru aktuirane odnosno savrene slobode.

Ono to Jaspers zove ovjejom situacijom zapravo je prastaro pitanje o metafizikom znaenju i o metafizikom sa-vrenstvu ovjeka. A Jaspersov egzistencijalni ovjek je ovjek kao slobodno bie. Prema tome je i njegova egzisten-cijalna filozofija filozofija o slobodnom ovjeku, dakako u naroitoj misaonoj perspektivi.

OPSTOJNOST EGZISTENCIJA Kako smo dosad vidjeli, egzistencijalno miljenje po

svojoj osnovnoj tendenci naglauje i pokuava opravdati kon-kretnu ovjekovu zazbiljnost kao pravi bitak. Napominjem da ta tendenca prevladava i u Bergsonovoj intuicionistikoj filo-zofiji i u Diltheyevoj duhovno-znanstvenoj metodi i u Schele-rovoj filozofskoj antropologiji, uope u itavoj takozvanoj i-

7 K, Jaspers, Philosophie. 3 Bde. Berlin 1932. Od ostalih Jasper-sovih djela: Psychologie der Weltanschauungen3. Berlin 1925. Die gei-stige Situation der Zeit. Berlin und Leipzig 1931. Vernunft und Existenz. Groningen 1935. Kao najzanimljiviji uvodi u Jaspersovu egzistenci-jalnu filozofiju preporuuju se ove dvije monografije: J. Pfeiffer, Exi-stenzphilosophie. Eine Einfhrung in Heidegger und Jaspers. Leipzig 1933. L. Jaspers, Der Begriff der menschlichen Situation in der Exi-stenzphilosophie von Karl Jaspers. Wrzburg 1936.

406

votnoj filozofiji zadnjih pedeset godina. Izuzetak ini Husser-lova fenomenologija, koja je na svoj nain postala filozofijom istih bitnosti (Wesensschau). I znaajno je da je ba Husser-lov nasljednik na freiburkoj katedri, Martin Heidegger, tu-maio i dalje razvio njegovu fenomenologiju u smislu meta-fizike,'1 te iako postao najekstremnijim pretstavnikom egzi-stencijalne filozofije.9

Heidegger kao fenomenolog u Diltheyevu smislu10 ne zaustavlja se kao Husserl kod istog opisivanja takozvane transcendentalne svijesti, u kojoj se toboe konstituiraju pred-meti i u kojoj egzistencija stoji medu zagradama (einge-klammert), Za njega fenomenologija (legein ta fainomena, itati pojave) ne znai naprosto itati odnosno shvatiti pojave, ve znai shvatiti stvari ukoliko se manifestiraju u samom svom bitku, znai direktno analizirati i tumaiti konkretno zbivanje."

Heidegger smatra da do danas jo nemamo odgovora na osnovno pitanje filozofije, na pitanje o bitku. Njemu se ini da smo upravo doli do toga da tek moramo probuditi interes za to pitanje, Ako nam to uspije, puno smo postigli. Jer tko pita za bitak, taj ga ve nekako (prosjeno i neodreeno) i razumijeva.12 To je Heideggerovo ishodite. Ono nas vodi do

8 Sachhaltig genommen ist die Phnomenologie die Wissenschalt vom Sein des Seienden Ontologie. M. Heidegger, Sein und Zeit. Erste Hlfte3. (Sonderabdruck aus; Jahrbuch fr Philosophie und ph-nomenologische Forschung, Bd. VIII.) Halle 1931, str. 37. U slijedeem citirat u ovo djelo ovako: Heidegger.

9 Fr. Heinemann, Neue Wege der Philosophie. Geist, Leben, Exi-stenz. Leipzig 1929. H. Reiner, Phnomenologie und menschliche Exi-stenz, Halle 1931, J. Kraft, Von Husserl zu Heidegger, Kritik der ph-nomenologischen Philosophie. Leipzig 1932. Ovdje se (str. 7) Heidegge-rov nain miljenja prikazuje kao unitavanje filozofije i empirike zna-nosti, J, Pfeiffer, Existenzphilosophie (kao pod 7). A. Fischer, Die Exi-stenzphilosophie Martin Heideggers, Leipzig 1935, A, Delp, Tragische Existenz. Zur Philosophie Martin Heideggers. Freiburg i. Br. 1935.

1 0 Heidegger izriito kae da njegova egzistencijalno-vremenska analitika opstojnosti ima sluiti Diltheyevu djelu. Heidegger, str. 404.

1 1 Phnomenologie sagt . . , : Das was sich zeigt, so wie es sich von ihm selbst her zeigt, von ihm selbst her sehen lassen. Das ist der formale Sinn der Forschung, die sich den Namen Phnomenologie gibt. So kommt aber nichts anderes zum Ausdruck als die oben formulierte Maxime: 'Zu den Sachen selbst!' Heidegger, str. 34.

1 3 Dieses durchschnittliche und vage Seinsverstndnis ist ein Faktum. Heidegger, str. 5.

407

pojma opstojnosti (Dasein) i do pojma egzistencije (Exi-stenz). U ovoj filozofiji ne smijemo nikad zamijeniti opstoj-nost i egzistenciju, jer ma da jeziki znae isto, terminoloki nikako nisu istovjetne. Njihovu terminoloku razliku toboe opravdava naroito fenomenoloko ralan javan je spomenutog Heideggerovog ishodita. Evo kako.

Ishodite: Tko pita za bitak, taj ga ve nekako i razumijeva. Iz ovog prosjenog i neodreenog razumijevanja bitka

jasno je ovo onome koji pita: Gledati na neto, razumjeti ne-to, shvatiti neto, sve je to zapravo jedan konstitutivni stav samog ina pitanja. Drugim rijeima, ima neeg specijalnog u tom to ovjek pita za neto. U ovom sluaju, gdje ovjek pita za bitak, treba rei da je ovo specijalno pod samim vi-dom bitka jedan naroiti modus, to jest jedna naroita od-reenost onoga koji pita.13

Iz toga slijedi dvoje. Prvo slijedi, da je bitak ve jedan naroiti bitak utoliko

ukoliko uope moe pitati, to jest ukoliko u sebi ima tu spe-cifiku sposobnost da moe pitati. Heidegger ga zove Dasein: opstojnost,14

Drugo slijedi, da i razumijevanje bitka, to jest sama i-njenica da opstojnost ne samo pita za bitak nego da ga ujedno ve nekako razumijeva, znai pod vidom bitka neku naroitu odreenost opstojnosti. Heidegger je zove Existenz; egzi-stencija.15

Nee biti na odmet da u vezi s ovim zapamtimo jo jedno. Heidegger razlikuje izmeu ontikog (existentiell) i onto-lokog (existential) razumijevanja bitka, i to prema tome da li se radi o spoznajama prije svake teoretske refleksije ili

1 3 Das Fragen selbst hat als Verhalten eines Seienden, des Fra-gers, einen eigenen Charakter des Seins. Heidegger, str. 5.

1 4 Ausarbeitung der Seinsfrage besagt demnach: Durchsichtig-machen eines Seienden des fragenden in seinem Sein. Das Fragen dieser Frage ist als Seinsmodus eines Seienden selbst von dem her we-senhaft bestimmt, wonach in ihm gefragt ist vom Sein. Dieses Seien-de, das wir selbst je sind und das unter anderem die Seinsmglichkeit des Fragens hat, fassen wir terminologisch als Dasein. Heidegger, str. 7.

15 Seinsverstndnis ist selbst eine Seinsbestimmtheit des Da-seins . . . Das Sein selbst, zu dem das Dasein sich so oder so verhalten lcann und immer irgendwie verhlt, nennen wir Existenz. Heidegger, str. 12.

408

0 spoznajama poslije teoretske refleksije. Ontoloko ili egzi-stencijalno razumijevanje bitka imamo onda, kad opstojnost odluuje na osnovi teoretski steene jasnoe i prozirnosti svoje egzistencije. Iz toga se opet vidi s koliko opreza treba ovdje paziti na svaku pojedinu rije. Imamo naime posla s neobinom terminologijom, s terminologijom koju i strunjak teko shvaa.

Obzirom na nae pitanje o smislu egzistencijalne filozo-fije vano je ovo. Osnovno pitanje filozofije (pitanje o bitku) samo se onda stavlja ispravno, ako ga subjekt stavlja kao egzistencija. U subjektu kao egzistenciji ostvarene su dvije mjerodavne odredenosti bitka, naime odreenost pitati za bitak i odreenost razumijevati bitak. Stoga je samo to-liko potrebno, da subjekt promatra samog sebe kao egzi-stenciju, pa e biti na pravom putu,"

Drugim rijeima: Pitanje o bitku iskljuivo se orijentira po konkretnom ovjeku kao pravoj egzistenciji. Na ovjekovu bitku osniva se svaki drugi bitak, barem u tom smislu to je bitak uope pristupaan samo preko ovjekova bitka. tovie, skoro treba rei da se u Heideggerovu sistemu itava stvarnost 1 svodi na istu egzistenciju. Esencija stvarnosti kao da je na-prosto prela u egzistenciju, tako da je preostala egzistencija bez esencije. Heideggerova je filozofija sva upravljena na isto egzistiranje.17

ini se da se Heidegger kree u krugu. Njegovo pitanje kao da prejudicira te kao da ve unaprijed sadraje i sam od-govor. Heieggeru je taj prigovor dobro poznat. Morati odre-diti smisao bitka, pa tek na tom temelju staviti pitanje o bitku, nije li to kretanje u krugu? Tako pita sam Heidegger. Njemu se ini da je taj prigovor isto formalnog znaaja, prigovor koji moe biti opravdan na podruju istraivanja principa, ali

16 Das 'Wesen' des Daseins liegt in seiner Existenz. Heidegger, str, 42. Nur wenn das philosophisch-forschende Fragen selbst als Seins-mglichkeit des je existierenden Daseins existenziell ergriffen ist, be-steht die Mglichkeit einer Erschliessung der Existenzialitt der Exi-stenz und damit die Mglichkeit der Inangriffnahme einer zureichend fundierten ontologischen Problematik berhaupt. Heidegger, str. 13-14.

1 7 Kao da treba u obinom smislu rijei shvatiti Heideggerovu reenicu: Die Frage der Existenz ist immer nur durch das Existieren selbst ins Reine zu bringen. Heidegger, str. 12. Heideggers Cytolo-gie will eine absolutgesetzte Existenz zur 'Essenz' von Sein machen. Tako E. Przywara, Drei Richtungen der Phnomenologie. (Stimmen der Zeit. 115, 1928, str. 262.)

409

koji da je sterilan kad se radi o konkretnim putevima istrai-vanja. Osim toga smatra da se u ovom sluaju stvarno ne kree u krugu, jer odgovor na pitanje o bitku nije nikakvo dokaziva-nje, ve samo pokazivanje i ekspliciranje onoga to je ve pred nama,18 Ne elim ovdje apodiktiki suditi o smislu Heideg-gerovog kruga, jer mi nije stalo do spoznajno-teoretskog ocjenjivanja njegovog pojma egzistencije, nego samo do toga da pokaem, kakav smisao ima kod njega pitanje o egzisten-cijalnom miljenju i zato se njegova filozofija zove egzisten-cijalna filozofija. A smatram da je sve to prema gornjim izvo-dima dovoljno ocrtano.

HEROIKO-TRAGIKO EGZISTIRANJE Velikim se zanimanjem danas prati rad najnovijeg ori-

ginalnog branitelja egzistencijalne filozofije, Hansa Heysea, profesora u Gttinjienu.19 Pored Jaspersa i Heideggera zauzi-ma Hey se u Njemakoj mjesto treeg prvaka egzistencijalnog miljenja. I on je zabrinut zbog toga to ideje i vrednote ne stoje u pravom razmjeru prema ivotu i to je razum kao isto teoretski princip izgubio svaki egzistencijalni smisao. Heyse nee da se ideje i vrednote smatraju apstraktnim proizvodima teoretskog razuma, kako je to bio sluaj u ekstremnom ideali-zmu, nego eli da im se vrati njihova prvotna uloga, to jest da budu principi koji formiraju ivot. Ideja i egzistencija treba da se ostvare kao stvaralako jedinstvo. U odvanom egzi-stiranju dolazi ovjek do najdubljeg znanja, do znanja na ko-jem se osniva sva filozofija i sva znanost. Po Heyseovu shvaa-nju ideje i vrednote u odnosu prema ivotu nisu transcendent-ne, ve su oblici u kojima ivot postaje svijestan svoje prvotne istine, svoje tragike i svojih heroikih zadaa. U ovom sistemu uope nema mjesta problemu transcendencije. Naglauje se apsolutno jedinstvo izmeu filozofije i ivota, izmeu logosa i biosa, izmeu ideje i egzistencije.

Dobro primjeuje E. Przywara da Heyseovo jedinstvo ideje i egzistencije u principu doputa dvostruko naglaavanje:

1 9 Ein 'Zirkel im Beweis' kann in der Fragestellung nach dem Sinn des Seins berhaupt nicht liegen, weil es in der Beantwortung der Frage nicht um eine ableitende Begrndung, sondern um aufweisende Grund-Freilegung geht. Heidegger, str. 8.

1 9 H. Heyse, Idee und Existenz. Hamburg 1935. Pod istim naslo-vom odrao je Heyse predavanje na Descartesovu kongresu u Parizu: Idee und Existenz. (Travaux du IXe Congres International de Philoso-phie. X, str. 7278. Paris 1937.)

410

prvo, ideja je egzistencija (radikalni idealizam), drugo, egzi-stencija je ideja (radikalni egzistencijalizam).20 Taj se razvitak uistinu i opaa u Heyseovim spisima. Prema prvim njegovim raspravama ideja je apsolutna pretpostavka svega bitka, a stvari se konstituiraju idejama: ideja je prava stvarnost. Druk-ije u njegovom egzistencijalnom djelu. Tu se sve ravna po heroiko-tragikom egzistiranju ovjeka: egzistencija je prava stvarnost. Ako sad pitamo to znai egzistencija kod Heysea, dobijemo ovaj odgovor: ovjeje egzistiranje zapravo znai spoznavanje vjenih zakona bitka i ivota, u kojima ovjek is-kusi samoga sebe kao ono to je on stvarno.21 Osnovna je ten-denca ove filozofije ista kao kod Kierkegaarda, Nietzschea, Jaspersa i Heideggera.

PRIJELOM MILJENJA

Zadnjih se godina poelo pisati i govoriti o Ferdinandu Ebneru (18821931), austrijskom uitelju, kao originalnom kranskom egzistencijalnom misliocu.22 Kae se medu ostalim da njegovim nainom miljenja poinje nova kopernikanska revolucija u povijesti miljenja. Ta revolucija dodue ne po-inje samim Ebnerovim nastupom, ali je vezana i s njegovim imenom. Brunner smatra da je Ebner jedan od onih rijetkih mislilaca, koji su imali odvanosti i snage da kao mislioci osta-nu krani, a kao krani ostanu mislioci.23 Ebner iznosi svoje misli esto u aforizmima kao i Kierkegaard.24 Ve sam prije na drugom mjestu26 naglasio da nije lako gledati ovo takorei

2 0 Die Einheit von Idee und Existenz kann einmal heissen: die Idee ist die Existenz. Und sie kann umgekehrt heissen: die Existenz ist die Idee. In beiden Fassungen ist das Ueber-In von Transzendenz-Immanenz wurzelhaft ausgetilgt, aber im ersten Fall zu einem radikalen Idealismus hin, im zweiten zu einem radikalen Existentialismus. E. Przywara, Zwischen Kosmos und Chaos. (Stimmen der Zeit, 132, 1937, str. 368.)

2 1 H. Heyse, Idee und Existenz. Hamburg 1935, str. 96. 2 2 H. Jone, Fr Ferdinand Ebner, Stimmen der Freunde. Re-

gensburg 1935. U ovoj su se knjiici o Ebneru kao kranskom egzisten-cijalnom misliocu vrlo povoljno izjasnili istaknuti uenjaci kao J. Bern-hart, E. Brunner, K. Heim, 0. Karrer, M. Pfliegler, K. Thieme i drugi.

2 3 H. Jone, navedeno djelo, str. 15. 2 1 F. Ebner, Wort und Liebe. Regensburg 1935. To je zbirka afo-

rizama prireena od Hildegarde Jone. Aforizmi iz godina 1909 1926 nose naslov Wort und Leben (str. 29188), aforizmi iz 1931 godine naslov Wort und Liebe (str. 191291). Vidi takoer: F. Ebner, Das Wort und die geistigen Realitten. Pneumatologische Fragmente. Innsbruck 1921.

8 5 Bogoslovska Smotra. 24, 1936, str. 466.

411

amorfno blago misli u jedinstvenoj perspektivi. Ali je sigurno da se stalno vraa ova misao: o ovjejoj egzistenciji treba umovati egzistencijom i iz egzistencije, a ta je egzistencija ivot po vjeri. Ebner rado govori o strasti egzistiranja, u kojoj i kojom da se jedino rjeavaju problemi. Prava se duhovna eg-zistencija ovjekova po njemu tek konstituira svijesnim odno-som ovjeka prema Bogu: u dijalogu s Bogom. Smisao egzi-stencije, svojstvenosti ovjeka kao ovjeka, sastoji se po Ebne-ru u odnosu osobe prema osobi. Ali tek saobraaj s Bogom omoguuje puninu egzistencije. U Bojoj objavi i u Bojoj ljubavi, u ivom dijalogu s Bogom, dolazi ovjek do pravog smisla i do pravog znaenja svog vlastitog bitka.

Naroitu kransko-egzistencijalnu naglaenost imaju djela Teodora Steinbiichela, biveg profesora filozofije u Gies-senu, a sadanjeg profesora moralnog bogoslovlja u Mnchenu. Njegovo se egzistencijalno raspoloenje najvie oituje u kri-tici Ebnerovih misli.26 Njemu je stalo do toga da se stari pro-blemi postavljaju iz vjere. ovjek se pri tom ne odrie mi-ljenja, nego pita da li je miljenje u razliitim svojim oblicima, to jest prema raznolikosti filozofskih sistema, uope u stanju da odgovor vjere razumije i da ga proima svojim sred-stvima. Steinbchel govori o prijelomu miljenja, jer sma-tra da idealizam, koji je bio prvenstveno miljenje prolog stoljea, nije mogao shvatiti ono, to je ovjek u novoj povje-snoj situaciji iskusio kao svoju egzistenciju. Zato se u ovom novom, egzistencijalnom tipu miljenja pod novim vidom vra-a tenja, koja je ve dobro poznata i u antiknom kranstvu. Kranin-vjernik uvijek je traio takvu filozofiju, koja moe pojmovno izraziti njegovu vjeru i njegov nazor o ovjeku i njegovu upravijenost na transcendentnog Boga. Dananji mi-slilac ne pita openito za svijet i za Boga, nego se direktno iz njegove ugroene egzistencije rada problem, u ijem sre-ditu stoji sam ovjek koji pita: konkretni ovjekEgzisten-

2 0 Th. Steinbchel, Der Umbruch des Denkens. Die Frage nach der christlichen Existenz erlutert an Ferdinand Ebners Menschdeutung. Regenburg 1936.

2 7 Kao rezultat mnogovrsnog nastojanja egzistencijalnih mislilaca konstatira Steinbchel (navedeno djelo, str. 5859) ovo: . . , ein neues und gemeinsames, zugleich ein fruchtbares Ergebnis fr das phi-losophische Denken: der neue Wirklichkeitsbegriff eines existenziellen Realismus, die neue Schau des 'wirklichen' Menschen. Dieser neue und eigene Realismus hat in der Philosophie den Anspruch bestritten, den der Idealismus fr seine Geistwirklichkeit erhob: die Wirklichkeit schlechthin, die Vernunft-Wirklichkeit zu sein, fr die alles Besondere nur Erscheinung, Gestalt und Moment des einen allgemeinen Wesens ist.

412

ci ja je ovdje istovjetna s religioznim miljenjem, otprilike u smislu one impulzivnosti kojom su mislili sv. Augustin, Pa-scal, Kierkegaard, Newman i drugi.28

Na taj nain tei Steinbchel za novim utemeljivanjem ontologije. U duhu dananje filozofske situacije nastoji pro-drijeti kroz egzistenciju, u nadi da e tako pred egzistenci-jalnim umovanjem moi opravdati one istine koje su nam s drugog stajalita ve poznate i kritiki opravdane.

Na egzistencijalnom stanovitu stoji i Georg Feuerer ovjek je onaj koji odreduje sve u ivotu. Zato sve ovisi o tom, kakav je ovjek i kako se odnosi prema stvarima sve ovisi o konkretnoj ovjejoj egzistenciji. U konkretnom eg-zistiranju ne proivljavamo samo ivot kao injenicu, nego i njegovo tumaenje. Na ovom, dakle, egzistencijalnom tlu nie razumijevanje ivotnog smisla. Tek u personalno-kran-skoj egzistenciji razvija se ivot u svim dimenzijama, u egzi-stenciji koja se pretvorila u dijalog ovjeka s Bogom. S ana-lognog gledita govori Teodor Haecker o tragikom bitku kao bitku ovjekovu, to se zatvara pred Bogom plaei se vjene i pune svijesti.30

Takve i sline misli iznose se danas esto u pitanjima opravdanja vjere. Bila bi medu ostalim posebna zadaa, da se pod vidom egzistencijalnog miljenja ispituje itava tako-zvana dijalektika teologija protestantizma, naroito spisi K,

2 8 Koliko je egzistencijalna filozofija ve u prolom stoljeu bila pripravljena i kakvih ona sve ima historijskih odnosa prema razlinim filozofskim sistemima, to najbolje prikazuje Th. Steinbchel u slijede-im radnjama: Wesen, Wert und Grenze des Deutschen Idealismus. (Philosophisches Jahrbuch. 44, 1931, str. 289320.) Die menschliche Existenz in heutiger philosophischer Sicht. Idealismus und Existenz. (Das Bild vom Menschen. Festschrift fr Fritz Tillmann. Dsseldorf 1934, str. 145159.) Das Problem der Existenz in idealistischer und ro-mantischer Philosophie und Religion, (Scientia Sacra. Festschrift fr K. J. Kard. Schulte. Kln und Dsseldorf 1935, str. 168228.) U vezi s ovim vidi takoer: E. Przywara, Christliche Existenz. Leipzig 1934.

2 9 G. Feuerer, Ordnung zum Ewigen. Der Mensch in der religi-sen Wirklichkeit seines Lebens. Regensburg b. god. [1934].

3 0 Th. Haecker, Schpfer und Schpfung. Leipzig 1934, str. 198. Originalne misli o kranskoj egzistenciji izloio je nedavno i P. Wust, Ungewissheit und Wagnis. Salzburg 1937. Vidi o tom takoer: K. Pfleger, Christliches Existenzbewusstsein. Gedanken zur Philosophie Peter Wusts. (Hochland. 35 [I], 1937/38, str. 192202.)

413

Bartha, E. Thurneysena, E. Brunnera, F. Gogartena, R. Bult-manna i drugih.81

NEKOLIKO KRITIKIH REFLEKSIJA

Egzistencijalna nas filozofija iznova upozorava na to da pitanje o bitku moramo tamo postavljati, gdje najizvor-nije sreemo bitak. S tim u vezi naglauje ona da treba umo-vati ne kao neutralni mislilac, ve iz punine svoje line za-zbiljnosti i iz punine svoje individualne egzistencije iz pu-nine svijesti svog linog ivotnog stava. Moemo donekle odo-bravati miljenje to ga zastupa N. Berdjajev, kad kae da filozof ne moe sasvim apstrahirati od svoje subjektivne na-zonosti i od svog egzistencijalnog iskustva, jer da je prije svake spoznaje utonut u svoju egzistenciju, pa da se egzi-stencija nalazi na poetku svakog filozofiranja.32 Samo se tu krije jedna opasnost, koju ini se ne izbjegava sasvim klasina egzistencijalna filozofija. Ta je opasnost u tom to se egzistencijalni mislilac kao takav ve kod samog postavlja-nja pitanja o bitku odluuje za odreeni smisao bitka.33 Koli-ko treba uvaiti odlunost egzistiranja takvih filozofa, toliko treba ukazati na naroiti krug njihovog filozofiranja. Po-

3 1 O poecima egzistencijalnog miljenja u idovskoj filozofiji religije, naroito kod F. Rosenzweiga i M. Bubera, vidi: H. J. Schoeps, Jdisch-christliches Religionsgesprch in 19 Jahrhunderten. Geschichte einer theologischen Auseinandersetzung. Berlin 1937, str. 116145 (pod naslovom: Religionsgesprche aus der Existenz).

3 2 N. Berdiaeff, Le philosophe et l'existence, (Travaux du IXe Congrs International de Philosophie. IV, str. 43 i 44. Paris 1937.)

3 3 S tom rezervom treba razumjeti slijedee izvode: Es liegt so-mit in dieser Art von Philosophie eine bestimmte 'Vorentscheidung' des Denkenden fr ein bestimmtes Sein. Wir wissen in der gegenwrtigen Philosophie seit Scheler, Nie. Hartmann und besonders seit Heidegger um den 'Zirkel', mit dem alles Denken ber das Sein beginnen muss, um die bestimmte Sicht auf das Seiende, mit dem das Fragen nach sei-nem Sein je schon anhebt. Die Vorentscheidung aber wird in der Frage nach dem Menschsein die rechte sein, die auch die Gfaubenshaltung als eine menschliche Verhaltensmglichkeit erschaut. Denn auch in ihr ist eine Ausrichtung des fragenden Geistes auf das Sein gegeben. Erklrt man die Philosophie fr ein um Gott nicht wissendes Fragen, fr ein a-theistisches Fragen, das Gott nicht leugnet, aber auch nicht auf ihn sich richten kann, so ist auch hier eine sehr bestimmte Vorentscheidung fr die Art von Sein und Menschsein getroffen, nach der man fragt. Th. Steinbchel, Der Umbruch des Denkens. Str. 8889.

414

stoji uistinu pogibelj da je egzistencijalno miljenje sa svo-jom predodlukom za isvjesni smisao bitka prikriveno kreta-nje u krugu. U tom se sluaju umovanje prije ili poslije mora izroditi u jednu vrstu filozofskog fanatizma, otmenog ili kru-tog svejedno, u fanatizam koji znai smrt filozofije. Ako se pod svaku cijenu realizira krivo shvaanje ovjeka, slijedi zabluda za zabludom. Prema tome, ako ovjek u duhu egzi-stencijalne filozofije ve na poetku svog umovanja pretpo-stavlja i prejudicira svoj smisao, dolazimo do cilja samo on-da, kad ispravno pretpostavljamo same sebe i kad sa sobom donosimo ispravni smisao bitka. Ako smo ispravni ljudi, imat emo ispravnu filozofiju. Samo gdje je u tom sluaju kriterij ispravnosti?

Naelno stanovite na kojem stoje egzistencijalni filo-zofi nije bez prigovora. U traenju i naglaavanju punine iz-vorne zazbiljnosti zaustavlja se naroito Heidegger kod i-ste egzistencije odnosno kod istog egzistiranja ovjeka. Ipak je egzistiranje samo jedan aspekt zazbiljnosti, moda glavni aspekt, ali nikako nije punina zazbiljnosti. S pravom primje-uje A. Brunner da se u egzistencijalnim sistemima konano oituje injenica, da je ivot kao samo-ivot bez smisla i zato oajan, jer je stvarno reduciran na istu opstojnost.34

Ako se ve kae da svako filozofiranje polazi od iz-vjesnih pretpostavaka, onda treba poblie objasniti ishodite takvog filozofiranja. To ini na pr. Steinbchel, koji se ne ustruava priznati da kransko-egzistencijalna filozofija po-lazi od vjere u Boga, pa da se tek iz vjere u Boga priklanja ovjeku. U tom je ve pala predodluka za odreeni smisao bitka, jer bez svake predodluke da je uope nemogue uoiti bitak. Takva je filozofija, kae Steinbchel, ipak kritika, jer ona zna za svoju pretpostavku te potiva granice svoje spo-znaje. U njenom je ishoditu ukljuen takav ovjeji bitak, koji moe vjerovati. A vjerovanje je naroiti stav ovjeka pod samim vidom bitka: stvarni nain egzistiranja konkretnog o-vjeka. Zato i taj nain egzistiranja mora postati predmetom filozofskog pitanja. Ali iz istog razloga moe on takoer posluiti kao perspektiva, iz koje i u kojoj ovjek pita za svoj vlastiti bitak.35

3 4 A. Brunner, Die Entwertung des Seins in der Existenzialphi-losophie. (Scholastik. 12, 1937, str. 238.)

3 5 Th. Steinbchel, Der Umbruch des Denkens. Str. 164166.

415

Misliti u egzistenciji i iz egzistencije moe imati samo taj smisao, da nam je konkretni bitak nae ljudske naravi naj-blii, pa da se po njemu mora orijentirati nae filozofiranje. Dakako ne kao da je ovjek naprosto mjerilo sve stvarnosti, nego to upoznajemo stvarnost preko ovjekova bitka i kroz ovjekov bitak. Zato se vie pribliujemo istini, ako formuliramo zadau egzistencijalne filozofije u tom smislu, da insistiramo na jedinstvu miljenja i bitka kao i na jedin-stvu esencije i egzistencije. Hoemo li hrabro izraziti svoje ideje u egzistenciji, to jest hoemo li ih uistinu realizi-rati, presvodit emo na pravi stvaralaki nain ponor izmeu esencije i egzistencije. 2elim rei da nam onda nee preostati ni esencija bez egzistencije ni egzistencija bez esencije, ve emo drati esenciju u egzistenciji kao stvaralako jedinstvo.

Dr. Vilim Keilbach