Univerzitet u NišuEkonomski fakultet

Diplomski rad:

EKONOMSKI EFEKTI TURIZMA I ODRŽIVI RAZVOJ

Mentor: Student:

prof dr Vukašin Šušić Andrija Krstić

Br. indeksa: 38328

Niš, 2012.

Sadržaj

Uvod

1. Ekonomski efekti turizma

1.1 Cost-benefit analiza prirodnog i ekonomskog razvoja turizma__________________ 31.2 Karakteristike i kontekst turističkog razvoja________________________________ 51.3 Obrasci prirodnog razvoja turizma ______________________________________ 71.4 Kontrastne forme turističkog razvoja ____________________________________ 10

1.4.1 Turističke enklave ___________________________________________ 101.4.2 Odmarališta ________________________________________________ 111.4.3 Turističke zone _____________________________________________ 13

1.5 Turizam i ekonomski razvoj ___________________________________________ 131.6 Uticaj turizma na odnos trgovine i investicionu aktivnost ____________________ 151.7 Turizam i ekonomski rast _____________________________________________ 161.8 Turizam i zaposlenost ________________________________________________ 191.9 Turizam kao sredstvo obnove privrede ___________________________________ 21

2. Održivi razvoj turizma

2.1. Turizam, održivost i promene u okruženju _______________________________ 222.2 Koncept održivog razvoja ____________________________________________ 232.3 Turizam i promene u okruženju _______________________________________ 262.4 Biodiverzitet ______________________________________________________ 282.5 Erozija i fizička oštećenja ____________________________________________ 292.6 Zagađenje ________________________________________________________ 292.7 Resursna baza _____________________________________________________ 312.8 Vizuelne i strukturne promene ________________________________________ 31

3. Menadžment turizma i ekoloških promena

3.1. Turistički menadžment _______________________________________________ 323.2 Koncept nivoa zasićenosti _____________________________________________ 333.3 Granice prihvatljivih promena _________________________________________ 333.4 Procena uticaja na okruženje __________________________________________ 353.5 Konsultacije i participacija ____________________________________________ 363.6 Održivost i alternativni turizam ________________________________________ 38

Zaključak

2

Uvod

Turizam je kao svetska privredna delatnost, po svim bitnim pokazateljima, danas treća privredna grana (posle automobilske i naftne industrije). Može se reći da turizam predstavlja vodeću svetsku industriju u kojoj je 2010. godine ostvaren prihod od međunarodnog turizma od oko 920 milijardi dolara i promet od oko 940 miliona dolazaka stranih turista. Osnovna karakteristika savremenog turizma je masovnost. Međutim, međunarodna turistička kretanja predstavljaju samo manji deo ukupnih turističkih kretanja u svetu. Ukupan obim turističkog prometa procenjuje se na preko 5 milijardi inostranih i domaćih turista.

Turizam je prema prihodima i prometu višestruko značajna privredna delatnost. Danas prihodi od turizma dostižu oko 1,5% društvenog proizvoda sveta, preko 8% vrednosti ukupnog svetskog izvoza i oko 35% svetske trgovine uslugama.

Pri tome, treba imati u vidu da se kroz izvoz na osnovu turizma realizuju finalni proizvodi i usluge brojnih privrednih delatnosti i pozitivno utiču na platni bilans zemlje. Reč je o nevidljivom izvozu sa visokim neto deviznim efektima. S obzirom da podstiče na razvoj osnovnih delatnosti, turizam takođe doprinosi povećanju uposlenosti kapaciteta. U tom smislu posebno multiplikativne efekte ima potrošnja koja se iz drugih zemalja na osnovu turističkih dolazaka preliva u određenu zemlju. Na ovaj način se povećava broj radnika u brojnim delatnostima turističke ponude. Smatra se da je u turizmu zaposleno oko 225 miliona ljudi.

Na taj način, turizam je postao značajan faktor transfera nacionalnog dohotka iz ekonomski razvijenih u ekonomski nerazvijene prostorne celine. Upravo zahvaljujući turizmu, ekonomski nerazvijena područja sveta su dobila nove privredne aktivnosti (države Pacifika, Kariba, Mediterana i sl.).

1. Ekonomski efekti turizma

1.1. Cost-benefit analiza prirodnog i ekonomskog razvoja turizma

Pored mnogobrojnih uticaja koje turizam može imati na zemlju domaćina, procesi prirodnog i turističkog razvoja su verovatno najistaknutiji. Ovaj uticaj u najvećoj meri može biti vidljiv kod prirodnog razvoja turističke infrastrukture (smeštaj, prodajni centri, zabavni centri, pobošanje i unapređenje usluge kod domaćih prevoznika itd.); kroz povećanje broja radnih mesta u turističkoj grani privrede posmatrane zemlje; i kroz ono što na prvi pogled nije toliko uočljivo, a to je niz različitih pozitivnih uticaja po BDP, to jest, kroz kapacitet nacionalne i regionalne ekonomije da privuku strane investicije u zemlju. Konretno, u slučaju regiona u razvoju, stvaran kapacitet i sposobnost obezbeđenja pozamašne sume novčanih sredstava na osnovu iskorišćenja prirodnih i svima dostupnih resursa je iz opravdanih razloga veoma bitna, s tim što u ovom slučaju nikako ne možemo a da ne uzmemo u obzir negativne dimenzije koje se tiču stvaranja

3

eventualne zavisnosti od stranog kapitala. Kada je u pitanju fizički i ekonomski razvoj turizma određene oblasti, možemo posmatrati kako benefite jednog takvog razvoja, tako i njegovu cenu koštanja.

Za studenta turističke geografije, samo definisanje problema razvoja predstavlja složen postupak. Do ovoga dolazi pre svega zbog različite interpretacije samog termina koji se koristi kako za obeležavanje procesa promena, tako i stanja (ili čak trenutne faze) promena. Primera radi, Batlerov ciklični model definiše više uzastopnih faza razvoja ali ne iznosi detalje vezane za bilo koju od pomenutih faza. Dalje, ne samo da valja praviti razliku između definicije razvoja kao stanja i definicije razvoja kao procesa, već je i sama priroda procesa bila predmet različitih interpretacija, uključujuči između ostalog i

- shvatanje razvoja kao proces ekonomskog rasta koji se izražava povećanjem robnog autputa, bogaćenjem i povećanjem stope zaposlenosti

- razvoj kao proces socio-ekonomske transformacije gde ekonomski rast pokreće procese dubljih promena koji dovode do segregacije na razvijena i manje razvijena mesta, kao i do stvaranja socio-ekonomskih grupa što rezultuje stvaranjem fundamentalnih promena u proizvodnim i potrošačkim šablonima

- razvoj kao proces prostorne preraspodele radne snage i proizvodnih područja. Na ovo možemo posmatrati kao na uočljivi proizvod socio-ekonomskih transformacija i predstavlja logičnu posledicu turističkog razvoja regije, sa povećanjem sklonosti ka iskorišćenju resursa koji su do tog trenutka bili u manjoj ili višoj meri neiskorišćeni (Mabogunje, 1980).

Kada je u pitanju geografija, studije razvoja pojedinih oblasti su tradicionalno težile istraživanju manje razvijenih oblasti i odnosom koji takve regije imaju sa razvijenim svetom (Potter, 1999; Hodder, 2000). Delimično, geografija uzima ista pitanja u obzir kada je u pitanju problem turizma, ali je bitno napomenuti da je turistički razvoj podjednako bitan i značajan u privredama onih zemalja za koje se već može reći da su dostigle zavidan nivo razvoja. Prema tome, valja uzeti u obzir da ću se u ovom radu pozabaviti problemom razvoja turizma, kao posebne privredne grane, kako na primeru privreda slabije razvijenih zemalja, tako i na primeru privreda razvijenijih zemalja takođe.

Rad će se fokusirati na dve različite, ali međusobno povezane, teme:

- na faktore koji oblikuju i regulišu prirodni razvoj turizma i kontrastnih prostornih formi koje nastaju kao nusprodukt turističkog razvoja i

- na osnovne odnose turizma i ekonomskog razvoja

Takođe, od velike je važnosti da ove probleme razmotrimo u širem kontekstu kako bi bili u stanju da prepoznamo različite dimenzije turizma i način na koji svaka od njih ponaosob utiče na načine i pravce turističkog razvoja, kao i na povezanost procesa razvoja sa problemom

4

globalizacije i promene odnosa u takozvanom ''post-fordovskom'' šablonu proizvodnje i potrošnje.

1.2. Karakteristike i kontekst turističkog razvoja

Postoje tri karakteristike turizma kao privredne grane koje se nameću kao ključne za razumevanje geografske povezanosti turizma i prirodnog i ekonomskog razvoja. Prva i, po mnogo čemu, najbitnija, je ona koja karakteriše sklonost određenih regija ka proizvodnji i potrošnji. Za razliku od mnogih proizvodnih dobara koje se u najvećem broju slučajeva nalaze svoj put do kupaca, u slučaju turističkih proizvoda, turista, tj. potrošač, treba da dođe do samog proizvoda (na ovaj način turisti, odnosno potrošači, postaju deo proizvodnog procesa, s obzirom na to da oni svojim prisustvom i aktivnostima nedvomisleno utiču na oblikovanje samog proizvoda kao i na način na koji će ostali potrošači doživeti proizvod.) Češće, u slučaju turističkih regija koje imaju pretežno sezonski karakter, naglašene su takozvane vremenske i prostorne dimenzije potrošačkih šema. Ovde vreme i prostor deluju kao limitirajući faktori i usled delovanja tih faktora dolazi do oblika turizma koji su Shaw i Williams definisali kao „prostorno i vremenski neizmenljiv”.

Drugo, kada je u pitanju proizvodnja u turističkoj grani, radna snaga ima ključnu ulogu. Organizacija same firme je od krucijalnog značaja za njenu kompetitivnost u bilo kojoj grani privrede, ali se to ponaročito nameće kao tačno kada je u pitanju turizam. Kao uslužna grana sa nekoliko radnointenzivnih sektora (npr., hotelijerstvo i ketering), troškovi radne snage zauzimaju visok procenat u ukupnim troškovima. Ono što je manje uočljivo, ali nikako i manje bitno, je to da proces zapošljavanja i otpuštanja radne snage predstavlja osnovni mehanizam koga se preduzetnici pridržavaju i kome pribegavaju kako bi izašli na kraj sa polarizovanom potražnjom sa kojom se suočavaju. To rezultuje visokim stepenom potrebe za sezonskom radnom snagom koja za sobom povlači veliki broj ljudi koji u posmatrane turističke centre i odmarališta dolaze isključivo radi posla.

Treće, kao inače i u svim sektorima savremene globalne ekonomije, razvoj transnacionalnih i globalnih korporacija ima povećani uticaj na ekonomsku organizaciju jedne privredne grane kao što je turizam, tako da ona pretežno ostaje podvojena, i uglavnom se sastoji od malih i srednjih preduzeća. Turizam ne predstavlja neizdiferencirani proizvod, tako da veliki broj tržišnih niša, kao i povezanih uslužnih grana, deluje na manja preduzeća ohrabrujuće i podsticajno. Na osnovu ovoga, može se reći da razvoj turizma u velikoj meri zavisi od kapaciteta, povezanosti i mogućnosti koordinisanja malih i srednjih preduzeća i njihove sposobnosti obezbeđenja dovoljne količine proizvoda i usluge koja će zadovoljiti potrebe turista. Međutim, visok nivo konkurencije u ovakvom privrednom okruženju često prouzrokuje visoku stopu bankrotstva manjih preduzeća, što može da dovede do lokalnih ekonomskih nestabilnosti.

Preduzeća koja se bave obezbeđenjem turističkih dobara i usluga posluju u pretežno kapitalističkom okviru u kome se turistička proizvodna dobra (što je ujedno jedna od

5

karakteristika turizma koja u sve većoj meri počinje da se oslanja na robnu proizvodnju) proizvode i prodaju na tržištu na kome vlada oštra konkurencija. Međutim, kako pojedinačne firme u jednom takvom okviru nisu u dovoljnoj meri uticajne posmatrano na šire ekonomske okvire, postoji očigledna potreba za regulatornim okvirima (kao što su monetarni sistemi i zakonska kontrola radnih uslova) kako bi se obezbedila sveopšta kontrola privrede. Ovo je osnovno načelo regulatorne teorije koja se oslanja na premisu da u kapitalističkim sistemima uvek postoji set principa koji oblikuju ovakav sistem, i koji se ogledaju u „režimima akumulacije”, sistematske organizacije proizvodnje, distribucije, socijalne razmene i potrošnje.

U većem delu dvadesetog veka dominantni postulat akumulacije pod kojim se turizam razvijao kao privredna grana je Ford/Kejnzijanski model proizvodnje i potrošnje. Ovo je dovelo do situacije gde su potrošači u velikoj meri bili okrenuti ka masovnoj potrošnji proizvoda koje su za njih birali proizvođači2. Međutim, u poslednjih dvadesetak godina, gorepomenuti model je polako počeo da gubi poziciju dominantnog proizvodno-potrošačkog režima, a njegovo mesto je polako počeo da preuzima fleksibilniji i dinamičniji post-fordovski model proizvodnje i potrošnje. Sa aspekta turizma posmatrano, novi model je podrazumevao mnogo veću diferencijaciju proizvoda i tržišnu segmentaciju; razvoj novih turističkih oblasti; kao i lagano udaljavanje od standardizovanih paketa proizvoda, odnosno uniformisanog oblika proizvodnje. Shaw i Williams, ipak, pozivaju na opreznost. Po njima, prelazak na post-fordovski model proizvodnje i potrošnje ne predstavlja linearni prelazak sa jednom potrošačkog režima na drugi, s obzirom na to da većina proizvodnih sistema u okviru kojih se turizam formira i dalje ukazuje na zavisnost od Fordovskog, kao i post-fordovskog modela. U mnogo različitih postavki, turizam se kotira kao izuzetno isplativ proizvod, bitna promena se ogleda u povećanom nivou fleksibilnosti koja oblikuje proizvodnju i koja se postavlja kao esencijalna za obezbeđenje profitabilnosti na tržištu gde ukusi i preferencije sada izgledaju mnogo fluidnije nego ranije.

U samoj srži ove teorije se nalazi premisa po kojoj vlada same države igra fundamentalnu ulogu u oblikovanju regulatornih okvira i načina na koji oni utiču na razvoj turizma. Efekti koji se na ovaj način mogu postići su različiti, a oni uključuju:

- posredovanje u odnosima između države i globalne ekonomije- primena kontrolnih mera na kretanje kapitala i radne snage- konstituisanje zakonskih okvira koje regulišu proizvodnju- ustoličavanje politike regionalnog privrednog razvoja- upravljanje državnom bezbednosti.

Međutim, ubrzani proces integracije turizma u procese globalizacije kroz, na primer, povećanje broja turističkih preduzeća koja se nalaze u vlasništvu inostranih kompanija ili kroz internacionalizaciju kapitala, oslabljuje uticaj navedenih efekata. Do ovog dolazi uglavnom zbog toga što globalizacija dovodi u pitanje teritorijalnost posmatrane zemlje i zbog razvoja globalnih okvira razmene i kontrole i sa njima povezanih institucija (kao što je MMF ili Svetska banka), koje menjaju sam kontekst regulisanja. Kao posledicu ovoga, danas imamo primer nekoliko

6

zemalja EU koje nisu u stanju da pojedinačno i nezavisno regulišu razvoj svojih privreda. Konkretno, ustoličavanje eura kao međunarodne valute, sazivanje Evropskog parlamenta, kao i povećanje centralizovanosti direktiva EU koje se tiču uobličavanja ekonomskih i regulatornih politika pojedinih zemalja članica su dovele do smanjenja njihove individualnosti.

S obzirom na to da sami zakonski okviri postaju sve prihvaćeniji globalno posmatrano, stvarni razvoj turizma se sve više fokusira na regionalni i lokalni nivo. Tako dolazi do stvaranja nečega što su Milne i Ateljević nazvali „neksus”, odnosno imaginarna tačka preseka globalnog turističkog razvoja i lokalnih regija koje zapravo stvaraju sam turističku proizvod. Ovaj odnos je u isto vreme kompleksan i zavisi od određenih uslova pod kojima dolazi do samog razvoja turizma. Ovu ćemo kompleksnost ili makar njen mali deo, razumeti ukoliko se detaljnije pozabavimo šablonima fizičkog razvoja.

1.3. Obrasci prirodnog razvoja turizma

Diskusija o razvoju turizma je u geografskoj literaturi prisutna već duže vreme. Ona uglavnom otkriva da turistički razvoj bilo koje lokacije zavisi od postojanja preduslova rasta i da prostorne forme razvoja kao i njene geografske karakteristike reflektuju uzajamno dejstvo nekoliko faktora koji mogu uticati na oblikovanje pravaca koji razvoj može da poprimi.

Osnovni preduslovi turističkog razvoja su:

- prisustvo resursa i prirodnih atrakcija - koje podrazumevaju postojanje prirodnih klimatskih faktora, reljefa, pejzaž i prirodno stanište određenih životinjskih vrsta; socio-kulturološkog nasledstva posmatrane regije (tu se pre svega misli na lokacije od istorijskog značaja, zatim na specijalitete lokalne kuhinje, nacionalnu umetnost itd.); kao i mesta za zabavu, zabavne parkove i odmarališta koje takođe mogu biti sastavni deo okruženja.

- postojanje infrastrukture, pre svega u formi objekata koji se koriste za smeštaj turista, transportnih sredstava i javnih dobara (saniteta, električne energije..);

- izvori kapitalnih investicija, radne snage i odgovarajuće marketinške institucije.

Primarni faktori (ili grupa faktora) za koje se smatra da oblikuju prirodni razvoj turizma su prikazani na slici na kojoj je zapravo prikazan najkompleksniji splet međusobnih odnosa tih faktora. Pet osnovnih faktora su:

- prirodna ograničenja- priroda turističkih resursa i atrakcija- stanje turističkog tržišta- usovi planiranja i investiranja- nivoi integracije, odnosno povezanosti

7

Priroda turističkih resursa i atrakcija

FAKTORI UTICAJA REZULTATI RAZVOJA

TopografijaDostupnost područjaPristupačnostStepen postojećeg razvoja

Prirodni/veštačkiJedinstveni/sveprisutni ENKLAVE

Razuđeni/teritorijalniKomercijalni/nekomercijalni

ODMARALIŠTA

Nivo političke kontroleNivo planiranjaInvesticioni izvoriObrasci partnerskih odnosa

ZONE

Prostorno integrisanjeili segregiranjeStrukturalno integrisanje REGIJE

ili segregiranje

Lokalni/međunarodniElinti/masovniKulturološki sličniili razilčiti

Slika 1: Faktori koji utiču na oblike turističkog razvoja

Ovde se ističe da će ovi faktori, nezavisno od toga da li posmatramo njihovo pojedinačno ili sinergijsko dejstvo na razvoj turizma, najverovatnije rezultovati jednom od četiri opštih formi turističkog razvoja: enklavama, odmaralištima, zonama ili regijama. Sa prostornog aspekta posmatrano, navedene forme se vezuju za različite nivoe koncetrisanosti ili razređenosti i mogu se takođe postaviti u jedan od nekoliko geografskih „konteksta” koji se ovde mogu diferencirati kao: urbani/ruralni, priobalni/unutrašnji, ravničarski/planinski. Apropo ranijih rasprava o konceptu „razvoja”, evidentno je da ovi faktori pokazuju da na razvoj možemo posmatrati i kao na fazu, ali i kao na proces. Tako, uticaj prirodnih ograničenja, resursi i turističke atrakcije, stanje turističkog tržišta definišu razvoj kao fazu; dok uticaj planiranja, investiranja i integracije prvenstveno bacaju fokus na razvoj kao na proces.

8

Prirodne prepreke

Investicioni i uslovi planiranja

Nivoi integracije

Priroda turističkog tržišta

Oblici razvoja

Koncentrisan

Razuđen

Prirodna ograničenja će u najvećem broju slučajeva imati direktan uticaj na turistički razvoj regije. Topografija, primera radi, utiče na mogućnost izgradnje određenih objekata na određenim površinama, na pristupnost posmatranoj regiji kao i na mogućnost obezbeđenja struje, vode i kanalizacije u određenoj oblasti. Imajući sve ovo u vidu, u regije sa nezavidnom pozicijom možemo svrstati neravne priobalne regije (kao što je Amalfi u Italiji), planinske zone (alpski pojas u Švajcarskoj), odnosno, sve one regije koje odudaraju od ravne, pristupačne regije (kao što je to slučaj sa francuskom regijom Languedoc-Roussillon).

Drugo, raspoloživost turističkih resursa i atrakcija će imati jak uticaj na razvojne šeme turizma posmatrane regije i uticaće, pre svega, na nivo disperzije ili koncentracije turističkih dobara. Konkretno, jedinstvene turističke atrakcije koje su karakteristične za određene regije, bilo da su u pitanju prirodne ili ljudskom rukom stvorene, rezultuju turističkim razvojem posmatranog regiona, dok sveprisutna i prostorno ekstenzivna turistička dobra (kao što je obala pored mora ili okeana, ili ruralna sredina koja se prostire na velikoj teritoriji), može da disperzira turistički razvoj posmatranog regiona. Prema tome, ruralni turizam, gde razgledanje okoline igra bitnu ulogu, se često karakteriše kao difuzni obrazac razvoja koji se zasniva na postojanju velikog broja relativno malih turističkih centara u kojima se impuls turističkog razvoja postiže uglavnom kroz postojeće institucije seoskog turizma i hraniteljske domove.

Treće, pretpostavlja se da na obrasce razvoja utiče stanje razvoja tržišta turističkih dobara. Ovo varira u zavisnosti od toga da li se razvoj zasniva na domaćoj ili međunarodnoj klijenteli, ali se značajnija razlika primećuje kod podele na masovne ili takozvane 'alternativne' forme turizma, zbog kontrastnih količina aktivnosti pomenutih sektora.

Iako se, kroz istoriju, razvoj turizma dešavao spontano i u vrlo maloj meri bio stavljen pod kontrolu države, vrednost ove privredne grane je postavila potrebu da se savremena privreda u mnogo većoj meri reguliše. Prema tome, lokalno planiranje i investiciona politika predstavljaju četvrti bitan faktor koji ima uticaja na faze razvoja i, kao što je to već predstavljeno, tu posebnu ulogu ima politički stav prema turizmu i nivoi političke kontrole (računajući obim do koga se efektivno prostorno planiranje sprovodi na pravi način); obim do koga je investicija lokalna ili eksterna po region, i nivoe korporativnog interesa u turizmu i povezanih obrazaca vlasništva. U jednoj globalizovanoj grani privrede kakva je turizam, obim inostranog kapitala i vlasništva nad turističkim dobrima igra bitnu ulogu na rezultate samog razvoja turizma posmatrane privrede. Lokalne i regionalne zajednice koje imaju problema sa privlačenjem domaćih investitora, često pristaju na uslove razvoja nametnute od strane stranih investitora kako bi obezbedile dovoljnu količinu investicionih sredstava.

Planiranje i investiciona politika su veoma blisko povezane sa finalnim ključnim faktorom, odnosno nivoom i prirodom integracija. Studije na „integracije” u turizmu gledaju sa dva različita stanovišta. Po jednom, postavlja se pitanje obima do kojeg je razvoj turizma povezan sa načinom života u posmatranoj regiji, odnosno sa neturističkim formama razvoja, da li je turizam povezan sa drugim funkcijama i načinima korišćenja zemljišta. Na neki drugi način,

9

integracija može da se odnosi na to da li je ili ne razvoj integrisan u strukturalnom smislu. Strukturalno integrisani razvoj će povezati sve elemente - smeštaj, transport, maloprodaju, centre zabave i javna dobra - u jednu sveobuhvatnu formu razvoja. Ovaj oblik razvoja oslikava ono na šta se u pojedinim slučajevima podrazumeva pod „katalitičkim” šablonom razvoja, gde jedan mali broj vodećih projekata koji se najčešće finansiraju iz eksternih izvora stimulišu domaće investitore da investiraju svoj kapital u turizam, kao privrednu granu koja se nalazi u ekspanziji.

1.4. Kontrastne forme turističkog razvoja

Na primerima možemo pojasniti kako različiti elementi mogu iznedriti različite forme turističkog razvoja proučavanjem tri najčešća proizvoda istog: turističkih enklava, letovališta i zona.

1.4.1. Turističke enklave

Enklave predstavljaju najkoncetrisaniji oblik turističkog razvoja i reflektuju jasan uticaj:

- nedostataka koje su nametnute ograničenjima lokalne infrastrukture

- investicionih šema u kojima imamo svega nekoliko inostranih preduzetnika koji stvaraju vrednost za turiste i gde je izvor investicija najčešće eksterne prirode

- tržišta koja su fokusirana na poseban segment turista - obično elitne grupe i gde je turistička aktivnost koncentrisana na malom mestu, a to su najčešće ekskluzivna priobalna letovališta.

Razvoj se enklava, u svojoj najprirodnijoj formi, bazira na njihovoj zatvorenosti i to ne samo u fizičkom, već i u socijalnom i ekonomskom smislu. U takvoj situaciji, njih karakteriše nekoliko različitih stvari:

- fizička podvojenost (i izolacija) od postojećih komuna i princip razvoja koji se ne zasniva samo na bogaćenju na osnovu samog razvoja

- minimiziranje ekonomskih i strukturalnih veza enklave sa ostalim stambenim regijama

- stvaranje zavisnosti od inostranih turista što se ogleda u formiranju drugačije cenovne strukture posmatrane enklave, a što ide u prilog njenoj ekskluzivnosti

- različit stil života u enklavama u odnosu na okolinu.

Razvoj enklava se u najvećoj meri vezuje za fazu nezrelosti (odnosno početnu fazu) razvoja turizma u posmatranoj zemlji, koja tek treba da evoluira. Tako je recimo Regency Brighton predstavljala enklavu koja se izdvajala kao društveno ekskluzivno mesto s obzirom na to da je bilo dostupno samo odabranoj grupi turista, uzevši u obzir cenovnu barijeru. Tako se za enklave može reći da na njih nailazimo najviše u privredama zemalja koje se nalaze u razvoju,

10

iako to ne mora da bude uvek slučaj. Izuzeci koji potvrđuju pravila se odnose na delove Evrope (u Britaniji, Belgiji i Holandiji) sa visoko kvalitetnim zatvorenim vikend selima i odmaralištima smeštenim u egzotičnom okruženju koje same za sebe predstavljaju određeni oblik enklava, a za koje bi se pre reklo da predstavljaju proizvod razvijenih privreda. Slično, neki od modernih zabavnih parkova, kao što je Alton Towers u Engleskoj, ili nekoliko parkova koje su vlasništvo kompanije Disney Corp., su konstruisani po uzoru na turističke enklave.

Privredama zemalja u razvoju, razvoj enklava donosi nekoliko različitih prednosti. Pre svega, koncentrisanje investicionih sredstava u mali broj projekata predstavlja pragmatičan odgovor na pitanje kako doći do proizvoda visokog kvaliteta koji će biti zanimljiv inostranim turistima. Dalje, činjenica da se razvoj enklava u najvećoj meri finansira iz eksternih izvora podrazumeva povećanje atraktivnosti same privredne grane za domaće investitore, kao i otvaranje novih radnih mesta za lokalni živalj i sam ekonomski razvoj regiona. Treće, i ono što je manje očigledno, je to da lokalne samouprave favorizuju ovaj vid turističkog razvoja, jer na taj način donekle mogu staviti pod kontrolu i limitirati razne socijalne, političke i kulturne efekte koji proističu iz stalnog kontakta domaćeg stanovništva sa stranim turistima.

Naravno, ovaj vid turističkog razvoja ima i loše strane. Prva se odnosi na povećanje nivoa zavisnosti domaće privrede od stranog kapitala i investitora; odliv novca iz zemlje, obzirom da se njegov veći deo sliva u džepove stranih kapitalista; limitirani nivo zavisnosti od domaće proizvodnje i, ponekad, periodičnost potrebe za upošljavanjem domaće radne snage.

1.4.2. Odmarališta

Turistička odmarališta predstavljaju oblik turističkog razvoja na koji najčešće nailazimo i pojavljuju se u više različitih konteksta. Odmaralište kraj mora predstavlja najčešći oblik turističkog odmarališta, ali se ona mogu razviti i u unutrašnjosti, mimo priobalnog područja (banje sa lekovitom vodom kakva je Harrogate u Engleskoj npr.), u planinskim predelima (La Grande Plagne, Francuska) pa čak i u pustinjama (Palm Springs ili Las Vegas u Nevadi). Razvoj ovakvog vida turističkih odmarališta se u najvećoj meri odvija pod uticajem ključnih resursa koji formiraju i diferenciraju bazu samog odmarališta. Ukoliko uđemo u dublju analizu, možemo zapaziti da na razvoj samih odmarališta veliki uticaj imaju i pristupačnost samog zemljišta, nivoi planiranja i kontrole, izvori investicija i različiti nivoi integracije. Prideaux (2001) je takođe naglasio potrebu razumevanja samog ciklusa razvoja turističkih destinacija kao posebnih ekonomskih entiteta koji se razvijaju pod uticajem ponude i potražnje na tržištu, kao i sa njima povezanih cena usluge na tržištu. U njegovom modelu razvoja, turistički centri se razvijaju sukcesivno, do čega dolazi usled povećanja tražnje. Međutim, ovakav vid razvoja može u bilo kom svom stadijumu pasti pod uticaj promene cena do kojih dolazi usled oscilacija ponude i tražnje; razvojem konkurentnih turističkih destinacija; ili usled plansko/investicionih odluka. Uzevši u obzir sve gorenavedeno, neke destinacije dobiju epitet internacionalnih, dok mnoge ostanu poznate samo na lokalnom nivou.

11

Kao oblik turističkog odmarališta koje danas najčešće srećemo, svoju studiju ćemo koncentrisati na analizu priobalnih turističkih destinacija. Ključne karakteristike ovakvih odredišta se vezuju za blizinu mora ili okeana kao ključnog resursa njihovog razvoja, i inkrementalni rast ovakvih destinacija se u najvećoj meri odvija usled spontane i neplanirane gradnje objekata, koje se uglavnom finansiraju iz lokalnih investicija.

Generalno gledano, blizina mora se može uzeti za glavnog krivca geografskog izgleda ovakvih odredišta, s obzirom na to da se gradnja objekata koncentriše linearno duž obale pored mora. Parcele koje se nalaze na većoj udaljenosti od mora, odnosno dublje u unutrašnjosti, imaju manju vrednost. Drugi gradijent predstavlja udaljenost lokacije od samog centra turističkog mesta. Hoteli i građevine gde su smešteni turisti, prodavnice i centri za zabavu se iz komercijalnih razloga ne grade na istim parcelama sa stambenim i ostalim objektima koji nemaju turistički značaj i svrhu kako bi se segregirale gradske zone koje prvenstveno služe za generisanje profita, iako u praksi često možemo naići na izuzetke od ovog pravila. Ovakav vid segregacije može dovesti do odvajanja gradskih zona na one koje su namenjene za rekreaciju koja će se u ovakvim mestima nalaziti u samom centru svih dešavanja, za razliku od klasičnih urbanih centara gde bi u centru očekivali mnoštvo poslovnih objekata. Dalje, kod bitnijih turističkih letovališta, postoji tendencija segregiranja objekata velikih preduzeća od manjih, dok će posebne potrebe određenih sektora (npr., potreba za većim smeštajnim kapacitetima) takođe imati uticaja na način na koji će se objekti u posmatranom letovalištu pozicionirati. Kada govorimo o raznim hotelima i hostelima, ne možemo a da ne kažemo da bitnu ulogu igra i njihova blizina bitnijim putnim pravcima. Iz različitih razloga, centri za smeštaj poput vikend naselja i karavan kućica, koje zauzimaju veliku prostornu površinu, su smeštene najčešće malo dalje od centra samog letovališta, uzevši u obzir prostor koji zauzimaju, kao i cenu zemljišta.

Međutim, sa razvojem turizma, razvili su se različiti vidovi turističkih odmarališta od onih tradicionalnih, pre svega zahvaljujući drugačijim uslovima razvoja.

Na osnovu svega navedenog, možemo nabrojati nekoliko bitnih karakteristika na koje moramo obratiti pažnju kada posmatramo razvoj nekog turističkog centra:

- tendencija linearne gradnje turističkih objekata duž obale mora ili okeana, u skladu sa početnim fazama razvoja gradnje hotela na posmatranom području,

- udaljavanje stambene četvrti od centra ka periferiji

- hitnost izgradnje hotela i drugih objekata za smeštaj u unutrašnjosti nakon što u priobalju ne bude bilo više mesta,

- separacija turističkih i rezidencijalnih centara jednom kada razvoj posmatranog mesta uđe u kasniju fazu.

12

Iako je sve gorenavedeno izvedeno na osnovu studije slučaja kojoj su bili podvrgnuti turistički centri locirani u Maleziji, na Tajlandu i u Australiji, ovi rezultati i model razvoja se mogu primeniti i na ostale svetske turističke destinacije.

1.4.3. Turističke zone

U kasnijim fazama turističkog razvoja, dolazi do formiranja takozvanih turističkih zona. One se obično formiraju oko više manjih turističkih centara i enklava, povezujući ih na način na koji između posmatranih centara formira površine koje takođe imaju turistički značaj, bilo da su u pitanju kompleksi vila, vikend naselja, tereni za golf ili nešto drugo, zaokružujući na taj način turističku sliku posmatrane oblasti. U poređenju sa ranije pomenutim vidovima turističkog razvoja, fokus se u prostornom razvoju turizma baca na razuđenost turističkih atrakcija pre nego na njihovu koncentraciju, iako i pored toga možemo često naići na skup objekata od turističkog značaja koncentrisanih na malom mestu, obično u blizini manjih turističkih centara.

Konkretna forma koju ovakve zone mogu da imaju varira, u zavisnosti od topografskih faktora, pristupnosti, mogućnosti za razvoj zemljišta i planiranja i investicione politike. Premda, za lineani vid razvoja duž pristupačnih priobalnih zona se može reći da predstavlja jedan od najtipičnih obrazaca prostornog razvoja. U pojedinim slučajevima, topografija ohrabruje ovakav vid razvoja kreirajući uske priobalne predele koji su pogodni za razvoj, ali atraktivnost morskih obala takođe ohrabruje linearne vidove razvoja, bez obzira na fizička ograničenja i prepreke. Ovo ponaročito imajući u vidu i činjenicu izgradnje priobalnih puteva koji povezuju više većih elemenata zajedno. Do negativnih iskustava i primera možemo naići na primeru onih zona koje su izuzetno loše isplanirane.

1.5. Turizam i ekonomski razvoj

Prirodni razvoj turizma je, naravno, povezan sa nizom društvenih i uticaja okoline, ali je najizraženija ona veza sa ekonomskim faktorima. Turizam može da:

- potpomogne ekonomski razvoj generisanjem profita iz transakcija sa inostranim privrednim subjektima

- pozitivno utiče na balansiranje primanja u zemlji- utiče na otvaranje novih radnih mesta- utiče na redistribuciju bogatstva iz bogatijih u slabije razvijene geografske predele- pospeši i finansira infrastrukturna unapređenja- diverzifikuje ekonomiju i kreira nove vrste povezanosti ekonomskih faktora.

Pored ovih pozitivnih, razvoj turizma ima i nekoliko negativnih strana. Pre svega:

- turizam može da poveća zavisnost od inostranih investitora i kompanija- utiče na povećanje nestabilnosti i ispoljavanje slabosti na tržištu rada- preusmeri investicioni kapital iz drugih razvojnih grana

13

Uticaj koji turizam može imati na privredu zavisi od čitavog niza faktora, pa prema tome trebamo biti izuzetno oprezni uzevši u obzir sve ekonomske efekte koje razvoj turizma kao grane privrede može da izazove. Identični procesi razvoja mogu izazvati različite rezultate u različitim regijama. Takođe, istina je da je ekonomske efekte teško izolovati i izmeriti. Međutim, postoji način na koji možemo anticipirati kako se ekonomski efekti mogu ispoljiti u okviru različitih prostornih celina i to:

- u zavisnosti od geografske skale razvoja posmatrane regije. Odnosno, u zavisnosti od toga da li se ona nalazi na nacionalnom, internacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou razvoja;

- inicijalni stepen rashoda turista, koji će konkretno zavisiti od broja turista i njihovog tržišnog segmenta - na primer, efekti se razlikuju u slučaju low-cost ili luksuznih putovanja, kao i između individualnih i grupnih poseta

- veličina i zrelost ekonomije, koja će se izraziti kroz sposobnost ekonomije posmatrane zemlje da se osloni na interne proizvodne izvore za zadovoljenje potreba turista;

- u zavisnosti od odliva kapitala iz privrede. Ovaj parametar možemo izraziti kao proporciju izgubljene dobiti na ime oslanjanja na proizvodnju iz uvoza ili na ime plaćanja dividendi inostranim investitorima i vlasnicima. U globalu, što je ekonomija veća i razvijenija, manji će biti nivoi odliva kapitala i obrnuto.

Kao dodatak svemu tome, ne možemo a da ne pomenemo nekoliko generalnih faktora koji utiču na nestabilnost i stepen učinka u turizmu. Mnoge turističke regije su sezonskog karaktera i, dok su neke regije razvile svoja letnja i zimska tržišta (Alpi u Evropi npr.), kod nekih od njih klimatske prepreke proizvode sezonski efekat koji ih sprečava da rade punom parom tokom cele godine. Kao rezultat takvog karaktera posmatranih turističkih regija, nailazimo na nepredviđene fluktuacije u tražnji do kojih dolazi usled određenog broja potencijalno negativnih uticaja, kao na primer:

- ekonomska recesija u okviru privreda zemalja u razvoju

- promene cena turističkih proizvoda do kojih dolazi usled variranja vrednosti valuta na svetskom tržištu kapitala ili „ratova cena” u okviru privrede posmatrane zemlje

- promene u ceni prevoza, koje se pre svega odnose na promene u ceni nafte i sa tim povezane promene u cenama avio-transporta

- kratkoročna i srednjoročna ekonomska i politička nestabilnost u posmatranim regijama

- ratno stanje i društveni nemiri

14

- negativni uticaji koji proizilaze iz različitih problema koji stvaraju negativnu sliku posmatrane destinacije, pre svega se tu misli na povećanje stope kriminaliteta, pojava raznih zaraznih bolesti i epidemija, ili čak jednostavan pad popularnosti odredišta.

Uzevši sve gorenavedeno u obzir, u sledećoj glavi ćemo napraviti osvrt na neke od primarnih načina na koji turizam može da utiče na ekonomski razvoj, pre svega posmatrajući uticaj koji ima na odnos trgovine i investicija, ekonomski rast, stopu zaposlenosti i obnovu privrede.

1.6. Uticaj turizma na odnos trgovine i investicionu aktivnost

Ono na šta moramo da obratimo pažnju je sposobnost privrede posmatrane zemlje da privuče inostrane turiste i na taj način obezbedi priliv inostranog kapitala koji će se pozitivno odraziti na bilans privrede, izražen kao razlika vrednosti izvoza i troškova uvoza. Prema procenama WTO, ukupan prihod od stranih turista u 2010. godini iznosio je oko 940 milijardi dolara, što potvrđuje ogroman uticaj turizma na akumulaciju zemalja.

Turizam predstavlja sektor koji odlikuje visok stepen takozvanih „nevidljivih” tržišnih elemenata, tj., trgovina neopipiljivim dobrima kakva su tržišna dobra. Ipak, možemo napraviti paralelu dobiti koje privreda posmatrane zemlje ostvaruje po osnovu deviznog priliva i priliva stranih turista i gubitka, odnosno odliva gotovine iz zemlje po osnovu boravka domaćih rezidenata u okviru granica drugih zemalja.

Bitno je napomenuti dve stvari. Prvo, valja uočiti da su pojedine zemlje izuzetno atraktivne turističke destinacije. Tu se pre svega misli na zemlje poput Nemačke, Japana, Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva. Kod njih je gorepomenuti odnos najčešće negativan, pogotovu u slučaju Nemačke, Japana i UK. Drugo, u globalu je uočen trend kretanja materijalnih sredstava u određenim pravcima i to iz pravca severnjačkih industrijsko razvijenijih ekonomija ka alpskim predelima ili ekonomijama južnoevropskih zemalja, za koje se smatra da su ruralnije i u manjoj meri prosperitetne. (Ovo dalje ilustruje dodatnu prednost prvopomenutih zemalja u odnosu na potonje koja se najčešće vezuje upravo za turistički razvoj, a za koju se smatra da služi kao medijum za redistribuciju ekonomskog bogatstva od bogatijih ka siromašnijim slojevima).

Što se kategorije takozvanih „nevidljivih” dohodaka tiče, one se najčešće akumuliraju kroz aktivnosti vlasništva i kontrole nad turističkim kompanijama, aerokompanijama, transportera, međunarodnih lanaca hotela i, ono što je manje uočljivo, profit od osiguranja i bankarskih usluga koje su usmerene na međunarodni turizam. Otuda, kod zemalja kao što su Engleska ili Nemačka se to pozitivno odražava na preobražavanja spoljnotrgovinskog deficita u suficit, upravo zahvaljujući visokom stepenu aktivnosti na polju nevidljive ekonomije. Slično, diskusije o uticaju turizma na razvoj ekonomskog sektora privrede posmatrane zemlje često ne uzima u obzir sekundarne efekte. Ovo se uglavnom odnosi na kompleksne obrasce redistribucije inicijalnih turističkih troškova do kojih dolazi, na primer, kroz kupovinu dobara i usluga koje

15

služe za podmirenje potreba turista, ili kroz isplatu nadnica i plata zaposlenima u turističkom sektoru. U situacijama kada se dobra, usluge ili radna snaga ne pribavljaju iz nacionalne ekonomije, takve transakcije imaju svoj sopstveni uticaj na spoljnotrgovinski bilans.

U više različitih konteksta, uticaj turizma na ekonomiju se takođe meri kroz sposobnost privlačenja lokalnih investicija za finansiranje kapitalnih projekata. Iako je u industriji i dalje veliki broj malih preduzeća, trendovi ukazuju na veći stepen globalizacije, koji se ogledaju u postojanju institucija spremnih da investiraju u turistički sektor. Te institucije su karakteristične ne samo po načinu na koji šire svoje horizontalne veze (spajanjem, preuzimanjem ili formiranjem alijansi sa drugim firmama iz istog sektora), već pre svega po sposobnosti vertikalne integracije u kojoj recimo avio kompanija kupuje drumskog transportera ili čak preuzima vlasništvo nad lancem hotela. (The Grand Metropolitan grupa, primera radi, ima udeo u vlasništvu određenih lanaca hotela, letovališta, putničkih agencija i restorana).

Kod zemalja u razvoju, uloga stranih investicija u pospešivanju turističke industrije kroz, na primer, izgradnju hotela i odmarališta može biti prvi korak ka uspostavljanju domaće turističke scene. Bez stranih investicija, može da se desi da se ne dođe do start-up kapitala, čak iako strane firme mogu da dovedu do odliva kapitala iz državne kase, oporezivanje turista i usluga koje im se pružaju mogu kreirati dodatnu novčanu bazu koja će se iskoristiti za razvoj ključne infrastrukture (puteva, kanalizacije, struje...) oko koje se dalji razvoj turizma može bazirati.

Nasuprot ovim prednostima stoje rizici koji se vezuju za povećani nivo ekonomske zavisnosti od stranih kompanija i investitora. U idealnom slučaju, strani kapital i investicije služe kao katalizator rasta turizma u privredi posmatrane zemlje. Međutim, u većini zemalja u razvoju vlasništvo inostranih kapitalista u domaćem kapitalu itekako uzima maha, što se ogleda u povećanju odliva sredstava iz domaće privrede i u minimiziranju ekonomske vrednosti. Problemi zavisnosi od inostranog kapitala su u globalu izraženiji u slučaju manjih ostrvskih zemalja i postoji veliki broj studija privreda manjih zemalja kao što su zemlje karipske i pacifičke regije koji se bave ovim problemom. Na primer, u nekoliko manjih zemalja pacifičke regije koje su popularna destinacija australijskim i novozelandskim turistima, domaći kapitalisti imaju minimalno vlasništvo nad objektima. Istraživanja su pokazala da se na Cook-ovim ostrvima svega 17% ukupne potrošnje sliva u džepove domaćih investitora, dok je situacija u Vanuatuu još gora po domaće kapitaliste: čak 90% profita od turizma se sliva u džepove inostranih vlasnika kapitala. Uzevši sve ovo u obzir, zaključujemo da turizam nema značajniji uticaj na poboljšanje ekonomske situacije u pomenutim zemljama.

1.7. Turizam i ekonomski rast

Ono što je povezano sa ulogom privlačenja domaćih investitora u turističku granu se odnosi i na ulogu ohrabrivanja domaćih ekonomskih subjekata da sklapaju poslovne alijanse i na ulogu povećanja bruto domaćeg proizvoda (BDP). Uloga koju turizam ima u povećanju BDP-a

16

će se razlikovati u zavisnosti od stepena diverziteta i obima ekonomoskih veza unutar ekonomije posmatrane zemlje. Kod razvijenijih zemalja, turizam u manjoj meri može da utiče na BDP. Za razliku od njih, kod zemalja u razvoju kod kojih je nivo ekonomske diverzifikacije mali ili koje, najčešće zbog nezavidnog geografskog položaja, imaju problema sa uključivanjem u svetske trgovinske tokove, učešće turizma u BDP-u može biti od većeg značaja. Informacije koje dobijamo iz istraživanja Wall-a i Mathieson-a (2006) pokazuju da u visokorazvijenim privredama Kanade i SAD na primer, učešće turizma u stvaranju BDP-a iznosi 2.4%, odnosno 2.2% respektivno, dok je kod manjih zemalja, kao što su Sejšeli i Maldivi, taj procenat u 2004. godini bio 28.6% kada su u pitanju Sejšelska ostrva, odnosno 41.8% kada su u pitanju Maldivi.

Mehanizmi kojima turistički razvoj može da pospeši integraciju preduzeća i njihov razvoj mogu biti kompleksni. Za potrebe lakšeg razumevanja možemo se pozvati na pojednostavljeniju varijantu Lundgrenove forme iz 1973., u kojoj su prikazane ključne faze u razvoju preduzetničke aktivnosti u turističkim granama privreda u razvoju, ali su ovde prikazane kako bi pokazale mogućnosti evolucije novih obrazaca ekonomskih integracija. Model postavlja scenario privrede u razvoju koja se, u svojoj inicijalnoj fazi, oslanja na inostrani kapital za pokretanje zamajca privrednog razvoja. Nakon nekog vremena, dolazi do razvoja domaćih turističkih preduzeća koje su prostorno disperzirane i profit (ili očekivani profit) u turizmu dovodi do stvaranja novih domaćih firmi koje polako počinju da zauzimaju domaće tržište. Na taj način se stepen zavisnosti od inostranog kapitala umanjuje. Konačno, u potonjim fazama razvoja, dolazi do formiranja domaćeg tržišta koje u potpunosti podmiruje postojeću tražnju i koja se u potpunosti oslanja na domaću proizvodnju.

Jedan od glavnih načina na koji razvoj turizma može doprineti ekonomskom rastu, međusobnoj povezanosti domaćih preduzeća i akumulaciji profita je takozvani „multiplikativni efekat”. Archer je prvi sproveo ovu multipikativnu analizu turizma (1973., 1977., 1982.), međutim, ona je do dana današnjeg prerasla u naširoko prihvaćen način merenja uticaja turizma na ekonomski rast u nacionalnim, regionalnim, pa čak i lokalnim okvirima.

Multiplikatori pokušavaju da izmere uticaj količine novca potrošene u turizmu na domaću privredu, prateći način na koji se ona reinvestira i kruži u domaćim okvirima. Pod turističkim troškom se najčešće podrazumeva novac potrošen za kupovinu turističkih dobara ili usluga kao što su smeštaj, hrana, lokalni prevoz i kupovina suvenira. Za uzvrat, preduzeća koja pružaju ove usluge deo tako akumuliranog profita izdvajaju za isplatu nadnica zaposlenima ili za podmirenje poreskih obaveza. Novac ovde nastavlja svoj put i kroz druge transakcije se udaljava od turističkog sektora. Na osnovu ovog cikličnog kretanja, razlikujemo tri različita efekta:

- direktni efekat, koji predstavlja inicijalnu injekciju dohotka za lokalnu ekonomiju, primera radi, kroz plaćanje hotelskog računa

17

- indirektni efekat, koji je predstavljen kao kupovina dobara i sirovina za pripremanje proizvoda koji će se prodati turistima - primera radi, kupovina prehrambenih namirnica za potrebe hotela

- indukovani efekat, koje predstavlja trošak korisnika direktnih i indirektnih efekata za njihove sopstvene potrebe, na primer, kupovina radne uniforme za radnike hotela.

Konvencijom, multiplikator je iskazan kao racio u kome se očekivano povećanje dobiti povezuje za jedinicu valute. Prema tome, vrednost multiplikatora od 1.35 bi značila da se na svaki potrošeni dolar generiše dodatnih 0,35$ posredstvom indukovanih i indirektnih efekata. Međutim, skala uticaja multiplikatora varira u zavisnosti od nivoa razvoja same ekonomije, tipa turizma i obima do kojeg privreda može iz domaćih izvora da pokrije potrebe turizma i, prema tome, obim do kojeg se odliv kapitala može minimizirati. Kod razvijenijih zemalja, vrednost ovog parametra je u najvećem broju slučajeva velika - dok je situacija suprotna kod slabije razvijenih zemalja. U istraživanjima koja su Wall i Mathieson sproveli, utvrđene su vrednosti multiplikatora od 1.92 i 1.73 respektivno za SAD i Englesku, dok je u slučajevima Fidžija i Britanskih Devičanskih Ostrva ta vrednost bila 0.72, odnosno 0.58.

Iako postoje jasni načini na koje turistički razvoj može da inicira difuziju benefita na širi ekonomski okvir posmatrane regije, pretpostavljeni kapacitet turizma da generiše regionalni razvoj, redistribucija bogatstva i benefiti lokalne ekonomije se takođe dovode u pitanje. Inflacija cene zemljišta u regionu se stavlja na teret turizma, kao i cena radne snage i dobara na tržištu, dok studije kao one sprovedene na primeru Engleske ili Malezije pokazuju da turistički razvoj, umesto raspodele bogatstva na sve regije posmatrane privrede, u većini slučajeva preusmerava novčane tokove na regije koje su već u razvoju. Tradicionalni lokalni turistički centri u Britaniji, kao što su Cornwall ili Devon, iz godine u godinu beleže pad broja ljudi koji posećuju ove turističke destinacije, jer se stalni turisti u sve većoj meri odlučuju da svoje odmore provedu u nekim drugim turističkim mestima. Idealno bi bilo kada bi se ovaj odliv turista nadoknadio prilivom novih, međutim, glavna turistička destinacija za strance koji dođu u Englesku je ipak London i retko ko od njih se odluči da ode do Cornwalla. Tako se za dohodak posmatran na regionalnom nivou ne može reći da dobici jedne regije nadoknađuju gubitke druge regije. U prevedenom značenju, za turizam se može reći da on pre održava, do da ispravlja regionalni disparitet. Slično tome, Opperman-ova istraživanja turizma u Maleziji su pokazala da i pored inicijative tamošnjih vlasti kojom su želeli da decentralizuju turizam i izvrše preraspodelu bogatstva, nisu uspeli u tome, jer je i nakon svih sprovedenih mera čak 67.5% međunarodnih posetilaca kao svoje odredište biralo neku od 3 najposećenijih regija te zemlje: Kuala Lumpur, Penang ili Pahang.

18

1.8. Turizam i zaposlenost

Jedan od značajnijih benefita koje privreda jedne zemlje može imati od turizma se oslanja na činjenicu da turizam kao grana privrede može uticati na otvaranje velikog broja novih radnih mesta. U ekonomijama savremenijih zemalja, čija se privreda bazira na tražnji, sektor kao što je turizam otvara radna mesta za ljude koji će biti zaposleni tokom cele godine (hotelsko osoblje primera radi), kao i sezonske vrste indirektnog zapošljavanja gde se pre svega misli na radna mesta u ugostiteljstvu i maloprodaji. Štaviše, mehanizam zatvaranja i otvaranja novih radnih mesta u turističkom sektoru predstavlja glavni mehanizam kojim privrednici izlaze na kraj sa sezonskim karakterom tražnje za turističkim dobrima. Prema tome, ovaj mehanizam predstavlja centralnu komponentu interne regulacije industrije. Ovo ponajviše zbog toga što troškovi radne snage imaju veliki udeo u strukturi ukupnih troškova.

U poređenju sa drugim privrednim granama, turizam odžava visok stepen potrebe za radnom snagom, koji se zasniva pre svega na potrebi za radnom snagom u hotelijerstvu, raznim maloprodajama, ugostiteljstvu i javnom prevozu. Podaci ukazuju na činjenicu da u Kanadi ima preko 540.000 zaposlenih, a da je čak 62% od te brojke zaposleno u gorenavedenim sektorima turizma. Mnogo manji broj ljudi je zaposlen u okviru turističkih agencija, u administraciji ili na poslovima vodiča, ili na info pultovima. Naravno, okosnicu radne snage čine zaposleni na određeno vreme koji su tu da potpomognu ljude koji su u turizmu zaposleni za stalno, kao i vrlo mali broj menadžera i onih koji u turističkom sektoru imaju rukovodeću ulogu.

Ovakvu postavku stope zaposlenosti u turizmu su konceptualizovali Shaw i Williams (2002), pozivajući se na ranije radove Atkinsona (1984). U ovakvoj postavci stvari, tržište radne snage je okupljeno oko relativno malog jezgra kompetentnih i školovanih menadžera i radnika koji formiraju primarnu radnu snagu sposobnu za čitav spektar radnih aktivnosti (tj., ovakva postavka je funkcionalno fleksibilna). Pored ovog jezgra su mnogo veće sekundarne i tercijarne grupe koje su u najvećem broju slučajeva sastavljene od osoblja manjeg stepena kompetencije i radnih sposobnosti (funkcionalno nefleksibilne grupe), koje su verovatno zaposlene sezonski i to u onim turističkim granama koje su fleksibilne po pitanju broja i sastava. Fleksibilnost na sekundarnom tržištu rada pojačava značaj radne snage, zbog čega je migriranje radnog stanovništva karakteristična geografska dimenzija u ekonomici turizma. Kako je turizam - kao i tržišta radne snage na koje se poziva - postao globalizovaniji po pitanju svog sastava i načina funkcionisanja, tako se i geografsko rastojanje od radnog mesta koju su radnici bili spremni da pređu radi posla vremenom povećala.

Ove strukturalne karakteristike su bitne s obzirom na to da se potrebe tržišta za radnom snagom u turizmu mogu rešiti izuzetno brzo, uz vrlo mali stepen treninga i, shodno tome, tržište rada se vrlo brzo i lako može adaptirati na promene potreba za radnom snagom. Posmatrano iz perspektive preduzetnika, to predstavlja značajnu prednost, ali to što se mnoge grane turizma smatraju kao otvorene za nove radnike različitih profila se može uzeti kao olakšavajuća okolnost i za same radnike.

19

Ovo pitanje je dugo bilo predmet rasprave mnogih pisaca. Kritike su uglavnom bile upućene na:

- male nadnice;- uspostavljanje „robovlasničkog” sistema koji je zapošljavao nekompetentno osoblje- sezonski karakter posla - zavisnost i naklonjenost ženama kada je u pitanju zapošljavanje.

Sezonski karakter posla možemo definisati kao nusproizvod prirodnog ritma turističke aktivnosti dok su učestali slučajevi zatvaranja radnih mesta, kao što je i ranije bilo navedeno, primarni mehanizam kojim se u turizmu bori sa oscilacijama u tražnji za turističkim proizvodima. Niske nadnice prouzrokuju dve različite pojave. Prvo, s obzirom na to da radna snaga ima velikog udela u ukupnoj strukturi troškova, postoji pritisak na smanjivanje cena i turističkih dobara u skladu sa smanjenjem troškova u okviru perioda kada dolazi do otpuštanja radne snage. Drugo, visina plate i obučenost radnika za obavljanje određenog posla su često direktno povezani, tako da će neki osnovni i nezahtevni poslovi, kao što je spremanje i čišćenje hotelskih soba na primer, biti vrlo verovatno slabije plaćeni. Dok ovakav opis posla u velikoj meri pojednostavljuje inače kompleksno tržište turističkih dobara i zanemaruje postojanje velikoj broja radnika koji se ne uklapaju ni u jedan od pomenutih profila, velikom broju poslova u turizmu (ili svakom od njih) se ove karakteristike mogu pripisati. Istraživanja o zaposlenima u afričkom turizmu na primer, su pokazala da se lokalna radna snaga uglavnom zapošljava na poslovima koji ne zahtevaju veliki stepen odgovornosti, dok se na takvim pozicijama zapošljavaju inostrana lica. Ali, ovo se nikako ne može pripisati bilo kakvom scenariju razvoja svetske privrede s obzirom na to da na iste rezultate nailazimo kada su u pitanju privrede nekih evropskih ili severnoameričkih zemalja.

Međutim, i pored svih loših strana, niske nadnice, niska kvalifikovanost radnika u turizmu kao i veliki broj radnika koji nisu prijavljeni za stalno donose i neke benefite. Ovo pogotovo ukoliko razvoj stavimo u lokalni koncept i na njega posmatramo iz perspektive poslodavca. Tako su, na primer, istraživanja na primeru zaposlenih u turističkoj grani privrede na Havajima, a koje je sproveo Choy, pokazala izuzetno visok stepen zavisnosti od same grane turizma, s obzirom na to da je bilo gotovo nemoguće locirati druge raspoložive poslove i radna mesta za lokalni živalj. Može se reći da su lokalci bili izuzetno zadovoljni svojim radnim mestima u turizmu. Na slične rezultate nailazimo i kod istraživanja sprovedenih od strane Plizama i njegovih učenika (1994), sprovedenih na primeru Floride i Fidžija. Ljudima se u tim regijama kao alternativa turizmu postavlja rad u poljoprivredi, koji odlikuju još menja nadnice. Takođe, Riley postavlja teoriju po kojoj radnicima koji rade u velikim lancima hotela, kao i turističkim ustanovama koje su na dobrom glasu u svetu, činjenica da rade u takvom okruženju nadoknađuje činjenicu da su slabo plaćeni. Naravno, ne može se za sve lokacije ili hotele reći da su atraktivni, ali, ako uzmemo u obzir visok nivo mobilnosti radne snage, bitno je imati u vidu iz

20

kakve sredine potiče radnik. Od toga će umnogome zavisiti i njegova percepcija ekskluzivnosti radnog mesta.

U istom svetlu možemo posmatrati i problematiku oslanjanja na ženski pol prilikom zapošljavanja u turizmu, kao i na problem privremenosti posla, iako moramo takođe imati u vidu da sve veći broj ljudi u svetu zapravo preferira privremene poslove. Uticaj polne strukture u turizmu je takođe često predmet istraživanja, koja su potvrdila da ženski pol preovladava kada su u pitanju radna mesta koje odlikuje nizak stepen kvalifikovanosti i koja su slabije plaćena, ali je isto tako turizam stvorio nove šanse za zaposlenje i kreirao nove nivoe zavisnosti od žene kada su u pitanju ove tradicionalne ženske porodične uloge. Ovo se naročito da primetiti kod zemalja kao što su Grčka i Kipar, pa i kod pojedinih karipskih zemalja.

1.9. Turizam kao sredstvo obnove privrede

Konačno, moramo napomenuti da pored brojnih makro efekata koje ima na lokalnu ekonomiju i potencijala koji ima da kreira značajne prilike za različite vrste poslova, turizam može da odigra ključnu ulogu u procesima ekonomskog oporavka i stvaranja ekonomske potpore kroz procese diverzifikacije. Ovi efekti se mogu već neko vreme primetiti u okviru ruralnih ekonomija. U Britaniji, u regijama kao što su Wales ili Devon i Cornwall, manje profitabilne planinske ekonomske zajednice, ili farme koje proizvode sir a u kojima je profit ograničen proizvodnim kvotama Evropske Unije, se u velikoj meri izdržavaju generišući prihode na osnovu vikend izleta drugih turističkih aktivnosti; pecanja, jahanja konja, sportskog streljaštva, izdavanja soba, kampovanja.

U skorije vreme, međutim, prepoznajemo oblike diverzifikacije i regeneracije u novim formama urbanog turizma. Potreba za obnovom gradskih sredina je čest slučaj sa mnogim gradovima u razvijenijim zemljama sveta koji su iskusili gubitke manufakturne proizvodnje i u globalu posmatrano procese deindustrijalizacije. Projekti obnove koji nalaze jaku potporu u turizmu donose čitav niz opipljivih i neopipljivih benefita, uključujući:

- kreiranje novih poslova- formiranje novih preduzeća i poboljšane investicione prilike- nove načine za promociju geografskog područja- stvaranje novih ekonomskih zona unutar regija koje su predmet obnove- dodatu ekološku vrednost

Iako su šeme obnove ponekad bile predmet kritika s obzirom na to da nisu uspele da obezbede adekvatan povraćaj na uložene investicije ili nisu uspele u tome da prepoznaju potrebe lokalnog stanovništva, popularnost obnove posmatrane regije turističkim razvojem iste ne jenjava.

Jedna od najinteresantnijih konsekvenci obnove koja se oslanja na turistički razvoj je način na koji su konstantna promocija turizma većih gradova (kroz konferencije i konvencije na

21

primer), sport i turizam koji se oslanja na razne vrste manifestacija i razvoj novih atrakcija koje se oslanjaju na neobavezan šoping ili industrijsko nasleđe, dozvolile mestima koje nemaju turističku tradiciju da razviju nove industrije koje su revitalizovale lokalne ili regionalne ekonomije. Kapacitet turizma i obim do kog on može da doprinese obnovi je po prvi put demonstriran na primeru američke privrede na nekim primerima visoko profilne obnove Inner Harbour-a u Baltimoru, ali je od tada do dana današnjeg naširoko prihvaćen u svim deindustrijalizovanim regijama sveta. U Velikoj Britaniji primera radi, turizam i poseta Mančesteru (koji je kroz istoriju više puta obnavljan) donosi u proseku 400 miliona funti godišnje na ime priliva od skoro 3,2 miliona posetilaca.

2. Održivi razvoj turizma

2.1. Turizam, održivost i promene u okruženju

„Okruženje, bilo da je uglavnom prirodno ili uglavnom veštačko, predstavlja jedan od osnovnih resursa i suštinski element turističkih proizvoda”5. Ključno je u određivanju atraktivnosti većine destinacija i oblikovati „'pozadinu” za veći deo turističkih aktivnosti. Od davnina, uživanje u „okruženju” – bilo da se definiše u fizičkom ili socio-kulturološkom smislu – imalo je velikog uticaja na oblikovanje uspeha turističke geografije i, kako se ukus javnosti za različite oblike uživanja u okruženju razvijao s vremenom – na primer, kroz gradnju odmarališta ili promenu preferencija prema panoramskom pogledu u devetnaestom veku, ili potrebu za povoljnom klimom ili privlačnost istorijskog nasleđa u dvadesetom veku – tako su se oblikovali novi prostorni obrasci interakcije između ljudi i okruženja.

Ipak, odnos između turizma i okruženja nije samo suštinski, već i vrlo kompleksan, iako je ta kompleksnost verovatno vremenom evoluirala kako su rasli nivoi aktivnosti i prostornih razmera turizma. Page and Dowling navode da je odnos između turizma i okruženja od početka okarakterisan kao „koegzistencija”. To govori da, iako turističke aktivnosti nisu obavezno u potpunosti kompatibilne sa okruženjem, ipak nemaju štetan uticaj i mogu čak i da donesu neke koristi. Do 1970-tih je masovna ekspanzija raznih oblika međunarodnog turizma povećala nivo svesti o ulozi turizma u ubrzanju promena u okruženju i velikoj mogućnosti da se unište resursi od kojih on zavisi.

Butler podseća na to da, kako turizam nije homogena aktivnost, različite vrste posetilaca stvaraju kontrastnu tražnju i različito utiču na resurse i oblast. Dalje, kako su sama mesta koja turisti posećuju vrlo različita prema tome koliki im je kapacitet posetilaca, karakter odnosa između turizma i okruženja je retko konzistentan od jednog do drugog mesta5. To je dovelo do razvoja trećeg oblika odnosa između turizma i okruženja – „simbioze“ – gde zajednička korist od turizma i okruženja nastaje zbog njihovog odnosa. U Engleskoj i Velsu, na primer, osobine nacionalnih parkova nastaju delimično zato što se ova vrlo kvalitetna prirodna okruženja posmatraju kao potencijalno vredne oblasti za turizam i argument je prema tome jači za njihovu konzervaciju. Slično tome, nema sumnje da je uzrok očuvanja divljeg života u Istočnoj Africi

22

potpomognut sve većom popularnošću safari vikenda u istoj oblasti i realizacije koristi koje turizam može doneti lokalnim zajednicama.

Iako se karakterizacija odnosa turizma i okruženja vrši na osnovu koegzistencije, konflikt i simbioza su korisni kada se radi o nekim važnim razlikama, Dowling (1992) kaže – prilično precizno – da je u stvarnosti moguće da se sva tri uslova odvijaju paralelno, ravnoteža između snage i efekata je veoma zavisna od toga kako se odnosi usmeravaju. Ovaj koncept je važan za ceo pristup koji ima zadatak da razjasni odnos između turizma i okruženja, ne u smislu jednostavnog dvofaktorskog uticaja koji može biti ili pozitivan ili negativan, ili da li je pristup menadžmenta održiv ili ne, već kao odnos koji je beskonačna varijabla i suštinski zavisi od lokalnih uslova pod kojima se odvija razvoj. Takođe je ključno – s obzirom na trenutni nivo interesovanja i brige – da se rasprava o turizmu i promenama u okruženju utemelji na sveobuhvatnom konceptu održivog razvoja.

2.2. Koncept održivog razvoja

Savremeni koncept održivog razvoja vezuje se za izveštaj Brundtlandove komisije u kome je Svetska komisija za okruženje i razvoj ponudila sada poznatu definiciju održivosti i sam koncept održivog razvoja definisala kao „razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe bez kompromitovanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe“. Prema Wallu i Mathiesonu, ključni elementi Brundtland pristupa održivom razvoju su da:

- održava ekološki integritet i raznovrsnost;- zadovolji osnovne ljudske potrebe;- čuva otvorene opcije za buduće generacije;- smanji nepravdu;- pojača samoopredeljenje.

Principi održivog razvoja takođe podržavaju ljude koji su uključeni u odluke koje utiču na kvalitet života i omogućavaju očuvanje kulture. To znači da će razvoj koji je stvarno održiv ispuniti osnovne kriterijume ekonomske održivosti, osetljivosti prema okruženju i da će kao takav održivi razvoj biti kulturno prihvatljiv.

Iz određene perspektive, koncept održivog razvoja nudi nešto više od novih materija o nekim dobro primenjenim praksama, naročito kod nekih principa koji se usklađuju i oblikuju oprezan menadžment resursa koji se u praksi primenjuje na primeru poljoprivrede već duže vreme. Butler, na primer, kaže da su kraljevske šume za lov u dvanaestom veku u Engleskoj s pažnjom tretirane na način koji bi mi danas nazvali „održiv“, a dat je interesantan argument koji se javio s rastom odmarališta u primorskim oblastima kao centrima masovnog turizma posle 1850-tih, takođe predstavljen kao veoma održiv oblik razvoja koji nije mogao da apsorbuje tržište koje se brzo širilo, ali su se te aktivnosti održale decenijama do današnjeg dana.

Ipak, pristalice održivog razvoja sigurno ukazuju na savremeni koncept koji predstavlja u mnogo većoj meri holistički pogled na to kako treba organizovati razvoj (obuhvata integrisani

23

trend, politički, socijalni, kulturni, ekonomski i ekološki kontekst) i informacije dolaze iz snažne etičke dimenzije i većeg naglaska na prihvatanje dugoročnog pogleda na razvoj i njegov potencijalni uticaj. Koncept implicitno prepoznaje da postoje osnovne ljudske potrebe (hrana, odeća, sklonište) koje proces razvoja mora da obuhvati i moraju se imati u vidu zajedno sa aspiracijama, (npr. većim životnim standardom, bezbednošću i pristupom diskrecionim elementima kao što je turizam) za koje je poželjno da se poklapaju. Ali, kako postoje ograničenja u okruženju koja će na kraju regulisati nivo do koga razvoj može stvarno da dođe (i ako su principi održivosti, između ostalog, obuhvatanje pitanja jednakosti u pristupu resursima i koristima koje donose), onda postizanje održivog razvoja zahteva ponovno izravnanje stavova i verovanja koja obeležavaju ovaj pristup kao fundamentalno drugačiji.

Iako postoji logika u pristupu održivom razvoju, koncept je ipak bio predmet nekih prilično značajnih kritika. Isuviše jednostavna definicija održivosti koju je dala Brundtland komisija izaziva mnogo kontroverzi i rasprava oko toga ko definiše šta jeste a šta nije održivo i šta bi održivi razvoj trebalo da u praksi predstavlja. Dok je generalno prihvaćeno da je ovaj termin postao ključna stavka u rečniku savremenog političkog govora, on se takođe, po nekim mišljenjima, koristi na „beznačajan i smirujući način“. Kod nekih kritičara je nedostatak konceptualne jasnoće podržan dvosmislenošću samog termina: koncept „održivosti“ implicira mirno stanje, dok „razvoj“ implicira rast i promene. Wall and Mathieson navode da nestanak ovih tenzija može da nastane samo stavljanjem naglaska na jednu ili drugu komponentu da bi se pojednostavio pristup, a možda je iz tog razloga koncept održivosti i dobio niz interpretacija. One rangiraju od jednog ekstremnog pogleda „nula-rast“ koji kaže da su svi oblici rasta u suštini neodrživi i stoga bi trebalo da se zabrane, pa sve do jedne veoma drugačije perspektive koja staje u odbranu menadžmenta resursa orijentisanog ka rastu koji se bazira na pretpostavljenim kapacitetima tehnologije u rešavanju problema u okruženju i obezbeđuje održivu budućnost. Takva fleksibilnost u tumačenjima s jedne strane na određenom nivou ukazuje na slabosti, ali se s druge strane može posmatrati i kao prednost, ukoliko omogućava da različite perspektive koegzistiraju pod širokim kišobranom „održivosti“. Nepreciznost se može lako prevesti u fleksibilnost. Neki smatraju da ideja održivog razvoja može da se zasniva na onome što oni nazivaju „adaptivna paradigma“ koja daje set meta-principa u kojima mogu legitimno da koegzistiraju kontrastni pristupi održivom razvoju.

Iz prethodne diskusije se vidi da je važnost održivog razvoja turizma očigledna, s obzirom na to da se nalazi u industriji sa visokim nivoom zavisnosti od „okruženja“ kao osnovnog izvora atraktivnosti, ali i, kao što ćemo videti, od velike mogućnosti stimulisanja znatnog nivoa promena u okruženju. Turizam stoga mora da bude održiv iako – kao u konceptu održivog razvoja – postoje poteškoće definisanja i veliki izazovi u pretvaranju teorije održivog turizma u praksu.

Prisutne su brojne nejasnoće kada je u pitanju problem održivog razvoja. Prvo, Wall i Mathieson (2006) naglašavaju da, kako je održivi razvoj holistički koncept, svaki pristup koji se bavi jednim sektorom (kao što je održivi turizam), predstavlja rizik da će održivost jednog

24

sistema povećati troškove drugog. Hunter (1995) daje slične kritike mnogih ranijih inicijativa održivog turizma koje ne uspevaju da smeste turistički razvoj u širi koncept razvoja i promena u okruženju.

Sharpley (2000) pri razvijanju svojih stavova kaže da je teško implementirati holističke pristupe u sektore (kao što je turizam) koji se karakteristično fragmentišu i zato su zavisni od velikog broja malih, nezavisnih organizacija (a da ne pominjemo njihove klijente) gde se prihvataju održivi principi i prakse na koordinisan način. Možda se iz tog razloga mnogi projekti održivog turizma implementiraju samo na lokalnom nivou, što Wheeller definiše kao „mikro rešenja koja se bore za makro problem“. Zaista, možda je mnogo nepovoljnija kritika nekih pristupa održivog turizma da izgleda da implicitno odbijaju činjenicu da masovni turizam može biti održiv, čak do te mere da se oblici masovnog i održivog turizma predstavljaju negde ne samo kao apsolutne suprotnosti, već se i karakterišu - respektivno – kao „dobar“ i „loš“ oblik turizma.

Treće, možda i zbog ove vrste dihotomizovanog štiva o održivom turizmu, koncept je postao vrlo zbunjujuć sa nizom alternativnih oblika turizma i oznaka vezanih za njih. Kao što ćemo videti kasnije, niz alternativa – od kojih se mnoge fokusiraju na uživanje u prirodi – nastali su u toku poslednje dve decenije u kojima je pojam održivog turizma postao veoma zbunjujuć. „Odgovoran turizam“, „zeleni turizam“, „ekoturizam“, „prirodni turizam“, „etički turizam“ i naravno „održivi turizam“ su sinonimi za jednu istu stvar. Dok veći deo ovih oblika zaista prihvata atribute održivog turizma, održivost nije podređena alternativnim putovanjima, niti je to obavezna karakteristika u sve većem obimu istraživačke literature o neodrživoj prirodi alternativnog turizma.

Konačno, može se reći da je jedna od primarnih praktičnih barijera razvoja održivih oblika turizma obuhvaćena prirodom same potrošnje turizma. Turizam turisti smatraju sredstvom za bekstvo iz svakodnevne rutine i obično kao hedonističko iskustvo u kome se često suspenduju norme ponašanja u korist prevelike potrošnje i troškova. U tom kontekstu, ekonomičnost i društvena odgovornost koje su deo održivosti su ovde na ispitu. Sve to je izazvalo da veliki broj kritičara, na primer McKercher, smatraju da postoji malo dokaza o naklonosti među turistima ka prihvatanju stila održivog turizma, iako je često ohrabrivanje promene obrazaca ponašanja turista integrisani cilj politike održivog razvoja.

Ipak, iako su veoma prisutne sumnje o pravoj održivosti u turizmu u akademskoj literaturi, koncept prilično ostaje na pročelju trenutnog stava o temi turizma i promena u okruženju i iako postoje različite perspektive, i dalje postoji konsenzus koji kaže da održivi pristup – gde postoji rast uz ograničenja radi očuvanja resursa – nudi najbolje planove za kontinuirani razvoj turizma. Održivi turizam stoga mora da se razvija tako da:

- omogućava da se obnovljivi resursi ne troše po stopi većoj od prirodne stope obnavljanja;

- održava biološki diverzitet;- prepoznaje i vrednuje estetski izgled okruženja;

25

- sledi etičke principe koji poštuju lokalnu kulturu, način življenja i običaje;- obuhvata i konsultuje lokalno stanovništvo u razvojnim procesima;- promoviše jednakost u raspodeli ekonomskih troškova i koristi aktivnosti među

domaćinima i onima koji razvijaju turizam.

2.3. Turizam i promene u okruženju

Izazov u turizmu koji je predstavljen održivim razvojem postaje jasniji ako detaljnije proučimo kako se turizam odnosi prema promenama u okruženju. Već je pomenuto da osnovne kompleksnosti odnosa turizam-okruženje čini raznolika priroda uticaja i nekonzistentnosti u prostoru i vremenu i njihovim uzrocima i posledicama. Takođe je važno reči da su efekti koje turizam ima na fizičko okruženje često parcijalni, a jedna od praktičnih poteškoća u proučavanju tih uticaja je da se razluče uticaji turista od uticaja drugih agenasa promena koje se mogu odvijati u istom okruženju. Tako, na primer, zagađenje plaža i vode u priobalju su predstavljale ozbiljne probleme u okruženju duž italijanske obale Jadrana u kasnim 1980-tim, a delimično se nastanak ovog problema pripisuje prisustvu turista, ali i posledicama oslobađanja znatne količine gradskog, poljoprivrednog i industrijskog otpada u primarnim rekama koje se slivaju u more (Becheri 1991).

Raznolikost uticaja turizma na okruženje i ozbiljnost problema se geografski razlikuju iz više razloga. Prvo, moramo da uzmemo u obzir prirodu turizma i efekte vezane za njega. Studije uticaja često prave pogrešne pretpostavke da je turizam homogena aktivnost koja ima konzistentne efekte, ali postoji mnogo različitih oblika turizma i vrsta turista. Masovni turisti koji troše milione na Španskom Mediteranu verovatno stvaraju mnogo jači i potencijalno ozbiljniji uticaj od malih grupa istraživača koji planinare u Nepalu, iako, paradoksalno, tamo gde su masovni oblici turizma dobro isplanirani i resursi su adekvatno upotrebljeni, posledice po okruženje u stvari mogu biti mnogo manje od onih koje stvara manji broj ljudi u poseti lokacijama koje su prilično nepripremljene za turiste. Na primer, smanjenje lokalnih zaliha drveta za ogrev i problem postavjanja oznaka su problemi mnogih turističkih ruta u zoni Himalaja u Nepalu (Hunter i Green, 1995).

Drugo, važno je uzeti u obzir i vremensku dimenziju. U mnogim delovima sveta, turizam je sezonska aktivnost koja predstavlja pritisak na okruženje u jednom delu godine, ali omogućava obnavljanje u periodu nakon sezone. Tako, mogu postojati kratkoročni/privremeni uticaji na okruženje koji se mogu slučajno poklapati sa turističkom sezonom (zagađenje od saobraćaja koje stvaraju posetioci), ili može doči do ozbiljnijih dugoročnih/trajnih efekata gde se prekoračuju kapaciteti okruženja i dolazi do nepovratnih promena (npr. smanjenje biodiverziteta usled uništavanja vegetacije od strane turista).

Treće, različitost uticaja nastaje iz prirode destinacija. Neka okruženja (npr. urbana odmarališta) mogu da izdrže vrlo visok nivo poseta, jer ih njihova veštačka infrastruktura čini otpornim ili zato što poseduju organizacionu strukturu (kao što je planirano usmeravanje) koja

26

omogućava efektivnu pripremu za posetioce. Suprotno, druga mesta su nogo manja i možda imaju nesreću da se veliki deo turističkih aktivnosti izvodi na osetljivim mestima. Obale i planine supopularne turističke destinacije koje su često ekološki ranjive i čak i veštački resursi mogu da ispaštaju. Istorijska mesta, na primer, mogu biti pod ogromnim uticajem turističkog prisustva, a skorijih godina atrakcije poput Stonehge u Engleskoj, Parthenon u Grčkoj i Tutankhamen grobnice u Egiptu su premet parcijalnog ili potpunog zatvaranja zbog negativnih uticaja na okruženje.

Istraživanje uticaja turizma na okruženje je korisno za prihvatanje holističkog pristupa temi. Okruženje, bioo da se definiše kao fizičko, ekonomsko ili socijalno, jeobično kompleksan sistem gde postoje međusobni odnosi pored inicijalnog uzroka. Uticaj često ima kumulativnu dimenziju u kojoj se sekundarni procesi ojačavaju i razvijaju posledice promena, tako da tretiranje svakog problema pojedinačno ne obuhvata verovatnoću da kumulativan efekat može biti veći od zbira pojedinačnih. Kao ilustracija za to su efekti uništavanja vegetacije koji zajedno sa procesima promena u okruženju mogu u ekstremnim slučajevima da kulminiraju u kolapsu čitavog lokalnog ekosistema.

Druga prednost holističkog pristupa je da nas ohrabruje u napredovanju ka uravnoteženom pogledu na odnos turizma i okruženja. Izazov je fokusiranje na mnoge očigledne primere negativnog i štetnog uticaja koji turizam može imati, ali, kako koncept simbioze odnosa kaže, postoje i pozitivni efekti. Mogu se videti kao nega pozitivnih stavova ka zaštiti okruženja/unapređenju, ili se mogu praktično odraziti u stvarnim investicijama u poboljšanje okruženja kojim se obnavljaju lokaliteti za lokalno stanovništvo i predstavljaju podršku turizmu.

Treća prednost holističkog pristupa je da prepoznaje širinu (neki mogu reći i nepreciznost) termina „okruženje“ i činjenica da će verovatno biti prisutne razne vrste uticaja. Kao što je verovatno implicitno u prethodnoj diskusiji, termin može obuhvatiti razne koncepte – fizičke ekosisteme; veštačko okruženje; ili ekonomsku, socijalnu, kulturnu i političku sredinu – i turizam ima potencijal da utiče na sve njih u različitom obimu. Sada se razmatraju uticaji koje turizam može imati na fizičko okruženje, ekosistem i veštačko okruženje, zajedno sa načinima na koje se može održati simbiotski odnos između turizma i okruženja kroz kontrolisani pristup.

Klasifikacija načina na koje turizam promoviše promene u fizičkom okruženju je obuhvaćena u nekoliko radova na tu temu (Mathieson and Wall, 1982; Hunter and Green, 1995; Wall and Mathieson, 2006) i ostaje karakterizacija promena kwao u suštini pozitivnih i negativnih. Možda je adekvatno da se podsetimo da raniji komentari o rizicima jednostavne kategorizacije i potrebe da se prepoznaju uticaji, često nisu konzistentni po prirodi u svim kontekstima razvoja. Sledi opis pet grupa turističkih efekata.

2.4. Biodiverzitet

Pod biodiverzitetom podrazumevamo više efekata koji imaju širok uticaj na floru i faunu posmatrane oblasti. Potencijalne oblasti pozitivnog uticaja na okruženje na čiju promenu turizam

27

može uticati se uglavnom odnose na načine na koje turizam stvara podstrek i finansijska sredstva za dalje očuvanje prirodnih oblasti i životinjskih i biljnih vrsta uz pomoć obeležavanja zaštićenih oblasti i implementacijom novih programa mendažmenta zemljišta. Delokrug ekonomske podrške turizma za očuvanje je ilustrovan u raznim oblastima, na primer, Australiji, Brazilu, Grčkoj i Keniji.

Ipak, češći su obrasci vezani za razne oblike štete po biodiverzitet. Procesi turističkog razvoja (izgradnja hotela i apartmana, novih puteva, novih atrakcija itd.) mogu da rezultuju u različitim oštećenjima prebivališta. U Alpima beležimo preteranu seču šuma radi izgradnje skijaških terena i gubitak alpskih pašnjaka bogatih divljim cvećem zbog novih hotela i planinarskih domova, koja je značajno narušila ekološku ravnotežu i u velikoj meri povećala rizik pojave klizišta i lavina.

Na lokalu, očigledniji su drugi uticaji. Uništenje vegetacije na popularnim lokacijama za posetioce krčenjem puteva za motorna vozila je čest problem. Tipično krčenje izaziva nestanak osetljivijih vrsta i pojavu golog zemljišta ili, tamo gde je moguća regeneracija vegetacije, rast otpornijih vrsta. Ukupan efekat takvih promena je smanjenje raznovrsnosti vrsta i nestanak retkih vrsta koje zauzvrat mogu uticati na lokalnu populaciju insekata, ptica koje se hrane insektima kao i manjih sisara kod kojih su populacija biljaka i insekata ključni element lanca ishrane.

Na neke krupnije vrste životinja turizam može da utiče na razne načine, čak i u zaštićenom okruženju. Reynolds and Braithwaite (2001) su se detaljnije pozabavili problemom kako turisti utiču na divlji život i kako to može pokrenuti velike promene u ponašanju kod životinja i promeniti strukturu životinjske zajednice. Neki od ovih efekata se odnose na modifikovanje staništa kroz aktivnosti gradnje, redukcije raznovrsnosti biljaka ili zagađenja, ali možda je od većeg značaja potencijal promene ponašanja i uvođenje novih nivoa rizika za životinjsku zajednicu. Modifikacije ponašanja koje su Reynolds i Braithwaite povezali sa većim nivoima turističkih aktivnosti su:

- poremećaj hrane i obrazaca prehranjivanja;- promena obrazaca ishrane tamo gde turisti hrane životinje;- javljanje migracija životinja;- neobično ponašanje životinjskih vrsta;- modifikovanje obrazaca aktivnosti, kao što je češća pojava noćnih aktivnosti;

A rizici obuhvataju:

- smanjen nivo zdravlja i kondicije;- manji nivo reprodukcije;- veći nivo predatorstva, naročito kod mladih životinja gde roditelji često imaju

poremećaje zbog prisustva turista.

2.5. Erozija i fizička oštećenja

28

Uticaj turizma na raznovrsnost flore i faune je vezan za drugu oblast, eroziju i fizička oštećenja, a to ilustruje kako problemi u okruženju mogu biti međusobno povezani. Do erozija obično dolazi usled pešačke aktivnosti posetilaca i, kako su putanje i prirodne lokacije najverovatnija mesta dešavanja takvih problema, ekstremna težina i brojnost posetilaca mogu dovesti do oštećenja veštačkih građevina. Parthenon u Atini je primer, on nije samo pod napadom zagađenja iz vazduha, već ga erodiraju cipele milona posetilaca. Ipak, u takvim situacijama, turizam može imati pozitivan uticaj, iako ta aktivnost može biti glavni uzrok problema, jer prihodi od posetilaca mogu takođe biti osnovni izvor sredstava za programe restauracije prirodnog okruženja.

Češći problem je erozija zemljišta, kod koje gaženje stvara seriju sekundarnih efekata koji mogu eventualno da izazovu dublje promene ekosistema, što dovodi do suštinskih promena. Neki od primera ovakvog oštećenja su zaista zapanjujući. U severnom Velsu popularne turističke putanje do samita Snowdon su otkrile erodirano zemljište širine 9 metara, dok su lokalizovana erozija zemljišta i gaženje spustili nivo nekih putanja skoro 2 metra za nešto manji vremenski period od dvadeset godina.

2.6. Zagađenje

Uticaji na okruženje koga su turisti verovatno najsvesniji su oni koji su vezani za zagađenje, naročito zagađenje vode. Sa toliko turističke aktivnosti koncentrisane oko vodenih resursa, zagađenje vode je veliki problem. Loš kvalitet vode može umanjiti estetski izgled lokacije i biti izvor bolesti poput gastro-enteritisa, hepatitisa, dizenterije i tifusa. Vidljivo zagađenje vode (kanalizacija, organski i neorganski otpad, gorivo iz motornih čamaca, itd.) će talasi rutinski naneti na plaže i obale, čime dolazi do direktne kontaminacije, neprijatnog mirisa i vizuelno neprijatnih prizora.

Zagađenje vode ima i direktnih efekata na biljnu i životinjsku zajednicu. Smanjenje nivoa kiseonika i veće naslage zagađene vode doprinose smanjenju raznovrsnosti biljnih i životinjskih vrsta, što rezultuje razvitkom jednih a postepenim gubitkom drugih biljnih vrsta. U nekim slučajevima, takve promene vremenom utiču i na turiste. U nekim delovima Mediterana, naročito u Jadranskom Moru, loše tretirana kanalizacija (filtriraju se poljoprivredna đubriva i ulivaju u more) je stvorila lokalnu eutrofikaciju vode (proces obogaćivanja nutrijentima). To je direktno dovelo do formiranja neuglednih cvasti algi neprijatnog mirisa koje se gomilaju u priobalju u toku letnjih meseci koje umanjuju atraktivnost okruženja i smanjuju promet turista u datoj sredini.

Zagađenje vode je naročito čest sličaj u oblastima masovnog turizma gde je industrija dala tempo brži od onog koji lokalna infrastruktura može da isprati (npr. obala Španije na Mediteranu), ali čak i starim turističkim lokacijama, gde je lokalni tretman vode i usluge čišćenja prilagođen lokalnim potrebama, zagađenje vode je i dalje problem. Na primer, u 2004. je Agencija za evropsko okruženje prijavila da iako 96% plaža u Evropi zadovoljava osnovne

29

kriterijume mandatornih standarda EU koje se tiču fekalne kontaminacije vode za kupanje, samo 87% ispunjavaju zahtevnije standarde. Postoji značajno odstupanje standarda od zemlje do zemlje. Tako, na primer, i u Holandiji i u Grčnoj je ispunjeno 100% mandatornih standarda za gradske plaže, dok je Francuska dostigla tek 87%. U smislu standarda, performanse se mnogo razlikuju. Grčka je dobila 98%, a Velika Britanija samo 75%, dok Belgija ima samo 18% (EEA, 2006). Varijacija su vidljive i u okviru različitih zemalja. U Velikoj Britaniji 2005. na primer, severozapadni region – koji pokriva neke od najpopularnijih britanskih vikend plaža i odmarališta kao što su Blackpool i Southport – ima samo jednu plažu koja je dobila „plavu zastavu“ za čistoću plaže, u odnosu na 43 u Velsu i 30 u jugozapadnom regionu.

Pored zagađenja vode, turizam je takođe vezan za zagađenje vazduha i, što je malo manje očigledno, zagađenje bukom. Zagađenje koje nastaje zbog buke je uglavnom vrlo lokalizovano, sa centrom u oblastima zabave u popularnim odmaralištima, aerodromima i putevima. Ipak, zavisnost turizma od putovanja znači da je hemijsko zagađenje atmosfere izduvnim gasovima automobila mnogo raširenije i, s obzirom na prirodnu atmosferu, verovatnije će se kretati van oblasti u kojoj se stvara. Azotni oksidi, olovo i hidrokarbonati u emisijama gasova prete ne samo ljudskom zdravlju, već napadaju i lokalnu vegetaciju i smatra se da su krivi za češću pojavu kiselih kiša u nekim oblastima. St. Gottard Pass, koji leži na jednoj od glavnih ruta između Švajcarske i Italije, je jedno mesto gde je atmosfersko zagađenje od turističkog saobraćaja odgovorno za veliku štetu na vegetaciji, uključujući retke alpske biljke.

Otprilike od sredine 1990-tih dolazi do pokretanja polemike na temu globalnog zagrevanja i doprinosa emisije gasova „zelene bašte“ – u suštini ugljen-dioksida (CO2) – koji izazivaju ovaj problem. Dok se gasovi zelene bašte proizvode u mnogim procesima i aktivnostima, rastući nivo aerotransporta (gde turizam ima veliku ulogu) je identifikovan kao rastući i ozbiljan problem. Jedna skora studija o upotrebi energije vezana za aerotransport na Novi Zeland, na primer, navodi prognoze Međudržavnog panela o klimatskim promenama u kojima se kaže da će do 2050. godine isti biti uzročnik oko 7% ukupne svetske emisije CO2 gasova. Ipak, kako letelice generalno vrše emisiju zagađivača u gornji sloj troposfere, one se duže vreme zadržavaju u atmosferi, stvarajući kumulativan efekat koji može biti i do četiri puta veći od ekvivalentne emisije nago na nivou zemljišta.

Ipak, ovi uticaji nisu jednosmerni i postoji sve više dokaza da globalno zagrevanje za koje je turizam delimično odgovoran, oštećuje kapacitete nekih turističkih resursa. Na primer, više temperature zimi smanjuju nivo snega u planinskim oblastima u Evropi i Severnoj Americi, a pojavljuju se problemi dugoročne održivosti nekih zimskih skijaških odmarališta. Slično, povišene letnje temperature u nekim oblastima poput Mediterana su povezane sa pojavom suša, toplotnih talasa i – problem vezan za to – šumskih požara.

2.7. Resursna baza

30

Još jedan razlog za brigu je uticaj turizma na resursnu bazu. Dok turizam može biti agens lokalnog povećanja zaliha osnovnih resursa ili promocije mera konzervacije resursa od kojih svi imaju koristi, naglasiće negativne efekte vezane za osipanje ili diverziju ključnih resursa. Privlačnost tople, suve klime za mnoge oblike turizma stvara određenu tražnju za lokalnim zalihama vode, koje se mogu smanjiti prevelikom potrošnjom turista ili se mogu preneti u bazene ili golf terene da bi se podmirila tražnja turista. U nekim delovima Mediterana, turistička potrošnja vode je do šest puta veća od tražnje domaćeg stanovništva. Turizam takođe može biti odgovoran za osipanje lokalnih zaliha goriva ili materijala za gradnju i uklanjanje peska sa plaža da bi se napravio cement nije retka pojava.

2.8. Vizuelne i strukturne promene

Ovo je još jedan način na koji turizam utiče na okruženje i strukturne promene i verovatno je ovde najjasnija ravnoteža između negativnih i pozitivnih uticaja turizma. Fizički razvoj turizma će neizbežno inicirati seriju promena u okruženju. Prirodno i veštačko okruženje može biti izloženo oblicima „vizuelnog“ zagađenja usled pojave novih oblika arhitekture ili stilova gradnje. Zemljište se može premestiti iz jednog sektora (npr. poljoprivrednog) da bi zadovoljilo tražnju za hotelskom gradnjom, novim transportnim ustanovama, parkinzima ili drugim elementima infrastrukture. Veštačko okruženje turizma će se takođe fizički proširiti, bilo u obliku ekspanzije rasta postojećih urbanih odmarališta, novih atraktivnih centara ili drugih domova na selu.

Ipak, u odnosu na potencijalno negativne promene, postoje oblasti na koje turizam ima pozitivan uticaj. Prvo, bolja infrastruktura zbog turista u obliku boljih komunikacija, javnih programa ili privatnih usluga, imaće neke korisne efekte na lokalno stanovništvo. Drugo, turizam može stvoriti nove načine upotrebe prethodno neproduktivnih i marginalnih zemljišta. Ruralno okruženje na zapadu Irske, na primer, delimično se održava i regeneriše razvojem ruralnog turizma u EU LEADER programu koji je uveden da pomogne pri smeni sve manje poljoprivredne ekonomije alternativnim oblicima razvoja. Skoro polovina finansiranih projekata u Irskoj je u prvoj fazi LEADER programa bilo vezano za ruralni turizam. Treće, turizam je u gradovima pomogao promociju strategija urbanih poboljšanja sa ciljem smanjenja napuštenih objekata. Primeri obuhvataju program nacionalnih i međunarodnih festivala bašta u severnim gradovima Britanije tokom 1980-tih, koji su preuzeli napuštena mesta i stvorili nove turističke atrakcije od neobrađenog zemljišta. U Britaniji, kontinentalnoj Evropi, SAD i Kanadi, regeneracija ponovnom upotrebom zapuštenih oblasti – područje dokova i vodenih međa su povoljne mete – je česta tema savremenog urbanog razvoja.

3. Menadžment turizma i ekoloških promena

3.1. Turistički menadžment

31

Postoji duga istorija menadžmenta turista i repertoar tehnika menadžmenta koji mogu da pomognu da se oblikuje održivi turizam pomoću regulativa za posetioce. Tu spadaju:

- formiranje prostornih zona;- prostorno koncentrisanje ili disperzija turista;- restriktivan ulaz ili cene.Prostorne zone su strategije menadžmenta zemljišta koje se sprovode sa ciljem

integrisanja turizma u okruženje pomoću definisanja oblasti koje su različito primerene ili imaju različite kapacitete za turizam i zatim pokušavaju da ujednače pristup turista tim procenama kapaciteta. Tako zoniranje zemljišta može da se koristi za udaljavanje turista iz primarno konzervativnih oblasti; da se aktivnosti štetne za okruženje koncentrišu na lokacijama koje su posebno pripremljene za takve događaje; ili da se posetioci usmere u ograničen broj lokacija gde se njihove potrebe mogu zadovoljiti i njihov uticaj ograničiti. Primer je politika zoniranja u Peak District nacionalnom parku u severnoj Engleskoj.

Politika zoniranja se često dopunjava strategijama za koncentrisanje turista u preferiranim mestima ili, tamo gde su mesta pod pritiskom, usmeravanje turista na alternativne destinacije. Pod „ćupovima meda” se smatraju planirane lokacije koje privlače turiste svojim izgledom i ekskluzivnim sadržajem (informacije, osveženje, parking, itd.) i koje zatim mogu efektivno da spreče dalje prodiranje turista u osetljivije okruženje koje možda leži iza. (Komercijalne turističke atrakcije, informacije za turiste i centri za posetioce, parkovi i istorijske lokacije su sve primeri lokacija koje mogu da budu ćupovi meda u menadžmentu turističkog okruženja.) Suprotno tome, tamo gde uslovi zahtevaju redistribuciju turističčkih aktivnosti, uređaji poput planiranih scenskih vožnji ili turističkih ruta mogu imati željeni efekat odvlačenja ljudi od kritičnih tačaka u okruženju.

Na nekim lokacijama, regulisanje uticaja turizma na okruženje se postiže politikom cena i/ili izuzećem i kontrolom. Priroda i rang takve prakse se dosta razlikuju od mesta do mesta. U SAD, na primer, ulaz u noge nacionalne parkove se plaća, dok je u Velikoj Britaniji ulaz besplatan. Ipak, iako je pristup britanskim nacionalnim parkovima neograničen, politike izuzeća i kontrole imaju uobičajeno mesto u lokalnom menadžmentu nivoa ovih oblasti, jer raste pritisak turizma. U Dartmoor nacionalnom parku u jugozapadnoj Engleskoj, na primer, restrikcije se planiraju da bi se zaštitio otvoren močvarni teren, sa eksplicitnim pretpostavkama protiv razvoja koji bi pretio posebnim karakteristikama močvare i gde je fizičko okruženje uglavnom ograničeno na postojeća naselja (DNPA, 2002). Posetioci se usmeravaju (obrascima pristupa i planiranim izgrađenim ustanovama) ka relativno malom broju mesta sa većim kapacitetom, dok je kretanje vozila predmet saobraćajne politike koja ograničava i odvaja vozila na predodređenim rutama u zavisnosti od veličine i težine.

3.2. Koncept nivoa zasićenosti

Koncept nivoa zasićenosti je dobro poznat pristup u razumevanju mogućnosti turističkih mesta da podnesu upotrebu i u skladu su sa njihovom održivošću. Jednostavnije rečeno, ovaj

32

koncept nalaže da sve što je u okruženju, bilo da je prirodno ili veštačko, ima svoj kapacitet (ili nivo upotrebe) koji, kada se prekorači, prouzrokuje nastanak promena u okruženju i različit nivo štete i/ili koji može biti povezan sa smanjenim nivoom satisfakcije posetilaca. Nivo zasićenosti se može dočarati na više različitih načina. Na primer:

- kao fizički nivo zasićenosti – koji se obično posmatra kao mera apsolutnog prostora, kao što je broj mesta na parkingu primera radi;

- kao ekološki kapacitet – koji predstavlja nivo upotrebe koji okruženje može da podnese pre (dugoročnog) oštećenja okruženja;

- kao perceptualni (ili društveni) kapacitet – koji predstavlja nivo gužve koji će turisti tolerisati pre no što se prebace na drugo mesto usled zasićenja postojećeg.

Iako je nivo zasićenosti, posmatran sa strane, vrlo atraktivan koncept koji dobija na kredibilnosti kroz posmatranje koje intuitivno ima smisla, uz napomenu da pitanja kapaciteta koja mogu da se redukuju na jednostavne brojeve privlače sve više kritika koje stavljaju pod lupu praktičnu vrednost kao instrument za merenje uticaja. Na primer, primećeno je da je teško predvideti ekološke kapacitete i često se mogu proceniti tek nakon nastanka štete, dok su perceptivni kapaciteti – kao personalizovane reakcije – skloni variranju između i kod samih pojedinaca ili turističkih grupa, u zavisnosti od okolnosti i motiva. Jasno je da je kapacitet svake lokacije drugačiji u zavisnosti od faktora, poput ponašanja turista i vrste upotrebe, uslova zemljišta, sezonskih varijacija, kao i prisutne menadžment prakse i ciljeva. To govori da svaka lokacija ima višestruke kapacitete – ne samo u smislu fizičkih, ekoloških ili socijalnih kapaciteta – već i u smislu varijacija u okviru samih ovih kategorija.

Još važnije je da je ovaj koncept vrlo reduktivnog karaktera, s obzirom na to da usmerava kompleksna pitanja na potragu radi identifikovanja kritičnih pragova upotrebe u smislu broja, i izostavlja ključne kvalitativne procene. Zaista, McCool and Lime (2001) smatraju da prisvajanjem tradicionalnog pristupa nivoa zasićenosti teritorije prihvatamo krivicu toga da postavljamo pogrešno pitanje. Tako, umesto da pitamo koliko ljudi u oblasti može da opstane, trebalo bi da se bavimo socijalnim i biofizičkim uslovima koji su željeni ili adekvatni za destinaciju – drugim rečima, koliko velika promena je prihvatljiva s obzirom na ciljeve date oblasti?

3.3. Granice prihvatljivih promena

Alternativni pristupi procene uticaja dobijaju na popularnosti, možda kao rezultat prepoznatih ograničenja koncepta nivoa kapaciteta. Prihvaćena je tehnika ograničenja prihvatljivih promena (LAC) u SAD kao sredstvo rešavanja konflikata u razvoju u čuvanim oblastima. Centralne osobine metoda su:

- postavljanje seta kriterijuma oko predloga razvoja;- reprezentacija svih zainteresovanih strana u okviru donošenja odluka;- predlog željenih uslova i nivoa promena nakon razvoja;

33

- postavka nadzora promena i implementacija strategija za držanje uticaja promena u zadovoljavajućim i dozvoljenim okvirima.

LAC pristup tako obuhvata nekoliko ključnih aspekata održivih oblika turističkog razvoja. Promene su neizostavne posledice razvoja, ali primenom racionalnog planiranja, prepoznavanjem kvaliteta okruženja i konsultovanjem šire javnosti, mogu se realizovati održivi oblici turizma. Ipak, ovaj pristup ima i praktičnih slabosti. Postoje tehničke poteškoće u pristanku i proceni kvalitativnih aspekata turističog razvoja i proces zavisi od postojanja strukturisanog sistema planiranja i dovoljne količine resursa u ekspertizi i kapitala za operacionalizaciju nadzora. Tako se koncepti u kojima je LAC najkorisniji – na primer u oblikovanju turističkog razvoja u zemljama Trećeg sveta – često pokazuju kao najmanje pogodne za tehnike u praktičnom smislu.

Studija slučaja 1:

Biofizički uticaji kampovanja u Warren National Park u Zapadnoj Australiji

Warren nacionalni park obuhvata teritoriju od nekih 3000 hektara i rasprostire se u jugozapadnom delu zapadne Australije. Kroz park prolazi deo reke Warren i u parku se nalazi jedan veći deo šume eukaliptusa zbog koje ovaj nacionalni park predstavlja destinacije više od 120000 turista godišnje koji tu dolaze bilo iz Australije, tako i iz ostatka sveta. Turisti u većoj meri uživaju u prirodnom okruženju nacionalnog parka. Kao česte aktivnosti posetioca se izdvajaju šetnja i piknikovanje, kao i kampovanje preko noći i to u jednom od tri zvanična ili devet nezvaničnih kamp logora. U zvaničnim logorima možemo naići na utabane staze koje vode do mesta za postavljanje šatora za kampere, kao i neku osnovnu infrastrukturu kao što su klupe, stolovi i toaleti. Suprotno, do kamping mesta koja nisu kultivisana najčešće možemo doći isključivo džipovima i ostalim terencima koji su specijalizovani za krstarenje nepristupačnim putevima, dok se šatori postavljaju na deo zemlje na koji su prethodno kamperi već postavljali svoje šatore pa je zemljište na tom mestu pročišćeno. Nema druge infrastrukture.

Glavni cilj ove studije se odnosi na utvrđivanje prirodu i obim biofizičkih uticaja na okolinu koju prouzrokuje kamperska aktivnost, uzevši u obzir obe vrste kamp sredine. Takođe, od velikog je značaja uporediti stanje u njima sa stanjem na netaknutom zemljištu koje nije bilo na meti kampera. Istraživanje je pokazalo da je prisustvo kampera u velikoj meri uticalo na promenu zemljišta i životne sredine čak i na mestima koje nisu bile u velikoj meri posećivana. U načelu, došlo se do sledećih zaključaka:

- na područjima je zabeležena veća gustina samog zemljišta (do 304% tvrđe zemljište na mestima koja su predodređena za kampovanje)

34

- kao rezultat povećane kompaktnosti zemljišta, a i usled pojačanih padavina, na predelima gde su kamperi češće ostajali primećena je pojava jaruga i jama u toj meri da se na nekim mestima čak može videti korenje drveća

- zabeležen je značajan gubitak vegetativnog pokrivača

- kao rezultat potrebe kampera za sakupljanjem drva za ogrev, beleži se povećanje nivoa štete koja je nanešena drveću

- logorišta koja se nalaze pored Warren reke su prouzrokovala promenu rečne flore, kao i spušanje nivoa reke i degradaciju samog rečnog korita.

Iako se ovi rezultati odnose na specifičnu lokaciju u Australiji, autori povlače paralele i sa rezultatima studija sprovedenih na lokacijama na području SAD i Kanade koje takođe ukazuju na iste ili slične probleme.

3.4. Procena uticaja na okruženje

Isto ograničenje postoji i za procenu uticaja na okruženje (EIA). EIA je sve šire korišćen metod procene mogućih posledica po okruženje za sve oblike razvoja i potencijalno je koristan instrument za prevođenje principa održivosti u radnu praksu. EIA naročito utvrđuje okvire za informisanje procesa donošenja odluka koji okružuje razvoj, a sve veći broj industrija je rutinski potrebno (ili se savetuje) za EIA i davanje pisanih izjava o uticaju na okruženje (EIS). Postoje četiri osnovna principa kojima se većina EIA prilagođava.

Metodologija EIA je raznovrsna i može obuhvatiti korišćenje lista osnovnih faktora uticaja, kartografsku analizu prostornog uticaja i modele simulacije ili tehnike predviđanja. Njihove prednosti se odnose na to da, kada su adekvatno integrisane u faze planiranja projekta, pomažu u razvoju anticipiranjem efekata na okruženje, omogućavanjem efektivnijih usklađenja sa standardima vezanim za okruženje i smanjuju potrebu za naknadnom (i skupom) revizijom projekata. Ukupan cilj održivog oblika razvoja je takođe mnogo dostižniji cilj kada se uticaj na okruženje proceni unapred. Ipak, EIA je privukla i kritike, koje obuhvataju tendencije:

- fokus na fizičke i biološke uticaje umesto na širi rang promena u okruženju;- aplikacija na osnovu specifičnosti projekata i/ili na lokalnom geografskom nivou,

čime se previđaju šire veze i efekti;- zahtevanje razvijenih zakona i institucionalnih okvira za rad;- traženje ranga naučnih i drugih podataka kao sredstava procene mogućih uticaja;- bavljenje tehnokratskim rešenjima za probleme u okruženju, od kojih se neki o

održivom razvoju smatraju neadekvatnim.

Kao i LAC, EIA ima praktična ograničenja koja će inhibirati svoju primenu u mnogim kontekstima turističkog razvoja, naročito tamo gde može postojati najveća korist od tehnike.

3.5. Konsultovanje i participacija

35

EIA kao profesionalni pristup je bila na meti kritika koji izuzima ili obeshrabruje lokalno stanovništvo na načine koji su protivni nekim principima inkluzije koje održivi razvoj treba da odrazi. Ashley (2000) smatra da je ključan pristup menadžmentu resursa baziran na zajednici ukoliko će se zadovoljiti potrebe konzervacije turističke industrije i lokalnog razvoja, dok Scheyvens (2002) smatra da je „previše napora u implementiranju turizma osetljivog prema okruženju fokusirano na očuvanje resursa i da se nije uspelo u prihvatanju imperativa razvoja usled zanemarivanja životnih potreba lokalne zajednice“. Takva realizacija se odražava u sve većem broju projekata koji su stavili veći naglasak na menadžment koji obuhvata konsultovanje i učestvovanje zajednice u razvijanju održivih rešenja problema turističkog razvoja. Skoro su usmereni napori u primenu principa zasnovanog na pristupu obuhvatanja zajednice u menadžmentu turizma i konzervaciju KwaZulu-Natal u Južnoj Africi, iako, kako ova studija slučaja pokazuje, uspeh ili neuspeh inicijativa vezanih za zajednicu veoma zavisi od lokalnih uslova. Naročito pokazuje kako su participalni pristupi zavisni od pretpostavke da članovi zajednice imaju podeljene interese i aspiracije i gde, tamo gde je takva konvergencija odsutna (i gde je veća briga oblikovana oko siromaštva, lične bezbednosti i političke stabilnosti), održivi razvoj kroz konsultovanje i participaciju može imati nestabilan cilj.

Studija slučaja 2:

Problemi snabdevanja vodom i razvoj turizma na Majorci

Majorka, koja se nalazi u Mediteranu i smatra se za glavno balearsko ostrvo u okviru Španije, na najbolji način oslikava dilemu sa kojom se susreće veliki broj turističkih centara tople ili vruće klime. Sa jedne strane, upravo je klima jedna od najbitnijih aduta koje veliki broj turista privlače u ovakva mesta svake godine. U slučaju Majorke konkretno, turisti dolaze mahom iz Velike Britanije i Nemačke. Sa druge strane, mala količina padavina na godišnjem nivou predstavlja ozbiljan problem obezbeđenja dovoljne količine vode koja će podmiriti domaće i potrebe turista. Ovaj problem postaje utoliko veći ukoliko naglasimo da godišnje Majorku poseti više od 10 miliona turista, što pored 700000 stanovnika Majorke u značajnoj meri povećava potrebe za vodenim resursima.

Kako autori ove studije naglašavaju, „Majorka može da zahvali svojim prirodnim uslovima nedostatku vode”. Geološki posmatrano, na većini teritorije na Majorci se primećuje postojanje propustljivog krečnjaka, tako da, čak i u slučajevima kada ima padavina na Majorci (a to je najviše tokom oktobra i decembra), vrlo mala količina padavine se zapravo zadržava na površini zemlje. Dalje, postoje velike prostorne razlike, sa umnogome većim nivoom padavina kada govorimo o ređe naseljenim planinskim oblastima Serra de Tramuntana (koje dobijaju od 1000 do 1200 mm padavina godišnje), dok gradske zone na južnoj obali ostrva beleže svega 350 mm padavina na godišnjem nivou. Prostorni problemi snabdevanja vodom nastaju i usled sezonskog karaktera tražnje za vodenim resursima, tokom meseca kada je turistička aktivnost

36

najizraženija. To se dešava tokom letnjih meseca, a to je upravo vremenski period kada je lokalnim farmerima takođe potrebna voda za potrebe navodnjavanja zemljišta.

Problem balansiranja ovih potreba se pogoršava usled nedavnih trendova u razvoju turizma na Majorci, što rezultira povećanjem tražnje za vodenim resursima. Generalno, u cilju privlačenja klijentele nešto dubljeg džepa, na Majorci je otvoreno pregršt golf terena i drugih centara za razonodu, kao i zelenih površina na otvorenom i bašti. Potreba koju turisti imaju za voćem i povrćem se takođe povećala, što povećava pritisak na poljoprivredni sektor Majorke koji već kuburi sa problemima navodnjavanja zemljišta.

Prema tome, menadžment vodenim resursima se postavlja kao glavni problem kod obezbeđenja održivog razvoja ostrva. Prekomerna upotreba vode je, kako je procenjeno, glavni razlog zabeleženom padu nivoa vode u lokalnim cisternama od oko 120m u upoređenju sa nivoima vode u istim cisternama 1973. godine, što je dovelo do povećanja saliniteta vode kao i povećanja nivoa kontaminacije u priobalnim predelima. Stručnjaci procenjuju da će do 2016. godine lokalne rezerve vode moći da podmire svega 87% lokalne tražnje za istom. Shodno tome, regionalna vlada na Balearima je donela strategiju menadžmenta vodenim resursima u cilju premošćivanja prognoziranih deficita vode. Nekoliko ključnih akcija se ovde navodi. Pre svega:

- uvođenje mera za efektivnije iskorišćenje postojećih izvora vode kroz ponovnu upotrebu iste za potrebe navodnjavanja;

- popravka distribucionih sistema kako bi se izbegli gubici vode prouzrokovani curenjem ili isticanjem iz postojećih cisterni i rezervoara;

- razvoj novih izvora vode, primera radi kroz sisteme dekontaminacije kontaminiranih podzemnih voda;

- veštačko povećanje nivoa vode u rezervoarima koji su korišćeni u većoj meri od drugih postojećih, povezivanjem i transferom vode iz rezervoara koje su u suficitu.

Međutim, čak i pored ubeđenosti lokalne vlade da će problemi vodosnabdevanja biti rešeni, autori ove studije nisu u tolikoj meri sigurni u to, zauzimajući stanovište da „tehnički pristup menadžmentu vode u cilju obezbeđenja održivog razvoja Majorke ne predstavlja ništa drugo do odlaganje neizbežnog” i da je „realnost obezbeđenje balansa između postojećih prirodnih vodenih resursa i potreba turizma”.

3.6. Održivost i alternativni turizam

Postoji možda prirodno iskušenje da se posmatraju masovni oblici turizma kao najmanje održivi i kao stil turizma koji najverovatnije donosi velike promene u okruženju. Suprotno,

37

alternativni oblici turizma (koji se često karakterišu manjim obimom, uključenošću lokalnog stanovništva, preferiranjem udaljenijih oblasti i sklonošću ka uživanju u prirodi, okruženju i kulturi u centru turističkog iskustva) izgledaju kao da su više u skladu sa principima održivosti. Dalje, očaravajući nazivi koji se često daju alternativnim oblicima turizma – „zeleni turizam“, „mek turizam“ i „odgovoran turizam“ – doprinose popularnom verovanju da se održivost može izjednačiti samo sa alternativnim turizmom. Takav pogled se mora uzeti s određenom rezervom, jer iako filozofija alternativnog turizma može odražavati koncept održivosti, iskustvo alternativnog turizma sa sve većim brojem mesta govori da takvi oblici mogu biti potencijalni agensi promena, kao i da upravo ova odredišta u najvećoj meri utiču na promene u okolini. U stvari, alternativni turizam može biti isto toliko problematičan u smislu razvoja, kao i masovni oblici turizma.

Rizik vezan za jednostavne jednačine alternativnog turizma sa održivošću se mogu ilustrovati detaljnijim pregledom onoga što se smatra najizraženijim takozvanim alternativnim – ekoturizmom. Fennel je definisao ekoturizam kao „turizam baziran na prirodnim resursima koji se primarno fokusira na učenje o prirodi i koji se etički prilagođava tako da maloj meri utiče na okruženje, nezagađujući i lokalno orijentisan“. Ekoturizam tako teži da minimizuje uticaj na okolinu i lokalno stanovništvo, poveća svest i shvatanje o prirodnim oblastima i njihovim kulturnim sistemima i doprinese očuvanju i menadžmentu tih oblasti i sistema.

Prema Pageu i Dowlingu (2002), ekoturizam je postao jedan od najbrže rastućih sektora industrije globalnog turizma gde WTO procenjuje da je oko 20% svetskog tržišta koncentrisano oko ekoturizma. Ova procena je prilično velikodušna, ali to je verovatno posledica činjenice da postoje različiti oblici ekoturizma koji odražavaju osnovne gorepomenute vrednosti. Na primer, Page i Dowling (2002) povlače važnu crtu između „tvrdih“ i „mekih“ oblika ekoturizma:

- tvrd ekoturizam naglašava intenzivan, personalniji i duži susret sa prirodom, koji se generalno odvija u neometenom okruženju gde lokalne zajednice karakteriše malo ili nimalo osobina savremenog turizma. Učesnici su obično veoma posvećeni očuvanju prirode i traže ono što bi Cohen (1979) kategorisao kao „egzistencijalno“ iskustvo.

- mek ekoturizam se koncentriše na kratko izlaganje prirodi gde je iskustvo često jedna komponenta u nizu turističkih aktivnosti i iskustava, gde u posetama posreduju vođe puta i postoji više građevina. Učesnici u mekom obliku ekoturizma su mnogo manje posvećeni očuvanju okruženja.

Ova podela je korisna pri postavljanju kritičkih gledišta ekoturizma (i drugih alternativnih oblika) kao suštinski održivog oblika turizma koji ima mali uticaj na okruženje. Koncept „mekog“ ekoturizma označava stil putovanja koji su neki autori opisali kao masovni turizam u drugačijoj odeći, dok se mnoge pretpostavke etičke superiornosti ekoturizma često stavljaju na pogrešno mesto, a jasno se svrstavaju pod oznaku marketinga da bi predstavile tradicionalni turizam na nov način. Butler je takođe razvio ubedljivu kritiku koja mnoge vrste alternativnog turizma – kao što je ekoturizam – jednostavno predstavlja pionirske faze novih praksi masovne rekreacije – Butler to naziva „tanak vrh klina“. Na taj način, alternativni turizam

38

postaje mehanizam za konstruisanje nove geografije masovnih putovanja i uticaja vezanih za njih, sa fokusom na egzotičnim i udaljenim mestima, koji je eksperimentalan i ima mali uticaj na osobine, razvija se u većem obimu i organizovanim oblicima poseta. Dalje, gde god se mali oblici ekoturizma razviju u veći poduhvat, postoji i veći rizik da ekonomske koristi od turizma mogu incijalno da nastanu lokalno, ali će se brzo izgubiti kada velike putničke kompanije preuzmu posao (Page i Dowling, 2002).

Čak i u specijalizovanijim oblastima „tvrdog“ ekoturizma, teško je pobeći od zaključka da ekoturizam promoviše promene i da mnoge od tih promena nisu neophodno korisne. Wall vidi mnoge oblike ekoturizma kao podstrek za promene u oblastima koje su nekada retko posećivane i podstiču novu tražnju zajednici domaćina i njihovom okruženju. Slično, Butler smatra da je teško i za najniže osnovne oblike ekoturizma da izbegnu stvaranje uticaja i, dok neki autori kažu da ekoturizam može promovisati lokalni identitet turističkog mesta, ovi oblici ekoturizma koji obuhvataju veće učestvovanje u mestima koje posećuju znače da alternativni oblici turizma često zalaze mnogo dublje u lične živote stanovništva od udaljenijih oblika masovnog turizma, koji slično povećava kapacitete stvaranja uticaja u okruženju, ekonomskih, socijalnih i kulturnih uticaja.

Na osnovu ovih kritičkih stavova iznosima dva važna zaključka. Prvo, iako alternativni oblici kao što je ekoturizam izgledaju kao prijateljski za okruženje i održivost, stvarnost je drugačija. Drugo, alternativni turizam – koji možda prihvata mnoge principe održivosti – sam po sebi ne daje model održivog oblika masovnog turizma i nije zamena za masovni turizam. Nedostaju mu fizički kapaciteti, logistika i organizacija da bi zadovoljili sve veći nivo tražnje, nedostaje ekonomsko merilo koje je postalo toliko važno u mnogim nacionalnim, regionalnim i lokalnim ekonomijama i stil alternativnog turizma ne uspeva da pogodi ukuse i preferencije miliona putnika i turista širom sveta.

Tako, dok postoje aspekti alternativnog turizma koji daju lekcije o tome kako postići održive odnose između turizma i okruženja, alternativni turizam nije prirodna (održiva) zamena za problematični masovni oblik putovanja. Rešenja problema održivosti se tako moraju oblikovati u okviru konteksta masovnog turizma, a to znači da ako se održi simbiotski odnos između turizma i okruženja, brižljiv menadžment i planiranje turističkog razvoja – bilo da je u pitanju onaj tip razvoja koji se poziva na principe održivosti ili ne – moraju biti centralna komponenta u budućem rastu turizma.

Zaključak

Procesi prirodnog i ekonomskog razvoja predstavljaju najupečatljivije načine na koji turizam utiče na određenu geografsku celinu. U ovom radu sam pokušao da definišem ključne

39

faktore koji oblikuju turistički razvoj i pokazuju kako se mogu kombinovati kako bi proizveli prostorno kontrastne forme. Štaviše, ovakav vid razvoja ne samo da menja fizičko okruženje posmatranih destinacija, već ima i niz ekonomskih dejstava. Oni će varirati od mesta do mesta, u zavisnosti od forme turističkog razvoja i same prirode nacionalne ili lokalne ekonomije, ali mogu da podrazumevaju čitav niz uticaja koji se odnose na nacionalni i regionalni ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta. Nažalost, nestabilnost ove grane privrede koja je čini ranjivom na čitav niz eksternih uticaja (na primer, devizni kurs ili oscilacije u ceni nafte, političke krize, modne promene) ukazuju na to da ova grana privrede nikako ne može da obezbedi zdravu podlogu za ekonomski razvoj. Za zemlje trećeg sveta, turizam može da poveća nivo zavisnosti od inostranog kapitala i u mnogo različitih konteksta i sam kvalitet radnih mesta koji grana privrede kreira je na niskom nivou, ali je bitno imati u vidu da su pretpostavljene snage i slabosti ekonomskih efekata nastale usled turističke delatnosti u velikoj meri zavisne od uslova na domaćem tržištu i, ponaročito, ugla gledanja na iste.

Mnogi oblici turizma su zavisni od okruženja po pitanju konteksta i fokusa na turističke aktivnosti, ali neke aktivnosti predstavljaju kapacitet za obezvređenje i nekada i uništenje prirodnih resursa na kojima se bazira turizam. Efekti na okruženje su prisutni kroz ekosistem, okruženje i veštačko okruženje, iako se razlikuju određeni uticaji – odražavajući razlike u prirodi mesta koje turisti posećuju, nivou i intenzitetu razvoja i umećima i ekspertizi menadžmenta resursa. Kako problemi u okruženju vezani za turizam postaju sve važniji, veća pažnja je usmerena na načine obezbeđenja održivih obrazaca razvoja i alternativne oblike turizma koji daju manje štetne efekte na turističko okruženje. Ipak, istinski održivi turizam se često pokazao kao eluzivan, a postoje evidentni rizici da će se alternativni turizam vremenom razviti u masovnije turističke oblike, uz sve prateće probleme koje takva praksa može proizvesti.

Literatura

40

1. Gareth Shaw, Allan M. Williams: „Tourism and Tourism Spaces”, 2004.

2. Ioaniddes, Debbage: „Distribution of Income From Tourism Sensitive Employment”; 1997.

3. J. Ateljevič, S. Milne; „Rural Tourism and Sustainable Business”; 2002.

4. Paul Jenkins; „The Conservative Rebel”; 1982.

5. Geoffrey Wall, Alister Mathieson; „Tourism: change, impacts and opportunities”; 2006.

6. Jennifer L. Murphy; „Major Companies of the Far East and Australasia”; 1994.

7. Reynolds, Braithwaite; „Ecotourism”; 2001.

8. Roger Sidaway; „Resolving Environmental Disputes: From Conflict to Consensus”; 1995.

9. Stephen Page, Ross Kingston Dowling; „Ecotourism”; 2002.

10. http://wikipedia.com

11. http://globalgiving.co.uk

12. http://unitedprosperity.org

41