ЕКСПРЕСИОНИЗАМ У ПРИПОВЕТКАМА ДРАГИШЕ ВАСИЋА

Драгиша Васић је у традицију наше реалистичке приповетке унео новине –

слободна композиција и нервозан начин писања, у којем потпуно ишчезава јединство

причања. Приповетке су низ тренутних снимака, између којих има, а некада нема везе.

Фрагментарност се остварује писањем у нервозним скраћењима и скоковима, брзим,

задиханим, плаховитим темпом, оскудица композиције која се надокнађује живошћу

појединих сцена. Нервозност приповедачког стила прожета је личним акцентом, основним

личним расположењем, уцвељеним и бунтовним, што приповеткама даје субјективну

атмосферу. (Јовановић)

Након рата, цивилизација је суочена са кризом која се код експресионистичких

писаца на егзистенцијалном плану огледа у кризи субјекта и сазнања, његовој

дестабилизацији и дисоцијацији. Модернистичко ”ја” подвојено је изнутра, нагрижено

противречним, антиномичним осећањима, као што су страх, самоћа или смрт, односно

љубав, чежња, нада, воља. Стварност се стога више не поима у свом тоталитету, већ само

парцијално и фрагментарно, у облику појединих суштинских елемената. Приповетка „У

гостима“ је обликована као континуирано обраћање 'Господи', односно читаоцима

наратора у ЈА форми и састоји се од пет фрагмената. Прича о трагедији пада и повратка

ратника-повратника Николе Глишића, одвија се кроз свест његовог кума са променом

тона током причања од саосећајног до цинизма.

Експресионистички субјект излаз из унутрашње подвојености налази у потпуној

изолацији од света, отуђењу које води у потпуно самоотуђење, у којем експресионистички

субјект/јунак пасивно доживљава себе и свет. Оваква позиција субјекта често води у

лудило, које је мотивисано метафизичким страхом од уништења.

У краткој причи „Авети у лову“ Драгиша Васић још једном упућује осуду рата у

коме се људи, чак и они најближи, потпуно отуђују, да би у њима преовладали нагони

опстанка. Родитељи који су кренули преко Албаније да би сачували живот свом детету, у

борби за сопствени живот, остављају несахраљено тело детета.

Слика Секуле Ресимића у приповеци „Ресимић добошар“, његова физичка и

духовна наказност и начин његовог делања у војсци и рату није слика која наглашава

његов трагизам и сиромаштво, већ је знак његове егзистенцијалне отуђености која нема

одјека у моралном регистру. У приповеци „Погибија Јаћима Меденице“ приповедачева

иронија прати опис Јаћимових трансформација. Од посматрача, он постаје актер соколске

свечаности, супституције рата у којем је Јаћимова улога била срамотна и скромна. Рат се

смањио и свео на соколску свечаност, а Јаћим раскрупњао до њеног главног учесника, у

чему уочавамо промену ратног смисла и става према рату. Јаћим на свечаности је

фигурација испричаног учешћа у рату. Унутар представљачке фигурације, Меденица се

отуђује од самог себе, јер постаје сопствена фигура: неидентификована безличност

управља његовим понашањем на паради, јер се он ментално уживљава у властита

неистинита причања која стварају карикатуралну фигурацију.

Код експресиониста се критика друштва првенствено испољава као револт у

односу на постојеће друштвене, па и цивилизацијске норме. Зато њихова осуда друштва

почива на оспоравању сваке ауторитативности, односно свих оних инстанци на којима

функционишу социјални ред и моћ. Ова побуна, се првенствено, односи на државу и

владајућу класу капиталиста, а онда и на односе међу члановима породице, мужа и жене,

религију и на осуду рата. Такође се критикују институције које уништавају појединца,

делују репресивно, понижавајући људско биће (нпр. затвор, лудница, јавна кућа).

Приповетка „У празном олтару“ социјално-критички тематизује послератно

искуство, мада има развијен регистар ратних мотива. Аукторијални приповедач описује

тортуру и јунаково трагично искуство у Главњачи (затвор) које има социјално-политичку

мотивацију. (Ломпар) Грешком полиције, Петроније Свилар трагично и незаслужено

страда.

Такође, у приповеци „У гостима“ приповедач је сведок сукоба између предратних

студената, спремних на друштвену револуцију, и капиталисте, односно ратног профитера,

како га они ословљавају.

Секула Ресимић пред стрељање одбија да се исповеди, јер, како каже, боље стоји

код Бога од попа који очекује његову исповед (паралела са 'Црвено и црно – реализам и

Странац – модерно). Његово одбијање је презир према свету у којем га стрељају они који

се мирне душе чашћавају печеним пилетом због кога је један војник стрељан као

пљачкаш. У убичином лику хуману црту налазимо само у односу према Ружином

ждребету, због кога пристаје и на стрељање. Трагички потенцијал Ресимићевог лика

исказан је у чињеници да он својом гротескношћу не само да није у сагласности са светом

у којем дела, већ бива усмрћен од стране тог света. Модерна свест лакрдијаша, кокошара и

убице са својим знањем о смрти бога приповедачки је потиснута у корист трагичне свести

модерног осећања живота која рачуна на испуњавање места мртвог бога.

Због побуне против друштва долази до експресионистичког отуђења, као

последица тоталне немогућности интеграције између субјекта и друштва.

Петроније Свилар (У празном олтару) је до затворског искуства био савестан и

лојалан грађанн, добар борац. Тортура и пребијање у Главњачи мењају његову свест,

после пуштања из притвора, он добија револуционарне пориве. Затворска тортура руши

његове идеале и жртву коју је дао у ратовима, одлази на пут револуције, као што у другим

приповеткама ликове рат гура у пороке и злочине. (Јовановић)

Посебан комплекс проблема односи се на релацију између појединца/вође и

народа/масе.

У краткој причи „Авети у лову“ наратор приповеда о ноћном догађају у коме сенке,

односно обезличени и дехуманизовани људи, пуштајући да њима превлада анимално и

нагонско, убијају и пљачкају човека испред џамије. Маса је приказана као безоблична,

слепа сила, која не бира средства да би остварила свој циљ, анархична је и може реаговати

на животињски начин.

Експресионисти су прво рат славили као ”велико чишћење” људске врсте, али се

њихов однос мења након суочавања са свим деструктивним последицама по цивилизацију

и појединца. Ратно искуство у приповеткама Драгише Васића је најчешће тематизовано

кроз призму индивидуалне, трагичне људске судбине, у чему је близак немачким

експресионистима.

У приповеци „У гостима“ тематска окосница је трагедија ратника-повратника

Николе Глишића, који од узорног правника и срећно ожењеног човека пре рата, након

писма о жениној превари током рата, смрти оца и сестрине издаје, а нарочито после смрти

ћерке у послератном периоду, он испразни градску касу и нестане без трага. Његов пад

прича његов кум. Присуство слушалаца, којима се он обраћа, одређује причу као јавни

моменат приповедачеве свести и открива како приповедач зна за сопствени иморализам и

не жели ни да га прикрива. У приповедању он идеализује сопствени лик (вера) са

наглашеним етичким регистром, да би преокрет у тим догађајима ту веру демантовати.

Садашња свест је цинична и перверзна, која јавно и без кајања прича о иморалистичком

чину, представља нам раскол између предратних и послератних времена. Приповетка има

поднаслов „Човек прича после рата“ и почетак карактеристичан за послератно

расположење – Господо, ужасно сам био нервозан, а та нервоза се потенцира током целе

приповетке, чак и у последњој реченици када каже: Збиља невероватно, попуших вам све

цигарете, господо. Ова прича је илустрација мотива песме Душана Васиљева „Човек пева

после рата“ коју рецитује крезуби студент у возу.

Такође, у овој приповеци Васић преиспитује и поставке патриотизма. У разговору

студената у купеу, студент који је изгубио руку у рату каже: „„ А после: ја сам се

разочарао, ужасно разочарао; немам више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да

слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво, то јест надао сам се да ће

људи постати бољи. Зар не? Сви смо тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено? (...)И

зар после свега што сам видео, доживео, трпео, треба свесно да зажмурим па да понова

верујем? У шта? Коме да верујем? За чим да пођем? Шта је то што сад треба да усталаса

људска срца, да понова распламти оно племенито, незаинтересовано одушевљење које се

угасило?“.

Приповетка „Реконвалесценти“ доноси нам низ слика из једне ратне болнице на

Солунском фронту. Сви болесници су извитоперени услед рата. Најинтересантнији је

случај капетана Ђорића који добија вест да му је умрла жена у Србији. Његово гледање на

ствари се драстично мења: не жели да се врати у домовину, хоће да странствује да би се

образовао, у интересу му је да рат потраје. (Јовановић) У „Реконвалесцентима” такође

преиспитује поставке патриотизма, па можемо прочитати о отаџбини: „Јер, отаџбина

данас, то је празна реч, апстракција. Патриотизам данас, то је вештачко

осећање“.Професорова огорченост могла би се разумети као симптом опште згађености

над ратом. Међутим, приповедач поентира да је професор једак и озлојеђен јер је

љубоморан због сестре Стефенсон у коју је смртно заљубљен. Критика патриотизма има

своје порекло у сексуалности, жељи и жени.Осујећена или остварена сексуалност

проналази се у свим приповедачким ситуацијама и она се јавља као оно што их окупља,

јер је она заједничка свим ликовима. У „Реконвалесцентима“ поступно се из односа

моралности и сексуалности, који доминирају у Кројцеровој сонати (коју пуковник чита),

уклања моралност.

Историјска улога рата у „Ресимићу добошару“ потпуно је релативизована и сведена

на борбу за потврђивање појединачне представе и појединачних интереса у њему.

За велики део експресионистичке прозе доминантан принцип обликовања текста је

антимиметички наративни поступак. У експресионистичком тексту јавља се

дефабуларизација и фрагментаризација наративне структуре, што је праћено и другачијим

процесом означавања нестабилне стварности и дисоцираног субјекта.

Приповетка „У гостима“ испричана је у пет фрагмената, на неколико временских

планова.У првој реченици: „Господо, ужасно сам БИО нервозан“ наглашено је прошло

време после рата као почетна тачка приче у прошлости која се приповеда тог јутра

(садашњост). Током причања, приповедач нас води у време које претходи почетној тачки

приче у прошлости, у предратно време, прецизније – два дана уочи венчања свог кума.

Затим нас води у прошло време које припада времену рата. Приповедано збивање у

прошлости конструише садашња свест која је цинична за разлику од саосећајне

сентименталности која припада времену њене приче.

У приповеци „Ресимић добошар“ портрет Ресимића добошара представља нам

аукторијални приповедач. Свет у првом делу приповетке постоји као део позадине на којој

добошарев лик добија све прецизније и одређеније црте, да би се у другом делу

приповетке препознао као самостални и одсудни јунаков антагонист: то приповедачко

осамостаљивање постаје најизразитије у часу Ресимићеве смрти, јер приповедање

наставља и после тог догађаја, иако је приповетка централизована јунаковим ликом.

Код експресионистичких аутора такође се уочава изразити антиестетицизам,отпор

према идеји апсолутне, лепоте коју смо имали код аутора романтизма и симболизма.

Доминантна је категорија динамике (кретања) промене, предмет приче се представља из

различитих углова и перспектива, чиме се постиже ефекат онеобичавања и зачудности.

Такође, инсистира се на естетици ружног. Категорија ружног и одбојног је

хиперболизована, ружно је свесно искривљено, до гротеске.

Читава фигура Ресимић Секуле је гротескна и трагична у исти мах. Два елемента

граде гротескни потенцијал Ресимићевог лика: Јунак је обликован као неко ко постоји с

оне стране добра и зла. (Раста малог, чупаве и улепљене косурине на огромној рохавој

глави, кратких и кривих ногу, кроз које би се, кад стоји у ставу „мирно“, без муке

провукао какав дебељко да се не очеше, толико је пространо О што га оне праве, у

старом преправљеном копорану са масном, некад црвеном јаком и тесним

подофицирским чакширама стално напред раскопчаним и без иједног дугмета, пред

командантом је добошар, мутавко Секула Ресимић. Нож му виси о дугачком бандијском

виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно

запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом

белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне.) Та Секулина

изванморалност гради необични егзистенцијални основ његовог лика који има гротескне

елементе. Његово помирљиво прихватање батина, његова аморалност која батињање чини

дозвољеним и непроблематичним значи да када командант батина добошара он се не

огрешује о начела добра и зла, али она значи да и када добошар чини злочине и убиства ни

он не подлеже тим начелима. Наказност тог лика је израз његове ведре иморалности која и

ствара његов гротескни потенцијал. У приповеци се и свет јавља као изванморалан

(обраћања Секули кад га осуђују и кад им треба за нешто), али за разлику од света који

увек нешто тражи од Секуле, он никад ништа не тражи од света. Он је иморално моралан

(колерична зараза, превара бабе да је лекар). Приповедачко варирање контраста између

Ресимића и света има социјално-политичку и егзистенцијалну мотивацију.Од лика

препуног пљачкашких и лакрдијашких црта, прераста у лик злочинца и убице.

У „Погибији Јаћима Меденице“ типизирана је и она усхитљива трагикомичност

нашег просечног човека. (Богдановић) Ситничавост јунака скицирана на почецима приче,

која омогућава гротескни потенцијал Јаћимовог лика, проистиче из Јаћимове глупости

која изазива смех. Јаћим Меденица постаје гротескни лик унутар приповедања, које

представља опис унутрашњих и спољашњих метаморфоза које су захватиле његов лик

(миран и озбиљан, буљаве очи... помало га подилазе патриотски жмарци, да би током

параде против своје воље закрештао). Његова гротескност раствара се у комичном ефекту.

Поједини експресионистички топоси артикулишу се већ код симболиста, а то су,

пре свега, топос самоће и страха. Код експресиониста страх постаје доминантни принцип

свеколиког бивања, дакле егзистенцијална категорија, која је везана за најдубљу спознају

експресионистичког субјекта, за схватање живота и смисао постојања. Страх рађа осећање

самоће и изолованости који воде у потпуну празнину, што је судбинска позиција

експресионистичких јунака.

У краткој причи „Авети у лову“ изненадни страх је избезумио несрећне родитеље

који су оставили своје дете несахрањено. Овде је страх нагонска категорија, последица

урођене борбе за опстанак. Петронија Свилара у приповеци „У празном олтару“ гуши

мучан осећај страха у сну, исто онако као у рату. Слутња и нејасно ишчекивање опасности

у затвору у овој причи се пореди са слутњом смрти у рату.

Други пол овога топоса разоткрива експресионистичку чежњу за превладавањем

тескобе и отуђености, и испољава се у виду крика, екстазе кроз настојање јунака да

открију чудо.

У приповеци „Реконвалесценти“ наглашава се дијалектика сексуалности и смрти. У

овој причи се тематизује истовремени моменат срамних мисли којима јунак не може да

одоли и због којих он плаче. Моменат осуде и моменат жудње спрегао се у душу једног

јунака: кривица коју он осећа због срамних мисли обележава моменат који претходи

свести да је смрт Другог истовремена са ослобођењем сексуалности и ништа више. Осећај

ослобођења везује се за истовремени и блиски тренутак сазнања о смрти или нестанку

Другог. Долажење до слободе сексуалности перверзно се спаја са смрћу вољене жене.

Осећање сексуалног ослобођења је осуђено од света. Смрт Другог ствара слободу

сексуалности.

Експресионистички јунаци настоје да спознају суштину. У опозицији према болној,

неизвесној емпиријској реалности појављују се облици сна, визије и халуцинације, као

психолошка и егзистенцијална компензација експресионистичких јунака.

У приповеци „У празном олтару“ јунаку Петронију Свилару чини се да је његово

хапшење и тортура у затвору само ужасан сан. Његова реалност, доживљени догађаји

читаоцима су представљени као сан.

Тематизација еротског и сексуалног искуства је уједно и најефектнији поступак да

се разобличе сви конвенционални појмови, везани за грађански морал и друштво које

почива на дволичности и хипокризији. Секс је за експресионисте елементарна сила и у

биолошком и у психолошком смислу, што је наслеђено од натуралиста. Стога се често

идентификује с витализмом и активизмом новог, ослобођеног човека.

У приповеци „У гостима“ приповедач нам прича о пропасти свога пријатеља у којој

је и сам учествовао. Признањем о сексуалним односима са женом свога пријатеља

приповедач јавно говори о свом иморализму.

У „Реконвалесцентима“ у свим приповедачким ситуацијама налазимо осујећену

или остварену сексуалност. Она повезује све фрагменте приче јер је заједничка свим

ликовима.

Визуелизација боја у експресионистичкој прози има конкретно симболичко

значење. Боје су код експресионистичких писаца употребљене на сличан начин као код

сликара који су припадали групацији "Плави јахач", где одређене групе боја имају

специфичну изражајну функцију.

Завршетак приповетке „У празном олтару“ дешава се у смирај дана, у коме

доминирају жута, наранџаста и првенствено крвавко црвена боја. Ако појаснимо да жута

боја означава труљење, сагоревање и распадање, а црвена и наранџаста упућују на

активистички, револуционаран однос према свету, на страст и крв, јасно је да је Драгиша

Васић симболично и преко боја нагласио промену која се догодила у његовом јунаку.

Црна боја сугерише елементарне архетипове, најчешће смрт, празнину и непостојање у

овој причи припада ранама које јунак носи из рата. Чињеница да он пљује на своју рану,

могли бисмо рећи да је приповедач сугерисао симболичну смрт оне свести јунака која

припада рату, смрт свега што припада прошлости и буђења новог револуционара.

Драгиша Васић тежио је да у приповеткама изрази доживљај рата и расположење

човека после рата. Рат као тема Васићевих текстова увек се прелама кроз призму

индивидуалног, субјективног људског искуства.Он доводи јунаке до граничних

егзистенцијалних ситуација, терајући их да изнова промисле претпоставке властитога

живљења, сопствени положај и будућност. Његова ратна искуства слична су онима која су

из рата изнели Црњански и Васиљев: да се човек лако мења, али не под утицајем

унутрашњих него спољашњих чинилаца, независно од своје воље, без могућности избора.

У Васићевом изразу спајају се реалистички и експресионистички елементи, објективно

посматрање с нервозним субјективним тоном, традиционални морал с психологијом

модерног човека пометеног у рату. (Деретић, Слободан Јовановић).