Elemir Zola - Upotreba Imaginacije i Zalazak Zapada

Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

8 | MAGAZIN ZA (POLITIČKU) KULTURU I DRUŠTVENA PITANJA

SANJAO SAM JEDNOM DA SAM SAN. Ne sanjač, negosanjano. Bio sam radnja, proces, nit koja prožima mene koji sanjam da sam čin, a ne učesnik, da sam

događaj, a ne sudionik. Nisam bio lik, ali sam imao oblik. Nisam bio biće, ali sam bio stvaran. Moglo bi se reći da sam ponajviše bio situacija.Ja sam se odigravao. Bio sam ispunjenje, strujanje, čista akcija. Bio sam vidan, ali nevidljiv. Bio sam zvuk, ali beščujan. Bio sam tik pored, ali nedodirljiv. Sve se u meni kretalo, iz jednog mog kraja od mene odlazilo, na drugom mom kraju u mene uviralo. I nekako je sve bilo tako neprirodno obično.Tako začuđujuće, čak zastrašujuće, jednostavno. Toliko sam postao san da sam počeo da ličim na javu. Bio sam javan san: java sebe. Mogao sam da čitam misli, da prolazim kroz materiju, da osluškujem bat srca. Ništa od toga nisam činio. Mogao sam da vladam, da usmjeravam, da određujem, da diktiram. Ništa od toga nisam činio.Prepuštao sam to sanjaču kao iluziju stvarnosti, kao varku jave. Znao sam da sam istina, a i to da u sebi, svakoga trenutka, sadržavam sopstvenu suprotnost. Bio sam izvan relacija polarnosti, izvan svih vidova bijelog i crnog. Bio sam čak i izvan sebe, izvan sanjanog, kao potvrda vlastite ispunjenosti.

Dopuštao sam sanjaču da me loše tumači, površno razumije, da ne uspijeva da me obujmi, da u mene uroni. Ničim nisam remetio njegovu jalovost. Nikakvim znakom nisam ga upućivao da nema puta ka meni, jer ako jednim pođe, drugim je dalje od mene. Svuda prisutnog, mogao me primiti na svakom koraku, na svakom zavijutku, svakoj čistini. Ne bude li me vidio svud, uzalud je tražio. Uzalud se budio. I ponovo zaspivao. Ne bude li me vidio, u snu se neće sjetiti jave, na javi sna. Neće znati da sam sa obje strane njegovog daha, da sam njegov omotač i njegova nutrina. Ali ako sanjač odsanja svoju samstinu, odstrani maho-vinu s mozga i kalež iz duše, tad će se, prvi put, sjediniti sa mnom, sa sanjanim; tad će shvatiti da uistinu sna i nema, da je to samo puka opsjena, privid i varka. Jer, kao što je sa-njač tražio istinu sna, tako je sanjano tragalo za istinskim sanjačem. Jedino prožeti jedno drugim, bez mogućnosti i potrebe da prepoznaju šta je čije, ko odakle dolazi i u šta uvire, sanjač i sanjano žive istinsku spoznaju probuđenosti. Samo budan sanjač /probuđen sanjanim, a ne javom/ može neograničeno i bezbolno da ponire u uske zaumne lavirin-te sanjanog i da kroz njih prolazi kao kroz široke bulevare emanirajuće svjetkosti. Tek tad kroz njega može da struji spoznaja da je sve san kojeg nigdje nema.

DUŠAN KAN

Upotreba imaginacije i zalazak ZapadaElemir Zola

P R O G O V O R

SANJAČ + SANJANO = BUDUĆNOST(Mag ima imag inaciju)


STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004. | 9

ZNAČENJE REČI

Metafizika se skriva u rečima poput srca zove, kao srž u ko-stima. Pažljivo preispitivanje reči “imaginacija” ili reči “fan-tazija” trebalo bi da nas nauči nečemu o metafizičkom i ko-smičkom statusu onoga što bi se moglo definisati kao spo-sobnost predstavljanja slika u duhu.

“Slika” (image) i “imaginacija” imaju isti koren kao i “imi-tacija”. No, koren im izgleda da ne postoji u latinskom, pa će biti da su te reči nastale dodavanjem prefiksa in korenu mi – onom istom koji stoji u osnovi takvih reči grčkog po-rekla kao što su “mimic” ili “mimetic”. To nas vraća natrag na indoevropski koren mei, koji mora da je označavao sve ono promenljivo ili nepostojano što je u stanju da privuče i zadrži ljudsku pažnju. Iz njega proističe maja u sanskrtu – večno-promenljiva, zavodljiva, hipnotišuća igra pojavnih oblika, i mein, “obmana” iz starog visokonemačkog. Uz do-datak zubnog sufiksa, izgleda da mei, ukazuje na ideju neke magične spone, odatle na sanskrtu mithra, magija prijatelj-stva. Dodavanjem grlenog sufiksa, mei kao da nagovešta-va ideju nečega što proleće i isčezava u trenu – poput obla-ka (maeya na jeziku Aveste), ili isprekidanog svetla – u la-tinskom imamo micare “svetlucati”, u persijskom mozheh, “trepavica”, na ruskom ma_k “svetionik”. Ruski glagol ma_at_ znači “namignuti”, “signalizirati”, “prevariti”.

Između sveta svetlosti i sveta zvuka postoji paralelizam, pa tako mei označava onu vrstu zvukova koji se mogu upore-diti sa isprekidanim svetlom, kao što je njištanje konja – odatle na sanskritu mimati, na grčkom mimizo.

Ispitivanje reči “fantazija” daje iste rezultate. Indoevropsku koren je bha, što znači “svetlo” i “vizija”, ali i “zvuk” i “baja-lica”, “urok”. Od njega se izvode engleske reči “fable” (baj-ka), “fame” (slava), i “fate” (sudbina). U albanskom, od nje-ga vodi poreklo benj: “izneti na svetlo”, “učiniti”, “napravi-ti”, što je upravo onaj opseg značenja koji odgovara onome kod reči maya. U grčkom pored “fantazije”, ovaj koren stva-ra reči “fantom” i “fajnomenon”.

Oko ideje imaginacije stiču se ideje nečega promenjivog i opčinjavajućeg – kao što je isprekidano svetlo ili podrhta-vajući zvuk ili neka magnetski privlačna reč, ideja čudo-tvorog stvaranja ili veštine, varanja, obmane i, najzad opšta ideja pojavne stvarnosti kao takve.

Izvan indoevropskog područja dovoljno će biti da se nave-de hebrejska reč ietzer, koja znači “imaginacija”, “obmana”, “informacija” i “priroda”.

METAFIZIČKI STATUS IMAGINACIJE U VEDANTI

Tradicionalne metafizičke kosmologije objašnjavaju, ko-ordiniraju i sabiraju u jednu harmoničnu celinu ideje koje se u jezicima podrazumevaju. Kada govorimo, mi i mimo naše volje implicitno iskazujemo tradicionalne istine.

U Vedanti imaginacija je sposobnost koja odgovara onom uobličujućem tananom, netelesnom nivou manifestovanja. Makro-kosmički, ona odgovara čistim oblicima, arhetipo-vima prirode, idejama svih mogućih vrsta – onome što se takođe naziva i kosmičkom imaginacijom. Privlačnost koja postoji između fantazmatskog sveta snova i sfere prirodnih oblika otvara prostor beskrajnim meditacijama i otkrove-njima.

Ljude pokreću snovi, predstave koje ih progone, irealne sli-ke što oduzimaju duh - reči koje izgovaraju, dela koja čine određena su njihovom imaginacijom. Idealne forme mine-rala, biljaka i životinja na isti način oblikuju pojedinačne članove vrste. Svaka semenka ruže sadrži san, bestelesnu predstavu ruže u punom cvatu. Naslućujemo da je taj san ono što navodi ružine pupoljke da se lagano otvore ili nje-ne zelene listove da nežno propupe na stabljici.

Onog dana kada počnemo da slutimo nevidljive snove koji stenje, semena, tela i duhove svud oko nas vode njihovim sudbinskim putevima, učinjen je prvi korak na stazi koja vodi mudrosti. Da bismo to postigli, trebalo bi da meditira-mo o predstavama koje nosimo u sebi: trebalo bi da posta-nemo svesni toga na koji nas način one neprekidno navode da mislimo određene misli ili da činimo određene gestove. Ova vrsta uvida može se preneti na svekolike načine posto-janja, čak i na onaj proces kojima sa nežive stvari oblikuju prema predstavi sopstvenog arhetipa.

Vedanta nas poziva da meditiramo o značenju dve činje-nice – da predstave potiču od svetla i da tokom sna nika-kvo svetlo izvana ne ulazi u telo. Koje je to onda svetlo, koje stvara oblike što ih viđamo u snovima?

Brinadaranyaka upanisada (IV,III) objašnjava da je me-đusvet snova osvetljen samim intelektom, samorasvetlju-jućom istinom; upravo je tanana esencija luminoznosti – ona čista blistavost (jyotih) – to što ocrtava predstave sna. Svetlo istine odražava se i prelama u tom svetu snova ne-stvarnom jasnoćom nadolazećeg sumraka, a ne sirovim, zaslepljujućim bljeskom podneva. Kao svetlost intelekta, istina se odražava i prelama u toj sivoj i zlatnoj lumine-scenciji usnule duše (jivatma), makrokosmički ona obliku-je tkivo “zlatnog” embriona (hiranyagarbha) ili božansko svetskog jajeta (Brahmanda) – sferu arhetipova, kosmičke imaginacije u kojoj je sadržana mogućnost postajanja sve-kolikih stvorenja, kao što duše sadrže svoja svoja tela – kao





Mi s l i o c i : E l e m i r Z o l aMi s l i o c i : E l e m i r Z o l a

10 | | MAGAZIN ZA (POLITIČKU) KULTURU I DRUŠTVENA PITANJAMAGAZIN ZA (POLITIČKU) KULTURU I DRUŠTVENA PITANJA

što semenski oblik ruže sadrži materijalni cvet. Oblici sa-drže otisak koji ostavljaju na materiji, san sadrži onaj akt koji sam sugeriše. Predstave, oblici, snovi su pečati, mate-rija je vosak. Oni su stalno mogući, životvorni, dok njiho-ve inkarnacije predstavljaju njihovu prolaznu, na smrt osu-đenu, pojavnost.

Prozirni sumrak sveta čiste imaginacije, odraz i prelamanje istine, opčinjava nas i tanano zavodi, stvarajući maju, ob-manjujući mimezu , odraz i prelamanje onoga što je iznad svih oblika, iznad svih predstava. Velika obmana opipljivog sveta sadržana je u svojoj klici ili jajetu ili prototipu – sve-tu imaginacije u kojem gruba blještavost dana biva proči-šćena do čiste blistavosti, a proždiruća, uništavajuća vatra ovog sveta postaje kvintesencija toplote. Plamen koji tinja žari se u vatrene reči, izbijajući u neodmerenim gestovima – užarena lava koja u utrobi zemlje oblikuje i sabija glatki zeleni plamen bazalta, sve te zemaljske vatre predstavlja-ju otiske toplote sveta snova u različitim vrstama materi-je. Postojani oblici, modeli žustrog gesta, sjajnog kamena, same vatre razotkrivaju se, oslikavaju u kosmičkoj imagina-ciji i u pročišćenom imaginativnom duhu. Ali čak i ti mo-deli, ma koliko inače bili trajni u odnosu na svoje zemalj-ske inkarnacije, nisu ništa do obmana, budući da su vezani za jedan kosmički ciklus – obmana u odnosu na večnost, na odsustvo svih oblika; i mudrost koju oni daruju manje je vrijedna od iskustava iščeznuća u apsolutnom, u izvori-štu svog svetla.

KOSMOGONIJSKI STATUS

Imaginacija je središnja prečaga onih lestvica koje vode od svetovnih pojava do njihovog izvora. Umesto sa lestvica-ma, možemo je uporediti sa postepenim rastenjem ili ra-zvojem. Možemo govoriti o kosmologiji u terminima ko-smogonije. I statički i dinamički referentni okviri predsta-vljaju govorne figure za nešto što kavez ljudskih kategorija nije u stanju da obuhvati.

Kosmogonija Vedante govori o početku početaka u termi-nima bezobličja, potpune tišine, krajnje tame, zamrznutog snevanja ili preiskonskog leda. Od matematike može po-zajmiti metaforu Jednosti, one Jedinstvenosti koja postoji pre brojanja – u kojoj su svi brojevi već implicitno prisutni. Iz gramatike možemo uzeti metaforu upitne zamenice Šta? Zaista, šta može biti početak vremena kada ništa u vreme-nu na može proizvesti vreme i ništa se izvan vremena ne može postaviti u vreme? Početak vremena ne može biti u vremenu i reč “početak” gubi svoj smisao izvan vremena.

Mogu se upotrebiti i živopisnija poređenja: majčina utro-ba, pećina, zimska kratkodnevnica kosmosa.

U drugoj kosmičkoj fazi predhodne metafore mogu se da-lje razviti: za led se kaže da se topi, vode vremena počinju da teku u besprostornoj tmini. Jedan treptaj odzvanja kroz noć bivstvovanja – prve pukotine u ledu najavljuju odmr-zavanje. Stidljivi purpur prve ljubičice – lelujavi nagove-štaj svetla koji se širi crninom noći pred zoru – sve to prizi-va našem sećanju ovu kosmičku fazu. Nagoveštava je sva-ko jutro prvim šaptajima i cvrkutom u tami – prvim okle-vajućim prigušenim ritmovima, razlivenim obrisima senki koje se polako pomaljaju; suprotnosti još nisu razdvojene, sanjivi čovek i pospana priroda stopljeni su u jednoj nera-zlučivoj supstanci – na persijskom je nazivaju časom vuka i ovce. Ljudska duša kao da se nežno uliva i izliva iz nejasnih prirodnih oblika – telo sveta je u zlatnom stanju zametka, njegove suštine se slute u saživljavanju bez raščlanjivanja, dok zadubljeni promatramo nejasni, rosom prekriveni svet utonuo u maglovitost zore i sebe u njemu, polusnene, kako se lagano odvijamo, razmotavamo se iz vlažno tamne peći-ne svog srca – možemo naslutiti prostor još u samom sebi, zamotan i usnuo u suštom vremenu.

Tiha, nepristupačna, najdulja istina, gola zapitanost Šta? žrtvuje se sada – ispoljava se sada da bi obmana materijal-nog sveta mogla izaći na svetlost dana – u postojanje. Ti-šina je žrtvovana zvuku i konačno rezonirajućim vidljivim oblicima – smisao rečima, a reči konačno opipljivim stva-rima.

Sada smo u stanju da metafizički osmislimo povezanost reči imaginacija i fantazija sa njištanjem i svetlucanjem, sa prirodom i obmanom.

DUHOVNI STATUS

Kada vedska kosmogonija dostigne svoju petu fazu, zve-zda zornjača već blista na nebu, naši snovi dostižu vrhu-nac, kosmičko jaje se razbija pod prolećnom ravnodnevni-com kosmosa. Sad skriveni su ono najdublje srce, krajnja istina, ona neizreciva srž. Uskoro će nas zaslepiti sirovi ble-sak dana, zaglušiće nas gruba larma života – užareno po-dnevno sunce izbrisaće čednu blistavost sveta snova u ko-joj možemo razaznati idealne oblike predstava onoga što nam se sad ruga svojom prolaznošću i guši nas svojom su-rovom intentzivnošću.

Zato tražimo zaklon, izlaz i način da se sklonimo od bleska i buke. Iskradamo se i povlačimo u hlad svetog gaja, pećine ili hrama. Tu, u njihovom prigušenom polumraku, može-mo prizvati slike, seni koje su podarile život zaslepljujućem blesku koji smo ostavili napolju. Možda nam čak i uspe da, s one strane tih čistih oblika, naslutimo krajnju tišinu koja im je predhodila i koja leži u osnovi svega što živi.




STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004. STATUS, BROJ 3, SVIBANJ/LIPANJ 2004. | | 11

Da uplovimo u taj doživljaj izbavljenja – pomoći će nam san, i on će biti postavljen na čistini gaja, na pećinskom pla-tou ili oko oltara u hramu. Prethodiće mu odbacivanje svih sećanja na spoljašni svet – završiće se u nijemoj sabrano-sti. Na kraju, ostavivši za sobom sve oblike, uskliknut ćemo sa Prosperom

(Bura, 4.1):…K’o nesuštastvenoTkivo te vizije, tako će i kuleVisoke i divni dvorci i svečaniHramovi i sama lopta zemljinaI sve na njoj, nestati k’o ovaIščezla, nestvarna povorka i nećeZa sobom nikakav ostaviti trag.Mi smo građa od koje se praveSnovi i naš mali život snom jeZaokružen…

Da bismo se vratili Izvoru, jedinstvu, da bismo postali na-lik dragulju, kristalu, poput leda, istiniti, mi stvaramo litur-giju – krajnji i izvorni, vrhunski i primarni oblik umetno-sti, čija je uloga da prikaže san sveta kako se pretapa u isti-nu – kao ništa drugo do simbol istine. Vrhunac liturgije je žrtvovanje – stravična, potresna alegorija našeg povlačenja iz ovog sveta u jedinstvo. Poput zamirućeg brujanja zvo-na, poslednji grcaj žrtve raskriljuje vrata ka istini, ka čisto-ći koja je žrtvovana životu, večnosti koja je razapeta na kr-stu vremena.

Prolaz koji vodi do tog iščeznuća je liturgijski svet snova (i, u manjoj meri, svih umetnosti). Oni koji se nakon isku-stva iščeznuća vrate svakodnevnom postojanju, više nisu ono što su bili; ponovno rođeni, oni širom otvorenih očiju prolaze kroz čudnu gomilu mesečara što zakrčuje gradske ulice. Oni su videli zemlju kako se vraća u polutamu svojih mogućih oblika i kao se zatim uvija, poput uvijenog svitka sadašnjeg kosmičkog ciklusa kojeg, kroz zvezdani svod ve-čnosti, pronosi anđeo na vizantijskoj kripti Kahrija džami-je u Istanbulu.

“Kao snove, obmane i kule u vazduhu, tako mudri, upuće-ni u Vedantu, vide ovaj opipljivi univerzum”, kaže Gauda-pada Karika (31). Put mudrih vodi od prostora ka vreme-nu, od opipljivih stvari ka nematerijalnim arhetipovima i na njegovom kraju sve besede zamiru podrhtavajući u ze-bnji pred praiskonskim pitanjem – Šta? A kad se pitanje postavi s pravilnom intonacijom, cepa se obojeni veo ima-ginacije i sve što ostaje je golo bivstvo, znanje i blaženstvo.

TAMNA STRANA IMAGINACIJE

Imaginacija je zemljouz između života i iščeznuća, noći i dana, obmane i istine. Njena polutama može biti prvi nago-

vještaj večnosti, ali i duhovne smrti. Na njoj sve počiva. To-kom aktivnog života ona oblikuje predstave putem poruka koje prima iz čula. Kada se ne bavi time, može se okrenu-ti unutra, izvoru svoje svetlosti ili se, pak, zamajavati pred-stavama koje je pohranila u sećanje, ne zato da bi došla do znanja, već radi predstava samih. Ova dva stava određuju s jedne strane, nadahnutu viziju, a, s druge, sanjarenje. Prvo vodi najvišem cilju, drugo duhovnom propadanju.

Sanjarenje je štetno čak (i pogotovo) onda kada se pretva-ra da se samo nevino poigrava sa predstavama. Predstave su idoli, one vrše uticaj. Duh se ne bi upuštao u besciljno maštanje da se ne oseća namamljen, uljuljkan u jedno po-lubudno stanje. Ali to stanje predstavlja prvi korak u greh i baš one sanjarije koje izgledaju najnaivnije, zavode utoli-ko delotvornije. Iz njih proishodi trostruko zlo, jer ne samo da dovode do duhovne smrti, već zagađuju i snove, u koji-ma se odražavaju kao u iskrivljenom ogledalu, te utiču naj-zad na efikasnost u svakodnevnom životu. Maštarije nas prilepljuju za spoljašni svet i u isto vreme nas čine nespo-sobnim za svakodnevne zemaljske poslove – one nas izla-žu svakoj nagonskoj sili koja vreba, podstičući istovremeno stidljivost i neodlučnost.

Sanjalice je neosetljiv, samozadovoljan, prezauzet sobom, stidljiv, neodlučan, nesposoban za munjevite reakcije i brže procene.

Nikakvo se istinsko saosećanje prema drugima ili svetu ne može očekivati od sanjalice. Njemu ne samo da nedosta-je moralni osećaj, već i poetski uvid koji ovome prethodi i podaruje mu život; Kits nas u Padu Hiperiona (The Fall of Hyperion) podseća da

Pesnik i sanjalica su različiti,Oprečni, čiste suprotnosti, antipodi,Jedan na svet izliva melemDrugi ga razdražuje.

Imaginativne misli dolaze ruku pod ruku, u parovima ili naizmenično, nadopunjujući se uzajamnim jemstvom – nasuprot tome, samotne fantazije, kako je primjetio Emer-son u Merlinu II, nemaju naslednike koji bi zaplašili laž ili održali istinu u životu.

Sanjalica ne primjećuje zlo kojem pomaže da se usadi i, malo po malo, potpuno zaboravlja da je sasvim mogu-ćno održavati svoj um jasnim i čistim, da rasčišćavanje be-sciljnih, lutajućih slika podaruje osećaj oslobađanja, dono-si osećanje smirene sigurnosti – daleko iznad kukavne na-slade sanjarenja.

I najmanje ulaganje volje zahteva od okorelog sanjalice ogroman napor: najnedostojnije navike njemu izgledaju neiskorenjive, a i najmanja iskušenja neodoljiiva.



Kada Milton prikazuje kako Sotona zavodi Evu, on sanjare-nje čini uvodom u Pad

(Izgubljeni raj, IV, 800):Ko žabac zgrabljen, kraj Evina uha,Pokušavajuć đavolskom svojom veštinom daDotakneOrgane njene uobrazilje, i s njima da iskujeObmane kakve mu se prohte, priviđenja i snove.Sve tradicije su upozoravale protiv sanjarenja.

VEŽBANJE IMAGINACIJE

Kada je um stekao naviku da se na sanjarije obrušava poput munje i kada, kao posledica toga, stanje prepuštanja i smi-renosti postaje uobičajeno, imaginacija se zaogrće svojim najsjajnijim bojama, obogaćuje iskustvo poređenjima, po-stavlja se u samo srce stvari, dodiruje njihov arhetip i onda kada duh zaželi da se vine iznad zemaljske stvarnosti, ona to uzdizanje čini vidljivim, grafičkim, plastičnim iznad sve-ga što se može videti i osetiti u svakodnevnom životu.

Kada je obavljen preliminarni posao uklanjanja sanjarije, kada se iskuse prvi nagoveštaji stvarnog i istinskog imagi-nativnog života, tada postaje mogućno otpočeti s vežba-njem te sposobnosti, pretvarajući je u najmoćnije oružje duhovne borbe, u izvor intelektualne moći. Međutim, opa-sno je pokušati tako nešto pre vremena.

Dobar uvod u vežbanje imaginacije predstavlja postojano posmatranje njene uloge u životu. Bolesti koje oslobađa-ju izuzetne količine imaginatvne energije mogu nas mno-go čemu naučiti.

Tokom histeričnih napada um je iskrivljen obmanama koje nisu u potpunosti neželjene i koje telu omogućavaju da izvodi najneverovatnija savijanja i akrobacije – mišići i zglobovi poslušni su poput savršenog instrumenta, stvara-jući svaki traženi simptom svih mogućih vrsta bolesti, pri-kazujući čak i besprekorne lažne trudnoće. Zadobija se ta-kođe i sposobnost opsesivnog, zapanjujuće brzog ritma go-vora.

Tokom svojih napada slabašni manijak može da se nosi sa najboljim atletom – njegova imaginacija izmenila je njego-vu predstavu sveta, crpeći iz novih izvora energije, usme-ravajući ih u nasilje nestišano onim osećanjem za granice i razmere koje ide uz uobičajenu predstavu o sopstvenoj si-tuaciji i mogućnostima koje ona nudi.

Imaginacija se može pojačati do one točke na kojoj posta-je halucinacija ili histerična obmana. Vrhunac je opsednu-tost – kada se pojavljuju sile koje prevazilaze čak i potpunu

kontrolu nad telom.

Ono što mogu učiniti snage zla, može se postići i u službi dobra. Utiskivanjem određenih slika u duh, bolesno telo može se izlečiti, vežbanjem imaginacije na određene nači-ne koje su nam ostavile religijske tradicije može se dostići i onaj najviši cilj: izbavljenje.

Trebali bismo da otpočnemo tako što ćemo posmatrati do koje mjere je imaginacija u stanju da utiče na naše stavove i sposobnosti.

Pogledajte čovjeka koji se spušta niz strminu i neravnu pa-dinu, kako oprezno bira put, korak po korak, očiju priko-vanih za varljivi kamen, za klizavu vlagu – sa svim čulima na oprezu, napetih mišića. Jedan tanki štap sve to menja iz korena. Sada taj čovek bodro juri niz put, ushićen, nezao-kupljen samim sobom. On zapravo jedva da se i služi šta-pom – i zaista, ono što ga vodi tako pouzdano izgleda da je tek povremeni fijuk štapa u vazduhu; sam osećaj da ga držiu ruci stvorio je u njemu jednu novu predstavu o sebi, po-štapalicu na koju se može osloniti, treću nogu ili produže-nu ruku.

Vežbanje imaginacije ne sastoji se samo u tome da se sop-stvenom umu ili drugim ljudima izdaju naređenja. Najveći rezultati postižu se neusmerenošću.

Kada hipnotizer želi da promjeni položaj kamena u bubre-gu on ne pokušava da uteče na osećaj i predstavu koju ne-tko može imati o sopstvenom bubregu, već navodi hipnoti-sanog pacijenta da zamisli da jede neko teško, obilno, ma-sno jelo. Kada zubar želi da izvadi zub hemofiličaru, onaneće pokušavati da spreči krvarenje menjajući pod hipno-zom zamišljenu sliku koju pacijent ima o sopstvenim de-snima, već će ga navesti da zamisli da u ustima drži parče leda i tada će se kapilarni krvni sudovi stegnuti.

Izvesne borilačke veštine Dalekog Istoka zasnivaju se na ispravnoj upotrebi imaginacije. Škole boksa i mačevanja koje potiču iz taoističkih i budističkih manastira smatra-ju snagu mišića sekundarnom, pa čak i ometajućom. Vre-dnost ovih tehnika za samoodbranu je sporedna i trebalo bi je zapravo zanemariti. One mačevaoca mogu učiniti nepo-bedivim, ali njihovo idealno oružje je lepeza.

Savršeni stav za tai qi quan simbolizuje čoveka koji je mi-krokosmos. Štoviše, astrolab. U nekoj tradicionalnoj civili-zaciji učitelju bi bilo dovoljno da učeniku kaže da zamisli da je Univerzum. Istog trenutka učenikova težina spustila bi se u donji deo stomaka. Njegova imaginacije predstavi-la bi protok energije koji iz središta zemlje kroz stopala ši-klja naviše kroz njegovo telo u snažnom mlazu. Priča se da su rimski vojnici, pripremajući se za bitku, kroz stopala pu-štali koren u zemlju. Sopstveni pojas treba zamisliti kao luk



koji tu energiju poput strele odapinje kroz gornji deo tela u prste i van, do krajnjih granica prostora. Tada će naši po-kreti težiti da obrazuju krugove. Postajemo savršeno po-stojana osovina, kosmička osa, a stub energije koji nadire kroz naše telo kovitla u njemu poput vrtloga. Ništa ne za-meramo neprijatelju koji nam se približava, zamišljajući ga kao zabludelo stvorenje koje bes lišava mira i ravnoteže – trebalo bi da osetimo nagon milosrđa, da neprijatelju po-mognemo da uđe u kovitlajući spiralni zagrljaj rotirajućeg Univerzuma koji smo mi sami – povlačeći ga ka jedinstve-noj stabilnosti i miru naše kičme koja je kosmička planina, osovina koja spaja Polarnu zvezdu sa Južnim krstom.

Možemo se takođe vežbati u zamišljanju da nam spojeni kažiprst i palac stvaraju jedan čelični prsten - dokle god se ta slika jasno odražava u našoj svesti, niko ih na silu ne može razdvojiti. Samo adept u tome može uspeti: on bi sa-vio prst poput srpa i napravio jedan vrlo brz pokret kao da će odjednom probiti prsten to bi poremetilo mentalnu sli-ku i prsti bi se razdvojili.

Podvizi koji su uobičajeni pod dejstvom hipnoze, kao npr. da se od sopstvenog tela stvori nesavitljiva prava linija, tako da se samo stopala i glava oslanjaju na dve razmaknute sto-lice, isto tako se mogu izvesti i pod samohipnozom. Ispru-žena ruka postaje nesavitljiva ako se zamisli kao gvozde-na šipka ili crevo za polivanje bašte kroz koje voda prola-zi pod velikim pritiskom. I kada se usredsredimo na gor-nji deo ruke, neće uspeti nikakav pokušaj da se ruka silom spusti. Obrnuto se dešava kada se usredsredimo na donji deo ruke. Tehnike tai qi quan-a mogu se smatrati pogo-dnim komentarom za neke od najtežih odlomaka iz Jevan-đelja. Učini svoje telo laganim, a ipak ukorenjenim u su-protne polove neba, zatim se predaj, prepusti se s ljuba-vlju svojim protivnicima. Privuci ih k sebi svojim kružnim kretanjem. Jedan je majstor tai qi-a jedanput poverio svo-ju neverovatnu tajnu: uložiti u gubitak, prihvatajući poraz, prazneći svoje ja od ponosa, strepnje, od svega što spreča-va slobodnu upotrebu imaginacije. Ostavi jedino duh, ono što pokreće imaginaciju. Posmatraj sebe kao kosmos, kao neposrednog božijeg potomka. Okretanje drugog obraza lako bi, u stvari, moglo predstavljati onaj munjeviti, vode-nom viru nalik, okret iskusnog majstora tai qi-a.

Na Zapadu je, u manastirima dominikanskog reda, prema nizu poza što se pripisuju Sv. Dominiku, razvijena jedna vr-sta gimnastike koja je – poput one ne kojoj se zasniva tai qi quan – zamišljena za razvijanje imaginacije.

Svi metodi vežbanja svoj vrhunac dostižu u umetnosti na-slućivanja iza uobičajenih događaja u životu, jedne podrške koja nije od ovog sveta, a koja se pojavljuje tek onda kada se oslobodimo svih predstava o samima sebi. Tada kroz ži-vot klizimo bez napora. Razvijaju se unutarnje snage – ne naše sopstvene, već nama poverene.

IMAGINACIJA I LJUDSKE ZAJEDNICE

I život ljudskih zajednica zavisi od imaginacije. Uzmite, na primer, jedan grad koji kipti od života. Zadivljeni smo re-dovima visokih dostojanstvenih zgrada izrađenih od gra-nitnih i mermernih blokova izvađenih iz planinskih kame-noloma ili od nebrojenih precizno uglavljenih kamenova – divimo se širokim ravnomerno popločanim ulicama što se međusobno ukrštaju poput linija na dlanu, u kojima cveta-ju poslovi – uživamo posmatrajući stanovnike, svakoga sa svojim poslom u radnjama, mlinovima, uredima, školama, svi nalik jedan drugome, a ipak svaki od njih poseban, je-dinstven. A taj veličanstveni prizor reda i stabilnosti satkan je od najtananije pređe snova. Senke arhetipova sve to uo-kviruju i ni jednog trenutka ne prestaju da drže na okupu.

Prisustvo vladajućih snova potvrđuje vidljive zaloge čak i usred zakrčenih trgova – na statue heroja, kipove lavova i orlova, grifona ili himera i na bronzane table što vise na zi-dovima urezane su magične čari tih snova, a njihovi amble-mi bojom su utisnuti i u tkaninu i sada su uzdignute zasta-ve što vijore ne vetru. U određenim prilikama ljudi padaju u trans i ukazuje im se san koji upravlja njihovim gradom. On se odigrava na nekom uzdignutom mestu gde likovi iz sveta imaginacije čine uzvišene gestove, izgovaraju reči od velike važnosti, oslobođene od praktične svrhe – reči svete, simbolične.. svako se podseća da san uliva stvarnost u ono što se smatra stvarnim.

Mudraci su to veoma dobro znali. Oni su bdeli nad snom koji potkrepljuje i upravlja imaginaciju građana, snom koji grad zbija i učvršćuje. Pošto im je sve to dobro poznato, oni su stalno na oprezu. Znaju da bi sve propalo ako bi ikad neki neprijateljski urok razulario maštarije.

Ukoliko umesto sna o harmoniji, umesto grada koji se ugleda na ljudsko telo, gde svaki deo ispunjava svoj zada-tak, ili na nebo gde svaka zvezda kreće svojom određenom putanjom – ukoliko bi umesto takvih snova razularena fan-tazija pristala uz neko divlje karnevalsko snoviđenje, rado-sno se prepuštajući urnebesu, ukoliko bi se, u toku dana, u razgovoru začuli njihovi slogani, prizivali bi ih neki novi čudni gestovi. Čovek upućen u nauk imaginacije naslutio bi tada nagoveštaj katastrofe. Video bi grad kako se ljulja iz temelja, kako i sam granit i mermer njegovih palata samo što nije popucao i pretvorio se u gomilu prašine, ravne plo-čnike njegovih ulica koji tek što se nisu prolomili otkriva-jući ispod sebe golu zemlju, gde duh vatre vreba iz potaje, spreman da sune uz dostojanstvene fasade sile i mira. Sve to postaje zaista fatalno onda kada se dopusti da se neo-buzdano razmašu bolesti imaginacije; potencijalni nosio-ci propasti, ljudi skloni nestabilnim, hirovitim fantazijama uvek su tu nadohvat ruke,





…a ti bi radije,Pa ma i sami patili zbog tog,Videli nesložnom ruljom zakrčeneUlice, nego što gledaju našeZanatlije kako pevaju u radnjamaSvojim i mirno poslu sleduju.

Kao što se kaže u Koriolanu (IV, 6).

Teško moćnima koji nisu pastiri snova. Skiptar donosi po-slušnost u toku dana jedino ukoliko pastirski štap vodi sta-da snova u gluvo doba noći. Zbog toga su drevni vladari ugošćavali pesnike i držali na oku dvorske lude.

U jednom komadu Čarlsa Viljemsa, bog izgovara reči kle-tve, što otkrivaju suštinu božanskih kazni namenjenih ljud-skim zajednicama:

Čujte, slike izlaze van!Jedanput, u svakom vremenu jednom,Kad duhovi ljudski pobesne, ja oslobodim slike,sve idole trga, hrama i pijace,sablasne slike, što im milost ljubavi mojenedostaje.

Čuveni Ardasirski testament podučava mudrosti koja pa-žljivo prati i najmanje nesklade u ljudskim predstavama. Među savremenim tekstovima teško da ima ičega što je po ovom pitanju poučnije od romana Bendžamina Dizraelija.

Sledeći dijalog iz Koningsbija (Coningsby) predstavlja do-bru hranu za meditaciju. On daje ključ za istorijska previ-ranja.

- Ja mislim…da ne postoji ni jedna greška koje je toliko vul-garna kao verovanje da do revolucija dolazi usled ekonom-skih kriza. One bez sumnje, često dolaze kao povod; re-tko kad one predstavljaju uzrok katastrofe. Ja, na primer, ne znam nijedan period kada je fizičko blagostanje bilo ra-širenije u Engleskoj nego 1640. godine. Engleska je imala umerenu populaciju, vrlo naprednu poljoprivredu, razvije-nu trgovinu, pa ipak se nalazila ne pragu najvećih i najže-šćih promena koje ikada do sada doživela.

- To je bio religiozni pokret.

- Priznaj to: uzrok, dakle, nije bio fizički.

Imaginacija Engleske ustala je protiv vlade. To, prema tome, dokazuje da kada se u nekom narodu ta moć uzbur-ka, on će žrtvovati čak i fizičko blagostanje da bi sledio nje-ne podsticaje.

Krv ljudskih zajednica je novac, koji predstavlja stvore-nje imaginacije, jer njegova vrednost ne leži u sjaju meta-

la ili u raznoraznim simbolima koji ga predstavljaju – me-talnom novcu, kreditnim pismima, novčanicama.. kada je sveti rimski imperator ostao bez gotovine, Mefisto je nje-gove probleme rešio jednom idejom, papirnim novcem, i bljeskom imaginacije: zalog za novčanice bila je mogu-ćnost iskorišćavanja skrivenih bogatstava u zemlji. Izgleda da niko nije svatio da, kada se papirna moneta prihvati kao zalog vrednosti, imperator i ne mora da se trudi da iskopa ta blaga, koja jedino mogu kupiti papirnati novac koga već ima koliko god mu treba. Novac je u suštini jedno obećanje da će se platiti – njegova suština je predstava onoga ko obe-ćava i poverenje koje ona izaziva. Novčani prestiž zasniva se na pretpostavkama koje izmiču običnim proračunima računovođe. Razlika između gotovine kojom banka trenu-tno raspolaže i vrednosti obima njenih poslova dokazuje do koje se mere proteže ta igra imaginacije. Banke su izvor-no bile hramovi, koji su izdavali svoje talismane. Oni su po-stali kovani novac, ali su sačuvali nešto od vračeve medi-cinske vrećice. Neodređena mogućnost koju nudi novac predstavlja nešto više od proste sažete informacije o tram-pama koje su eventualno moguće. Mesopotamski svešte-nici – bankari ustanovili su odnos između zlata i srebra na tačno trinaest i po, što se slaže sa 360, brojem dana koji je potreban zlatnom suncu da napravi krug oko sveta, pode-ljenim sa dvadeset četiri, što čini putanju srebrnog mese-ca. Vrednost se zasnivala ne arhetipovima čija je slika bila ugravirana na novcu. Kasnije, novac je izgubio svoje sidri-šte, napustio je luku simbolizma zarad nemirnih mora ma-štarija i čudljivih tržnica. Viljem Lo (William Law) u XVI-II, a Lord Kejnz u XIX veku pokazivali su koliko se daleko maštarija može rastegnuti. Zveckate svojim novcem i mi-slite da vam je u rukama nešto opipljivo. No zveket je idola to što čujete, zvuci su to iz zemlje snova.

IMAGINACIJA I UPOTREBA SIMBOLA

Postojale su zajednice gde je sve ovo bilo ostvareno. U ne-kim plemenima koja su danas gotovo izumrla, pogotovo u Severnoj Americi, snovi su svima bili prevashodna briga. Osnovni cilj u životu bio je odsanjati svoj središnji san, u kome se objavljuje natprirodni saveznik, arhetip sopstve-nog postojanja. Ništa drugo nije bilo važno. Stvari su za-dobijale vrednost po tome što su bile zalog božanske po-sete. Novčanik je još uvek bio vrećica sa medicinom – no-vac, mađija. Imaginacije se, nakon velikog iskustva u snu – zasluženog po cenu velikih napora, patnje, prizivanja – usredsređivala na likove obznanjene odozgo. Čovek je po-stajao životinja ili oblak ili grom iz svog privatnog otkrove-nja. Ta izvorna slika bila je njegov grb, rezbario ju je u drve-tu i postavljao na pramac svoga broda, na vrh svoga obita-vališta, tetovirao ju je na svom telu, urezivao na svoj broš i prsten, nosio je na glavi, pevao o njoj idući u borbu, očeku-





jući smrt. Pretvarao se u nju. On kao takav prestajao je da postoji. Prazno maštanje bilo je nezamislivo, njegova ima-ginacija bila je sada gipka, opuštena kao ručni zglob mače-vaoca, jedan instrument spoznaje poput lekarevih prstiju. Život bez vizije bio je najveća nesreća. I sve što se u takvom slučaju moglo učiniti bilo je da se zatraži pomoć od nekoga ko je bio bolje sreće, ko bi mogao dozvoliti da se učestvuje u njegovom snu. Najveći mudraci sanjali bi za ceo narod i javno izvodili svoje snove: pozorište je nastalo iz ovoga čina izvorne samilosti.

U zapadnjačkom viteštvu, u gralskom ciklusu, nalazimo društvo u kojemu jedino sveti isposnici, koji žive izdvojeni od sveta, imaju pristup svetu otkrovenja. Oni koji žele da učestvuju u njihovim svetim snovima postaju lutajući vite-zovi. Zapućuju se na put bez cilja, ali sa namerom da ispra-ve svaku nepravdu na koju bi mogli da naiđu. Kada bi oseti-li da su zaokružili svoj ciklus avantura, potražili bi isposni-ka i ispričali bi mu sve što se desilo. Isposnik je te događaje tumačio kao što bi vrač tumačio snove. Za svaki događaj se ispostavljalo da predstavlja jedan simbol. Ser Tomas Malo-ri pruža nam mnoge primere ovakvog simboličkog preobli-kovanja pomoću kojeg su isposnici pretvarali viteška isku-šenja u teofanijske snove. Ako je vitez naišao na neki zamak u posedu zlotvora i oslobodio u njemu zatočene nesrećne dame – isposnik bi to protumačio kao simbol Pustošenja pakla, Hristovog silaska u donji svet da bi oslobodio patri-jarhe od okova smrti. Prisjećajući se, iznova preživljavaju-ći u mašti svoje podvige u takvom svetlu, vitez bi se osećao – postajao bi – nalik bogu.

Ideja simboličkog života, sličnog tapiseriji koje su izatka-le božanske sile, u kojoj se krećemo naslućujući značenja iza koincidencija, učeći da nazremo upozorenja i poduke u svakodnevnim događajima, na Zapadu je izbledela i nesta-la. Ipak, velika poezija iznova razgara tu vatru s vremena na vreme, povraćajući izgubljeni patos nezemaljskoga.

Sigurno je da je vrhunac jednog takvog iskustva život u ko-jem je čovek u tolikoj meri oslobođen od samog sebe da njegovo telo i duša postaju tek puki materijali simboličkog predstavljanja, danas gotovo neshvatljiv i nezamisliv. Teško je objasniti da je suštinu drevnih svetih običaja predstavlja-la imaginativna slika u koju su ti običaji po pretpostavci bili smešteni – da drevna žrtvovanja ili pijanke nisu bili udovo-ljavanje bogovima ili razmetanje pijanstvom, već su pred-stavljali dokaz savršenog gospodarenja nad dušom, gde se kroz sok ulazilo u teofanijski san. Ali kako objasniti da čo-vek koji se vraća iz jednog takvog krajnjeg iskustva iščeznu-ća može odlučiti da svoj život, s kojim se više ne poistove-ćuje, upotrebi da bi odigrao jedan milosrdni igrokaz, jednu egzemplarnu predstavu nekog iskupljujućeg mita? Spasilac je onaj ko celokupno svoje postojanje pretvori u poučnu predstavu – čiji cilj nije da pruži bogatstva ili prosperitet ili olakšanje patnje – već da pouči umetnosti umutarnjeg

mira, zauzdavanja jalovog maštanja, umetnosti prijanjanja imaginacijom u taj simbol krajnje istine što ga takav život otelovljuje i iznosi na videlo.

Vrlo upadljiv primer takve ideje koju je Zapad nekada pri-hvatao jeste biblijski prorok Osija. “Kada Gospod poče go-voriti Osiji, reče gospod Osiji: Idi, oženi se kurvom i rodi kopilad, jer se zemlja prokurva odstupivši od Gospoda”. Osija postaje oličenje te alegorije, on uzima kurvu za ženu, a šarada dostiže svoj vrhunac namernog sarkastičnog uža-sa u trenutku kada stiže sledeća naredba: “Idi, opet ljubi ženu koju ljubi ljubavnik, a ona čini preljubu, kao što Go-spod ljubi sinove Izrailjeve, a oni gledaju za tuđim bogovi-ma”. Na tom stupnju sve se obavlja samo “zato da bi se pro-ročanstva ispunila”.

Još jedan gotovo neizvodiv pedagoški podvig bio bi obja-sniti zapadnim ili pozapadnjačenim umovima da sa te du-hovne visine život postaje san u snu. Znajući da sve ovisi o nekom snu, čak i opažanje, istinu vaše ne tražimo u njego-vim formulacijama ili simbolima, već te formulacije i sim-bole koristimo u službi istine. Jedna sveta priča – ispravno zamišljena, dobro urezana u naše svakodnevne meditacije – omogućiće da se uvidi krajnja istina – bila to kosmogo-nija, život Spasitelja ili proroka, neka sveta tradicija što op-stojava vekovima ili neki sveti rat, sveto obrađivanje zemlje ili sveti lov, simbolička ljubav ili kakva preobražena veština ili zanat. To su instrumenti: narator ili obznanjivač govori: uloži svoju imaginaciju, posveti svoju veru ovoj priči – po-stići ćeš oslobođenje. Pusti neka ove predstave lagano na-tope tvoje svakodnevne misli, pusti ih da objasne ono što ti se dešava, pusti neka ti se prikazuju u snovima, ne ostavlja-jući nimalo mesta praznim maštarijama, čak sve do haluci-nacije i požnjećeš istinu.

Istina je predmet priče, a ne priča sama za sebe. Priča je san. Ali to je san koji je istini bliži od sna svakodnevnog po-stojanja, zabeleženog u javnim dokumentima, sa pečatom i potpisom tri ili više svedoka, kojeg svaki dobar advokat može dovesti u sumnju dijalektičkim vratolomijama svog zanata. Ne samo mudraci već i iskusni svetovni ljudi ispre-daju priče, ne zato da bi preneli nešto što se zaista odigra-lo, što može zanimati samo tračare i advokate, već imaju-ći na umu šta bi se moglo desiti duši kada se zaplete u svo-je implikacije i skrivene sugestije, kada postane natopljena slikama koje tu priču sačinjavaju. Suština i svrha priče, za praktične ljude kao što su sveti ljudi ili stručnjaci za oma-đijavanje društva, ne leži u potvrdi činjenica, već u onom što je ono u stanju da prizove u tananom snevačkom telu ljudi. A što se tiče opsene tvrdog činjeničkog dokaza – on predstavlja najpraznijih od svih snova. Nedostižan, a ako se i dostigne – neupotrebljiv. Danas se svete anagoške pri-če poriču kao neproverljive od strane istih onih ljudi koje tvorci političkog imidža i propagandisti svakodnevno ob-manjuju, koji se daju zavesti (a da toga nisu ni svesni) već



sažvakanim sanjarijama koje im mediji ubrizgavaju u gla-ve. Sanjarije kojim ih kljukaju oni nazivaju tvrdom stvar-nošću. Što se istine tiče, kako oni uopšte mogu i poželeti da je spoznaju, kada nikada nisu ni bacili pogled u svet istin-ske imaginacije?

Imaginacija u današnjem pozapadnjačenom svetu leži pod zabranom. No, ništa trajno, ništa zaista vredno ne može živeti, a da nije ukorenjeno u svet imaginacije. Zla se ne mogu ukloniti ukoliko se njihov izvor ne razume. Kako je došlo do toga da je sanjarenje postalo priznato kao nešto ispravno, pa čak i poštovanja vredno? Odgovor na to mo-žemo naći jedino ako se vratimo unazad i pratimo povest imaginacije na Zapadu od prehrišćanskih vremena pa do današnjih dana..

IMAGINACIJA U RANOM HRIŠĆANSTVU

Hrišćanska tradicija nasledila je mudrost Propovednikovu. Tvoje srce pati od snova kao srce bremenite žene; ako nisu od Najvišega, ne uzimaj ih k srcu svojemu. Sv. Jeronim je dobro upio jevrejski nauk, sažet u jednom pasusu Talmu-da (Joma 29a) u kome se kaže da je sanjarenje gore i od sa-mog greha, kao što je sunce opasnije kada je vazduh zasi-ćen isparenjima, kao što ćup sa sirćetom više smrdi kada je napola pokriven nego kada je potpuno otkriven.

Vizionarska upotreba imaginacije koja se sreće u ranim hri-šćanskim delima kao što je i Hermov Pastir ili sama Knjiga otkrovenja, podrazumeva drastično suzbijanje svih mašta-rija. Klement Aleksandrijski (Stromata IV, XVIII) komen-tariše Hristovo upozorenje – da je onaj tko pogleda ženu s pohotom, već počinio preljubu – govoreći: “onaj ko tako gleda da se u njemu budi pohota, taj sanjari.” I dalje, “ko god umesto toga gleda lepo telo diveći se milosti što mu je odozgo podario najveći od svih Umetnika, taj ne podleže sanjarenju, već na duhovni način koristi imaginaciju”.

Mnogi očevi tumačili su osudu idolopoklonstva kao nešto što se odnosi na slike iz budnog sanjarenja. Atenagora Ati-njanin bavi se u svojoj Molbi za hričćane onim slikama koje promiču kroz dušu, “neke što potiču od materije, druge što iskrsavaju nezavisno, pruzrokovane učešćem duše u duhu materije i njenim mešanjem sa njim, ne gledajući na nebe-ske stvari i njihovog Tvorca, već nadole, na zemaljske stva-ri… ta iracionalna i fantastična kretanja duše dovode do praznih vizija uma, koji se bezumno povodi za idolima… - tada demoni što vladaju nad materijom…zaposedaju misli i uzrokuju da prazne vizije pritiču u um kao da dolaze od idola i kipova “.

Atenagora opisuje jednu zloupotrebu koje se očigledno ne može primeniti na pravu pagansku veru – sanjarije nara-vno mogu preovladavati i iskoristiti svete kipove da bi pro-krijumčarile razne opsesije u um, ali su u 18. veku antihri-šćanski autori jednako optuživali hrišćanske obrede za istu tu zloupotrebu. Prehrišćanski kultovi, pogotovo misterije, naučile su pravoverne tradicionalnoj upotrebi imaginacije, onoj istoj koju će preporučivati hrišćanski oci. Posvećenika u misterije liturgija je podučavala da nazre arhetipske obli-ke i Platon će u svom Fedru o tom iskustvu govoriti kao o povratku onom stanju koje predhodi rođenju - “kada smo bili celoviti i nepodeljeni i kada nismo ništa znali o zlima što nas čekaju i ne samo da smo bili svesni slika (phyasma-ta) u njihovoj ukupnosti kao i pojedinačno, oslobođeni od kretanja i preplavljeni blaženstvom, već smo ih sopstvenim očima posmatrali u ozarenoj čistoti”.

Najveće delo posvećeno toj temi pripada poznatom perio-du antičkog sveta. To je Traktat o snovima koji je napisao Sinesije, koji će docnije, ne odričući se svoje vere u drevnu misterijsku religiju, postati hrišćanski biskup u Kireni. Nje-gov nauk nalazi se, zapravo, na nivou na kome postoji oči-gledno transcendentno jedinstvo svih religija. “videti Boga svojim očima je blaženo iskustvo” pisao je on (135d) “ali svatiti ga imaginacijom spada u još viši stupanj intuicije, jer je Duh koji pokreće imaginaciju čulo nad čulima, središta svake osetljivosti, prvobitno telo duše. Njeno sedište nala-zi se duboko unutra i iz njega on upravlja celim našim bi-ćem kao iz neke visoke kule…” Onaj čija je imaginacije bo-lesna, ne može očekivati čiste vizije. Mistička vizija naučiće vas o tim bolestima imaginacije koje zamućuju njezino oko i čine je neprozirnom. I ona će vas pored toga naučiti što je može pročistiti i povratiti njenom prirodnom stanju i, naj-zad, kako ona postaje obuzeta bogom nakon što se pročisti ritualima inicijacije”.

Pre nego što postane sposobna da odražava Božanstvo, ispravan život mora učiniti imaginaciju tananom, čisteći je od ispraznih maštarija koje odvlače pažnju. Demoni imaju oblik slika i zaogrću se predstavama događaja, podučavao je Sinesije, pozajmljujući svoju supstanciju od imaginacije.

Očišćenje uklanja hladne, vlažne sanjarije, vraća imagina-ciju njenom toplom suvom stanju, u kojoj je sposobna za vizije i prorokovanje. Životne patnje mogu se iskoristiti da privedu čestitosti čulne žudnje maštarija - te će ih onaj tko se ozbiljno posvetio poslu očišćenja čak i pozdraviti kao dobrodošle. Kada se dostigne stupanj “bestrašca”, fantazi-ja prestaje da stvara svoje slike i imaginacije preuzima svoj mistički zadatak oblikovanja arhetipskih figura, a vital-ni žar postaje vatrena kočija koja će dušu uzneti do nebe-skih kapija. Jedno od takozvanih Haldejskih proročanstava, izreka drevne teozofije, kaže: “nećeš ostaviti nikakvog osta-tka materije u ambisu. Slika jednim svojim delom pripada i svetu u svetlost zaodenutom.”



Hrišćanska doktrina o uskrsnuću tela bila je znana prehri-šćanskom svetu kao jedno trajno vizionarsko iskustvo.

IMAGINACIJA I OCI

U svojoj borbi protiv sanjarenja pustinjski oci su razradi-li jednu složenu strategiju. Svaki pokret duše morao je biti pomno osmotren i one slike koje su se uporno nametale morale su biti rastavljene na svoje sastavne delove. Evagri-je je, na primer, poučavao o tome kako izaći na kraj sa obu-zetošću zlatom. Samo zlato, akao božiji dar, treba razliko-vati od ideje zlata, a oboje treba odvojiti od gramzivosti za zlatom, koja će, kad se jednom izdvoji i izoluje, biti osuđe-na da izbledi i nestane.

Sirijski oci poučavali su o jednom postupku sličnom taktici parćanske konjice. S vremena na vreme treba pustiti slike da slobodno promiču, a onda iznenada navaliti na sopstve-ni um, zaskočivši ga nespremnog dok se prepušta svojem omiljenom sanjarenju.

Kada duševne vode jednom postanu mirne i čiste, delfinilete – kaže se u onom divnom poređenju sirijskog oca Si-mona, koje su možda čitali rani sufi majstori. To poređenjepredstavlja ključ za značenje letećih delfina koje tako čestosusrećemo na freskama sa zidova katakombi.

Blaženstvo je nagrada za duhovni rat, kao što je rekao Di-onisije Aeropagita (De eccl.disc. 4,2,1): “tajanstvene lepote božije, slatke iznad ljudskog poimanja, objavljuju se jedino duhovnim ljudima i zahtevaju da postojanim slikama budu predstavljene, sličnim po obliku i vrlini”. U tom tekstu izraz za sliku je “ikona”. U ovoj frazi leži seme sublimnog sveta sna vizantijskih ikona.

Isti nagoveštaj o lepotama metafizičkog sveta sna sreće se uIspovestima Sv.Avgustina (10,6), u jednom od njegovih lir-skih izliva bogu:

“Šta je to što ja volim kada volim Tebe? To nije ona lepo-ta koju čula opažaju. Nije melodija raznolikih pojanja, niti slatki miris pupoljaka, niti je ukus mane, niti milovanje tela. Ne, ništa od svega toga ja ne volim, moj Bože. Bez su-mnje, međutim, ono što ja u Njemu volim jeste jedan odre-đeni miris, jedna određena hrana, određeni zagrljaj, koji se može naći u meni. Moja duša vidi svetlo koje nije u pro-storu, čuje zvuke koji ne isčezavaju u vremenu, oseća miris ne prenesen vazduhom, kuša hranu koja se ne kvari i koja neće istruleti.”

IMAGINACIJA, ALHEMIJA I ČAROBNJAŠTVO

Doktrina imaginacije je vrhunac svoje profinjenosti i ja-snoće dostigla sa iranskom školom iluminacionista (isra-qi). Tradicije koje idu od Avicene i Ibn Arabija do Sohra-vardija i Mola Sadre u potpunosti su dale odgovor na pita-nje koje je proganjalo Sv. Pavla: da li je voznesenje do trećeg neba bilo telesno ili se odigralo izvan tela?

Na zapadu je, naprotiv, ovo pitanje bilo zapostavljeno. Samo su se teološke doktrine, baveći se ovim vidom stvar-nosti koja bi se mogla pripisati vatri što gori u paklu ili či-stilištu ili prirodom vaskrslih tela, približavale toj temi – ne shvatajući, međutim, da se ključ za to može naći u doktrini o kosmičkoj i ljudskoj imaginaciji.

Potpuno poznavanje mističkih upotreba imaginacije koje srećemo kod mistika poput Ričarda od Sv. Viktora ili Hil-degarda fon Bingena, kod Dantea i Petrarke, ne nalazi teo-rijsku razradu koja bi mu odgovarala, barem ne u jasnom obliku. Umesto toga možemo je naći u šturim i tajnovi-tim nagoveštajima alhemičara. Od svih alhemijskih teksto-va skoro je sasvim eksplicitno Pismo o filozofskoj vatri pri-pisano humanisti Pontanu, (Pontanus), koje je, međutim, prema nekim istraživačima mnogo starijeg datuma. Ono pruža ključ za sve alhemijske tekstove:

“Postani najpre apsolutno gospodar sopstvenih strasti, mana i sopstvenih misli, tada ćeš zapaliti ili, bolje rečeno, prići ćeš središtu vatre u svom srcu pomoću svoje imagi-nacije; potrudi se da prvo osetiš blagu toplinu, koja će po-stajati sve jača i jača. To će u početku izgledati teško, taj će vam osećaj stalno izmicati, ali nastojte da ga učvrstite u svom srcu, prizovete, uvećate, smanjite po svojoj volji. Stal-no to pokušavajte. Steknite tu moć i zadobićete znanje o svetoj filozofskoj vatri.”

Tu je obelodanjeno skriveno značenje ikona iz ciklusa Ili-je, detaljnije su razrađeni štedljivo sročeni opisi molitve srca očeva isihasta, kao i Sinesijevi nagoveštaji. Alhemiča-ri su sačuvali ono shvatanje, koje se ne sreće u zvaničnoj zapadnoj metafiizici, po kome postoji afinitet između sve-ta oblika, (arhetipova svih vrsta) i sveta ljudske imaginaci-je. Smatra se da su alhemičari radili upravo na tom nivou, a Rosarium philisophorum (objavljen u Frankfurtu 1550. god.) jezgrovito je to sažeo: “Posveti dužnu pažnju, uveri se da su vrata zatvorena, tako da onaj tko unutra boravi ne može uteći… tvoja imaginacija treba da prati prirodu. Sto-ga posmatraj u skladu s prirodom, čija se tela obnavljaju u utrobi zemlje, zamišljaj u skladu sa istinskom, a ne hiro-vitom imaginacijom (secundum veram et non fantasticam imaginationem).”

Paracelsus (u svom Paragranumu) insistira na povezanosti





istinske imaginacije sa istraživanjem prirode: onaj ko po-znaje Mars, kaže on, poznaje kvalitete gvožđa, onaj tko po-znaje sunce, zna sve o srcu, a alhemičar svata nevidljive po-vezujuće elemente pomoću pročišćene imaginacije koja je u stanju da svoje predstave skoncentriše na način na koji se voda stvrdnjava u led. U nekim svojim odlomcima Paracel-zus govori o ledenicama slika odapetim u mentalnu sferu drugih ljudi, s dobrim ili lošim ciljem. “Ja ne moram svo-je oko okretati rukom”, kaže on “u pravcu u kojem želim da gledam, jer se moja imaginacija brine za to, okrećući oko gde mi to treba. Imaginacija rođena iz čiste i snažne želje Srca dela instinktivno i bez ikakvog svesnog napora… kle-tva će prouzrokovati zlo, blagoslov će doneti dobro, ukoli-ko potiču od srca”.

Duše su magneti koji privlače sve što odgovara njihovoj prirodi, pa tako onaj zao deo duše privlači zlo koje je kletva pustila na slobodu. Traktat De peste dodaje da svatko može lako naći pribežiste od takvih opasnosti u veri, tako što će svojom verom u boga učiniti sebe nepovredivim. Kod Be-mea nalazimo odjek tog učenja kada on kaže da se obliku-juća sila večne mudrosti može staviti na raspolaganje Car-stvu božijem ili “vradžbinama đavolovog carstva”.

Čarobnjastvo predstavlja namerno podsticanje razularenih maštarija. Ono izrasta iz mržnje prema lepoti i istini i pot-hranjuje se ritualima koji izvrću liturgije što vode smireno-sti i izbavljenju. U satanskim ritualima teži se pomešanoj pohoti i užasu, sve dok adept tame ne počne da sebe oseća i zamišlja kao stub plamtećeg crnog besa, obdarenog bol-nom, žudnom manijačkom snagom.

Ko god stremi ka onom suprotnom cilju – izbavljenju, sa-znaće sve o tom tamnom svetu, jer će pre ili kasnije zapa-ziti da njegova nevidljiva moć, njegov princip radi protiv njega, nastojeći da izjalovi njegove napore neverovatnim lukavstvom i pakošću. Zato svece, koji su imali posla sa ar-hetipskim zlotvorom, ne mogu prevariti svetovni preva-ranti. Onaj tko nikada nije pokušao da pročisti svoj um ne može imati predstavu o tim skrivenim silama.

PROPADANJE ZAPADA

Pre skoro dva veka na Zapadu se desilo nešto čudno i zlo. Gotovo u potpunosti je izgubljen dodir s idejom transcen-dentne, apsolutne istine. I naravno, kao posledica toga, ra-zlika između sanjarenja i imaginacije postala je neprepo-znatljiva. Na arhetipske simbole gledalo se kao na proi-zvoljne znake ili proste ukrasne molitve. U isto vreme izgu-bljene su objektivne mere harmonije u arhitekturi.

Sanjarije su do tada uvek bile prezrene, niko osim idiota, lakrdijaša ili nadurene dece nije otvoreno priznavao da im

se ikada prepuštao. Među normalnim odraslim osobama to bi bilo nezamislivo osim na pijankama ili za vreme kar-nevala.

Kada je imaginacija prestala da se upotrebljava na ispra-van način, došlo je do fatalnog opadanja umetnosti, a i sama duhovnost postala je nepojmljiva. Ono što se tu desi-lo može se oceniti razlikom između značenja te reči u tra-dicionalnom mišljenju i njene post-renesansne zapadnja-čke upotrebe.

Kaže se u spisima sufija da se na vrhu planine Qaf nebeska vrata otvaraju prema Na Koja Abad. Doslovno: Ni-Gde-Mestu, u-topiji, ou topos, Ne Mestu. Uporedite ta dva zna-čenja: Na-Koja, besprozirnost; i Utopija. Zapadnjačka reč utopila se u blatu politike. Za duhovne svrhe postala je ne-upotrebljiva.

Ukoliko želimo da ocenimo to što se desilo, možemo se okrenuti načinu na koji se savremena psihologija odno-si prema sanjarenju. Prva stvar koja nam upada u oči je da za to postoji tako malo interesovanja. Na drugom mestu, izgleda da ni jedan psiholog nije u satnju da pravilno odre-di razliku između sanjarenja i imaginacije.

Malo toga je vredno da se tu posebno izdvoji i možda je najbolje gradivo koje nam stoji na raspolaganju ono što je Sigmund Frojd o toj temi pisao u nekim svojim esejima između 1908. i 1909. godine. On prilično dobro pokazuje šta najvispreniji zapadnjački um uopšte može znati o ima-ginaciji. Shvatio je da snovi zavise od budnih sanjarija, koje oni izobličavaju i zamenjuju. Paranoici su skloni laskavim i samosažaljevajućim maštarijama, ostali neurotici ambi-cioznim ili erotskim fantazijama. Svi histerični napadi, na-pominje on, predstavljaju žestoki prodor takvih fantazija u normalni svakodnevni život. “Sretni ljudi nikada ne sneva-ju na javi” tvrdi on: sva sanjarenja su preduslovi neuroza ili prvi znaci neke fizičke bolesti.

Sve dovde Frojdovo učenje o toj temi je tradicionalno. Ali, on ne uspeva da uvidi da neurotska maštarenja i umetni-čku imaginaciju razdvajaju čitavi svetovi, da dečje igre nisu dnevno snevanje već su pre srodne istinskoj imaginaciji – dokaz je to što skoro sve njihove igre odražavaju arhetipo-ve svetih rituala i postupaka inicijacije.

Drugim psiholozima nedostaje Frojdov jasan uvid u zloslu-tni karakter sanjarenja.

Karl Gustav Jung je, s druge strane, naglašavao potrebu da se od jogističkih praksi nauči metod projekcije ili aktivne imaginacije, koji je suprotnost shizofreniji, budući da pred-stavlja dezintegraciju psihe preduzetu sa svesnom name-rom da se ova pročisti. I metoda “autogenog treninga” ta-kođe pozajmljuje od istočnjačkih metoda.





Ali, kao što je Jung priznao, jedan lama od svoje projekcije stvara umetničko delo, a moderni zapad ne poseduje ništa što bi se s time moglo uporediti.

Kako je došlo do te katastrofalne propasti Zapada? Odakle to da zapadni um oslepi za prirodu imaginacije?

ODLUČUJUĆI MOMENAT

U Londonu je u osamnaestom veku Lorens Stern (Lauren-ce Sterne) bio donekle zaslužan za ukidanje zabrane nad sanjarenjem. On je to proturao kao duhovitost. Zasigurno je izgledao kao najdobronamerniji sveštenik – a zapravo je pripadao Klubu paklenog ognja, gde su se izvodili satani-stički rituali i odakle se upravljalo nacijom. Najekskluzivni-je mode u gradu poticale su od članova Kluba i upravo su oni bili ti koji su potezali konce i u opoziciji i u vladajućoj partiji, koji su kontrolisali i vlast i londonsku gomilu. Oni su planirali žučne sukobe mišljenja u štampi, vrlo zabrinu-te rasprave u Parlamentu i krvoprolića na ulicama. A vele-časni doktor Stern bio je jedan od njih. Sve njegove priče predstavljaju opravdanje za sanjarije.

U njima on prati svaki tok razmišljanja, pridobijajući čita-oca svojom dobrohotnošću, simpatičnim, bezbrižnim, du-hovitim i humanim osmehom. Njegov stil podseća na ke-refeke koje izvodi štene jurcajući naokolo na opštu zabavu svih prisutnih. No, i pored toga, na kraju se oseća njegova suvoća. Ima nečega što je daleko od naivnosti iza tih do-broćudnih ludorija, ima tu nekog zastrašujućeg cinizma, koji ni sva razdragana šegačenja ne mogu prikriti. Sterno-va velika šala je da priglupe, opscene slike treba nepreki-dno da niču u glavama kako dama tako i služavki. On se za-odeva detinjastošću i onda se izruguje religioznim kazui-stima što pokušavaju da odbace sporedne, neobavezne mi-sli. Korldiz će u svojim Pomoćima razmišljanju (Aids to Re-flection) napomenuti: “sva zla što su ih počinili Hobs i cela škola materijalista izgledat će nedostojna pažnje ukoliko se uporede s štetom do koje je dovela sentimentalna filozofija Sterna i njegovih brojnih imitatora”.

A ipak, ne tako davno, još je jednoglasno vladalo tradici-onalno mišljenje po kome dnevna maštarenja proizlaze iz viška hladne, crne žuči koja guši vitalne duhove ili mese-činaste, hladne vlage koja ih raskvašava – dok je, nasuprot tome, istinska imaginacija suva i topla. Sve je to zvučalo ar-haično i neozbiljno u Londonu u kome je Klub paklenog ognja žario i palio i gde je svatko tko bi ozbiljni shvatio pre-tnju satanizma, bio ismejan i izbačen iz odaja čak i najpo-božnijeg sveštenika.

Drugi će sa sebe stresti čak i svaki privid dobroćudnosti, otvoreno pokazujući krajnji rezultat, one najozbiljnije za-

ključke sopstvenih sanjarenja – kao što je to učinio maj-stor satanističkog romana strave i užasa, Metju Gregori Luis (Mattew Gregory Lewis). Nakon toga, ostalo je vrlo malo onih koji su bili u stanju da razumeju ono što je pe-snik Džon Bajron (Bayron), sledbenik Bemea, koji je umro 1763., napisao kao upozorenje svojim savremenicima:

Imaginacija, zaludna što izgleda,Po delima velika, samu sebe ispreda.Mislimo da su igra naše želje i nadanja,I sposobnosti važne odbacujemo bez kajanja:Oštar je alat s kojim se tako igramo puni nemarnosti,On za nas izrezuje duboke stvarnosti.

Sveopšte nepoznavanje imaginacije bilo je takvo da, kada je početkom 19. veka Kolridž pokušavao da definiše razliku između imaginacije i mašte, gotovo niko nije bio u stanju da shvati o čemu on to zapravo govori i Pikok je smatrao da ga zbog toga slobodno može ismevati u svom Manastiru noćne more (Nightmare Abbey). Razumevanje te razlike za-visi od sposobnosti da se priroda sagleda u svetlu simbola, kao što je Koldridž objasnio u pesmi Sudbina naroda (The Destiny of Nations):

Sve što telesna čula dotiče verujemSimbolično je, jedna moćna azbukaZa detinje umove: da bismo u ovom donjem svetuLeđima okrenuti blistavoj Stvarnosti,Da bismo se naučili mladom nepovređenom spoznajomRazlučiti stvari od njihovih senki.

I Blejkova odbrana Blistave Svarnosti bila je bačena u vetar. Uzalud je Blejk objavio da “Mentalne stvari su jedino Stvar-ne; niko pak ne zna za Prebivalište onog što se Telesnim na-ziva, ono je u Laži i njegovo je Postojanje Prevara – Vizi-ja ili Imaginacija je predstava onog što Večno postoji”. Kol-ridž se potrudio da strpljivo i detaljno razjasni što je Blejk u “Biljnom Staklu Prirode” u kom se ogleda nepromenljiva stvarnost svake stvari; “Do filozofske imaginacije, do sve-te moći samointuicije, mogu dospeti samo oni”, pisao je u Književnoj biografiji (Biographia Literaria, II, 167), “koji su u stanju da u sebi protumače i shvate simbol, da se krila va-zdušnog silfa oblikuju ispod kože gusenice, samo oni koji u svojim sopstvenim duhovima osećaju onaj isti nagon koji navodi lutku da u čahuri ostavi mesta za antene koje tek treba da izrastu. Oni znaju i osećaju da ono potencialno de-luje u njima, baš kao što ono stvarno i deluje na njih”.

GETEOV POSLEDNJI POKUŠAJ

Gete je povratio u život ovo simboličko sagledavanje priro-de. Kao mladić bavio se alhemijom uvežbavajući tako svoju imaginaciju pre nego što je počeo da krstari baštama Italije,



pomno posmatrajući to cvetno bogatstvo u potrazi za nje-govim arhetipom. Jednog dana u botaničkim baštama Pa-lerma podarena mu je ta vizija.

“kad sam zatvorio oči” prepričava on “i pognuo glavu, predstavljajući sebi jedan cvet tačno u središtu organa vida, iz tog su srca izbili novi cvetovi raznobojnih latica i zelenih listova. To nisu bili stvarni cvetovi, već pre cvetovi iz sno-va, a ipak bili su pravilni kao vajareva rozeta. Nije bilo na-čina da se zaustavi to množenje koje se nastavljalo istim ri-tmom sve dok je moja zaljubljenost trajala”. Živi simbol, ar-hetip svih cvetova pojavio se na platnu Geteove imagina-cije, na poslednjem velu koji se razastirao između njega i svih oblika. Bila je to ona sila koja cvetovima podaruje ži-vot, upravo ona koju slepo i instinktivno osećamo dok ra-zabiremo biljke, jedinstvo u bezbrojnim oblicima prirode. Gete je zatim svoje vizionarsko traganje upravio na obli-ke životinja i arhetip njihovih skeleta je počeo da se poma-lja. Kroz sve lokalne adaptacije delovao je isti unapred po-tiskujući oblik, kulminirajući u lobanji, od koje se prote-zao u rogove ili bivao izbačen kao masovna vilica. Šetajući se jednog dana pokraj mora na venecijanskom Lidu, Gete je naišao na ovčju lobanju raspolućenu na tri dela od kojih je svaki pokazivao oblik pršljena i istog trenutka pojavio se arhetip: bio je to prvobitni pršljen koji izlučuje niz sopstve-nih kopija – onaj na vrhu je rastao, uvio se u lobanju i pro-dužio u poslednjem izbačaju, oblikujući par rogova ili te-šku viličnu kost.

Udubljujući se u spiralni, rotirajući arhetipski skelet, Gete je došao do otkrića – kod čoveka mora da postoji jedna in-termaksilarna kost. Ona je i pronađena i osteologiji je pri-dodat jedan novi pojam.

Jedino što su Geteovi savremenici i potomci bili u stanju da razumeju od celog njegovog iskustva u metafizičkoj imagi-naciji bila je ta mala kost.

Sudbina Zapada bile je konačno zapečaćena onog dana kada je Gete pokušao da zainteresuje bar Šilera i kada nije naišao ni na kakav, pa ni najmanji, znak razumevanja. “živo sam mu predočio” kaže on, “svoju teoriju metamorfoze bi-ljaka i uz pomoć nekoliko skica dao sam sve od sebe da mu predočim jednu simboličnu biljku…ali on je samo odmahi-vao glavom govoreći - To nije iskustvo, to je koncept”.

Zbunjeni Šiler koji odmahuje glavom amblem je jednog fa-talnog zalaska. Izgubivši dodir sa transcendentnom isti-nom, možemo li sebi da predstavimo išta drugo osim sen-zacije ne jednoj i apstraktnih koncepata na drugoj strani?

KULT NEREDA

Književnost ja tada bile osuđena da postane rasadnik sanja-rija. Odbačene su pouke Kolridža i Getea. Proširila se in-

dustrijska beda i prljavština ostavljajući čoveka bez simbo-ličke forme, bez rituala, a umetnost je zamenjena sopstve-nom parodijom, industrijom avangarde i masovnim medi-jima. Fridrih Šlegel je već početkom 19. veka dao osnovne postavke avangarde. “Moderno” i “zanimljivo” bile su nje-gove parole čija bi privlačnost, prema njegovom mišljenju, trebalo da ukloni ideju lepote. Uzvrpoljenost sanjalice na taj način nadvladava smirenu kontemplaciju bezvremeno-sti. Žanrovi bi, mislio je Šlegel, trebalo da se pomešaju, filo-zofija i autobiografija da se stope, kao i poezija i proza. Tose u svakom slučaju slaže s maglovitošću i pretencioznošću – zaštitnim znacima sanjarenja. Umetnost, mislio je Šlegel, treba da postane ismevanje same sebe i “jedna polagana di-sekcija neprirodnih pohota, čulne ili intelektne impotenci-je” , - upravo fatalni proizvod sanjarenja.

Ništa se tako dosadno i uporno ne ponavlja kao kult novo-ga. Šlegelove slogane još i danas ponavljaju naivčine ubeđe-ne u njihovu smelost.

Već dva veka, čujemo od svih mogućih avangardnih gru-pa onaj stari uzvik veštice iz Magbeta: “Lepo je ružno i ru-žno je lepo”. Ovi artefakti nalik su na sastojke što ih veštice bacaju u kotao, a žitka uzavrela veštičija papazjanija je reka kulturnih dobara što ih izlivaju masovni mediji – na to se, vremenom, svodi svaka avangarda.

Za avangardu, umetnost je neprijatelj - sanjalica oseća i najmanje tragove imaginacije kao pretnju. Samoubilački Zapad i dan-danas s mučnom upornošću ostvaruje satani-stički program lansiran futurističkim manifestima u Dejli Mejlu iz 1913. godine. Šlegelove ideje dovedene su do svog logičnog završetka: sanjarenje postaje otvoreno, drsko, de-struktivno. Ti manifesti uzdižu apsolutnu slobodu nepove-zanih slika, neobuzdane fantazije, razularenih nagona, oni pozivaju na obožavanje pohote i motora, žučno propove-daju uništenje Umetnosti i završavaju glorifikujući varije-tetske predstave baš zbog njihovog erotizma, imbecilno-sti i apsurda.

TRIJUMF SANJARENJA I

PREŽIVLJAVANJE IMAGINACIJE

Priča koja je započela u Londonu u osamnaestom veku ra-zvijala se, po istom scenariju, i u Francuskoj. Ovde je ma-nifest modernih vremena potpisao Žan Žak Ruso. Škol-ski udžbenici uvežbavaju nesretnu mladež da kontrastira-ju Rusoa i Voltera. Međutim, upravo je napad koji je Vol-ter prethodno izvršio na metafiziku omogućio Rusou da stoliko sentimentalnog samosažaljenja opravda svoje sanja-rije. Osećaj božanske prisutnosti ne bi dozvolio paradira-nje morbidnošću kakvo nalazimo na ovoj stranici njego-vih Sanjarija usamljenog šetača (Reveries d’un promene-ur solitaire):



“Kako ovo moje srce više ne nalazi svoju hranu na ovoj ze-mlji, stekao sam naviku da ga hranim njegovom sopstve-nom supstancom, pokušavajući da svu njegovu hranu na-đem u samom sebi… ležao bih u čamcu, očiju uperenih u nebo, satima i satima se prepuštajući kretanju talasa, uto-nuo u tolike očaravajuće sanjarije, zbrkane pa ipak slatke, koje nisu imale nikakvu jasnu ni postojanu temu i to pre-tpostavljah svemu onome što se naziva svetovnim zado-voljstvima”.

Ruso je uvod, Markiz de Sad epilog.

Veliki umetnici koji su se pojavili u poslednja dva veka mo-rali su da probijaju zid neprijateljstva i zbrke usmerene na uništenje umetnosti.

Unizite prvo umetnosti ako bi ste čovečanstvo da unizite i delima neznanja ispunite svako mesto, pisao je Blejk. Insti-tucija pokroviteljstva je prvo skrenula umetnosti ka pukom oponašanju iskustvene stvarnosti, a to je bio uvod u prosto beleženje sanjarija. Kada je u 19. veku jedna klasa trgovaca umetninama uspostavila trgovinu koja se zasnivala na ve-likim ulaganjima, konačna propast bila je neizbežna, bez obzira na opominjanja i glasove koji su se mogli čuti i bez obzira ne to koliko je remek dela – nasuprot svim očekiva-njima – ipak stvoreno. Umetnička dela postala su, zapra-vo, jedna nova vrsta kockarskog žetona, a privilegija uspo-stavljanja vrednosti nalazila se u rukama jedne vrhuške tr-govaca umetninama koja je kao arbitre ukusa koristila “ek-sperte” koje je sama postavila. Oni su se, naravno, ponašali kao i svi kovači novca od kada je sveta i veka, izuzimajući Svete Careve – srozali su vrednost novcu. Nije bilo razloga zašto to ne bi učinili. Krajnji rezultat bio je današnja cirku-lacija lažnih obećanja, obmanjujućih znakova na parčićima hartije, na platnima, kartonima, na bilo čemu: rukotvorine koje danas stoje izložene u umetničkim galerijama Zapada. Publiku sanjara nije teško ubediti da je skoro bilo šta vre-dno zlata koje su njihovi preci štovali i čuvali.

Ona nekolicina koja se usudila da u noćnoj mori obmane održi u životu pojam metafizike i istinske imaginacije pa,prema tome, i ukusa, zaslužuje predanu zahvalnost. Oni su iskusili ruku proganjanja, jer sanjari mrze onoga tko se usuđuje da ih probudi za Stvarnost. Trebalo bi pomenuti barem jednog od njih, Džona Raskina (John Ruskin), čija bi pomoć trebala da bude dragocena svakom onom tko želi da pobegne iz lavirinta zagađenosti i prevare. Njemu se mo-žemo obratiti s punim poverenjem, jer će nas on strplji-vo poučavati umetnosti razlučivanja imaginacije od prazne maštarije, umetnosti od avangarde. Tradicionalne vredno-sti mogu se ponovo naći na stranicama njegovih Savreme-nih slikara (Modern Painters/III, II), gde se govori o ima-ginaciji kao proročkoj akciji uma - “koja iz jedne beskona-čne mase stvari koje se ne mogu međusobno povezivati, u istom trenutku grabi dve koje pristaju jedna uz drugu, za-

jedno skladne a naprimerene odvojeno.”

To je osećaj za jedinstvo, trenutni prodor do plamtećeg srca, do uobličujuće forme stvari i ljudi – do božije sli-ke u čoveku. U hemiji se moć imaginacije naziva afinite-tom, kaže Raskin, otkrivajući, a da toga nije ni svestan, su-štinu tradicionalne alhemije. Imaginacija je, dodaje on, “je-zik uma koji se ispruža i kuša u samom jezgru kamena” da bi ispio životni sok istine. Jedino je imaginacija u stanju da shvati moralnu istinu, ulazeći poput obuzimajućeg duha u predele, drveće, životinje, ljude, nesputana sebičnim briga-ma, u jedinstvu s prirodom – dok je mašta osuđena da vidi samo spoljašnost, da kopira ali ne i da podražava, uvek na ivici da odluta izvan svake granice, izvan prirode; površna, isto toliko nemirna koliko je imaginacija tiha, jer smireno prebiva u samom srcu stvari.

Raskinovo suptilno vođenje može poučiti izgubljenoj ume-tnosti razotkrivanjem puke mašte koja se predstavlja kao nadahnuta imaginacija. I to ne samo u slikarstvu već i u po-eziji. Njegovo ispitivanje ovih nekoliko Miltonovih stiho-va što slede, može intuitivno nagovestiti ono što definici-je možda nisu u stanju da prenesu. On nas podučava kako da precizno uočimo mesto na kome scena zrači pod sve-tlom imaginacije, kao i ono gde, umesto toga, mutni poku-šaji mašte ne uspevaju da joj udahnu život.

Imaginacija oživotvoruje prvi stih: bring the rathe primrose that foresaken dies. Ali, nadahnuće posustaje kod sledećeg: The tufted crow-toe and pale jessamines. Mašta se okuša-va u trećem: The white pink and the pansy freaked with jet. Imaginacija ponovno objavljuje svoju moć u izboru pridje-va: The glowing violet. Mašta se pokazuje u svoj svojoj ne-sposobnosti u: The musk-rose and the well-attired woodbi-ne, dok imaginacija ponovno obasjava svojom zlatnom sve-tlošću u: With cows-lips wan that hang the pensive head.

Ove pouke treba strpljivo proučavati, jer je ukus jedina sposobnost koja je u stanju da spase izgubljenu zaostavšti-nu. Edgar Alan Po nas u svojoj oporuci Zapadnoj civiliza-ciji, Dijalogu Monosa i Une (Colloqui of Monos and Una), podseća da jednom kada ukus isčezne, ništa više ne može preživeti. Zastranjivanje ukusa onemogućava smireni po-vratak lepoti, prirodi i životu, kapiji metafizičkih snova.Možda je čak greška pokušavati nekoga poučavati metafi-zičkim istinama u odsustvu ukusa, koji je jedini u stanju da zazvoni na uzbunu kada se prekorači granica između ima-ginacije i mašte. Ukus i poetski intelekt su dve najdrago-cenije moći, kako kaže Po, jer se do onih najtrajnijih istina može doći samo preko one analogije koja uverljivim tono-vima govori jedino imaginaciji samoj, a ogoljenom razumu ne predstavlja ništa”.




ISTINSKA IMAGINACIJA I IKONA

Jedrimo, dakle, natrag ka izvorištu – koje je u nama – iz ko-jega je, sve u svoje vreme, proizišlo sve što je živo, pa i ra-zbijeni san Zapada. Pre nego što napustimo gomile đubre-ta i zatrovani otpad na kome leže razbacane kosti naših ze-maljskih i duhovnih otaca – mogu li te kosti oživeti? – tre-ba da prizovemo još jednog duha iz nedavne prošlosti, još jednog majstora, treba da se prisetimo još jednog imena – Pavla Florenskog, matematičara, naučnika koji je napravio otkrića u hemiji i fizici, pravoslavnog sveštenika i metafizi-čara, koji je doživeo mučeničku smrt negde oko 1939. godi-ne. Jedan od njegovih posthumno objavljenih članaka (Blo-goslovskie Trudi, 1975) pokazuje kako je tradicionalna ide-ja imaginacije uskrsnula u Moskvi između dva rata baš kao i u Isfahanu u 17. veku. Naslov je Ikonostas. Ikonostas je li-nija razdela, granično područje, oblast slika između našeg sveta – našeg dela crkve i nevidljivog – zastorom odeljenog dela crkve u kome žrtvovanjem Božanstva, oživljavaju ar-hetipovi. Kada je umetnik obdaren milošću koja mu dopu-šta ulazak u božanski svet, on tamo raspoznaje arhetipove u njihovoj nevidljivoj, nepojamnoj suštini; zatim se vraća u ovaj svet i, na granici, oko njega se okupljaju određene sli-ke; one bivaju privučene, kao da postoji neki afinitet izme-đu njih i vibracija kojima umetnik još uvek odzvanja; to su pravi, istinski simboli.

Nasuprot tome, kada se neko nasumično uputi u pravcu nevidljivog sveta, ostavljajući ovaj svet, ali ne usuđujući se, ne želeći da pređe na onu stranu zastirućuh slika, jedino što još može učiniti je da svoju zalihu svetovnih iskustava pretvori u jedan lanac slika, onih koje su, između mnogo-brojnih slika izloženih na zastoru što deli ta dva sveta – u stanju da ga privuku. On je ili realista – ukoliko povezu-je iskustva sa slikama, ili je sanjalica. Sanjarije se roje oko onoga tko se zaputi u tom pravcu zadržavajući se, među-tim, na ovoj strani granice. Snovi su rampe – ali su, takođe, i okretna vrata – ukoliko ih gurnemo i prođemo kroz njih naterani smo da izokrenemo naše vreme, onaj vid vreme-na u kome živimo. Kada sanjamo čak i najbeznačajniji san, vreme se odmotava unazad. Na primer, dok spavamo gvo-zdena krevetska šipka nam dodirne vrat, u svetu snova to može postati recimo slika oštrice giljotine koja preseca naš

vrat: ta slika izaziva fleš-bek na ono što je tome moglo pret-hoditi, stvarajući čitav jedan dugački san u bljesku jednog trena – ako se prosuđuje kriterijumima vremena koje pri-menjujemo na javi. Sanjamo da učestvujemo u francuskoj revoluciji i da nas naše avanture odvode na gubilište ali (sa gledišta predtsave o vremenu koju imamo na javi) to je je-dno odmotavanje od kraja posledica ka uzroku koji je sta-vljen u pokret upravo završetkom, uzrokom cele sekven-ce. Uzgred budi rečeno – neki majstori sugerišu da uveče u sebi preispitamo ono što smo tokom dana činili, odmo-tavajući traku unazad, projektujući tako svoj dan u preo-krenuti vremenski sled snova, kao sredstvo da se otresemo njegovog uticaja, da ga bacimo s one druge strane ogledala. Snovi, koliko god bili trivijalni, predstavljaju okretna vra-ta, koja nas uvode u mogućnost izokretanja vremena, što je zakon najviših stanja bivstvovanja. Kosmogonije su priče – snovi u svetu koji se sklupčava unatrag u sopstvenu suštinu (Reč proizvodi zvuk, koji stvara vibraciju, koja stvara sve-tlost, koja dovodi do vidljivog sveta).

Svete ikone istočne crkve slikane su u perspektivi odmo-tavanja kosmogonije; kao iskustva stvaranja sveta: olovka bi iscrtala obrise – to je predstavljalo manifestaciju kao ta-kvu; zlatni listići prekrivali su mesta sa kojih božansko tre-ba da isijava – i rođeno je svetlo; obrisi bi tada bivali popu-njeni bojom – i nastajao je mogući svet. Najzad bi se poja-vio vidljivi svet. Ikone su nasledile slike sa omotača mumije i njene maske: na ikoni bi trebalo da se oseća sveto prisu-stvo baš kao što i obojena površina mumije objavljuje da je ono što se nalazi ispod sveto, da je onaj što tu leži preobra-žen i oslikan kao arhetip.

Ikona je bila najčišća, garantovana forma Imaginacije, dok je svetovno slikarstvo uvek u opasnosti da bude odvuče-no u puko predstavljanje stvari ili sanjarija – ono je uvek u iskušenju da stvari prikaže ne kao kreacije svetlosti, već kao “bića koja se bora protiv svetla svom silom svojih senki”.

Ako bi se, kako kaže Florenski u poslednjim redovima svog strahopoštovanjem ispunjenog eseja, usled nekog prikrive-nog nesklada prekinula ta veza između ikone i nevidljivog arhetipa, onda bi čovek osetio čudan bol u duši, ne znajući da je ta veza već presečena.





POGOVOR

Čudesno izuvijani putevi kojima Zola prolazi u svom tra-ganju za sophiom perennis, onom univerzalnom mudro-šću čiji tok ne mogu uznemiriti ćudljivosti profane istorije, sustiču se u ravni imaginalnog – svetu koga metafizike svih podneblja smeštaju na pola puta između Jednog, Apsolu-tnog i Neizrecivog i konkretnog sveta pojavnih oblika. Kre-ćući se sigurnim korakom erudite, Zola istražuje načine na koje iz Jednog proishodi mnoštvenost, prateći puteve in-dividuacije fundamentalnih psihičkih i kosmičkih sila što oblikuju istoriju i živote ljudi na svim nivoima postojanja.

Njegov slit je metaforičan, krajnje jezgrovit i na jedan pose-ban način poetičan. Zoline radove ne prati glomazni shola-stički aparat tipičnog istoričara religije ili antropologa, što, međutim, ne znači da se radi o nedisciplinovanoj pesni-čkoj slobodi. Ispod poetski evokativnog teksta jasno se ra-zaznaje strogost mišljenja koja je plod viševekovnog nasle-đa evropske kritičke misli. Kod Zole se ona podrazumeva, čineći temelj dela koje harmonično spaja znanje i mudrost. Njegov tekst spiralno kruži oko arhetipskih tema umnoža-vajući metafore i nadahnuta poređenja koja ga asimptotski približavaju onome što je po svojoj najdubljoj suštini nei-zrecivo.

Put od konkretnog sveta pojavnog do neizrecivog Jednog vodi kroz kontemplaciju arhetipskog simbola i predstava koje poput ikona sa pravoslavnog ikonostasa predstavlja-ju prozore kroz koje se može dospeti u “svet iza ogledala” - nevidljivi svet u kome vlada “obrnuta perspektiva” o kojoj govori Pavle Florenski. Ovim putem upravlja pročišćena i izvežbana imaginacija – moć koju je suvremeni Zapad go-tovo potpuno zaboravio.

Putovati čudesnim Zolinim svetom znači otkrivati ume-tnost ispravne upotrebe imaginacije – umetnost koju po-znaju još mnoge ezoteričke tradicije. U toj imaginalnoj ge-ografiji najznačajnije koordinate potiču iz vedante, šamani-zma, alhemije, metafizike ikone, sufizma i mističke tradici-je Zapada. Umetnost snevanja, fenomenologija aure kojom zrače mesta i ljudi, nebeska nevesta u šamanizmu i knjiže-vnosti, teorija i indoevropskim korenima reči koje skrivaju jednu koherentnu metafiziku samo su neka od mesta koja ćemo posetiti uputimo li se na to fascinantno putovanje.

Iako se opire svakom svrstavanju u akademske podele, Zolu bismo mogli nazvati “savremenim arhetipologom”, sinkretistom u posebnom značenju te reči (što on detalj-no objašnjava u jednom svom eseju), ili pak “poetskim an-tropologom” i majstorom putovanja. Zola je putnik u ba-rem dva smisla te reči. Za mudrošću on traga po najzabi-tijim predelima sveta od Mediterana i Afrike, preko Sre-dnjeg Istoka do Balija i Kine, pronalazeći majstore imagi-nalnih praksi kao što su inkubacija snova i unutrašnja alhe-mija. No, putovanjem se može nazvati i istraživanje sveta pisane reči – metafizičkih i mističkih spisa, ali i savremene nauke i književnosti.

Zolina putovanja počela su od studija filosofije, uporedne književnosti, prava i psihijatrije u Torinu. Njegovi prvi ra-dovi vezani su za Frankfurtsku školu – Adorna, Hokhajme-ra i Markuzea, i njihovu kritiku savremenog društva.

Iz tog perioda potiču dela kao što su Užas i utopija i Zala-zak intelektualnog. No, već krajem pedesetih godina, Zola će se okrenuti od ovih tema i posvetiti onome što ostaje nezavisno od raznoraznih učenja, ideologija i vera – isku-stvu Apsolutnog. Početak tih preokupacija označen je če-tvorotomom Zolinom antologijom Mistici Zapada (1963.). Jedna od najznačajnijih njegovih knjiga svakako je Čude-sa prirode – Uvod u alhemiju Zapada i Istoka. Od 1969 do 1983 uređivao je časopis “Conoscienza Religioza” koji je izlazio u Firenci u okviru izdavačke kuće La Nuova Ita-lia. Tri njegove najnovije knjige, Arhetipovi (na engleskom, 1981), Aure – mesta i rituali (1985), i Nevidljivi ljubavnik – Šamanistička erotika u religijama, književnosti i politi-ci (1986), mogu se smatrati svojevrsnom trilogijom u kojoj se sustiču skoro sve njegove teme – sistematizovane, ali na poseban Zolin način kojim on izbegava da upadne u zam-ku građenja zatvorenog sistema arhetipova – zamku u koju su se uhvatili mnogi suvremeni i stari “arhetipolozi”. “Iz ar-hetipskog sistema”, kaže Zola, “nešto se uvek mora izosta-viti, jedan se deo uvek mora izgubiti u izmaglici, podaci se na određenom mestu moraju pobrkati, tako da niko nikada ne dođe u iskušenje da ih ubaci u kompjuter. Kao i u slika-nju, majstorov stil se mora upiti, ostalo je prepušteno na-dahnuću; simbolizovanje arheotipova način je živote, ono se mora iskusiti u stanju opijenosti i zanosa”.

MARKO ŽIVKOVIĆ

IZ KNJIGE: ELEMIR ZOLA: UPOTREBA IMAGINACIJE I ZALAZAK ZAPADA, OPUS, BEOGRAD, 1988, PREVEO: MARKO ŽIVKOVIĆ


Documents

Elemir Zola - Upotreba Imaginacije i Zalazak Zapada