ESTETIČKI DISKURSI PROFESORA ARHITEKTA STANKA MANDIĆA

Dejan Milivojević

ESTETIČKI DISKURSI PROFESORA ARHITEKTA STANKA MANDIĆA

APSTRAKT: Realizacije profesora Stanka Mandića obeležile su jugoslovensku i srpsku arhitekturu razdoblja 1950-1983. Da bi se njegov stvaralački opus zaokružio u celosti, neophodno je istražiti teorijsko-estetske impulse koji su to st-varalaštvo pratili i uobličili. Za razliku od većine kolega, Mandić je imao sklonosti za iznošenje teorijskih i umetničkih stavo-va. Srećna je okolnost da je bio sklon i pisanom izražavanju. Negovao je poetičnu sintaksu. Njegova bibliografija nam pomaže u procesu shvatanja postupaka koje je primenjivao u praksi projektanta. Stanko Mandić se jasno metodološki opredelio za kompoziciju arhitekture prostora. Uvažio je značaj metafizike, logike, apstraktnog umetničkog jezika, ali je intuitivno sklon fenomenologiji koja objašnjava njegovu umetnost. Za njega, arhitektura je, uprkos svim posebnostima, umetnost a forma njen izraz. Bibliografija arhitekta, iako najvažniji izvor, nije dovoljan argument za pretpostavke o estetskim diskursima profesora Mandića. Teorijski okvir studije je proširen na filozofske, estetičke i umetničke diskurse razdoblja prve polovine i sredine XX veka u Evropi. Pri tome mislimo na posebnost jugoslovenske filozofije šezdesetih godina (praxis), potom na interdiskurzivnu razmenu između Kročea (Benedetto Croce) i Mandića. Uticaj Benedeta Kročea bio je neposredan. On je oslonac Mandićevih estetskih opredeljenja. Veliki posredni značaja predstavlja filozofija Martina Hajdegera (Martin Heidegger) čija su dela i pre-davanja ogromnog značaja za razvoj nove nauke: teorije (poslemoderne) arhitekture. Radom su obuhvaćene izvesne postavke Huserla, (Edmund Husserl) Hajdegera, Hartmana (Nicolai Hartmann), zatim istoričara i kritičara umetnosti Marangoni Matea (Marangoni Matteo). Ostali izvori razumevanja epohe su radovi stranih i domaćih arhitekata teorijski i istraživački opredeljenih. Predloženi teorijski okvir rasvetljava dihotomiju Mandićevih estetskih ideala koji se ogledaju u dijalektičkim parovima: progresivno/istorično; klasično/apstraktno; intuitivno/logičko; akademsko/ memorijsko i td.

KLJUČNE REČI: Stanko Mandić, fenomenologija, Praxis, teorija arhitekture, jugoslovenska arhitektura.

Teorijski okvir, izvori

Teorijski okvir, sastoji se iz više izvora:

1. Primarni izvori sadržani su u spisku literature koji je Stanko Mandić priložio uz habilitacioni rad

Prvi red primarnih izvora istraživanja čine knjige: ”Estetika” autora Benedeto Kroče1, Deset knjiga o arhitekturi koje je napisao Vitruvije2, i Saper Vedere, come si guarda una opera di arte delo Marangoni Mat-tea3. U drugom redu primarnih izvora je tekst doktorske disertacije profesora Olivera Minića pod naslovom: “Razvitak, struktura i centri malih gradova”, potom tekstovi u jugoslovenskoj reviji “Arhitektura urbani-zam” koje su potpisali profesori Branislav Milenković i Zoran Petrović. Tekstovi objavljeni u relevantnim 1 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistic generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd.2 Vitruvije (2000). Deset knjiga o arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd, (Vitruvii, De architectura libri decem)3 Matteo Marangoni (1953). Saper vedere, Come si guarda un’opera d’arte, Garzanti, Milano

THEORIA 3BIBLID 0369–2485 : (2016) : 61: str. 128–157

DOI: 10.2298/THEO1603128MOriginalni naučni rad

Original Scientific Paper

129Estetički diskursi profesora arhitekta Stanka Mandića

međunarodnim revijama toga vremena L’Architecture d’ aujou d’ hui, No 112 Fevrier, France, mars 1964 i Das Werk, Chronik Nr.9, 1963. ukazuju na internacionalni značaj realizacije Trga partizana u Užicu.

2. Sekundarni izvori:

Sekundarne izvore čine knjige, poglavlja ili članci iz oblasti filozofije dvadesetog veka. Oni obuh-vataju epohu fenomenoloških diskursa filozofije kao i teorijske spise iz oblasti arhitekture.

Prvi red sekundarnih izvora čine knjiga Milana Uzelca pod naslovom „Fenomenologija“4 i knjiga Mirka Zurovca pod naslovom „Umetnost kao istina i laž bića“5. Među izvore posebnog značaja treba uvrstiti knjigu Martina Hajdegera “Bitak i vrijeme”6 , knjigu Marka Nikolića “Nedogled Ikarije”7 i studi-ju Igora Eterovića “Praxis-filozofski časopis kao odraz složene stvarnosti jednoga vremena”8.

Drugi red sekundarnih izvora čine članci objavljeni u časopisu Theoria ili drugim časopisima poput Arhitektura urbanizam (Jugoslovenska revija, Beograd) ili Čovjek i prostor (Zagreb).

Treći red izvora su knjige iz oblasti teorije i estetike arhitekture koje su potpisali Kristijan Norberg Šulc (Christian Norberg-Schulz)9, Aldo Rosi (Aldo Rossi)10 i drugi savremenici Stanka Mandića. Poseb-no je interesantan uticaj slovenačkog arhitekta Plečnika.

Četvrti red izvora je knjiga „Architecture’s historical turn, Phenomenology and the rise of the post-modoraern“ koju je potpisao Jorge Otero-Pailos11.

U posebne izvor spada i knjiga „Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića“12.

3.Tercijarni izvori:

Poglavlja, tekstovi i članci pisani sa namerom kritičkog prikaza perioda u kojem je delovao Stanko Mandić. Posebne važnosti su tekstovi koji se odnose na realizaciju Trga partizana i drugih dela profesora Mandića.

4.Posebnu grupu izvora čine fotografije i planovi objekata. Takva dokumentacija je neophodan izvor za analitičke, teorijske, estetske i funkcionalne deskripcije arhitektonskih realizacija.

Razvoj jugoslovenskog i srpskog društva u periodu Druge Jugoslavije (1945-1990) bio je din-amičan i značajno usmeren urbanizaciji zemlje.13 Kao paradigma arhitkture i urbanizma prihvaćeni su estetski i drugi ideali o kolektivnim zajednicama. Stambene tipske jedinice projektovane su u slobodnom sistemu, poštovani su zahtevi separacije kolskog i pešačkog saobraćaja, stanovi i unutrašnjost blokova ispunjavali su higijenske i dimenzionalne normative. Kasnije se paradigma bloka u slobodnom sistemu

4 Uzelac Milan (2009). Fenomenologija, Novi Sad.5 Zurovac Mirko (1986). Umetnost kao istina i laž bića, Matica srpska, Novi Sad.6 Hajdeger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit).7 Nikolić Marko (2000). Nedogled Ikarije, Nikola Nikolić, Kragujevac. 8 Eterović Igor (?).Praxis-filozofski časopis kao odraz složene stvarnosti jednoga vremena Izvor elektronski, google.9 Norberg-Schulz Christian (1971). Existence, Space & Architecture, Studio Vista, London.10 Rosi Aldo (1996). Arhitektura grada, Građevinska knjiga, Beograd. (Aldo Rossi, L’ architettura della Citta.)11 Jorge Otero-Pailos (2010). Architecture’s historical turn, Phenomenology and the rise of the postmodern, University of Minnesota. 12 Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice.13 Mitrović Mihailo (1953). Gradovi i naselja u Srbiji, Urbanistički zavod NR Srbije, Naučna knjiga, Beograd. U na-vedenoj literaturi prikazani su planovi urbanizacije i urbane rekonstrukcije Srbije rađeni u periodu 1946-1951.

130 Dejan Milivojević

približila paradigmi Internacionalnog stila, odnosno zaključcima Atinske povelje.14 Estetički i teorijski diskursi bili su mogući u zatvorenim akademskim krugovima. Izgradnja zemlje bila je podređena politici razvoja koja je, simplificirano, iskazana u trijadi: elektrifikacija, industrijalizacija i urbanizacija. U okol-nostima velike i ubrzane produkcije realizovali su se i specifični zadaci poput rekonstrukcije centra Ti-tovog Užica, odnosno realizacija Trga partizana (1953-1967) koji je zamišljen, projektovan i realizovan kao prostor dvojnog karaktera: memorijalni spomen-trg, i gradski javni prostor.

Glavni projektant Trga, profesor Stanko Mandić,15 bio je opredeljen zadacima rekonstrukcije central-nih gradskih zona (Prizren, Titovo Užice, Beograd). Negovao je individualni pristup i izdvajao se od savre-menika na više načina. Arhitektura je izraz “određenih htenja”,16 kako sam beleži, što indukuje njegove umetničke sklonosti. Značajan deo karijere posvetio je publikovanju teorijskih i stručnih tekstova17. Bio je jednako privržen domaćoj tradicionalnoj arhitekturi, gde presudnu ulogu ima nasleđe rodnog grada Priz-rena nadaleko čuvenog usled lepote i sklada, i italijanskoj arhitekturi i kulturi koju je studirao kao posledi-plomac u Rimu u razdoblju 1939-1940. Pored toga, bio je svestan svoga vremena i pobornik savremenih i radikalnih pristupa prilikom rekonstrukcije dotrajalog i nekvalitetnog građevinskog i urbanog fonda.

Studija se oslanja na pretpostavku da je arhitekt Mandić u svojim teorijskim i praktičnim delo-vanjima sledio, svesno ili nesvesno, polazišta fenomenološke estetike, posebno osnovni princip fenom-enologije, refleksiju. U njegovim traktatima refleksija se odnosi na zahvatanje u istorijsku samosvest i samootkrivanje, u identitete one vrste koje često u teoriji arhitekture objašnjavamo sintagmom genius loci. Predpostavku dokazujemo oslanjajući se, u prvom redu, na tekst habilitacionog rada naslovljenog “Gradski trg u Titovom Užicu, funkcija i kompozicija arhitekture prostora, rasmatranja, paralele, ogledi“ potom, manuskripta pod naslovom “Problem savremenog u zaštiti nasledja, Prizren studija za generalni plan” i štampani tekst besede sa 7. savetovanja konzervatora Jugoslavije naslovljen “Prizren-ovovre-menost i nasledje“.18

Fenomenologija i teme teorije arhitekture sredinom xx veka

Delatnost arhitekta Stanka Mandića je na razmeđi epoha moderne i posle- moderne arhitekture. On je Evropski orijentisan intelektualac i umetnik koji deluje u posebnim okolnostima Druge Jugoslavije. Važno je da obuhvatimo razdoblje i okolnosti u kojima je delovao kao intelektualac, umetnik i univer-zitetski nastavnik.

Razvoj moderne arhitekture vezujemo za početak dvadesetog veka pri čemu zaobilazimo istraži-vanja o prapočecima modernizma koji zadiru i u drugu polovinu XVII veka.19 Najznačajniji period razvo-14 Le Corbusier (Le Korbizije)(1965). Atinska povelja, Beograd. (prvo izdanje 1943.) Le Corbusier (Le Korbizije) (1999). Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga Beograd. Hhitchcok-Johnson (Hičkok Džonson) (1989). Internacionalni stil, Građevinska knjiga, Beograd.15 Mandić Stanko, arhitekt i redovni profesor Univerziteta u Beogradu (Prizren 1915, Beograd 1987). Dobitnik je najviših društvenih i stručnih priznanja u Jugoslaviji za svoje doprinose. Izdvajam Borbinu republičku i saveznu nagradu za 1971.godinu, Velika nagrada arhitekture koju dodeljuje Savez arhitekata Srbije za 1983.godinu i drugo.16 Stanko Mandić proučavao je knjigu “Estetika” italijanskog filozofa Beneda Kročea. U tom smislu, smatramo, nije slučajno, u svojim zapisima, koristio reč htenje koja ko d Kročea ima određeno značenje o čemu je analizirano u ovoj studiji. 17 Zbornik radova: Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja: arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice. U knjizi su sakupljeni dostupni tekstovi Stanka Mandića.18 ibidem19 Perović R. Miloš (1997). Istorija moderne arhitekture, koreni modernizma, knjiga1., predgovor autora, (str.13-16), IDEA, Beograd.


ja modernizma oličen je u aktivnostima grupe ličnosti među kojima vodeću ulogu istoričari pripisuju Le Korbizijeu, (Le Corbusier) Valteru Gropijusu (Walter Adolph Gropius), Mis van der Roeu (Ludwig Mies van der Rohe). U periodu 1928-1959. aktivno je delovao Congresses of Modern Architecture (CIAM). Smatramo da je to period razvijenog modernističkog urbanizma i arhitekture. Međuratni period je pre-sudnog značaja. Poratni period predstavlja široko prihvatanje principa internacionalnog stila i moderne, ali se istovremeno javlja i oštra kritika pokreta. Preispitano je iskustvo moderne arhitekture i urbanizma.

Modernisti su želeli da leče postindustrijsko društvo predlažući korenito drugačiji urbanizam i ar-hitekturu. Rešenja za realizaciju arhitekture i urbanizma kakve su predlagali videli su u primeni napred-nih, visokih tehnologija i industrijalizaciji.

U filozofiji, kritika moderne epohe pokrenuta je početkom dvadesetog veka, a to je razdoblje inten-zivnog razvoja modernizma u arhitekturi. 20 Važno je razlučiti da filozofi kritikuju ulogu nauke, odnosno tehnike koja preti autentičnom načinu života. Filozofija je, kako kaže Heler Agnes “svest i samosvest čovečanstva“21. Preokupacija i prva briga filozofa je duhovna samospoznaja i duhovni razvoj, oni na-goveštavaju i vide otuđenje ljudi devetnaestog i dvadesetog veka od izvorne egistencije. Kao odgovor filozofa zasnovana je fenomenologija čiji je rodonačelnik Edmund Huserl.

Ako pojednostavimo, filozofi fenomenolozi i arhitekti modernističkog pravca kritikovali su epohu industrije i tehničko tehnološkog napredka. I jedni i drugi bili su zabrinuti usled poremećenih, kako men-talnih tako i bioloških, uslova egzistencijalnog opstanka. Filozofi su se bavili autentičnom egzistencijom. Arhitekti modernisti su bili poneseni mogućnostima visokih tehnologija verujući da će uspeti da ih podre-de svome, u suštini, plemenitom cilju. Verovali su u realizaciju idealnih uslova urbanog razvoja. Projek-tovali su svojevrsnu “utopiju”22 na osnovu koje će, kako su verovali, izgraditi zdrav urbanizam podređen esencijalnim potrebama ljudske rase.

Filozofi i arhitekti delovali su ka istom cilju, harmonizaciji civilizacije, ali sa dijametralno suprotnih polazišta. Filozofi su preispitivali autentičnost egzistencije, arhitekti su hteli efikasnost, standardizaciju i visoku tehnologiju kao slugu. Zahvatanje u istoriju ukazuje nam da je apsurdni nesporazum između ar-hitekture modernizma i filozofije fenomenološkog diskursa proizveo mnogo ishitrenih stavova. Posebno su nepravdane neargumentovane kritike modernističkog projekta arhitekata CIAM-a.23

Kritika moderne arhitekture razvila se pedesetih godina XX veka i za svoj smisaoni oslonac izabra-na je fenomenologija. Dakle, arhitektura je u kašnjenju pola veka u odnosu na smisaone izvore.24 Nova, postmoderna arhitektura je ustanovila kao centralno pitanje svoje teorije poetsku i istoričnu empatiju sa okruženjem suprotstavljajući se idealizacijama, radikalizacijama, uopštavanjima, standardizacijama i po-litičkom voluntarizmu modernista. Podcrtava se autentičnost odnosa prema urbanoj sredini i arhitekturi.

20 Uzelac Milan (2009). Fenomenologija, Novi Sad. Citat, str.68:“Kriza moderne manifestuje se u suprotstavanju nauke i života. Ne dovodeći u obzorje iskustvo, pozitivne nauke, posebno matematika i fizika (za koje Huserl koristi zajedničko ime mathesis) do izraza dovode ništa. Tako nauke gube svoj značaj za život, no ne u tom smislu što ne bi mogle da, poput tehničkih nauka, služe životu već prvenstveno što se otuđuju od izvornog života koji je određen običajima i tradicijom.“ 21 Heller Agnes, (1978). Svakodnevni život, Nolit, Beograd, str. 200.22 Argan Giulio Carlo (1982). Studije o modernoj umetnosti, Nolit, Beograd. O ambivalentnoj prirodi utopije kao prostora stvaralačkog i imaginativnog ali, i kao načina da se izmakne od istorijske odgovornosti videti u eseju “Projekt i sudbina“, str. 23-79.23 Ibid. str.189. Autor upozorava da kritika nije samo negacija nego i valorizacija predmeta kritike i opominje na velike doprinose modernista u unapređenju arhitekture i urbanizma, na koncu i na poboljšanje uslova života.24 Prema izvoru: Uzelac Milan (2003), Istroija filozofije I i II u izdanju Više škole za obrazovanje vaspitača, Vršac, Moderna filozofija simbolički otpočinje nakon smrti Hegela (1831) i Šinkela (1841).


Fenomenologija i teorije arhitekture dovode se u vezu, ali malo pažnje je posvećeno metodologiji takve platforme, više se apostrofira metod.25Osnovna nedoumica odnosi se na prethodno pitanje: da li (posle-moderna) arhitektura i fenomenologija mogu imati zajedničke sadržitelje, ili, drugačije rečeno, da li se uopšte može konstatovati fenomenologija arhitekture kao zdrav pojam.

Činjenice nam sugerišu da je fenomenologija suštinski preokret u filozofiji, teoriji i nauci. Apos-trofiran kao njen protagonista, Edmund Huserl, fenomenologiju je uvrstio u strogu nauku. Kao izraz preokreta u odnosu na logiku i psihologizam, fenomenologija se odnosila prema prethodnom pitanju egzistencije. U tom korpusu, koliko smo naslutili, arhitektura nije od posebnog značaja za proučavanje fenomenologa-filozofa. Centralno pitanje fenomenologije izmaknuto je prema razotkrivanju istina, evi-dencija i potom intencija.26 Fenomenologija hoće da utemelji potpuno novi pogled na svet uz refleksije prema iskustvu koje pružaju siguran oslonac intuitivnom znanju, istini i proveri. Refleksije nisu istori-jske reminescencije iskustva već zahvataju u sopstveni odraz samospoznaje, u biće kao istorično a ne u akta istorije.27 Fenomenološke redukcije su opozicione teorijskim uopštavanjima. Suštinski cilj fenome-nologije nije kristalisanje apstrakata i teorijskih opštosti.28

Fenomenološki diskurs filozofije je heterogen. Često, fenomenologija postaje estetika. Možemo gov-oriti o jedinstvenom duhu ali ne i jednoumlju. Mnogo je ličnosti i dela, škola i regiona, koji su svrstani u kor-pus fenomenoloških tranzicija filozofije koja se kretala (fenomen) od idealizma prema egzistencijalizmu.

Kritiku Huserlove fenomenološke redukcije postavio je Martin Hajdeger. Bez sumnje da je u kap-italnom delu, Bitak i vreme, Martin Hajdeger, vrlo detaljno izložio svoj filozofski fokus. Na samom poč-etku knjige podseća da smo i danas u neprilici kada hoćemo da označimo šta znači bivstvujući.29 Ako je bivstvovanje egzistencija, tu-bivstvovanje smo sami mi, odnosno, naša egzistencija. Bivstvujući u svetu znači egzistirati na način individuacije. Naš svet u sudaru sa neizbrojivim drugim svetovima i fenomeni-ma. Individualnim svetovima mora se priznati heterogenost. Ako, nasuprot tome, uspostavimo uređenost, razotkrivenost pojma egzistencija, da li tada gubimo suštinu svih mogućnosti koje bivstvovanje kao iza-zov postavlja pred jedinku. Hajdeger se prema fenomenologiji odnosi na nekim temeljima Huserla ali je i značajno drugačiji.30 Ta razlikovnost je složena i nije u celini predmet ove studije. Značajno je da Hajde-25 Nikolić Marko (2000). Nedogled Ikarije, Nikola Nikolić, Kragujevac. Citat iz predgovora priređivača: “Taj drevni etimologikon “methods” poziva na “traženje” i kazuje dakako o “putu“ ali izvorna čistota i jednostavnost ove reči u njenoj savremenoj upotrebi kao da ne očituju sve teškoće i nedoumice koje pretpostavlja savremena humanistička nauka. A reč mod-ernih vremena- “ metodologija “, obuhvatajući upravo ove teškoce kao svoje pojmove (kako, kada i pod kojim uslovima, u nekoj istraživackoj oblasti, deluju intelektualna zrelost i saznajna snaga) – kao da skriva svoju drugu prirodu. Ispod donekle suvoparnog prizvuka ove reči zapravo je neka vrsta prosvetljujuće poezije, jedno staro duhovno-poetsko iskrište koje je još od vremena Renea Dekarta varniči ne samo kao ars demonstrandi, već i kao ars inveniendi.” 26 Intencija: struktura doživljaja, istinska priroda nekog psihičkog fenomena.27 Uzelac Milan (2009). Fenomenologija, Novi Sad. Citat str. 8.“ Reflexio: što znači okretanje u nazad, poput svetlosnog zraka koji se odbija od ogledala. To okretanje unazad, samoosmišljavanje, jeste osnovno značenje ovog pojma koji kasnije ukazuje na formu teorijske delatnosti čoveka usmerenu na osmišljavanje njegovog sopstvenog delovanja. Kasnije taj pojam podrazumeva razmišljanje o svom unutrašnjem svetu, samosaznanje, samoposmatranje, analizu sopstvenih misli i predviđanja.“28 Zurovac Mirko (1986). Umetnost kao istina i laž bića, Matica srpska, Novi Sad. Citat str. 370: “Fenomenološki stav cilja na objektivnost predmeta u njihovoj fenomenalnoj posebnosti. U tom cilju fenomenolozi su preparirali činjenice sve do njihove čistote da bi tako doveli do riječi samu njihovu suštinu. Zahtjev za zrenjem suština nema za cilj svođenje stvari na nešto opšte, već mogućnost sagledavanja stvari u njihovoj organskoj suštini, koja se može sagledati samo ako same stvari progovore iz sebe.”29 Hajdeger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit). Citat: “Jer vama je očito ipak već dugo dobro poznato, šta zapravo mislite kada upotrebljavamo reč bivstvujući, mi smo pak nekoć doduše vje-rovali da to razumijemo, ali sada smo u neprilici. “ Hajdeger citira prevod Platon, Sophistes u epigramu dela Bitak i vrijeme.30 Grubor Nebojša (2009). Hajdegerova kritika Huserlove fenomenološke redukcije, Theoria, 2009/3, Srpsko filozofsko


ger produbljuje smisao odnosa egzistencije i istoričnosti bića. Smisao istinite egzistencije moguć je kroz saegzistenciju njenog trojnog iskustva: (1) svetskog bezličnog, (2) upojedinačavanja u svetskom i (3) u upojedinačavanja u individualnom. Treći nivo je kruna procesa. Kao horizont procesa ne pretpostavlja se vreme već istorijsko vreme koje zahvata u perspektivu prostora procesa, kako Hajdeger kaže: ekstatičko jedinstvo vremenosti.31 Da bi na kraju potkrepio sumnje u Huserlovu redukciju, Martin Hajdeger podseća da je filozofija od Platona metafizika i da fenomenološka redukcija ne može da izmakne takvoj sposob-nosti istine da se sakrije ili da transcedira.

Slično, rođeni poeta, matematičar Gaston Bašlar32 filozofiju i vidi kao dijalektički par umetnosti. Ona ne bi postojala kada joj zadatke ne bi postavljala metafizika. Hajdeger je, iz tih razloga, daleko pri-hvatljiviji od Huserla za teoretičare arhitekture.

Hajdeger je postavio egzistenciju u horizont vremena. Prostor je prvi fenomen u kome “plivaju” ostali fenomeni egzistencije. Različite geometrijske spekulacije razotkrivaju mogućnosti njegovog struk-turiranja. Tako opisan prostor kao izraz relacija, odnosa, postaje pristupačan kao zakonomeran. Martin Hajdeger rasuđuje o prostoru na sledeći način: “Formalni zor prostora otkriva čiste mogućnosti pros-tornih odnosa. Pri tome postoji slijed stupnjeva u razotkrivanju čistog, homogenog prostora, od čiste morfologije prostornih likova… pa do čiste metričke znanosti o prostoru”.33 Dela arhitekture i urbanizma nastaju na temelju zakonomernosti odnosa u fizičkom prostoru.

Značaj filozofije Martina Hajdegera za teoriju Kristijana Norberga Šulca

Teorija arhitekture kao posebna oblast literature i poseban sektor delatnosti, pretežno arhitekata, razvila se naročito nakon Drugog svetskog rata. Činjenica da se filozofi i estetičari retko bave arhitek-turom, nužno je proizvela ovu autonomnu granu naučne, literarne, teorijske i istraživačke delatnosti. Pretežno, teoriju arhitekture prate i pišu arhitekti, urbanisti, istoričari umetnosti, sociolozi. Retko se ar-hitekturom, kao centralnom temom svojih studija, bave estetičari a filozofi gotovo nikada.

Značjna promena desila se sredinom dvadesetog veka pojavom spisa Martina Hajdegera u kojima se on posvetio “živom“ logosu koji egzistira kao estetska i egzistencijalna suština. Pored čestog citiranja kapitalnog dela “Bitak i vrijeme” iz tridesetih godina, omiljeni izvori su i “Građenje, stanovanje, mišljen-društvo, Beograd, str. 5-22. U pomenutom radu autor iznosi rezultate istraživanja o odnosima dva filozofa. Čini se da je na-jznačajnije da Hajdeger ne vidi smisao redukcionizma na način Huserla. Citat:”Postupak redukcije isključuje realan doživljaj kao realan, ona se uopšte ne oslanja na realnost intencionalnog, ne iskušava ga i ne postavlja kao realno. U koliko se uopšte polazi od svesti realnog čoveka, to je samo zbog toga da bi se ova svest napustila. Redukcija nije ništa drugo do odustajanje od zahvatanja ove realnosti.” Kako se čini, Hajdeger inicira prisustvo vremenskog horizonta iskustva koje je imanentno nama, da bi smo uopšte mogli da rasporedimo slojeve fenomenološke redukcije kao nama pripadajuće.31 Hajdeger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit). Citat str. 398: “Ek-statičko jedinstvo vremenosti, to jest jedinstvo izvan sebe u zanesenostima budućnošću, bilošću i sadašnjošću, uvjet je mo-gućnosti za to, da može biti nekog bića koje egzistira kao svoje tu.“32 Bašlar Gaston (1969). Poetika Preostora, Kultura, Beograd.33 Hajdeger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit). Citat str. 127. Razotkrivanje prostora i prostornih odnosa u arhitekturi u suštini se svodi na geometrijske zakonomernosti. Bez ob-zira što arhitektura nije ekvivalent primenjene geometrije, procrtavanje regulacionih linija dovodi do jasnoće strukture i njene koordinacije (konstrukcija, organizacija, harmonija). Pogledati, na primer: Jovanovć Radmila (2012). Tri stanovišta po pitanju epistemološkog statusa geometrije, Theoria, Beograd, 2012/4, p.21-38. Citat: “Da li je geometrija nauka koja nam nešto gov-ori o samom svetu ili samo naša logička konstrukcija i kako objašnjavamo njenu fantastičnu usklađenost sa iskustvom?” Milivojević Dejan (2012). Some aspects of architectural compositionm, INDIS 2012, Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka, p. 874-883.


je”34 ili “Mišljenje i pevanje“35. Kristijan Norberg Šulc će na temelju Hajdegerove hermeneutike konsta-tovati da “imenovanjem stvari su pozvane u svoju stvarnost”. Stanovanje, kao prirodni akt egzistiranja na način prisutnosti u svetskom vremenu, prostoru i istoriji, ali izvan takozvanog uspona i konkretnog života iznosi na svetlost mesto, locus te egzistencije. Građenje, radije rečeno obdelavanje egzistencije je sadrža-no u tom aktu bivstvovanja pa je graditeljstvo (arhitektura) prevazišlo svoju gotovo logičku konstrukciju u kojoj je zarobljeno u prethodnim epohama. Živeti suštinu egzistencije kroz svetskost bića predstavlja za filozofa-ontologa-hermenautičara estetsku kategoriju koju izjednačuje sa samom poezijom. Njegov uticaj je značajan i neposredno vidljiv kod arhitekta, teoretičara i profesora Kristijana Norberga Šulca. Knjige Norberga Šulca postaju omiljeni izvor arhitekture poslemodernizma.

Nesporan je uticaj drugih mislilaca, ali je uticaj Kristijana Norberga Šulca posebnog značaja za Zapadnu kulturu. O tome nam saopštava i Udo Kulterman u tekstu “Martin Hajdeger i arhitektonska teorija”.36

Nikolaj Hartman i “iznošenje duhovnog sadržaja u predmetnost“

Verujemo, nedovoljno je arhitektonskom teorijom obuhvaćena estetika koju je zastupao Nikolaj Hart-man. Njegov pristup može značajno, ako ne i ključno, rasvetliti estetski i umetnički značaj arhitekture. Os-lonićemo se na tekst Nebojše Grubora “Lepo kao odnos pojavljivanja, osnovna ideja Hartmanove estetike“ 37

Na osnovu pomenutog rada saznajemo da je Hartmanova estetika specifično neokantovska, ali ne na prekantovski način, već na osloncima novog stava. Hartmanov stav je ontološki. Filozof prihvata da je umetničko delo izražaj “sveta umetnosti”. Taj svet ostaje nedodirljiv ako nameravamo da ga obuhva-timo racionalnim metodima, ali je estetski dostupan. Nauka nije sklonaa partikularitetu, ali umetnost, pa i svakodnevni život jesu. Na taj način on se odvojio od opasnosti beskonačnih redukcija. Unutrašnji svet refleksija može ostati neproziran. Zanimljivo, za arhitekturu, da u “njegovoj estetici nema mesta za dela savremene ili avangardne umetnosti dvadesetog stoleća”.38 On se, međutim, bavio lepotom kao osnovnim pojmom estetike. Njegov estetski ideal, ako možemo da pojednostavimo, sadržan je u klasičnoj lepoti. Takav čvrst teren sasvim je dobar odabir za umetnost. Hartmanov odnos prema lepom blizak je prirodnom i neposrednom uvidu u objekat lepote: on (objekat) mora posedovati nešto od duhovnog života, nešto što nije prosto nastalo po apsolutnim zakonitostima lepote, nešto što je delotvorno na nas i kao takvo LEPO. Autor studije (Nebojša Grubor) to naziva lepotom kao odnos pojavljivanja. Lepota ima “svakodnevno” obavljanje ali i zadatak umetničkog otkrivanja lepog. Hartmanov i Hegelov stav, ma koliko delovali blis-ki, značajno se razlikuju.39 U tekstu Nebojše Grubora opisan je Hegelov stav koji idealizuje umetničko u sferu čistih idealizacija sadržaja (suština). Na taj način se potiskuju, za umetnost, i posebno naglašavam, za arhitekturu, ono što je stvaraocu značajno: formalna strana dela. Hartman kritikuje Hegela time što pod-vlači autonomiju “estetskih vrednosti”. Forma koju umetnik proizvodi ne treba da bude potisnuta višim i teško dokučivim smislom. Mora biti bar ravnopravna sa njim. Od značaja je kako se to pojavljivanje 34 Hajdeger Martin (1999). Predavanja i rasprave, Plato, Beograd. 35 Hajdeger Martin (1982). Mišljenje i pevanje, Nolit, Beograd.36 Kulterman Udo (1989). Martin Heidegger i arhitektonska teorija, Čovjek i prostor, Zagreb, br.1989, 9/10, str. 24-25 Kulterman Udo (1990). Martin Heidegger i arhitektonska teorija, Čovjek i prostor, Zagreb, br.1990, 1, str. 26-27.37 Grubor Nebojša (2009). Lepo kao odnos pojavljivanja, osnovna ideja Hartmanove estetike, Theoria, 2009/3, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, str. 61-82.38 Ibid.str.65.39 Ibid.str.73. citat: „Za Hegela se umetnost shvata kao čulno pojavljivanje ideje odnosno umetničko delo je nešto čulno što je prožeto duhom. Premda je ovo jedna simplifikacija Hegelove koncepcije, i to reklo bi se zbog pokušaja da se sopstveno Hartmanovo estetičko stanovište profiliše što jasnije, možemo se zadržati na ovoj uobičajenoj i stereotipnoj formulaciji os-novne ideje Hegelove estetike.”


može objektivizovati putem jasnog misaonog toka i radnji. Na primer pomoću sredstava kompozicije. To dovodi do sledećeg zaključka:” Za Hartmana je, dakle, umetničko delo “objektivirani duh”, umetničko delo je “iznošenje duhovnog sadržaja u predmetnost”.40 Hartman ne izbegava da prihvati dva paralelna toka od kojih je jedan složeni proces estetskog doživljaja, a drugi sušta realnost dela. Kako je ontologija u prilici da preuzme odgovornost za metafizičku stranu spoznaje, to su po sebi postojeće imaginacije koje izrastaju iz horizonta iskustva, transponovane u temporalni vremenski zahvat čime delo nije samo bleda slika unutrašnje građevine već ono reprezentuje stvaralaštvo kao njegov proizvod. Hartmanova estetika je u suštini ontološka, ali nije izvan fenomenološkog duha vremena u kojem se razvijala.

Iz više razloga, Hartmanovi estetski modusi doprinose razumevanju arhitekture kao umetnosti, odnosno umetničkosti arhitekture. Prvo je to shvatanje da se u svakodnevnom životu susrećemo sa spol-jašnjom stranom umetničkog akta i da na osnovu njega prosuđujemo pri čemu „receptivni subjekt ima, ako ne stvaralačku, ono u najmanju ruku jednu sastvaralačku funkciju“41. Druga jednako važna činjenica je prihvatanje LEPOG kao jedinog pitanja estetike. Lepo kao najviši pojam estetski vrednog. Treća u snopu je činjenica da Hartman ne polazi od avangardne i apstraktne umetnost već traži njenu ukoren-jenost u klasičnom iskustvu, što je prvo pitanje arhitektonskih teorija.

Arhitektura i filozofija u prostornom susretu

Za fenomenologa, arhitektonska forma u mogućnosti je da izvesti o svojoj faktičnosti i njenoj istorijskoj transpoziciji i evoluciji. Teorija posle-moderne arhitekture imala je zadatak da pronađe nove resurse u postupcima analiza, reanaliza i sinteza mišljenja arhitekture. Prag racionalnih zaključaka spro-vodio se u sferama spoznaja da su umetnost, nauka i filozofija oblasti mentalnih i intuitivnih zaključivan-ja koja duboko zalaze jedna u druga.

Teoretičari arhitekture su različito interpretirali iskustvo arhitekture, ali je italijanski pristup, na primer, Alda Rosija42, verovatno najbliži redukcionizmu koji treba da kristališe osnovne tipologije, el-emente i formalne apriorije geometrijskih likova i tela. Sličan postupak sproveo je i Jurgen Joedicke u knjizi „Oblik i prostor u arhitekturi”43. Pored navedenih, ogroman je broj drugih publikacija, stručnih radova i projekata koji su doprineli teorijskom ustrojstvu arhitekture poslemodernizma.

Postupak redukcije i kristalizacije činjenica, evidencija, u slučaju arhitekture, dovodi neizostavno do geometrijskih zakonitosti. Estetika produbljuje smisao arhitektonske i urbanističke kompozicije i ra-zotkriva relacije, pre svega prema kategoriji prostor.

Filozofija i arhitektura su u opozicionom odnosu. Kako sve filozofije opstaju u prostoru, to je uza-jamni dijalog nužan. Prostor je fenomen svih drugih fenomena. Filozofija arhitekture,44 za koju se tu i tamo zlažu, još uvek nije istisnula filozofiju kao oblast duhovnog uzdizanja iz koga ishode duhovni proizvodi. Fizički prostor ne može da zameni tu neophodnu i eteričnu istoričnost prostora koja je imanentna pre-sves-nom. Estetika je u medijatornoj poziciji između dva fenomena prostora: (1) prostor kao resurs mentalnih traganja i (2) realan prostor. U odnosu na takavu nestabilnu konfiguraciju prostora tokom koje se on otkri-va, prepliću se zakonodavni, merni odnosi u prostoru i apsolutna intuicija o njegovoj egzistenciji. Arhitek-tura je posebna vrsta umetničkog izraza. Ona je, takođe, posebna disciplina. Arhitektura je arhitektura.

40 Ibid.str.73.41 Ibid.str.74.42 Aldo Rossi (1996). Arhitektura grada, Građevinska knjiga, Beograd.43 Joedicke Jorgen (2009). Oblik i prostor u arhitekturi, Orion art, Beograd.44 Bendžamin Endrju (2011). Filozofija arhitekture, Clio, Beograd. Obim: 158 str. (Andrew Benjamin, (2000). Archi-tectural philosophy.)


Posebnost jugoslovenskih filozofskih strujanja nakon Drugog svetskog rata

Posebnost Jugoslovenskog društva iskazana je u otklonu od Istočnog bloka 1948. godine nakon čega je isposlovana pozicija centra, takozvana nesvrstana politika, koja je bila tolerisana od strane Zapad-nih sila. Simpatije Zapadnih demokratija i Sjedinjenih Američkih Država prema jugoslovenskom izuzeću od ruske političke i vojne dominacije proizvele su značajnu emancipaciju demokratskih i potrošačkih navika jugoslovenskih naroda. Posebno značajan je tolerantan odnos prema uplivu ideja levice sa Zapa-da što je doprinelo kulturnoj emancipaciji u Jugoslaviji. To je pogodovalo napredovanju jugoslovenske filozofije prema autentičnim marksističkim nazorima. Kao posledica osnovan je časopis “Praxis” koji je neprekidno, uz značajne teškoće, izlazio u periodu 1964-1974. Praxsis je bio je interncionalni časopis, jedna od najznačajnijih periodičnih publikacija iz oblasti filozofije u evropskom kulturnom miljeu. Dvo-broj šeste godine posebne je važnosti jer su kao saradnici i autori časopisa potpisani naučnici, stručnjaci svetskog glasa i ranga. Navodim neka imena koja su apostrofirana u tekstovima iz teorije arhitekture: Jurgen Habermas,(Frankfurkt) Agnes Heller (Budimpešta) Henri Lefebvre (Pariz).45

Stasavanje arhitekta Stanka Mandića

U kontekstu prednjih opažanja zanimljiv je slučaj profesora, tada docenta prve klase, Stanka Mandića, koji je tezu habilitacionog rada branio 1960.godine na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogra-du46. Svoje istraživanje postavio je u složen istraživački kontekst. Autorova metodologija se oslanjala na istorije javnih prostora. Cilj traktata bio je da, pored uobičajenog stručnog opisa projekta, objasni estetski i teorejski smisao radikalne intervencije izvedene u centru (Titovog) Užica. Tema rada odnosila se na javne prostore, trgove, njihova kompoziciona i funkcionalna svojstva. Način na koji je arhitekt Mandić branio tezu habilitacionog rada mogao je biti shvaćen, obzirom na društveno-politički kontekst vremena, kao težnja za povratkom i nekih buržoaskih i monarhističkih vrednosti ili u najmanju ruku kao konzervativan pristup koji apostrofira renesansne, barokne i klasicističke trgove i javne prostore poput Piazza del Popolo, Piazza della Repubblica u Rimu ili Place de la Concorde i Les Invalides u Parizu.

Traktat koji je Stanko Mandić posvetio procesima projektovanja i izgradnje Trga partizana je het-erogena studija koja otkriva mnogo o njemu i njegovim interesovanjima. Pre svega, upoznajemo obrazo-vanu, pismenu ličnost, ljubitelja poetske sintakse. Pored toga, autor je tehnički precizan i sistematičan. Temeljna analiza teksta opredeljuje stav o njegovim estetičkim preokupacijama i, u izvesnom smislu, uzorima. Analize rimskih trgova i barokne arhitekture istorijskog centra Rima oslanjale su se na period 45 Eterović Igor (?). Praxis-filozofski časopis kao odraz složene stvarnosti jednoga vremena. Na 50 listova A-4 formata Igor Eterović sačinio je izveštaj, analitički i kritički prikaz vezan za osnivače, autore, teme, padove i uspone časopisa. Prenosim delove teksta u vidu citata koji podupiru zaključke o tadašnjem jugoslovenskom društvu i njegovoj intelektualnoj eliti. (citat, strana 24. rukopisa) “Petrović ističe da pitanja o kojima pokretači časopisa žele “ raspravljati prelaze okvire filozofije kao struke. To su pitanja u kojima se susreću filozofija, nauka, umjetnost i društveno delovanje“. Što se pristupa temama tiče, jasno je da će oni biti socijalistički i marksistički, dakle internacionalistički.“ (citat, strana 40. rukopisa)” Prvi zaključak koji se nameće jest taj da je zaista, kako to mnogi autori izveštavaju, razdoblje 1964-1971. bilo doba uspona prema sve većoj demokratizaciji društva u Jugoslaviji. ....Milan Kangrga, koji ističe kako je tada, između ostaloga, bila ostvarena „ relativno i sporadično veća sloboda mišljenja i publiciranja knjiga nego bilo gdje u ostalim socijalističkim zemljama kao i sloboda znanstvenog rada- pri čemu je svojevrsni dokaz za to i samo trajanje izlaženja i našeg časopisa Praxis punih deset godina, kao i Korčulanske letnje škole, koja je bila nezamisliva u bilo kojoj drugoj socijalističkoj zemlji, što su nam priznavali svi inozemni učesnici“.46 Mandić Stanko (1960). Funkcija i kompozicija arhitekture prostora, rukopis, objavljeno u: Milivojević Dejan, Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice, str.113-178.


proveden u Italiji neposredno pred Drugi svetski rat (1939-1940). Bio je pronicljivi esteta koji je negovao i izvesne logičke apriorije proistekle iz klasicističkog obrazovanja i primene analitičkog metoda arhitek-tonskog projektovanja. Verovatno da je u tom periodu istraživao i italijanske estetičare, u prvom redu napuljskog pisca Benedeta Kročea i njegovo delo “Estetika”.

Zadatak nam je da suočimo teorijska gibanja na Zapadu orijentisana u pravcu kritike modernizma, što je dovelo do poslemodernističkih pokreta, i individualna traganja arhitekta Stanka Mandića. Ne pos-toji precizna studija koja bi ukazala na specifičnosti arhitekture Stanka Mandića u kontekstu teorije, es-tetike i filozofije onoga vremena. O posebnostima arhitekture i teorijskog rada Stanka Mandića dovoljno nam govori to što nije precizno svrstan u neku od sistematizacija i periodizacija. Njegovo delo, bez sumn-je, odlikuje individualnost i neponovljivost. Pojedini istoričari i teoretičari arhitekture u takvoj estetici pronalaze romantičarske reflekse.47Međutim, ni u takvom sagledavanju ne postavljaju ga individualno već ga vezuju za Momira Korunovića 48 sa kojim je, tako se tvrdi, bio u rođačkim vezama. Pored toga, Stanko Mandić je pripadao krugu koji se okupljao oko Bogdana Bogdanovića pa se veruje da je dekora-tivna obrada fasde zgrade Pozorišta u Užicu posledica “ovh dugih noćnih većanja”.49 [videti SLIKA 1]

Poput izvesnog broja savremenika u zemlji, Stanko Mandić je bio oštri protivnik nekritičke apolo-getike modernizma. Određivao se kao protagonista arhitekture koja je u duhu svoga vremena. Smatrao je neophodnim razvoj individualnih pomaka u arhitekturi.50

Arhitektura Stanka Mandića

Tekstovi Stanka Mandića obiluju zanimljivim stavovima za koje treba da dokažemo da nisu misli izvesnog intelektualca koji se predano bavio svojom profesijom, već da su oni utemeljeni u duhu epohe. Ali, tu ne želimo da budemo nejasno opredeljeni. Branićemo hipotezu o uticajima koje je na njega vršila estetika italijanske filozofske škole, u prvom redu dela Benedeta Kročea. Smatramo da je arhitektonsku kompoziciju, kao istorijski opravdan metod, prihvatio uz sve njene geometrijske, odnosno logičke deter-minante, ali da je svoju metodologiju i projektantski metod osnovao u estetici.

Komunikacija sa svetom umetnosti, obzirom da je bio likovni stvaralac, otvara mu polja novih iskustava. Skoro u potpunosti veruje u svet estetskog uzbuđenja pomoću koga će proizvesti ontološke veze novog i starog. Dakle, nešto što nije moguće tek tako i prosto videti, ali nešto što se celim bićem može osetiti. Da bi jasnije shvatili Mandićev umetnički izraz, koji je u suštini moguće jedino teorijski obuhvatiti, poslužiće nam deskripcija kadra obuhvaćenog na fototgrafiji. [Slika 1] Na fotografiji se vidi gore pomenuti, kamenom bunjicom specijalno obrađeni, južni rizalit objekta Narodnog pozorišta, zapad-na pristupna staza i sklulptura koja je u fokusu kompozicije. 47 Manević Zoran (1990). Romantična arhitektura, Institut za istoriju umetnosti, Beograd. Autor izložbe i publikacije dr Zoran Manević ističe romantičarski duh kao imanentno svojstvo našeg graditeljstva, ističe prevagu “složenih oblika i izvesnog nereda u komponovanju nad klasičnim smislom za red i jednostavnost” (str. 5). Razvoj romantičarske arhitekture, po autoru, otpočeo je sa idealom o formiranju nacionalnog stila, dve decenije nakon sticanja autonomije potvrđene Hatišerifom. 48 Ibid. Momir Korunović je značajna ličnost srpske arhitekture. Aktivan u struci i projektantskoj praksi od 1907-1947., realizovao monumentalne objekte. “U suštini, pojavom Momira Korunovića, romantični duh srpske arhitekture napušta teskobne okvire istoricizma i odlazi putevima mašte u slobodne prostore univerzalnih simbola graditeljskog umeća, izražavan-ja karaktera umetničkog individualizma.” (str.10) Manević je 1983.godine priredio publikaciju o Stanku Mandiću povodom dodele Velike nagrade arhitekture. U publikaciji on direktno ukazuje na profesionalne i rodbinske veze Mandića i Korunovića. Opasaka: supruga pok.prof. Stanka Mandića, arhitekt Jelena Mandić, tokom neformalnog razgovora, ukazala je na njene rod-binske veze sa Korunovićem. Jelena i Stanko venčali su se posle realizacije Trga u Užicu.49 ibid, str. 13.50 Milivojević Dejan (2012). Iz istorije nastanka Trga partizana u Užicu, Izgradnja, Beograd, 67(2013) 7/8, 314-328.


Slika 1: Leva strana slike: zapadna pristupna staza ka spomeniku i pozorištu.Desna strana slike: pogled sa ju-goistočne strane Trga na ulaz i južni rizalit (pano zid) pozorišta.

Teorijska deskripcija prizora (D.Milivojević):

Zid je deo narativne umetničke kompozicije koja se sastoji od najvažnijeg elementa-spome-nika maršalu Brozu. Zapadni prilaz spomeniku duž stambenog bloka posebno je parkovski oblikovan. Karakteriše ga staza popločana kamenom, crnim škriljcem iz sela Maća. Sves-no je izbegnut pravolinijski tok kretanja. Blagim usponom i horizontalnom smenom kadro-va, usled nepravolinijske osovine pristupne staze, arhitekt je ostvario bliskost sa vijugavim kaldrmisanim sokacima iz prošlosti. Iz pravca istok-zapad ka glavnom ulazu u Narodno po-zorište uređenje slobodnih površina, popločavanje, oblikovanje škarpi i potpornih zidova, predstavljaju skulptoralne motive koji daju na značaju memorijalnom i svečanom karakteru Trga. Vrhunac kompozicije fokusira na narodnu revoluciju i ideju o konačnoj slobodi u zajed-nici jugoslovenske države pod patronatom simbola revolucionarne borbe. U redosledu scena uočava se izvesna gradacija što dozvoljava racionalisanje celog postupka.

Očigledno, u Mandićevom postupku izvesno je prisustvo memorije. Ljubav ka uređenju partera, prirodnim materijalima, zelenilu, prostorima predaha, zanatskim obradama, posledica su unutrašnjeg procesa preispitivanja istoričnosti elemenata urbane opreme i javnih prostora (posebno “sećanja” na Prizren). On transponuje istorijski prostor i njegove elemente u kontekstu novog vremena. Dispozicija spomenika je precizna, geometrijski određena na osnovu vizuelnih i kompozicionih pravila i zakonitosti. U tom pogledu je opredeljen ka tradiciji klasične kompozicije i monumentalnom izrazu.

Prema poslu arhitekta Stanko Mandić se odnosio dvojno, kao kosmopolita i rimski student, ali jednako je negovao blizak odnos sa skromnom i neprevaziđenom vrednošću i lepotom tradicionalnog građenja. Delovao je i kao beskompromisni planer velikih poteza ali i kao neimenovani i jednostavni


stanovnik naviknut na poznate i bliske pojave u prostoru. U tom smislu je i stanovnik svojih projekata. Umetnički pristup poslu arhitekta povezan sa višeslojnim istraživanjima prostora ostvarili su ga kao orig-inalnog likovnog stvaraoca.

Opus projekata i realizacija arhitekta Stanka Mandića predstavlja značajan kritički i teorijski iskor-ak u odnosu na epohu u kojoj je delovao.

Njegov intelektualni portfolio dopušta mu da raspravlja o estetici i kompoziciji arhitekture grada. Pored toga, on je zanatlija i likovni stvaralac koji svoju metafiziku čini stvarnom. Iscrpljivanje u detalju prepoznaje se u kvalitetu grafičke obrade prilikom razrade projekata. Izvođački detalji razrađivani su do minucioznosti a crteži prikazuju izuzetnu grafičku pismenost. To su postupci koji njegovu arhitekturu čine drugačijom. 51

INTERDISKURZIVNA RAZMENA:

Estetika Benedeta Kročea i arhitektura Stanka Mandića

Dijalog o estetici između arhitekta i lingviste može biti, uprkos različitih medija pomoću kojih se iz-ražavaju, interesantan i plodotvoran po arhitekturu. Arhitektonske realizacije profesora Mandića ne govore dovoljno o metodologiji i estetici koja ih je zasnovala. Mnogo je interesantnije obratiti pažnju na tekstove čuvenog arhitekta i na osnovama njih sprovoditi zaključivanja o njegovim graditeljskim himerama.

Iščitavanja pisanih radova Stanka Mandića i knjige “Estetika” Benedeta Kročea nesumnjivo iskazuju podudaranja mišljenja u mnogim oblastima duhovnog stvaralaštva. Smatramo da je posebno dragocen zapis s početka habilitacionog rada Stanka Mandića koji mu je izvesna prolegomena te ga stoga prenosimo u celini.

„Pre materije”

Zahvatiti delić prostora, istisnuti iz njega određeni volumen, da bi se u praznini koja nikada ne nestaje, utisnula određena htenja.

Rađanje i građenje – nastajanje, večito je istiskivanje prostora, večito voljno ili nevoljno obliko-vanje, remećenje u htenju da se potrebama zaodenutim traženim oblicima – ponovo uspostavi uzurpirani sklad. U građenju - to neprestano činimo pod knutom određenih zakonitosti - neminovnih, jer potiče uvek od naših htenja, da zadovoljimo određenu potrebu – onu fizičku, da taj svoj čin kultivišemo, potrebom takođe – određenim izrazom i oblikom, sadržanim u volumenu koji sklapamo. Istiskivanje je neprestani proces koji se raspinje u varnicama između funkcije i kompozicije.

Funkcija je htenje i potreba: htenje je odmereno materijalnom moći i potrebom, funkcija je program – nabrajanje zahteva za brojem i veličinom, obimom – prostora ili materijala. Funkcija je fiziologija osnovnih radnji i pokreta čoveka kroz život – njegovih navika i potreba da nastane, traje i nestane. Funkcija je izraz njegove mogućnosti - ne moći.

Kompozicija je htenje takođe: htenje prećutano uvek traženo, iščekivano. Nemo postavljeno između sve-ga što se nabraja i odmerava –zahteva-ili iščekuje više nego li smeštaj hod i ležaj -kompozicija je prilog duha, njegova moć, ako moć duha postoji. Ona je uzvraćeni sklad u trenutnoj praznini nastaloj istiskivanjem. Kom-pozicija opodložena funkcijom - agregat nastao kao silikat iz elemenata suštinskog programskog i estetskog pro-gramskog. Jedno stvoreno amalgamirano stanje koje traje, nosi se i podnosi – dok u česticama njegove funkcije nastajemo, trajemo i nestajemo – da li i ravnodušni prema estetskim vrednostima kompozicije.

51 Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice.


Mi znamo parametre i funkcije i kompozicije – možemo ih potpunije ili principski nabrajati i utvrditi: ali - da li smo u stanju da proniknemo u magičnu formulu kompleksne kompozicije – kao stanja koje će nastati tek iza svih naših odbrajanja, merenja i zahvata, sredstava i prostora - objedinjenih u našoj tvorevini.

Kompozicija: metri, kubici, tone, kamen, čelik, staklo, suteren, krov, malo, veliko, udobno, ugod-no, neugodno, ružno-lepo, prijatno, pritiska, očarava – privlači izgoni.

Funkcionalna kompozicija i estetska kompozicija – nepodnošljivo dvojstvo. Kompleksna kom-pozicija je neminovnost.

Da li je ona produkt inventivnosti, Da li je ona dar snalaženja, Da li je ona rezultat slučajnosti, Da li je ona podvrgnuta nekoj zakonitosti, Da li je određena, Gde je njena formula, Jesu li njena svojstva metafizička. “52

Analiza teksta

U tekstu su podvučeni pojmovi koji imaju specifična značenja u leksici Benedeta Kročea, ali i u arhitekturi Stanka Mandića. To su izrazi: htenje, materija, potreba, izraz i oblik, funkcija, kompozicija, kompleksna kompozicija, ali i neke druge reči koje sugerišu na uticaj Benedeta Kročea. Bez sumnje da je Stanko Mandić intuitivno prihvatio Kročeovu hermeneutiku i da je s’pomoću nje iskazao sopstvenu viziju arhitekture. Nizom pitanja na kraju citata opisao je, pre svega, umetnički i estetski zadatak svojih kasnijih staranja kao i dihotomične relacije prema umetnosti koje su ga pratile tokom uspešne projektantske karijere.

Objašnjenje pojmova u odnosu na estetiku Benedeta Kročea

Htenje: Mandić je vrlo jasno utvrdio položaj arhitekture i njene umetničkosti, ona po sebi nije ne-posredna umetnost, odnosno intuicija, ali uprkos tome je izražajna, pa time i umetnička tvorevina koja se može estetski obuhvatiti.53 Za arhitekturu je htenje rezultat konkretnog zahteva, ne intuitivnog traganja. Umetnost nema neku svrhu, pa je iluzija nju hteti, podupire Mandićev stav Benedeto Kroče. Praktično dolazi posle teorijskog; estetsko mišljenje transformiše objekat u umetničku kreaciju koja nadilazi real-nost i zalazi u oblast unutrašnje duhovne građevine; to je izražaj, nezavisna i slobodna inspiracija. U tom procesu transformacije izrasta forma na granici “kognitivnog i senzitivnog sveta”.

Materija: Pojam Kroče koristi da bi označio unutarnji, neoformljeni proces; senzacija, ili materija bez forme, koju naš duh ne može da shvati u koliko je ona čista materija, a koju može da dokuči samo formom i u formi; forma kao pojam predstavljiva je kao granica.54

52 Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice, str.116.53 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd. Na str. (120-121) Kroče koristi pojam htenje i precizira njegov smisaoni kontekst u rukopisu Estetika.54 Ibid.strana 70.


Određene zakonitosti: Bez sumnje, Stanko Mandić ne beži od činjenica da u postupku projektovan-ja učestvuju logičke, empiričke i naučne zakonitosti i suštine: geometrijske ordinacije kompozicije ali i moć konstruktivnog nošenja, zatim nalazi antropoloških analiza i drugo što nije arhitektura ali je njen zakonomernan deo. Logika, nauka i empirija nisu izvan kreativnog procesa. Kroče ukazuje na značaj logike. On tvrdi da je induktivna logika (samoindukcija, edukcija, apstrakcija, sinteza) stvaralački metod i da samo ona vodi do istine. Logički metod je spekulativan i dijalektičan.55

Određeni izraz i oblik :prevodjenje materije kroz intuitivni tok u izraz i oblik.Htenje je odmereno materijalnom moći i potrebom: Kroče je diskutovao ekonomiju i utvrdio da

je ona estetika praktičnog života, posebno zamerajući ostalim filozofima ignorisanje ekonomije kojoj pripada pristojno mesto u sistemu duha. Deluje da je on povezao sociološke teme koje se bave teorijom potreba i jedan sasvim jasan izraz tih potreba koji ima ekonomsku kategoriju i kao vrednost i kao smisao neke duhovne ili materijalne investicije.

Funkcija je izraz njegove mogućnosti (čoveka) - ne moći: Profesor Mandić o funkciji beleži da s’ pomoću nje predstavljamo potrebe (htenja) našeg biti u prostoru. Kao i prilikom obrazlaganja drugih po-jmova, on suočava biologiju, fiziologiju, antropologiju, tehnologiju sa smislom življenja. Uvek je usmeren prema estetici. Uobičajeno je da se funkcija osmatra jednostrano. Pomoću funkcije racionalizuju se studije iz oblasti dimenzionalne analize, osmišljava se organizacija kretanja u tehnološkoj celini, odnosno veze između tehnoloških podcelina. Funkcija je najviši nivo racionalizacije u arhitektonskom projektovanju. Njega to ne zadovoljava. Funkcija je, za njega, oblast koja proučava sinhronizovan i estetski osmišljen opstanak u prostoru. Gotovo se može reći da su htenja i potrebe materija iz koje arhitekt istiskuje formu.

Kompozicija je prilog duha, njegova moć, ako moć duha postoji: kompozicioni postupci su cen-tralna tema projektantskog metoda Stanka Mandića. Kompozicija reguliše sve fenomene prostora. Pri opisivanju arhitektonski uređenog prostora, Stanko Mandić se izdiže iznad logičkih konstrukcija i pers-pektiva, pri tome dotiče metafiziku ali i estetiku; važan je estetski fenomen koji je duhovna nadogradnja. Izraz arhitekture koju želi da neguje mora da iskorači u duhovnu spoznaju. U demijurgiji Benedeta Kro-čea izražajnost, izraz, su pojmovi kojima označava intuiciju, duhovnu spoznaju.

Ona je (kompozicija) uzvraćeni sklad u trenutnoj praznini nastaloj istiskivanjem Kroče materiju smatra neoformljenim, unutarnjim procesom individualnog i intuitivnog, koja u spoljašnjem procesu do-bija formu; lako je postaviti u paralelan odnos Mandićev stav iskazan u podvučenoj rečenici i Kročeova tumačenja. Pored toga, Kroče ne odvaja fizički lepo od mišljenog lepog. Kročeov stav se podudara sa estetikom Nikolaja Hartmana.

Ne možemo biti ravnodušni prema estetskim vrednostima kompozicije: bez sumnje, kako smo is-takli, Mandić veruje u aristokratiju duha i više vrednosti koje prevazilaze puku potrebu; kao da upozorava da se njegovo delo mora dubinski shvatiti, u spokojnom miru, on veruje u estetsko buđenje koje proizvodi ontologija. Dakle, kompozicija je način da se regulišu i kontrolišu ravanske i prostorne proporcije i rel-acije, ali ne samo to; pomenuli smo i metafizičke impikacije poput idealizma, potom umetnički i likovni sloj, pa i domen ukrašavanja i ulepšavanja. Kroče opravdava metafiziku kada obavlja posao izdizanja duha, ali je ne prihvata u estetici na način prirodnih i empričkih nauka gde ona, prema njemu, ima zadatak klasifikacija i empirije.56

Funkcionalna kompozicija i estetska kompozicija – nepodnošljivo dvojstvo; kompleksna kom-pozicija je neminovnost: logičke hipoteze o suštini upravljaju smislom geometrijskih zakonitosti i redova,

55 Ibid.strana 112.56 Ibid. str. 138.


one su neizbežne i istorijski opravdane. Sa druge strane, estetika je prethodno data, ali do nje dopiremo potom, u faznom prelazu. Jedini izlaz je u celini i kompleksnosti, arhitekt ne želi da cepa celinu.

Najkomplikovaniji je naslov: Pre materije. Sintagma koju je Stanko Mandić skovao ukazuje na njegove sumnje u dovoljnost Kročeovog opšteg pojma koji označava vrelo intuicija u nekom nesh-vatljivom rasporedu koji nam u kreativnom procesu postaje dostupan a potom ga i individualizujemo. Odlazeći dalje, verovatno namerava da redukuje opšte polje intuicije u neku, sigurno ne podelu, ali bliže određenu suštinu, neki prapočetak od koga bi se skoro vršila diferencijacija estetskih fenomena na osnovne medije u kojima egzistiraju: likovne umetnosti, prostorne forme, muzika koja je sveobuhvatna forma i koja objedinjuje i logiku i intuiciju i vreme i prostor i td.

Predočena razmatranja dovode do zanimljivih analiza. Činjenica je da određene pojmove koje je koristio arhitekt Mandić pronalazimo i kod Kročea. Pored toga, izvesne stavove koje iskazuje Mandić moguće je dubinski tumačiti pomoću Kročeovih stavova. Posebno se, na kraju citiranog dela teksta, suočavamo sa kompleksnošću Mandićevog odnosa prema zadatku i estetskoj ulozi kompozicije. Ne-doumica između intuitivnog, logičkog, estetskog, metafizičkog ustrojstva kompozicije, dovodi do jedi-nog mogućeg stava: neminovnost je kompleksna kompozicija.

Teme estetike Benedeta Kročea

Kroče se, poput većine filozofa i estetičara, samo lapidarno, na nivou egzamplarnog bavi vizuelnim i likovnim umetnostima. Estetika i lepo pripadaju najpre poeziji i lingvistici. (Originalni naslov knjige je Estetica come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce). Njegovo izlaganje skoncentrisano je na “izraz koji je pojam duhovne spoznaje”.57 On smatra da su intuitivne predstave re-zultat ekspresije, ali ta ekspresija nije samo jedna od predstava u nizu, već izoštreni “lik” koji je istaknut od psihičkog zaleđa kao nešto što je jasna, verovatno i nepromenjiva ali varijabilna, moguće i univerzalna evidencija nekog fenomena. Intuicija se ispoljava u izrazu. Pojam izraz je najvažniji u hermenautici Ben-edeta Kročea. To što je izraz Kroče izjednačava sa intuicijom. On piše: “Intuicija nema svog gospodara”.

Logika je intelektualni put, induktivno raslojavanje i empiričko ili naučno postavljanje hipoteza i njihovo obaranje. Ona ima sposobnost da psihološki teorijski metod, koji reduktivno možemo opisati kao nauku o činjenicama, uvede u teorijske opštosti, u misao o biti, odnosno suštini.58 Kroče, kao i većina njegovih savremenika, prevazilazi logički metod koji proizvodi tipove i teorije. On izdvaja estetiku izvan naturalističkog, tipskog i tipološkog razvrstavanja.59 Dalje, tvrdi: “Estetičko ispitivanje-ponavljam još jedanput-upućeno je samo na adekvatnost izraza, samo na lepotu“.60

Za estetiku, dimenzije, (ravanske, prostorne i td.) nisu nikakav smisao putem kojeg bi se fenome-ni posvojili.61 Estetika nema zakonomeran karakter. Njeni sudovi se ne oslanjaju na empiričke provere. Benedeto Kroče iskazuje, poput Hajdegera, da je dimenzionisanje vremena i prostora efemerna pojava. 57 Ibid. Citat, strana 72.: “Jer naš duh intuitivno ne saznaje drukče sem kroz radnju, kroz izražavanje, kroz formiranje.“58 Poper Karl (2002). „Objektivno saznanje“, Paideia, Beograd. O krizi racionalnog i sumnji u svet hipoteza intere-santno je ilustrovati sledećmi citatom: „Na osnovu ovih rezultata se sam Hjum-jedan od najracionalnijh duhova koji je ikad postojao-preobratio u skeptika i, u isto vreme u vernika: vernika iracionalističke teorije saznanja. Njegov rezultat, da ponavl-janje nema nikakvu logičku moć, premda vlada našim kognitivnim životom ili našim razumevanjem, odveo ga je do zaključka da logika i um igraju samo malu ulogu u našem razumevanju. Naše saznanje je demaskirano kao verovanje, koje se racionalno ne može braniti-kao iracionalna vera.“59 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistic generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd, str.193.60 Ibid. str.169.61 Ibid.str.69.


Estetska konteplacija se izdiže iznad horizonta objektivnog opisivanja stvari, zato što lepo nije u njima (stvarima) već, kako Kroče dokazuje, “u duhovnoj energiji”.62

Slično Hajdegerovom stavu o ekstatičkom jedinstvu vremenosti u njegovoj istorijskoj emisiji i reemisiji, Kroče opisuje materiju, kao pojam koji označava intuiciju. Na tragu ontološkog dosezanja in-tuicije i njenih formalnih odjeka dosežemo prag memorije koja je aktivnost podsvesnog ili i predsvesnog. Cela epoha poslemodernističkih kritika zasnovana je na memorijskom i mnemoničkom koji, kao konsti-tuienti svesti, egzistiraju na njenoj podlozi. U tom smislu istoričnost je ključne važnosti za Kročea, “ona ne konstruiše nikakve pojmove i apstrakcije, već niže intuicije jednu za drugom”63 O tome beleži Vitezica u predgovoru za knjigu Estetika: “

U ovom istorijskom karakteru filosofije i filosofskom karakteru istorije sadrži se Kročeova teorija filozofije, izražena formulom: metodologija istorije, naime, ne u sholastičkom smislu, već u smislu čitave konkretne realnosti-u smislu ne spoljne i empiričke, već unutarnje i speku-lativne metodologije, ne u statičkom već u dinamičkom nizanju sistematizacija...filozofija uvek budne svesnosti koju čovečanstvo ima o samom sebi. Istina je uvek večna i uvek nova.”64.

U takvoj epohi stasavalo je intelektualno buđenje izvesnog broja jugoslovenskih arhitekata među kojima značajno mesto zauzima zaboravljeni profesor Stanko Mandić. Njegova arhitektura je izraz nekih htenja, nije intuicija jer je kontrolisana, ali je estetika. Možemo, bez bojazni, tvrditi da je istorijska trans-parentnost važan teorijski osnov Mandićevih studija o kompoziciji javnih gradskih prostora. Upravo ga istorijsko procesuiranje čini i intuitivnim, autentičnim i zanimljivim.

On je strogi kritičar čuvenih rimskih i pariskih javnih prostora poput Kampidolja65 ili “prostorni po-tez u ansamblu Pariz Etol-Avenija Jelisejskih polja-Plas Konkord sa Luvrom u zaleđu sa druge strane“.66 Opaža nesavršenosti kompozicionih odnosa. Međutim, ne treba ga shvatiti površno. Upućene kritike ukazuju na izvore našim savremenim intuicijama, one su rezultat vizuelnih i teorijskih studija koje u pos-ledici treba da ostvare novi proizvod, samerljiv sa uzorima.67 Nakon velikih iskušenja i apsurdne borbe sa sopstvenim izvorima, Stanko Mandić čvrsto veruje u kreativni I intucionistički impuls:

“Na začeta pitanja o zakonitosti tih nastajanja, neka nam navedeni i mnogi primeri posluže kao svedoci istine o primatu empirije pred teorijom. Isforsirano istraživanje zakonitosti po svaku cenu imputira sopstvene zaključke o toj zakonitosti. Neodređeni je to put, koji dovodi do zaključaka mahom dubioznih, jer se materija kreiranja u umetnosti, u kojoj je prilog duha individualnosti osnovna gena ne može podvrći analizi, koja bi utvrdila sastojke jedne estetski nesumnjive vrednosti, analizi adekvatnih hemijskih istraživanja sastava, hemija daje recept sastava ali za pozitivna dostignuća u tvorevinama umetnosti, u arhitekturi, u oblikovanju, u kompoziciji, ukoliko nismo skloni da se pomirimo zakonitošću duha, intuicije – zakona, rece-pata, pravila, nema.”68

62 Ibid.str.174.63 Ibid.str.94.64 Ibid. str.19.65 Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice, str141. (U kn-jizi je na str.113-178. objavljen tekst habilitacionog rada Stanka Mandića: Gradski Tg u Titovom Užicu, funkcija i kompozicija arhitekture prostora, razmataranja, paralele, ogledi.)66 Ibid.str.164.67 Ibid.str.142.68 Ibid.str.142.


Jasno je da intuitivno jeste jedini izvorni put, ali, ako smo pravilno razumeli metodološki postupak profesora Stanka Mandića, ni intuitivno nije praznina koju tek treba ispuniti. Taj, intuitivni prostor, mora biti nahranjen da bi bio u sposobnosti da ima svoje nezavisne tokove. Za stvaralaštvo dvadesetog veka u opštem smislu, time i za kreativne procese u arhitekturi, smisao redukcije, intencije i refleksije otvorio je perspektivu stvaranja koje zahvata u istoričnost ali je oslobođeno metafizičkih i logičkih konstrukcija poput tipoloških razvrstavanaj, teorijski utvrđenih procedura i slično.

Pod naslovom „Formacija pomoćnih sredstava memorije“,69 Kroče razlaže pitanje pamćenja, odnosno memorije. Memorija se osmatra kao područije nesvesnog i inicijalnog u kome su sadržana het-erogena delovanja intuicije. Kroče iznosi hipotezu o fizičkom zakonu na osnovama koga bi se mogla reprodukovati već stvorena ekspresija ili intuicija. Možda bi smo njegov put mogli da nazovemo pro-cedurom tokom koje se sustiču fizičke, fiziološke, na kraju i estetsko-hedonističke pojave. Sprovođenje procedure svodi se na racionalne delatnosti uma koje uvode red u utiske sredstvima poput “kombinacija linija i boja što se zovu slike, statue, arhitektura”.70 Deluje ispravno tvrditi da je arhitektonska kom-pozicija u postupku profesora Mandića u preciznom odnosu sa „duhovnom energijom memorije“.

Marangoni Matteo e le belle parole sull’ arte. (Marangoni mateo i lepe reči o umetnosti)

U obimnoj knjizi „Saper vedere, come si guarda un opera di arte“ (Znati gledati kako se gle-da umetničko delo) italijanskog intelektualca Marangoni Mattea71 autor posebno mesto i poglavlje pod naslovom “Il linguaggio dell’architectura”, (Jezik arhitekture) posvećuje arhitekturi. Pored te činjenice od važnosti je uticaj estetske misli Benedeta Kročea na Marangoni Mattea. Slično nekim antičkim mis-liocima Marangoni Matteo arhitekturu i muziku smatra sestrinskim umetnostima. On tvrdi da su to dve umetnosti izuzete u odnosu na ostale jer su nezavisne od prirode, njihov jezik je apstraktan i idealan, a njihov sadržaj je manje empirički i više u njihovom jeziku. Jezik je nešto što gradi izražajnost tih umet-nosti, kako nam to približava Kroče. Arhitekturu opisuju njena umetnička izražajna sredstva. U daljem tekstu, pokušaćemo da razlučimo šta se podrazumeva pod “jezikom arhitekture”. Prema njemu, arhitek-tura je izuzeta od subjekta. Sva je prilika da se arhitekturom smatra njena geometrijska superstruktura i odsjaji, iluminacije, emitovanja, koji i čine njen izraz nezavisnim i neuhvatljivim od subjekta. Mislilac odriče namenu zgrade od smisla arhitekture. To što se estetski obuhvata u arhitekturu, sama je granica forme koja se odražava u spoljašnjem ili unutrašnjem prostoru. Kvalitet odraza podržan je materijalima i kolorom, ali na specifičan način. Činjenica je, na osnovu primera koje analizira, Milanska katedrala, Capella Pazzi, kupole Brunelleschi-a (Duomo, Firenze), Michelangelo (S.Pietro in Vaticano) Borromini (s.Ivo), Marangoni Matteo je izrazito opredeljen na remek dela i monumentalnu, klasičnu arhitekturu. Ne gaji simpatije za modernizam.

Dragoceni su portreti arhitekture objašnjeni fenomenima koji arhitekturu i čine umetnošću. To su jezičke konstrukcije njenog izražaja. Nepotrebno je deskripcijom objasniti njegov stav, stoga, preuzećemo ceo citat:

69 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd, str.172.70 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd, str.174.71 Matteo Marangoni (1953). Saper vedere, Garzanti, Milano. Knjiga, koliko je poznato, nije prevedena na srpski jezik. Izvesno da pripada značajnijoj literaturi obzirom na veći broj ponovljenih izdanja u Italiji ali i Evropi.


„Radi se o usvajanju ne samo ritmičkog smisla reljefno-linearnih proporcija već i smisla ,,punog’’ i ,,praznog’’, slikarskog projavljivanja svetlosti i senke itd., kako za vajarstvo tako i za slikarstvo. Arhitektura je tu u nezavidnoj poziciji jer za nju po viđenju laika ne postoji up-oredni termin sa prirodom kao što je to jasno za druge dve umetnosti. Kažem za laika: dobar poznavalac će uspeti da oseti tu vezu, neobjašnjivu i neprevodivu u logične pojmove –kao što je u ostalom kod svih umetnosti- koja postoji između čoveka i arhitekture.”„Arhitektura koja je sa praktične strane najviše vezana za ljudske okolnosti jeste, umetnički, najsamostalnija od figurativnih umetnosti, najapstraktnija i najkonciznija: zbog toga ona može da se nametne kao simbolični predstavnik čitavog jednog naroda i kulture.“72

(Tekst prevela Bojana Ješić, dipl. filolog.)

Možemo tvrditi da se Stanko Mandić delimično slaže sa ovim stavom. U umetničkom smislu, on koristi jezik arhitekture na način kako ga objašnjava Marangoni. U eposi u kojoj je delovao, umetnost arhitekture približava se trivijalnom i svakodnevnom: stanovanje, društveni centri, industrija… Remek dela prošlosti su neprolazne vrednosti, besmisleno je da ona budu standard epohe suočene sa novim sistemima vrednosti i potreba. Pored toga, kao i Kroče, želi da prevaziđe estetiku senzacija i prikaza: bez sumnje, takva metafizika postoji, ali je nadilazi duh epohe usmeren na humana merila. Interes čovečanst-va, posebno jugoslovenskog društva, usmeren je na principe narodnog oslobođenja i emancipacije.

Za razliku od ostalih, Matteo je javno strogi sudija laičkih komentara. Poput Platona koji neistinite i uobražene sudije naziva mnjenje, on je sarkastičan i opominje: „Čini se da nažalost laik ne samo da ne vidi ono lepo, nego ni ono ružno“. (Tekst prevela Bojana Ješić, dipl. filolog.)

Ne možemo osporiti izuzetan literarni i estetički senzibilitet koji je iskazao Matteo u vezi izražajnosti arhitekture. Značajno je, on arhitekturi pridaje izvesna, u poslemodernističkoj teoriji arhitekture, vrlo pop-ularna svojstva poput simboličkog. Činjenica je da njegov diskurs dovodi do frustracija arhitekte koji žele da obeleže 20.vek. On potpuno odudara od revizionizma i progresa svoga vremena. Ali je dragocen usled lepote koja je centralna tema njegovih deskripcija. Ako se podsetimo estetike Nikolaja Hartmana, sasvim je izvesno da su njih dvojica po nekim pitanjima na sličnim pozicijama: ne uvažavaju modernizam, obojici je lepota centralna tema estetike, ali lepota koja otkriva duhovni sadržaj, lepota koju je potrebno razumeti.

Važno je istaći, za arhitekturu Stanka Mandića, da je Benedeto Kroče, poput većine progresivnih mislilaca toga doba, filozofiju izdigao iznad klasnih i religioznih podela. O tome piše: “Filozofija oduz-ima religiji svako pravo postojanja zato što je ona zamenjuje“.73 Filozofija je nauka o ljudskom duhu. Ako tome dodamo izuzeće metafizike iz egzistencijalne oblasti ljudskog duha, jer oblast transcedentnog, uzvišenog, nije u našem (svakodnevnom) iskustvu i/ili moći, njegov stav je duboko demokratičan. U uvodnom tekstu knjige V.Vitezica o Kročeu beleži: “Benedeto Kroče, socijalistički i marksistički orijenti-sani učenik Antonija Labriole, strogi pozitivist, nije mogao da se oduševi za Hegela i njegov spekulativni

72 Ibid.str.151. originalni tekst: “Per l’architettura questa iniziazione e’ forse ancora piú lunga che per le altre due arti sorelle. Si tratta di acquistare non soltanto il senso ritmico delle proporzioni plastico-lineari ma il senso del “pieno” e del “vuoto”, del risalto pittorico di luce ed ombra ecc., come per la scultura or per la pittura stessa; con lo svantaggio però che per l’ architettura non esiste per il profano neppure un termine di confronto con la natura così diretto come per le alter due arti. Dico per il profano: l’esperto riuscirà a sentire quell rapport, inesplicabile e intraducibile in concetti logici – come è del resto di tutte le arti – esistente tra l’uomo e l’architettura.”73 Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd, str.138.


idealizam.“74 Stanko Mandić, ako je i bio privržen idejama levice onda je to na način Kročea. Obzirom na njegovo patrijarhalno vaspitanje teško je reći da se odrekao religioznog dela svoga bića.

Na kraju, suočićemo Kročea i Hartmana. Jedan od razloga je upotreba reči izraz, što je primetno kod obojice, kada žele da ukažu na intenciju (strukturu) estetskog doživljaja. Zanimljivo je uočiti, sa jedne strane, Hartmanovo uvažavanje i divljenje jedino prema klasičnoj umetnostu. Sa druge strane je Kročeovo vrelo intuicija koje je u iskustvu memorije. Deluju kao udaljena mišljenja, ali, oba stava su u istorijskom refleksu. U prvom primeru klasično obrazovanje igra presudnu ulogu. U drugom, više in-tucionističkom, umetničkom, iz memorije izrasta izvesni vid romantizma.

U delu ove studije pod podnaslovom Nikolaj Hartman i “iznošenje duhovnog sadržaja u predmet-nost“, ukazali smo na značaj Hartmanovih modusa da bi se arhitektura razumela kao umetnost.

Trg i druga dela

Svoje teorijske, istraživačke i estetske pretpostavke arhitekt Mandić, imao je sreću, ispitivao je u realnim i realizovanim prostorima. Realizovao je puno. Njegovi projekti su specifični, to su veliki ar-hitektonsko-urbanistički kompleksi ili potezi, pretežno u centralnim zonama gradova.

U Užicu, realizovan je Trg partizana (1953-1967), Stambeni blok Zlatibor (1963-1972), zgrada železničke stanice (1963-1983) koja je isečak iz kompozicije projekta poslovnog sadržaja na desnoj obali reke Đetinje.

U Prizrenu realizovan je kompleks stambeno-poslovnog sadržaja u centru grada, zgrada robne kuće i niz drugih građevina.

U ansamblu Trga partizana u Užicu kompozicioni odnosi su monumentalni. Razmere, distance, vol-umeni, površine…sve je veliko, ali ta veličina nije samo u brojnim vrednostima već i u monumentalno-sti tih odnosa koji su strogo kontrolisani regulativnim geometrijskim linijama. Trg karakteriše precizna arhitektura, promišljene proporcije, planirana kompozicija. Umetnički senzibilitet autora nije ustuknuo ispred stroge kompozicione sheme prostora. Naprotiv, kao retko gde, strogost i disciplinovanost kompozi-cionog reda oplemenjena je umetničkom i zanatskom obradom kamena, specifičnim načinom razgraničen-ja površina platoa, kao i realizacijom većeg broja manjih ambijenata-pjaceta.75 U razmerama urban-ističke kompozicije, u odnosima volumena i njihovog međusobnog sučeljavanja, preklapanja, prisutna je proporcija, harmonija u odnosima punog i praznog prostora. Stanko Mandić, verujemo, nadilazi i valorizu-je arhitekturu i urbanizam modernizma koji je vrlo često sveden na reprodukciju linearnih šema. Njegov pristup je umetnički. Plastika formi zgrada koje uokviruju Trg je rezultat težnje kompozicionog jedinstva. Po svemu sudeći, u velikoj meri u takovoj nameri se i uspelo. [SLIKA 2]

Njegove realizacije u Prizrenu su shodne svom vremenu, njegovim potrebama i tehnikama. Ne bežeći od radikalnih poteza prilikom rekonstrukcije centra grada, u estetskom uređenju prostora arhitekt Mandić nikada nije revolucionaran, uvek je sadržaj njegovih promišljanja poetičan i istoričan. Zadatak mu je da pronađe način kako prezentovati istorijske spomenike. Pri tome prihvata konzervativne postup-ke adaptacije, asanacije, rekonstrukcije ali i radikalni odnos novog prema starom. Osnovni oblikovni cilj odnosi se na očuvanje slike grada Prizrena, odnosno vedute grada, koja u novom vremenu treba da bude brižljivo obeležena našim doprinosima.

74 Ibid.str.12.75 Milivojević Dejan (2012). “Some aspects of compositional and artistic value of stone processing on Partisan squer in Uzice”, 2-nd International conference, harmony of nature and spirituality in ston, Kragujevac, p.129-138.


Slika 2: Leva strana slike: Mase i površine u prostoru trga. Merni odnosi. Jedinice površine. Odnos horizontal-nih površina u platou trga i vertikalnih površina masa koje obrazuju zahvaćeni prostor. Proporcije. Desna strana slike: Spomenik u prostoru trga. Svojstva vizura. Skulptura i zaleđe. Smena utisaka u kretanju i sa karakteris-tičnih stajnih tačaka.

Druge realizacije koje su od značaja nisu obuhvaćene prethodnom analizom. Navedena su na-jpoznatija i nagrađivana dela.

Savremenici o arhitekturi Stanka Mandića

Profesor Branislav Milenković objavio je tekst o Trgu partizana76 na način kako se to radilo u tadašnjim svetskim revijama: osnovni način teorijske komunikacije predstavljen je nizom fotografija i propratnim komentarima uz njih. Tekst vrlo sažeto i negovanim jezikom, mestimično neprozirnim, približava estetske vrednosti i arhitektonsko-urbanističke kvalitete prostora. Obuhvaćene su sve teme, od analize tadašnje produkcije u izgradnji Socijalističke federativne Republike Jugoslavije isticanjem posebnog značaja postupka primenjenog u realizaciji Trga u Užicu, do suptilnih literarno oblikovanih beležaka o umetničkim, estetskim, teorijskim dometima. Sve je propraćeno velikim brojem izabranih fotografija raspoređenih u narativnom sledu kadrova koji prikazuju trg kao kompleksnu celinu sagledi-vu sa udaljenih rastojanja, ili obuhvataju pojedinačne detalje objekata, parternog uređenja, ambijenata, umetničkih intervencija na pozorišnom rizalitu i zidovima partera.

U doktorskoj disertaciji prof. Oliver Minić prikazao je užički Trg ističući vrednosti topološki pla-siranih platoa kako bi se celina kompleksa prilagodila ne tako malim visinskim razlikama. U kontekstu istraživanja kojima se bavio, Oliver Minić uočava posebnost kompoziciono kontrolisanog oblikovnog jedinstva sklopa horizontalnih ravni i vertikalnih volumena. On se manje bavi estetskom konteplacijom ali uočava neke propuste u kompozicionoj postavci skulpture-spomenika (Josip Broz-Tito) naTrgu. 76 Milenković Branislav (1963). Trg partizana u Titovom Užicu, Arhitektura urbanizam br.13. Beograd 1962.,str.4-10.


Lirsko-poetski esej, pripovedanje, “Arhitektonska obrada Trga u Užicu”, posvećen, pre svega, ležećoj arhitekturi Stanka Mandića objavljen je 1991.godine, trideset godina nakon otvaranja Trga u knjizi koju potpisuje arhitekt Aleksej Brkić, savremenik Stanka Mandića. Autor je posebno istakao istorični metod konstatujući da se na način rimskih foruma užički trg priključuje katalogu uspešnih javnih prostora.77

Tekstovi Branislava Milenkovića i Alekseja Brkića pisani su takvim načinom da pomoću njih do-dirujemo umetnički prostor Trga partizana.

U inostranstvu su objavljeni kratki, fotografijama bogato opremljeni, tekstovi o užičkom Trgu. Ko-mentari su bili pozitivni i laskavi.78

Razdoblje interaktivnih, demokratskih načela vremena i prostora

Teorijsku ali i paradigmatsku definiciju (urbanog) prostora perioda intenzivne izgradnje SFRJ (1945-1990), karakteriše ideja kolektivnog integriteta kao osnovnog pokretača građenja zdravog i mod-ernog društva. Takve ideje su levičarske i bliske konceptu prostora društvene interakcije i svrhe, pre su prostorne integracije složenog sistema naseljenog prostora nego što neguju fenomen urbanog. Istorija ur-banog prostora integriše arhitekturu kao okvir života sa svim drugim individualnim i kolektivnim zbivan-jima u prostoru. Pri tome se ne obraća prvenstvena pažnja segregaciji ili integraciji, stvari se dese po sebi, što donosi mnogo konfliktnih situacija ali i osećanje prirodnog a ne predodređenog razvoja i kontinuiteta. Prema novoj doktrini negovan je koncept prostora koji treba da izrazi ljudsku kolektivnu svest. Posebno je takav karakter istaknut u javnim prostorima za koje je pronađeno prikladno ime novi društveni centri. Sintagma iskazuje duh čitave epohe kao potrebu demokratskih (narodnih) sadržaja i savremenog likov-nog izraza. U mnogim istraživanjima dr Oliver Minić bavio se, zajedno sa nekolicinom kolega, struktu-rom, kompozicijom, programom, arhitekturom novih društvenih centara.79 Kasnije, 1977. u publikaciji “Rečnik modularne koordinacije”, profesor dr Branislav Milenković iskazuje definiciju prostora uvaža-vajući hrvatskog kolegu Zdenka Strižića: “Prostor je najelastičniji pojam u arhitekturi, njegova značenja su: mentalno, fizičko i društveno, poželjno je da zajedno deluju.” Profesor Milenković je razvio definiciju u potpuniju formu pa je prostor “mentalno promišljen, društveno aktivan, fizički samerljiv“.80 Predložena definicija prostora, trebalo je da obuhvati istoriju prostora u celini. Posleratna obnova nastala je na ide-alima narodne emancipacije, jednakost sviju. Javni prostori ranijih epoha, koji su bili klasno usmereni: spektakl, procesija, monarhistička ili klerikalna reprezentacija, zamenjeni su demokratskim društvenim centrima. Novi gradski centar treba da okupi i uveže sve kvalitativne i kvantitativne kategorije prostora. Definicija je napredna, aktuelna i danas: prostor je proces, istorija prostora se jedino tako može savladati a da se izbegne konfrontacija ili inferioran odnos prema delima prethodnih epoha.

Svesni smo da je teško integrisati sve činioce prostora na jednako kvalitetan način i tome dodati umetničku, zanatsku, estetsku obradu čemu je Stanko Mandić težio i na čemu je insistirao. Velika je sreća da je njemu pripalo u zadatak projektovanje Trga u Užicu. Svečani i memorijalni slojevi programa Trga u Titovom Užicu omogućili su mu da ostvari svoj izraz u arhitekturi.

Kritičari i analitičari, bez izuzetka, ističu kvalitet programa Trga, njegovog sadržaja, i uspešno sprovedenu sinhronizaciju i reprezentaciju različitih namena uz kompozicionu kontrolu.81

77 Brkić Aleksej (1992). Znakovi u kamenu, srpska moderna arhitektura 1930-1980, Savez arhitekata Srbije, Beograd, 1992., str. 174-177.78 L’Architecture d’ aujou d’ hui, No 112 Fevrier, France, mars 1964. Das Werk, Chronik Nr.9, 1963.79 Minić Oliver (1962). Vrednost nasleđa u savremenom gradu, Arhitektura urbanizam, br.13/1962, Beograd, str. 32-34.80 Milenković Branislav (1977). Rečnik modularne koordinacije, Arhitektonski fakultet, Beograd, str.27.81 Đokić Vladan, (2009). Urbana tipologija-gradski trg u Srbiji, Arhitektonskim fakultet, Beograd, str. 213-223. Slično i O. Minić.


Zaključak

Diskursi profesora Stanka Mandića u oblast estetike, filozofije i kompozicije, imali su značajnu posledicu na njegova praktična delovanja. On je celu platformu pojednostavio u fizičkom prostoru i tokom svoje prakse mahom je insistirao na odnosima visokog i niskog, punog i praznog, radikalnog i konzervativnog, progresivnog i tradicionalnog… Borio se za reprezentaciju istorijskih vrednosti u novim projektima. Svi dijalektički parovi koje smo pobrojali rezultat su teme kojom se bavio: rekonstrukcija gradskih celina. U takvom poslu neizbežno se sudaraju ili sustiču istorija, empatija, navike, tradicija… što su stalno prisutne refleksije “živog” prostora.

Zaključak njegovih studija je da arhitektura ne može reinterpretirati niti ponoviti slojeve prostora koji su nastali tokom urbane istorije i da ih još manje može sačuvati ponavljanjem oblika iz istorije ar-hitekture. Istorija se zahvata u fenomenima transcedencije ili transponovanja.

Njegove dileme su, za razliku od većine kolega, estetske i umetničko-oblikovne prirode a manje usmerene prema parolama o progresu koji je, kako se tada verovalo, trebalo da stvori novu društvenu klimu očišćenu od dekadencije, isprazne dokolice i hedonizma.

Koristi termin plastika arhitekture zato što insistira na formi koja nije samo i isključivo izraz LEP-OG82 kao DOBROG svrsishodnog, već nosi sobom i izvesnu dekadenciju ili prenaglašenost. Tom sintag-mom (plastika arhitekture) iskazuje i neka druga svojstva arhitektonske estetike, slično Bogdanu Bog-danoviću83. Ponekad je na granici manira ali nikada ne prelazi u nedozvoljeni kič ili blasfemiju. U svojim namerama oslanja se na neophodnu, ljudsku potrebu ukrašavanja i otopljavanja gradskih prospekata i fasada. Kada postoji prilika želi da ugradi umetnički oblikovani detalj u vidu okvira prozora ili ograde, posebno obrađenog zida u parteru ili inkrustracije kamena na fasadama i slično.

U praksi socijalističkog društva, estetski zanosi ukrašavanja smatrani su efemernom pojavom. Jezik arhitekture morao se pročistiti do same poliedarske suštine forme. Estetika je obuhvaćena jasnim stilskim izražajnim sredstvima prepisanim od modernista.84. U tom smislu, Stanko Mandić je bio prilično individualno usmeren i stoga usamljen. On je, istakli smo, voleo ukras, ali, bio je pristalica apstraktnog likovnog jezika koji je negovao na specifičan način.

Tokom karijere nije odustao od kompozicije kao jasnog, čvrstog ali i duhom inspirisanog paspartua za arhitekturu. Gotovo da odvaja kompozicionu logičku konstrukciju od arhitekture.85 Arhitektura je bliža umetničkom izrazu a kompozicija, kao logička konstrukcija, deo je idealističkih i metafizičkih tradicija.

82 Vićanović Draškić Iva (2010). Forma kao izraz funkcije, Theoria, Beograd str.(73-86). U radu autorkinja valorizuje sintagmu to prepon koja označava prikladnost. Time jasno opominje na nekorektnu simplifikaciju, suštinski korektnog, stava da je u arhitekturi forma izraz funkcije.83 Bogdanović Bogdan (1990). A site for the spirit, Midnight mono-dialog, World architecture, volume 2 No 5, (IAA), London, England, p. 36-44. Bogdanović svoj složeni sistem transkripcija formi, crteža, znakova i td. objašnjava u pasusima: „Archeological responsibility“ and „Preromantic psihology“. Za scan teksta zahvalnost prof. Slobodanu Selinkiću.84 Kao izraz socijalističke samosvesti, urbanizam i arhitektura novog društvenog centra Velenja ispunjavaju sve ideale visoke estetike novog društva. Jezik arhitekture je sofisticirano-minimalistički, sledi purizam Korbizijea, platonizam Miesa i jasnu funkcionalnu i planimetrijsku organizovanost. Videti: Arhitektura Urbanizam (1960). Beograd. Saša Sedlar: Velenje naš novi grad. I: Maroje Mrduljaš, Vladimir Kulić, editors, (2012). Unfinished modernizations, between utopia and pragmatism the Book, Zagreb, odeljak New cities in Slovenia Matvž Čelik I Alenka Battistta, p.246-260.85 Milivojevic Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka mandića, Grafičar, Užice, str.146. Stan-ko Mandić o kompoziciji i razmeravanju, proporcionisanju odnosa, pristaje da rasuđuje samo kompleksno. To je deo ”enigma zakonitosti u kvalitetima jedne prostorne arhitektonske celine, kompozicije jednog trga”.


Suočeni sa Mandićevim pisanim radovima i realizacijama možemo biti sigurni da nismo pogrešili ako tvrdimo da je on bio nošen vetrom duha epohe. Kao evropski opredeljen intelektualac, ali i individ-ualna ličnost ovoga podneblja, on je uložio veliki trud i realizovao značajne celine i objekte koji su plod uticaja poslemodernih vremena. Manje je bitno da li je taj opus po spoljnim manifestacijama modernis-tički ili zakasnelo modernistički. Uvaženi istoričari arhitekture pripisuju mu romantičarske vokacije, što je takođe u saglasju sa posle-modernim arhitektonskim tradicijama.86 Profesor Mandić nije se po tom pitanju jasno izjašnjavao: karijera je bila duga i u različitim transponovanjima. Krećući se ka slobodi izraza, verujemo, on se najviše oslobodio sopstvenih teorijskih postavki u projektu kompleksa na desnoj obali reke Đetinje gde se kompozicija gradi ciklično. Sadržaji se okupljaju koncentrično oko određenih centara. Okosne tačke kompozicije su u hijerarhijskom odnosu, izražene formalno kao lanterne različitih visina ili vertikale-soliteri.

Ranija, tvrda, ortogonalna koncepcija urbane kompozicije je preispitana. Ona je ocenjena kao in-trovertna, zatvorena, izraz je jedne dovršene celine koja je deo neca blokova. Takav postupak je tradici-ja multiplikativne i aditivne kompozicione postavke.87 Blok Trg partizana u Užicu je završena celina. Očekivanja autora bila su da će u nastavku procesa rekonstrukcije centra grada doći do analognih pos-tupaka. Međutim, do toga nije došlo mada je bilo nagoveštaja u tom pravcu.88

U kompozicionoj postavci kompleksa na desnoj obali Đetinje očigledan je estetički diskurs neza-vistan od mernih odnosa i regulacije blokovskog-ortogonalnog sistema. Odnosi su proistekli iz ekspre-sivnih pretpostavki o budućoj arhitekturi. Projekat je pre umetničko-oblikovni nego estetičko-regulativni. Prostor je u stalnoj promenjivosti vizuelnih kadrova obzirom na veliki broj spojeva zidnih platana pod različitim uglovima. Prostor je kontrolisano složen. Ne treba smetnuti s uma Mandićeve zapise o Priz-renu i analize rimskih i pariskih prospekata. U projektu su prisutna najmanje četiri fenomena: fenomen spontanog reda, fenomen uređenog reda, fenomen istoričnog zahvatanja u istorije prostora, fenomen progresa. Rezultat je intelektualna tvorevina koja sledi i reviduje prethodne postavke arhitekta o funkciji kompozicije. Pojmovi adicije, multiplikacije u predloženom konceptu nude nove izražajne, oblikovne i urbanističke mogućnosti. Proces je ciklličan, struktura je otvorena, urbani organizam nije regulisan blokovski, prostopr se fisiono širi. Potrebno je podsetiti na Mandićevu parolu o potrebi “barokizacije” arhitekture modernizma. Sistem prostronih centara je i donekle interpretacija aristotelosvske definicije prostora. O prostoru koji je prepoznat kao punktualnost razmatra i Hajdeger pozivajući se na Hege-la.89 Mnoge barokne urbane intervencije, posebno Borominijeva arhitektura, mogu imati spoljašnje veze sa filozofskim stavovima. Pored dubinskog razmatranja kompozicije projekta desne obale, uočavamo i aplasman konkretnih baroknih postupaka: udvojeno dvokrako, osnosimetrično pristupno stepenište ka ulazu u zgradu železničke stanice, asocira na temu barokne raskoši. Na primeru Desna obala sustiče se 86 Videti: Jorge Otero –Palios, (2010). Phenomenology and the rise of the postmodern, University of Minnesota, str. 90-91. Autor u odeljku Eucharistic architecture (str.25-99) u podnaslovu Poetic Architecture prihvata romantizam u smislu načina da se probude kulturni fenomeni na način ekspresije. Stanko Mandić je bio oštro ili sa podsmehom kritikovan usled umetničkih ukrasa-motiva koje susrećemo na njegovim zgradama kao i usled projektantskog postupka koji se stalno oslanjao na studije istorijskih slojeva prostora. (U anketi jugoslovenske revije za arhitekturu Arhitektura urbanizam br. 46/47 sa nego-dovanjem je, bez personalizovanja, u opštem smislu, upućena kritika romantičarima). Za razliku od toga, dr Zoran Manević ističe originalnost i umetnički karakter arhitektama koji su smatrani romantičarima.87 Milenković Branislav (1977). Rečnik modularne koordinacije, Arhitektonski fakultet, Beograd, str.21.Citat: “Ele-menti i principi kompozicije: sva područija gde ritam sastavnih delova predstavlja u prostoru ili vremenu zaključenu celinu, naravno ako znamo taj ritam da merimo i upoređujemo.”88 Ciganović Aleksa (2015). Još neki urbanistički jubileji Užica, Vesti od 06.03.2015. Užice, str.17.89 Hajdeger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit). Videti: str. 489.


romanska racionalnost, i umetnička sklonost komponovanja različitih iskustava o prostoru. Takav jezik koji je hibridan, bez sumnje, anticipira poslemodernu arhitekturu.90 .[SLIKA BR.3]

Slika br. 3: Maketa kompleksa “Desna obala”. Leva strana: fotografija makete iz pravca Zlatibor prema Beogradu. Desna strana gore: fotografija osnove makete. Desna strana dole: osnova kompleksa.

Ceneći njegova pojedinačna arhitektonska ostvarenja, Blok Zlatibor u Užicu, posebno robnu kuću u Prizrenu, uočavamo da se u kompoziciju plastike forme snažno uključuju spoljašnje “sile”. U teoriji ar-hitekture postupak bi se mogao definisati kao izraz duha mesta.91 U Užicu su to izreckane siluete vrhova brda koja opkoljavaju grad.92 U Prizrenu, to je iskustvo orijentalnog, tradicionalnog urbanizma: nagomi-lavanje jednostavnih kubičnih formi prema nepisanim pravilima građenja proizvode složene i živoopisne siluete ulica i poetične vedute. Takvu ekspresiju transponuje Stanko Mandić u samosvojnu formu objekta robne kuće, ali i u koncept kompleksa Desna obala Đetinje u Užicu. Objekat robne kuće u Prizrenu je samosvojan i primetan u panorami grada, ali je iznikao iz haotične strukture neobjašnjivog reda kao njen organski deo. [SLIKA BR.4] [SLIKA BR.5]

Moramo imati u vidu činjenicu da je Stanko Mandić bio u posebnom svojstvu arhitekta- demijurga Titovog Užica. Period od (1948-1953) je bio u izvesnom smislu pun romantičnog i iskrenog stvaralačkog zanosa i ideala. U tom periodu on se istakao kao arhitekt posebnog senzibiliteta i osoba neiscrpne upor-nosti i velikih radnih sposobnosti. U periodu od (1953-1983) godine bio je neprekidno poslovno vezan za Užice. Finansijska moć komune omogućila je nesvakidašnje realizacije poput Trga, Bloka Zlatibor, železničke stanice. Možemo tvrditi da je, ujedno, bio i poslednji predstavnik “stare škole” arhitekture.93 90 U tekstu povodom dodele Velike nagrade arhitekture Stanku Mandiću 1983., Zoran Manević zanimljivo pretpostavlja da je moguć uticaj meksičke tradicionalne arhitekture, tada popularne, na postupak obrade južnog rizalita zgrade Narodnog pozorišta u Užicu. Moguće je pretpostaviti i drugačije: da je uticaj apstraktnog slikarstva Pikasa, njegova kompozicija Gerni-ka, sasvim u skladu sa temom o borbi za konačnu slobodu apostrofiranoj u sledu prostorno-likovnih sekvenci u kompoziciji Trga partizana u Užicu.91Schulz C. (1980). Genius loci, Towards a Phenomenology of Architecture, Rizzoli, New York. 92 Mandic Stanko (1972). Telefonski intervju sa Stankom Mandićem povodom Savezene Borbine nagrade: “Najpre su me uhvatila brda“.93 Nova Škola arhitekture nastala je nakon odlaska Stanka Mandića sa mesta dekana. Nova škola nije bila unitarna,


Slika br. 4: Leva strana slike: soliter kompleksa „Blok Zlatibor“. Desna strana gore: pogled na kompleks „Blok Zlatibor“ duž ulice Dimitrija Tucovića (Maršala Tita) iz pravca istok-zapad. Desna strana dole: situaciona dis-pozicija „Blok Zlatibor“.

Slika br. 5: Leva strana: objekat Robne kuće u Prizrenu u kontekstu vedute grada. Sredina gore: rekonstrukcija centra Prizrena, prezentacija kulturno-istorijskog nasleđa. Sredina dole: pogled na zgradu robne kuće u Priz-renu. Desna strana: detalj sa zgrade robne kuće u Prizrenu.

Smatramo da je profesor Mandić izdržao teret svojih uverenja i da nije poražen, ali je ostao usam-ljen. Kritika njegovih realizacija, ona negativna, nije cilj ovoga teksta. Još manje je tekst panegirik pro-fesoru Mandiću. Bio je zahtevan projektant koji je posebno uvažavao umetnički obrađene arhitektonske detalje. Ponekad se takav zanos pretvarao u “vašar senzacija”, mada, očito vladanje iluminacijom materi-jala i njihovom teksturom, fakturom i tonskim valerom, uspokojavali su prekomernost i obilje i stvarali miran likovni integritet celine.

pratila je koncept invajeromentalne arhitekture i diversifikacije programa gradnje na niz specijalnih ekspertiza i procedura. Stara škola smatrana je “unitarističkom” odlikovao je proces sažimanja. Nova škola je negovala svojevrsnu interdisciplinar-nost a potom specijalizacije u pojedinim oblastima. Novi dekan bio je Bogdan Bogdanović.


Stanko Mandć zaslužio je istaknuto mesto u Panteonu srpskih arhitekata, to mu je nizom društvenih nagrada, priznanja i angažovanja priznato. Ono za šta se zalaže studija posvećena njegovoj arhitekturi i njegovoj individualnosti pronalazi se u potrebi temeljnog istraživanja njegovog diskursa koji je mogao imati i značajnijeg uticaja na generacije nakon njega.

“Pronaći analitički smišljeno, hladno, strpljivo i duhovito, uz potrebnu upornost, način određene simbioze starog i novog.“94

Predočeni citat je i najkraći kredo arhitekta Stanka Mandića. U rečenici je iskazan njegov stvaralač-ki opus, rekonstrukcija grada, (simbioza starog i novog), njegova metodološka orijentacija, analiza, str-pljivost, racionalnost, borbenost za svoje ideje, upornost, i umetnički senzibilitet, duhovitost. Duhovitost kao izraz duhovnog bogatstva, ne puka dovitljivost i spretnost. Profesor Stanko Mandić bio je duhovno svesna i uzdignuta ličnost. Njegova privrženost lepoti, dakle osnovnoj temi estetike, nije volonterska. Vrlo je studiozno proučavao autore Kročea, Marangonija i druge. Pored toga, tokom stvaralačkog života studirao je i konkretne prostore u svojoj zemlji ali i u svetu. Činjenica, on je rođenjem poneo impuls urbane fenomenolgije. Prizren je najznačajnije estetsko iskustvo arhitekta.

Duhovna stremljenja epohe Stanka Mandića u oblasti umetnosti, proizvela su velike mislioce i radikalne stavove kojima se borilo za istinitost egzistencije. Umetnost nije bila izuzeta od duha epohe. Na primer, egzistencijalizam Sartra koji odriče paravo metafizici i religiji da budu predpostavke estetski uzvišenom, jer takva estetika nije više potrebna, ili Jaspersova borba za sagledivim i obuhvatnim, dogled-nim misaonim zalaganjima, bez poniranja u dubine neprozirne istine. Merlo Ponti realizuje egzistenciju doživljaja na specifično telesan način. Senzitivnost sveta umetnosti nije moguća ni čulno ni psihički bez suptilnih telesnih rezonanci predmetnog i mentalnog sveta. Od te borbe i angažovanosti moguće je odahnuti u naručiju Martina Hajdegera i njegove lepote sadržane u vremenskoj distanci od konfuzija svakodnevlja; jednoj vrsti spokojnog razmišljanja.95 Hajdeger, jednostavno želi da filozofira. Ne treba, stoga, da čudi omiljenost Martina Hajdegera u teoriji posle-moderne arhitekture. Slično dejstvo na Stanka Mandića učinila je estetika Benedeta Kročea ili knjiga Marangoni Mattea.

Stanko Mandić se jasno izrazio o arhitekturi, doduše posredno, u okviru šire digresije u vezi koje je na kraju habilitacionog rada citirao delo Lucart Andre, „Formes, composition et lois d’harmonie“. Prema navodu tvrdimo da je za Stanka Mandića arhitektura umetnost, kreativnost, originalnost, ali je takav st-varalački proces uobličen pre u racionalnu strukturu nego što je izraz ekspresije, obzirom da graditeljstvo zavisi od mnogih naučnih dokaznica:

“Arhitektura zasniva svoja rezonovanja na kompleksu saznanja, plus, na dostignućima mnogih nauka. Ali, sama po sebi, ona nije nauka. Ne bi zbog toga bila opravdana bojazan da ćemo je degradirati, ako joj ovako, negiramo svojstvo nauke. Naprotiv, status nauke pripisuju joj najčešće upravo oni, koji su skloni da je definišu, i svedu traženja i stvaranja u arhitekturi na kanone, formule. Vreme je, ili pak nemirni duh traganja i stvaranja u arhitekturi, negiralo i stilove. Svoja ostvarenja i projekte arhitekt daje uvek samo u prototipu, u unikatu.”96

U procepu između bezrezervnog verovanja i tragova sumnje u konačnu istinu umetnosti, smatram, pronalazi se tragična sudbina projekta Stanka Mandića koji nije u potpunosti shvaćen.

94 Milivojevic Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice, str.185.95 O umetnosti dvadesetog veka, knjiga: Zurovac Mirko (1986). Umetnost kao istina i laž bića, Matica srpska, Novi Sad.96 Milivojevic Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka mandića, Grafičar, Užice, str.177.


APPENDIX

Jugoslovenska i arhitektura Stanka Mandića

Ideja jugoslovenstva u SFRJ podupirala je arhitekturu i urbanizam novog izraza, nadnacionalnog, neistoričnog, univerzalnog. Naselja su izraz kolektiviteta i progresa. Traženje jugoslovenskog, socijalis-tičkog izraza, odnosno stila u arhitekturi, bila je politička parola ali i stvarna težnja određenih krugova. U osvrtu na tu temu podsećamo na snažna zalaganja profesora Ranka Radovića u tom smislu.97 Međutim, koliko god da je nekolicina arhitekata uspela da promoviše, u razmerama svetske arhitektonske scene, visoke i autentične kvalitete jugoslovenskih arhitekata, u većini su bili pobornici modernizma ili epigoni svetskih trendova. Ideja o jugoslovenskoj arhitekturi bila je 1969.godine u tekstu profesora Đurđa Boškov-ića (1904-1990, Beograd) karakterisana nerealnom.98 Treba verovati njegovoj konstataciji obzirom da je bio svedok i Prve Jugoslavije i njenih težnji ka jugoslovenstvu i arhitekturi koja bi tu ideju izrazila.

Profesor Stanko Mandić bio je angažovan u jugoslovenskim institucijama na značajnim stručnim funkcijama. Predstavljao je državu na petom kongresu Internacionalne unije arhitekata u Moskvi 1958.godine. Bio je značajan intelektualac u SFRJ. Međutim, kao zrela ličnost, nije javno zastupao ideju na-cionalne ili federalne arhitektekture. O arhitekturi koju je projektovao se izjašnjavao pojmom savremena arhitektura. Namera istraživanja je da se ukaže na posebnost i autentičnost stvaralačkog puta Stanka Mandića. Takva namera nadilazi analizu njegovih realizacija, neophodno je upustiti se u dubinsko is-traživanje njegove metodologije. Cilj je da podrobno opišemo diskurse profesora Mandića. Takođe, sma-tramo dobrodošlim i kritičke osvrte koji bi ukazali na očigledna posustajanja i kompromise u pojedinim ostvarenjima. Međutim, u skladu sopstvenih volumena, daleko je uputnije to delo razmotriri i ukazati na široku ličnost autora. Profesor Mandić se nakon 1972.godine udaljio od uticajnih krugova, što ga je odvelo u izolaciju. Tome je doprineo i spor sa Ružicom Ilić oko autorstva urbanističkog projekta Trg partizana u Titovom Užicu.99 Kasnije, u pregledima savremene arhitekture na tlu SFRJ nije uvršten u knjigu “Arhitektura XX vijeka” (1986). Takođe, vatreni pobornik arhitekture i jugoslovenstva, Ranko Radović, nije ga uključio u svoje preglede i knjige mada ga je pominjao na predavanjima. Neobično, Radović u tekstu “Opeka-trajni likovni motiv u arhitekturi”100 nije, kao dobar primer, uvrstio Mandićev Blok Zlatibor. (videti sliku br.4). U knjizi “Srpska arhitektura XX veka”101, osim jedne male napomene

97 Velika zalaganja da se neutrališu politički nekorektna nacionalna zastranjivanja nailazila su na iskren odjek i u duhovnom, stvaralačkom životu. Na žalost, politički vrhovi na republičkim nivoima su prvi izneverili doktrinu “bratstva i je-dinstva”. Kada se 1960.pojavila revija Arhitektura urbanizam zamišljena je kao jugoslovenski prestižni časopis za arhitekturu, urbanizam, primenjenu umetnost i dizajn. Osnivači časopisa su u prvom broju u uvodniku jasno istakli: “Na prvom mestu ovaj časopis mora imati u punom smislu jugoslovenski karakter, mora izraziti u potpunosti karakteristike jugoslovenske arhitekture i urbanizma…“ Težnja da se izrazi, u nepolitičkom, kreativnom i duhovnom delovanju, ideja jugoslovenstva protezala se do raspada federacije. O tome nam svedoči sledeći rad: Radović Ranko (1984). Skica za jednu temeljnu kritiku i praksu modernog urbanizma, Arhitektura urbanizam, Beo-grad br.86/87, str.18-25. U tekstu profesor Radović se zalaže za autentičnost jugoslovenske arhitekture koja treba da prevaziđe inostrane koncepte, ali da bude deo internacionalne i evropske kulturne sredine gde bi se razlikovala po svojim posebnostima. U tom smislu podseća na realizacije Spomen doma Sutjeska (autor R.Radović)1963-1971., i hotela Podgorica (autor Svetlana Radević) 1967. Videti u: Ljiljana Blagojević (2012). Raskršća savremene arhitekture, Kultura, br.134. Beograd, str. 182-199.98 Bošković Đurđe (1969). Univerzitet i kultura, Univerzitet danas 1969/2-3, Beograd, str.65-69.99 Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomerenja, arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice, str.43 footnote br.24.100 Radović Ranko (1988). Opeka, trajni likovni motiv u arhitekturi, Izgradnja 3/88, Beograd, str.7-12.101 Perović Miloš (2003). Srpska arhitektura XX veka, Arhitektonski fakultet Beograd.


br.188 na strani 152., ne pominju se doprinosi Stanka Mandića. Kolege koji su osnovali Akademiju ar-hitekata Srbije 1995. nisu ga, poput Bogdana Bogdanovića i drugih preminulih, uvrstili u najznačajnija imena struke. Sarajevski arhitekt Ivan Štraus uvrstio je doprinose Stanka Mandića u knjigu Arhitektura Jugoslavije (1991). Jednom rečenicom pominje ga dr Zoran Manević 1990.godine u katalogu izložbe “Romantična arhitektura”.

Delo profesora Stanka Mandića, očigledno, teško je uvrstiti u preglede koji insistiraju na određenim stilskim obeležijima, pravcima i školama. Izvesno, sam je tome doprineo. Ostao je usamljen, ali prihvaćen kao individualni daroviti arhitekt sopstvenog izraza, što je, u neku ruku i želeo. Dokaz da je uvažen jeste i dodela “Velike nagrade arhitekture” 1983.godine. Nagradu, kao najviše strukovno priznanje dodeljuje Savez arhitekata Srbije, danas Udruženje arhitekata Srbije. Najkorekrtniji odnos prema njegovoj arhitekturi prikazan je u knjizi Alekseja Brkića koji ga svrstava u Drugu remodelaciju u knjizi “Znakovi u kamenu, srpska moderna arhitektura 1930-1980”. Mandić je tu u okruženju svojih savremenika predstavljen arhitek-tonskom obradom Trga partizana u Užicu, bez drugih kvalifikacija i sistematizacija, samo: autor i delo.

Dejan Milivojević

Literatura:

Bašlar Gaston (1969). Poetika prostora, Kultura, Beograd. Bošković Đurđe (1969). Univerzitet i kultura, Univerzitet danas br 2-3, Beograd, str. 65-69.Benedeto Kroče (1934). Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika, (Estetica, come scienza dell’ espressione e linguistica generale, di Benedetto Croce), Kosmos, Beograd.Brkić Aleksej (1992). Znakovi u kamenu, srpska moderna arhitektura 1930-1980, Savez arhitekata Srbije, Beograd, 1992., str. 174-177.Bogdanović Bogdan (1990). A site for the spirit, Midnight mono-dialog, World architecture, Volume 2, No 5, IAA, London, England, p 36-44.Giulio Carlo Argan (1982). Studije o modernoj umetnosti, Nolit, Beograd.Grubor Nebojša (2009). Hajdegerova kritika Huserlove fenomenološke redukcije, Theoria, 2009/3, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, str. 5-22.Grubor Nebojša (2009). Lepo kao odnos pojavljivanja, osnovna ideja Hartmanove estetike, Theoria, 2009/3, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, str. 61-82.Đokić Vladan, (2009). Urbana tipologija-gradski trg u Srbiji, Arhitektonski fakultet, Beograd.Eterović Igor (?).Praxis-filozofski časopis kao odraz složene stvarnosti jednoga vremena.Heidegger Martin (1988). Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb. (Martin Heidegger, Sein und Zeit).Hičkok- Džonson (1989). Internacionalni stil, Građevinska knjiga, Beograd. (Henry Russell Hhitchcock, Philip Johnson, The International style, 1931.)Heler Agnes, (1978). Svakodnevni život, Nolit, Beograd, str. 200. (Heller Agnes, A mindennapi elet, Budapest, 1970.)Jovanovć Radmila (2012). Tri stanovišta po pitanju epistemološkog statusa geometrije, Theoria, Beograd, 2012/4, p.21-38.Le Corbusier (1965). Atinska povelja, Klub mladih arhitekata, Beograd. (prvo izdanje 1943.)Le Korbizije (1999). Ka pravoj arhitekturi, Građevinska knjiga, Beograd. (Le Corbusier, Vers une Architecture.)Manević Zoran (1990). Romantična arhitektura, Institut za istoriju umetnosti, Beograd.Mandić Stanko (1960). Funkcija i kompozicija arhitekture prostora, rukopis, objavljeno u: Milivojević, (2014), str.113-178.


Mandić Stanko (1962). Problem savremenog u zaštiti nasleđa, Prizren studija za generalni plan, rukopis, objavljeno u: Milivojević (2014) str. 181-213.Mandić Stanko (1967). Prizren-ovovremenost i nasleđe, objavljeno u: Milivojević, (2014), str.213-233.Matteo Marangoni (1953). Saper vedere, Come si guarda un’opera d’arte, Garzanti, Milano.Milivojević Dejan (2014). Između iskoraka i pomirenja: arhitektura Stanka Mandića, Grafičar, Užice.Milivojević dejan (2013). Iz istorije nastanka Trga partizana u Užicu [Out of the Building History of Partisan Square in Titovo Užice], Izgradnja, 67 (2013) 7-8, 314-328, Beograd.Milivojević Dejan (2012). “Some aspects of compositional and artistic value of stone processing on Partisan squer in Uzice”, 2-nd International conference, “Harmony of Nature and Spirituality in Ston”, Kragujevac, p.129-138.Milenković Branislav (1963). Trg partizana u Titovom Užicu, Arhitektura urbanizam br.13. Beograd 1962.,str.4-10.Milenković Branislav (1977). Rečnik modularne koordinacije, Arhitektonski fakultet, Beograd.Milenković Branislav (1980). Studija programskih načela arhitekture i njen odnos prema drugim poljima u nauci o prostoru, Arhitektonski fakultet, Beograd.Milenković Branislav (1985). Nauka o prostoru, Arhitektonski fakultet, Beograd.Minić Oliver (1950). O gradskim centrima i centrima gradskih rejona, referat, objavljeno u: Krstić Branislav (2014), Atinska povelja i misao arhitekata i urbanista FNRJ 1950-ih, Arhitektonski fakultet, Beograd, str.190-204.Minić Oliver (1960). Razvitak, centri i struktura malih gradova, doktorska disertacija, sign. 1469/604, Biblioteka Arhitektonskog fakulteta, Beograd.Minić Oliver (1962). Vrednost nasleđa u savremenom gradu, Arhitektura urbanizam, br.13/1962, Beograd, str. 32-34.Mitrović Mihailo (1953). Gradovi i naselja u Srbiji, Urbanistički zavod NR Srbije, Naučna knjiga, Beograd.Mrduljaš M., Kulić V., editors (2012). Unfinished modernizations, between utopia and pragmatism, Zagreb.Nikolić Marko (2000). Nedogled Ikarije, Nikola Nikolić, Kragujevac.Norberg-Schulz Christian (1971). Existence, Space & Architecture, Studio Vista, London.Norberg-Schulz Christian (1990). Stanovanje (Stanište, urbani prostor, kuća), Građevinska knjiga, Beograd.Pailos Otero- Jorge (2010). Architecture’s historical turn, Phenomenology and the rise of the postmodern, University of Minnesota. Perović R. Miloš (1997). Istorija moderne arhitekture, koreni modernizma, knjiga1., predgovor autora, (str.13-16), IDEA, Beograd.Perović R.Miloš (2003). Srpska arhitektura XX veka, Arhitektonski fakultet Beograd.Radović Ranko (1984). Skica za jednu temeljnu kritiku i praksu modernog urbanizma, Arhitektura urbanizam, Beograd br.86/87, str.18-25.Radović Ranko (1988). Opeka trajni likovni motiv u arhitekturi, Izgradnja 3/88, Beograd, str.7-12.Петровић З., Миленковић Б. (2006). Призрен, град споменик, слика града, уредник Бабић Г, Покрајниски завод за заштиту споменика културе, Приштина-Лепосавић.Rosi Aldo (1996). Arhitektura grada, Građevinska knjiga, Beograd. (Aldo Rossi, L’ architettura della Citta.)Uzelac Milan (2009). Fenomenologija, Novi Sad.(on line izdanje)Uzelac Milan (2003). Istroija filozofije I i II, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac.Vićanović- Draškić Iva (2010). Form kao izraz funkcije, Theoria, Beograd, str.(73-86).Zurovac Mirko (1986). Umetnost kao istina i laž bića, Matica srpska, Novi Sad.

Sve ilustracioje preuzete su iz monografije „Između iskoraka i pomirenja, arhitektura Stanka Mandića“, Grafičar Užice, 2014.


Aesthetic Discourses of Stanko Mandić, an architect and a professor(Summary)

The works of professor Stanko Mandic featured both Yugoslav and Serbian architecture of the pe-riod from 1950-1983. In order that his creative work be perceived as a whole, it is necessary to examine both theoretical and aesthetic pulses that featured and formed such a creative work. Unlike most of his colleagues, Mandic had the ability to express his theoretical and artistic attitudes. Fortunately, he was prone to express himself in writing. He nourished poetic syntax. His works help us understand the pro-cedures he applied in his designing practice. Stanko Mandic chose the composition of spatial architec-ture for the subject of his methodology. He respected the importance of metaphysics, logic and abstract language of art, but he was intuitively prone to the phenomenology which explains his works. For him, architecture is art expressed through form, in spite of all of its particularities. Although the most import-ant source, the architect’s works are not a sufficiently strong argument to make any assumptions as far as aesthetic discourses of professor Mandic are concerned. Theoretical frame of the study is widened to involve philosophical, aesthetic and artistic discourses of the first half of and mid XX century in Europe. In this regard, the features of the Yugoslav philosophy of the 60s (praxis) are referred to, as well as the discourse exchange between Benedetto Croce and Mandic. Croce’s influence was immediate; it was the base for Mandic’s aesthetic choice. The philosophy of Martin Heidegger had an intermediate influence on him, whose works and lectures had a vast influence on development of a new science – the theory of post-Art Nouveau architecture. This paper deals with some installations of Edmund Husserl, Heidgger, Nicolai Hartmann and of the critic and art historian Marangoni Matteo. Other sources used to understand the period observed are theoretical and research works of both foreign and domestic architects. The the-oretical frame proposed clarifies the dichotomy of Mandic’s aesthetic ideals reflected in dialectic pairs such as: progressive/historical; classical/abstract; intuitive/logic; academic/memorial etc.

Keywords: Stanko Mandic, phenomenology, Praxis, theory of architecture, Yugoslav architecture

Documents

ESTETIČKI DISKURSI PROFESORA ARHITEKTA STANKA MANDIĆA