ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATOtest.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/32-Mr-Dejan-Orli... · Mr Dejan Orlić216 ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATO217 Sažetak: Autor

Mr Dejan Orlić216

ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATO217

Sažetak:

Autor u radu istražuje proces transformacije Severnoatlantskog saveza (NATO) tokom 60 godina njegovog postojanja. Tokom svih ovih godina NATO je preživeo i prilagodio se brojnim istorijskim događajima u Evropi i svetu i suočio se sa različitim bezbednosnim izazovima i pretnjama. Bilo da je reč o dešavanjima iz perioda Hladnog rada, posthladnoratovskih 90-ih godina XX veka te najnovijih izazova XXI veka. Autor svoju pažnju fokusira na poslednja dva pomenuta perioda kada je transformacija Alijanse bila najneophodnija do sad usled pojava evropske bezbednosne politike, terorističkog napada na SAD i ratova koji su usledili nakon toga (Avganistan i Irak). U poslednjem, zaključnom poglavlju, autor analizira NATO u njegovoj šezdesetoj godini postojanja – kako on izgleda danas, koji su njegovi zadaci i misije, kakvi su odnosi između saveznika i koji su to izazovi sa kojima se NATO suočava u neposrednoj budućnosti.

Ključne reči: NATO (Alijansa), transformacija, Strateški koncepti, novi zadaci, misije, izazovi.

UVODNO RAZMATRANJE

Severnoatlantski savez danas živi u jednom potpuno novom vremenu od onog u kome je nastao. Kao potvrdu tome izdvajamo jedan primer koja se tiče NATO misije u Avganistanu.

Polovinom avgusta 2009. godine predstavnici Amerike pozvali su saveznike iz NATO da održe povećani nivo vojnih snaga koji su trebali da omoguće bezbedno odr-žavanje izbora u Avganistanu, zakazanih za 20. avgust. Prema podacima Pentagona, Sjedinjene Američke Države imale su na terenu 62 000 vojnika, a saveznici 39 000 uključujući pomenuto pojačanje od oko 6 000 vojnika specijalno namenjenih samo za održavanje izbora. Čelnici vojske SAD poslednjih nekoliko meseci tražili su od save-znika da pošalju još više trupa, kao i da ukinu brojna ograničenja kojima su vojne snage

216 Istraživač – saradnik, Institut društvenih nauka, Beograd. E-mail: [email protected]

217 Članak predstavlja rezultat rada na projektu Razvoj srpskog društva u savremenim svetskim integra-tivnim procesima: perspektive, alternative i implikacije (ev. br. 149020) koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

UDC 327.51NATO:355/359

FPN | Godišnjak 2009 | III DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi530

na terenu bile sputavane. Od nemogućnosti angažovanja u borbenim operacijama pa do smeštanja u onim delovima Avganistana koji su označeni kao nebezbedni (osim, mož-da, samog Kabula). Iako je sama Amerika skoro udvostručila svoje snage, u odnosu na kraj 2008. godine, procene su da je još uvek potrebno povećanje snaga.218 Nimalo olak-šavajuća okolnost po NATO i njegovu budućnost, bar što se tiče njegovog cilja zbog koga je i poslat u Avganistan, je i izjava glavnokomandujućeg britanske vojske Davida Ričardsa da bi celokupna misija izgradnje države, vojske i policije u Avganistanu mogla da traje između 30 i 40 godina. Da se od ostvarenja ovog cilja neće odustati ponovio je i najnoviji generalni sekretar NATO Rasmusen koji je kao ključ uspeha NATO u Avganistanu proglasio uspešan prenos bezbednosti u ruke, dobro obučene i oformljene, avganistanske vojske i policije.219

Očigledno je da NATO pred sobom ima jedan veoma ozbiljan i konkretan pro-blem koji mora da reši i sa kojim se već duže vreme suočava, sa ne baš uspešnim rezul-tatima. Iako ovo nije jedino pitanje koje „muči“ NATO, vrlo lako može da bude jedan od ključnih problema koji će se odraziti na dalje funkcionisanje same organizacije pa i na njenu budućnost.

Osnove na kojima je utemeljen NATO pre 60 godina – zajedničke vrednosti koje se štite, ciljevima na kojima je utemeljena organizacija, međusobna saradnja dr-žava članica – odavno su ispresecane brojnim pukotinama koje ugrožavaju njegovu postojanost. Iako je NATO proživeo i nadživeo mnoge promene, probleme i protivni-ke čini se da mu je u poslednjih desetak godina sve češće potrebna pauza da pronađe pravi smer u kome se uputio.

Upravo ovaj članak koristimo da preispitamo sudbinu NATO. Da li je ostao isti, koliko se promenio i gde su ga te promene u međuvremenu dovele.

NATO TOKOM HLADNOG RATA

Par godina nakon završetka drugog svetskog rata države Zapadne Evrope220 uz Kanadu i Sjedinjene Američke Države potpisale su u Vašingtonu, 4. aprila 1949. godine, Severnoatlantski ugovor koji je stupio na snagu 24. avgusta iste godine. Severnoatlantski savez je imao dve osnovne funkcije:

• odbrana svih država članica NATO, i • obezbeđivanje mesta za konsultacije o svim bitnim pitanjima koje se tiču

ugovornih strana.

218 US Wants NATO Troops to Stay Longer in Afghanistan, Global Security, August 11, 2009, Internet, http://www.globalsecurity.org/military/library/news/2009/08/mil-090811-voa10.htm, 12/08/2009.

219 British Army Chief: Afghan Mission May Last 40 Years, Global Security, August 8, 2009, Internet, http://www.globalsecurity.org/military/library/news/2009/08/mil-090808-voa01.htm, 10/08/2009. Novi generalni sekratar NATO Anders Fog Rasmusen je preuzeo dužnost 1. avgusta 2009. godine smenivši Jap de Hop Shefera.

220 Belgija, Danska, Francuska, Holandija, Italija, Island, Luksemburg, Norveška, Portugal, Velika Britanija.

531Mr Dejan Orlić | ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATO

Svoj odbrambeni karakter NATO je crpio iz člana 5. Ugovora, u kome je iska-zano da će „oružani napad protiv jedne ili više država u Evropi ili Severnoj Americi biti smatran za napad protiv svih njih (...) i da će svaka od njih ako se taj napad do-godi (...) pomoći stranu ili strane ugovornice koje su napadnute preduzimajući odmah, individualno i u zajednici sa drugim stranama, akciju koju budu smatrale za potreb-nu, uključujući upotrebu oružane sile u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlantske oblasti.“221 Odbrana i odvraćanje se prvenstveno odnosila na dosko-rašnjeg saveznika iz II svetskog rata, a sada glavne pretnje po bezbednost Zapada – Sovjetski Savez (SSSR).

Služeći kao mesto za konsultacije (transatlantski politički forum) Alijansa je omo-gućavala svim ugovornim stranama da na jednom mestu raspravljaju o svim bitnim pita-njima koje se tiču njihove bezbednosti (član 4. Ugovora).222

Formiranjem NATO, države s obe strane Atlantika su postale jedinstvene po pi-tanju bezbednosti i odbrane. To jedinstvo prvenstveno je bilo determinisano spoljnom bezbednosnom pretnjom, koju je predstavljao SSSR. Pretnja po bezbednost Zapadne Evrope i strah od izbijanja rata sa Sovjetskim Savezom predstavljali su odlučujući faktor ujedinjenja različitih interesa Zapadne Evrope i SAD. Iako nominalno predviđen kao sa-vez jednakih, potpisivanjem Vašingtonskog ugovora, SAD su neosporno postale vodeća sila u savezu, glavni pokretač i kreator politike Saveza, te veoma značajan i dominantan činilac međunarodnih i evropskih odnosa.223

Iako jedinstveni naspram svog ideološkog suparnika (SSSR), prilikom analize sa-mog NATO tokom hladnog rata uviđamo, da on nije bio tako jedinstven i monolitan iznutra. Tako možemo izdvojiti nekoliko važnijih problema koji su potresali NATO. Problemi su se odnosili na stalno pitanje reforme NATO, pitanje posedovanja i upotre-be nuklearnog oružja, kao i kontrole nad njim, te na pitanje veće podele odgovornosti prilikom sprovođenja odluka i obaveza Saveza.224

221 „Severnoatlantski ugovor“, Milinković Branislav (ur.), NATO i Partnerstvo za mir, Međunarodna po-litika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Centar za strategijske studije, Beograd, 1996, str. 207–210.

222 Član 4. Severnoatlantskog ugovora: „Ugovorne strane savetovaće se međusobno kad god po mi-šljenju ma koje od njih budu ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost ma oje od potpisnica“. Ibid., str. 208.

223 To se odmah dalo primetiti jer je Amerika u najvećoj meri doprinela stvaranju Savezne Republike Nemačke (1949. godine) koju je nedugo zatim uključila (1955. g.) i u sam NATO. Time se nastojalo da se novostvorene oružane snage SR Nemačke uključe u strukturu NATO i da se njegovi odbrambeni kapaciteti pojačaju. Potrebi uključenja zapadnonemačkih odbrambenih kapaciteta doprinela je pro-cena da bi SSSR, u bilo kom budućem ratu, mogao da računa na nekih 75 divizija, dok bi NATO mogao da računa samo na 12. Takođe, SAD su pristale na formiranje NATO uz uslov da se Britanci, Francuzi i njihovi neposredni susedi saglase sa stvaranjem jedne nezavisne zapadnonemačke države. Gedis Džon L., Hladni rat, CLIO, Beograd, 2003, str. 183.

224 Orlić Dejan, „Razvoj bezbednosti i odbrane Evropskih zajednica tokom hladnog rata“, Nauka, bezbednost, policija, vol. XIII, no. 2, Beograd, 2008, str. 39-58.


Pitanje reforme NATO najviše je bilo aktuelno za vreme mandata Šarl de Gola, francuskog predsednika. Francuska se, u okviru NATO, samostalno upustila u reformu Saveza u nameri da Evropljanima, a time i Francuzima, obezbedi ravnopravan udeo u upotrebi strateškog nuklearnog oružja. Kako Amerika nije dozvolila razbijanje sopstve-nog strateškog monopola Francuska se odlučila da raskine strateško partnerstvo ovde dve zemlja u nadi da će pokrenuti reforme unutar samog NATO. Politikom svršenog čina, odnosno povlačenjem francuskih oficira iz zajedničke komande NATO, marta 1966. godine225 francuski predsednik De Gol je, prema sopstvenom viđenju, započeo proces refome NATO. Ipak, ovakva odluka francuskog predsednika nije dovela do re-forme unutar NATO kako se očekivalo, a Francuska je izašla iz vojne strukture Alijanse ostavši bez uticaja u vojnom planiranju NATO.

Drugo pitanje, povezano sa prvim, odnosilo se na posedovanje i upotrebu nukle-arnog oružja, te na kontrole nad njim. Ono je bilo prisutno tokom celokupne hlad-noratovske istorije NATO. Francuska, Nemačka i Italija226 su zajedničkim snagama nastojale da razviju nuklearne snage, ali im to zajednički nije uspelo.227 Po pitanju posedovanja nuklearnog oružja, pored Francuske, naročito je bila zainteresovana Nemačka. Želja Nemačke da poseduje nuklearne snage proisticala je iz potrebe da odbrani svoju teritoriju, koja se nalazila na prvoj liniji fronta sa SSSR i Varšavskim ugovorom. Amerikanci su, kada je u pitanju bilo posedovanje nuklearnog naoružanja, nastojali da uz Britance zadrže monopol i nisu imali nameru da drugim državama čla-nicama NATO dozvole da poseduju ovo oružje. Tek ponovnim zaoštravanjem odnosa sa SSSR, početkom 80-ih godina dvadesetog veka, Amerika je, kako bi održala balans u nuklearnom naoružanju, dozvolila premeštanje228 nukleranog oružja na teritorije pojedinih država članica NATO. Međutim, kontrolu nad upotrebom nuklearnog na-oružanja zadržao je NATO.

Treće pitanje odnosilo se na veću podelu odgovornosti u okviru NATO. To pitanje su često, krajem 60-ih godina dvadesetog veka, nametale Sjedinjene Američke Države. Kako su se razvijale evropske integracije, naročito ekonomska stabilnost i progres, tako su SAD sve više nametale ovo pitanje Zapadnoj Evropi. Amerika je bila zainteresovana za to da evropske države članice preuzmu veću odgovornost prilikom sprovođenja obaveza u

225 Francuske vlasti su verovale da će ove odluke, 1969. godine, iznuditi opštu reviziju NATO, jer je član 13 Severnoatlantskog ugovora omogućavao raskid Ugovora nakon 20 godina od njegovog stupa-nja na snagu, a taj vremenski period je bio na isteku. Sutu Žorž-Anri, Neizvestan savez – istorija Evropske Zajednice, CLIO, Beograd, 2001, str. 246-249.

226 Protokol o saradnji u oblasti konvencionalnog i nuklearnog naoružanja, potpisan 28. novembra 1957. godine između Francuske, Nemačke i Italije, obavezivao je tri države da sarađuju u okviru NATO i ZEU, naglašavajući saradnju povodom problema specifičnih za evropske zemlje Saveza. Ibid., str. 88.

227 Kasnije je do nuklearnog oružja uspela da dođe samo Francuska. Prva francuska atomska bomba ekspodirala je 13. februara 1960. godine.

228 Premeštanje Peršing II i Kruz raketa u Veliku Britaniju, Nemačku i Italiju do 1983. godine. Young John, Kent John, International Relations since 1945 – A Global History, Oxford University Press, Oxford, 2004, p. 484.


okviru NATO. Evropske države su, međutim, sve manje bile zainteresovane za to da od-vajaju velika sredstva za odbranu i naoružanje. Često su znale da na ovaj zahtev Amerike odgovore zahtevom za raspodelu nuklearne moći, na šta SAD nisu pristajale.

Ova tri navedena pitanja često su stvarala nesuglasice u odnosima prekoatlantskih sa-veznika, ometajući rad NATO, ali nisu nikako dovodila u pitanje njegov raison d‘être. Do za-vršetka hladnog rata evropske države članice NATO su, u svojim zvaničnim dokumentima, kao i u istupima predstavnika država, nedvosmisleno isticale prvenstven značaj Alijanse u očuvanju zapadnoevropske bezbednosti i odbrane i naglašavale njegovo jedinstvo.

POSTHLADNORATOVSKI NATO – REDEFINISANJE STRATEGIJE I TRANSFORMACIJA

Kraj Hladnog rata i događaji koji su ga pratili229 podstakli su proces transformacije bezbednosnih režima u Evropi i redefinisanje postojećih odnosa unutar samog NATO, kao i potrebe da se pristupi rešavanju nagomilanih problema u „neposrednom susedstvu“.

U ovom poglavlju pokušaćemo da pružimo pregled i analizu unutrašnjeg razvo-ja NATO – da li je uspeo da usvoji novu, prilagođeniju, bezbednosnu politiku te šta je uradio kroz sopstvenu transformaciju kako bi se prilagodio novom vremenu i novim bezbednosnim izazovima.

Promena političkih i bezbednosnih prilika u Evropi zahtevala je prilagođavanje ce-lokupne bezbednosne strategije, kao i politike evropskih država i regionalnih organizacija novonastaloj situaciji. Najveća hladnoratovska pretnja – izbijanje rata između dva suprot-stavljena bloka, predvođena dvema supersilama – više nije postojala. Brojne nove pretnje zaokupile su pažnju vojnih i političkih donosilaca odluka NATO (kao i Evropske unije i SAD). Nove izazove, rizike i pretnje trebalo je definisati, te uspostaviti nove strategije, procedure i instrumente za njihovo otklanjanje.

Strateški koncept NATO 1991. godine

Severnoatlanatski savez bio je među prvim organizacijma koje su započele temeljno strateško preispitivanje sopstvenog položaja i uloge koju imaju u očuvanju bezbednosti Evrope. Na sastanku Severnoatlantskog saveta, održanom u Rimu 7. i 8. novembra 1991. godine, šefovi država i vlada NATO usvojili su novi Strateški koncept Alijanse.230 Tvorcima

229 Vakuum moći u Istočnoj Evropi nastao raspadom SSSR, Varšavskog ugovora, reforme u državama Srednje i Istočne Evrope te povratak demokratiji i vrednostima tržišne privrede, ujedinjenje Nemačke, ponovno ožiljavanje nacionalnih sukoba na prostorima bivših socijalističkih država najvidljiviji kroz rato-ve na tlu bivše SFR Jugoslavije. Rotfeld Adam Daniel, „New security structures in Europe: concepts, propo-sals and decisions“, SIPRI Yearbook 1991 – World Armaments and Disarmament, Stockholm International Peace Research Institute, Solna, Oxford University Press, 1991, p. 587.

230 „The Allience‘s Strategic Concept agreed by the Heads of State and Government participating in the meeting of the North Atlantic Council“, Rome, 7-8. November 1991, NATO Handbook Documentation, NATO Office of Information and Press, Brussels, 1999, pp. 281-299.


ovog Koncepta bilo je jasno da su promene u Srednjoj i Istočnoj Evropi, te u SSSR-u stvorile novo strateško okruženje za NATO. Politička podela Evrope na dva suprotstav-ljena bloka bila je prevaziđena. Promene na Istoku, ali i na Zapadu – ujedinjenje Nemačke, suočili su NATO sa drugačijim izazovima, rizicima i pretnjama u odnosu na one koji su postojali tokom hladnog rata. Strateškim konceptom je konstatovano da je „delotvorno otklonjena“ pretnja da bi sa Istoka moglo doći do potpunog napada na NATO. Iako je bila otklonjena pretnja od sučeljavanja Istoka i Zapada, ipak je bilo neophodno voditi ra-čuna o promenama u Sovjetskom Savezu, koji je i dalje posedovao veliki nuklearni arse-nal, uporediv samo sa američkim.231 Tvorci najnovijeg strateškog koncepta NATO utvrdili su da su novi izazovi, rizici i pretnje, nasuprot bezbednosnim izazovima iz hladnoratov-skog perioda, „višedimenzionalni i višesmerni zbog čega ih je teško predvideti i proceniti“. Nesaznatljivost i nepredvidivost najnovijih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji „posledi-ca je nestabilnosti prouzrokovane ozbiljnim ekonomskim, socijalnim i političkim teškoća-ma, uključujući etnička sukobljavanja i teritorijalne sporove u Srednjoj i Istočnoj Evropi“. Ovim Strateškim konceptom države članice prihvatile su širi pristup bezbednosti, te je za odbranu Saveza, pored korišćenja vojnih kapaciteta, preporučena i uvedena upotreba ne-vojnih kapaciteta.232 Međutim, spisak bezbednosnih izazova, rizika i pretnji ovim nije bio zaključen. U Konceptu su bili popisani i „rizici šire vrste“, koji mogu uticati na bezbednost NATO. Među njima su nabrojani: širenje oružja za masovno uništavanje, prekid tokova vitalnih resursa (nafta), teroristički akti i sabotaže.233

Novo okruženje i novi izazovi nisu promenili svrhu postojanja NATO. Osnovna uloga i svrha postojanja NATO – bezbednosna (odbrambena) – ostala je nepromenjena. Severnoatlantski savez, prema predviđanjima Strateškog koncepta, i dalje čini transatlant-sku vezu kojom se bezbednost Severne Amerike trajno povezuje sa bezbednošću Evrope i predstavlja forum na kome se raspravlja o vitalnim interesima i zadacima.234

Usvajanje Strateškog koncepta NATO iz 1991. godine predstavljalo je jednu vr-stu revizije Ugovora o osnivanju NATO iz 1948. godine. Najnovijim konceptom, za-padnoevropske države potvrdile su značaj koji Alijansa ima u odbrani Zapadne Evrope. Zasnovan na širem pristupu bezbednosti,235 Strateški koncept poslužio je kao osnova

231 Tačka 7. i 10. „The Allience‘s Strategic Concept“, Ibid., pp. 283-284.

232 Tačka 24, Bezbednost i stabilnost država članica NATO biće obezbeđivani i putem političkih, eko-nomski, socijalnih i ekoloških kapaciteta i sredstava, „The Allience‘s Strategic Concept“, Ibid., pp. 287-288.

233 Tačka 12, „The Allience‘s Strategic Concept“, Ibid., p. 284.

234 Osnovni bezbednosni zadaci NATO su: 1) obezbeđivanje stabilnog bezbednosnog okruženja u Evropi, 2) postojanje transatlantskog foruma za konsultacije saveznika, 3) odvraćanje, kao i odbrana od bilo kakve pretnje agresijom teritorijama bilo koje države članice NATO, 4) održavanje strateškog balansa u Evropi. Ibid., pp. 286-287.

235 Pored vojne dimenzije NATO, predviđeno je da se bezbednost država članica ostvaruje uz pomoć nevojnih (političkih, ekonomskih, socijalnih i ekoloških) instrumenata i sredstava koje stoje državama na raspolaganju.


daljeg razvoja odbrambene politike NATO,236 odredio je buduću ulogu Alijanse i pokre-nuo njenu transformaciju. Transformacija je bila neophodna, jer se Alijansa, nakon gu-bitka glavnog suparnika (SSSR i Varšavski ugovor), našla pred pitanjem daljeg opstanka.

Transformacija Alijanse

Usvajanjem novog strateškog plana za NATO i davanjem novog smisla vojnom bloku koji je ostao bez svog glavnog neprijatelja činilo se da će, u uzburkanoj Evropi po-četkom 90-ih, Alijansa nastaviti miran put transformacije u budućnost. No, ispalo je da je odlazak moćnog neprijatelja otvorio kutiju u kojoj je bilo mnoštvo manjih izazova koji su mogli da utiču na funkcionisanje same organizacije.

Na scenu evropske bezbednosne strukture iskoračila je Evropska unija, novofor-mirana organizacija zapadnoevropskih država koja je svojim dubljim institucionalnim povezivanjem najavila neke svoje nove ideje i planove koji se tiču bezbednosti Evrope.237 Alijansa je tad uvidela da problemi iz perioda hladnog rata nisu zauvek nestali već da će reforma NATO i pitanje veće podele odgovornosti biti neprestana tema za diskusi-ju u deceniji koja dolazi. Pored Amerike, kao nesumnjivo glavne sile u okviru NATO, pojavljuje se i udruženje zapadnoevropskih država koje je htelo da jedinstvenije deluje u okviru Alijanse, za razliku od hladnoratovskog perioda kada je to bilo više na nivou bilateralne saradnje određenih država.

Transformacija NATO od tog trenutka zahtevala je i preispitivanje odnosa prema no-vostvorenoj EU. Sama najava i mogućnost da bi EU u nekom trenutku u budućnosti uspo-stavila zajedničku odbrambenu politiku i samu odbranu zabrinulo je čelne ljude NATO, ali i SAD, koji su od sad morali da strepe za prvenstvo Alijanse kao vodeće organizacije zadužene za evroatlantsku bezbednost i odbranu. Svestan toga, ali i svoje celokupne budućnosti, NATO je vrlo agilno krenuo u sopstvenu transformaciju i nametanju svojih ciljeva. Izražena aktivnost NATO može da se vidi kroz brojne sastanke Severnoatlantskog saveta NATO (najvišeg po-litičkog tela u organizaciji), kroz pokretanje brojnih novih inicijativa, programa i oformljenih tela koja su trebala da učvrste NATO kao nosioca bezbednosne strukture Evrope. 238

Izdvojićemo u ovom delu rada samo ključne događaje koje su obeležile transforma-ciju NATO tokom 90-ih godina XX veka.

Svesna tendencije samostalnog bezbednosnog razvoja EU, Alijansa je bila prinuđe-na da razvija programe koji bi bili prihvatljivi državama EU, te da pokuša da ih odvrati od


237 Orlić Dejan, „Operacionalizacija bezbednosne politike Evropske unije“, Međunarodni problemi, vol. LVII, no. 4, Beograd, 2006, str. 414-444.

238 Pokretanje programa „Partnerstvo za mir“ (1994), preimenovanje i transformacija Severnoatlantskog saveta za saradnju u Evroatlantski savet za partnerstvo (1997), održavanje Samita NATO u Briselu (1994) i Madridu (1997), odluke o proširivanju NATO na istok Evrope (1997). Transformisani NATO, NATO Public Diplomacy Division, Brussels, 2004, str. 16; i Milinković Branislav, „Poruke iz Istanbula“, Evropski forum, god. 2, br. 6–7, Beograd, jun-jul 2004, str. 4.


zamisli koje su imale o sopstvenom bezbednosnom razvoju. Tako je tokom 90-ih godina XX veka, kroz tri značajna sastanka Severnoatlantskog saveta (Brisel - 11. januar 1994, Berlin - 3. jun 1996. i Madrid - 8. jul 1997. godine) izneto, utvrđeno i definisano nekoli-ko novih ciljeva koji su obeležili transformaciju NATO.239

Na unutrašnjem planu transformacije izneta je ideja o Evropskom bezbednosnom i odbrambenom identitetu (European Security and Defence Identity – ESDI) i njegovom pratećem konceptu Kombinovanih udruženih snaga za posebne namene (Combined Joint Task Forces – CJTF).240 Razvijanje Evropskog bezbednosnog i odbrambenog identiteta unutar NATO trebalo je da bude osnovni način prilagođavanja Alijanse bezbednosnim pro-menama u Evropi, ali i da istovremeno bude instrument odvraćanja od ideje autonomnog evropskog razvoja bezbednosti koji su htele da razviju države članice EU unutar NATO. Ideja ESDI je imala za cilj da omogući evropskim saveznicama da više doprinesu misijama NATO, čime bi se dokazali da su spremni da preuzmu i dele veću odgovornost, da više uče-stvuju u zajedničkoj bezbednosti i da rade na jačanju transatlantskog partnerstva.241 Da bi se ESDI konkretizovao stvoren je koncept Kombinovanih udruženih snaga za posebne name-ne. Prema zaključcima donesenim na sastancima u Berlinu i Madridu, njime bi (CJTF) bilo omogućno stvaranje vojno usklađenih i efektivnih oružanih snaga za operacije koje bi bile pod političkom kontrolom ZEU.242 Razvojem CJTF podsticao bi se brži razvoj nacionalnih oružanih snaga i naoružanja u Evropi kako bi bile smanjene razlike u kvalitetu naoružanja i opreme između država članica EU i NATO, te kako bi se izbeglo dupliranje vojnih kapaci-teta i sredstava. Ove snage bi se sastojale od multinacionalnih i multifunkcionalnih oružanih snaga, pod zajedničkom komandom i kontrolom ZEU (WEU-led CJTF operations) i bile bi spremne da u veoma kratkom roku sprovode vojne operacije širokog dejstva.243

Prilagođavanje spoljnim vojno-političkim promenama u istočnoj Evropi NATO je ispratio pokretanjem Programa „Partnerstvo za mir“ (Partnership for Peace – PfP). Program koji je pokrenut u Briselu, januara 1994. godine, predviđao je bilateralnu sa-radnju između NATO i pojedinačnih država bivšeg socijalističkog lagera u Evropi, kao i bivših republika SSSR.244 Partnerstvo je prema njenim tvorcima trebalo da pruži pomoć

239 Dva fundamentalna cilja NATO su: sprovođenje kolektivne odbrane i održavanje transatlantske veze između severnoameričkih i evropskih saveznika, kao i mesta na kome se obavljaju konsultacije.

240 „The Brussels Summit Declaration“, NATO Handbook Documentation, op. cit., pp. 326-334.

241 Tačka 5, „The Final Comminique of the Ministerial Meeting of the North Atlantic Council (including the Berlin Decision on building a European Security and Defence Identity within the Alliance)“, Ibid., p. 371.

242 Tokom 90-ih godina XX veka, Evropska unija je je posredstvom Zapadnoevropske unije utvrđivala i vodila bezbednosnu politiku, koja tad nije bila razvijena u obliku kakvu je danas znamo kao Evropska bezbednosna i odbrambena politika. Otud se u brojnim dokumentima pojavljuje ZEU kao predstavnik i zastupnik bezbednosnih interesa Evropske unije.

243 Tačka 17, „The Madrid Declaration“, NATO Handbook Documentation, op. cit., p. 399.

244 U Partnerstvu za mir je od 1994. godine prošlo više od 30 država. Neke od njih su i dalje deo PfP-a, a druge su postale punopravne članice NATO.


prilikom prilagođavanja i usklađivanja dotičnih država NATO standardima i vrednosti-ma kako bi s vremenom bile uključene u samu Alijansu.

Potvrdu svrsishodnosti svoje novopronađene uloge u evropskoj bezbednosti NATO je dobio sredinom 90-ih godina XX veka. Sukob u Bosni i Hercegovini, gde međunarodna zajednica – a pogotovo EU245 – nije bila u mogućnosti da pronađe mir nevojnim sredstvima, poslužio je Alijansi da na praktičan način – akcijom na terenu – opravda svoju ulogu vodeće vojno-bezbednosne organizacije na evropskom tlu i nago-vesti buduće pravce sopstvenog delovanja. Obarajući četiri srpska aviona iznad BiH246 Alijansa je iskoračila, po prvi put u svojoj istoriji, izvan svoji ugovornih okvira. Deviza „Out of Area, Out of Bussines“ koja je brinula NATO s početka 90-ih XX veka, mogla je da se prenebregne jer je NATO, uz svesrdnu podršku SAD, sada bio u stanju da efika-sno deluje na određenu pretnju. Ipak, ako se malo bolje osmotri, svoju moć i efikasnost NATO je ostvarivao tako što u stvari nije bilo nikoga ko je mogao da mu se suprotstavi. Evropa je bila slaba, kako istočna tako i zapadna, a Rusija, kao naslednica SSSR, bila je daleko od moći koju je posedovao Sovjetski Savez koji se suprotstavljao Alijansi u ostvarivanju njenih interesa i ciljeva tokom hladnog rata.

Uspeh koji je postignut u Bosni247 odgovarao je ambicijama i planovima NATO. Zaključenje mira koje je pripisano nastojanjima američkog predsednika i akcijama NATO avijacije utvrdilo je Alijansu, u tom trenutku, kao dominantnu bezbednosnu or-ganizaciju u Evropi. Pomenuti uspeh je zasenio napore EU da u dogledno vreme uspo-stavi i razvije neki svoj oblik bezbednosti i odbrane.

Strateški koncept NATO 1999. godine

Prolazeći kroz višegodišnji period transformacije tokom 90-ih godina XX veka, NATO je na svoju pedesetogodišnjicu imao nameru da utvrdi svoju dominaciju u evrop-skim bezbednosnim okvirima, da potvrdi veliki broj odluka i programa nastalih u tom periodu, ali i da pronađe nove pravce i ciljeve daljeg razvoja.

Novi Strateški koncept Alijanse, usvojen marta 1999. godine,248 predstavljao je u suštini nastavak započetog procesa transformacija NATO iz 1991. godine. Severnoatlantski savez je i dalje suočen sa višedimenzionalnim i teško predvidljivim izazovima koji neprestano

245 Evropska unija nije posedovala institucije koje bi se na zadovoljavajući način bavile rešavanjem su-koba, te efikasnu upotrebu postojećih oružanih snaga na terenu. Gnesotto Nicole (ed.), EU Security and Defence Policy, The First Five Years (1999-2004), EU Institute for Security Studies, Paris, 2004, p. 40.

246 Februara 1994. godine NATO avijacija je oborila 4 aviona Republike Srpske koji su prekršili za-branu letenja iznad UN zona zabranjenog leta u BiH. NATO Handbook, Office of Information and Press, Brussels, 2001, p. 110.

247 Ugovorom o miru u Bosni i Hercegovini potpisanog u Parizu, 14. decembra 1995. godine, zaključen je mir u BiH.

248 Od 23. do 25. marta 1999. godine u Vašingtonu održan je 15. sastanak šefova država i vlada NATO; u: NATO Handbook, op. cit., p. 21.


prete državama članicama NATO i/ili se javljaju u blizini evroatlantskog regiona.249 Prema Konceptu ne postoji samo jedna opasnost po bezbednost država članica, već se govori o či-tavom spletu – terorizmu, sabotaži, organizovanom kriminalu, prekidu vitalnih resursa ili nekontrolisanom kretanju velikog broja ljudi250 – koji zahteva širi pristup i kombinaciju voj-nih i nevojnih instrumenata i sredstava u njihovom rešavanju. Jedan od takvih instrumenata je bio i ESDI koji je trebao da ojača blisku saradnju između NATO i (Z)EU.251

Strateškim konceptom iz 1999. godine ozvaničena je i mogućnost delovanja Alijanse izvan okvira člana 5. Ugovora o NATO. Pored kolektivne odbrane, zagaranto-vane članom 5, NATO je potvrdio svoju spremnost da sprovodi aktivnosti neregulisane pomenutim članom.252 Odluka da se ozvaniči mogućnost delovanja Alijanse izvan svog originalnog – samoodbrambenog – domena uticalo je i bombardovanje SR Jugoslavije koje je bilo u toku i u kome su učestvovale države članice NATO, ali i prethodne aktiv-nosti koje je NATO sprovodio tokom rešavanja sukoba u BiH.

Kako je NATO sad bio spreman da deluje izvan svog osnovnog okvira bilo je nep-hodno da se naprave planovi kojim bi se izvršilo osavremenjivanje i unapređivanje vojnih sredstava i kapaciteta država članica NATO te Programa Partnerstva za mir. Primećeno je ranije, ali i provereno tokom sukoba u BiH i sa SRJ, da evropske članice imaju broj-ne nedostatke u opremi i tehnologiji, da je loša međusobna saradnja i da u velikom delu ispoljavaju zavisnost od američkih vojnih sredstava i njihove pomoći što je činilo evrop-ske saveznike drugorazrednim učesnicima u intervenciji. Tako je za dalji razvoj odbram-benih kapaciteta država članica NATO predviđena posebna Inicijativa za odbrambene kapacitete,253 a za države kandidate je napravljen Plan aktivnosti za učlanjenje. 254

Na sastanku u Vašingtonu NATO je po prvi put svoje članstvo proširio izvan prostora Zapadne Evrope. U članstvo su primljene tri nove države, članice bivšeg Varšavskog ugovora – Mađarska, Poljska i Češka. Alijansa se proširila na Istok i definitivno obrisala granice koje su postojale u Evropi tokom Hladnog rata, a koje su evropski kontinent delile na Istok i Zapad.

249 Tačka 20, „The Allience‘s Strategic Concept approved by the Heads of State and Government participating in the meeting of the North Atlantic Council“, Washington D.C., 23-24. April 1999, NATO Handbook Documentation, op. cit., pp. 406-429.


251 Tačka 30, „The Allience‘s Strategic Concept“, Ibid., pp. 414-415.

252 Reč je o operacijama odgovora na krize izvan teritorija država članica NATO (Non-Article 5. Crisis Response Operations). Tačke 47-49. „The Allience‘s Strategic Concept“, Ibid., p. 421.

253 „Defence Capabilities Initiative launched by the Heads od State and Government participating in the Meeting of the North Atlantic Council“, Washington D.C., 24-25. April 1999. Ibid., pp. 430-432. Njome je trebalo da se uspostavi veća efektivnost postojećih odbrambenih kapaciteta i sredstava, te unapređe-na interoperabilnost oružanih snaga država članica Alijanse.

254 „Membership Action Plan approved by the Heads of State and Government participating in the Meeting of the North Atlantic Council“, Washington D.C., 23-24 April 1999; Ibid., str. 433-442. Plan aktivnosti (MAP) je pred-viđao program i listu aktivnosti koje države kandidati treba da ispune kada se pripremaju za članstvo u NATO.


NATO U NOVOM VEKU

Odnosi u evroatlantskom bezbednosnom trouglu s kraja XX veka i početka XXI veka nisu više bili isti. Tri događaja su obeležila ovo razmeđe u daljoj transformaciji i razvoju NATO.

Buđenje Evrope

Prvo, evroatlantska bezbednosna arhitektura dobila je još jednog člana – Evropsku uniju sa svojom Evropskom bezbednosnom i odbrambenom politikom (European Security and Defence Policy – ESDP).

Alijansa je bila svesna nastojanja država članica EU, kroz njenu istoriju, da se udru-že u neki svoj zajednički projekat bezbednosti.255 Nestankom sovjetske pretnje, kao glav-ne pretnje po Zapad, te formiranjem Evropske unije stvaraju se preduslovi da države članice EU započnu sa ozbiljnijim i intenzivnijim razvojem sopstvenog identiteta, izme-đu ostalog i razvoja zajedničke spoljne i bezbednosne politike (Common Foreign and Security Policy – CFSP), kao drugog stuba EU. Bez bojazni da će narušiti i ugroziti po-stojeće transatlantske veze Amerike i Evrope u tolikoj meri da to pokaže slabosti zajed-ničkog saveza, u odnosu na vreme dok je postojao SSSR i Varšavski ugovor, zapadnoe-vropske države su formirale zajedničke bezbednosne kapacitete i započele da preispituju sopstvene stavove i stavove NATO i SAD kada je reč o zajedničkoj bezbednosti. Ipak, tokom 90-ih godina XX veka, bezbednosna politika EU ostala je poprilično nerazvijena i zavisna od drugih (prevashodno ZEU).256 Tek s krajem devete decenije XX veka, kada su se stekli neophodni uslovi,257 države članice EU odlučuju da formiraju ESDP. Tokom 1999-te godine, na dva sastanka Evropskog saveta u Kelnu i Helsinkiju udareni su te-melji Evropske bezbednosne i odbrambene politike gde su usvojeni brojni ciljevi i zadaci ESDP te rukovodeća tela. Potvrdu da je postala deo EU, bezbednosna politika EU je do-bila u Ugovoru o Evropskoj uniji iz Nice, decembra 2000. godine.258

255 Prva prilika za stvaranje evropske bezbednosti i odbrane bila je Evropska odbrambena zajednica koja je propala 1954. godine. Iste godine se formira Zapadnoevropska unija koja je neposredno po for-miranju skrajnuta od strane NATO. Orlić Dejan, „Razvoj bezbednosti i odbrane Evropskih zajednica to-kom hladnog rata“, Nauka, bezbednost, policija, op.cit., str. 44-49.

256 Treba napomenuti da je ZEU odvojena organizacija od EU, ali i da se smatra sastavnim delom od-brane EU i evropskim stubom Atlantskog pakta. „Deklaracija o Zapadnoevropskoj uniji“, Lopandić Duško, Janjević Milutin (ur.), Ugovor o Evropskoj Uniji – od Rima do Mastrihta, Međunarodna politika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institut ekonomskih nauka, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 1995, str. 265-269.

257 Prikupljena iskustva u rešavanju sukoba u BiH, bombardovanju SRJ, te pridruživanju Velike Britanije projektu zajedničke evropske bezbednosti dolaskom laburista sa Tonijem Blerom na vlast i sastankom šefova država Francuske i Velike Britanije u Sent Malou decembra 1998. godine.

258 Opširinije o Evropskoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici u: Orlić Dejan, „Transformacija vojnih kapaciteta Evropske unije“, Međunarodna politika, god. LIX, br. 1132, Beograd, oktobar-decembar 2008, str. 52-61. i Orlić Dejan, „Operacionalizacija bezbednosne politike Evropske unije“, Međunarodni problemi, op.cit., str. 414-444.


Sa formiranjem ESDP bilo je jasno da NATO nije uspeo da progura svoju ideju ESDI-ja gde bi sama Alijansa bila krovna bezbednosna organizacija Evrope. Samim tim morala je da ubuduće vodi računa o interesima EU, odnosno njenih država članica koje su istovremeno bile i članice NATO. To je usložilo procese dogovaranja i odluči-vanja u NATO jer od sad Alijansa nije više bila podeljena, jednostavnim razgraniče-njem, na evropske i neevropske (SAD i Kanada) saveznike. Sada je nastala nova po-dela unutar evropskih NATO saveznika na one koje su države članice EU i nečlanice EU. Donekle se može konstatovati da je Alijansa formiranjem ESDP dobila, ako ne rivala u svojim redovima, a onda bar jednu frakciju koja je pored opštih, zajedničkih, evroatlantskih interesa sada imala i svoje sopstvene, uže, interese.

No, da bi NATO i dalje ostao jezgro evropske bezbednosti te da ne bi izgubio pr-venstvo u odnosu na ESDP u nekoj daljoj konstelaciji snaga pobrinula se Amerika.259 Uopšte, da bi SAD prihvatile ESDP kao evropski projekat, tvorci evropske bezbednosne politike morali su u samom startu da prihvate nekoliko ograničenja: 1) da nema odvaja-nja evropske bezbednosti od severnoameričke (No decoupling); 2) da nema dupliranja vojnih struktura i sredstava NATO i EU (No duplication) i 3) da nema diskriminacije država članica NATO koje nisu istovremeno i članice EU (No discrimination).260 Ovim ograničenjima bezbednosna politika EU je povezana i isprepletena sa NATO te se ra-zvoj jedne politike (ESDP) nije mogao drastično menjati bez usklađenosti, saglasnosti i saradnje druge (NATO).

11. septembar 2001. godine

Drugi događaj koji je obeležio dalji razvoj NATO, na razmeđi XX i XXI veka, bio je teroristički napadi na SAD 11. septembra 2001. godine.261

259 Na sastanku američkog predsednika Džordža Buša i britanskog premijera Tonija Blera u Kemp Dejvidu, održanom februara 2001. godine, predsednik SAD je nameravao da podrži ESDP ukoliko NATO i dalje bude primarna organizacija za održavanje mira u Evropi i ukoliko ESDP ne bude ugroža-vao funkcionisanje Alijanse. Naglašeno je da ukoliko Evropljani žele da sarađuju sa Amerikom povo-dom bezbednosnih pitanja, ta saradnja će morati da se odvija preko Alijanse. Ujedno, procena je bila da bi pomoću ESDP Evropska unija mogla da preuzme veću odgovornost u delatnostima Alijanse, naročito kada je reč o misijama upravljanja krizama i sprečavanja sukoba. Remarks by the President and Prime Minister Blair in Joint Press Conference, Camp David, 23. 2. 2001, Internet, http://www.whi-tehouse.gov/news/releases/2001/02/20010226-1.html, 10/3/2006. i Howorth Jolyon, Keeler John T.S. (eds), Defending Europe: The EU, NATO, and the Quest for European Autonomy, Palgrave Macmillan, New York, 2003. p. 111.

260 „3 D‘s“ – No decoupling, no duplication, no discrimination. Moens Alexander, Cohen Leonard J., Sens Allen G: NATO and European Security – Alliance Politics from the End of the Cold War to the age of Terrorism, Praeger Publishers, Westport, Connecticut, London, 2003, p. xxvi; i Gnesotto Nicole (ed.): EU Security and Defence Policy – The first five years (1999-2004), op. cit., pp. 23 and 134.

261 U terorističkom napadu 11. septembra 2001. godine napadnuti su Pentagon i Svetski trgovinski centar.


Napad na jednu članicu Saveza aktivirao je član 5. Severnoatlantskog ugovora262, te se NATO stavio na raspolaganje Americi i bio je spreman da joj pomogne. Ipak, desilo se nešto što NATO nije očekivao. Amerika se odlučila da, osim simbolične pomoći,263 kre-ne samostalno u novouspostavljeni rat protiv terorizma. Unilateralnim pristupom reša-vanja bezbednosnih pretnji, te stvaranjem „koalicije voljnih država“ u ratu u Avganistanu Amerika je ozbiljno ugrozila osnovni princip NATO – jedinstvo (savezništvo) svih drža-va članica. Ovakav postupak najjače članice Alijanse ozbiljno je uzdrmao NATO, njego-vu funkcionalnost i višegodišnji, posthladnoratovski, proces transformacije.

Marginalizacija NATO tokom rata u Avganistanu, predvođenog od strane SAD,264 potvrdila je ozbiljnost potrebe da se Alijansa transformiše u efikasniju organizaciju. Organizaciju koja će imati zajedničke interese, kapacitete i sredstava da se suprotstavi najnovijim bezbednosnim pretnjama, koja će sopstvenim delovanjem pokazati i dokaza-ti da jedinstvo saveznika nije narušeno te da je NATO savez u koga sve države članice mogu da imaju puno poverenje i na koga mogu da se oslone.

Nešto više od godinu dana nakon 11. septembra 2001. godine, NATO je uspeo da se trgne iz letargije i da ponudi neka rešenja sopstvene transformacije, kao i da se prilago-di novonastalim bezbednosnim okolnostima. Marginalizovanje od strane SAD, evropski nejedinstveni stav oko angažovanja NATO u borbi protiv terorizma, te veliki jaz u voj-no-tehničkim kapacitetima koji je postojao između SAD i Evropske unije, učinili su da NATO bude prilično dezorijentisan, bez konkretnog cilja, sredstava, pa čak i jedinstve-nog nastupa. Samitom u Pragu265 Alijansa započinje novi ciklus transformacije na kome

262 Član 5. Severnoatlantskog ugovora glasi: „Ugovorne strane saglasile su se da će oružani napad pro-tiv jedne ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi biti smatran za napad protiv svih njih i sledstveno tome se saglašavaju da će svaka od njih, ako se takav oružani napad dogodi – koristeći pravo na individu-alnu ili kolektivnu odbranu, priznato članom 51 Povelje Ujedinjenih nacija – pomoći stranu ili strane ugo-vornice koje su napadnute, preduzimajući odmah, individualno i u zajednici sa drugim stranama, akciju koju budu smatrale za potrebno, uključujući upotrebu oružane sile, u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednosti severnoatlanlske oblasti“. Milinković Branislav (ur.), NATO i Partnerstvo za mir, op.cit., str. 208.

263 Pomoć je obuhvatala pojačanu razmenu obaveštajnih podataka i saradnju, postojanje otvorenih dozvola za prelet i pristup lukama i aerodromima za vazduhoplove SAD i drugih saveznika koji učestvuju u antiterorističkim operacijama, kao i angažovanje dela NATO za osmatranje i kontrolu vazduha (AWACS). Transformisani NATO, op. cit., str. 5.

264 Operacije u Avganistanu započele su 7. oktobra 2001. godine. Demonstracija moći je bila veo-ma brza, a ostvarenje ciljeva polovično. Do kraja decembra 2001. godine srušen je talibanski režim u Avganistanu, ali nije uhvaćen Osama bin Laden, vođa Al Kaide. Iako razibijena, Al Kaida nije bila obe-zglavljena. Bez obzira na to, Amerika je smatrala da je u Avganistanu ostvarila uspeh, ali da rat pro-tiv terorizma još nije završen. Ciljevi rata u Avganistanu bili su: 1) iskorenjivanje terorističke mreže Al Kaide u Avganistanu; 2) zbacivanje talibanskog režima koji im je pružao podršku i 3) odvraćanje dru-gih država od pružanja podrške terorističkim organizacijama. Rotfeld Adam Daniel, „Global security af-ter 11 September 2001“, SIPRI Yearbook 2002 – World Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm International Peace Research Institute, Solna, Oxford University Press, 2002, p. 4.

265 Samit NATO u Pragu održan je 21. i 22. novembra 2002. godine. The Prague Summit and NATO‘s Transformation – A Reader‘s Guide, NATO Public Diplomacy Division, Brussels, 2003.


je zacrtano stvaranje konkretnih snaga koje bi mogle da učestvuju u nekim budućim ope-racijama (NATO Response Force – NRF), napravljeni su planovi za reformu komandne strukture NATO, odlučeno je i da se Alijansa širi dalje na Istok, i omogućeno je EU da ima pristup NATO sredstvima za upravljanje krizama („Berlin plus dogovori“).

Činilo se da novopostavljeni ciljevi upevaju da kanališu potrebnu energiju saveznika ka njihovom ostvarenju i da NATO polako hvata korak sa bezbednosnim promenama u svetu kada dolazi do još jednog događaja koji podriva jedinstvo saveza.

Irak

Ratu u Iraku stvorio je novu krizu i novu podelu unutar između država članica NATO. Podela na „novu“ i „staru“ Evropu266 paralisala je rad NATO. Alijansa nije mo-gla da se usaglasi povodom situacije u Iraku i da Americi pruži podršku u interven-ciji. Podrška Americi i ostalim američkim saveznicima u Iraku usledila je tek nakon završetka glavnih borbenih operacija, i to tako što je NATO, kao organizacija, pružio neophodnu pomoć i opremu Poljskoj kako bi se pripremila i preuzela komandovanje međunarodnim snagama u centralnom Iraku.267 Kako je Amerika preusmeravala svoje vojne snage iz Avganistana u Irak, tako je NATO sve više razmatrao mogućnost da pre-uzme komandu nad Međunarodnim snagama za bezbednosnu podršku (International Security Assistance Force – ISAF) u Avganistanu. To se i desilo 11. avgusta 2003. godi-ne.268 Preuzimanje komande u Avganistanu NATO je započeo svoju prvu misiju koja se odvija izvan evroatlantskog prostora, koja uz velike probleme i dalje traje.

* * *

Teroristički napad 9. septembra 2001. godine na SAD; pokretanje rata protiv tero-rizma269 u Avganistanu; zatim „potrage“ za oružjem za masovno uništavanje u Iraku; du-boka razjedinjenost država članica NATO oko aktivnosti same Alijanse; delovanje izvan člana 5. (kolektivna odbrana); izlazak izvan tradicionalne, hladnoratovske, evroatlantske

266 Ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld označio je Francusku, Nemačku i države koje su bile pro-tiv rata u Iraku kao „staru Evropu“, dok je epitet „nove Evrope“ dodelio državama kandidatima za NATO koje su podržale američki rat protiv Iraka. Prema Ramsfeldovoj izjavi, koju je dao u januaru 2003. godine, centar nove Evrope se premestio na istok kontinenta. Čehulić Lidija (ur.), NATO i novi međunarodni odnosi, Politička kultura, Atlantsko vijeće Hrvatske, Zagreb, 2004, str. 143.

267 Predsednik SAD je objavio završetak vojnih operacija u Iraku 1. maja 2003. godine, a Poljska je započela svoju misiju 14. maja 2003. godine. Information booklet on NATO SHAPE and Allied Command Operations, January 2004, SHAPE Public Information Office, Brussels, 2004. p. 13

268 International Security Assistance Force (ISAF). Ibid., p. 47.

269 Terorizam je, posle 9. septembra 2001. godine, poprimio drugačiji oblik (po opsegu, dejstvima, žr-tvama) od dotadašnjeg čije rešenje se više nije pronalazilo u pojedinačnom delovanju pogođenih država kroz akciju civilnih institucija (policije i drugih nacionalnih službi) već kroz globalnu akciju zainteresovanih država da se suprotstave terorističkim aktivnostim i da učestvuju u „ratu protiv terorizma“ diljem sveta.


zone; formiranje bezbednosne politike EU – dešavanja su koja NATO nije planirao svo-jim Strateškim konceptom iz 1999-te godine i koji je bilo relativno nov u odnosu na 2003. godinu kada je krenuo rat u Iraku i preuzeta komanda ISAF u Avganistanu.

Konfuzija i mnogobrojna dešavanja u kojoj se NATO našao primorala ga je da na-stavi sa unutrašnjim reformama koje su već krenule od Praga. Prilagođavanje na rastuće i sveobuhvatnije globalne izazove tražilo je produbljivanje postojećih odnosa i obaveza država članica. Transformacija vojnih zadataka, struktura i kapaciteta je ubrzavana koliko god su to mogućnosti saveznika dozvoljavale.

U godinama nakon preuzimanja misije u Avganistanu NATO je bio svestan da je neophodno menjanje postojećeg strateškog koncepta. Alijansa iz 1949-te godine i Alijansa iz 1999-te godine nisu bile iste, ali i NATO iz 1999-te je bio poprilično različit od NATO iz 2003-će godine. Promena bezbednosnog ambijenta menjala je vidokrug, kapacitete, strukturu, snage i zonu delovanja NATO.

Relativno nov strateški koncept iz 1999-te tražio je zamenu, novi strateški okvir, koji bi regulisao delovanje NATO u XXI veku. Sveobuhvatnim političkim smernica-ma (Comprehensive Political Guidance),270 usvojenim na Samitu u Rigu 2006. godi-ne NATO je nagovestio formulisanje opsežnijeg strateškog plana sopstvenog razvoja. Sveobuhvatne političke smernice su naznačile prioritete transformacije NATO za na-rednih 10 do 15 godina. Njima su date pretpostavke i smernice daljeg planiranja i razvo-ja postojećih kapaciteta, prepoznate su neke od glavnih pretnji s kojima će se suočavati NATO i utvrđeni su konkretni zadaci koje bi države individualno ili kolektivno trebale da ispune u narednom periodu. Okupljanje šefova država i vlada NATO u Bukureštu271 2008. godine potvrdilo je nastavak transformacije i reformi NATO, posvećenost spro-vođenju postavljenih zadataka i neophodnoj saradnji svih država članica i potencijalnih kandidata u promenjivom bezbednosnom ambijentu u kome se Alijansa nalazi. Samit nije nagovestio kada se očekuje utvrđivanje novog strateškog koncepta, ali je postojala politička volja da se to dogodi na jubilarnom 60-tom rođendanu NATO.

Proslavu 60 godina postojanja NATO je proslavio u svečarskoj atmosferi. Po prvi put je Samit održan u dva grada – Strazburu (Francuska) i Kelu (Nemačka), 3. i 4. aprila 2009. godine. Ipak, jubilarno okupljanje nije donelo suštinske promene i novitete koji su se, možda, očekivali. Naročito kada je reč o novoj strategiji koja bi opravdala funkcionisanje NATO s kraja prve decenije XXI veka. To se nije desilo na Samitu, već je usvajanje najno-vijeg strateškog koncepta NATO najavljeno za Samit 2010. godine u Portugalu.

No, neusvajanje najnovije strategije Alijanse nas ne sprečava da, kroz uvid u usvo-jene deklaracije sa Samita u Strazburu i Kelu, proanaliziramo i damo zaključke da li se i koliko NATO promenio od svog osnivanja, dokle je stigao u svom razvoju i u kom prav-cu bi mogao da se kreće (koje zadatke bi mogao da sprovodi) u drugoj deceniji XXI veka.

270 Savre Pol, „Sveobuhvatne političke smernice“, Evroatlantska revija, god. 2, br. 5, Beograd, proleće 2007, 19-21.

271 „Deklaracija Samita NATO u Bukureštu“,Evroatlantska revija, god. 3, br. 8, Beograd, proleće 2008, str. 8-19.


NATO – 60 GODINA I POSLE

Kao osnovu za analizu razvoja, transformacije i budućih planova NATO u šez-desetoj godini postojanja poslužiće nam tri deklaracije koje su usvojene na Samitu u Strazburu i Kelu. To su Deklaracija samog Samita, Deklaracija o bezbednosti Alijanse i Deklaracija o Avganistanu.272

Avganistan – NATO izvan prostornih okvira i sa novim zadacima

Ovde se vraćamo na početak ovog teksta. Avganistan i misija ISAF su od stra-ne političkih odlučilaca NATO označeni kao ključno pitanje i prioritet Alijanse. Preuzimajući funkciju ISAF, te polako preuzimajući svoje obaveze u Avganistanu od strane SAD,273 NATO se sve dublje zapetljavao u jedan ozbiljan problem za koji, tre-nutno, nema konačno rešenje.

Države NATO smatraju Avganistan blisko povezanim sa bezbednošću evroa-tlantskog prostora jer je on područje odakle ekstremisti planiraju napade na stanovnike i države evroatlantskog regiona. Iako je NATO u Avganistanu od 2003. godine, i da u misiji ISAF učestvuje 42 zemlje, izgradnja bezbedne, stabilne i demokratski ustrojene zemlje sa funkcionalom državnom strukturom (vlast, vojska, policija i administracija) je još uvek neostvariva.

Avganistan je mesto na kome se ukrštaju mnoga pitanja u vezi sa NATO, ali i mesto gde se mogu dobiti i određeni odgovori o njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Bezbednosna situacija u svetu se drastično promenila u odnosu na daleka vremena kada je formiran NATO, ali i od vremena kada je Alijansa započela svoje prve transfor-macijske korake oslobađajući se „hladnoratovske logike i strategije“ početkom 90-tih go-dina XX veka. Citirajući bivšeg predsednika SAD, Džordža Buša Mlađeg, NATO danas više nije statični savez (odbrambeni) već je postao „ekspediciona alijansa koja svoje trupe šalje širom sveta“.274 Odbrana više nije jedini zadatak NATO. Član 5. Severnoatlantskog ugovora još je od polovine 90-ih godina prošlog veka dopunjen drugim zadacima koje sprovodi NATO. A te aktivnosti svakako nisu samo odbrambene čim se sprovode izvan originalnog, i novoproširenog,275 evroatlantskog prostora.

272 „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“, 04 April 2009, Internet, http://www.nato.int/cps/en/na-tolive/news_52837.htm?selectedLocale=en, 20/10/2009; „Declaration on Alliance Security“, 04 April 2009, Internet http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_52838.htm?mode=pressrelease, 21/10/2009;

„Summit Declaration on Afghanistan“, 04 April 2009, Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_52836.htm, 21/10/2009.

273 Amerika je u Avganistanu započela svoj rat protiv terorizma 2001. godine.

274 „NATO is no longer a static alliance....It is now an expeditionary alliance that is sending its forces acro-ss the world...“; u: Wolf Richard, NATO backs U.S. defense plan, delays new memberships, USA Today, April 3, 2008, Internet, http://www.usatoday.com/news/world/2008-04-03-bush-nato_N.htm, 21/10/2009.

275 NATO posle Samita u Strazburu i Kelu sačinjava 28 država članica.


Misija u Avganistanu postavlja pitanje – koje misije (zadatke) je NATO spreman da preduzme i gde.276

Na osnovu iskustva koje je sakupio u periodu nakon završetka hladnog rata, oči-gledno je da će NATO sprovoditi misije stabilizacije, sprečavanja kriza i održavanja mira te da će se suočavati sa izazovima ne mnogo različitim od onih u Avganistanu.277 Svakako, biće neophodno prihvatiti sveobuhvatan pristup prilikom rešavanja bezbednosnim pro-blema koji podrazumeva kombinovanje i saradnju civilnih i vojnih kapaciteta.278 Možda se ovo može shvatiti kao slabljenje vojne moći Alijanse, u odnosu na hladnoratovski NATO kada civilne službe nisu imale značajniju ulogu u zadacima Alijanse, ali danas je to formula koja može da donese uspešne rezultate.

Nadovezujući se na gorepostavljeno pitanje treba odgovoriti „gde“ će to NATO da „dej-stvuje“. Proširenjem na Istok, nakon završetka hladnog rata, NATO je de facto „pokrio“ skoro celu Evropu. Za razliku od pre 60 godina kada je granica NATO išla preko polovine Evrope, Alijansa je sada svoje polje interesovanja pronašla poprilično izvan Evrope. Avganistan je samo jedan od primera. Ako se pogleda Deklaracija Samita u Strazburu i Kelu može se vi-deti da NATO učestvuje sa nekoliko misija u državama koje nisu evropske. U Iraku NATO sprovodi trening misiju lokalnih bezbednosnih snaga. Učestvuje i u pomorskim operacijama protiv pirata na Rogu Afrike (Somalija), zatim pruža pomoć Afričkoj uniji u Somaliji te uče-stvuje u sprečavanju humanitarne katastrofe u Darfuru (Sudan). Iz ovih primera primećuje se da je NATO svoje interese pronašao daleko izvan svog matičnog kontinenta.

Odnosi između saveznika

S druge strane, ovi zadaci (Avganistan posebno, kao prioritetan zadatak) koje NATO sprovodi testiraju njegovu snagu, jedinstvo i odnose unutar Alijanse otkrivajući i neke njene slabosti.

Nesumnjivo je da kroz celokupnu istoriju Alijanse postoji različitost između Amerike i Evrope kada je reč o načinima rukovođenja i sprovođenja zadataka (misija, ciljeva). Upravo ta podela u različitom pristupu sprovođenja misija dovela je do prvih ozbiljnijih nesuglasi-ca u odnosima između saveznika. Prvi ozbiljniji slučaj se desio tokom bombardovanja SR Jugoslavije, nakon koga su Amerikanci odlučili da više ne dopuštaju evropskim savezni-cima političku kontrolu nad sprovođenjem složenih vojnih operacija.279 Posle bombardo-vanja SRJ i naučenih iskustava, formiranja EDSP, događanja nakon 11. septembra 2001.

276 Ovo pitanje je bilo aktuelno i tokom rata u BiH i tokom bombardovanja SR Jugoslavije.

277 Kako dejstvovati u civilnom okruženju (gradovi, naselja), kako trenirati domaće snage bezbednosti (vojska i policija) te kako izgrađivati kapacitete vlasti.

278 Vojska i policija u održavanju reda i mira u određenoj zemlji, medicinari, sudije, inženjeri i brojni drugi civilni stručnjaci neophodni za izgradnju funkcionalne države.

279 Howorth Jolyon, Keeler John T.S. (eds), Defending Europe: The EU, NATO, and the Quest for European Autonomy, op.cit., p. 21.


godine i pokretanja rata protiv terorizma već je uveliko moglo da se kaže da NATO unu-tar sebe ima dve strane koje imaju različite pristupe za rešavanje bezbednosnih problema. Razlika između saveznika unutar NATO je najviše došla do izražaja tokom iračke krize, koja je najdublje do sad nagrizla jedinstvo Alijanse. Ova „podela“ oko načina rukovođenja i sprovođenja zadataka svakako može da predodredi budućnost NATO.

Koje su to dve strane i za šta se zalažu?S jedne strane, imamo anglo-američku osovinu i novu Evropu koje se zalažu za agre-

sivnije upotrebljavanje kapaciteta NATO. Da Alijansa bude spremnija da upotrebljava svo-ju vojnu silu, da njeni kapaciteti dejstvuju u ratnim situacijama visokog intenziteta te da rame uz rame sa SAD učestvuju u vojnim kampanjama gde to potrebe budu zahtevale. Kao što je trenutna situacija u Avganistanu, pomenuta u uvodnom delu ovog teksta.

S druge strane ovog neujednačenog mišljenja oko upotrebe NATO nalazi se „mi-roljubiviji deo“ NATO udružen oko francusko-nemačkog jezgra (stara Evropa). Ovaj deo Alijanse smatra da NATO, uz saradnju sa bezbednosnom politikom i odbranom Evropske unije, treba da prihvati misije stabilizacije, sprečavanje kriza i održavanja mira kao svoje „osnovne poslove“280 uz praktikovanje sveobuhvatnog pristupa (civilni i vojni) prilikom rešavanja bezbednosnih problema i izazova. Ovakav pristup rešavanju proble-ma doprineo bi povećanju efikasnosti jer NATO, kao vojni savez, dozvoljava i drugim nevojnim instrumentima i organizacijama da budu upotrebljeni u rešavanju evroatlant-skih i vanevroatlantskih problema. Ujedno, doprineo bi i neophodnom povećanju me-đunarodne legitimnosti NATO, jer se u očima ostatka sveta posmatra kao instrument koji služi interesima Zapada.281

Organizacija bez koje NATO više neće moći da funkcioniše jeste Evropska unija. Iako je s početka zazirao prema EU, Alijansa je shvatila da ne može da funkcioniše bez jednog svog, kvantitativno većeg,282 dela i da kroz zajedničku saradnju mogu da uspešno sprovode dogovorene misije te da se međusobno unapređuju.283

Transformacija

No, da bi NATO bio efikasan i funkcionalan prilikom rukovođenja i sprovođe-nja zadataka neophodno je stalno unapređivanje snaga, kapaciteta i strukture. Nastavak procesa transformacije je od ključnog značaja po Alijansu jer se njenim sprovođenjem

280 „Core business“, Berdal Mats, Ucko David, NATO at 60, Internet, http://www.informaworld.com/smpp/section?content=a909778142&fulltext=713240928, 29/07/2009.

281 Značaj komunikacije, medija i propagande u dostizanju političkih i vojnih ciljeva je prepoznato i NATO. Jedan od primera je i otvaranje NATO televizije preko interneta. Tačke 16. i 17. „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“.

282 Kvalitet je ostao i dalje na strani SAD kada je reč o vojnim snagama i kapacitetima, uloženim finan-sijskim sredstvima u njihov razvoj.

283 Tačka 20. „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“ i „Declaration on Alliance Security“.


otvaraju mogućnosti da NATO učestvuje u sprovođenju raznovrsnih misija (od odbra-ne do mirnodopskih misija) i rešavanju bezbednosnih problema sa kojima se suočava unutar i izvan evroatlantskog prostora. U Deklaraciji samita se naglašava potreba za daljim razvojem i nabavkom sredstava i kapaciteta logistike, usavršavanjem sredstava za komunikaciju i sakupljanje informacija, te potrebe za treninzima i vežbama. Osnovu za stvaranje efikasnih snaga, države članice prepoznaju u NATO snagama za odgovor (NATO Response Forces – NRF).284

Odnosi sa drugim državama

Rusija: NATO na Rusiju ne gleda više samo jednodimenzionalnim očima. Ona je danas istovremeno i suparnik i saveznik NATO.

Suparnik jer se kao država konsolidovala i povratila status značajne sile u među-narodnim odnosima (naslednica Sovjetskog Saveza) i koja, bar što se tiče svog nepo-srednog susedstva ( Južni Kavkaz i Centralna Azija), agresivno sprovodi svoju spoljnu politiku štiteći svoje nacionalne interese.285 Rusija je istovremeno i zemlja koja pose-duje nuklearno oružje i brojno savremeno konvencionalno naoružanje kome svega par država u svetu mogu da pariraju, a jedino je SAD kao članica NATO u tome sposob-na. Doprinos na skali suparništva pridonose i istorijska iskustva novopridruženih država članica NATO iz Istočne i Centralne Evrope koje su bile nekadašnje saveznice SSSR u okvirima Varšavskog ugovora. One su još uvek više spreme da Rusiju kvalifikuju kao su-parnika nego kao moguće saveznika sopstvenim interesima.

Druga strana odnosa NATO i Rusije podrazumeva saradnju i zajedničko delovanje. Savet NATO-Rusija, oformljen 90-ih godina prošlog veka, mesto je gde obe strane s jedna-kim pravom glasa učestvuju u razgovorima. Naravno, ovaj Savet je često blokiran usled vođe-nja sopstvenih politika koje se međusobno ne preklapaju. No, kada su u „fazi“ saradnje i sa-vezništva ove dve strane mogu mnogo štošta da ponude jedna drugoj. Ovde možemo samo da nabrojimo neke koje izdvaja i Deklaracija sa Samita u Strazburu i Kelu – to su kontrola naoružanja i njegovo smanjenje, sprečavanje širenja oružja za masovno uništavanje, upravlja-nje krizama te zajedničke aktivnosti u antiterorizmu, borbi protiv pirata i druge.286

Proširenje: Alijansa ostaje otvorena za pristup svim zainteresovanim evropskim de-mokratskim zemljama. Ovim motom NATO je od završetka hladnog rata povećao svoje članstvo sa 16 na 28 država članica. I na tome se neće zaustaviti jer još uvek ima zemalja za-

284 Tačke 42-48. Strasbourg/Kehl Summit Declaration“.

285 Sukob Rusije i Gruzije; u Jović-Lazić Ana, „Sukobi u Gruziji i Evropska unija“, Međunarodna politi-ka, god. LIX, br. 1130-1131. Beograd, april-septembar 2008, str. 30-36. Zatvaranje aerodroma Manas u Kirgistanu koje koriste SAD i NATO u sukobima u Avganistanu; u: Blomfield Adrian, US troops ordered out of Kyrgyzstan after Russia deal, Global Research, August 30, 2009, Internet, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=BLO20090830&articleId=14967, 05/09/2009.

286 Tačka 35. „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“.


interesovanih da se pridruže Alijansi.287 Pitanje daljeg proširenja će u budućnosti vrlo lako zaoštriti odnose sa Rusijom, po čijem pitanju je ona veoma osetljiva, jer određene države članice imaju naročitu nameru da što pre u NATO privuku Gruziju i Ukrajinu.288

Vanevropski saveznici: Borba protiv terorizma i druge misije koje NATO sprovodi izvan Evrope doveli su ga u blisku saradnju sa nekim zemljama koje ne pripadaju evro-atlantskom prostoru, niti se neposredno graniče s njim. Ističe se saradnja sa Australijom, Novim Zelandom, Japanom i Južnom Korejom. Upravo je saradnja sa ovim vanevrop-skim demokratskim državama podstakla pojavu nekih predloga da budućnost NATO leži u njegovom prekookeanskom širenju. Kandidat za predsednika Amerike 2008. godine, Džon Mekejn je čak predložio da se formira „Liga demokratija“ gde bi NATO bio njena osnova.289 Za ovakve neke pretpostavke treba ipak ostaviti neki drugi prostor za istraživa-nje, jer ukoliko se tako nešto i desi, neće se desiti u skorijoj budućnosti.

Izazovi NATO – sadašnjost i bliža budućnost

Neophodno je da na kraju ovog teksta spomenemo koji to izazovi (što trenutno, što u neposrednoj budućnosti) okupiraju pažnju NATO, na čemu on gradi svoje misi-je, transformiše svoje snage i kapacitete i zbog čega suštinsko jedinstvo Alijanse i dalje ostaje netaknuto.

Danas se NATO suočava sa širokom lepezom zadataka i ciljeva. Pojedini se ne razlikuju mnogo od strateških okvira i suštine Alijanse od pre 60 godina dok se neki potpuno novi i uveliko premašuju domete i razmišljanja strateških planera. Čak i onih od pre 20 godina.

Izazovi koji prete interesima i sigurnosti evroatlantske zajednice bi bili sledeći:Terorizam: Trenutno je terorizam najveći izazov za NATO i glavni pokretač u nje-

govoj transformaciji. Alijansa je rešena da se sa problemom terorizma bori svim sna-gama i sredstvima i u saradnji sa drugim međunarodnim organizacijama, naročito sa Ujedinjenim nacijama. Zbog toga je i angažovanje u Avganistanu ocenjeno kao najveći prioritet NATO. Rešavanje problema terorizma u Avganistanu, ako se i kada desi, biće prilika da NATO pokaže svoju vrednost i da dokaže da je sposoban za rešavanje jednog od najkompleksnijih bezbednosnih pitanja danas. Dok se situacija u Avganistanu ne reši nije za očekivati da će Alijansa da se povuče iz Avganistana.

Oružje za masovno uništavanje: Pitanje sprečavanja širenja oružja za masovno uni-štavanje i sredstava za njihovu isporuku podjednako je važna za NATO kao i borba protiv

287 Koje trenutno sarađuju sa NATO kroz Program „Partnerstvo za mir“ i Savet za evroatlantsko partnerstvo.

288 Poljska, SAD i Velika Britanija.

289 McCain John, „An Enduring Peace Built on Freedom; Securing America‘s Future“, Foreign Affairs, New York, vol. 86, no. 6, November-December 2007, pp. 19-34. Sličan predlog o „Koncertu demokratija“ može da se vidi u: Washington Plans Global NATO To Replace UN, Global Research, March 13, 2009, Internet, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=20090313&articleId=12705, 20/02/2003.


terorizma jer teroristi, prema procenama NATO, imaju tendenciju da koriste upravo ova-kvu vrstu oružja kako bi naneli štetu životima građana, infrastrukturi i teritoriji država članica.290 Stoga Alijansa planira da kontrola ovakvog oružja (nuklearno, biološko, hemij-sko) i njegova neproliferacija budu sve više u fokusu NATO.291 Kada je reč o nuklearnom oružju i sredstvima njegove isporuke NATO kao glavnu pretnju svojoj bezbednosti vidi u razvoju nuklearnog programa Irana i Severne Koreje.

Pretnja od balističkih raketa: Ovakva vrste pretnje postoji od samog nastanka NATO i još uvek je u centru pažnje Alijanse.292 Posedovanje balističkih raketa koje na velikoj udaljenosti mogu da nanesu štetu nije samo privilegija nekoliko država, kao nekada. Sad kada i druge, manje, države (Iran, Severna Koreja) poseduju ovakvu vrstu oružja, biće ne-ophodno voditi računa i o njima kako ne bi došlo do njihove zloupotrebe. Ukoliko bi do toga došlo posedovanje neke vrste protivraketnog štita je od prioritetnog značaja. Kako veliki deo država članica ne poseduje mogućnost za posedovanje protivraketnog štita, ovakva vrsta odbrane moraće da se oslanja na Ameriku. Trenutno su SAD odustale od prvobitne zamisli da delove sopstvenog protivraketnog štita postave u Poljskoj i Češkoj,293 tako da će izgradnja i razmeštanje najnovijeg štita zaokupljati veliku pažnji NATO u bli-žoj budućnosti. Povodom ovog pitanja NATO će morati obavezno da povede računa i o interesima Rusije koja je veoma osetljiva kada je reč o raspoređivanju raketnog naoruža-nja koje veoma brzo može da dosegne njenu teritoriju.

Konvencionalne oružane snage: Ovo pitanje nije bilo u fokusu NATO dosta dugo, ali je od 2007. godine ponovo postalo aktuelno.294 Te godine je Rusija, unilateralno, od-bila da poštuje Sporazum o konvencionalnim snagama (Conventional Forces in Europe Treaty – CFE). Odbijanjem Rusije da poštuje dati ugovor, te ratom Rusije i Gruzije 2008. godine došlo je do poremećaja u strateškom rasporedu konvencionalnih snaga koji za-brinjava NATO i koji će u narednom periodu morati da potroši izvesnu energiju kako bi i ovaj izazov bio uklonjen. Naravno, pregovaranjem neće samo smeti da se zadovolje interesi NATO, već i Rusije.

„Sajber“ napadi (Cyber attacks): Ova vrsta izazova ulazi u fokus interesova-nja NATO poslednjih godina sa razvojem modernih tehnologija, naročito interneta.295 Komuniciranje i prikupljanje podataka putem interneta uveliko je olakšala saradnju snaga i struktura NATO, ali su se našli izloženi i napadima od strane neprijateljski nastrojenih

290 Tačka 14. „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“odnosi se i na terorizam i oružje za masnovno uništavanje.


292 Tačke 50-54. „Strasbourg/Kehl Summit Declaration“.

293 Bigg Claire, Obama Missile-Defense U-Turn Rocks Central Europe, Radio Free Europe/Radio Liberty, September 25, 2009, http://www.rferl.org/content/Obama_Missile_UTurn_Rocks_Central_Europe/1836044.html, 01/10/2009.




pojedinaca i država. Ovakva, najnovija, vrsta bezbednosnih izazova otvara potpuno novi front na kome će Alijansa u budućnosti morati da „ratuje“.

Energetska bezbednost: Pitanje snabdevanja energijom i energetskim sirovinama (nafta, gas) postaje pitanje od visokog značaja za NATO.296 Obezbeđivanje nesmeta-nog tranzita energije plovnim i zemaljskim putevima (naftovodi, gasovodi) do krajnjeg korisnika biće u sve većem fokusu Alijanse u godinama pred nama. Upravo ovaj izazov demonstriraće primenu sveobuhvatnog pristupa rešavanju problema – kroz civilno-voj-nu saradnju i kroz saradnju sa drugim državama i organizacijama. Ovakav pristup već se primenjuje prilikom akcija protiv sprečavanja oružanih pljački na moru i pirata – primer je obala Somalije i tzv. „Rog Afrike“.

Klimatske promene: Dokazujući svoju brigu prema čovečanstvu, izvan konteksta rato-vanja i vojnih aktivnosti, Alijansa nastoji da prikaže i svoju „ljudsku“ (civilnu) stranu te je spremna da se sa svojim sredstvima i kapacitetima bori za očuvanje životne sredine.

* * *

Na kraju možemo da sumiramo da NATO posle 60 godina svog postojanja poka-zuje izdržljivost na bezbednosne promene koje se odigravaju oko njega i sposobnost pri-lagođavanja na nove bezbednosne izazove. Alijansa je, pogotovo u poslednjih 20 godina preživela svašta. Između ostalog, imala je i dva „iskustva neposredne smrti“297 – prvo, pri-likom raspada Varšavskog ugovora i SSSR, a drugo, prilikom razjedinjenosti saveznika povodom napada Amerike na Avganistan i naročito na Irak.

Bez obzira na sve, s obe strane Atlantika su svesni da jedni bez drugih ne mogu, a da se taj bliski kontakt (saradnja) odvija kroz NATO. Trebaju ga i Evropa i Amerika. Evropljanima je potreban NATO jer preko njega uspevaju da očuvaju svoju bezbed-nost i imaju mogućnost izgradnje sopstvenog bezbednosno-odbrambenog sistema, uz pomoć SAD. Americi je Alijansa neophodna jer joj daje preko potrebnog saveznika sa kojim će moći da zaštiti i ispuni sopstvene interese, koji se u suštini mnogo ne razlikuju od interesa evropskih saveznika.

Zato je za očekivati da će NATO opstati i u narednom periodu jer obe strane imaju interesa za njega.298 Već sledeće, 2010. godine, predviđeno je usvajanje novog Strateškog koncepta koji bi trebao da dâ Alijansi nove osnove i da jasno stavi do znanja kuda ide NATO u budućnosti.


297 Burns Nicholas, NATO has Adopted: An Alliance with a New Mission, Internet, http://www.abanet.org/intlaw/hubs/programs/Fall0321.01-21.06.pdf, 10/10/2009, p. 1.

298 Medlin Obrajt, bivši sekretar Stejt departmenta, izjavila je pred Komitetom za spoljne odnose ame-ričkog Senata da NATO ostaje bitan činilac i da Evropa i Amerika imaju interesa za njegovo dalje funkci-onisanje. Tully Andrew F., Albright Says Russia Still Concerned With NATO, Radio Free Europe/Radio Liberty, October 23 2009, Internet, http://www.rferl.org/content/Albright_Says_Russia_Still_Concerned_With_NATO/1859178.html, 24/10/2009.


LITERATURA

Berdal Mats, Ucko David, NATO at 60, Internet, http://www.informaworld.com/smpp/section?content=a909778142&fulltext=713240928, 29/07/2009.

Bigg Claire, Obama Missile-Defense U-Turn Rocks Central Europe, Radio Free Europe/Radio Liberty, September 25, 2009, http://www.rferl.org/content/Obama_Missile_UTurn_Rocks_Central_Europe/1836044.html, 01/10/2009.

British Army Chief: Afghan Mission May Last 40 Years, Global Security, August 8, 2009, Internet, http://www.globalsecurity.org/military/library/news/2009/08/mil-090808-voa01.htm, 10/08/2009.

Čehulić Lidija (ur.): NATO i novi međunarodni odnosi, Politička kultura, Atlantsko vijeće Hrvatske, Zagreb, 2004.

Daalder Ivo, Lindsay James M.: America Unbound – The Bush Revolution in Foreign Policy, Brookings Institution Press, Washington, 2003.

Gedis Džon L., Hladni rat, CLIO, Beograd, 2003.

Gnesotto Nicole (ed.), EU Security and Defence Policy, The First Five Years (1999-2004), EU Institute for Security Studies, Paris, 2004.

Jović-Lazić Ana, „Sukobi u Gruziji i Evropska unija“, Međunarodna politika, god. LIX, br. 1130-1131. Beograd, april-septembar 2008, str. 30-36.

Lobjakas Ahto, „NATO At 60: The Alliance‘s Article Of Faith“, Radio Free Europe/Radio Liberty, April 02, 2009, Internet, http://www.rferl.org/content/NATO_At_60_Alliances_Article_Of_Faith/1600763.html, 28/09/2009.

McCain John, „An Enduring Peace Built on Freedom; Securing America‘s Future“, Foreign Affairs, New York, vol. 86, no. 6, November-December 2007, pp. 19-34.

Milinković Branislav, „Poruke iz Istanbula“, Evropski forum, god. 2, br. 6–7, Beograd, jun-jul 2004, str. 4.

Moens Alexander, Cohen Leonard J., Sens Allen G: NATO and European Security – Alliance Politics from the End of the Cold War to the age of Terrorism, Praeger Publishers, Westport, Connecticut, London, 2003.

Orlić Dejan, „Operacionalizacija bezbednosne politike Evropske unije“, Međunarodni problemi, vol. LVII, no. 4, Beograd, 2006, str. 414-444.

Orlić Dejan, „Razvoj bezbednosti i odbrane Evropskih zajednica tokom hladnog rata“, Nauka, bezbednost, policija, vol. XIII, no. 2, Beograd, 2008, str. 39-58.

Orlić Dejan, „Transformacija vojnih kapaciteta Evropske unije“, Međunarodna politika, vol. LIX, no. 1132, Beograd, oktobar-decembar 2008, str. 52-61.

Petrović Nataša, Petrović Đorđe, „U susret 60-toj godišnjici NATO: bezbednost između regionalizma i glo-balizma“, Međunarodna politika, god. LX, br. 1133, Beograd, januar-mart 2009, str. 35-47.

Rotfeld Adam Daniel, „Global security after 11 September 2001“, SIPRI Yearbook 2002 – World Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm International Peace Research Institute, Solna, Oxford University Press, 2002, pp. 1-18.

Rozoff Rick, „Thinking the Unthinkable: NATO‘s Global Military Roadmap“, Global Research, October 3, 2009, Internet, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=15506, 07/10/2009.

Savre Pol, „Sveobuhvatne političke smernice“, Evroatlantska revija, god. 2, br. 5, Beograd, proleće 2007, str. 19-21.

Sutu Žorž-Anri, Neizvestan savez – istorija Evropske Zajednice, CLIO, Beograd, 2001.

The Prague Summit and NATO‘s Transformation – A Reader‘s Guide, NATO Public Diplomacy Division, Brussels, 2003.


Trabanco José Miguel Alonso, „War without Borders: A Geopolitical Assessment of NATO - NATO on its 60th anniversary“, Global Research, April 2, 2009, Internet, http://www.globalresearch.ca/index.php?context=viewArticle&code=ALO20090402&articleId=13008, 05/09/2009.

Transformisani NATO, NATO Public Diplomacy Division, Brussels, 2004.

Tully Andrew F., Albright Says Russia Still Concerned With NATO, Radio Free Europe/Radio Liberty, October 23 2009, Internet, http://www.rferl.org/content/Albright_Says_Russia_Still_Concerned_With_NATO/1859178.html, 24/10/2009.

Wolf Richard, NATO backs U.S. defense plan, delays new memberships, USA Today, April 3, 2008, Internet, http://www.usatoday.com/news/world/2008-04-03-bush-nato_N.htm, 21/10/2009.

Young John, Kent John, International Relations since 1945 – A Global History, Oxford University Press, Oxford, 2004.

Dokumenti:

„Severnoatlantski ugovor“, Milinković Branislav (ur.), NATO i Partnerstvo za mir, Međunarodna politika, Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Centar za strategijske studije, Beograd, 1996, str. 207-210.

„Strasbourg/Kehl Summit Declaration“, 04 April 2009, Internet, http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_52837.htm?selectedLocale=en, 20/10/2009.

„The Allience‘s Strategic Concept approved by the Heads of State and Government participating in the meeting of the North Atlantic Council“, Washington D.C., 23-24. April 1999, NATO Handbook Documentation, NATO Office of Information and Press, Brussels, 1999, pp. 406-429.

The Allience‘s Strategic Concept agreed by the Heads of State and Government participating in the mee-ting of the North Atlantic Council“, Rome, 7-8. November 1991, NATO Handbook Documentation, NATO Office of Information and Press, Brussels, 1999, pp. 281-299.


Dejan Orlić

60 YEARS OF NATO TRANSFORMATION

Abstract:

The article describes and analyse transformational processes inside North Atlantic Treaty Organisation (NATO) during his 60 years of existence. During this period of time NATO has survived and adjusted to many historical events in the Europe and the world and faced many securiy challenges and threats. Whenever it‘s the Cold War or post-Cold War period or is it the new millenium challenges. The author focuses his research on the last two periods, respectively, when transformation became urgent due to rise of European security policy, terrorist attacks on the USA and wars against terrorism (Afghanistan and Iraq). In the final and conculuding part of the paper the author has described NATO in his sixties – how he looks today, what are his tasks and missions, how are the relations between allies and what are the challenges that Alliance face in the near future.

Key words: NATO (Alliance), transformation, Strategic Concepts, new tasks, missions, challenges.

Documents

ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATOtest.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/32-Mr-Dejan-Orli... · Mr Dejan Orlić216 ŠEZDESET GODINA TRANSFORMACIJE NATO217 Sažetak: Autor