САДРЖАЈ

- УВОД.......................................................................................................................................2

1. ФОРМИРАЊЕ ФИНАНСИЈСКОГ ПОТЕНЦИЈАЛА.............................................................3

2. СТРУКТУРА ФИНАНСИЈСКОГ ПОТЕНЦИЈАЛА..............................................................5

3. ИНВЕСТИЦИОНИ ПОТЕНЦИЈАЛ...........................................................................................7

4. НЕДЕПОЗИТНИ ИЗВОРИ СРЕДСТАВА.............................................................................9

4.1. НЕДЕПОЗИТНА БАНКАРСКА СРЕДСТВА.......................................................9

4.2. КРЕДИТИ БАНАКА И ДРУГИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА.......................10

4.3. КРЕДИТИ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ.........................................................................11

5. ТРАНСФОРМАЦИЈА РОЧНЕ СТРУКТУРЕ..................................................................13

- ЗАКЉУЧАК.........................................................................................................................15

- ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................................................16

УВОД

Под потенцијалом се подразумијева количина новчаних и неновчаних средстава

које свака банка користи у свом раду.

Финансијски потенцијал се може дефинисати као укупност извора средстава које

банка трансформише у различите врсте финансијских пласмана. Финансијски

потенцијал се може изједначити са укупном пасивом у коју можемо убројати:

депозитни потенцијал, кредитне обавезе и остале обавезе.

У обављању своје основне функције прибављања и усмјеравања средстава за

потребе привређивања и репродукције, банка има своји историску генезу и еволуцију.

У зависности од облика привредних активности, прилагођавали су се функција и циљ

пословања банкарских организација. Међутим, у свим друштвено-економским

околностима главни садржај појма банке одређиван је њеним посредовањем у

финансијским пословима.

Према основном обиљежју банке као монетарне и финансијске институције, њен

задатак је да пласира средства за потребе својих клијената, и да их при томе валоризује

на најбољи начин, са највећим економским ефектом. Исти пословни циљ банка истиче

и у обављању других банкарских послова (услуга). Да би пословне банке могле

очекивати пун економски ефекат у обављању банкарских послова, она мора

располагати одређеним волуменом и структуром финансијског и инвестиционог

потенцијала (потенцијала за остале пласмане) које банка исказује у свом билансу

пословања (билансу стања).

Финансијски потенцијал изражава изворе средстава или збирну суму средстава

исказаних у пасиви биланса банака.Структуру пасиве банке чине:

- капитал банке (суштински важан дио у структури финансијског потенцијала

банке).

- депозитна средства (депозитни потенцијал чине новчана средства које

небанкарски сектор (привреда, непривреда и становништво) држи на рачунима

банака).

- недепозитни извори средстава банке (представљају остале изворе финансијског

потенцијала банака која су реализована институционалним аранжманима или

активностима банке да обезбиједе додатне изворе у банкарском и шире

посматрано финансијском сектору).

1

2. ФОРМИРАЊЕ ФИНАНСИЈСКОГ ПОТЕНЦИЈАЛА

Свака пословна банка има задатак приликом пласирања средстава за потребе својих клијената, истовремено као и код других услуга које пружа, да их при томе валоријузе на најбољи могући начин, то јесте да их оплоди са највишим остварењем могуће профитне стопе. Услов остваривања овог основног задатка је да банка располаже одређеним обимом и структуром финансијског и иневстиционог потенцијала који банка исказује у пословању, односно билансу стања.

Финансијски потенцијал којима банка располаже изражава обим укупних средстава који је банка прикупила кроз своје пословање као депозитна средства, мултипликовала своја средства кроз свакодневно пословање, добила у виду кредитних пласмана од других финансијских институција и из основног капитала банке. Оваква структура финансијског потенцијала представља збир свих извора средстава исказаних у пасиви биланса банке. Пошто биланс пословне банке мора бити увијек у равнотежен произилази да је стање активе – пласмана средстава – биланса банке условљено обимом и структуром извора средстава у пасиви банке. То даље значи да сваки покушај банке да увећа своје пословне пласмане мора имати основу у пасиви биланса као раст финансијског потенцијала.

Инвестициони потенцијал у структури финансијског потенцијала представља расположиви дио финансијског потенцијала за све врсте пласмана које банка има. Наиме, банка никада не може свој цијелокупни финансијски потенцијал усмјерити као средства расположива за пласмане. Прво, банке су банке у обавези да на основу мијере монетарног регулисања и интервенције централне банке издвоје одређену суму средстава која имобилисана стоје на рачунима код централне банке, што називамо обавезном резервом. Обавезна резерва се користи у свим тржишним економијама са мањим или већим значајем који јој се придаје као инструменту монетарног регулисања, при чему земље у којима је слабије развијено финансијско тржиште придају овом инструменту већи значај. Због овога потенцијал за пласмане представља заправо расположиви износ средстава финансијског потенцијала. Друго, овоме треба додати и дио финансијског потенцијала, то јесте ликвидних средстава које банка држи на свом рачуну имобилисана у сврху заштите од евентуалних краткорочних удара на сопствену ликвидност. Дакле, појам банкарских резерви представља збир обавезне резерве коју пословна банка мора по закону држати на рачунима централне банке и имобилисаних средстава на сопственом рачуну која служе за заштиту текуће ликвидности банке.

Финансијски потенцијал отуда може бити исказан следећом формулом: Фп = Ро + Ип односно Ип = Фп – Ро .

Гдје је: Фп – финансијски потенцијал, Ип – кредитни потенцијал, Ро – обавезна резерва.

На дру ги начин исказан финансијски потенцијал представља се са рашчлањеним резервама банке то јесте: Ип = Фп – (Ро + Р2).

Гдје је Фп – финансисјки потенцијал, Ип – кредитни потенцијал, обавезна резерва.

Р2 – резерве ликвидности.У банкарској пракси инвестициони потенцијал банке за пласмане представља

максималан износ пласмана (у форми кредита, хартија од вриједности, и осталих пласмана и кредита), а да при том ликвидност банке није угрожена.

Полазећи од билансне равнотеже банке овај однос се може исказати и на следећи начин:АКТИВА: ПАСИВА:Ип = инвестициони потенцијал Цб = трајни капитал

2

Кп = кредитни пласмани Рб = резерве банкеОп = остали пласмани Дб = депозитиЗб = обавезе банке по зајмовима

Однос финансијског потенцијала и потенцијала за пласмане зависи од обима и структуре извора средстава и то: ниво и структура капитала, врсте и квалитет депозитних средстава, динамика раста трошења средстава депозита, прилив кредитних средстава добијених од централне банке и других кредитних извора, као и увећање поред оснивачког трајног капитала банке и средстава резерви банке. Исто тако и структура пласмана средстава утиче на способност враћања, а тиме и на расположивост инвестиционог потенцијала банке.

3

3. СТРУКТУРА ФИНАНСИЈСКОГ ПОТЕНЦИЈАЛА

Финансијски потенцијал изражава изворе средстава или збирну суму средстава исказаних у пасиви биланса банака. Структуру пасиве банке чине:

- капитал банке,- депозитна средства,- недепозитни извори средстава банке,- кредитна задужења.

a) Капитал банке – суштински важан дио у структури финансијског потенцијала банке. Њега сачињава дио који су оснивачи унијели у банку као оснивачки капитал, као и средства која су се на основу тог сопственог капитала захваљујући успешном пословању банке оплодила и кроз издвајање из профита опредметила у порасту капитала бање, као и дио који је реализован откупом акције банке која су се кроз нове емисије нудиле на финансијском тржишту.

b) Депозитна средства – депозитни потенцијал чине новчана средства које небанкарски сектор (привреда, непривреда и становништво) држи на рачунима банака. Према мобилности и динамици ова средства су веома различита у погледу могућности за ангажовање, односно као база за банкарске пласмане. Отуда се депозитна средства најчешће дијеле на:- депозите по виђењу – представљају краткорочна дневна средства на

рачунима трансактора банке. Овај новац има карактер трансакционог и отуда се веома ограничено може користити као основа за банкарске кредите. Он се може пласирати у правилу краткорочно, а веома ограничено кроз рочну трансформацију и у дугорочније пласмане;

- орочени ограничени депозити – обухватају средства у потенцијалу банке која су везана за одређени рок вољним избором трансактора или због везаности за неки одређени посао који је дугорочнијег карактера. У потенцијалу банке ови депозити представљају најстабилнији и најквалитетнији дио укупних депозита и отуда и квалитетан основ за пласмане банкака. Високим удијелом ових депозита у укупном финансијском потенцијалу банке смањује се потреба за рочном трансформацијом, то јесте за коришћењем а – виста депозита као основе за иоле дугорочније пласмане банке. Наравно, обим и структура ових депозита зависи у првом реду од акумулативне и репродуктивне способности привреде, с једне стране, и од животног стандарда становништва то јесте висине прихода домаћинства и њихове склоности штедњи, с друге стране. У том погледу ситуација у развијеним тржишним привредама упућује на стање у којем финансијски потенцијал пословних банака сачињавају прије свега сопствени капитал као доминантан и орочени депозити.

c) Недепозитна средства банака – представљају остале изворе финансијског потенцијала банака која су реализована институционалним аранжманима или

4

активностима банке да обезбиједе додатне изворе у банкарском и шире посматрано финансијском сектору. Ова средства се најчешће дијеле на:- средства из кредитних извора – средства обезбјеђена из централне банке,

као и од домаћих пословних банака, иностраних пословних банка и- средства прибављена од парабанкарских институција – средства кој су на

бази позајмица и других аранжмана банке обезбједиле на финансијском тржишту.

5

4. ИНВЕСТИЦИОНИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Инвестициони потенцијал у структури финансијског потенцијала представља расположиви дио тог потенцијала за све врсте пласмана које банка може да има. На формирање инвестиционог потенцијала банкака утичу следећи фактори:

- промјена пасиве биланса банака, односно укупног финансијског потенцијала и

- промјена издвојених средстава обавезне резервеДакле, банка за своје оперативне потребе долази до егзактног износа средстава

слободних за пласирање на финансијском тржишту, након анализирања фактора који опредјељују наведене величине.

Уколико се анализирају фактори који условљавају осцилације пасиве биланса банака и промјене средстава који се издвајају у обавезну резерву онда се они могу рашланити на следеће:

- промјене стања капитала и резерви банке,- промјене нивоа кредита централне банке пословним банкама,- промјене депозита на основу трансакција са иностранством,- промјене стопе обавезне резерве, - промјене токова и стања између пословних и централне банке,- промјене између стања депозита и обима готовог новца у оптицају.

Одговарајући смјер промјена утиче на повећање, односно смањење средстава расположивих у инвестиционом потенцијалу банака, без обзира на форму у којој се реализују. Тако на примјер уколико се стопа обавезне резерве промјени на више, то значи да ће банка морати више да издвоји на рачунима централне банке, последично ће им мање средстава преостати којима ће моћи активно да дјелују на финансијском тржишту. Другим ријечима, значи да повећање стопа обавезне резерве утиче на смањење инвестиционог потенцијала пословних банака. Или, уколико су пласмани централне банке пословним банкама за различите намјене издашнији то значи да ће бити већи прилив средстава у пословне банке, те да ће њихов инвестициони потенцијал бити већи.

У структури инвестиционог потенцијала пословних банака разликују се:- краткороцни или обртни потенцијал и- дугорочни или инвестициони потенцијал.

Ова подјела условљена је рочном или квалитативном структуром тих средстава. При том структура извора средстава опредјељујуће утиче на структуру пласмана. Основни захтјев за одржавање структуре билансне равнотеже инвестиционог потенцијала банке је да банка на основу краткорочног потенцијала одобрава краткорочне кредите (потенцијале), а на основу дугорочних извора дугорочне пласмане. То се може изразити следећим идентитетима:

Краткорочни пласмани = краткорочни извори средставаДугорочни пласмани = дугорочни извори пласмана

Овај принципијално коректан однос, који омогућава одржавање дугорочне стабилности пословања банке у пракси се нарушава, јер суштински постоји стални, али ограничени дебаланс, односно рочно преусмјеравање извора средстава у пласмане.

Структурна неравнотежа извора и пласмана, то јесте рочна трансформација у билансима настаје:

6

- када се средства из дугорочног подбиланса извора средстава преливају у краткорочни подбиланс у дијелу пласмана и

- када се средства из краткорочног подбиланса извора преливају у дугорочни подбиланс у дијелу пласмана.

Најчешће, поготово у пракси домицилног банкарског система, ријеч је о трансформацији из краткорочних извора у дугорочне пласмане. Ово је узроковано тешкоћама у пословању банака током протекле деценије, а непосредно се ради о ограниченим изворима јефтиних, дугорочних извора средстава у билансима банака.

Ограничење које постоји у могућности рочне трансформације се своди на опасност од угрожавања редовне ликвидности банака, па се може користити уколико се преливање надокнађује приливом нових средстава одговарајуће рочности.

Сличан извор надокнаде представља додатни инвестициони потенцијал који настаје мултипликацијом средстава у потенцијалу. Тако обим пласмана повратно утиче управо мултипликацијом на формирање додатног инвестиционог потенцијала. Ово омогућава да пословна банка одобри више пласмана него што износи иницијални прилив примарног новца. Међутим, мултипликација је реално ограничена стањем и одливом средстава у потенцијалу банке. Централна банка међутим, дјелује ограничавајуће на кредитну мултипликацију преко инструмената обавезне резерве и других монетарних мјера.

7

5. НЕДЕПОЗИТНИ ИЗВОРИ СРЕДСТАВА

Недепозитна банкарска средства представљају допунска средства формирана институционалним путем или „допунском дјелатношћу банке“. У развијеним банкарским системима ова средства у билансима банака крећу се између 10-20% финансијског потенцијала банака. Постоји сталан тренд повећања учешћа недепозитних у односу на депозитне изворе средстава. У недепозитне изворе средстава спадају:

- кредитни банкарски извори,- остали тржишни извори- капитал банке – фондови банака

5.1. НЕДЕПОЗИТНА БАНКАРСКА СРЕДСТВА

У развијеним привредама додатне изворе средстава представљају кредитна задужења код централне банке, коришћење кредитних позајмица на финансијском тржишту, издавањем и продајом хартија од вриједности, као и издавањем дугорочних хартија од вриједности. Мобилизација ових средстава заснована је на тржишним каматним стопама и отуда се у овом случају пословне банке појављују као позајмљивачи који не могу диктирати тржишне каматне стопе, већ су за њих каматне стопе дате величине. Када постоји повећана тражња за изворима средстава тада се банке одлучују првенствено за ове тржишне изворе имајући у виду да на кратак рок није могуће очекивати скоковити раст депозитних извора средстава финасијског потенцијала банака. Одређена флексибилност код ових извора потиче из чињенице да је њихово обезбјеђење скопчано са тржишним каматним стопама само у дијелу додатно прибављених средстава. Насупрот томе уколико дође до повећања каматних стопа на депозитна средства тада је овим порастом обухваћен сав депозитни потенцијал банке, што има директне нагативне посљедице на раст трошкова пословања банке.

Да ли ће се банке одлучити за обезбјеђење додатних недепозитних извора средстава зависи од следећих фактора:

- тражње кредита од банака од стране небанкарских привредних субјеката,- односа каматних стопа на финансијском тржишту и могућности прихватања

повећање трошкова кредитирања,- повећаног ризика задуживања на финансијском тржишту,- већ формираних односа депозитних и недепозитних средстава,- динамике одлива и прилива у билансу банке,- опште привредне ситуације и очекивања привредних токова у наредном

периоду,- основног садржаја монетарно – кредитне политике централне банке.

При том треба имати у виду разлику у понашању између великих и мањих банака, а која је везана за њихове укупне могућности да користе економију обима. Наиме, веће банке имају склоност ка већем ослањању на недепозитне изворе средстава, због веће кредитне способности, могућности да се релативно јефтиније обезбиједе позајмице на новчаном тржишту, као и могућности да се лакше покрије повећани ризик по том основу. Веће банке имају шире могућности диверсификације и трансформације ризика, што пружа услове за снажније интегрисање на финансијском тржишту и за ефикасније мобилисање недепозитних извора финансијског потенцијала банке. За разлику од великих, мање банке су мање сконе недепозитним позајмицама на

8

финансијском тржишту као ослонцу у својој пословној политици због објективних разлога. То су у првом реду мања кредитна способност, као и слабији рејтинг на финансијском тржишту, због чега мање банке трпе релативно веће каматне стопе при позајмицама.

Због наведених околности на свјетском финансијском тржишту, које се глобализује, све више је присутан ослонац банкарског сектора на недепозитне изворе средстава, тако да су се банке, поготово велике, претворила од класичних депозитних новчарских предузећа у сложене пословне – финансијске организације. Слично је и код домаћих банака, с тим што треба имати у виду да је капитал банкарског система у већинском иностраном власништву то јесте да је тренд глобализације већ захватио домаћи банкарски систем, као и чињеницу да на њему ипак не оперишу у већој мјери банке велике по европским или свјетским стандардима већ банке регионалног значаја.

Као фактори високог задуживања, односно кредита у финансијском потенцијалу домаћих банака могу се означити:

- слаба акумулативна и репродуктивна способност привреде, због чега је низак ниво депозита привреде у кредитном потенцијалу домаћих банака,

- низак степен развијености мјерен дохотком по становнику, због чега је релативно низак ниво депозита становништва у структури кредитног потенцијала банака,

- висока тражња за кредитима од стране привредних субјеката,- ниска, чак реално негативна каматна стопа у веома дугом периоду, што није

случај са периодом након промјене 2000. Године,- недовољно развијен банкарски и финансијски систем, што условљава

једноставне, дакле кредитне изворе финансирања,- релативно висока стопа обавезне резерве банака, која условљава велику

глад у банкама за додатним изворима финансијског потенцијала.

5.2. КРЕДИТИ БАНАКА И ДРУГИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

Финансијски, односно инвестициони потенцијал пословних банака може се повећати на виже начина: повећањем депозита небанкарског сектора, повећањем капитала банке, услијед измјена инструмената монетарног регулисања који имају за посљедицу повећање финансијског потенцијала пословних банака, као и из кредитних извора. Кредитни извори за пословне банке којима оне могу на краткорочној или дугорочној основи да повећају свој финансијски потенцијал и на тај начин омогуће повећање пласмана, односно кредитну мултипликацију, односе се на на домаће и иностране банке, финансијско тржиште, као и кредите централне банке.

Неразвијено финансијско тржиште условљава да позајмице банака у циљу подизања сопственог финансијског потенцијала буду претежно у облику кредита других банака. Међубанкарски кредити су посљедица следећих фактора:

- заједничко финансирање одређених послова, при чему једна од банака постаје носилац кредита,

- усмјеравање средстава привредних субјеката или правног лица једне банке према другој банци ради кредитирања одређене дјелатности,

- намјенско кредитирање одређене банке од стране друге банке да би се омогућило измирење доспјелих обавеза према клијентима банака даваоца кредита,

9

- давање привремено слободних средстава од стране једне другој банци која је запала у тешкоће са плаћањима или је ушла у зону неликвидности,

- коришћење добијених средстава у циљу пласмана другим банкама преко тржишта новца и краткорочних хартија од вриједности.

У кредитирању између банака најчешће камата није основни мотив ових односа, иако ови односи имају много елемената класичног кредитног односа. Банка давалац кредита се руководи начелом рационалног коришћења сопствених средстава, као и начелом ликвидности, да би у сваком моменту у случају западања у проблеме ликвидности могла да повуче пласирана средства. Ове међубанкарске односе није могуће поистовјетити са односима међу банкама у развијеним привредама, са развијеним и разгранатим финансијским тржиштима. Ипак, може се примјетити да се и код нас највећи обим трансакција међубанкарског кредитирања одвија на тржишту новца и краткорочних хартија од вриједности.

При пласирању слободних новчаних средстава другим банкама банка кредитор се увијек мора руководити наручито следећим факторима:

- висина, односно обим расположивих средстава за пласман,- динамика прилива и одлива средстава у билансу банке,- сигурност пласмана и повраћаја.

Наравно, да уобичајне узансе и фактори којих се пословна банка придржава у свакодневном пословању и код ових послова морају бити задовољни. Међутим, треба имати у виду да се у случају избора кредитирања банке или привредног субјеката небанкарског сектора пословне банке увијек одлучују прије за банку, полазећи од принципа сигурности овог пласмана. Међукредитирање банкарског сектора при свему има карактер преливања и редистрибуције средстава, што није случај за кредитирањем од стране централне банке, која преко кредитирања банака производи кредитну мултипликацију.

Поред домаћих извора кредита које пословна банка може да обезбједи у циљу повећања сопственог финансијског потенцијала који може користити за повећање обима пласмана и за кредитну мултипликацију могуће је да пословне банке врше задуживање и код финансијских институција у иностранству. У домаћој пракси пословних банака због санкција међународне заједнице које су обухватиле и ове намјене. Посљедњих година домаће банке, првенствено банке у иностраном власништву обзбјеђују издашно иностране кредите од својих централа, што је омогућило велику експанзију кредитне активности банака.

За посебне намјене, као што су кредитирање, односно подршка развоју малих и средњих предузећа у периоду транзиције било је издашних извора међународних финансијских институција и иностраних банака непосредно, који су се пласирали преко домаћег банкарског система. Основни услов да се домаћа банка може задужити је да посједује овлашћење за пословање са иностранством, које јој омогућава не само обављање текућих трансакција, већ и склапање кредитних аранжмана са иностранством. Процедура задуживања домаће банке подразумијева одобравање, стриктну контролу од стране централне банке и праћење трансакција од саме најаве до коначне исплате позајмице.

5.3. КРЕДИТИ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ

Кредити централне банке – на основу примарне емисије новца коју врши централна банка настаје кредитна мултипликација, односно секундарна емисија новца. Централна банка, поред других инструмената монетарног регулисања, интервенише и

10

коришћењем кредита пословним банкама. Код одобравања ових кредита приступ може бити двојак: одобравање кредита на линеарној или селективној основи. У тржишно оријентисаним привредама и банкарским системима пословне банке задржавају независност према пословним субјектима, што значи да у правилу централна банка не врши селекцију и не уплиће се у алокацију средстава на крајње кориснике.

Централна банка усмјерава емитовани новац на следеће намјене:a) кредити за ликвидност – уобичајна пракса у пословању највећег броја

централних банака у свијету је одобравање кредита за ликвидност пословним банкама. На тај начин централна банка остварује своју улогу одржавања ликвидности укупног банкарског система земље и уједно цјелокупног привредног система. У случају изражене неликвидности банкарског система централна банка се јавља као последње уточиште (ласт ресорт) за рјешавање инсолвентност банкарског система.

b) кредити банкама које централна банка одобрава на основу расположивих хартија од вриједности које банке имају у свом портфељу1 – овај облик примарне емисије распрострањен је у највећем броју тржишних привреда. Полазна основа за овакво дјеловање централне банке је чињеница да су хартија од вриједности у портфељу пословних банака веома лако претвориве у депозитни новац. У тржишним привредама распрострањен је управо овакав начин реализације примарне емисије централне банке кроз операције на отвореном тржишту хартија од вриједности. Условљено релативно неразвијеним домаћим финансијским тржиштем удио оваквог начина примарне емисије је релативно скроман, али је растући.

c) селективни кредити из примарне емисије – у домицилној банкарској пракси овакав вид примарне емисије централне банке био је у веома дугом периоду доминантан. Код оваквих кредита ради се о одобравању од стране централне банке кредита пословним банкама на бази документованих подлога (папира којима се доказују одређени пласмани пословних банака) или на бази претходно одобрених и пласираних кредита пословних банака за одређене специфичне намјене. Уобичајно је било да се ради о селективним намјенама уколико је рјеч о финансирању пољопривредне производње и њене припреме, припреме производње за извоз и извоза. Ови кредити се називају реесконтним или рефинансираним. И поред чињенице да на теоријском нивоу овакво кредитирање нема подршку стручне јавности у пракси јој се још увијек прибјегава, а још већи су притисци за њеним обилнијим коришћењем.

d) кредити централне банке држави – на овај начин се обезбјеђује покривање буџетског дефицита државе. Овај инструмент се обилато користио веома дуго и био је изазивач високе стопе инфлације у домаћој пракси, као и главни изазивач хиперинфлације почетком 1990-тих година. Законом је након уласка у период транзиције овакво кредитирање буџета ограничено унутар календарске године.

1 Portfelj - predstavlja skup financijske imovine pojedinca, sastavljen od različitih financijskih instrumenata

11

6. ТРАНСФОРМАЦИЈА РОЧНЕ СТРУКТУРЕ

Једна од основних функција пословних банака у политици формирања и пласирања средстава је управо рочна трансформација. Банке имају могућност да средства са једном рочном структуром пласирају корисницима на друге рокове у односу на рокове средстава. Тиме се постижу следећи циљеви:

- већа еластичност средстава и пласмана,- слободнија политика кредита,- оперативнија кредитна политика,- већа еластичност у пословној политици- оперативнија и ефикаснија политика камата и трошкова пословања

Према рочној структури средства банке се дјеле на:a) краткорочна средстваb) дугорочна средстваПрема конзервативном односу кредита и средстава банка би морала да

краткорочна средства пласира искључиво у краткорочне намјене и дугорочне изворе у дугорочне кредите, што би банци осигурало сталну ликвидност. Међутим, банка свакодневно у оперативној политици посеже за рочном трансформацијом којом се краткорочна средства пласирају у дугорочне намјене и дугорочна средства у краткорочне намјене. Приликом пласмана дугорочних средства у краткорочне намјене се постиже повећање краткорочног кредитног потенцијала на рачун дугорочног кредитног потенцијала, при чему се ликвидност банке не угрожава, јер се краткорочни кредитни пласмани могу релативно лако наплатити. Банке оваквој трансформацији приступају наручито уколико централна банка води рестриктивну монетарну политику. Банке такође могу краткорочне изворе пласирати на дуги рок, при чему се постиже повећање дугорочног кредитног потенцијала на рачун краткорочног, али се при том доводи у питање и ликвидност банке. „Претварање новца у капитал“ како се често назива рочна трансформација овог смјера, мора да води рачуна о ограниченим могућностима овакве рочне трансформације без угрожавања ликвидности банке.

Уобичајна је препорука да се свега око 20% краткорочних средстава може пласирати дугорочно, и томе многе банке прибегавају иако се од стране централних банака заговара стриктно поштовање усклађености рокова средстава и пласмана. Оваквом трансформацијом банке не угрожавају своју ликвидност у мјери у којој се може рачунати да се сви депоненти неће истовремено појавири са повлачењем својих средстава пласираних краткорочно у банку, па се имајући у виду велику дисперзију депозита може рачунати са сталним нивоом ових средстава на рачуну банке. Банке не могу да врше рочну трансформацију средстава добијених од других банака и финансијских институција, као и од иностраних финансијских институција и централне банке.

Осим наведених на рочну трансформацију средстава банке утичу и следећи фактори:

- структура депонената и њихов финансијски потенцијал – код већег броја депонената је и већа могућност рочне трансформације, због чега је важна дисперзија депонената банке на велики број клијената различите величине, јер постоји опасност од угрожавања ликвидности уколико банка зависи од неколико великих клијената и њохових депозита у случају њиховог доспјевања у кризи ликвидности;

12

- структура и број корисника кредита – слично као и код депонената, већи број корисника кредита смањује ризик од доспјевања у зону неликвидности због дисперзије ризика и мање могућности да већи број клијената није у могућности да изврши повраћај добијених кредита о року;

- финансијска снага банке – уколико је обим финансијског потенцијала банке већи у односу на рочно трансформисана средства аутоматски је и мањи ризик уласка у зону неликвидности;

- сопствени капитал банке – сопствени капитал банке представља посљедњу одступницу уколико је ликвидност банке угрожена, међутим величином свог капитала банка има бољи рејтинг на финансијском тржишту и мања је вјероватноћа западања у тешкоће.

Приликом операционализације оптималне рочне трансформације средстава и пласмана банка мора водити рачуна о следећим елеметима:

- однос прилива и одлива средстава,- вријеме задржавања обима код банке,- наплативости одобрених кредита,- већ извршена рочна трансформација средстава,- међусобне односе ставки у билансу и подбилансима банке,- зависност од кредита централне банке,- висина и структура фиксних обавеза банке.

Треба имати у виду и могућност индиректне трансформације средстава и кредита. Ријеч је о уобичајном, поготово у домаћој банкарској пракси револвирању кредита који су већ одобрени раније и не могу бити враћени о року, па се занављају. Тиме практично краткорочни кредити прелазе у дугорочне и западају у зону када можемо говорити о рочној трансформацији средстава.

Постоји такође и скривени облик рочне трансформације средстава. Приликом задуживања компанија не ретко се кредити користе за исплату зарада, намиривање пореских и других обавеза компанија, као и исплату камата. У том случају заправо се врши рочна трансформација, јер се краткорочна средства банке усмјеравају у централне депозите буџета, у зараде и готов новац. Како се најчешће ради о задуживању компанија које су у проблемима, не ретко долази до револвирања ових кредита и даље рочне трансформације. Слично се дешава уколико се кредити из примарне емисије централне банке користе за побољшање ликвидносне позиције банке.

Да би се избјегло масовно и некритичко рочно трансформисање средстава уведена су ограничења од стране централне банке, којима је прописано да се забрањује кредитирање инвестиција, односно свако одобравање дугорочних кредита из краткорочних извора, већ се за то морају користиту искључиво кредитни фондов, средстава прикупљена на рок дужи од једне године, дугорочни инострани кредити и друга средства дугорочног карактера.

13

ЗАКЉУЧАК

У савременим условима, пословне банке имају изузетно велики значај

захваљујући њеним интензивним везама са цијелом привредом. Оне не само да чувају

новац клијената, организују њихова међусобна плаћања и одобравају им кредите, него

врше веома широк спектар банкарских операција. Данас су пословне банке економски

развијених земаља у стању да својим клијентима понуде и по неколико стотина

различитих видова услуга.

Растом финансијског потенцијала (пасива) стварају се услови за повећање

кредитних пласмана (актива), што представља и циљ пословања сваке пословне банке.

Банка има бавезу да на посебан рачун код Централне банке издвоји одговарајући износ

обавезних резерви. Обавеза насатаје на основу мјера монетарног регулисања и

интервенције Централне банке. Стога, банка није у могућности да цио свој финансијски

потенцијал усмјери на кредитне пласмане. Поред напријед наведених обавезних

резерви, на свом рачуну пословна банка држи и средстав резерви ликвидности, ради

санирања евентуалних краткорочних проблема везаних за неликвидност банке.

Банкарски агрегати се могу посматрати статично и динамично. Статично

посматрано укупни пласмани увијек су исти са изворима средстава то јесте исти су са

финансијским потенцијалом. Динамично посматрано између потенцијла и пласмана

мора да постоји повратни ефекат, односно да пласмани морају да изазову повећање

потенцијала као интерног извора финансирања. На примјер: из остварене добити која је

резултат пласмана издваја се дио који се враћа у потенцијал банке то јесте оснивачко

фонд или капитал банке.

14

ЛИТЕРАТУРА

- Мирољуб Хаџић „Банкарство“- Војин Бјелица „Банкарство“

15